Koliko vredi ljudski život

AUTOR: RADE RADOVANOVIĆ

Uprkos opšteprihvaćenoj zabludi da je lako prepoznati psihopate, doktor Robert Her u svojoj studiji sa krakterističnim naslovom „Bez savesti“ iznosi zastrašujuće podatke kako psihopate često izgledaju i ponašaju se kao sasvim normalne osobe. Psihopate su sasvim dobro prilagođene sredini u kojoj žive, sa savršenom mimikrijom ponašanja, prihvaćeni kao uzorni građani, uspešni biznismeni, porodični ljudi, sve do onog časa, kada u određenim okolnostima otkriju svoju pravu prirodu, nasilničku, bezdušnu, kada se ne otkrije krupan nedostatak koji je deo njihove konstitucije – da su ljudi „bez savesti“.

Po nekim procenama, blizu deset procenata stanovništva ima ovu vrstu skrivenog poremećaja ponašanja, onu vrstu patologije koja, pre ili kasnije, izbije na površinu u nekim manje ili više dramatičnim situacijama.

Biti osoba bez savesti nije samo metafora za pojedine oblike asocijalnog ili neprilagođenog ponašanja. To je ona vrsta prikrivenog odnosa prema drugima koja predstavlja pravu tempiranu bombu za sredinu u kojoj ličnost bez savesti živi, opasnost za porodicu, prijatelje, za politički i socijalni sistem. Ljudi bez savesti, upravo zato što su važne osobine njihovog karaktera beskrupuloznost i bezobzirnost uspevaju u političkim karijerama, uspinju se nezaustavljivo, uporno i bez milosti do samog vrha vlasti. A kada zasednu na vrhu, čitav politički sistem biva korumpiran patologijom. Jednom se domogavši vlasti oni postaju opasnost za sve čega se dotaknu. Njihova vladavina se najčešće završava opštom tragedijom jer vlast dragovoljno ne napuštaju ako su je već jednom osvojili, ne napuštaju je bez velikih žrtava i stradanja ponekad i planetarnih razmera.

• O psihopatologiji koja dolazi sa najvišeg nivoa vlasti mogli smo se uveriti u ratnim devedesetim godinama. Takva psihopatija povremeno je dostizala razmere kakve znamo iz kinotečkih filmova i udžbenika istorije o Nemačkoj sredinom tridesetih i početkom četrdesetih godina. Naša, srpska psihopatija sa početka devedesetih potvrđuje kako čitava društva postaju psihopatska pod uticajem svakodnevne propagande, kontrolisanih medija i kvazipatriotizma, kada se psihopatija pretvara u državni projekat, podržan od uticajnih intelektualaca, crkvenih krugova i svemoćne vlasti. Naravno, psihopatije je bilo i u srpskom okruženju, ali masovne mitinge, podrške Vođi koji je na izborima pobeđivao sa 104 procenta glasača, paravojne formacije koje su predvodile osvedočene psihopate, to je ipak najvažnije obeležje tadašnje srpske politike na početku raspada Jugoslavije.

• Kriminalna psihopatska politika spuštena sa vrha političke vlasti u narod, u mase, pravi je primer kako pojedinci delujući u ime svog naroda svaljuju na čitavu zajednicu kolektivnu krivicu, kako je uvaljuju u zločinačke poduhvate koji će na žalostan način obeležiti njenu noviju istoriju. To je poučna slika do čega psihopate, ljudi bez savesti, kako se psihijatrijski definišu, mogu dovesti čitave države, obeležiti ih kao parije među narodima i privesti do ivice moralne, političke i ekonomske kataklizme. Još uvek nedostaju stručne, detaljne analize ovog perioda, koje se neće baviti samo analizom jedne štetne i opasne politike nego i njenom psihopatološkom suštinom. Nama takva analiza nedostaje, a bila bi važna, jer bi objasnila na pravi način mnoge nerazumne postupke, mnoge strašne zločine, za koje se često, bez pravog pokrića govori i piše kako su „iracionalni“.

**

• Priča o opasnostima pojedinačne i kolektivne patologije nije do kraja i sasvim uverljivo ispričana. Ljudi bez savesti, patološke moralne konstitucije, svuda su oko nas. Obično ih ne prepoznajemo jer oni uspešno prikrivaju svoju psihičku deformaciju, svoju opasnu paranoju. Ali u konflinktnim situacijama, a takve su na ovim balkanskim prostorima česte, ovi defektni tipovi se razotkrivaju, stupaju u prve borbene redove, pretvaraju se u pse rata puštene sa lanca, postaju izvršioci najtežih ratnih zločina. Svuda su tamo gde se bez milosti ubijaju civili, likvidiraju ratni zarobljenici, spaljuju do temelja čitavi gradovi i sela. Ljudi bez savesti su po prirodi stvari patološki zločinci.
• Mnogi od njih izbegnu suđenja i kazne koje su zaslužili. Povlače se u anonimnost civilnog života. Ali oni su tu. Čekaju novu priliku. I stalno valja imati na umu, nikako se ne sme zaboraviti, kako deset procenata stanovništa čine upravo ljudi bez savesti, patološki tipovi. Opreznost nam je neophodna. Ali ni opreznost najčešće ne pomaže. U vremenima kada nadvladaju mržnja i sila, kada se zločin proglašava za herojstvo, a nedostatak savesti za vrlinu, oni su ti koji određuju poredak stvari. Vremena u kojima odlučuju i deluju ljudi bez savesti su mračna vremena bez stida i kajanja.

***

Od preko pedeset članova očeve i majčine porodice, Drugi svetski rat je preživelo samo njih nekoliko. Očeva porodica završila je na stratištima Jasenovca i Đakova. Brojna majčina porodica, sve sestre, njihovi muževi i deca stradali su u tragičnom Kragujevačkom oktobru i u logoru na Starom sajmištu.

Majka je za pogibiju većeg dela svoje porodice saznala negde pred kraj 1941. godine. Naime, dopisivala se sa svojima koji su ostali u Kragujevcu. Odjednom, pisma su prestala da dolaze. Nije znala šta se događa i onda je stiglo pismo od prijatelja. Pismo je bilo adresirano na mog oca i otac je nekoliko meseci oklevao da to pismo pokaže majci, jer je prijatelj obaveštavao o tragičnoj sudbini kragujevačkih porodica Judić i Eli. Otac nije znao kako da saopšti istinu, a kada je jednoga dana odlučio da to učini, majka je potpuno zanemela, izgubila moć govora. Progovorila je tek posle mesec dana, a onda je plakala danima i noćima.

Ne znam kako je našla snage da se u takvoj situaciji ponovo podigne i herojski bori da sačuva moga brata i mene. Otac se pridružio fruškogorskim partizanima, ona je sa mnom, trogodišnjakom, i mojim još mlađim bratom prošla pravu golgotu pod lažnim imenom u jednom fruškogorskom selu, Manđelosu, gde su nas meštani krili i štitili, uz česte bežanije, povremene boravke u logorima, glad, stalnu pretnju da se otkrije naše jevrejsko poreklo i da svi okončamo kako su njeni roditelji, braća, sestre i rođaci. I da strada čitavo selo.

Sada, već pod stare dane, osećam nešto poput griže savesti da se nisam dovoljno odužio svojim roditeljima za sve ono što su učinili da opstanemo. Čitajući i slušajući mnoga svedočenja preživelih iz tog dalekog rata, ali i iz ovih novijih, uviđam koliko je strašnih događaja koji izmiču ljudskom razumevanju, književnim opisima, koliko slučajnosti, zla ali i požrtvovanja da bi se očuvao ovaj jedan jedini život koji nam je dat. I koliko ga je lako izgubiti.

Mene su moji roditelji kroz sopstvena životna iskušenja naučili šta znači opasna ljudska mržnja, u vremenima “kada tama pokrije zemlju”, a zavladaju sveopšti strah i bezdušnost, gola sila i mračne ideologije. I koliko je važno da se i u tom svekolikom zlu nađu dobri ljudi spremni da žrtvuju sebe kako bi spasli druge. Takvih, na sreću, uvek ima i oni čuvaju ono zrno ljudskosti zbog kojeg se valja nadati i u najtežim životnim situacijama.

• Ovih dana Politika“, najbolji list na Balkanu koji je ikada postojao“, kako u svome uvodniku piše glavna urednica, obeležava sto i deset godina izlaženja. Piše u uvodniku slavljeničke Politike: “Novine koje držite u rukama glasilo su pristojne Srbije i po njima se, evo stotinu i deset godina, meri vreme u Srbiji… Politika je kroz istoriju bila i moderna i liberalna i tradicionalna, ali je uvek i iznad svega bila rodoljubiva, ukratko: prava nacionalna institucija.“ A predsednik Srbije u autorskom tekstu zaključuje: “Politika prkosno traje deleći usud svoga naroda“. Uz ove izjave, preko pedeset uglednih ličnosti iz javnog života, političari, umetnici, sportisti, ali i deca urednika i saradnika Politike puni su hvale za sve ono što se tokom tih sto i deset godina moglo u Politici pročitati, od ozbiljnih do humorističkih tekstova, od tekstova nobelovaca do stripa o Paji Patku. Saznajemo kako su veliki srpski umovi kao i narodne mase odrastali uz Politiku, iz nje učili i formirali se kao ličnosti.

Nigde nijedne reči kritike ili samokritike. A nije baš sve bilo tako sjajno. Ono što je Politika, taj porodični, tradicionalni i nacionalni dragulj, predstavljala od početka do kraja devedesetih, najniži je pad novinarske profesije, ne samo na Balkanu nego i mnogo šire.

Dovoljno je samo prisetiti se sramotnih devedesetih, “Odjeka i reagovanja“, otrovnog, mučnog govora mržnje, te dopisničkih priloga koji su kršili sve norme profesionalnog kodeksa. Politika je prestala da bude novina, pretvorila se u običan propagandni bilten jedne porodice i jedne političke partije. Da li je to bio glas “pristojne Srbije“? Moderne, liberalne, tradicionalne? Ne, to je bio glas političkog taloga, dubokog moralnog pada, ružno lice Politike, “lista pristojnih ljudi“.

Zajedno sa Informativnim programom Radio-televizije Beograd, Politika je devedesetih godina postala simbol, medijska tvrđava tvrdokornog i surovog Miloševićevog režima.

Dodajem nekoliko rečenica sopstvenog iskustva sa tadašnjom Politikom. Petnaestak dana posle ubistva Slavka Ćuruvije zbog lažnih optužbi da je tražio bombardovanje Srbije, oglasio se dopisnik Politike iz Rima Dragoš Kalajić, miljenik Mire Marković, publicista koji se dičio time da je pristalica Musolinijevog fašizma. „Obaveštava“ javnost kako u Srbiji postoje „idioti koji navode pametne bombe“, takozvani lokatori koji šalju NATO bombarderima precizne podatke o metama za gađanje. Ovakva monstruozna, sumanuta optužba, bila je osveta onima koji su kritikovali Miloševićev režim. Kao „lokatori“ poimence su spomenuti ugledni pravnik Vojin Dimitrijević, dramska spisateljica Biljana Srbljanović i potpisnik ovih redova. Ogavna i besprimerna izmišljotina, predstavljala je otvoren poziv na linč objavljen na čitavoj strani Politike. Do dana današnjeg iz Politike nije stiglo nikakvo izvinjenje za takve i slične gnusne tekstove koji su bili sastavni deo uređivačke koncepcije, kojom se direktno atakovalo na živote političkih neistomišljenika. Takvo novinarstvo može se jedino nazvati vrhuncem beščašća u profesiji.

O tome nema ni reči u svečanom izdanju Politike, a trebalo bi. Da se ne ponovi.

**

19. avgusta umro je u Zagrebu, a 24. avgusta sahranjen je u Rovinju Mirko Kovač. Bio je jedan iz „velike trojke“ koju su još činili Danilo Kiš i Borislav Pekić. Poznavali smo se i družili više od pedeset godina. Ostavio je za sobom nedovršenu testamentarnu knjigu „Vrijeme koje se udaljava“. Kovač je imao običaj da zapisuje na parčićima hartije, u sveske i rokovnike, sve one zanimljive situacije u kojima se nalazio, ne želeći da ih prepušta zaboravu. Kovač piše o ličnostima koje su obeležile njegovo odrastanje i sazrevanje. Ali, nije želeo, kako sam zaključuje, da piše samo o „vlastitom životopisu“, „jer je isto tako bitno i sve ono drugo što se vrtjelo oko mene, sve te sudbine i događaji, ta povijest i epoha sa svojim ranama i proturječnostima“.

Većina ličnosti opisana je pod pravim imenima i „prepoznatljivim inicijalima“. Poneke situacije i događaji, biografije ličnosti su nadograđeni, dodato je i ono što se nije dogodilo ali se moglo dogoditi. Takav je, recimo, Kovačev susret sa Tinom Ujevićem. Opisan je detaljno kao da je do susreta došlo. „Stvarnost je blaža i podnošljivija od fotografske slike, ona je prolazna, kao i prošlost koja se uvijek može opisati onakvom kakva nije bila, dočim je fotografija izvadak iz vremena i ne može se mijenjati.“

Dopunjujući prošlost, on je na neki način ispravlja, čini potpunijom, ubacuje ponešto od snova i mašte, od memoara stvara roman ili još preciznije, spaja ta dva žanra.

I ne samo ta dva žanra. „Vrijeme koje se udaljava“ neobično je delo i po tome što objedinjuje različite žanrove uspelo spojene, memoare, autobiografiju, roman, književne portrete. Sve to na magičan način kako samo vrhunski pisci znaju i umeju.

Ozbiljna bolest omela je Mirka Kovača da napiše završna poglavlja. Na osnovu naših svakodnevnih razgovora mogu pretpostaviti da je u tom završnom poglavlju želeo da opiše onaj sumorni zimski dan kada je sa suprugom Bobom bio primoran da napusti Beograd. Taj završni memento sadržao bi opis fantazmagoričnog putovanja u neizvesnost, put od Beograda preko Mađarske do Rovinja, dok su doboši rata najavljivali mračna vremena mržnje i zločina. U tom bizarnom putovanju o kojem su sačuvani neki Kovačevi zapisi sadržana je građa za jedan pravi avanturistički roman sa kafkijanskim obrtima. Ovo završno poglavlje trebalo je da zatvori beogradski period Kovačevog života. Odlazak iz Beograda pod dramatičnim okolnostima predstavljao je dubok i traumatični raskid sa sredinom i ljudima među kojima je proveo važan deo svoga života gde je napisao i objavio neka od svojih najznačajnijih dela.

„Vrijeme koje se udaljava“ ipak nije nedovršena knjiga. Svako poglavlje je ostvarena celina, a čitava knjiga je još jedno svedočanstvo Kovačevog spisateljskog majstorstva.

Mirko Kovač u svom književnom testamentu otvara prozor u prošlost na svoj jedinstven, majstorski način. Čitajući još u rukopisu „Vrijeme koje se udaljava“, osetio sam onu istu vrstu uzbuđenja koje sam osetio čitajući Kovačevu prvu knjigu „Gubilište“ i svaku sledeću knjigu. Kovač je u svom celokupnom delu održao visok književni domet, jedan od najviših u književnosti u ovom delu Evrope.

Zahvaljujući Mirku Kovaču vreme koje se udaljava postalo je vreme koje nije izgubljeno u maglama i tami prošlosti, postalo je vreme koje nam je blisko. Mirko Kovač, pisac sa harizmom, pisac velikog dara, izvornog talenta, poslednji veliki pisac, velike potonule, nestale Jugoslavije, nastavlja da živi u svojoj literaturi, zajedno sa svojim čudesnim i fascinantnim likovima, na zadovoljstvo brojnih prijatelja i čitalaca.

O SAGOVORNIKU

Filip David je rođen u Kragujevcu 1940. godine. Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor Fakulteta dramskih umetnosti. Napisao je više TV drama, drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: “Bunar u tamnoj šumi”, “Zapisi o stvarnom i nestvarnom”, “Princ vatre”, ”Sabrane i nove priče”. Romane : “Hodočasnici neba i zemlje”, “San o ljubavi i smrti”. Knjige eseja : “Fragmenti iz mračnih vremena”, “Jesmo li čudovišta”, “Svetovi u haosu”. Sa Mirkom Kovačem “Knjigu pisama 1992-1995”.

Dobitnik je Andrićeve, Prosvetine i Bigzove nagrade. Knjige i priče objavljene su mu na više jezika.

Dnevni list Danas 

Beg iz ropstva

©‌ 2014

Dejan Ilić | 01/02/2014

Na početku želim da se zahvalim Mijatu Lakićeviću što je odgovorio na moj tekst o Schmittu i Hayeku koji je bio zamišljen kao prilog raspravi koju je on sâm pokrenuo tekstovima o kulturnim radnicima i jednoj mogućoj neoliberalnoj kulturnoj politici. Tako mi je pružio mogućnost da odgovarajući na njegov odgovor dodatno potkrepim svoju tezu o Hayeku kao kulturnom elitisti i antidemokrati. Pored toga što je izložio, po mom mišljenju jednostrano, tumačenje Hayeka, Lakićević je ponešto rekao i o slobodi i pravdi među „Srbima“, odakle ću i poći u svom odgovoru. Kada iznosi sud o tekućim okolnostima u Srbiji, Lakićević je, čini mi se, uglavnom u pravu, pa ću reći nešto i o tim stvarima oko kojih se izgleda slažemo. Što se Ratnog ostrva tiče, to je bila šala koju je Lakićević delimično shvatio, što je propust za koji nikako ne mogu njega okriviti: najpre će biti da je krivica moja, pa ću pokušati da tu referencu koja je preko Ratnog ostrva zaista ciljala na Goli otok malo bolje objasnim.

U središtu mog teksta biće neoliberalna potreba za „kulturnim ukorenjivanjem“. Hayek je tu potrebu zadovoljio isticanjem značaja aristokratske, visoke ili elitne kulture. U domaćoj varijanti, visoku kulturu ovdašnji neoliberali – svesno ili nesvesno, svejedno – obično premeću u niz stereotipa o nacionalnoj kulturi i tradiciji. Odatle ćemo i krenuti.

O pravdi i slobodi

Potreba za tradicijom, za „istorijskim korenima“, kod Lakićevića se ispoljila na zanimljiv način: u želji da odmah na početku svog odgovora, a bez nekog vidljivog razloga, istakne razliku između pravde i slobode on je pošao od jednog od najotrcanijih opštih mesta u domaćem nacionalističkom diskursu – od „petsto godina pod Turcima“. Istina je da Lakićeviću ide u prilog makar to što nije pomenuo izlizani „jaram“ pa da slika bude kompletna. Ali, zašto bi – po mom mišljenju u njegovom odgovoru inače suvišna – poenta o pravdi i slobodi morala da se zasniva na poslovičnim „Turcima“. Jer, nije postojala nikakva Turska imperija, nego je reč o Otomanskom carstvu. Povrh toga, ono što danas mislimo kada kažemo Turci ima malo veze sa ljudima koji su živeli u toj evroazijskoj imperiji, kao i sa ljudima koji su pripadali elitama te države. Isto, naravno, važi i za Srbe: taj narod koji je živeo u Otomanskoj imperiji teško da je sebe doživljavao kao Srbe na način na koji sebe vide današnji Srbi. Štaviše, što se sámog tog naroda tiče, pitanje je da li mu je i sáma reč Srbi išta značila, a ako i jeste, ima dovoljno razloga da verujemo da to značenje nema nikakve veze s današnjim značenjem te reči, koje se takvo kakvo je, u smislu nekakvog kolektivnog identiteta, formira tek negde krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka. Ali i od tada do danas identitetski obrisi „srpske“ nacije više puta su se iz temelja menjali. Recimo, „Srbi“ Vuka Karadžića u dobroj meri se razlikuju od „Srba“ koje vidi Jovan Skerlić, na primer, a te slike „Srba“ sa sredine 19. i s početka 20. veka najveći broj današnjih domaćih kulturnih radnika u polju književnosti (pisaca, kritičara, nastavnika, profesora) – koji uglavnom niti rade niti se od njih očekuje da rade išta drugo do da konstruišu i rekonstruišu nacionalni identitet – s gnušanjem odbacuje.

Drugo je pitanje zašto Lakićeviću smeta baš pravda, a ne smeta mu, kao što meni recimo smeta, „Bog“ u tom prvom stihu nesrećne himne. Odgovor, verujem, leži u ideološkoj poziciji s koje Lakićević progovara. Slično Hayeku, Lakićević verovatno ne veruje da reč „pravda“ može imati ikakav stabilan i opšte prihvatljiv smisao. S druge strane, Hayeku jesu puna usta slobode, ali je problem u tome što se ta njegova sloboda u svom punom obimu uglavnom odnosi na šaku izabranih ili povlašćenih.

Pravda ili kultura?

Drugim rečima, Lakićević implicitno pokušava da reši isti problem na koji je odgovor tražio i sam Hayek: na čemu počiva „minimalna država“ čija je jedina svrha da održava i brani spontane procese koji se odvijaju na tržištu? U Lakićevićevoj verziji, to pitanje moglo bi da glasi: ko smo to „mi“ koji pevamo himnu pravdi umesto slobodi, uprkos „petovekovnom ropstvu“ pod „Turcima“? Ako se obesmisli ideja pravde, kao što je to Hayek uradio, i ako se akteri na tržištu vide kao izolovani pojedinci kojima je zajednički samo izlazak na tržište, šta tu državu i to društvo drži na okupu? U Lakićevićevoj verziji opet: šta će jednoj takvoj agregaciji individualnih aktera bilo kakva himna, pa bila ona i o slobodi? Šta ih to dakle povezuje da bi uopšte poželeli da imaju zajedničku himnu? Da bi odgovorio na slična pitanja, Hayek će na mala vrata vratiti kulturu ukazujući na značaj tradicije. No, da bismo stigli do Hayekovog izrazito elitističkog koncepta kulture, to jest tradicije, moramo krenuti od njegovih ideja o slobodnom tržištu i ekonomskom spontanitetu. Drugim rečima, pratićemo putanju koju je sam autor prešao od Puta u ropstvo (1944), preko Poretka slobode (1960), do troknjižjaPravo, zakonodavstvo i sloboda (reč je o knjigama Pravila i uređenje [1973], Iluzija društvene pravde [1976] i Politički poredak slobodnih ljudi [1979], čije je ispravljene i izmenjene verzije autor smestio unutar istih korica 1982). Za te četiri decenije Hayek je menjao svoje stavove i pomerao naglaske u svojoj tržišnoj utopiji u skladu s tekućim političkim događajima. Slika koju nam ovdašnji libertarijanci daju o Hayeku uglavnom se zasniva na iščitavanju Puta u ropstvo, i projekciji poruka iz te knjige na Hayekova kasnija dela.

Put u ropstvo

Hayekov argument iz Puta u ropstvo mogao bi se grubo sažeti na sledeći način. Osnovna premisa je da ne postoji potpuni etički kodeks i pošto čak ni u mašti ne možemo zamisliti šta bi to moglo da bude, moramo prihvatiti činjenicu da postoje samo delimične skale vrednosti koje su svojstvene individualnim načinima mišljenja pa su zato neminovno različite i međusobno neusaglasive.^[1] Odatle sledi nekoliko važnih izvoda. Prvo, jedino je slobodno tržište u stanju da iz te raznolikosti izvuče najveću korist i za pojedince i za čitavo društvo: „Liberalni argument ide u korist najboljoj upotrebi konkurentskih sila kao sredstvu koordinisanja ljudskih napora, a ne u korist argumentu da se sve ostavi kako jeste. Zasnovan je na uverenju da od efikasne konkurencije nema boljeg načina prema kojem se upravljaju individualni napori.“^[2] Drugim rečima, pošto ništa ne može unapred da se tvrdi ili planira, najbolje je da se spontani izbori prave između ponuda koje su dostupne na slobodnom tržištu. To jeste neizvestan proces, ali se, smatra Hayek, istorijski pokazao kao najkorisniji za društvo.

Drugi važan izvod tiče se ideja pravde i planiranja: planiranje bi bilo opravdano samo ako postoji jasna i za sve jednako prihvatljiva ideja pravde. No, u nedostatku opšte skale vrednosti, pravda postaje, po Hayeku, krajnje sumnjiva ideja. Za Hayeka, ideja pravde je nužno partikularna, i svako planiranje koje bi se rukovodilo jednom takvom partikularnom normativnom koncepcijom nužno bi se pretvorilo u prinudu, to jest u nametanje te vrednosti i onima koji joj nisu privrženi.

Konačno, treći bitan izvod tiče se dva moralna zaključka koje Hayek iznosi u vezi s grupama i pojedincima, iako tvrdi da je u nedostatku potpunog etičkog kodeksa svaki moralni zaključak u najmanju ruku sumnjiv. Prvi moralni zaključak glasi: „Bilo da želimo da više dobrih stvari pripadne rasnoj eliti, Nordijcima, bilo članovima neke stranke ili aristokratiji, metodi koje ćemo morati da upotrebimo isti su kao oni koji mogu da osiguraju egalitarnu raspodelu.“^[3]Ovaj zaključak potrebno je još malo razložiti: prvo, pošto ne postoji opšta ideja pravde, Hayek smatra da ne može da se opravda egalitarna raspodela. A ako se ne može dati opšte prihvatljivo opravdanje za egalitarnu raspodelu („Mnogim ljudima je teško da priznaju“, reći će Hayek, „da mi ne posedujemo moralne standarde koji bi nam omogućili da rešimo ova pitanja – ako već ne savršeno, onda u najmanju ruku na šire zadovoljstvo nego što je to činio sistem konkurencije.“),^[4] imamo dobre razloge da sumnjamo i u opravdanost metoda: s jedne strane, metod ruši mehanizme slobodne konkurencije, koji su za Hayeka u ovoj fazi od presudnog značaja; dok se, s druge strane, taj isti metod može jednako upotrebiti i za očito nemoralne raspodele, što je dodatni razlog da se ustane protiv njegove primene.

Drugi moralni zaključak tiče se individualnih nejednakosti: „Ne može se poreći da vladavina prava proizvodi ekonomsku nejednakost – jedino se može tvrditi da ova nejednakost nije osmišljena da pogodi tačno određene ljude na tačno određeni način.“^[5] I pošto je to tako, onda ona ne može biti moralno neprihvatljiva.

Iako bi se za njih moglo reći da podsećaju na nešto što bi moglo poneti ime liberalizma, sva tri izvoda je moguće i rušiti s liberalnih pozicija. Krenimo redom. Prvo, zašto bi samo tržište bilo mesto slobodne konkurencije; zar se i u javnom prostoru otvorenom za političku debatu ne mogu razmenjivati mišljenja o društvenim aranžmanima, čije prihvatanje ili odbacivanje doprinosi ili šteti razvoju društva? Hayek već u Putu u ropstvu pokazuje veliku uzdržanost spram politike i političkog angažmana organizovanih grupa ljudi. Već tu će on društvo podeliti na državu koja mora biti rigidna i pridržavati se isključivo opštih i nepromenljivih načela (za koja uzgred nije jasno kako će se uspostaviti kao prihvatljiva ako nedostaju jasni etički standardi; na ovo pitanje Hayek će odgovoriti nekoliko decenija kasnije, uvevši kulturu) i tržište koje u stvari preuzima ulogu građanskog društva u regulisanju odnosa između članova političke zajednice. Sve što bi se našlo između te dve krajnosti za Hayeka je već tih četrdesetih bilo sasvim neprihvatljivo.

Drugo, ako ne postoji jasna i opšte prihvatljiva ideja pravde, ako nema obuhvatnih moralnih standarda, na osnovu čega Hayek zaključuje da je planiranje neprihvatljivo? Na koncu, u takvom moralnom vakuumu, nije jasno na čemu se drži i sama ideja slobode? (Videćemo kasnije da ni sloboda za Hayeka zapravo nije preterano bitna.)

I treće, naprosto nije tačno da tržišne nejednakosti o kojima Hayek govori, a reč je o privredama s kraja 19. i s početka 20. veka, nisu osmišljene tako da pogode tačno određene ljude na tačno određeni način. To što Hayek razdvaja pojedince i grupe koje trpe ekonomsku nepravdu može biti samo retorički manevar kojim se prikriva činjenica da su pojedinci pogođeni nejednakošću upravo kao pripadnici određenih grupa. Ekonomski sistemi iz tog doba još surovije nego danas delili su ljude na građane prvog i drugog reda, ali Hayek je za to naprosto slep, a ako ne slep onda jednostavno neosetljiv: „To da su prilike koje ima siromašan pojedinac u konkurentskom društvu mnogo ograničenije od onih koje ima bogati pojedinac, ne umanjuje istinitost činjenice da je u takvom društvu siromašni pojedinac mnogo slobodniji od osobe koja raspolaže mnogo većom materijalnom udobnošću u drugom tipu društva.“^[6] Ovo je neozbiljan argument, koji pokazuje da i sáma sloboda za Hayeka ima tek instrumentalnu vrednost: takva neodređena kakva je u njegovim spisima, ona služi samo kao pokriće za održavanje društvenih nejednakosti. Sloboda je tu potrebna tek da bi opravdala sledeći stav: „Ali nazivati privilegijom privatno vlasništvo kao takvo, koje svako može da stekne prema istim pravilima, samo zato što su neki uspeli da ga steknu, znači lišavati reč privilegija njenog značenja.“^[7]

Na stranu to što je nedosledan, pa će u jednom navratu reći kako su šanse siromašnih u konkurentskom društvu znatno manje, a u drugom – da svi mogu steći vlasništvo pod jednakim uslovima: važno je da Hayek već u Putu u ropstvo jasno stavlja do znanja da ne vidi nikakav problem u različitim početnim pozicijama sa kojih ljudi započinju tržišnu utakmicu. Njega nimalo ne brine kako su ljudi dospeli na te pozicije; on arbitrarno proglašava da nadalje svi treba prema istim pravilima da konkurišu na slobodnom tržištu gde će ljudi praviti spontane izbore, koji ipak nisu toliko spontani da njima ne bi bili privilegovani bogatiji pojedinci. To jeste jedna vrsta nasilja, i na duže staze to nasilje provocira jednako nasilan odgovor: grupe koje su dovoljno ojačale mogu na primer reći – sledi jedna istorijska pauza dok na silu ne izvršimo novu preraspodelu dobara, pa ćemo posle ponovo da uvedemo ista pravila za sve, samo što ćemo ovaj put mi biti ti koji u igru ulaze s povlašćenih pozicija. Drugim rečima, već su i mehanizmi koje Hayek predlaže u Putu u ropstvo daleko od toga da garantuju stabilan poredak; u kasnijim knjigama stvari će biti samo još gore. U srpskom slučaju, da kažemo ovde i to, već i ovi hajekovski principi deluju jednako neprimereno jer praktično legitimizuju pljačke iz devedesetih.

Poredak slobode

Što se Poretka slobode tiče, za argument koji ovde izvodim bitno je Hayekovo objašnjenje napretka. U Putu u ropstvo Hayek je objasnio da tržište igra ključnu ulogu u razvoju društva. S jedne strane, on tvrdi da je u modernom dobu došlo do znatnog poboljšanja životnih uslova velikog broja ljudi i taj uspeh pripisao je liberalima. S druge strane, napredak je objasnio slobodnom konkurencijom na tržištu. Hayek su tako pokazuje kao zagovornik antropološkog optimizma: istina je, kaže on, da ljudi nisu u stanju da formulišu opšte prihvatljive moralne standarde i na njima zasnovanu ideju pravde koja bi podržala stremljenja ka nekim mogućim zajedničkim ciljevima, ali bez obzira na to, ako pustimo ljude da slobodno biraju na tržištu, nekako to uvek ispadne dobro, izuzev ako se ne umešaju zli socijalisti. Biće da je i samom Hayeku ova slika delovala neubedljivo. On se praktično suočio s dva problema. S jedne strane, po svaku cenu je želeo da sačuva ideju o ekonomskom spontanitetu koja zahteva tržišne aktere koji nisu sposobni da zajednički gledaju u budućnost i tako planski vuku društvo unapred. S druge strane, ima previše neizvesnosti u takvom konceptu koja slabi Hayekov tržišni optimizam. Da bi to rešio, Hayek je jednostavno podelio društvene uloge: masama je dodelio neznanje, a vladajućoj eliti sposobnost da oblikuje i preoblikuje društvene vizije.^[8] I opet će sloboda u toj podeli odigrati svoju instrumentalnu ulogu.

Hayek uspostavlja razliku između radnika i nezavisne osobe: „Dok je za zaposlenog rad uglavnom stvar uklapanja u dati okvir određeni broj sati, za nezavisnu osobu reč je o oblikovanju i preoblikovanju životnih planova, traženju rešenja za stalno nove probleme. Zaposlena i nezavisna osoba pogotovo se razlikuju po tome šta je za njih primeren prihod, mogućnost koju treba iskoristiti i način na koji treba živeti da bi se u što većoj meri ostvario uspeh.“^[9] Radnici su submisivni, ne žele da rizikuju, ne preuzimaju odgovornost i lako prihvataju ono što im se servira kao vrednost. Poslodavci i nezavisne osobe su sve suprotno od toga, jer „samo se sa isturene pozicije može videti novi opseg želja i mogućnosti, tako da biranje novih ciljeva i napori da se oni ostvare započinju mnogo pre nego što većina počne da stremi ka njima“.^[10] Istina, slučajnim sticajem okolnosti (premda veoma retko) može da se dogodi da i poneki radnik ugleda nešto na horizontu, pa zato ipak svi treba da uživaju slobodu, što ne znači i da svačija sloboda ima istu vrednost jer „[s]loboda koju uživa samo jedna osoba među milion drugih može biti važnija za društvo i korisnija za većinu od svake slobode koju mi ostali uživamo“.^[11] Kada bismo samo mogli da otprilike predvidimo ili unapred tačno odredimo koja će osoba biti u stanju da vidi dalje od ostalih, sloboda za sve više ne bi bila neophodna. Teško da bi se ova kondicionalna sloboda mogla izmiriti s klasičnim liberalnim shvatanjem slobode.

Pravo, zakonodavstvo i sloboda

Pošto je tako podelio uloge, Hayeku je ostalo da utvrdi još dve stvari. Prva se tiče političkog poretka koji će na najbolji način ovaplotiti osnovne ideje Hayekove sve manje liberalne utopije. Nazovimo to formalnim pitanjem političkog poretka. Drugo pitanje je supstancijalno: Hayek naime mora da objasni na osnovu čega se prepoznaju novi horizonti kao prihvatljivi i na osnovu čega se usvajaju nove vrednosti. Ako nedostaju jasni i opšte prihvatljivi etički standardi, čime se rukovode ljudi kada biraju i šta na koncu drži političku zajednicu na okupu? Sasvim očekivano, u toj prelomnoj tački Hayek će prećutati tržište i politički poredak koji pribegavaju sili da bi se održali, i poput svakog konzervativca i desničara pokušaće golu silu da sakrije pod velom tradicije.

Lakićević se u svom odgovoru šturo osvrnuo na Hayekov dvodomni parlament. On će mi zameriti što tvrdim da Hayek prezire demokratiju i zaključiće da austrijskog ekonomistu zanima isključivo vladavina prava kao ograničenje za vladavinu većine. Ja, međutim, nemam problem s tim da u političkoj zajednici moraju jasno da se definišu vrednosti oko kojih nema nagodbi i koje nijedna većina nema pravo da povredi. Nema potrebe da veličamo Hayeka da bismo se založili za elementarne vrednosti ustavne demokratije. Ali, kad smo već kod Hayeka, hajde da vidimo kako bi izgledao taj gornji dom njegove skupštine. Njegova uloga je da kontroliše drugo predstavničko telo (donji dom) koje ima upravnu funkciju. Da bi ta kontrola bila efikasna, ova dva tela ne smeju se sastavljati na isti način.

Kako se sastavlja više telo? Zakonodavni i nadzorni gornji dom skupštine treba da čine muškarci i žene u „relativno zreloj dobi“, između četrdeset pet i šezdeset godina. Te osobe birale bi se na petnaest godina. Birali bi ih njihovi vršnjaci. „Bilo bi mudro“, razmišlja Hayek, „osloniti se na staro iskustvo da su čovekovi vršnjaci njegove najpravednije sudije i tražiti od grupe ljudi istog doba da jedanput u životu, recimo u kalendarskoj godini kada pune 45 godina, iz svoje sredine izaberu predstavnike koji će služiti petnaest godina.“^[12] Povrh toga, oprezan je Hayek, možda bi bilo „korisno koristiti inderektan metod biranja sa regionalno naimenovanim delegatima koji iz svoje sredine biraju predstavnika“.^[13]

Sve te mere predostrožnosti treba da obezbede potpunu nezavisnost zakonodavaca od pritisaka posebnih interesa ili organizovanih stranaka.^[14] Drugim rečima, trebalo bi da zaštite to najviše političko telo od sáme politike. Po Lakićeviću, Hayek tu samo izražava brigu o vladavini prava. Jedan drugi tumač drugačije je shvatio Hayekove namere. Pored toga što će ispravno zaključiti da će izbori koji se obavljaju jednom u životu za najvažnije političko telo najverovatnije izazvati političku apatiju kod najvećeg broja građana, William Scheuerman će se i jednostavno zapitati kako će gornji dom uspešno kontrolisati donji dom koji je izložen svim tim pritiscima od kojih treba poštedeti gornji dom. Kako se intervencionizam ili decizionizam donjeg doma može podvesti pod opšta pravila koja donosi i brani gornji dom?

Moguća su samo dva rešenja: ili su odluke donjeg doma takve da ih je nemoguće podvesti pod „normativistička“ opšta pravila; ili one nemaju decezionistički karakter koji nije moguće uskladiti sa opštim normama. U prvom slučaju, gornji dom se mora osloniti na silu i ponašati se kao Schmittov suveren u vanrednim okolnostima (Lakićević u svom odogovoru nigde ne pominje Schmitta; za razliku od njega Hayek Schmitta često navodi i lako prihvata njegove ideje o vanrednom stanju);^[15] u drugom slučaju ispostavilo bi se da parlament ipak može da se nosi sa pritiscima i da zastupa interese organizovanih grupa a da pri tom ne krši opšte norme. To, međutim, znači da Hayekov strah od države blagostanja nije realno utemeljen i verodostojan.^[16] Scheuerman će na kraju zaključiti da kao i Schmitt, Hayek vidi intervencionističku državu blagostanja isključivo kao revolucionarnu pretnju koja se nadvija nad političkim univerzumom kojim dominiraju bogati i obrazovani.^[17]

Na koncu, zašto je pored bogatstva Hayeku tako bitno bilo i obrazovanje? On će nam dati sledeće objašnjenje: „I pošto poredak našeg društva dugujemo tradiciji pravila koju jedino nesavršeno razumemo, ukupan progres mora biti zasnovan na tradiciji.“^[18] Jer, „mi ne možemo da ponovo planiramo nego samo da dalje razvijamo ono što u potpunosti ne razumemo“.^[19] Pošto se Lakićevićevi tekstovi tiču baš kulture, evo još par Hayekovih citata u vezi s tim:

Mnoge institucije društva koje su nužni uslovi za uspešno stremljenje našim svesnim ciljevima zapravo su rezultat običaja, navika ili prakse koji niti su izmišljeni, niti ih se pridržavamo sa bilo kojim takvim ciljem na umu. Živimo u društvu u kojem možemo uspešno da se orijentišemo i u kojem naše akcije imaju dobru šansu da postignu svoje ciljeve ne samo zato što su naši sugrađani vođeni poznatim ciljevima, ili poznatim vezama između sredstava i ciljeva, nego zato što su, takođe, ograničeni pravilima čiju svrhu ili poreklo često ne znamo i čijeg postojanja često nismo svesni.^[20]

Ili, drukčije rečeno, naše prilagođavanje našoj okolini ne sastoji se samo ili uglavnom od uviđanja odnosa između uzroka i posledica nego i od akcija kojima upravljaju pravila koja su prilagođena vrsti sveta u kojem živimo, tj. okolnostima kojih nismo svesni i koje ipak određuju obrazac naših uspešnih akcija.^[21]

Tek sad je Hayekova slika društva ili političke zajednice kompletna. Beslovesni akteri na tržištu spontano biraju najbolja rešenja jer njihovim odlukama upravljaju kulturni obrasci – to jest tradicija – kojih oni uglavnom nisu ni svesni. Tradicija jemči i potvrđuje progres. Zato je najverovatnije da će oni koji pripadaju uglednim porodicama s nagomilanim bogatstvom povesti društvo napred. S jedne strane, oni su ponajviše odnegovani u duhu tradicije, dok se, s druge strane, nalaze na najisturenim položajima vlastitog bogatstva odakle se pruža najbolji pogled na nove horizonte. Stoga je njihova povlašćena pozicija i na tržištu i u upravljačkim telima države ne samo nesporna nego i jedino poželjna. Šta u ovoj viziji ostaje od liberalnih ideala slobode, Lakićević verovatno vidi bolje od mene, jer ja ne vidim ništa.

„Petsto godina pod Turcima“

Slažem se sa Lakićevićem da danas jedna osoba demonstrira bezmalo golu silu i kinji veliki broj građana Srbije. Kao i on, mislim da je nedopustivo da dve trećine stanovništva egzistencijalno zavisi od države jer ta država nije u stanju da stvori uslove u kojima će ljudi moći da žive od svog rada i takmiče se pod ravnopravnim uslovima na relativno slobodnom tržištu. Ali ne vidim kako će nam pozivanje na Hayeka pomoći da to rešimo. Po svemu sudeći, Hayek bi verovatno podržao i opravdao ovo što se događa u Srbiji. Neću se upuštati u prepričavanje angdeota o Hayekovim bliskim odnosima s dvojicom diktatora (Portugalcem Antóniom Salazarom i Čileancem Augustom Pinochetom) i knjigama (Poredak slobode)koje im je slao s toplim posvetama. Za nas je važno da je tradicija čiji je bitan segment i „petovekovni truski jaram“ Srbiju odvela u rat u kome su srpske snage počinile masovne zločine. Mi se kao politička zajednica do danas nismo odrekli te tradicije, sasvim u skladu s Hayekovim idejama o značaju kulture i tradicije. No, Hayekovo razumevanje kulture je siromašno i empirijski neupotrebljivo. Ima toliko korisnijih i preciznijih teorija koje polje kulture opisuju ne kao polje pritupe nužnosti, već kao polje u kome su sloboda ili prisila isključivo rezultat svesnog delanja individualnih i kolektivnih aktera. Pored toga, Hayekov tržišni model ne dovodi u pitanje početne pozicije sa kojih akteri ulaze u tržišnu utakmicu. Takav model se za Srbiju već pokazao kao poguban, to stoji u prvoj belešci mog prošlog teksta, i želim i ovde još jednom da skrenem pažnju na to. Konačno, zar se Srbija zaista našla u procepu iz koga izlaz vodi ili ka Schmittu ili ka Hayeku, to jest u jednu te istu slepu ulicu? Ili, Lakićevićevim jezikom, je l’ stvarno možemo da biramo samo između „socijalista“, s jedne strane, i Hayeka, s druge. Zar nema ništa između toga. Meni se čini da ima. Ne vidim zašto je tako strašno razmišljati u kategorijama socijaldemokratije ili egalitarnog liberalizma.

Goli život

Lakićević je u pravu, ja bih zaista čitavu sadašnju vlast otpremio na Ratno ostrvo, ali se ne bih mešao u njihova posla tamo. Štaviše, izričito sam rekao da bi tamo, da se ja pitam, sa sobom mogli da ponesu sav novac koji im stigne iz Emirata. Pa nek prave i gradove i države na vodi do mile volje. Ali, nije stvar u tome. I ova vlast, kao i prethodna, kao i većina vlasti u zemljama koje se nalaze na periferiji ili poluperiferiji tretira svoje građane kao zatvorenike u logorima (ne baš onako kako se to radilo na Golom otoku, daleko od toga, ali metafora logora ipak stoji). Izloživši ih egzistencijalnoj pretnji, te vlasti manipulišu građanima kao podanicima. Poslušne sklanjaju pod skute države, a ostale iznajmljuju kao jeftinu radnu snagu. U takvim državama, pristojno se živi samo u klijentelističkim oazama; izvan njih se živi kao u logoru. Tako se „Goli otok“ proširio na čitavo kopno, a pristojno se živi samo na „ostrvima“ (dodao bih: u moru bede – ali mi to deluje previše patetično, iako tačno). I kad je već tako, šta ima loše u tome što sam sadašnju vlast poslao na Ratno ostrvo? Čak im i ime ostrva pristaje uz tradiciju koje se i dalje slepo drže. Da zaključim, neoliberalna ideologija niti ima kapacitet da podstakne na promenu takvog stanja, niti je njenim najmoćnijim zagovornicima u interesu da to menjaju. Srpsko se klatno, da ponovo upotrebim jednu metaforu, već tri decenije njiše između Schmitta i Hayeka. Stvar je u tome da to nisu alternative, to je jedno te isto.

Peščanik.net, 01.02.2014.

———–    

1. Vidi poglavlje „Planiranje i demokratija“, u Fridrih Hajek, Put u ropstvo, prev. Zoe Pavleski i Miroslav Prokopijević, red. prevoda Goran Stanić (Beograd: Službeni glasnik, 2012), str. 56-69. ↑
2. Ibid., str. 38. ↑
3. Ibid., str. 36. ↑
4. Ibid., str. 104. ↑
5. Ibid., str. 76. ↑
6. Ibid., str. 97. ↑
7. Ibid., str. 77. ↑
8. Corey Robin će reći da u Poretku slobode Hayek do kraja razvija svoju ideju o bogatima i obrazovanima, s dobrim poreklom, koji prednjače u formiranju ukusa i otvaraju nove horizonte vrednosti od kojih koristi ima i ostatak čovečanstva. Vidi Corey Robin, „Nietzsche’s Marginal Children: On Friedrich Hayek”, dostupno nahttp://www.thenation.com/article/174219/nietzsches-marginal-children-friedrich-hayek?page=0,6#. U ovom odeljku oslanjam se na analizu iz ovog teksta. ↑
9. Friedrich A. Hayek, The Constitution of Liberty (Chicago: University of Chicago Press, 1960), str. 122; moj prevod. Ovde ne navodim srpski prevod Ilije Vujačića u izdanju Global Booka iz 1988. samo zato što mi ta knjiga trenutno nije pri ruci. ↑
10. Ibid., str. 44. ↑
11. Ibid., str. 31. ↑
12. Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, prev. Branimir Gligorić (Beograd / Podgorica: JP Službeni list SRJ / CID, 2002), str. 357. ↑
13. Ibid., str. 358. ↑
14. Ibid., str. 357. ↑
15. Na primer: „Ideja o najvišoj vlasti koja ne može da izda nijednu zapovest zvuči nam čudno i čak protivrečno zato što se veruje da najviša vlast mora biti sveobuhvatna, svemočna vlast koja sadrži sve moći podređenih vlasti. Međutim, uopšte ne postoji opravdanje za ovo ’pozitivističko’ verovanje. Osim kada je, kao rezultat spoljašnjih ljudskih ili prirodnih sila, samostvarajući poredak poremećen i kada su potrebne mere u slučaju vanredne situacije da obnove uslove za njegovo delovanje…“ – Ibid., str. 371. ↑
16. Vidi William E. Scheuerman, Carl Schmitt. The End of Law (New York: Rowman & Littlefield Publishers, 1999), str. 209-224; ovde str. 222. ↑
17. Ibid., str. 224. ↑
18. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, str. 402; kurziv u originalu. ↑
19. Ibid. ↑
20. Ibid., str. 21. ↑
21. Ibid., str. 22. ↑