Powered By Blogger

уторак, 2. април 2013.

Кнез Михајло Обреновић



Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije


Mihailo Obrenović
Knez Mihailo Obrenović
Knez Mihailo Obrenović
Datum rođenja16. septembar 1823.
Mesto rođenjaKragujevac (Kneževina Srbija)
Datum smrti10. jun 1868.
Mesto smrtiBeograd (Kneževina Srbija)
TitulaKnez Srbije
Period1839 — 25. avgust 1842.
Prethodnik/ciMilan Obrenović
Naslednik/ciAleksandar Karađorđević
TitulaKnez Srbije
Period1860 — 10. jun 1868.
PrethodnikMiloš Obrenović
NaslednikMilan Obrenović
Poreklo i porodica
OtacMiloš Obrenović
MajkaLjubica Obrenović
Supružnik/ciJulija Obrenović
PotomstvoVelimir Mihailo Teodorović(vanbračni)
Mihailo Obrenović (4/16. septembar 1823 — 29. maj/10. jun 1868) je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila ubistvom.

Sadržaj

  [sakrij] 

Detinjstvo

Mihailo Obrenović je bio najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice. Rodio se 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju,Gabrijelu, Savku (Jelisavetu) i Petriju. Petrija je bila udata za barona Teodora pl. Hadži-Bajića od Varadije. Druga kći Savka bila je udata za barona Jovana pl. Nikolića od Rudne u Temišvaru.
Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat Milan I Obrenović je dobio presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučile da se na presto dovede drugi Milošev sin Mihailo Obrenović.

Prva vladavina

U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale kneginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila.
Knez je pre dolaska u Srbiju, otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo odlazi u Srbiju 2. marta 1840. godine.
Na kneževski presto stupio je prvi put 26. juna 1839. (po julijanskom kalendaru) i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo u sastavu: Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog.Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijihustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog kneza Aleksandra Karađorđevića.

Mihailo Obrenović u inostranstvu

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save iDunava. O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je kneginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan.
Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu. Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2. jula 1853. u kojim ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.
Nakon Banata, knez Mihailo je otišao u Beč sa svojim ocem, i svim onim koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. U to vreme je napisao tekst pesme Što se bore misli moje. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču groficom Julijom Hunjadi(1831—1919), iz porodice Hunjadi de Ketelji, koja nema dokumentovano i priznato srodstvo sa Janošem Hunjadijem - Sibinjanin Jankom, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića


Knez Mihailo Obrenović (1860— 1868)

Konak Mihaila Obrenovića u Kragujevcu
Dinastija Obrenovića se ponovo vratila na vlast u Srbiji posle Svetoandrejske skupštine krajem 1858. godine. To je bila druga vladavina kneza Miloša. Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine.
Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je „Turski ustav“, došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone oporezima. Više zakona doneto je na Preobraženskoj skupštini 1861. godine u Kragujevcu.[1]
Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine Društvo srpske slovesnosti.
Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: „Zakon je najviša volja u Srbiji“. Dana 3. juna 1862. godine, na Čukur česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada bio na putovanju u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu je 23. jula 1862. na ministarskoj sednici pozvao sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada je na scenu došla mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleski dvor poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.

50 godina Takovskog ustanka
Već 23. septembra 1862. knez Mihailo je javio narodu da je uspeo dobiti da se Turci isele iz Srbije, osim gradova Beograda, Šapca, Smedereva iKladova, u kojima će ostati samo turske vojsne posade, a da se gradovi Užice i Soko poruše.
Na praznik Duhovi, 23. maja 1865, knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst. Centralna proslava 50 godina ustanka bila je na Topčideru.
Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.
Posle Miloševe smrti, njegov sin Mihailo je rado posećivao rodni grad. U neposrednoj blizini Šarenog konaka sagradio je za ono doba veliku i masivnu zgradu koja se po njemu nazva Mihailov konak.
U jesen 1866. godine knez Mihailo je zahtevao pismeno da Porta povuče svoje posade koje drži u srpskim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša je javio 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.
Knez Mihailo dobija pismo od sultana da dođe i primi ferman, kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradovi. Knez odlazi brodom u Carigrad 18. marta1867. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej, pozdravio ga dobrodošlicom i odveo do sultana. Dana 30. marta 1867. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana Abdul Aziza. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji.
Knez Mihailo se vraća 4. aprila iste godine u Beograd gde ga pozdravlja oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio uCarigrad. Uveče su Beograđani u čast kneza Mihaila priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video. [2]

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu
Dana 6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta, i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda, a zatim se na beogradskim tvrđavama istakla srpska i turska zastava. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Iste večeri knez Mihailo je u zgradi Beogradske opštine organizovao veliki bal. Za potrebe ovog bala Anka Konstantinović je naručila u Beču kamelije i njima je zakitila sve dame na balu. [3] Posle preuzimanja Beograda, narednih dana su preuzeti i ostali gradovi. Tako je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić primio Šabac, 12. aprila pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković je primio Smederevo, i 14. aprila je artiljerijski kapetan Milutin Jovanović preuzeo Kladovo. [4]
U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis „Velika Srbadija“.
Knez Mihailo je vladao osam godina kao prosvećeni apsolutista, unapredivši Srbiju, uz promenu samo tri vlade, koje su predvodili Filip Hristić, Nikola Hristić i Ilija Garašanin (šest godina, 1861 — 1867).
Godine 1868. inicirao je osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu.
Okumio se sa porodicom crnogorskog kneza Nikole I Petrovića tako što je bio kum na krštenju njegovog prvog deteta, kneginje Zorke 1864. godine, zastupao ga je državni savetnikĐorđe Đoša Milovanović. [5]

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.
U nedelju, 29. maja 1868. oko 5 časova popodne knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka sa kojom je knez želeo da se oženi.

Knez Mihailo Obrenović 1862
U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je.“. Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.
Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.
Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.
Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila — smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Među optuženima su bili i Nenadovići, rodbinski povezani saKarađorđevićima i Pavlom Radovanovićem.
Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana. Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Spomenik knezu Mihailu u Beogradu. Rad fiorentinskog vajara Enrika Pacija.
Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova:Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, gradova koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano:
"Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija".
Knez Mihailo nije imao zakonitih potomaka i na prestolu ga je nasledio Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina onda je imenovano namesništvo u sastavu: Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Knez Mihailo je imao vanbračnog sina Velimira (1848—1898) koji nije imao pravo nasleđa prestola.
Preci Mihaila Obrenovića, dva kolena unazad
Mihailo ObrenovićOtac:
Miloš Teodorović Obrenović (1780-1860), knez Srbije		Deda (po ocu):
Teodor Mihajlović (?-1802)
Baba (po ocu):
Višnja Urošević (?-1817)
Majka:
Ljubica Obrenović, rođ. Vukomanović (1785/88-1843)		Deda (po majci):
Radosav Vukomanović (1758-1805)
Baba (po majci):
Marija Vukomanović, rođ. Damnjanović (1762-1797)

Reference

  1. ^ Zatvorena vrata prvog srpskog parlamenta („Politika“, 13. februar 2013)
  2. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd 1967, str. 123-128.
  3. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd 1967, str. 165-176.
  4. ^ Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit, Beograd 1989, str. 341-342, ISBN 86-19-01637-7
  5. ^ Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit, Beograd 1989, str. 403-404, ISBN 86-19-01637-7

Literatura

  • Dr Milutin D. Nešić, Knez Mihailo, Beograd, 1920.
  • Ilija Đukanović, Ubistvo Knjaza Mihaila Obrenovića, Beograd, 1925.

Spoljašnje veze

Portal Biografija
Portal Istorija
Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Mihailo Obrenović
Објавио у Нема коментара:

EVROPSKA UNIJA


Privlačnost evra

 | 01/04/2013

Krugman se u skorašnjem napisu čudi što je napuštanje evra nepopularno i u zemljama kao što su Grčka ili Kipar, jer bi mogle mnogo bolje da se nose sa krizom ako bi imale sopstveni novac. Zaista, u čemu je privlačnost evra? Ili, uostalom, Evropske unije?
U petoj godini krize, broj članica evropske monetarne unije se povećao sa pristupanjem Estonije, a na red čekaju Letonija i Litvanija. Takođe, zemlje koje su se oslanjale na evro, preko fiksnog kursa, nisu promenile režim, a Švajcarska je čak, privremeno, fiksirala kurs svog novca za evro. Uz to, pre godinu dana, i sve do prošlog septembra, rastao je rizik raspada evropske monetarne unije, ali je taj proces zaustavljen intervencijom Evropske centralne banke. U isto vreme, nagađalo se o više načina na koji će se okončati postojanje Evropske unije, dok to sada u vreme kiparske krize nije dominantna tema. Čini se da je preovladala volja da se postojeći oblici integracije sačuvaju, a Hrvatska će pristupanjem povećati broj članica. Trenutno, pregovori o članstvu se vode sa Islandom i Crnom Gorom.
To ne znači da će se Evropska unija i njen zajednički novac održati. Pre krize je izgledalo jasno šta je konačni cilj, mada je posle neuspeha sa usvajanjem zajedničkog ustava postalo nejasno kako će se do njega stiči. Taj cilj je bio neka vrsta federacije ili političkog saveza sa podeljenom suverenošću i demokratskom legitimnošću. U to bi se uklopila i monetarna unija i određeni oblik fiskalne unije. Ovo poslednje, fiskalna unija, je zapravo ključni kamen spoticanja. Jer podrazumeva zajedničku fiskalnu odgovornost, a na to poreski obveznici u većini zemalja članica nisu spremni. No, onda, može da se pita, zašto se svejedno ostaje u monetarnoj i Evropskoj uniji?
Jedan način da se dođe do odgovora, kada je reč o monetarnoj uniji, jeste da se razmotri zašto se u mnogim zemljama izvan evropske monetarne unije štedi u evrima, a ne na primer u dinarima, kunama ili uopšte u sopstvenom novcu. Razlog je u osiguranju od inflacije. U zemljama kao što je Srbija, to je zato što su fiskalne vlasti naviknute na inflatorno finansiranje, a centralna banka je spremna da monetarnu politiku prilagodi tom cilju. U zemljama u kojima je stopa inflacije niska, štednja u evrima služi da značajno poskupi eventualnu nameru centralne banke da fiskalnim vlastima pomogne devalvacijom i bržom inflacijom.
Dakle, privlačnost evra kao sredstva štednje jeste u tome što ograničava fiskalnu i monetarnu suverenost. Uz to, u meri u kojoj je ta evroizacija uspešna, dakle zaista stabilizuje fiskalnu i monetarnu politiku, zaduživanje u evrima bi trebalo da bude jeftinije nego u sopstvenom novcu. Što bi, u načelu, trebalo da podstakne potrošnju i ulaganja. Ovo poslednje, doduše, samo ukoliko su preostali instrumenti privredne politike usaglašeni sa održivošću makroekonomske stabilnosti. To se uglavnom svodi na kretanja u spoljnoj razmeni i na rast stranog duga, no to je druga tema.[1]
Da li je ovaj razlog obezbeđenja od inflatornog poreza dovoljan da se privlačnost evra održi i u finansijskim krizama, kao što su ove kroz koje sada prolaze, primera radi, Grčka i Kipar (ali i druge zemlje članice i nečlanice evropske monetarne unije)? To u ne maloj meri zavisi od ponašanja Evropske centralne banke. U prvoj polovini prošle godine značajno su bile porasle kamate na zaduživanje u mnogim zemljama koje koriste evro, bilo kao svoj novac ili kroz evroizaciju finansijskih obaveza. Tada su se razlike između, recimo, kamatne stope na grčke ili kiparske dugove i one na nemačke ili austrijske dugove mogle tumačiti kao očekivane devalvacije drahme ili kiparske funte ukoliko bi bili ponovo uvedeni. Naravno, stvarna devalvacija bi bila značajano veća, a to znači takođe i inflacija koja bi usledila. Makroekonomski posmatrano, to bi moglo, kako kaže Krugman, da bude povoljno po privredni oporavak, jer bi se povećao izvoz i eventualno i ulaganja u proizvodnju za izvoz, ali bi gubitke snosili jedni, štediše, a korist bi imali drugi, dužnici. Privredni bi oporavak s vremenom koristio svima, ali to ne umanjuje interes ljudi da svejedno, ako mogu, izbegnu gubitke na štednji i imovini.
Pogotovo ukoliko je Evropska centralna banka spremna da obezbedi potrebnu likvidnost, što je ono što je ona i obećala merama koje je preduzela u drugoj polovini prošle godine. To se, međutim, ne odnosi na nesolventne banke, kao što se sada vidi na primeru Kipra.[2] A važi i za sve druge zemlje članice evropske monetarne unije, a pogotovo za one koje su evroizovane, a zavise od sopstvenih centralnih banaka i državnih budžeta, čije su monetarne i fiskalne mogućnosti često veoma ograničene.
U kiparskom je slučaju prvobitno napravljena greška jer se nisu poštovali garantovani štedni ulozi, što je naknadno ispravljeno. No, čak i uz sve to, nije neracionalno očekivati da je svaki gubitak na štednji u evrima manji od onoga koji bi donela njihova zamena za domaći novac, kada bi on bio uveden. Što održava privlačnost evra čak i uslovima teške finansijske krize kakva je ona na Kipru. Jednostavno, ograničenje monetarne i fiskalne suverenosti može da bude poželjno, što pristupanje i ostajanje u monetarnoj uniji kao što je evropska čini privlačnim čak i u vreme ozbiljne finansijske krize.
Druga je stvar privlačnost Evropske unije. To se vidi i na primerima Grčke i Kipra. Razlozi pristupanja Evropskoj uniji, a u slučaju Kipra i monetarnoj uniji, su pre svega bili političke, a ne privredne prirode. Ovo je i inače ključna karakteristika ove integracije: privredna sredstva, kao što je pristupanje zajedničkom tržištu, imaju politički cilj, a to je pre svih bezbednost ili, specifičnije, stabilnost. Evropska unija obezbeđuje određena javna dobra, kao što su bezbednost, pravda i dobrobit. Politički bi savez ili federacija bili neposredni načini da se do tih javnih dobara dođe, ali ako to nije ostvarivo, tržišna i monetarna integracija su adekvatna zamena, ukoliko se od političkog cilja ne odustane.
U odnosu na ciljeve i sredstva evropskih integracija, zemlje ne moraju da budu u simetričnom položaju. Nekima je tržišna integracija dovoljna, a nekima je potrebna i odgovarajuća politička, pravna i socijalna podrška. Opet, nekima je potrebna monetarna unija, a nekima zapravo i nije. Ukoliko zemlja ima uverljivu monetarnu politiku, Evropska im centralna banka nije potrebna kao zamena za domaću centralnu banku. U nekim slučajevima čak i hibridni režimi, dakle oni sa visokim stepenom evroizacije, ali sa određenom fleksibilnošću kada je reč o kursu domaćeg novca, mogu da budu viđeni kao korisni. U drugim slučajevima, kao što su Švajcarska ili Norveška, postojanje, kako se to kaže, asimetričnih i visoko specijalizovanih privreda, banke u jednom slučaju, nafta u drugom, dovodi do toga da članstvo u Evropskoj uniji ograničava potrebnu fleksibilnost ukoliko dođe do promena koje upravo pogađaju sektore u kojima su te zemlje specijalizovane. Tako da je nekim zemljama Evropska unija potrebna kako bi obezbedili sva javna dobra, drugima samo neka od njih. U mnogim zemljama na jugu i istoku Evrope, bezbednost i stabilnost su upravo ona javna dobra u čijem obezbeđivanju je Evropska unija praktično neophodna. To je činilo ovu integraciju privlačnom.
Jedan je slučaj kada se stabilizuju odnosi sa susedima. Drugi je slučaj kada se stabilizuje demokratija. Treći je slučaj kada se stabilizuju unutrašnji sukobi, u vidu recimo secesionističkih interesa. Svi oni zavise od interesa pojedinaca, stranaka, zajednica i država, a njihovo opet ostvarenje od odnosa snaga. Evropska unija je privlačna jer deluje mekom silom, pre svega oslanjanjem na ekonomske interese. Osnovni mehanizam je isti kao i u slučaju monetarne unije: ograničava privredni i, posredno svaki drugi, suverenitet. To bi trebalo da je u interesu svih onih kojima slobodno tržište, takozvane četiri slobode, koriste. Kao i u slučaju privlačnosti evra, ograničavanje tržišnih sloboda bi moglo da bude korisno za privredni oporavak, ali bi se time mogla ugroziti ona javna dobra koja Evropska unija obezbeđuje, pre svih bezbednost i stabilnost. U zemljama koje su iskusile građanske ratove, autoritarne režime i okupaciju nije neracionalno očekivati da bi eventualnim raspadom Evropske unije porasli rizici nestabilnosti i pretnje bezbednosti. Uostalom, dovoljno je pogledati stanje na onom delu Balkana koje je ostalo izvan Evropske unije pa videti da su ti rizici realni.
Dakle, privlačnost monetarne unije, kao i Evropske unije uopšte, jeste ista kao u slučaju svih političkih saveza ili federacija: povećana individualna i kolektivna bezbednosti i stabilnost podelom, u konkretnom slučaju, najpre ekonomske, a tek potom političke suverenosti i njihovim uzajamnim ograničavanjem.
Iz svega toga ne bi trebalo zaključiti da će se Evropska unija i zajedničko tržište i novac zasigurno održati. Troškovi ostanka u evropskoj monetarnoj uniji i u zajedničkom tržištu, koje vidi Krugman, nisu mali, a nije beznačajna ni činjenica da politička stabilnost zavisi od odnosa snaga. Čak i veoma veliki troškovi raspada ne moraju da obezbede stabilnost, ukoliko je njihova raspodela nesimetrična a još pre ukoliko se dovoljno promeni odnos snaga. Ideja Evropske unije je bila da će se do ustavnog, federalnog, demokratskog saveza doći pre nego što izbije sistemska kriza, pa neće ni biti potrebno birati. Argumenti za političke i monetarne unije nasuprot nacionalnih država su isti, ali su se okolnosti promenile i ishod izbora nije izvestan. Ipak, kao što Krugmanovo čuđenje ilustruje, čini se da nacionalizam još uvek nije privlačniji od evropskih političkih i monetarnih saveza.

Peščanik.net, 01.04.2013.
———–    
  1. O tome u V. Gligorov, Neoclassicism in the Balkans and Other Essays. Civis, 2012. ↑
  2. O kiparskom slučaju, bivši guverner centralne banke, poznati monetarni ekonomist A. Orfanides govori ovde:http://www.economist.com/blogs/freeexchange/2013/03/interview-athanasios-orphanides/print ↑
Објавио у Нема коментара:
Пријавите се на: Постови (Atom)