ŠTEDNJA I EKONOMSKI RAST

Kako je srušen argument štednje

Paul Krugman | 21/05/2013

Prikazane knjige: The Alchemists: Three Central Bankers and a World on Fire by Neil Irwin, Penguin 2013; Austerity: The History of a Dangerous Idea by Mark Blyth, Oxford University Press 2013; The Great Deformation: The Corruption of Capitalism in Americaby David A. Stockman, PublicAffairs 2013

U normalna vremena, jedna aritmetička greška u ekonomskom članku bila bi potpuno nevažna za ostatak sveta. Ali u aprilu 2013. otkriće takve greške – zapravo, programske greške u elektronskoj tabeli, uz nekoliko drugih omaški u analizi – ne samo što je postalo glavna tema ekonomske struke, nego je dospelo na naslovne strane medija. Iz te perspektive, možemo da zaključimo da je to otkriće promenilo tok svetske politike.

Zašto? Zato što je članak o kojem je reč, Growth in a Time of Debt (Rast u vreme zaduženosti), čiji su autori ekonomisti sa Harvarda Karmen Rajnhart i Kenet Rogof, stekao status temelja debate o ekonomskoj politici. Otkad je objavljen proračun u ovom članku, štedljivci – to jest, promoteri fiskalne štednje, ili naglog oštrog rezanja državne potrošnje – koristili su njegove navodne rezultate za odbranu svojih stavova i napade na svoje kritičare. Na argumente da je, kako je Džon Mejnard Kejns jednom ustvrdio „vreme rasta, a ne kriza, pravo vreme za štednju“, uporno se odgovaralo tvrdnjama da su Rajnhart i Rogof pokazali da je čekanje katastrofalno, da se privreda urušava kad državni dug pređe 90 odsto BDP-a.

Ovaj članak je možda imao veći direktni uticaj na javnu debatu nego bilo koji raniji rad u istoriji ekonomije. Na tvrdnju o tih 90% pozivali su se kao na presudni argument za štednju razni ljudi, od Pola Rajana, bivšeg potpredsedničkog kandidata koji predsedava Komitetom za budžet u Kongresu, preko Olija Rena, glavnog ekonomskog zvaničnika Evropske komisije, do uredništva Washington Posta. Tako su nakon otkrića da je navodni prag od 90% samo rezultat programskih grešaka, izostavljanja podataka i čudnih statističkih tehnika, mnogi istaknuti pojedinci iznenada ispali magarci.

Međutim, prava je misterija zašto je taj rad uopšte shvaćen toliko ozbiljno, pa zatim i kanonizovan. Od samog početka, kritičari su bili vrlo zabrinuti zbog metodologije i zaljučaka ovog rada, i ta zabrinutost je svima trebalo da bude znak za oprez. Štaviše, članak Rajnhart-Rogof je zapravo bio druga po redu studija koju su kao presudni dokaz prigrabili zagovornici štednje, a koja se potom srušila pod pažljivijom analizom. Otprilike isto se dogodilo, doduše nešto manje spektakularno, kada su se štedljivci oduševili radom Albeta Alesine i Silvije Ardagna, koji je navodno dokazao da rezanje državne potrošnje ne izaziva veliki negativni uticaj na ekonomski rast, nego je možda čak i ekspanzivno. Zašto onda ovaj drugi rad nije primljen sa većim oprezom?

Prvo treba reći nekoliko stvari o novijoj istoriji štednje kao doktrine i kao realnog eksperimenta.

Na početku je bio mehur. Bilo je mnogo, mnogo knjiga posvećenih ekonomskom rastu – u stvari, previše knjiga. Kao što ćemo videti, nagon da se bavimo senzacionalnim detaljima rasta, umesto pokušaja da shvatimo dinamiku pada, stari je problem i ekonomije i ekonomske politike. Za sada je dovoljno reći da su do početka 2008. i Amerika i Evropa bile osuđene na pad. Postale su preterano zavisne od pregrejanog tržišta nekretnina, domaćinstva su bila u prevelikim dugovima, finansijski sektori bili su nedovoljno kapitalizovani i previše rašireni.

Sve što je bilo neophodno za rušenje ovih kula od karata bio je neki negativni potres i na kraju je implozija američkih subprime kredita odigrala tu ulogu. Do jeseni 2008. pukli su mehuri nekretnina na obe strane Atlantskog okeana, i čitava severnoatlantska ekonomija se upustila u „razduživanje“, to jest u proces gde mnogi dužnici pokušavaju – ili bivaju prinuđeni – da istovremeno otplate dugovanja.

Zašto je to problem? Zbog međuzavisnosti: vaša potrošnja je moj prihod, a moja potrošnja je vaš prihod. Ako i ja i vi istovremeno pokušavamo da smanjimo zaduženost rezanjem potrošnje, oba prihoda padaju – a opadanje prihoda može dodatno da pogorša zaduženost jer proizvodi nezaposlenost.

Ljudi koji poznaju ekonomsku istoriju gledali su kako se ovaj proces odvija 2008. i 2009. uz jeziv osećaj prepoznavanja, jer je to sasvim očigledno bio isti proces koji je doveo do Velike depresije. Početkom 2009. ekonomski istoričari Beri Ajhengrin i Kevin O’Rurk objavili su šokantne tabele koje pokazuju da je prvih godinu dana u periodu 2008-2009. u trgovini i industrijskoj proizvodnji bilo potpuno uporedivo sa prvih godinu dana krize 1929-1933.

Dok su izbijanje Velike depresije pratile mere koje su pogoršavale pad – podizanje kamatnih stopa u pokušaju da se zadrže zlatne rezerve, rezanje potrošnje u pokušaju uravnoteženja budžeta – 2008. i 2009. godinu su obeležile ekspanzione monetarne i fiskalne mere, naročito u SAD, gde Federalne rezerve nisu samo spustile kamatne stope, nego su i ušle na tržište i kupovale sve, od komercijalnih hartija do dugoročnog državnog duga, dok je Obamina administracija progurala program povećanja potrošnje i smanjenja poreza od 800 milijardi dolara. Evropski postupci su bili manje dramatični – ali s druge strane, zbog jačih socijalnih država u Evropi možda nije bilo toliko potrebe za planskim stimulativnim programom.

Neki ekonomisti (uključujući i mene) upozoravali su otpočetka da su ove monetarne i fiskalne mere, iako dobrodošle, bile nedovoljne za borbu sa ozbiljnim ekonomskim potresom. I zaista, do kraja 2009. bilo je jasno da je kriza, iako se situacija stabilizovala, dublja nego što je vlast priznavala, i da će verovatno biti upornija nego što su oni mislili. Dakle, moglo se očekivati da će uslediti drugi krug stimulansa za borbu protiv ekonomskog nazadovanja.

Međutim, ono što se zapravo desilo bio je iznenadni preokret.

Knjiga Nila Irvina, The Alchemsts pokazuje nam tačno vreme i mesto gde su sve najveće razvijene zemlje izvršile taj nagli zaokret od stimulansa ka štednji. Vreme je početak februara 2010; a mesto je, pomalo bizarno, zabačeno kanadsko arktičko naselje Ikaluit, gde je grupa od sedam ministara finansija održala jedan od svojih redovnih susreta. Ponekad su (često) takvi sastanci samo ceremonijalne prilike, pa je i na ovom bilo dosta ceremonijalnog, uključujući sirovo meso od foke koje je posluženo kao poslednja večera (svi strani posetioci su to odbili da jedu). Ali ovoga puta se dogodilo nešto značajno. „U izolaciji kanadske divljine“, piše Irvin, „lideri svetske ekonomije kolektivno su se složili da je njihov najveći izazov sada drugačiji. Izgledalo je da se ekonomija popravlja; bilo je vreme da se okanu podsticanja rasta. Nema više stimulansa.“

Realna državna potrošnja razvijenih zemalja

Koliko je ovaj politički zaokret bio presudan? Grafikon 1, preuzet iz poslednjeg izdanja World Economic Outlook MMF-a, pokazuje kako je realna državna potrošnja u ovoj krizi izgledala u poređenju sa ranijim recesijama; na grafikonu, nulta godina je godina pred recesiju (2007. u današnjoj krizi), a potrošnja se meri u odnosu na nivo te osnovne godine. Ono što vidite je da je opšte uverenje da prisustvujemo neobuzdanoj državnoj potrošnji pogrešno – naprotiv, nakon kratkog poleta 2009, državna potrošnja je počela da pada i u Evropi i u SAD, a sada je prilično ispod svog normalnog trenda. Zaokret ka štednji je bio vrlo realan, i prilično drastičan.

Još na prvi pogled ovaj zaokret je predstavljao veoma čudan izbor. Standardni udžbenici ekonomije kažu da smanjenje državne potrošnje smanjuje ukupnu potražnju, što vodi do manje proizvodnje i manje zaposlenosti. Ovo može da bude dobro ako se privreda pregrejava i inflacija raste; u suprotnom, mogu se pokrenuti nepovoljni efekti smanjene državne potrošnje. Centralne banke (Fed, Evropska centralna banka, slične ustanove drugde) mogu da spuste kamatne stope i tako podstaknu privatnu potrošnju. Međutim, nijedan od tih uslova nije važio 2010, niti važi danas. Najveće razvijene privrede su duboko depresirane i nema ni naznaka inflatornog pritiska. Istovremeno, kratkoročne kamatne stope, koje su manje-više pod kontrolom centralne banke, praktično su na nuli, što ne ostavlja mnogo prostora da se monetarnom politikom nadoknadi smanjena državna potrošnja. Dakle, osnovni ekonomski udžbenici kažu da je štednja kakvu smo videli veoma preuranjena i da sa njom treba pričekati dok privreda ne ojača.

Pravo je pitanje onda zašto su ekonomski lideri tako spremno bacili udžbenike kroz prozor.

Jedan mogući odgovor je da nikad nisu ni verovali u ono što piše u udžbenicima. Namački politički i intelektualni establišment nikada se nije mnogo oslanjao na kejnzijansku ekonomiju; kao ni Republikanska partija u SAD. U vreme najvećeg usijanja oštre ekonomske krize – u jesen 2008. i zimu 2009 – ovi nerazumni glasovi mogli su do izvesne mere da se nadjačaju; ali čim se situacija smirila ponovo su počeli da deluju.

Grčka kriza je šokirala skoro sve, računajući i novu grčku vladu koja je preuzela vođenje države u oktobru 2009. Novo rukovodstvo je znalo da ga čeka budžetski deficit – ali tek je po preuzimanju vlasti shvatilo da je prethodna vlada vodila duple knjige i da su i deficit i nagomilani dug u hartijama bili mnogo veći nego što je iko mislio. Kako su investitori počeli da shvataju ovu vest, Grčka se, pa zatim veći deo Evrope, našla u novoj krizi – ne u krizi propalih banaka nego propalih država, koje ne mogu da se zadužuju na svetskim tržištima.

To je bila loša vest za sve i grčka kriza je bila kao dar sa neba za anti-kejnzijance. Upozoravali su na opasnost deficitarne potrošnje; sada je grčki debakl naizgled pokazivao koliko je opasna fiskalna raskalašnost. Do današnjih dana, svako ko kaže da fiskalna štednja nije dobra, a posebno ako tvrdi da nam je potreban još jedan krug stimulansa, može očekivati optužbu da pokušava da od Amerike (ili Britanije, zavisno od toga gde je) napravi novu Grčku.

Ako je Grčka bila primer iz života, članak Rajhart i Rogofa pružio je matematičko utemeljenje. Njihov rad je, kako se činilo, pokazao ne samo da dug škodi rastu, nego i da postoji „prag“, neka vrsta okidača, kada dug pređe 90% BDP-a. Ako se pređe ta tačka, govorile su njihove brojke, ekonomski rast prestaje. Grčki dug je, naravno, već bio veći od tog magičnog broja. Što je još važnije, velike razvijene zemlje, uključujući i SAD, funkcionisale su sa velikim budžetskim deficitima i približavale se pragu. Kada spojite Grčku i članak Rajnhart-Rogof, činilo se da imate dobar razlog za oštro i naglo skretanje ka štednji.

Ali zar takvo skretanje ka štednji u ekonomiji koja je još uvek depresirana privatnim razduživanjem ne bi rezultiralo trenutnim negativnim uticajem? Ne brinite, poručivao je drugi neverovatno uticajni akademski članak Large Changes in Fiscal Policy: Taxes Versus Spending (Velike promene u fiskalnoj politici: porezi ili potrošnja), Alberta Alesine i Silvije Ardagna.

Jedna naročito dobra stvar u knjizi Marka Blajta Austerity: The History of a Dangerous Ideajeste kako on ocrtava uspon i pad ideje „ekspanzione štednje“, koja tvrdi da će smanjenje potrošnje zapravo dovesti do veće proizvodnje. Kako on pokazuje, ova ideja se često dovodi u vezu sa grupom italijanskih ekonomista (on ih naziva „momci sa Bokonija“) koji su svoj uticaj vršili kroz niz radova – vremenom sve histeričnijih i sve nestručnijih – što je kulminiralo 2009. analizom Alesine i Ardagne.

U suštini, Alesina i Ardagna su svom snagom napali kejnzijansku teoriju da rezanje potrošnje u slaboj ekonomiji proizvodi dodatno slabljenje. Kao Rajnhart i Rogof, i oni su poređali istorijske dokaze u prilog toj tvrdnji. Prema Alesini i Ardagni, za velikim smanjenjem potrošnje u razvijenim zemljama po pravilu je sledila ekspanzija, a ne kontrakcija. Razlog je, tvrdili su, to što odlučna fiskalna štednja stvara poverenje u privatnom sektoru, a ovo uvećano poverenje prevazilazi svako direktno posustajanje usled manjih državnih izdataka.

Kako Mark Blajt dokumentovano pokazuje, ova ideja se proširila kao požar. Alesina i Ardagna su održali posebnu prezentaciju u aprilu 2010. pred Savetom za ekonomske i finansijske poslove Evropskog saveta; analiza je ubrzo ušla u zvanične izjave funkcionera Evropske komisije i Evropske centralne banke. Tako je u junu 2010. Žan Klod Triše, tadašnji predsednik ECB, odbacio zabrinutost da bi štednja mogla da naškodi rastu:

Što se tiče ekonomije, ideja da bi mere štednje mogle da proizvedu stagnaciju je netačna… Zapravo, u ovim okolnostima, sve što pomaže povećanju poverenja domaćinstava, preduzeća i investitora u održivost javnih finansija dobro je za konsolidaciju rasta i otvaranja radnih mesta. Čvrsto verujem da će u današnjim okolnostima mere koja pospešuju poverenje ubrzati a ne otežati ekonomski oporavak, jer je danas poverenje ključni faktor.

Ovo je preuzeto direktno od Alesine i Ardagne.

Tako se do leta 2010. formiralo nesalomivo pravoverje štednje, koje je postalo dominantno u evropskim političkim krugovima i uticajno na ovoj strani Atlantskog okeana. Kako se onda razvijala situacija tokom skoro tri godine od tada?

Za efekte ekonomske politike teško je naći jasne dokaze. Države po pravilu nerado menjaju politiku i nije lako napraviti razliku između efekata polovičnih mera koje one preduzumaju i svih ostalih stvari koje se dešavaju u svetu. Obamin stimulativni plan, na primer, bio je i kratkotrajan i prilično mali u poređenju sa veličinom američke privrede, i nikad nije prešao 2% BDP-a, a sproveden je u ekonomiji ošinutoj najvećom finansijskom krizom u poslednje tri generacije. U kojoj meri se ono što se dešavalo od 2009. do 2011, bilo dobro ili loše, može pripisati stimulansu? To niko ne zna.

Zaokret ka štednji 2010. je, međutim, bio toliko drastičan, naročito u zaduženim evropskim zemljama, da uobičajeni oprez nije nužan. Grčka je nametnula rezanje potrošnje i povećanje poreza u iznosu od 15% BDP-a, Irska i Portugalija od oko 6%, a za razliku od mlakog stimulansa, ovi rezovi su bili dugotrajni i pritom iz godine u godinu pojačavani. Koliko je štednja bila uspešna?

Štednja i rast; uspravno – Rast BDP-a 2008-2012; vodoravno – Mere štednje u procentima BDP-a

Odgovor je da su rezultati bili katastrofalni – što se moglo i predvideti iz udžbenika makroekonomije. Grafikon 2, na primer, pokazuje šta se dogodilo nekim evropskim zemljama (od kojih je svaka predstavljena znakom u obliku dijamanta). Horizontalna osa prikazuje mere štednje – rezanje potrošnje i povećanje poreza – u procentima BDP-a, po procenama Međunarodnog monetarnog fonda. Vertikalna osa pokazuje pravu procentualnu promenu realnog BDP-a. Kao što vidite, države primorane na ozbiljnu štednju iskusile su vrlo ozbiljno nazadovanje, a nazadovanje je bilo manje-više proporcionalno stepenu štednje.

Bilo je nekih pokušaja da se opravdaju ovi rezultati, pre svega od strane Evropske komisije. Ali MMF je, pažljivo proučavajući podatke, ne samo zaključio da je štednja imala ogromne nepovoljne ekonomske efekte, nego je i objavio svojevrsnu mea culpa jer je podcenio ove nepovoljne efekte.^[1]

Ali ima li alternative štednji? Šta je sa rizicima prekomernog zaduživanja?

Početkom 2010, dok je grčka kriza svima bila na pameti, rizici prekomernog duga izgledali su očigledni; ti rizici su delovali još veći do 2011, kako su se Irska, Španija, Portugalija i Italija svrstavale u zemlje koje moraju da plaćaju velike kamate. Ali nešto neobično se dogodilo drugim visoko zaduženim zemljama, uključujući Japan, SAD i Britaniju: uprkos velikim deficitima i brzo rastućem dugu, troškovi njihovog zaduživanja ostali su vrlo niski. Ključna razlika, kao što je ukazao belgijski ekonomista Pol Dehraue (DeGrauwe), bila je u tome da li države imaju svoju valutu i da li se zadužuju u toj valuti. Takve zemlje ne mogu da ostanu bez novca, jer mogu da ga štampaju ako im zatreba, a kada ne postoji rizik da će ostati bez novca, razvijene zemlje očigledno mogu da podnesu vrlo visoku zaduženost bez krize.

Dakle, tri godine od zaokreta ka štednji, i nade i strahovi štedljivaca ispostavili su se kao pogrešni. Štednja nije dovela do porasta poverenja; deficiti nisu doveli do krize. Ali zar pokret zagovornika štednje nije bio utemeljen na ozbiljnom ekonomskom istraživanju? U stvari, ispostavilo se da nije – istraživanja koja štedljivci navode vrlo su problematična.

U aprilu 2013. otkriće grešaka u radu Rajhart i Rogofa izazvalo je šok. Uprkos velikom uticaju njihovog rada, Ranhart i Rogof nisu objavili svoje izvore – i istraživači koji su radili sa naizgled sličnim podacima nisu mogli da reprodukuju njihove rezultate. Na kraju su svoju elektronsku tabelu dostavili Tomasu Herendonu, studentu Univerziteta u Masačusetsu – i njemu je ona izgledala veoma čudno. Sadržala je jednu programsku grešku, iako ona nije mnogo uticala na njihove konačne rezultate. Što je mnogo važnije, njihovi podaci nisu obuhvatali iskustvo nekoliko država saveznica – Kanade, Novog Zelanda i Australije – koje su izašle iz Drugog svetskog rata sa visokim dugom, ali su ipak imale solidan rast. Pored toga, upotrebljavali su vrlo čudno merenje, gde se svaka „epizoda“ visokog duga računala isto, bilo da se odigravala tokom jedne godine lošeg rasta ili sedamnaest godina dobrog rasta.

Bez ovih grešaka i neobičnosti, ipak je postojala negativna korelacija između duga i rasta – ali to je moglo da bude, kao što je verovatno i bilo, uglavnom pitanje slabog rasta koji vodi do visokog duga, a ne obrnuto. I „prag“ od 90 procenata je nestao, što je poljuljalo strašne priče pomoću kojih je prodavana štednja.

Nije iznenađujuće da su Rajnhart i Rogof pokušali da odbrane svoj rad, ali njihovi odgovori su u najboljem slučaju bili slabi, a u najgorem magloviti. Štaviše, oni i dalje pišu na način koji sugeriše, bez izričitog navođenja, da je dug od 90 procenata BDP-a nekakav prag iza koga se dešavaju strašne stvari. Ali zapravo, čak i ako zanemarimo pitanje uzročnosti – da li slab rast izaziva visoku zaduženost ili obrnuto – efekti koji podizanja duga, sa recimo 85 na 95 odsto, imaju na rast prilično su mali i ne opravdavaju dužničku paniku koja je toliko snažno određivala smer politike.

Dakle, u ovom trenutku ekonomija štednje je u lošem stanju. Njene prognoze su se pokazale potpuno netačnima; njeni temeljni akademski dokumenti izgubili su svoj kanonizovani status i postali predmet sprdnje. Ali kao što sam već naveo, ništa od toga (osim one greške u Excelu) ne bi trebalo da nas iznenađuje: svako je iz osnovnih udžbenika makroekonomije trebalo da očekuje ono što se u stvari i desilo, a radovi koji su sada izgubili ugled očigledno su bili manjkavi od samog početka.

Tako se postavlja očigledno pitanje: zašto je uopšte ekonomija štednje toliko silovito obuzela elitno javno mnjenje?

U knjizi The Alchemists, Nil Irvin analizira motive Žan Kloda Trišea, predsednika Evropske centralne banke, u njegovom zalaganju za oštre mere štednje:

Triše je zauzeo stav, naročito raširen u Nemačkoj, koji ima korene u svojevrsnom moralizmu. Grčka je mnogo trošila i previše se zadužila. Mora da smanji potrošnju i da spusti deficit. Ako pokaže dovoljno hrabrosti i političke odlučnosti, tržišta će je nagraditi nižim troškovima zaduživanja. Mnogo je polagao na moć poverenja…

Imajući u vidu ovakve sklonosti, da li je ikakvo čudo što je kejnzijanska ekonomija bačena na bunjište, dok su Alesina-Ardagna i Rajnhart-Rogof odmah kanonizovani?

Da li je nagon za štednjom psihološko pitanje? Ne, ima tu i dosta sebičnog interesa. Kao što su mnogi posmatrači primetili, zaokret od fiskalnog i monetarnog stimulansa može se protumačiti, ako hoćete, kao davanje prioriteta poveriocima nad radnicima. Inflacija i niske kamatne stope su loše za poverioce, čak iako olakšavaju otvaranje novih radnih mesta; rezanje državnih deficita u uslovima masovne nezaposlenosti može da produbi depresiju, ali povećava uverenost vlasnika obveznica da će u potpunosti biti isplaćeni. Ne verujem da se neko poput Trišea svesno cinično služio klasnim interesima na uštrb opšteg dobra; ali sigurno nije bilo na odmet to što se njegov osećaj za ekonomski moral tako perfektno poklapao sa prioritetima poverilaca.

Treba imati u vidu i da ekonomska politika od finansijske krize naovamo, iako je u najvećoj meri bila katastrofalna, nije bila toliko loša za bogate. Profiti su se sasvim oporavili, iako se nezapamćena dugoročna nezaposlenost nastavlja; berzanski indeksi na obe strane Atlantskog okeana vratili su se na pretkrizne visine, čak i dok prosečni prihodi padaju. Možda bi bilo preterano tvrditi da najbogatijih 1 posto zapravo imaju koristi od trajne depresije, ali sigurno je da im ona ne škodi mnogo, što verovatno ima neke veze sa istrajavanjem političara na kursu štednje.

Pre četiri godine, misterija je bila u tome kako je takva užasna finansijska kriza mogla da se dogodi, uz toliko malo prethodnih upozorenja. Među teške lekcije koje smo morali da savladamo spadala je krhkost savremenih finansija, ludost banaka kojima je prepušteno da se same regulišu, i rizici onih slojevitih finansijskih aranžmana koji su eliminisali ili smanjili prastari problem rizika.

Ja bih, međutim, rekao – koliko god to slavodobitno zvučalo (upozoravao sam na mehur nekretnina, ali nisam imao predstavu koliko će pad biti dubok kada on pukne) – da je neuspeh u predviđanju krize relativno mali greh. Privrede su komplikovane, konstantno promenjive kategorije; razumljivo je što je tek poneki ekonomista shvatio u kolikoj su meri kratkoročne pozajmice i sekuritizacija hartija poput rizičnih hipotekarnih kredita ponovo oživeli stare rizike, radi čije kontrole je izmišljeno osiguranje uloga i regulacija banaka.

Rekao bih da je ono što se potom dogodilo – kako su odgovorni ljudi okrenuli leđa praktično svemu što su ekonomisti naučili o borbi protiv depresije, kako je elitno javno mnjenje prigrabilo sve što se može upotrebiti za pravdanje štednje – predstavljalo mnogo ozbiljniji greh. Finansijska kriza 2008. je bila iznenađenje i nastupila je izuzetno brzo; ali sada smo godinama zaglavljeni u režimu sporog rasta i očajno visoke nezaposlenost. A za to vreme su odgovorni ljudi ignorisali lekcije teorije i istorije.

To je užasna priča, uglavnom zbog strahovitih patnji koje su ove političke greške proizvele. Takođe, ona je veoma zabrinjavajuća za nas koji mislimo da znanje može da popravi nešto u svetu. Ukoliko su odgovorni i uticajni ljudi uopšte koristili ekonomsku analizu, činili su to, kao u onoj izreci, kao što pijanica koristi uličnu rasvetu – za oslonac, ne za prosvetljenje. Radovi i ekonomisti koji su eliti govorili ono što je htela da čuje dizani su u nebesa, uprkos brojnim dokazima da greše; kritičari su ignorisani, koliko god često bili u pravu.

Debakl Rajnhart-Rogof je donekle probudio nadu među kritičarima da logika i dokazi konačno počinju da igraju neku ulogu. Ali treba reći da je prerano za prognoze da li će stisak štednje u kome se koprca ekonomska politika primetno popustiti posle ovih otkrića. Za sada, glavna pouka iz proteklih nekoliko godina još uvek je da razumevanje samo po sebi nije od naročite koristi.

The New York Review of Books

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.05.2013.

———–    

1. Vidi Olivier Blanchard, Daniel Leigh, “Growth Forecast Errors and Fiscal Multipliers”, IMP Working Paper, januar 2013. ↑

Korupcija na naš način

Otužna ironija o korupciji

17 maj 2013 Izmijenjeno 07:17 CEST

Visoka razina korupcije posljedica je zablude da nacija ili nacionalna država imaju prednost nad demokracijom.

• INSHARE
• SHARE ON EMAILEMAIL
• SHARE ON PRINTPRINT
• FEEDBACK

Vladajuće oligarhije ponašaju se kao razmaženo derište u tvornici čokolade [EPA]

Piše: Vuk Perišić

Konzultantska kuća Ernst&Young provela je istraživanje u 36 država, po kojem je Slovenija po korumpiranosti zauzela prvo, a Hrvatska treće mjesto.

Ima u tome neke otužne ironije, jer su Slovenija i Hrvatska 1991. počele svoj život kao samostalne države, na pretpostavci da će se tako "vratiti" u svijet austrougarskog ili srednjoevropskog "reda".

Za ovu raspravu je sporedno što je ta teza proizišla iz nacionalističkih predrasuda i stereotipa.

Temeljni uzrok ironičnog obrata iz naivne vizije "reda" u visoku razinu korupcije leži u strukturi vlasti koja je, pak, posljedica zablude da nacija ili nacionalna država imaju prednost nad demokracijom.

Značaj i uloga države višestruko su precijenjeni i potpuno je zanemaren (demokratski) sadržaj kojim bi taj formalni okvir trebao biti ispunjen.

Državotvorne pobude

Nove političke elite nisu se zanimale za demokratske vrednote kao pretpostavke slobode i blagostanja, već su društvo promatrale isključivo kroz prizmu etničkih floskula. Njihove pobude nisu bile demokratske nego tek državotvorne.

Zato novonastale države i njihove ustavne institucije nisu mogle vršiti svoju ulogu nepristranog regulatora i čuvara reda i zakonitosti, pa su se lako degenerirale u instrument vladajućih oligarhija.

Pritom je država, zahvaljujući intenzivnoj propagandi i naivnim očekivanjima stanovništva, inaugurirana u najvišu vrednotu i, umjesto da se preobrazi u uslužni i samozatajni javni servis, njene ovlasti (visoki porezi, administriranje, prevlast državnog vlasništva) toliko su narasle da je stvoren prvi strukturni preduvjet visoke korumpiranosti.

Slaba kontrola ovlasti

Drugi preduvjet nalazio se u slaboj demokratskoj kontroli naraslih državnih ovlasti.

Dok je etnička euforija sprječavala političku pluralizaciju društva, demokratska procedura i medijska sloboda ritualizirani su i lišeni stvarnog sadržaja, a racionalna rasprava koja bi bila neopterećena dogmama i tabuima sustavno je onemogućavana.

Demokratska pozornica je postojala na nominalnoj i normativnoj razini, ali odluke su se donosile iza scene, gdje svjetlo kritičke javnosti i demokratskih kontrolnih mehanizama nije dopiralo, a ionako je bilo u začetku i suočeno s preprekama.

Privatizacija se svodila na raspodjelu bogatstva unutar oligarhije, gdje su novi 'poduzetnici' samo pouzdanici stranke i države.

Vladajuće oligarhije brzo su prepoznale pogodnosti takve vladavine. Moć koju su im pružali fetišizirana i svemoćna država, insuficijentna demokracija i stanovništvo zatravljeno nacionalističkom propagandom, dovela ih je na položaj razmaženog derišta u tvornici čokolade.

Kontrola koju je imala nad investicijama, javnim nabavama, poreznim i drugim inspekcijama, privrednom administracijom, sudstvom i većinskim udjelima u premnogim državnim poduzećima pružala je pripadnicima vladajuće oligarhije neslućene mogućnosti za lično bogaćenje.

Iz njenih redova regrutirana je i poduzetnička elita, čime je na samom početku nastala korupcijska sprega između izvora novca i onih koji su odlučivali o njegovoj raspodjeli.

Ono malo nezavisnih poduzetnika – koji su se uspjeli pojaviti u nemogućim uvjetima oskudnih tržišnih sloboda, lošeg sudstva, spore administracije i otvorenih pritisaka – našlo se pred nerješivom dilemom: ostati pošten i propasti ili pristati na "igru" i preživljavati.

Povratak racionalizma

Vremenom se zbio ciničan paradoks. Korumpiranost političke elite i njena opsesija debelim terenskim automobilima i neukusnim trokatnicama unijeli su određenu dozu unakaženog, ali kakvog-takvog racionalizma u nacionalistički iracionalizam.

Pokazalo se da znatan dio oligarhije baš i ne vjeruje u zablude koje su ih dovele na vlast. Racionalizam se počeo vraćati u politiku, iako na vrlo pogrešna vrata. Pravovjerni su, dakako, u tom procesu vidjeli strašnu izdaju.

Njihovo razočarenje je bilo veliko, ali u takvom ishodu nisu prepoznali niti su htjeli prepoznati, neminovnost, nego su moralistički inzistirali na "čistoti" izvornog ideala i nije im uopće smetalo što je taj ideal isuviše državotvoran da bi mogao biti demokratski.

Od samoga početka nove elite nisu imale viziju boljeg društva i blagostanja. Nisu je ni nudile. Nudile su samo etničku naciju. Ona je ostvarena na jedini način na koji se etnička nacija može ostvariti - kroz manjak demokracije i višak korupcije.

Novonastale države i njihove ustavne institucije nisu mogle vršiti svoju ulogu nepristranog regulatora i čuvara reda i zakonitosti, pa su se lako degenerirale u instrument vladajućih oligarhija

Kada je korupcija dosegla neukusnu razinu, vladajuće elite su krivično procesuirale nekolicinu istaknutih aktera, što nije upitno samo po sebi, ali je tek simptomatsko liječenje koje izbjegava suočenje s dubljim uzrocima.

Također, oligarhije su većini stanovništva – a i mnogim dobronamjernim promatračima – vještim medijskim manipulacijama podmetnule zamjenu teza da su korupciju i krizu uzrokovali "neoliberalizam" i "privatizacija".

Bio je to fascinantan propagandni spin, jer upravo tržišna sloboda i privatno vlasništvo kronično nedostaju tim izrazito neliberalnim, etatističkim društvima, koja počivaju na tradiciji preziranja individualizma, profita i sklonosti kolektivizmu i egalitarizmu.

Privid privatizacije

Privatizacija se, pak, svodila na raspodjelu bogatstva unutar oligarhije, gdje su novi "poduzetnici" samo pouzdanici stranke i države. Stvarna privatizacija nije se ni dogodila. I u Sloveniji i u Hrvatskoj država je, u ovom ili onom obliku, još najveći vlasnik i poduzetnik.

U tome i jest središnji problem. Nisu, kako se često kaže u Sloveniji i Hrvatskoj, "države opljačkane", nego su države najveći pljačkaši.

One nisu uspostavljene kao promotori i čuvari vladavine prava i poštene tržišne utakmice, nego kao mitska stvorenja, a, zapravo, sofisticirani su kalauz kojim su se političke elite domogle vlasti i bogatstva.

Sagledamo li u tom svjetlu tezu o zloj kobi "neoliberalizma" i "privatizacije", lako je uvidjeti da je ona specifični oblik moralne i intelektualne (opet) korupcije, kojom se lakovjerni održavaju u zabludi, a postojeće stanje konzervira unedogled.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Vojvodina – autonomija

Vojvodina – žrtva velikosrpskog nacionalizma

Tribina: Ratovi plaćeni vojvođanskim novcima

Vojvodina – kompenzacija za Kosovo

Žene u crnom organizovale su 8. maja u Beogradu razgovor pod naslovom „Vojvodina – tragedija ili farsa jedne autonomije“.

Učesnici su najčešće analizirali situaciju u Vojvodini uoči i nakon potpisivanja briselskog sporazuma o odnosima Beograda i Prištine. Publicista Laslo Vegel kaže da su, kad je reč o Vojvodini, Demokratska stranka (DS) i Srpska napredna stranka (SNS) na istoj talasnoj dužini, i procenjuje da će Vojvodina biti kolateralna šteta i kompenzacija za gubitak Kosova. Kad je 12. aprila u Novom Sadu bio protest pokrajinske opozicije i nekih udruženja građana koji su su tražili ostavku vojvođanskog premijera Bojana Pajtića i odustajanje od donošenja Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine (Deklaracija) nije se znao ishod briselskih pregovora o Kosovu.

Vojvođanski Klub je prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja tražio obaveštenja o aprilskom mitigu. Saznao je samo da je miting održan na mestu koje gradski pravilnik zabranjuje jer su dozvoljene samo lokacije „kod SPENS-a i kod Miletića“. Nije saznao ni koliko košta miting, a zahtev za postavljenje bine stigao je od sindikata „Sloga“. Filozof Slobodan Sadžakov smatra da je miting organizovan iz Beograda.

Vegel kaže da su vojvođanske ispostave SNS i Socijalističke partije Srbije (SPS) frakcije unutar svojih partija, a u Vojvodini je gnezdo njihovih ekstremista.

Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog Kluba, smatra da je nakon briselskih sporazuma o Kosovu pravi trenutak za novi ustav koji će Vojvodinu definisati kao Republiku. „Od Ustava iz 2006. se može svašta očekivati, jer dozvoljava ukidanje onih koji postoje i formiranje novih autonomnih oblasti. Ustav propisuje suštinsku autonomiju za Kosovo i ’nesuštinsku’ za Vojvodinu koja je u zakonima Srbije definisana kao budžetski izdatak od sedam odsto“, kaže Subotić.

Subotić predviđa da će se nakon gubitka Kosova „memorandumska SrBija“ preseliti u Vojvodinu.

Deklaraciju je trebalo formulisati odmah nakon odluke Ustavnog suda u julu prošle godine kojom se Vojvodini reduciraju ili ukidaju 22 nadležnosti, kaže Subotić. Jedna od odredbi Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine koja je proglašena neustavnom jeste odredba kojom teritoriju APV čine Bačka, Banat i Srem. Svaka akcija izaziva reakciju, pa je tako vojvođanski proizvođač čokolade nakon odluke Ustavnog suda smislio novu recepturu – jednu čokoladu sa tri fila: filom „Bačka“, nadevom „Banat“ i punjenjem „Srem“.

U Vojvodini se sve ćirilizuje, deformiše se pokrajinska arhitektura, nestaju ulice koje pokazuju da je urbana Vojvodina drugačija od južnije Srbije. Umesto baroknih, koje su vojvođanski standard, grade se crkve u vizantijskom stilu. Ali, za Subotića ima nade još od godine 2000. Tada je na festivalu „Zlatna tamburica“ za najlepšu novu vojvođansku pesmu izabrana „Vojvodina za prodaju nije“.

„Treći Balkanski rat“, kako sociološkinja Janja Beč Neumann kvalifikuje period od vojvođanske „jogurt revolucije“ oktobra 1988 do 1999, plaćen je vojvođanskim parama. „U Vojvodini još ima šta da se pljačka. To je i motiv letošnje odluke Ustavnog suda da se ukinu nadležnosti Vojvodini. U Vojvodini neće biti autonomije sve dok bude bilo šta da se opljačka,“ zaključila je.

Sa njom se slaže i filozof Slobodan Sadžakov kad kaže da se „srpski nacionalizam hrani centralizmom i pljačkom, slep za vlastiti ekonomski interes“.

Vegel vidi da je Vojvodina oštro podeljena na radikalnu i građansku od 1945. „Autonomija nije stvar Vojvodine već države. Kad Vojvodina ne bi htela autonomiju, Beograd bi morao da je nagovori na to. Dok je bila SFRJ Beograd je imao protivtežu, korektiv u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu… Posle raspada SFRJ Beograd ostaje osamljeni grad bez repera i takmičarskog duha koji pospešuje i ekonomski razvoj. Autonomija je sinonim demokratije. Autonomija je u suštini liberalna ideja jer zauzdava vlast većine.“

Beč Neumann smatra da Vojvodina propada od 1918. Prema bruto društvenom proizvodu i udelu pismenih u ukupnom stanovništvu bila je na drugom mestu u SFRJ, što sada beleže samo nostalgični. Srbi se naseljavaju na sever od „turskih vremena“. Od 32,8 odsto Srba, koliko ih je bilo u stanovništvu Vojvodine 1918. danas ih je blizu 70 odsto. Istovremeno, u Vojvodini je danas manje 50.000 Hrvata i 150.000 Mađara nego 1991. Oko 260.000 izbeglica iz SFRJ je došlo u Vojvodinu, više nego posle Drugog svetskog rata, a raskorak između njih i starosedelaca se ublažava silom. „Nacionalistička zver ne uspeva u Vojvodini jer 30 odsto stanovništva nisu Srbi, a u Vojvodini znaju kako ’živeti sa drugima’“, kaže Beč.

Sadžakov i Subotić se slažu da su Liga Socijademokrata Vojvodine (LSV) i njena ideja autonomije na niskim granama. „Nenada Čanka je stigla ’estradna i kumovska priča’. Trebalo bi da se povuče zbog kalkulantskog ponašanja i afera“, ocenjuje Sadžakov, a Subotić objašnjava da se „LSV izgubila, jer se zasnivala na ličnim vezama Čanka i Borisa Tadića“. Judita Popović, poslanica Liberalno-Demokratske Partije ocenjuje da se danas Savez Vojvođanskih Mađara pokazuje kao stožer vojvođanske ideje, ali sa konceptom teritorijalne autonomije, tako da srpski nacionalizam gubi ekskluzivitet u Vojvodini.

Subotić ne vidi izvornu političku scenu u Vojvodini jer za osnivanje pokrajinske stranke treba sakupiti mukotrpnih 10.000 potpisa. Dodaje da je civilno društvo postalo ispostava vlasti, jer ga ona finasira. Vegel tvrdi da je vlast u Vojvodini korumpirala mnogo intelektualaca, a savezništvo neokaljane vojvođanske i beogradske inteligencije ne postoji. Popović se slaže da su samo nacionalno definisani mogli da napreduju u Vojvodini, a da koncept „velike Srbije“ još nije propao.

Beč je načela fenomen vojvođanskih „belih mrlja“, tema o kojima se ćuti. Vojvodina se nije suočila ni sa logorima formiranim 1991. na njenoj teritoriji, a kamoli sa onima nastalim posle Drugog svetskog rata. Prema nemačkim podacima, oko 60.000 Nemaca, evidentiranih imenom i prezimenom je stradalo u jugoslovenskim logorima posle Drugovg svetskog rata, a činili su više od četvrtine stanovnika Vojvodine. Od 540.000 hektara nacionalizovane zemlje u Vojvodini, 400.000 hektara je oduzeto Nemcima, kaže ona.

Vegel dodaje da je 1944. bila najgora za vojvođanske Mađare. Po vojvođanskim selima su postavljene kutije u koje su seljani ubacivali imena „sumnjivih“ Nemaca i Mađara. Takvima je sledio „preki sud“, kaže ovaj književnik. U Subotici je nastradala osoba koja je bila previše „ženstvena“ i za pare naklonjena nemačkim oficirima.

Vegel podseća da se u ratovima 1990-ih „u Vojvodini etničko čišćenje sprovodilo ili direktnim pretnjama, ili isterivanjem iz opštinskih službi, naročito sudova“, dok Subotić nabraja da „nisu Hrtkovci jedino vojvođansko selo iz koga su Hrvati proterani. Masovno su odlazili i iz Novog Slankamena, Kukujevaca. U Rumi su profesori koji nisu Srbi dobijali otkaze, a njihov posao su dobijale izbeglice srpske nacije“.

Popović se složila da nije bilo suočavanja sa prošlošću u 20. veku u Vojvodini ni prvi ni drugi put.

Tamara Kaliterna (Autonomija)

NEOLIBERALIZAM I NEOFEUDALIZAM

Magazin
Ponedeljak, 13. May '13.

Zašto levica ne kapira neoliberalizam: glupane, to je feudalizam!

U raspravama na temu neoliberalizma često se gubi iz vida glavna pokretačka snaga neoliberalizma: transfer moći od vlade do privatnog autoriteta očeva i vlasnika.
Autor:Corey Robin
Prevod:Sabo Tabi


Levičarski kritičari neoliberalizma – ili samo čisto starog neregulisanog kapitalizma – često citiraju čuvenu izjavu Margaret Tačer (Margaret Thatcher): „Ne postoji nešto takvo kao što je društvo“ („There is no such thing as society“), kao dokaz neprijateljske nastrojenosti neoliberalizma prema svemu što je kolektivno. Neoliberalizam, kaže se dalje, daje slobodu individui da se bori za sebe, uskraćujući joj podršku društva (vlade, susedsku solidarnost, itd.) da bi mogla da dokaže na tržištu od čega je napravljena.

Ali ovi kritičari često ignorišu „sitna slova“ onoga što je Tačer zapravo rekla u tom čuvenom intervjuu iz 1987. za, 'de ga nađe, Woman's Own. Evo šta je prethodilo tom zloglasnom citatu:

Ko je društvo? Takvo nešto ne postoji! Postoje pojedini muškarci i žene i postoje porodice…

Ta poslednja fraza („i postoje porodice“) je ključna. Nasuprot popularnom (ili barem levičarskom) mitu, neoliberali nisu nesputane individue. Na mnogo načina, oni se ne razlikuju od tradicionalnih konzervativaca: to jest, oni pojedince vide kao usađene u društvene institucije poput crkve ili porodice ili škole – sve institucije koje su, to treba reći, hijerarhijske i nedemokratske.

Tačer nije u tome usamljena. Uprkos njihovom individualističkom razmetanju, libertarijanci – posebno oni koji su tržišno orijentisani liberatarijanci koji se s pravom smatraju za vodeće teoretičare neoliberalizma – često iznose istu tvrdnju. Kada ti libertarijanci pogledaju na društvo, oni ne vide uvek izolovane ili autonomne pojedince; oni će najverovatnije videti privatne hijerarhije poput porodice ili radnog mesta, gde otac upravlja svojom porodicom i gazda svojim radnicima. I to je, pretpostavljam (iako je sigurno neophodno dalje istraživanje), ono što oni misle i vole u vezi sa društvom: da je to arhipelag privatnih vlada.
 Evo Miltona Fridmana u Kapitalizmu i slobodi:

Krajnja operativna jedinica u našem društvu je porodica, a ne individua. (32; takođe vidi 13)

A evo Ričarda Epstajna u članku „Libertarijanizam i karakter“ iz zbirke eseja o konzervatizmu, koju je uredio Piter Berkovic:

Bila bi greška velikih proporcija pretpostaviti da su pravna pravila dominantna sila u oblikovanju individualnog karaktera; daleko je verovatnije da će porodica, škola i crkva biti moćni uticaji. Ljudi koji upravljaju ovim institucijama upotrebiće svoj uticaj da naglase bilo koju koncepciju dobra koje se drže, bez obzira kakav bio zakon.

Puno sam razmišljao o ovim tekstovima dok momci debatuju na temu neoliberalizam protiv socijal demokratije, i za šta se zalaže neoliberalizam. Ono što se često gubi u tim debatama je ono što mislim da je prava, ili barem glavna, pokretačka snaga neoliberalizma, sudeći po nekim od njegovih najinteresantnijih i najvažnijih teoretičara (i njegove konkretne prakse): to nije oslobađanje pojedinca ili deregulacija tržišta, već prebacivanje moći od vlade (ili barem onih vladinih sektora poput zakonodavstva koji izisuju ili polažu pravo na demokratski legitimitet; planiram da kasnije kažem nešto o Hajekovom kratkom izlaganju o neizabranom, neodgovornom sudstvu, koje ima sve karakteristke srednjevekovnih sudija koji su primenjivali običajno pravo, slično „zakasnelom feudalizmu“ iz 19-vekovne američke države, tako brilijantno analizirane od strane Karen Oren ovde) na privatni autoritet očeva i vlasnika.

[Slede redigovani odlomci Robinovih odgovora na komentare čitalaca njegovog bloga]

1. Ja ne mislim da je neindividualistička strana libertarijanizma prosto ili striktno strateški ustupak gemeinschaftistima ili nešto što pobuđuje gnev potonjih. Niti mislim da je on praktična posledica inače prastare teorije. Ako se vratite na Hajeka, na primer, vi tamo uopšte nećete naći vrlo snažni individualizam (on, u tom pogledu, nije Fridman ili Nozik). Kolektivnost se provlači kroz čitavu njegovu teoriju znanja, kako tržišta šire znanje, kako u društvu dolazi do napretka i poboljšanja. Na mnogo načina, njegova teorija istorijskog razvoja strašno liči na Djuijevu, što u određenoj meri ima smisla. Ipak, ja mislim da je socijalna/kolektivna dimenzija liberatarijanizma daleko više intrinzična nego što to ljudi na levici shvataju (takođe pogledajte u tom pogledu Mizesa; nije toliko sofistikovan kao Hajek ali je ipak relevantan; na početku „Socijalizma“ ima čitavo poglavlje o ulozi i centralnosti porodice). Naravno, biti samo kolektivista/socijalan u orijentaciji teško da nekog čini feudalnim, ali ja mislim da je važno da uočimo da je socijalna dimenzija u neoliberalizmu, ili liberalnoj misli, prilično naglašena. I ako uzmete za ozbiljno kritiku Nozika Suzan Okin (zapravo njegova teorija vlasništva posredstvom rada bi značila da žene poseduju svoju decu), što ja činim, onda u najboljem slučaju postoji neispitano slepilo u pogledu porodice, i patrijarhata, čak i kod najindividualističkijih verzija libertarijanizma.

2. Ja mislim da mi odustajemo od razmatranja pitanja feudalizma zato što pretpostavljamo da stvari poput privatne imovine, tržišta, ili najamnog rada nisu postojale za vreme feudalizma. Postojale su. I u stvari, kako Oren pokazuje, čitav zakon gospodar/sluga (a ne, kao što su ljudi poput Horovica i drugih tvrdili, ugovorni zakon), koji je strukturisao odnose zapošljavanja u SAD sve do 20. veka, ima korene u srednjem veku, kada nastaje najamni rad, kao što je svima poznato na manjem obimu. Dakle deo onoga što je ovde neophodno je da se ponovo ispita šta je to feudalizam.

Takođe, tu je i „difuzna moć“ kao osnova Hajekove misli. Naravno disperzija moći ima duboke korene u feudalizmu. Monteskje, koji je bio jedan od njegovih najranijih i najvažnijih teoretičara u moderno doba, mnoge svoje ideje o tome je preuzeo od feudalizma. Mada neću reći da je to prosto feudalna ideja, ona ima feudalne odjeke i konotaciju. Setite se, Tokvilova kritika francuske revolucije se sastojala u tome da je ona samo oponašala centralizacijske tendencije monarhije, koje su same bile usmerene na prethodne feudalne formacije koje su (navodno) bile pluralnije i uključivale su mnogo disperziraniju moć.

3. Što se tiče onoga šta je danas feudalno, mislim da su to dve stvari. Prvo, to je usađena hijerarhija nejednakih, iako bih rekao da nema baš mnogo reciprociteta. Kao što sam pokušao da kažem na drugom mestu, postoje duboko lični odnosi dominacije, na radnom mestu, koji uopšte nisu apstraktni ili individualistički. Možda postoji individualistička retorika koja se lebdi nad njima, ali realnost je suprotna (i mislim da možete videti nešto od te realnosti u teoriji samog neoliberalizma; pogledajte Hajekov Ustav slobode o stvaraocima bogatstva i stvaraocima ukusa). Drugo, što je još važnije za moju poentu, neoliberalni teoretičari poput Hajeka uopšte nisu protiv države. Oni žele – i to postaje prilično jasno u Hajekovom delu Pravo, zakon i sloboda, tom 1. – državu u kojoj zakonodavstvo ima vrlo malu ulogu ali sudije imaju vrlo veliku ulogu. I ne sudije koji primenjuju ili konstruišu statutarni zakon, već sudije koje primenjuju nekakvu vrstu običajnog prava, pozivajući se na njegov „duh“ da bi oborili bilo šta u statutarnom zakonu za šta smatraju da je u suprotnosti sa večitim poretkom zakona (individualni delovi zakona mogu da evoluiraju i da se promene, ali veći poredak mora opstati). Ako čitate Oren, videćete da ta ideja pravosuđa koje upravlja spletom odnosa na radnom mestu putem pravilne upotrebe običajnog prava – i totalno nepopustljiv za Zakon ili čak Ustav – to je suština „zakasnelog feudalizma“ u Americi.

Sudeći po Oren, to je ono što je trebalo da sruši radnički pokret i Vagnerov zakon. Ja neoliberalizam vidim primarno kao nastojanje da se ostvari povratak na tu vrstu zakasnelog feudalizma.

Mislim da je u tome problem, koji smo nasledili od marksističkih i drugih oblika društvene misli, u tome kako mislimo o istoriji: mi idemo od feudalizma do kapitalizma i čegagod. Ali Šumpeter je smatrao – i Arno Majer to pokazuje u svojoj knjizi „Istrajnost starog režima“ (Persistence of the Old Regime) – te kategorije su daleko rastegljivije nego što mislimo. Mnoge aristokrate se adaptiraju i usvajaju kapitalizam, a mnogi buržuji epater l’aristocratie.


Izvor: Blog Coreya Robina

Nacionalizam: baza i nadgradnja
Stefan Aleksić | 11/05/2013




Na skupu u centru Beograda skupilo se nekoliko hiljada protivnika sporazuma Beograda i Prištine. Mantije na sve strane, kletve, krstače, Lazari, kosovski božuri, Bora Đorđević, carstva nebeska/zemaljska, kao da smo zalutali u onaj film koji je pre dvadeset pet godina najavio/prizvao rat.

Misliti na nov način, znači misliti novim jezikom i reći nešto novo znači reći to novim rečima. Poslednja tačka spora na nekolicini preostalih odgovornih medija u Srbiji zapala je u klinč. Fetišizovane su kategorije „smrti“ i „vitalnosti“ (nacionalizma) i dve strane su se ukopale da bi odbranile svoje pojmove: jedna da odbrani smrt, ili makar tešku bolest srpskog nacionalizma dokazujući da je on neraskidivo vezan sa Kosovom, druga da odbrani njegovu vitalnost i sopstveni strah od nacionalizma. Hajde da probamo da iskažemo situaciju na novi način: nacionalizam je u defanzivi. Potez vlasti kojim su digli ruke od kosovskog prijatnog dremeža je strahovit udarac i sa pravom se postavlja pitanje kako će taj nacionalizam skupiti kritičnu masu pojedinaca[1] koji će njegove projekte dalje proizvoditi. Takođe se sa pravom postavlja pitanje da li građani imaju volje, želje, snage i strpljenja da slušaju i trpe mlaćenje prazne slame o Kosovu dok pokušavaju da spoje kraj sa krajem. U tom smislu zaista izgleda da prosipanja iz šupljeg u prazno nemaju podršku kritičnog dela javnosti.

Ali reći da je nacionalizam u defanzivi niti je dovoljno, niti dovoljno precizno opisuje stanje. On je, uostalom, u defanzivi bio i posle 2004. Tada se branio od demokratizacije društva koje je započeto 2000. On je bio u defanzivi i krajem osamdesetih, kada se branio od neizbežnih i bolnih društvenih promena. To što je u defanzivi ne znači da je on manje opasan, naprotiv,[2] jer se on ponaša poput pacova sateranog u ćošak.[3] Pre no što konstatujemo njegovu budućnost, moramo videti otkuda nam on, odakle je došao, zašto je baš takav (šta se krije iza njega) i koje su strukture ovisne od baš tog i takvog nacionalizma.

Mada to izgleda zastarelo i izanđalo, danas je možda trenutak da se suočimo sa trenutkom nastanka ove i ovakve Srbije. Ono čega se moramo setiti je da je Srbija, ovakva kakva je, bedna, nikakva, siromašna, užasna iznutra i licemerna, posledica matricida, ubistva Jugoslavije. Potrebno je takođe shvatiti da je ta Jugoslavija bila emancipatorski projekat, a da je njeno razvaljivanje bilo antiemancipatorski projekat, dizajniran da bi se omogućila ovakva pljačkaška privatizacija, razularena eksploatacija i radikalna ekonomska i politička segregacija građana. Po mom mišljenju, to je centar nacionalizma: beg od činjenice da se u Srbiji (i Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni itd.) danas živi neuporedivo gore no u bivšoj državi, da su građani uvređeni (sem nacionalno!) i bedni. Rečima Teofila Pančića: to je nama naša borba dala.[4] Da bi se zabašurila ova činjenica (i suočavanje sa sopstvenom odgovornošću za matricid) izmišljaju se problematične latinice i ćirilice, Kosova, sporne teritorije i slične nacionalističke fantazije.

Dok god je pogonsko gorivo nacionalizma potreba da se razvije zastor ispred leša (Jugoslavije) koji zaudara i ispred preraspodele društvenih, zajedničkih resursa on će biti vitalan. Utoliko je pogrešno pretpostaviti da će ukidanjem paralelnih institucija na Kosovu preraspodela resursa biti završena ili radikalno smanjena. Preraspodela[5] se već desila početkom devedesetih a danas se ona pokušava sakriti i naturalizovati. Neverovatno zgodna sinhronizacija nacionalističkih politika i liberalizacija tržišta (ali ne i društva) ukazuju da su ova dva procesa neraskidivo vezana. To je interes koji sam imao u vidu kada sam rekao da je nacionalizam mehanizam preraspodele.[6] On još uvek ima funkciju u ovakvom društvu jer on eksploatatorski mehanizam krije iza kategorija koje spinuje pa izbacuje u prvi plan: Kosova, parade ponosa, pa čak i iza datuma pridruživanja EU.

Kosovo je, hteli mi to priznati ili ne, konstrukt nacionalizma: Kosovo, kao problem i mesto stalne emocionalne investicije, je izmišljeno i konstruisano da bi nacionalizam kao politička praksa nastavio da funkcioniše. Nacionalizam u Srbiji (a i u ostatku Balkana) je protejska figura, neuhvatljiva i time nevezana za Kosovo ili bilo koji drugi fiksirani pojam. Kao takav, on će preuzimati drugačije forme, druge ključne tačke, za tili čas će, recimo, Sandžak biti srce Srbije, pa Vojvodina, pa Republika Srpska, pa ćirilica, pa patriotska kultura, pa zabrana parade ponosa, pa datum. Ustavni patriotizam o kojem govori Dejan Ilić jeste predlog o kojem treba razmišljati. On i nastaje da bi se preskočile vernosti transcedentalnim kategorijama[7] i da bi se odgovornost prema državi definisala kao odgovornost prema jednom papiru (i vrednostima zapisanim u njemu). Ali za Srbiju, ustavni patriotizam je još uvek daleko. Da bi reči i vrednosti zapisane u tom nekom budućem ustavu imale ikakvog efekta, mora se prvo razmontirati stari način na koji smo zamislili zajednicu[8] i strukture koje od takvog mišljenja profitiraju.


Peščanik.net, 11.05.2013.
———–
Mada ne treba zaboraviti: broj nije uvek presudan. Na primer 2003. godine bio je dovoljan jedan jedini politički agens da Srbiju okrene za 180 stepeni. ↑
Na skupu na trgu republike Amfilofije je služio liturgiju za upokojenje vlade. Atanasije je rekao da ni Đinđić nije mario za “nebesku politiku”. U svakom slučaju to je bila urnebesna Monti-pajtonovska komedija (ako se izuzme da je aludiranje na Đinđića poziv na linč), a ja se uzdam u Marksa da nam se nacionalizam samo vratio kao farsa, pošto smo svedoci da je bio tragedija. ↑
http://farm8.staticflickr.com/7063/6817694280_f7cb26c351_z.jpg Jedan od primera “primenjenog nacionalizma”. Plakat dostojan Trećeg rajha. Ovo je samo najslikovitiji primer delovanja nacionalističke ideologije. On se preliva, u ovom plakatu na telo, seksualnost, estetiku, porodicu i tako dalje. ↑
Ovo nije nostalgija za Jugoslavijom, već nužno podsećanje na to šta čini državu i naciju emancipatorskim. Etničke izmišljotine? Fetišizovane teritorije, pisma, estetike? Lepe šare na čarapama? Šajkače? Ništa od toga. ↑
Budimo malo marksisti: preraspodela sredstava za proizvodnju. ↑
Naravno, preraspodela postojećih resursa se stalno vrši, na primer kroz favorizovanje patriotske kulture, a sadašnje ministarstvo kulture nije mnogo bolje no prethodno, ono pre njega i tako dalje. Ali gro preraspodele se desio pod maskom nacionalizma devedesetih i za vreme patriotskih vlada od 2004. na ovamo. ↑
Nasleđe “blut und boden” ideologije devedesetih je fiksacija za fetišizovanu, imaginarnu i transcedentnu kategoriju “Srbije” (jer se samo kao takva ne preispituje). ↑
Zato je nacionalizam sveprisutni duh: on je način na koji se misli zajedništvo, pa je tako upleten u svaku poru društvenog i političkog života. ↑

GRADONAČELNIK VS POKRAJINA

Kad gradonačelnik presuđuje Pokrajini

utorak, 07 maj 2013 02:18

piše: Miloš Podbarčanin

Samo pod SrBijom


Prema pravno-važećem Statutu Grada Novog Sada, u članu 47 - jasno su opisane dužnosti gradonačelnika; okviri i granice njegovog delovanja:

1) Gradonačelnik - predstavlja i zastupa Grad;
2) predlaže način rešavanja pitanja o kojima odlučuje Skupština;
3) naredbodavac je za izvršenje budžeta Grada i odlučuje o upotrebi sredstava stalne i
tekuće budžetske rezerve;
4) daje saglasnost na opšte akte kojima se uređuju broj i struktura zaposlenih u
ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Grada i na broj i strukturu zaposlenih i drugih
lica koja se angažuju na ostvarivanju programa ili dela programa korisnika budžeta
Grada;
5) utvrđuje nacrt urbanističkog plana, izlaže ga na javni uvid i upućuje ga na stručnu
raspravu;
6) zaključuje ugovor o primanju donacija;
7) obustavlja od primene odluku Gradskog veća za koju smatra da nije u saglasnosti sa
zakonom;
8) osniva službu za inspekciju korišćenja budžetskih sredstava;
9) odlučuje o organizovanju i sprovođenju javnih radova od interesa za Grad;
10) odlučuje o davanju na korišćenje, odnosno u zakup, kao i o otkazu ugovora o
davanju na korišćenje, odnosno u zakup i stavljanju hipoteke na nepokretnosti koje
koriste organi Grada, uz saglasnost Direkcije za imovinu Republike;
11) obrazuje službu izvršnih organa Grada;
12) usmerava i usklađuje rad gradskih uprava i obezbeđuje organizacione, materijalne i
druge uslove za njihov rad;
13) donosi pojedinačne akte za koje je ovlašćen zakonom, ovim statutom ili odlukom
Skupštine;
14) informiše javnost o svom radu;
15) obrazuje stručna savetodavna radna tela za pojedine poslove iz svoje nadležnosti;
16) saziva i predsedava sednicama Gradskog veća;
17) postavlja i razrešava pomoćnike Gradonačelnika;
18) vrši raspored službenih zgrada i poslovnih zgrada na korišćenje organima Grada;
19) utvrđuje nedeljni raspored rada, početak i završetak radnog vremena u zdravstvenim
ustanovama čiji je osnivač Grad; i
20) obavlja i druge poslove utvrđene ovim statutom i drugim aktima Skupštine.
Gradonačelnik je odgovaran za blagovremeno dostavljanje podataka, spisa i isprava,
kada to zahteva nadležni organ Republike, odnosno Autonomne Pokrajine koji vrši
nadzor nad radom i aktima izvršnih organa Grada i gradskih uprava.

Molim da mi neko, bilo ko - pa i lice bez posebnog pravnog znanja tumačenja zakonskih i podzakonskih akata - objasni,
KOJI je (pravni, zakonski, okvirni) temelj KONTINUIRANOG pozivanja i prozivanja gradonačelnika Novog Sada, g. Miloša Vučevića - Pokrajinske Vlasti, premijera Vojvodine, g. Bojana Pajtića,
da ON - kao gradonačelnik - raspravlja, tumači, meša se u - poziciju, rad, prava i status Pokrajine Vojvodine; stavove Pokrajinske Vlade,
koji su njemu - kao gradonačelniku - apsolutno NADREĐENI.
Kako god hoćete - Ustavno - Zakonski.
Pazite - predstavnik lokalne samouprave - grada - dozvoljava sebi - da se potpuno nezakonski - neustavno - meša u rad pokrajinskih Vlasti,
Tumači - presuđuje - proziva.
Apsurd!
Pravni apsurd.
Moguć i jedino u nezakonskoj (polu, pseudo, banana, kora od banane...) državi - kakva je Srbija.
Gde niko ne zna - ko, šta, kako, zašto, na koji način.
Ustavni Sud Srbije u slučaju Vojvodine deluje potpuno neustavno - nezakonski,
Donosi - ne ustavne - već politički motivisane odluke i presude.
Bez ikakvog valjanog pravnog dokaza i merila - ruši, ukida - umanjuje - stepen Autonomnosti - poverenih nadležnosti Vojvodine.
Na čega se nadovezuju - evo, vidimo - i kojekakvi ''gradonačelnici''.
Ali, tako je to - kada Srbija dvadeset i kusur godina - nema Zakonodavstvo - Sudstvo,
Kada se o svemu odlučuje samovoljno - paušalno - politikantski.
Pokažite mi jedan primer u Normalnom Svetu - gde  gradonačelnik - vodi državnu politiku - presuđuje sebi nadređenom - hijerarhijskom - organu.
Jedan Miloš Vučević - proziva Pokrajinu?
Miloš Vučević - gradonačelnik - presuđuje Pokrajini.
Određuje Premijeru Pokrajine - šta će, i kako da radi?
Gde to ima?
Pokažite.
Dokažite.
A da nije neka Putinova Staljno-Rusija; mada se i tamo zna - ko je ko - i ko je šta, i koje su mere i granice mešanja viših i nižih organa.
Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, u intervju za beogradsku-režimsku ''Politiku'' - tumači položaj i funkcionalnog Pokrajine Vojvodine.
A njegova zakonska ovlaštenja imate gore više - dokumentovana.
Miloš Vučević nije u stanju da objasni afere - od ATP ''Vojvodine'', gde je jedan od saučesnika i njegov otac, Zoran - niti tekuće afere - nenamenskog trošenja novaca - marifetluke njegovih koalicionih partnera (u prvom redu ''Treće Srbije'')...
Umesto da rešava pitanja i probleme koji muče stanovnike grada Novog Sada,
Miloš Vučević se bavi visokom politikom.
Potpuno nezakonski i neumesno.
On poziva Premijera Vojvodine - ''izaziva ga na medijske dvoboje'' - govori o stepenu i pravima Autonomije Vojvodine...
Možemo li reći g. gradonačelniku Vučeviću?
Gde su investicije u grad Novi Sad - gospodine Vučeviću?
Gde su projekti?
Gde su Vaše inicijative da se dođe do fondova - ništa niste dosad uradili.
Niti započeli - niti dovršavate.
Grad u problemima - dugovima - preti mu finansijski kolaps.
Nema načelnika Policije.
Grad je nebezbedan.
Puca se pored škola, vrtića, dečijih igrališta.
Šta Vi radite g. gradonaćelniće Novog Sada?
Da li ste prozvali Ministra Policije Srbije?
Niste.
Šta je sa radom Toplane?
Šta je sa Vodovodom i Kanalizacijom?
Javnim Komunalnim Preduzećima?
JKP ''Informatika'' i dalje plaća i sponzoriše desničarske medije i organizacije po Srbiji - zašto dopuštate nenamensko trošenje gradskih para?
Para iz džepova građana i građanki Novog Sada?
Nisu to vaše pare, gospodine Vučeviću.
Ni Vas - ni vaših koalicionih partnera.
''Treće Srbije'' - Parovića, Fajgelja i njima sličnih.
Koji troše li troše.
Zloupotrebljavaju svoje službene položaje.
Vaše nije da se bavite pitanjima koja nisu u vašoj nadležnosti.
Bavite se Novim Sadom.
Nasilno ste preuzeli Vlast u Novom Sadu - potpuno suprotno glasačkoj volji Novosađana - mogli bi i mi sa naše strane da preispitamo Legitimnost takve jedne vlasti.
Vaši dosadašnji rezultati rada nagoveštavaju da vi već sad imate ogroman problem - da Novosađani ne veruju u bilo kakvu sposobnost - da ćete bilo šta rešiti.
I bez obzira na montirane izbore po Mesnim Zajednicama.
Priznaćete - izlazak od 200-300 ljudi na izbore za MZ ne znači ništa; to je tek 30% biračkog tela u proseku po MZ.
Mesne Zajednice - sem na papiru - nemaju nikakve - ni nadležnosti, ni prava; u njihovim kancelarijama i prostorijama se sastaju Klubovi Penzionera, šahista itd; obuke na računarima.
To je realnost Mesnih Zajednica - koju ste, zajedno sa Miloševićem - upravo napravili VI - vaš predstavnik, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić.
A ne objašnjavate - ni do danas - gde su nestali Fondovi MZ?
Ruše se fasade - a obaveze prenose na stanare.
Nekad su za to postojale pare.
Kao i Penzioni Fond Vojvođana.
Sa ne malim sredstvima.
Telefonska centrala Pošte u Novom Sadu je i dalje na Palama.
Što to ne objasnite građanima i građankama Novog Sada?
Porušeni mostovi u Novom Sadu svakako nisu ''zasluga'' politike Pokrajinskog rukovodstva - posebno ne ovog danas; već zbog politike Beograda - kojoj ste i sami kumovali.
A ne zaboravljamo mi - da ste vi izdanak Srpske Radikalne Stranke.
Iste one - koja je 90-tih ''žarila i palila'' Vojvodinom,
pa i Novim Sadom.
Gde su sada vaši Radikali - koji su žiteljima Petrovaradina, vojvođanskim Hrvatima - turali bombe u usta - da im se prepiše imovina?
O čemu Vi govorite - i sa kojim pravom, gospodine Vučeviću?
Vaš otac, Zoran - ima jako mnogo toga da objasni istražnim organima - i sam saučesnik u mnogim nezakonskim radnjama.
A da ne govorimo koliko je bilo protežiranja po partijskoj liniji u radu vaše advokatske kancelarije - donošenju sudskih presuda u korist vaših klijenata, samo zato što imate političke veze.
Novi Sad je mali grad - za ljude koji znaju.
I tu nema sakrivanja.
Uostalom, svi ćete vi doći pod lupu i oštricu lustracije - kad-tad.
Gledajte svoja posla.

Manite se Vojvodine.