Da li su ekonomisti fah idioti?

Koreni, Branko Dragaš, Objavljeno: 9. April 2015.

Lični stav

Estradni srpski ekonomisti su neoliberali. Monopolizovali su srpske medije. Samo se njihovu mišljenje čuje. Neko bi pomislio da niko drugi, osim njih, ne zna ekonomiju u Srbiji.

Estradni srpski ekonomisti su dobro naplatili svoj neoliberalizam. Podanički služe svakoj vlasti od petooktobarske kontrarevolucije.

Biti neoliberal u Srbiji je unosan posao.

Biti neoliberal znači trabunjati laži o slobodnom tržištu u korporativnom bankrotiranom kapitalizmu, znači podržavati sveopštu rasprodaju nacionalnih resursa u suverenim državama koje su pod kontrolom korumpiranog političkog ološa, tajkuna i kriminalaca, znači zalagati se javno za slobodnu konkurenciju u monopolizovanoj privredi,dok ste privatni konsultanti gangstera tranzicije, znači prezirati siromašnu i opljačkanu radničku klasu, koja živi bednije od psa neoliberalnog estradnog ekonomiste, koji samo za kupanje i šišanje troši nedeljnu nadnicu samoupravljača i lenjivca, jer ako ste radnička klasa to automatski znači da ste zatucani i primitivni gubitnik tranzicije, nesposobni da se snađete i da niste ni zaslužili bolji život; biti neoliberal znači da se pojavljujete na svim nacionalnim televizijama u društvu bandita ministara, koji privatizacijom postaju novobogataši, da vas svi snimaju, citiraju i hvale, znači da ste omiljeni ekonomista premijera, da pišete za režimske novine i da ste redovni govornik na srpskom Davosu, da se skijate, jedete škampe i živite bezbrižnim životom dobrostojećeg malograđanina, dok većina građana ne može da sastavi kraj sa krajem, dok 35.000 ljudi više umire nego što se rađa, dok 30.000 razočaranih ljudi svake godine napuštaju ukletu zemlju u kojoj neoliberalni ekonomisti vladaju; biti neoliberalni ekonomista znači objavljivati svoje budalaštine o trošku poreskih obveznika, na najskupljem kunstdruk papiru, napadati sve one ekonomiste koji se zalažu da država ne rasprodaje svoje nacionalne resurse, proglašavati ih ostaciima prošlosti, nazadnim snagama iz samoupravnog socijalizma, tražiti da se sve državno rasproda, jer država ne zna da upravlja, dok, istovremeno, predajete ekonomiju na državnom fakultetu, vodite nevladinu organizacaciju koju finansira vlada, hvalite se kako rame uz rame idete sa državnim činovnicima u nakaradne privredne reforme, takav je upravo slogan bio – rame uz rame, koračate ponosno sa izvršiocima državne vlasti u najveću pljačku u istoriji Srbije, prihvatate da budete dobro plaćeni član nekoliko upravnih odbora javnih preduzeća za koje se zalažete da se prodaju, pa na svim tim svojim angažmanima u politici, fakultetu, javnim preduzećima i drugim tezgama u državi zarađujete mesečno plate briselskih satrapa, koje se kreću od deset do dvadesehiljada evra, e, to, gospodo drugovi, dragi moji, može samo neoliberalni ekonomista protuva, pokvarena njuška, slina i jajara, bitanga, hohštampler naše tranzicije i intelektualni skot koji nema u sebi jednu mrvu morala ni ljudskosti, nego samo gleda svoju skorojevićku zadnjicu da uvali na državne jasle, da samo sebe obezbedi i nema samilosti za patnju, siromaštvo i bedu onih nesretnika koje krade i koji su mu obezbedili pristojan građanski život.

Sve što decenijama ti neoliberalni gmazovi pišu nije vredno ispušene i ugašene cigarete, jer oni nikakvu novu ekonomsku ideju ni nemaju, pošto o savremenoj ekonomiji ništa ni ne znaju, kada biste ih pustili na slobodno tržište da tamo nađu kupce, mimo države, političara i tajkuna, za svoje teorijske masturbacije i da tim svojim kupcima prodaju svoje plesnive priče, niko to njihovo baljezganje i prepisivanje ne bi ni pogledao, ne bi izvadio jedan evro da plati, što je dokaz da to što oni pričaju nema nikakvu tržišnu valorizaciju, pa bi neoliberalni ekonomisti i tržišni talibani ostali gladni i nezaposleni na slobodnom tržištu o kome toliko bleću.

Biti neoliberalni ekonomista znači dobro zarađivati na narodnoj nesreći.Učestvovati na svim skupovima za podršku reformama vlade, bez obzira ko sačinjavao tu vladu. Ko hoće moral neka ide u crkvu. To je ideologija tržišnih talibana. Neoliberali su makijavelisti i pragmatičari.

Neolibarali sa moralom nemaju nikakav problem. Važno je samo da braniš svoje lične interese. Važno je samo da se ne zameraš vlasti i tajkunima. Ne smeš da se zameraš onima koji imaju moć i novac. Iz čije ruke uzimaš i koju podanički ljubiš. Sukob sa njima nije ekonomski opravdan, jer šteti ličnim interesima. Jedan je život i neoliberalni ekonomista ne sme da prokocka sve mogućnosti da sebi obezbedi finansijsko blagostanje.

Prežvakavaju tako estradni neoliberali jedne te iste floskule, prepisuje jedne te iste fraze, doktoriraju na temama koje nikoga ne zanimaju, raspravljaju o tome kako se piše i izgovara ime nekog tržišnog fundamentaliste iz čikaške bande ekonomista, koji su opljačkali i uništili svetske finansije, žvalave tržišni pajaci o slobodi preduzetništva i privatnom biznisu, ali nikada nisu pokrenuli nikakav biznis, ništa ne znaju o poslovanju, tržištu, profitu i konkurenciji, nego večno parazitiraju na propalim ekonomskim teorijama.

Konsultantni su i vlasnici revizorskih kuća, koje dobro stoje za vladom, otvoreno upravo sa ciljem da služe ministrima za njihove kriminalne kombinacije, pa dobijaju poslove revizija najvećih kompanija, koje moraju da ih plaćaju po političkoj direktivi, da bi se prikrilo pravo stanje njihovih gubitaka, nameštaju neoliberalni ekonomisti godišnje finansijske izveštaje za propale i prezadužene tajkunske kompanije, umivaju njihove bilanse, kako bi tajkuni mogli da podižu nove kredite i varaju banke, kako bi od države dobili nove subvencije, otpise neplaćenih poreza i povoljne kredite iz državnih fondova, koje nikada neće da vrate; učestvuju neoliberalni ekonomisti u smišljenoj prevari, deo su organizovane bande prevaranata za krađu države i građana, svojim doktorskim titulama i univerzitetskim zvanjima pokrivaju sve te mahinacije, rade protiv principa svoje struke i svih moralnih načela, ali to njih uopšte ne zanima, oni su beskičmenjaci, mekušci, podlaci i protuve koji prodaju na crnom tržištu svoje prevarantske usluge, naplaćuju izdaju svoje struke, bogate se krivotvorenjem i falsifikovanjem, učestvuju u procesu banditske i razbojničke privatizacije kao privatizacioni savetnici, zamislite samo te bombastične medijske nazive, kao da pljačkaša banke, insajdera u banci, koji otvara sef i uvodi kriminalce u banku, nazovemo bankarskim savetnikom za pražnjenje trezora; rade neoliberali kriminalne procene kapitala, nameštajući tajkunima da za male pare kupe društvena i državna preduzeća, tako su procenjivali da se kvadratni metar poslovnog prostora u Knez Mihajlovoj prodaje za 200 evra, dok je njegova tržišna cena bila 10.000 evra, tako su hektar najbolje zemlje u Bačkoj, Banatu i Sremu prodavali za 200 evra, da bi danas vrednost istog tog hektara bila 12.000 evra, tako su šećerene odlazile za 3 evra, mada je njihova tržišna vrednost bila 30 miliona evra, na zalihama su imale šećera,melase i repnih rezanaca za 15 miliona evra, tako su ZMAJ Zemun, jedinu fabriku kombajna, prodali za vrednost opreme u fabrici točkova, da bi tajkuni prisvojili 50 ha najbolje lokacije za hipermarkete i tako zaradili 110 miliona evra, tako su učestvovali u aukcijskim rasprodajama i nameštenim tenderima za 2.500 preduzeća kao privatizacioni savetnici, odabrani od vlade da pripreme otimačinu, što je nanelo štetu državi u visini od najmanje 25 milijardi evra, pa su neoliberalni ekonomisti direktno omogućili tajkunima i političkom ološu da postanu tranzicioni kapitalisti preko noći, novobogataši, nova elita, samo da bi oni uzeli svoje provizije, naplatili svoje tezge i uništili našu ekonomsku struku do te mere da je danas u Srbiji sramota da kažete da ste ekonomista, jer to znači da ste šibicar, secikesa, poltron i zaštitnik jednog brutalnog totalitarnog režima koji uništava državu i naciju.

Neoliberalni ekonomisti su saučesnici u zločinu. Oni su unajmljene ekonomske ubice. Zlikovci.

Prema izveštajima međunarodnih finansijskih stručnajka i svetskih agencija za praćenje korupcije i pranja para iz Srbije je od 2001. do danas ukradeno 52 milijarde evra. Ponavljam 52 milijarde evra!!!!!

Gde je taj novac?

Završio je na računima međunarodne birokratije, koja je dozvolila da se pljačka u Srbiji organizuje, kao i na računima političkog ološa, tajkuna i kriminalaca. Manji deo opljačkanih para se nalazi kod neoliberalnih ekonomista. Manji deo od 52 milijarde evra.

Znači, da pojednostavim, oni su bogati, jer smo mi siromašni. Građani su opljačkani. Država je opljačkana.

Nejednakost u društvu, neizdrživa i opasna, nastala je kao posledica organizovane pljačke. Gangsterske bande političara, tajkuna, kriminalaca i neoliberalnih ekonomista su opljačkali državu i građane.

To je istina. Bolna istina.

Neoliberalni ekonomisti nastavljaju da nas lažu i obmanjuju.

Nemaju nikakve samilosti prema građanima. Mrze sve što je Srbija i srpsko. I sve hoće da unište.

Zašto da budemo samilosni prema njima? Neoliberalnim ekonomisti treba , takođe, poput političara i ološa, da država konfiskuje imovinu. To je jedino što oni razumenu. To je jedino što je pravedno.

Da li su ekonomisti fah idioti?

Neoliberalni ekonomisti su fah idioti..

Mi, ekonomisti, ako hoćemo da se razlikujemo od fah idiota, moramo da ustanemo u odbranu naše struke. Ovo je moj krik za odbranu ekonomije.

Kolege ekonomisti, molim vas, ustanite u odbranu naše struke. Kriknite. Makar malo.

Branko Dragaš

dragas.biz

10 pojmova balkanskog mentaliteta

Lazar Džamić, nekada novinar, a danas jedan od najiskusnijih digitalnih stratega u Velikoj Britaniji i direktor planiranja u evropskoj centrali kompanije Google, u beogradskom Mikser hausu predstavio je 10 pojmova balkanskog mentaliteta.

Autor: Mondo.rs/Lazar Džamić

 

10. NESTALNOST

To je najstabilnija stvar na ovim prostorima i doprinosi našoj slici o sebi. Pogledate li samo našu istoriju – Beograd je rušen 40 puta. Sloveni kada su dolazili na Balkan, da li u VII vijeku ili prije nego što su vanzemaljci došli na Zemlju, teorije su razne, našli su vrlo loše mjesto da postave svoje štatore. Našli su mjesto gdje svaka horda, buljuk ili armija je našla svoj put kada su išli lijevo ili desno. To je priča o nestabilnom mjestu u geopolitičnom smislu. Poredeći sa Engleskom, tamo je potpuno normalno da imate porodična stabla koja idu od 1060. godine pa na ovamo. To je drugačija mentalna konstrukcija od one na koju smo mi navikli – svaka vlast počinje iz početka i ruši sve prethodno, pravi sve novo. Istorija se piše, prepisuje i dopisuje.

Naš mentalitet nije saher torta koji ima lijepe slojeve, koje možete fino da siječete na uredne šnitove, nego je činija špageta. Sve je totalno zamršeno i umrljano u crveni  sos.

9. SMRT

Duško Kovačević je jednom sjajno rekao: postoji 5 godišnjih doba u Srbiji – zima, proljeće, ljeto, jesen i rat. Ima mnogo istine u tome.
Često zaboravljamo u kojoj meri Srbi žive blisko sa smrću, na načine na koji su ljudima „napolju“ potpuno nepojmljivi. Moje prijatelje Engleze potpuno šokira da mi jedemo na groblju potpuno srećni sjedimo na mjestu smrti i krkamo.
Nama je smrt potpuno normalna, zato što ako pogledate koliko smo ginuli u ratovima – 60 odsto muškog stanovništva je ubijeno u Prvom svjetskom ratu, nije ni čudo što smo kondicionirani na smrt. To su takvi lomovi u ljudskoj psihi, da se ne može nadoknaditi tako lako.
Monah u srednovijekovnoj Srbiji jednom je rekao, a to je i naslov ove priče: Mi Srbi smo cvijeće sa ivice groba. Nešto lijepo i nježno, lako lomljivo, što uvijek stoji na ivici nečeg smrtnog i tragičnog, nešto što će potpuno da nas locira do uništenja.

8. NADREALIZAM

Naš prirodni oblik društvenog uređenja nije ni komunizam, ni socijalnizam, već nadrealizam, kao svakodnevna pojava. Ako su Latinoamerikanci dali magični realizam, mi smo svijetu dali dokumentarni nadrealizam.
Ne postoji granica između sna i jave. Prosječan dan na Balkanu je ili kao noćna mora ili neka vrsta sna.

7. MITOVI – ULOGA JUNAKA

Mit o herojstvu se prolama kroz nekoliko stvari, prvo su mitovi o Marku Kraljeviću, koji je u suštini vestern. Osim vođa, imamo i mitove o ulogama Srba u svijetu, od kojih su neke realne, a druge van realnosti, ali su svakako veoma prisutne. Često u raspravama ne mogu da se izbjegnu priče o 40 divizija koje smo mi zadržavali na Balkanu za vrijeme Drugog svetskog rata, o tome da smo spriječili Turke da osvoje Evropu… Neosporan je značaj Tesle i Pupina, ali priče da je Mileva, a ne Albert Ajnštajn napisala Teoriju relativiteta…
Mit herojstva, izabranog naroda, nas stalno gura u priču da mislimo da nas neko zakida i da postoji velika nepravda.

6. MITOVI – ULOGA ŽRTVE

Jedan izraelski pisac je rekao da Jevreji i neki balkanski narodi su narodi knjige, odnosno narodi priče – i jedni i drugi imaju mitologiju za istoriju, posmatraju se kroz sočivo mitologije umjesto kroz sočivo realne istorije.
I ta patnja su stalno dio našeg života, počev od one roditeljske: ja kada sam bio mali išao sam u školu 10 kilometara po zimi, uzbrdo u oba pravca.

5. NAGON

Sjećate se vampirskih zuba iz Alana Forda kada se oni deru jedni na druge? E to je opis regularnog dana u mojoj porodici. Brecanje je bio uobičajeni način komunikacije. Mi imamo slabu kontrolu impulsa. Prvo uradimo, pa onda razmislimo. Ta kontrola impulsa je dio kulture, obrazovanja, politike, dio našeg komunikacionog i dijaloškog diskursa.
Jedna je totalno ogorčenje životom i stavom da me niko ne sluša, i onda se krene sa diskursom koji je prepun emocija i ja imam narativ koji moram kao robot da iskucam do kraja inače se osjećam nesrećno. S druge strane imate aroganciju – nekoga ko je potpuno nenaviknut da sluša mišljenje drugih ljudi, koji su na pozicijama vlasti, nego potpuno arogantno zanemaruju bilo kakvo pitanje ili komentar.

4. SUJEVERJE

Jedan od načina ispoljavanja naše iracionalnosti je sujeverje. Na primjer, iznenađenje za moju ženu je bilo kada su ustanovili da dijagnoza upale jajnika u Engleskoj ne postoji.
Tu je, naravno, i naveći neprijatelj Srba, veći od masona, Vatikana i NATO-a? Promaja! Bio sam u situaciji da u autobusu Beograd-Smederevo prisustvujem tuči zato što je čovjek otvorio prozor na 42 stepena i mlaz toplog vazduha je zapanuo zadnji kraj autobusa. Bilo kakav pomjeraj vazduha od jednog prozora do drugog je smrtna opasnost, od koje se i najokoreliji srpski plaćeni ubica boji više nego bilo čega na svijetu.
U Engleskoj mi nedostaju naši rituali poput gledanja u šolju ili kada spomenemo bilo kakvu lošu stvar onda moramo da uradimo magijsku stvar da je otklonimo, da kucnemo u drvo.

3. MUDROST

Čak i na žurkama ovde nema lake rasprave, drugo pitanje je ima li života i poslije smrti. S druge strane ta priča o dubikim aspektima ljudskog života je nešto što je sjajno, jer to znači da smo mi i u kontaktu i u dodiru sa jakim i dubokim stvarima, baš zbog toga što smo bili u kontaktu sa smrću i nestabilnostima.
Imamo i momenat temporalnosti – na primjer sa nekim prijateljem se ne vidiš 10 godina, ali kada se ponovo sretnete imaš utisak kao da si samo otišao iza ćoška po kafu. Nastavljate razgovor u istoj rečenici gdje ste prekinuli prije 10 ili 15 godina. I onda ta temporalnost ide u kafane. Ako mi išta nedostaje u Londonu, to su onda one. Vrijeme da se sjedi, da se priča o dubokim stvarima bez žurbe, da se razmatra o svim aspektima života i smrti. Kafane su fantastična institucija kojoj ni francuski bistroi ne mogu ni blizu da priđu.

2. ŽILAVOST

Ovdje se stalno priča da nešto ne valja i to znamo, ali mislim da bi trebalo da okrenemo sočivo i da proslavljamo naše paradokse koje imamo u psihi. Oni nam daju neku vrstu psihološkog bogatstva koje može da se pretvori u fantastičnu umjetnost i kreativno ispoljavanje. Grunf pobjeđuje u poslovnom svijetu, vjerovali ili ne. Postoji koncept koji podrazumijeva inovacije sa ekstremno malim resursima – vrlo velika stvar u Indiji, Africi i postaje u Kini iz očiglednih razloga, ali postaje i na Zapadu. Mnoge vodeće svjetske kompanije počinju da primjenjuju siromašne inovacije. Znači da situaciju ekstremnog ograničenja i ekstremnog nedostka resursa iskoristiš kao kreativnu priliku da promijeniš način razmišljanja i način na koji kreiraš stvari. Imamo odličnu priliku da primijenimo našu kreativnu spiku. Optimistički dilentatizam iz koga mi vrlo često možemo da krenemo u suštini vrlo dobro rezonuje sa modernim svijetom, to je ono što bi trebalo da shvatimo. Za razliku od svijeta koje je sada obilje na nekoj vrsti nizbrdice, mi imamo priliku da gradimo iz niske baze, sa mnogim novim kreativnim rješenjima koje naši ljudi imaju.

1. HUMOR

Velika pogleda na svijet je naš humor. Postoji ta izmještena realnost, ali naš humor ima mnogo veću satiru nego engleski. Zbog satiričnih aforizama ljudi su kod nas išli u zatvor, pa čak su i meni lično, kada sam pisao satirične aforizme za moje lokalne novine bio pod prijetnjom da ću biti poslat u vojsku šest mjeseci ranije.
Te ozbiljne satire “napolju” nema mnogo.

Mondo.rs

Rate this:

 

 

 

 

 

 

Rate This

• Facebook1
• Twitter1
• Tumblr
• Google
• Press This
• Email

Srđan Puhalo: Odgovor Radmili Trbojević

Gospođo Trbojević,

Evo dođoste  i vi na red da vam odgovorim pošto ste me prozvali u vašem posljednjem i pretposljednjem blogu. Pa da krenemo.

U blogu koji se zove “Tamo nema nas” opisujete me kao mladog i kao  sociologa, a nijedno od to dvoje nije tačno. Ja trošim 42 godinu i samo kod nas na Balkanu to se opaža kao mladost i nisam doktor sociologije već psihologije, ali to nije toliko ni važno. Ima mnogo važnijih stvari.

Prije svega žao mi je što sam vas rastužio onim što sam napisao u blogu “Srpska Banjaluka ili zaboravi ako možeš”, ali mislim da je uzrok vaše tuge prije svega nerazumijevanje moga teksta. U mom tekstu nigdje ne možete naći i jednu riječ o “nekim bezveznim Srbima” kojih je “došlo puno sa svih strana (pitanje je i jesu li Srbi), koji sada hoće da promijene lice ovoga grada, da od njega naprave nešto drugo – a ne bastion srećne prošlosti.” To nikada od mene to nećete čuti jer ja sam živio u Sarajevu, Beogradu i sada u Banjaluci, i znam kako je biti “novi kolač”. U tekstu sam jasno naveo da su za to krivci, 90-ih SDS, a danas SNSD, koji tako dejtonski temeljno broje krvna zrnca svemu i svakome.

Takođe, nije mi jasno od kud vam ideja da ja želim da budem političar, a pogotovo gradonačelnik Banjaluke, biće da je to neka vaša projekcija.

Što se tiče emisije “Pošteno” želim da pogledate emisiju od 64 minute vidjećete da spominjem Mostar, Jajce, Tešanj, Prijedor pa i Banjaluku u kontekstu etničkih torova u koje nas je sabila ideologija nacionalizma. Što se tiče Banjaluke u naselju u kojem ja živim znam samo za jedno dijete čiji su roditelji muslimani i koji su se iz Federacije doselili u Banjaluku zbog posla. Osim toga uskoro će rezultati popisa pa će se i ova nedoumica razriješiti.

Ali vratimo se na blog. Naravno da sam se bavio Banjalukom jer sam reagovao na tekst Rajka Vasića. Da li mislite da je normalno da se Sanski Most u kojem ste rođeni, Jajce u kojem ste odrastali i Sarajevo iz kojeg ste izbjegli proglase bošnjačkim ili hrvatskim gradovima? Jel može Sarajevo bez Emerika Bluma, a Mostar bez Alekse Šantića? Ne može! Za mene to nije normalno, kao što mi nije normalno da se Banjaluka definiše isključivo kao srpska.

Što se tiče Kurtćehajića i njegove smiješne konstatacije o entitetu 1 i 2 žao mi je što mu nisam oko izvadio, crijeva prosuo po studiju, bubreg odbio, samo da bi zadovoljio vas i javno mnjenje Republike Srpske. Praštajte ali i to je još dokaz da u meni ne “čuči” političar koji takve zicere ne propušta.

Priznajem da sam naivan ali bolje biti i takav nego nacionalista. Za vašu informaciju osjetio sam “čari” rata i u BiH i u Srbiji i nije mi žao zbog toga. Sada drugačije posmatram partizanske filmove, interpretiram patriotisko šupljiranje domaćih političara a i spoznao sam značanje “prvobitne akumulacije kapitala” na primjerima Roguljića, Mandića, Kovača, Dušanića i ostalih ratnih profitera.

Što se tiče vaše predstave o BiH kao klanici naroda, molim vas pronađite podatke o broju poginulih Francuza i Nijemaca u dva svjetska rata pa ćete vidjeti da to ne mora ništa ne znači. I da, Andrić jeste veliki pisac, ali nije jedini pisac koji je pisao o Bosni.

I na kraju gospođo Trbojević ja sam do 1992. godine završio sa pubertetom, idealima i ideologijama i već me hvata strah od impotencije.

U drugom blogu koji nazvaste “Ne okreći se sine ili kako zaboraviti!” vidim brinete se nad uhapšenim Srbima koji su počinili “navodni” zločin u Srebrenici, ali još više brinete zbog mladih, napucanih adrenalinom, polupismenih (ovdje sam se pronašao i stidim se toga) i zaštićenih (od koga i zašto?), srpskih sociologa i istoričara koji povodljive i jadne Srbe tjeraju da se “posipaju pepelom” i recimo priznaju da su pobili oko 33 000 bošnjačkih i hrvatskih civila.

Gopođo Trbojević, Srbi jesu od 1992. do 1995. godine pobili oko 33 000 bošnjačkih i hrvatskih civila. Njihova imena, kao i imena svih ostalih 100 000 poginulih u BiH, imate u “Bosanskoj knjizi mrtvih” od Mirsada Tokače. Osim ako vi nemate neke drugačije podatke i spiskove koje možete da nam ponudite. Ja ih do sada nisam našao.

Gospođo Trbojević nemoralno je ubistvo 33 000 ubijenih civila svaliti samo na pleća Srba koji su osuđeni u Hagu ili u domaćim sudovima. Oni to sami nisu mogli uraditi. Da biste pobili tolike muškarce, žene i djecu morate da imate:

• Ideologiju kojom ćete motivisati ljude da počine zločin, da podrže zločin i da sa njim mirno spavaju

• Medije koji će tu ideologiju širiti i promovisati

• Ljudstvo koje će sve to disciplinovano uraditi, građane koji će to mirno gledati i na kraju

• Tehniku koja će sve to zakopati u primarne, sekundarne i tercijarne grobnice.

Da bi ste za 4 godine rata srušili 534 džamije u Republici Srpskoj, još tragam za pouzdanim podatkom o porušenim katoličkim crkvama, nije dovoljno imati 1000 psihopata, kriminalaca, kukavica i fanatika, za to je potreban potreban sistem.

Nije valjda da vjerujete da su Ferhadiju srušili NN pirotehničari?

Nijemac Karl Jaspers u knjizi “Pitanje krivice” navodi 4 pojma krivice: krivično djelo, politička krivica, moralna krivica i metafizička krivica. Do političke krivice “dovode postupci zvaničnika i građana jedne države; zbog nje ja moram snositi posljedice postupaka države čijoj sam vlasti potčinjen, i u čijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrđena politička odgovornost). Svaki čovjek snosi dio odgovornosti za svoju vlast”. Istovremeno metafizička krivica se zasniva na  “solidarnost među ljudima kao pripadnicima ljudskog roda koja svakog čini saodgovornim za svaku krivicu i nepravednost u svijetu, a posebno za zločine počinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve što je u mojoj moći da ih spriječim, i sâm sam dijelom kriv. Ako nisam založio svoj život da  spriječim ubistvo drugog, već sam stajao po strani, osjećam se krivim na način koji nije ni pravno, ni politički, ni moralno adekvatno pojmljiv.”

Zato je valjda Srđan Aleksić heroj, a Lukići, Došeni, Mrđe i ostali ratni zločinci.

Naravno da se ovoga Srbi trebaju da stide, kao i svaki drugi narod koji je takve stvari počinio.  Zbog političke i metafizičke krivice, jer je neko te civile ubijao u ime njih, dok su oni to više ili manje mirno posmatrali. I prije nego što me proglasite autošovinistom sjetite se da naše ratne zločince dočekujemo kao heroje, stavljamo ih na izborne liste, želimo da nazivamo studentske domove po njima.

To ne radi ni jedno pristojno društvo gospođo Trbojević?

Znači ovdje ne govorimo o uzrocima i povodima za rat u BiH, o tome koje je prvi počeo, već koje je i u ime koga pobio tih 33 000 civila.

Ovdje ne govorimo o Srbima u Prvom i Drugom svjetskom ratu, već o ratu u BiH od 1992. do 1995. godine. Ovdje ne govorimo o stradanju Srba u Jadovnu, Jasenovcu, Prebilovcima, već o Prijedoru, Višegradu, Zvorniku, Srebrenici. Ovdje ne govorimo o zločinima nad Srbima u “Oluji”, “Silosu”, “Kazanima”.  O tome se svakodnevno i sasvim slobodno govori u Republici Srpskoj.

Ovdje govorimo o onome što se ignoriše u Republici Srpskoj, o zločinima nad civilima, koje su počinili srpski zločinci, pod srpskom zastavom i u ime srpskog naroda. Ovdje govorim o čišćenju vlastitog dvorišta zarad srećne i nove budućnosti naše djece i unuka.

Gospođo Trbojević kada govorim o našim zločincima i zločinima ja ni na koji način ne negiram i opravdavam zločine koji su počinjeni nad Srbima u sva tri rata tokom 20. vijeka. Ja samo naše zločine ne opravdavam njihovim zločinima!

PIŠE: SRĐAN PUHALO
zokster something