Piše Saša Radulović / 26.07.2013.
Glavni problem srpske privrede je nelikvidnost. To je bio glavni problem 5.oktobra 2000.godine. Isti problem imamo i danas, 13 godina kasnije.
U analizi bilo kog problema, važno je razlikovati uzroke i posledice. Nelikvidnost je posledica. Isto kao što je bela kuga posledica. Borba sa posledicama je unapred izgubljena bitka. Jer uzrok uvek iznova i nepogrešivo pravi nove posledice. Morate napasti uzrok. Šta je uzrok nelikvidnosti?
Nakon 5.oktobra 2000.godine uzroci nelikvidnosti su bili:
- nerazuman poreski sistem
- višak zaposlenih
- loše korporativno upravljanje pod velikim uticajem države
- mešanje države i politike u privredu
- vođenje socijalne politike kroz diktiranu cenovnu politiku i politiku zapošljavanja
- pravna nesigurnost i nemogućnost naplate potraživanja
- velika javna potrošnja, prateći deficit i glad države za novcem
Ovi faktori su direktno uticali na to da je sav obrtni kapital privrede bio pojeden od strane države kroz visoke poreze i doprinose, zaposlenih kroz zarade, a delom i vezan u nenaplativim potraživanjima.
Osnovna ideja privatizacije je bila fokusirana na pitanje lošeg korporativnog upravljanja. Očekivali smo da ako promenimo vlasnike, da će oni rešiti pitanje viška zaposlenih, iako to niko od političara nije hteo javno da prizna. Zatim smo očekivali da će ti isti vlasnici investirati kapital u razvoj posla i da će to zatim dovesti do rasta zapošljavanja i jačanja privrede. To se očigledno na makro nivou nije desilo. Postoje dobri primeri, ali ih je jako malo i predstavljaju manjinu.
Jako loš, dilentatski zakon o privatizaciji, kao i nedostatak svih ostalih sistemskih zakona, je osnovnu ideju privatizacije pretvorio u potpun debakl. Divlji zapad. Zakon nema ni osnovne kriterijume kontrole privatizacije, načina procene vrednosti, sadržaja privatizacionih ugovora itd. Nismo rešili status zemljišta, donosili smo zakone sa ogromnim rupama, nismo izvršili popis imovine i dugovanja, nismo imali, a ni dan danas nemamo, nikakvu kontrolu finansijskih izveštaja, nije bilo, a ni danas nema, kontrole porekla novca itd. Promena zakona o privatizaciji koja je omogućila kupovinu na 6 rata je potpuno dotukla privatizaciju. Svakavi tipovi su došli do vredne imovine za male pare u vrednosti jedne rate i nemilosrdno je čerupali. Npr. za ukupnu kupoprodajnu cenu od 3 miliona evra, koju plaćate na 6 rata od 500.000 evra, dođete do imovine vredne 10 miliona evra. A onda na razne načine iz kompanije izvučete 4 miliona evra, opteretite imovinu privatizovanog preduzeća, i tim novcem platite ostale rate, a deo novca uzmete i za sebe.
Privatizacije koje su preživele i koje i danas rade su bile prve privatizacije kod kojih smo prodali tržište strancima. Duvanska industrija, cementare, hemijska industrija itd.
A danas, šta je uzrok nelikvidnosti danas?
Za mala preduzeća, glavni problem je nerazuman poreski sistem, pravna nesigurnost i nemogućnost naplate potraživanja.
Za velika, uglavnom privatizovana preduzeća, glavni problem su nesposobni vlasnici koji su uzeli ogromne kredite i umesto u razvoj osnovne delatnosti, investirali ga u nekretnine i mrtav kapital. Ovo se lepo kaže: preinvestirali se. Ja to zovom malo drugačije. Operativni biznis se nije razvijao i sada je u velikom problemom jer operativni biznis ne može da nosi teret ogromnih kredita uzetih u evrima (ili indeksiranim u evrima, svejedno) i rast kursa evra koji je prethodnih 5 godina kreirao ne samo nepodnošljnivo velike rate kredita nego i nepodnošljive gubitke usled negativnih kursnih razlika. Prihodi u dinarima su stagnirali, a dug je rapidno rastao zbog pada vrednosti dinara. To najbolje znaju građani koji su uzeli kredite u švajcarskim francima.
Pored ovoga, vlasnicima bizmismenima je bilo potrebno da izvuku i dodatne pare od preduzeća koja su kupili tuđim parama za lične potrebe. Kuća u Beogradu. U Londonu. U Beču. Novac u Švajcarskoj. Neka jahta. I tako to. Radi se o ogromnim svotama novca. Za potrebe ovog čerupanja privrede, korišćene su uglavnom offshore kompanije: Kipar, Luxemburg, razna Devičanska ostrva, Belize i tako to. Država se uopšte nije obazirala na to. Niti su zakoni o ovome vodili računa, niti su se banke bavile time šta se dešava sa njihovim parama. Međunarodne analize kažu u proseku $5 milijardi godišnje. Oko $60 milijardi u poslednjih 12 godine. Naravno značajan deo ovog novca se vratio u vidu "direktnih stranih investicija" tih istih offshore kompanija. Samo bez plaćanja poreza.
Čitavo ovo ludilo vlasničke transformacije su finansirale banke. Uglavnom strane banke koje su otvorile domaće filijale i što preko njih, što direktno iz matične banke zaobilazeći domaću filijalu, plasirale ogromna sredstva kojima je privatizovana srpska privreda. Razni bizmismeni bez ikakvog značajnog kapitala, a sa odličnim političkim vezama, su dobijali kredite, uglavnom preko svojih offshore firmi, i kupovali preduzeća u privatizaciji. Uglavnom zbog zemljišta.
Ako mislite da su sami pali, sami se ubili, varate se. Banke imaju veliku aktivu vezanu u kreditima firmama čiji operativni biznis ne može više da ih finansira. Nekretnine koje su ponuđene kao obezbeđenje ne dobaciju ni do 50% vrednosti kredita. Zvanično, ovi problematični krediti banaka, ili NPL kako ih zove NBS u svojim izveštajima, za privredu iznose preko 20% plasiranih kredita. Za pojedine privredne grane, procent ide i do 50% npr. za građevinsku industriju. Ovo je zvanično. Nezvanično, bolje reći prikriveno, problematični krediti su oko 50% za ceo portfolio banaka. Ceo bankarski sistem je uzdrman zbog ovoga. Šta to znači, vidimo na primerima Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine, čije je deponente spasila država, a čiji NPL iznosi čak preko 80% portfolija.
Direktna posledica su ogromne kamatne stope i za privredu i za građane. Nepodnošljive.
Osnovna ekonomska politika naše države od 5.oktobra do danas je: strani investitori. Oni su, po mišljenju svih kreatora ekonomske politike do danas, trebali da izleče sve boljke naše privrede. Oni su zaključili da u Srbiji niko nema kapital da kupi, niti ima kapital za obrtna sredstva i investicije, niti ima tehnologiju, niti ume da upravlja sa korporacijama. Pa su zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je naravno kapitalna budalaština.
Pravi strani investitori (ne naši ljudi sakriveni iza offshore kompanija) vode svoje korporacije radi legalnog sticanja dobiti. To znači da im je osnovni motiv za dolazak u Srbiju, pogađate, legalno sticanje dobiti. To je sasvim u redu. Ako to razumemo, onda treba da razumemo da njihov interes nije razvoj naše privrede. Oni nemaju ništa protiv našeg razvoja. Ali nemaju želju da bacaju svoje pare na to. Šta ih onda interesuje? Tri stvari.
Neke interesuje naše tržište.
Neke interesuju prirodna bogatstva.
Neke interesuje jeftina radna snaga.
Ovi prvi su fokusirani na našu kupovnu moć i mogućnost da plasiraju svoje proizvode našim građanima i kompanijama. Banke. Telekomunikacije. Cement, Cigarete. Hemija. Recimo kada smo prodali hemijsku industriju, prvi deo koji je bio praktično ugašen je razvoj. Razvoj im nije potreban. Razvoj je u matičnoj zemlji.
Ovi drugi i treći su zainteresovani za izvoz. I zainteresovani su da troškovi rada budu što manji. Svaki rast zarada i životnog standarda negativno utiče na njihov profit. Fiat je takav investitor. Problem sa takvim investitorima je što se povlače ukoliko životni standard poraste. Za nas je pitanje, da li za vreme dok su tu, možemo to da iskoristimo za pokretanje naše prateće industrije koja bi mogla da funkcioniše i bez njih.
Svi strani investitori su zainteresovani da u Srbiji prave profit i da taj profit vrate u matičnu zemlju. Što negativno utiče na platni bilans države. To naravno nije nikakav problem ukoliko i vaša privreda investira u inostranstvu i postoji balans između te dve stvari. Ne znam da li moram da kažem da kod nas takav balans ne postoji. U proseku godišnje gotovo milijarda evra izađe iz Srbije na ime profita koji strani vlasnici izvlače iz zemlje. Veliki deo ovog iznosa su banke. Značajan deo su i naši bizmismeni i njihove offshore kompanije.
Da li ovo sve znači da su strani investitori loši? Naravno da ne. Ovo samo znači da strani investitori ne čine privredu niti će spasiti našu privredu. Njih ne treba juriti. Oni nisu glavna i jedina ekonomska politika naše vlade. Oni su šlag na torti. Nama nedostaje torta.
Šta su posledice nelikvidnosti? Prva posledica koja se oseti je nedostatak investicija u osnovna sredstva, nove tehnologije, rast. U sledećoj fazi nelikvidnosti dolazi nedostatak obrtnog kapitala. U prevodu, nemate novac ni za sirovine. Ovu fazu prati nemogućnost plaćanja sopstvenih obaveza drugim privrednim subjektima i državi. Privredni subjekti napuštaju novac kao sredstvo plaćanja i prelaze na robnu privredu koristeći kompenzacije, koje u slučaju nelikvidnosti po zakonu nisu dozvoljene, samo što to niko ne kontroliše niti ima nekih sankcija. Ova faza traje godinama. Rezultat je smanjena privredna aktivnost, nedostatak rasta i nedostatak zapošljavanja. Krajnji rezultat je stečaj.
Šta treba uraditi? Svako rešenje će značiti kraj za mnoge kompanije. Čitava ideja je da se postavi sistem u kome će one kompanije koje su zdrave, koje zapošljavaju i imaju realan proizvod i tržište, prežive, ojačaju i postanu lideri na tržištu. Ukratko, cilj je pozitivna selekcija. Cilj je da pobede najbolji. Cilj je da dobijemo pravo tržište.
Šta znači tržište? Tržište koje nije efikasno, duboko, sa velikom ponudom i potražnjom, likvidno, sa informacionom simetrijom, bez monopola, nije tržište. To je polign za arbitražu i pljačku. Recimo, naša berza nije tržište. Ne zadovoljava ni minimum uslova da bi se zvalo tržište. Kada nemate tržište, nemate ni tržišnu vrednost. Koliko vredi kilogram zlata u pustinji ili u nekoj drugoj zabiti?
Malim kompanijama treba reforma poreskog sistema. Potrebno je rasteretiti rad. Smanjiti namete na rad za trećinu. Kod malih proizvodnih firmi, troškovi radne snage predstavljaju 30%-40% ukupnih rashoda. Čak i kod velikih državnih firmi, kao što je EPS, Železnice itd. rad predstvalja najveći trošak.
Tek kada sprovedemo poresku reformu, možemo da uvedemo nultu toleranciju za neplaćanje poreza. Jer će naš poreski sistem postati razuman tek nakon poreske reforme. Ne možete uterati nerazuman porez. Nemoguće je sprovesti nultu toleranciju za nerazuman porez. Očekivati od web programera ili molera, da kada pogodi posao od 300 evra, od tog posla 120 evra plati državi je nerazumno.
Ovo smanjenje nameta na rad je masivan stimulans koji je neophodan privredi. Injekcija adrenalina. Vredna je oko 1.5 milijardi evra godišnje. Država treba da pošalje jasan signal da se zapošljavanje isplati. Da će najveći profit ostvariti oni koji se bave proizvodnim delatnostima. Tada će i značajan kapital krenuti u tom pravcu. A ne u pravcu trange frange nekretina, zastupništva uvoza i trgovine.
Velikim kompanijama treba konverzija potraživanja u kapital. Ovo se najbolje sprovodi kroz stečajni postupak. Potrebne su izmene i dopune stečajnog zakona koje bi ovu transformaciju učinile brzom i efikasnom. Neodgovorni vlasnici treba da izgube kapital. Poverioci, a među njima i država, treba da konvertuju svoja potraživanja u vlasništvo.
Zatim je potrebno važeći zakon o privatizaciji staviti van snage. Dovoljno zla se pod njim desilo. Ni jedno privredno društvo više ne treba da bude privatizovano pod tim zakonom. Treba nam nov zakon. Imamo i novu situaciju. Konverzija potraživanja u kapital, kao i poništavanje privatizacija, traži ponovnu privatizaciju.
Zatim je potrebno ukinuti konverziju prava korišćenja u vlasništvo nad zemljištem. Pravo korišćenja na zemljištu staviti u promet. Oni koji imaju pravo korišćenja mogu da kupe zemljište od države po tržišnim cenama. Pre toga moraju da se donesu urbanistički planovi jer oni i lokacija određuju vrednost zemljišta. Npr. vrednost zemljišta u centru grada na kome je planskim dokumentom dozvoljen park je 0. Tek kada imamo planske dokumenta koji kažu koliko, gde, i šta može da se gradi, ćemo znati i kolika je vrednost zemljišta. Npr. gruba računica vrednosti parcele na kojoj je dozvoljena gradnja 10.000 m2 stambenog prostora iznosi između 15% i 25% vrednosti izgrađenog stambenog prostora, zavisno od lokacije. Pre dobijanja upotrebne dozvole, investitor je obavezna da od države kupi i zemljište. Do tada, plaća porez na zemljište.
Šta još?
Potrebno je zakrpiti rupe u privrednim zakonima i zakonima koji se tiču tržišta kapitala. Potrebna je i kontrola finansijskih izveštaja. Netačni i lažni finansijski izveštaji čine berzu smešnom. Čine investiranje u kapital smešnim.
Da bi konverzija potraživanja u kapital kroz koju će banke i država postati vlasnik kompletne nelikvidne privrede uspela, potrebno je uspostaviti investicione fondove koji će se baviti upravljanjem te aktive. Ni banke, kao ni država, ne umeju da upravljaju privredom. U ovome treba da učestvuje i država. Ne kroz fondove za razvoj i razvojne banke. Fond za razvoj treba ukinuti.
Javna potrošnja
Da bi sve ovo ostvarili, potrebno je smanjiti svu javnu potrošnju koja ne doprinosi održivom BDP-u. Potrebno je reformisati penzioni sistem, zdravstvo i prosvetu jer su to najveći budžetski korisnici. Potrebno je izvršiti veliku racionalizaciju javnih preduzeća i otpuštanje partijskih viškova. Potrebni su standardi korporativnog upravljanja i jasni kriterijumi merenja uspešnosti.
Jedina javna potrošnja koju treba povećati su socijalna davanja. Potrebne su socijalne karte. Bez njih, gotovo je nemoguće izvršiti restrukturiranje privrede. Socijalne karte treba da se baziraju na poverenju. Osnovna jedinica za socijalnu pomoć je porodica. Svaka porodica koja nema primanja ili ima primanja manja od standarda, i koja nema imovinu, dobija socijalnu pomoć do visine standarda. Da bi dobili socijalnu pomoć, sve što treba da urade je da se prijave. Sve što treba da urade je da daju izjavu o primanjima i imovini. Prevaranti se otkrivaju ne tako što tražite od ljudi da vam donesu gomilu papira kako bi izvršili selekciju, a onda ih nikada ne kontrolišete. Oni se otkrivaju konstantnim proverama slučajnim izborom i rigoroznim kaznama.
Cilj svega ovoga je zdrava privreda na zdravim temeljima. Jedino tako će doći od rasta zapošljavanja. Kroz rast zapošljavanja, doći će i do realnog rasta zarada i životnog standarda. A to nam je cilj. Da živimo bolje.
Vodimo pogrešnu ekonomsku politiku već 12 godina. Guramo glavu u pesak pred uzrocima. Širimo demagogiju pričom o lečenju posledica. I non-stop spinujemo. Stalno prizivamo strane investitore i druga čuda koja će nas spasiti od nas samih. Ovo bi moralo da prestane, ako imamo ikakav nagon samoodržanja. Ekipa koje je do sada kreirala ekonomsku politiku mora da ode. Potrebna je potpuno nova ekonomska politika.
http://www.facebook.com/SasaRadulovich
http://twitter.com/SasaRadulovich
.
