Erih From
V Mehanizmi bekstva
3. SAOBRAŽAVANJE POJEDINCA
U mehanizmima o kojima smo raspravljali pojedinac savlađuje osećanje beznačajnosti prema neodoljivoj moći spoljašnjeg sveta ili odricanjem od svog pojedinačnog integriteta ili uništavanjem drugih, tako da svet prestaje da ga ugrožava.
Drugi mehanizmi bekstva sastoje se u tome što se čovek sasvim povlači iz sveta, tako da ovaj gubi svojstvo pretnje (na šta nailazimo u izvesnih psihotičkih stanja15) i u tome što se čovek toliko psihološki nadme da spoljašnji svet postaje sićušan' u poređenju s njim. Mada su ti mehanizmi bekstva važni za individualnu psihologiju, oni su u kulturnom pogledu manje značajni. Stoga o njima neću ovde dalje raspravljati, već ću se, umesto toga, latiti jednog drugog mehanizma bekstva koji je od najvećeg društvenog značaja. Taj posebni mehanizam jeste rešenje koje većina normalnih pojedinaca nalazi u modernom društvu. Ukratko rečeno, pojedinac prestaje da bude pojedinac; on potpuno usvaja onakvu ličnost kakvu mu pružaju kulturni obrasci; on stoga postaje upravo onakav kakvi su i svi drugi i kakav, po njihovu očekivanju, treba da bude. Iščezava oprečnost između "ja" i sveta, a s njom i svesni strah od usamljensoti i nemoći. Ovaj se mehanizam može uporediti sa zaštitnom bojom koju neke životinje dobijaju. One toliko liče na svoju okolinu da se teško mogu razlikovati od nje. Osoba koja odustaje od svog pojedinačnog ja i postaje automat, koja se poistovećuuje s milionima drugih automata oko sebe, ne mora više da oseća usamljenost i nespokojstvo. Međutim, cena koju ona plaća visoka je; ta cena je gubitak ličnog ja. Pretpostavka da je pretvaranje u automat normalan način za savlađivanje usamljenosti protivreči jednoj od najrasprostranjenijih ideja o čoveku u našoj kulturi. Pretpostavlja se da većinu nas čine pojedinci koji uživaju slobodu mišljenja, osećanja, delanja. Svakako, to nije samo opšte mišljenje o predmetu modernog individualizma; i svaki pojedinac iskreno veruje da je "on" i da su njegove misli, osećanja, želje "njegove". Pa ipak, mada među nama ima pravih pojedinaca, to verovanje je u većini slučajeva obmana, i to opasna obmana, pošto sprečava otklanjanje onih uslova koji su odgovorni za takvo stanje stvari. Ovde se bavimo jednim od najosnovnijih problema psihologije, koji se najbrže može načeti nizom pitanja, šta je lično ja? Kakva je priroda onih činova koji su samo prividno nečiji vlastiti činovi? šta je spontanost? šta je originalan mentalni čin? Najzad, kakve sve to veze ima sa slobodom? U ovom poglavlju pokušaćemo da pokažemo kako se osećanja i misli mogu izazvati spolja, a ipak subjektivno doživljavati kao vlastiti, i kako se nečija vlastita osećanja i misli mogu potisnuti, tako da prestanu da sačinjavaju deo nečijeg ličnog ja. Raspravljanje o pitanjima koja smo ovde pokrenuli nastavićemo u poglavlju o "Slobodi i demokratiji". Počnimo tu raspravu analizom značenja doživljaja koji se, iskažemo li ga, može opisati recima: "osećam", "mislim", "hoću". Kad kažemo "mislim", izgleda da je to jasan i nedvosmislen iskaz. Čini nam se da se pitanje sastoji jedino u tome da li je ono što mislim ispravno ili pogrešno, a ne u tome da li to ja mislim. Pa ipak, jedna eksperimentalna situacija odmah pokazuje da odgovor na to pitanje ne mora da bude ono što mi pretpostavljamo da jeste. Prisustvujmo jednom hipnotičkom eksperimentu.16 Subjekta A hipnotički uspavljuje hipnotičar B i sugeriše mu da pročita rukopis za koji će verovati da ga je doneo sobom, da će ga tražiti i da ga neće naći, da će tada poverovati da ga je druga osoba, C, ukrala, da će se veoma naljutiti na C. Hipnotičar mu takođe kazuje da će zaboraviti da je to sve bila sugestija data u toku hipnotičkog sna. Mora se dodati da je C osoba na koju se subjekt nikad nije ljutio i na koju, prema okolnostima, nema razloga da bude ljut. štaviše, on stvarno nije doneo nikakav rukopis. Šta se događa? Subjekt A se budi i, posle kratkog razgovora o nekom predmetu, kaže: "Uzgred budi rečeno, to me podseća na nešto što sam napisao u svom rukopisu. Pročitaću vam." On se obazire, ne nalazi rukopis, a zatim se okreće osobi C, nagoveštavajući da ga je možda ona uzela; uzbuđujući se sve više što osoba C odbacuje taj nagoveštaj, iz njega najzad provaljuje ljutina i on neposredno optužuje osobu C za krađu rukopisa. On ide još dalje. Iznosi razloge koji treba da učine osobu C verovatnim lopovom. On je od drugih čuo, veli, da je osobi C taj rukopis veoma potreban, da se njoj ukazala zgodna prilika da ga uzme itd. Mi slušamo ne samo kako on optužuje osobu C već i kako smišlja mnogobrojne "racionalizacije" koje treba da potkrepe njegovu optužbu. (Naravno, ništa od svega toga nije tačno i subjekt A nikad ranije ne bi na to pomislio.) Pretpostavimo da u tom trenutku neka druga osoba uđe u sobu. Ona uopšte ne bi posumnjala da subjekt A govori ono što misli i oseća; ona bi se jedino pitala da li je njegova optužba ispravna — to jest, da li se sadržina misli subjekta A slaže sa stvarnim činjenicama. Međutim, mi, koji smo kao svedoci od početka prisustovali čitavom postupku, ne pitamo se da li je ta optužba tačna. Mi znamo da nije to problem, pošto smo sigurni da sadašnje misli i osećanja subjekta A nisu njegoviveć strani elementi koje mu je u glavu ulila druga osoba. Zaključak osobe koja u sobu ulazi usred eksperimenta mogao bi biti otprilike ovakav: "Ovde je subjekt A koji jasno pokazuje da sve to misli. On treba najbolje da zna šta misli i nema boljeg dokaza o tome šta on oseća nego što je njegov vlastiti iskaz. Tu su one druge osobe, koje vele da su mu njegove misli nametnute i da predstavljaju strane elemente, koji dolaze spolja. Uz svoju pravednost, ne mogu da odlučim ko je u pravu; može biti da svi oni greše. Pošto su dvojica protiv jednog, možda je verovatnije da su oni u pravu". Međutim, mi, koji smo bili svedoci čitavog eksperimenta, ne bismo se dvoumili, niti bi se dvoumio pridošlica da je prisustvovao drugim hipnotičkim eksperimentima. On bi tada uvideo da se ova vrsta eksperimenta može nebrojeno puta ponoviti sa različitim osobama i različitim sadržinama. Hipnotičar može da sugeriše da je sirov krompir sladak ananas i subjekt će jesti krompir uživajući baš kao da jede ananas, ili da subjekt ne može ništa da vidi i subjekt će biti slep; ili, opet, da misli da je svet pljosnat, a ne okrugao, i subjekt će žustro dokazivati da je svet pljosnat. Šta dokazuje hipnotički — a naročito posthipnotički — eksperiment? On dokazuje da neke misli, osećanja, želje, pa čak i čulne senzacije možemo subjektivno osećati kao svoje, a da su oni, mada ih mi doživljavamo, ipak spolja nametnuti, da su nam u osnovi strani i da ne predstavljaju ono što mi mislimo, osećamo itd. Šta pokazuje posebni hipnotički eksperiment od koga smo pošli? 1) Subjekt neštohoće — da čita svoj rukopis 2) on nešto misli — da je osoba C uzela rukopis i 3) on nešto oseća — ljutnju prema osobi C. Videli smo da sva tri mentalna čina — njegov voljni impuls, njegova misao, njegovo osećanje — nisu njegovi vlastiti činovi u smislu posledica njegove vlastite mentalne aktivnosti; da nisu nastali u njemu već su mu spolja nametnuti, a on ih subjektivno oseća kao svoje vlastite. On izražava više onih misli koje mu nisu bile nametnute u toku hipnoze — naime, one "racionalizacije" pomoću kojih on "objašnjava" svoju pretpostavku da je osoba C ukrala rukopis. Pri svem tom, te su misli njegove samo u formalnom smislu. Mada na izgled objašnjavaju to podozrenje, mi znamo da se ono javilo pre tih racionalizujućih misli i da su one pronađene samo zato da bi se to osećanje učinilo verovatnim; one ga, u stvari, ne objašnjavaju već dolaze post factum. Od hipnotičkog eksperimenta pošli smo zato što on najnepogrešnije pokazuje da mentalni činovi, mada čovek može da bude ubeđen u njihovu spontanost, u stvari potiču iz uticaja druge osobe u uslovima jedne posebne situacije. Međutim, tu pojavu nikako ne treba tražiti samo u hipnotičkoj situaciji. Sadržina našeg mišljenja, osećanja, htenja tako je često izazvana spolja i tako često nije istinska, da stičemo utisak da su ti pseudočinovi pravilo, a istinski ili samonikli mentalni činovi izuzeci. Taj pseudokarakter koji mišljenje može da poprimi poznatiji je nego ista pojava u sferi htenja i osećanja. Otud je najbolje poći od razmatranja razlike između istinskog mišljenja i pseudomišljenja. Pretpostavimo da se nalazimo na ostrvu na kome su ribari i gosti iz grada koji tu letuju. Želimo da saznamo kakvom se vremenu možemo nadati i pitamo jednog ribara i dvojicu građana, za koje znamo da su slušali radio-prognozu vremena. Ribar, koji ima veliko iskustvo s vremenom i dugo se bavi tim problemom, počeće da misli, pretvarajući se da nije doneo odluku 0 tome pre no što smo ga zapitali. Znajući šta pravac vetra, temperatura, vlažnost i tako dalje znače za vremensku prognozu, on će proceniti sve te činioce prema njihovom odnosnom značaju 1 doći do manje-više određenog suda. On će se, verovatno, setiti i radio-prognoze i navešće je kao nešto što ide u prilog ili što protivreči njegovom vlastitom mišljenju; ako mu ona protivreči, on će možda biti naročito pažljiv pri odmeravanju razloga za svoje mišljenje; ali, što je bitno, on nam kazuje svoje mišljenje, rezultat svog razmišljanja. Prvi od dvojice građana na letovanju je čovek koji, kada ga zapitamo za mišljenje, zna da se ne razume mnogo u vremenske prilike i ne oseća nikakvu obavezu da se u njih iole razume. On samo odgovara: "Ne mogu da ocenim. Jedino znam da je radio-prognoza takva i takva". Drugi čovek kome se obraćamo drukčijeg je tipa. On veruje da zna veoma mnogo o vremenu, iako o njemu, u stvari, malo zna. On pripada onoj vrsti ljudi koja oseća da mora biti kadra da odgovori na svako pitanje. On se za trenutak zamisli, pa nam zatim kazuje "svoje" mišljenje, koje je, u stvari, istovetno s radio-prognozom. Pitamo ga zašto tako misli a on veli da je do svog zaključka dospeo na osnovu pravca vetra, temperature itd. Ponašanje ovog čoveka, gledano spolja, isto je kao i ribarevo. Ipak, ako ga pažljivo analiziramo, postaje očigledno da je on čuo radio-prognozu i usvojio je. Međutim, osećajući se primoranim da ima svoje vlastito mišljenje o vremenu, on zaboravlja da jednostavno ponavlja tuđe autoritativno mišljenje i veruje da je do tog mišljenja došao vlastitim razmišljanjem. On zamišlja da su razlozi koje nam daje prethodili njegovu mišljenju, ali ako te razloge ispitamo, videćemo da ga oni ne bi mogli navesti ni na kakav zaključak o vremenu da nije unapred stvorio mišljenje. Oni su, u stvari, samo pseudorazlozi, koji čine da njegovo mišljenje bude na .izgled rezultat njegovog vlastitog razmišljanja. On se obmanjuje da je došao do vlastitog mišljenja, a u stvari je samo prihvatio mišljenje nekog autoriteta, iako nije svestan tog procesa. Vrlo se lako može desiti da njegovo mišljenje o vremenu bude tačno a ribarevo pogrešno, ali u tom slučaju ne bi bilo tačno "njegovo" mišljenje, mada bi se ribar zaista prevario u svom vlastitom mišljenju. Istu pojavu možemo zapaziti ako proučavamo mišljenja ljudi o izvesnim predmetima — na primer o politici. Upitajte prosečnog čitaoca novina šta misli o izvesnom političkom pitanju. On će vam kao "svoje" mišljenje dati manje-više tačan izveštaj o onome što je pročitao, pa ipak — što je bitno — on veruje da je to rezultat njegovog vlastitog razmišljnja. Ako živi u maloj zajednici, gde se politička mišljenja predaju s oca na sina, "njegovim vlastitim" mišljenjima može da upravlja potajni autoritet strogog roditelja daleko više nego što bi on i za trenutak mogao da poveruje. Mišljenje drugog čitaoca može biti posledica trenutne zbunjenosti, straha da ga ne drže za neobaveštenog, i stoga je "misao" u suštini zaklon, a ne ishod prirodnog združivanja iskustva, želje i znanja. Istu pojavu možemo naći i u estetičkim sudovima. Prosečna osoba koja ode u muzej i vidi sliku nekog čuvenog slikara, recimo Rembranta, ocenjuje je kao lepu i upečatljivu. Ako taj sud analiziramo, naći ćemo da se u te osobe ne javlja nikakav poseban unutrašnji odziv na sliku, već da ona misli da je slika lepa zato što zna da se od nje takvo mišljenje očekuje. Na istu pojavu nailazimo i u suđenju o muzici, kao i u samom činu opažanja. Mnogi ljudi pri posmatranju nekog čuvenog predela reprodukuju, u stvari, slike tog predela koje su bezbroj puta videli, recimo na razglednicama, i dok veruju da "oni" gledaju taj predeo, njima pred očima stoje te slike. Ili pri doživljavanju nekog nesrećnog slučaja koji se zbiva u njihovu prisustvu, oni ga gledaju ili slušaju o njemu onako kako će* on biti opisan u novinskom izveštaju koji naslućuju. U stvari, za mnoge ljude neki doživljaj, umetnička predstava ili politički skup kojima su prisustvovali postaju stvarni tek pošto o njima pročitaju u novinama. Suzbijanje kritičkog mišljenja obično otpočinje rano. Petogodišnja devojčica, na primer, može da razabere neiskrenost svoje majke, bilo tananim shvatanjem da je majka — mada uvek govore o ljubavi i ljubaznosti — u stvari hladna i egoistična, ili — grublje — zapažanjem da njena majka vodi ljubav s drugim čovekom, mada stalno naglašava svoja visoka moralna merila. Devojčica oseća taj nesklad. Njeno osećanje pravde i istine je povređeno, pa ipak, zavisiće od majke, koja ne dopušta nikakvu kritiku, i, recimo, imajući slabog oca, na koga se ne može osloniti, ona je prisiljena da suzbije svoj kritički uvid. Ona ubrzo neće više primećivati majčinu neiskrenost ni nevernost. Izgubiće sposobnost za kritičko mišljenje, budući da joj se održavanje te sposobnosti čini u isti mah i beznadežno i opasno. S druge strane, obrazac nužnog verovanja u majčinu iskrenost i pristojnost i u sreću roditeljskog braka ostavlja na dete upečatljiv utisak, te će ono biti spremno da tu ideju prihvati kao vlastitu. U svim ovim primerima pseudomišljenja problem je u tome da li je misao ishod nečijeg vlastitog razmišljanja — to jest, nečije vlastite aktivnosti — a ne u tome da li je sadržina misli ispravna. Kao što je već bilo nagovešteno u slučaju ribara koji daje vremensku prognozu, "njegova" misao može pak biti pogrešna, dok misao čoveka koji samo ponavlja ono što mu je uliveno u glavu može biti tačna. Pseudomišljenje može biti savršeno logično i racionalno. Njegov pseudokarakter ne mora da se očituje u nelogičnim elementima. On se može proučavati u racionalizacijama koje teže da jednu radnju ili osećanje objasne na racionalan i realističan način, mada su u stvari određeni iracionalnim i subjektivnim činiocima. Takva racionalizacija može da protivreči činjenicama ili zakonima logičnog mišljenja. Ali ona će često biti logična i racionalna po sebi. Tada se njena iracionalnost sastoji jedino u tome što činjenica koja prividno prouzrokuje neku radnju nije stvarni motiv te radnje. Primer za iracionalnu racionalizaciju iznosi se u jednoj dobro poznatoj dosetki. Neki čovek je razbio staklenu posudu koju je bio pozajmio od suseda, a kada je ovaj zatražio da mu je vrati, on odgovori: "Prvo, ja sam vam je već vratio; drugo, nikad je od vas nisam ni pozajmio, i treće, ona je već bila razbijena kad ste mi je dali". Primer za "racionalnu" racionalizaciju je kad recimo izvesna osoba, A, našavši se u ekonomski bednom položaju, zamoli svog rođaka, osobu B, da joj pozajmi izvesnu svotu novca. Osoba B odbija i veli da to čini zato što bi, pozajmljujući novac, samo podržala sklonost osobe A da bude neodgovorna i da se oslanja na tuđu podršku. To zaključivanje može biti i savršeno zdravo, ali je ono ipak racionalizacija, zato što osoba B nije ni u kom slučaju htela da dopusti da osoba A dođe do novca i, mada ona veruje da je pokreće briga za dobro osobe A, nju, u stvari, motiviše vlastiti tvrdičluk. Stoga samim određivanjem logičnosti nečijeg iskaza kao takvog ne možemo saznati da li imamo posla s racionalizacijom, već moramo uzeti u obzir i psihološke motivacije koje deluju u tog čoveka. Nije presudno šta mislimo nego kako mislimo. Misao koja je ishod aktivnog razmišljanja uvek je nova i originalna; originalna u tom smislu da je osoba koja razmišlja iskoristila razmišljanje kao oruđe za otkrivanje nečeg novog u svetu izvan ili unutar sebe, a ne nužno u smislu da ta misao nije nikom drugom ranije pala na pamet. Racionalizacijama suštinski nedostaje to svojstvo otkrivanja i obelodanjivanja; one samo potvrđuju emocionalnu predrasudu onoga koji im pribegava. Racionalizacija nije oruđe za pronicanje u stvarnost već post factum pokušaj da se nečije želje usklade sa postojećom stvarnošću. U pogledu osećanja, kao i u pogledu mišljenja, moramo praviti razliku između istinskog osećanja, koje nastaje u nama samima, i pseudoosećanja, koje u stvari nije naše, mada mi verujemo da jeste. Izaberimo primer iz svakidašnjeg života tipičan za taj pseudokarakter naših osećanja u dodiru s drugima. Posmatramo čoveka koji prisustvuje nekoj zabavi. On je veseo, smeje se, ljubazno razgovara, i izgleda sasvim srećan i zadovoljan. Pri odlasku on se ljubazno smeši, izjavljuje da je veče proveo veoma prijatno. Vrata se za njim zatvaraju — i mi ga pažljivo posmatramo upravo u tom trenutku. Na njegovu licu primećuje se nagla promena. Osmeh je iščezao; naravno, to se može očekivati pošto je sada sam, te nema kome niti čemu da se smeši. Ali promena o kojoj govorimo nije samo iščezavanje osmeha. Na njegovu licu pojavljuje se izraz duboke tuge, gotovo očajanja. Taj izraz se zadržava, verovatno, samo nekoliko sekundi, a tada njegovo lice dobiva uobičajen izraz-masku; čovek ulazi u svoja kola, razmišlja o toj večeri, pita se da li je ostavio dobar utisak i oseća da jeste. No da li je "on" bio srećan i veseo u toku zabave? Da li je onaj kratkotrajni izraz tuge i očajanja koji smo zapazili na njegovu licu samo trenutna reakcija bez osobitoga značaja? Ovo pitanje je gotovo nemoguće resiti ako tog čoveka ne poznajemo bolje. Jedan događaj, međutim, može nam dati ključ za razumevanje značenja njegove veselosti. Te noći on je sanjao da je ponovo u ratu. Primio je naredbu da se kroz protivničke redove probije u neprijateljski štab. On oblači ofiorsku uniformu koja liči na momačku i iznenada se obre u grupi nemačkih oficira. Iznenađen je što je štab tako udoban i što su svi prema njemu tako ljubazni, ali ga sve više plaši to što će oni otkriti da je on uhoda. Jedam od mlađih oficira, koji mu se posebno dopada, prilazi mu i kaže: "Znam ko ste. Postoji samo jedan način da uteknete. Počnite da pričate dosetke, smejte se i naterajte ih da se smeju toliko da odvrate svaku pažnju od vas." Veoma zahvalan za ovaj savet, on počinje da priča dosetke i da se smeje. Konačno, njegove dosetke dobijaju takve razmere da drugi oficiri postaju podozrivi, i što je njihovo podozrenje veće, to njegove dosetke izgledaju usiljenije. Njega, najzad, obuzima takvo osećanje straha, da više ne može podneti da tu ostane: on naglo skače sa stolice, a svi se nadađu za njim. Potom se prizor menja, i on sedi u tramvaju koji staje upravo pred njegovom kućom. Na njemu je svakidašnje odelo i on oseća olakšanje pri pomisli da je rat završen. Pretpostavimo da smo u položaju da ga sledećeg dana zapitamo šta mu pada na pamet u vezi sa pojedinim elementima toga sna. Ovde beležimo samo nekoliko asocijacija koje su posebno značajne za razumevanje onoga što nas najviše zanima. Nemačka uniforma podseća ga da je na zabavi prethodne večeri jedan gost govorio s izrazito nemačkim naglaskom. Setio se da ga je uznemirilo što mu taj čovek ne posvećuje posebnu pažnju, mada je on (naš spavač) izmenio svoje ponašanje ne bi li načinio dobar utisak. Premećući po glavi ove misli, on se priseća da je na toj zabavi u jednom trenutku osetio da taj čovek s nemačkim naglaskom tera, u stvari, šegu s njim i da se drsko smeši na nešto što je on rekao. Razmišljajući o udobnoj sobi u kojoj se nalazio štab, njemu pada na um da je ona bila slična sobi u kojoj je prethodne večeri sedeo na zabavi, ali da su prozori ličili na prozore sobe u kojoj je nekad pao na ispitu. Iznenađen tom asocijacijom, on se setio i toga da je pre odlaska na tu zabavu bio unekoliko zabrinut u pogledu utiska koji će ostaviti, delimice zato što je jedan od gostiju bio brat devojke čije je interesovanje hteo da pobudi, a delimice zato što je domaćin imao veliki uticaj na njegovog pretpostavljenog, od čijeg je mišljenja umnogome zavisio njegov napredak u službi. Govoreći o tom pretpostavljenom, on je rekao koliko ga ne trpi, koliko se oseća ponižen zbog toga što pred njim mora da pravi ljubazno lice, osećajući i prema svom domaćinu neku netrpeljivost, mada toga gotovo i nije bio svestan. Druga njegova asocijacija odnosi se na zgodu o nekom ćelavom čoveku koju je ispričao, pa se zatim malo uplašio da nije možda povredio svog domaćina, koji je takođe bio gotovo ćelav. Tramvaj mu je izgledao neobičan, pošto mu se činilo da se ne kreće po pruzi. Govoreći o tome, on se setio tramvaja kojim se kao dečak vozio u školu, i još jedna pojedinost pala mu je na um — naime, da je zauzeo mesto tramvajskog kočničara i pomislio kako se upravljanje tramvajem začudo malo razlikuje od upravljanja automobilom. Očigledno je da taj tramvaj zamenjuje njegova kola u kojima se odvezao kući i da ga je ta vožnja podsetila ma povratak kući iz škole. Svakome ko je naučio da razume značenje snova, implikacija tog sna i prateće asocijacije biće dovde jasne, mada je pomenut samo deo njegovih asocijacija, a gotovo ništa nije rečeno o strukturi ličnosti, prošlom i sadašnjem položaju tog čoveka. Taj san otkriva kako se on stvarno osećao na zabavi prethodne večeri. Bio je nespokojan, plašio se da mu neće poći za rukom da načini utisak kakav je želeo, ljutio se na nekoliko osoba, za koje je osećao da mu se podsmevaju i da ga mnogo ne vole. San pokazuje da je njegova veselost bila sredstvo za skrivanje njegovog nespokojstva i njegove ljutine, a, u isti mah, i sredstvo za umirivanje onih na koje se ljutio. Čitava njegova veselost bila je maska; ona nije ponikla u njemu već je prikrivala ono što je "on" stvarno osećao: strah i Ijutitost. Zbog toga je i čitav njegov položaj postao nesiguran, tako da se on osećao kao uhoda u neprijateljskom taboru, koji svakog trenutka može biti otkriven. Onaj trenutni izraz tuge i očajanja koji smo pri odlasku zapazili na njegovu licu nalazi sada svoju potvrdu i svoje objašnjenje: u tom trenuttku njegovo je lice izražavalo ono šo je "on" stvarno osećao, mada "on", u stvari, uopšte nije bio svestan tog osećanja. To osećanje se u snu opisuje dramatski i izričito, mada se otvoreno ne tiče ljudi na koje su njegova osećanja bila upravljena. Taj čovek nije neurotičar, niti se nalazio pod hipnotičkom čarolijom; on je prilično normalna jedinka, s istim onim nespokojstvom i potrebom za odobravanjem koji su uobičajeni u modernog čoveka. On nije bio svestan da njegova veselost nije "njegova", pošto se toliko navikao da oseća ono što se u određenoj situaciji očekuje od njega da oseća, da bi njegova svesnost o "neobičnosti" nečega bila pre izuzetak nego pravilo. Što važi za mišljenje i osećanje, važi i za htenje. Dok god ih kakva spoljašnja moć otvoreno ne prisili na nešto, ljudi su većinom uvereni da sami donose svoje odluke i da sami žele ono što žele. No to je jedna od naših velikih obmana. Mnoge naše odluke nisu stvarno naše već su nam sugerisane spolja; uspeli smo da sebe ubedimo da smo sami doneli odluku, mada smo se, u stvari, saobrazili tuđim očekivanjima, gonjeni strahom od izdvojenosti i neposrednijim pretnjama našem životu, slobodi i udobnosti. Kad zapitamo dete želi li da svakog dana ide u školu, a ono odgovori: "Naravno da želim" — da li je taj odgovor istinit? Sasvim sigurno da u mnogim slučajvima nije. Možda dete često želi da ide u školu, pa ipak bi veoma često velelo da se umesto toga igra ili da radi nešto drugo. Ako ono oseća: "Želim da idem u školu svakog dana" — ono možda potiskuje svoju nesklonost prema redovnosti školskog rada. Ono oseća da se od njega očekuje želja za svakidašnjim pohađanjem škole i pod tim snažnim pritiskom iščezava detinje osećanje da u školu ide često jedino zato što mora. Dete bi se možda osećalo srećnije kad bi moglo biti svesno da ponekad želi da ide u školu, a da ponekad ide jedino zato što mora. Ipak, "ono" oseća, pod snažnim pritiskom osećanja dužnosti, želju koja se od njega i očekuje. Opšta je pretpostavka da se većina ljudi ženi dragovoljno. U nekim slučajevima ljudi se svesno žene iz osećanja dužnosti ili obaveze. Ima slučajeva kada se čovek ženi zato što "on" to stvarno želi. Ali u mnogim slučajevima čovek (ili žena) svesno veruje da želi da stupi u brak, mada se, u stvari, upleo u niz događaja koji vode braku i koji, na izgled, sprečavaju svako bekstvo. Tokom meseci koji prethode njegovu venčanju čvrsto je uveren da "on" želi da se venča, a prvi i prilično kasni znak da to možda ne želi jeste činjenica što ga na dan venčanja iznenada obuzima panika i što ga nešto podstiče na bekstvo. Ako je "razborit", to će osećanje trajati samo nekoliko minuta i on će s nepokolebljivim ubeđenjem potvrdno odgovoriti na pitanje da li namerava da stupi u brak. Mogli bismo i dalje navoditi mnoge primere iz svakodnevnog života u kojima ljudi na izgled odlučuju, na izgled žele, ali se stvarno povinuju unutrašnjem ili spoljašnjem pritisku da "moraju" da žele ono što će učiniti. Odista, kad posmatramo pojavu ljudskog odlučivanja, pada nam u oči koliko ljudi greše uzimajući za "svoju" odluku ono što, u stvari, predstavlja potčinjavanje konvenciji, dužnosti ili jednostavnom pritisku. Gotovo izgleda da je "originalna" odluka relativno retka pojava u društvu koje, po svoj prilici, temelji svoje postojanje na pojedinačnoj odluci. Želim još podrobnije da izložim jedan slučaj pseudohtenja koji se često može zapaziti pri analizi ljudi bez ikakvih neurotičnih simptoma. Mada taj pojedinačni slučaj nema mnogo veze sa krupnim kulturnim pitanjima kojima se u ovoj knjizi poglavito bavimo, jedan razlog za njegovo podrobno izlaganje jeste) činjenica što on pruža čitaocu neupućenom u delovanje nesvesnih snaga još jednu priliku da se upozna sa tom pojavom, štaviše, tim primerom se ističe nešto što, iako je već nagovešteno, treba izričito izneti: veza potiskivanja s problemom pseudočinova. Mada na potiskivanje čovek uglavnom gleda sa stanovišta delovanja potisnutih snaga u neurotičnom ponašanju, snovima, i tako dalje, važno je, izgleda, istaći da svako potiskivanje odstranjuje izvesne delove čovekovog stvarnog ličnog ja i da čoveka prisiljava da potisnuto osećanje zameni nekakvim pseudoosećanjem. Slučaj koji želim da iznesem je slučaj jednog dvadesetdvogodišnjeg studenta medicine. Njega zanima njegov rad, a njegovi odnosi s ljudima su prilično normalni. On nije naročito nesrećan, mada se često oseća pomalo umoran i mada mu nedostaje osobit životni polet. Razlog iz koga želi da bude podvrgnut analizi je teorijski — hoće da postane psihijatar. Žali se jedino na nekakvu smetnju u svom medicinskom radu. Često ne može da se seti onoga što je pročitao, preterano se zamara za vreme predavanja i pokazuje relativno slab uspeh na ispitima. Njega to zbunjuje, pošto izgleda da za druge predmete ima mnogo bolje pamćenje. On ne sumnja da želi da studira medicinu, ali često veoma sumnja u svoju sposobnost za to. Posle nekoliko nedelja analize on priča da je sanjao kako se nalazi na poslednjem spratuu jednog oblakodera koji je sam izgradio i kako na druge zgrade gleda s blagim osećanjem likovanja. Odjednom, oblakoder se ruši, i on se nađe pod ruševinama. Svestan je svojih napora da se oslobodi iz ruševina i u stanju je da čuje kako neko za njega kaže da je teško povređen i da će lekar ubrzo doći. No njemu se čini da beskonačno dugo mora da čeka na lekarev dolazak. Kad najzad prispe, lekar otkriva da je zaboravio da ponese instrumente, te ne može da mu pruži nikakvu pomoć. U njemu navire silan bes na lekara i on najednom uvidi da stoji, shvata da uopšte nije povređen i podruguje se lekaru; u tom trenutku se budi. On nema mnogo asocijacija u vezi s tim snom, ali sledeće spadaju u značajnije. Misleći na oblakoder koji je izgradio, on uzgred pominje kako ga je oduvek zanimala arhitektura. Dok je bio dete, njegova omiljena zabava u toku mnogih godina bila je igranje blokovima za konstruisanje, a u sedamnaestoj godini pomišljao je da postane arhitekt. Kada je to spomenuo ocu, ovaj je prijateljski odvratio da je on, naravno, slobodan da izabere svoj poziv, ali da je on (otac) uveren da je ta ideja ostatak njegovih detinjih želja, i da bi on (sin) stvarno radije studirao medicinu. Mladić je smatrao da je otac u pravu i otada nije više nikada o tome s njim govorio, već je uzimajući to kao sasvim prirodno, počeo da studira medicinu. Njegove asocijacije o lekaru koji je zakasnio i uz to zaboravio da ponese svoje instrumente bile su prilično nejasne i oskudne. Međutim, dok je govorio o tom delu sna, palo mu je na um da je čas njegove analize bio zakazan u neuobičajeno vreme i da ga je ta izmena, mada se s njom složio bez ikakve zamerke, odista prilično naljutila. Govoreći o tome, on oseća kako njegova ljutitost raste. Optužuje analitičara da je samovoljan i, konačno, veli: "Pa, napokon, ja i onako ne mogu da činim ono što želim". Sam je prilično iznenađen svojom ljutnjom i tom rečenicom, jer dotada nije osećao nikakvo neprijateljstvo prema analitičaru niti prema analitičkom radu. Nešto kasnije on usni drugi san, od koga zapamti samo jedan odlomak: otac mu je povređen u automobilskoj nesreći. On sam je lekar i od njega se očekuje da se pobrine o ocu. Dok pokušava da ga pregleda, oseća da je potpuno paralizovan i ne može ništa da učini. Obuzima ga užas i on se budi. U toku svojih asocijacija on nevoljno pominje da je poslednjih nekoliko godina pomišljao na mogućnost da mu otac iznenada umre i da su ga te misli plašile. Ponekad je čak pomišljao i na imetak koji će mu ostati i šta će učiniti s tim novcem. U tim fantazijama on nije otišao naročito daleko, pošto ih je suzbio čim su počele da se javljaju. Upoređujući ovaj san s onim koji smo već pomenuli, pada mu u oči da u oba slučaja lekar uopšte nije kadar da pruži uspešnu pomoć. Jasnije no ikad pre on shvata svoje osećanje da kao lekar nikad ne može biti ni od kakve koristi. Kada mu se ukaže na to da u prvom snu postoji određeno osećanje ljutitosti na lekarevu impotenciju i ruganje toj impotenciji, on se seća da je često, slušajući ili čitajući o slučajevima u kojima lekar nije bio kadar da pomogne pacijentu, osećao kao neko likovanje koga tada nije bio svestan. U toku dalje analize pojavljuje se druga potisnuta građa. Na svoje iznenađenje, on otkriva da je veoma ljut na svog oca i da štaviše njegovo osećanje da je kao lekar impotentan predstavlja deo opštijeg osećanja nemoći kojim je prožet čitav njegov život. Mada je, na izgled, smatrao da je život uredio prema vlastitim planovima, sada oseća da je u stvari bio obuzet osećanjem pomirenosti. On shvata da je bio uveren da ne može da učini ono što želi i da se morao saobraziti onome što se od njega očekivalo. On sve jasnije uviđa da nikad nije stvarno želeo da postane lekar i da je ono što je na njega upečatljivo delovalo kao nedostatak sposobnosti bilo samo izraz pasivnog otpora. Ovaj slučaj je tipičan primer potiskivanja stvarnih želja i takvog usvajanja tuđih očekivanja, da ta očekivanja izgledaju kao vlastite želje. Mogli bismo reći da originalnu želju zamonjuje pseudoželja. To zamenjivanje originalnih činova mišljenja, osećanja i htenja pseudočinovima dovodi konačno do zamene originalnog ličnog ja. Originalno lično ja je ono ja koje pokreće mentalne aktivnosti. Pseudolično ja je samo stvarni nosilac uloge koja se od date osobe očekuje, ali ono tu ulogu igra pod imenom ličnog ja. Tačno je da neko može da igra mnoge uloge i da subjektivno bude uveren da je on u svakoj ulozi "on". U stvari, u svim tim ulogama on je samo ono što veruje da se od njega očekuje i za mnoge ljude, ako ne za većinu, originalno lično ja potpuno je ugušeno pseudoličnim ja. Ponekad se u snu, u fantazijama ili u pijanstvu može unekoliko pojaviti originalno lično ja — osećanja i misli koje čovek godinama nije doživljavao, često su to rđava osećanja i misli koje je čovek potiskivao zato što ih se plaši ili stidi. Ponekad, međutim, oni predstavljaju upravo njegov najbolji deo, koji je on potisnuo iz straha da ne bude izložen podsmehu ili napadu zbog takvih osećanja i misli.17 Gubitak ličnog ja i njegovo zamenjivanje pseudoličnim ja ostavljaju pojedinca u stanju duboke nesigurnosti. Njega muči sumnja, pošto je, kao suštinski odraz onoga što drugi ljudi od njega očekuju, u izvesnoj meri izgubio svoj identitet. Da bi savladao paniku koja proizlazi iz takvog gubitka identiteta, on je primoran da se saobražava, da traži svoj identitet ustalno odobravati i zbog čega će mu odavatisam ne zna ko je, bar će to drugi znati —prema njihovim očekivanjima; ako oni tosamo ako im poveruje na reč. Automatizovanje pojedinca u modernom onome što će drugi priznanje. Pošto on ako bude postupao znaju, znače i on, društvu uvećalo je bespomoćnost i nesigurnost prosečnog čoveka. On je, stoga, spreman da se potčini novim autoritetima koji mu nude bezbednost i olakšavaju sumnju. U narednom poglavlju iraspravljaćemo o posebnim uslovima koji su bili potrebni da bi se u Nemačkoj ova ponuda prihvatila; ona će pokazati da je autoritarni mehanizam bio najsvojstveniji jezgru nacističkog pokreta — nižoj srednjoj klasi. U poslednjem poglavlju ove knjige nastavićemo raspravu o automatu s obzirom na kulturnu pozornicu u našoj vlastitoj demokratiji.
BELEŠKE UZ GLAVU PETU
15. r. H. S. Saliven, nav. delo, str. 68. i dalje; i njegovo "Istraživanje shizofrenije" ("Research in Schizophrenia"), American Journal of Psychiatry, Vol. IX, No. 3; vidi isto tako rad Fride From-Rajhman (Frieda Fromm-Reichmann) "Problemi transferencije u shizofreniji ("Transference Problems in Schizophrenia"), Psychoanalitic Quarterly, Vol. VIII, No. 4.
16. U pogledu problema hipnoze sr. spisak publikacija M. H. Eriksona (M. H. Erickson),Psychiatry, 1933, Vol. 2, No. 3, str. 472. 17. Psihoanalitički postupak je, u suštini, proces u toku koga osoba pokušava da otkrije originalno, lično ja. "Slobodna asocijacija" označava izražavanje originalnih osećanja i misli, kazivanje istine; ali istina u ovom smislu ne odnosi se na činjenicu što neko kazuje ono što misli, već je samo mišljenje originalno a nije prilagođavanje očekivanoj misli. Frojd je naglasio potiskivanje "rđavoga"; čini nam se da on nije dovoljno sagledao koliko je i "dobro" podložno potiskivanju. |
