http://www.slobodnaevropa.org/
Iz mog ugla, Odgovor Bojana Pajtića
29.08.2014
Na adresu naše redakcije stigao je odgovorBojana Pajtića, predsednika Demokratske stranke, na prilog Radija Slobodna Evropa “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom”. Tekst prenosimo u celini, bez intervencija:
Poštovana redakcijo Radija Slobodna Evropa,
Emitovali ste juče prilog pod nazivom “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom” i napravili pravo čudo. Zahvaljujući vama, sinoć sam legao u postelju sa svojom ženom, a ujutru se probudio sa Koštunicom iVladanom Glišićem iz Dveri. Zbog stresnog iskustva koje ste mi priuštili, zaslužujem izvinjenje. A bojim se da za to ima još mnogo razloga. Pođimo redom.
Problem interpretacije
O novinarskoj hrabrosti i profesionalnim kvalitetima gospođe Branke Trivićuvek sam imao dobro mišljenje. Zato sam iznenađen načinom na koji su moje rečenice – verovao sam jasne i precizne – interpretirane u prilogu. Nisam, naime, optužio Premijera “za to što dostojanstvom Srbije plaća poslušnost prema Evropskoj uniji”, kako to tvrdi autorka.
To nije tačno. Napisao sam nešto sasvim drugo: da “cenu njegove popularnosti plaćamo dostojanstvom”. Jer, pres-monodrama Predsednika Vlade bila je – kao i uvek – namenjena obmanjivanju domaće javnosti. I tu nema ničeg spornog. Ako je gospođa Trivić gledala tu konferenciju, sigurno se slaže sa mnom. Ali čak i da sam – kao što nisam – optužio Premijera za“poslušnost prema Evropskoj uniji”, to bi bila upravo odbrana temeljnih evropskih principa i ništa više. Evropska unija je zamišljena kao mirovni, građanski i ekonomski projekat ravnopravnih država, koje se slobodno udružuju i sarađuju. Saradnja i poslušnost, dakle, dva su sasvim različita koncepta. Kad slovački premijer Robert Fico kaže “Slovačka jeste članica EU i mi želimo da budemo disciplinovan igrač, ali to ne znači da smo ovce”, on suptilno ukazuje na razliku između saradnje i poslušnosti. To je, složićete se, sasvim legitimno. U suprotnom, sigurno ste već objavili prilog o tome kako gospodin Fico “koketira sa slovačkim nacionalizmom”, a meni je promakao.
Potom, u prilogu se navodi sledeće: “Šta je sadržaj te srpske Srbije, odnosno, po čemu ona treba da se razlikuje ili u čemu je to superiornija od evropske Srbije, lider Demokrata nije objasnio.” Naravno da nisam. Pre svega zato što nikad i nigde nisam rekao da je srpska Srbija superiornija od evropske Srbije. To ste jednostavno izmislili. Umesto te besmislene rečenice, rekao sam nešto sasvim drugo: da prvo treba da izgradimo srpsku državu da bi ona mogla da bude evropska država. Prvo je preduslov za drugo. Ako pročitate kriterijume EU iz Kopenhagena, bice vam sve jasno.
U nastavku priloga kreće prava paljba po meni: da sam rekao da DS treba da ujedini naciju i demokratiju, da sam pominjao Ljubu Davidovića i cara Dušana, da sam podsetio da mi je otac pravoslavni sveštenik, da su mi preci došli s Arsenijem Čarnojevićem sa Kosova. Nabrajajući moje dalje grehe, autorka kaže nešto zbilja ružno: “da stvar bude još šizoidnija”?! Dozvolićete mi, gospođo Trivić, ovo Vam, čak ni uz najbolju volju i najviši stepen tolerancije – ne mogu lako oprostiti.
Kao ugledna novinarka, Vi bi trebalo da znate da stvari ne mogu biti “šizoidne”. Prvo, kaže se “shizoidne”. Drugo, shizoidna može da bude samo licnost, a ne stvar. U ovom slučaju, ta ličnost sam očigledno ja. Pa čestitam, gospođo Trivić. Upravo ste postali član Kluba psihijatara amatera, koji u Srbiji predvodi šef poslanicke grupe SNS Zoran Babić. I ako sam od njega uvek mogao da očekujem da deli psihijatrijske dijagnoze na račun predstavnika Demokratske stranke, od Vas nisam. Zbilja, odakle Vam pravo da bilo koga, pa i predsednika Demokratske stranke, proglašavate shizoidnim? Vi mi pripisujete poremećaj licnosti u kojem dominiraju intravertnost, autizam, emocionalna tupost i ravnodušnost? I šta, gospođo Trivić, u tome što sam rekao ukazuje na shizoidnost? Da li to što DS ujedinjuje naciju i demokratiju? Dozvolite, plejada predsednika Sjedinjenih Američkih Država stalno ukazuje na to da je demokratija ono što Amerikance čini “najvećom nacijom na svetu”. Zar to ne bi trebalo da bude poruka tom istom svetu da nacija i demokratija idu jedno s drugim? Pa ako nije to, da li je onda shizoidno to što pominjem ime osnivača Demokratske stranke? Nije prikladno? Da li je shizoidno to što imenujem jednog od najvećih vladara u istoriji Srbije? Ne bih smeo? Da li je, na kraju, shizoidno to što mi je otac pravoslavni sveštenik? Šta da radim? Da ga prećutim? Da ga se odreknem? Ne, gospođo Trivić, kada bih na to pristao, jedino time bih potvrdio Vašu “stručnu” dijagnozu. Kao što vidimo, na samom početku priloga bilo je već previše uvreda i pogrešnih interpretacija. Ali žestina u nastavku ne jenjava.
Problem vrednosti
Autorka veli da “raspredam priču” o “nužnosti nekakvog srpskog nacionalnog dostojanstva”, a da sam istovremeno čelnik Demokratske stranke i predsednik Pokrajinske vlade koji se zalaže za konstituisanje Vojvodine kao moderne evropske regije. Drugim rečima, moje zalaganje za nacionalno dostojanstvo i moje zalaganje za modernu evropsku regiju su – u suprotnosti. Neće biti da je tako.
Prvo, priznajem da se zalažem za srpsko nacionalno dostojanstvo. Sve dokFransoa Oland s punim pravom ističe da “Francuska nije bilo koja nacija” i da je potrebno da joj vrati ponos, sve dok nemačka nacija stiče dostojanstvo onako kako joj je savetovao Tomas Man – kroz “veliki doprinos svemu čovečanskom i slobodnom duhu”, dotle svaka evropska nacija, bez razlike, ima ne samo pravo na svoje dostojanstvo, nego i obavezu da radi na tome da ga zasluži. Dostojanstvo nije ništa drugo nego odraz društvenih i etickih vrednosti, osećanje morala, časti i ponosa. Ima ga svaka evropska nacija, bez razlike. Imaće ga i svi građani Srbije, bez razlike.
Zalaganje za nacionalno dostojanstvo je obaveza svakog političara u Srbiji (jednako i lidera stranaka nacionalnih zajednica), a naročito predsednika Demokratske stranke. Predsednik Demokratske stranke koji bi se odrekao nacionalnog dostojanstva ne bi bio predsednik ni jedan jedini dan. Istovremeno, bez društvenih i etičkih vrednosti, ni Vojvodina, Beograd ili centralna Srbija ne bi mogli da budu evropska regija. Kako bi?
Drugo, ja se zalažem za nacionalno dostojanstvo, a ne za “nekakvo”nacionalno dostojanstvo. Autorka namerno koristi neodređenu pridevsku zamenicu. Time hoće da kaže da je srpsko nacionalno dostojanstvo“nekakvo”, dakle maglovito i nedefinisano, a “priča o nužnosti” tog dostojanstva sasvim uzaludna. Izvinite, ali neće biti.
Premda bi trebalo da se zabrinem, mene ipak zabavlja činjenica da Radio Slobodna Evropa štiti Evropljanina Vučića od razularenog nacionaliste Pajtića. Ima li išta tragikomičnije? A, s druge strane, ima li ičega što bolje odslikava pravo stanje stvari? Nikad nisam ni pomislio, a kamoli izgovorio da za jednog ubijenog Srbina treba ubiti sto Muslimana. To je rekao Vučić. Ali to je greh koji se prašta. Ne prašta se ako misliš da tvoja država i njeni građani treba da imaju elementarno nacionalno, demokratsko i građansko dostojanstvo. I ako to zastupaš, onda Demokratska stranka “gubi tlo pod nogama”, kako kaže autorka. Ne, gospođo, tlo pod nogama se gubi baš onda kad zapostaviš sopstveno dostojanstvo i poveruješ da ćeš na kolenima trčati brže.
Problem svedoka
Gospođa Trivić se, da bi u svojoj presudi bila ubedljivija, poziva i na svedoke. Prvi kaže da moji stavovi nisu ništa drugo do “puki politički marketing”, jer smo“spremni da zakucamo na vrata svakog birača bez obzira na njegove vrednosne preferencije”. A upravo je obrnuto, i baš to je ono što užasava mnoge. Demokratska stranka se, posle izvesnog perioda udvaranja “svakom biraču”, vraća svojoj suštini i nudi jasnu politiku srednjeg puta. Pitanje demokratije je suštinsko nacionalno pitanje. Bez demokratije nema nacionalnog dostojanstva. I nijedna druga stranka, ni u jednoj drugoj državi Evrope, ne bi trebalo to da posebno objašnjava. A mi smo, izgleda, dospeli dotle da moramo. Pa neka, objasnićemo. Ako treba, svakog dana ću da objašnjavam, sve dok naši kritičari ne shvate apsurd: neka probaju da razdvoje američko i demokratsko, nemačko i demokratsko ili francusko i demokratsko. Ne bi se ‘leba najeli ni od novinarstva ni od političke analize.
Drugi svedok reče da “srpstvo, nacija i dostojanstvo” nisu ništa ozbiljno i da to nije nikakva suvisla politika. To kaže u zemlji čiji mladi ljudi ne znaju ko je bioBranislav Nušic, ali zato nepogrešivo prepoznaju Stanijinu među hiljadu drugih stražnjica. Nemam komentar. U stvari imam, ali pokušavam da sačuvam dostojanstvo. Stalo mi je do dostojanstva.
Problem nacionalizma
Vratimo se naslovu uvredljivog priloga: “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom”. To je nesuvislo, dabome. Pre svega, ne koketiram. Osoba koja koketira zove se koketa. U srpskom jeziku nemamo reč “koket”. Pošto mi, dakle, pol ne dozvoljava da koketiram ni sa kim, to ne znači da autorka ne koketira s nekim, opredeljujući se baš za ovakav termin. Poštujem. Njeno pravo. Drugi deo moje primedbe na račun nesuvislog naslova tiče se mnogo značajnijeg problema. Voleo bih, naime, da mi autorka objasni šta je to srpski nacionalizam. Ta se etiketa toliko prilježno lepi svemu i svačemu u Srbiji, da je prosto izgubila svako značenje. Meni se oduvek činilo da je nacionalizam privrženost sopstvenom narodu, i da se manifestuje kroz poštovanje sopstvene nacije, poznavanje njene istorije i kulture i zalaganje za demokratski i nacionalni prosperitet. Pa može li onda biti da autorka sutra optuži nekog drugog predsednika neke druge stranke u Evropi da koketira s poštovanjem svoje nacije, s njenom istorijom i kulturom i poziva na nacionalni prosperitet? Ako autorka želi da sačuva svoje dostojanstvo, to sigurno neće učiniti.
Za kraj, ako već ne razume mene, autorka će sigurno razumeti ove reči:“Nacija koja se ne seća šta je bila juče – ne zna ni šta je danas, ni šta pokušava da uradi.”
Tako je govorio Vudro Vilson, američki predsednik koji je bolje razumeo Srbiju od Branke Trivić. Da nije, ne bi istakao srpsku zastavu na Beloj kuci 28. jula 1918. godine i rekao: “Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom.”
Poštovana redakcijo Radija Slobodne Evrope,
Molim vas, kad sledeci put budete pisali o mom “koketiranju sa srpskim nacionalizmom”, imajte ove reči na umu. One obavezuju vas više nego mene.
Podeli: 
Facebook