недеља, 2. фебруар 2014.

Beg iz ropstva

©‌ 2014

Dejan Ilić | 01/02/2014

Na početku želim da se zahvalim Mijatu Lakićeviću što je odgovorio na moj tekst o Schmittu i Hayeku koji je bio zamišljen kao prilog raspravi koju je on sâm pokrenuo tekstovima o kulturnim radnicima i jednoj mogućoj neoliberalnoj kulturnoj politici. Tako mi je pružio mogućnost da odgovarajući na njegov odgovor dodatno potkrepim svoju tezu o Hayeku kao kulturnom elitisti i antidemokrati. Pored toga što je izložio, po mom mišljenju jednostrano, tumačenje Hayeka, Lakićević je ponešto rekao i o slobodi i pravdi među „Srbima“, odakle ću i poći u svom odgovoru. Kada iznosi sud o tekućim okolnostima u Srbiji, Lakićević je, čini mi se, uglavnom u pravu, pa ću reći nešto i o tim stvarima oko kojih se izgleda slažemo. Što se Ratnog ostrva tiče, to je bila šala koju je Lakićević delimično shvatio, što je propust za koji nikako ne mogu njega okriviti: najpre će biti da je krivica moja, pa ću pokušati da tu referencu koja je preko Ratnog ostrva zaista ciljala na Goli otok malo bolje objasnim.

U središtu mog teksta biće neoliberalna potreba za „kulturnim ukorenjivanjem“. Hayek je tu potrebu zadovoljio isticanjem značaja aristokratske, visoke ili elitne kulture. U domaćoj varijanti, visoku kulturu ovdašnji neoliberali – svesno ili nesvesno, svejedno – obično premeću u niz stereotipa o nacionalnoj kulturi i tradiciji. Odatle ćemo i krenuti.

O pravdi i slobodi

Potreba za tradicijom, za „istorijskim korenima“, kod Lakićevića se ispoljila na zanimljiv način: u želji da odmah na početku svog odgovora, a bez nekog vidljivog razloga, istakne razliku između pravde i slobode on je pošao od jednog od najotrcanijih opštih mesta u domaćem nacionalističkom diskursu – od „petsto godina pod Turcima“. Istina je da Lakićeviću ide u prilog makar to što nije pomenuo izlizani „jaram“ pa da slika bude kompletna. Ali, zašto bi – po mom mišljenju u njegovom odgovoru inače suvišna – poenta o pravdi i slobodi morala da se zasniva na poslovičnim „Turcima“. Jer, nije postojala nikakva Turska imperija, nego je reč o Otomanskom carstvu. Povrh toga, ono što danas mislimo kada kažemo Turci ima malo veze sa ljudima koji su živeli u toj evroazijskoj imperiji, kao i sa ljudima koji su pripadali elitama te države. Isto, naravno, važi i za Srbe: taj narod koji je živeo u Otomanskoj imperiji teško da je sebe doživljavao kao Srbe na način na koji sebe vide današnji Srbi. Štaviše, što se sámog tog naroda tiče, pitanje je da li mu je i sáma reč Srbi išta značila, a ako i jeste, ima dovoljno razloga da verujemo da to značenje nema nikakve veze s današnjim značenjem te reči, koje se takvo kakvo je, u smislu nekakvog kolektivnog identiteta, formira tek negde krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka. Ali i od tada do danas identitetski obrisi „srpske“ nacije više puta su se iz temelja menjali. Recimo, „Srbi“ Vuka Karadžića u dobroj meri se razlikuju od „Srba“ koje vidi Jovan Skerlić, na primer, a te slike „Srba“ sa sredine 19. i s početka 20. veka najveći broj današnjih domaćih kulturnih radnika u polju književnosti (pisaca, kritičara, nastavnika, profesora) – koji uglavnom niti rade niti se od njih očekuje da rade išta drugo do da konstruišu i rekonstruišu nacionalni identitet – s gnušanjem odbacuje.

Drugo je pitanje zašto Lakićeviću smeta baš pravda, a ne smeta mu, kao što meni recimo smeta, „Bog“ u tom prvom stihu nesrećne himne. Odgovor, verujem, leži u ideološkoj poziciji s koje Lakićević progovara. Slično Hayeku, Lakićević verovatno ne veruje da reč „pravda“ može imati ikakav stabilan i opšte prihvatljiv smisao. S druge strane, Hayeku jesu puna usta slobode, ali je problem u tome što se ta njegova sloboda u svom punom obimu uglavnom odnosi na šaku izabranih ili povlašćenih.

Pravda ili kultura?

Drugim rečima, Lakićević implicitno pokušava da reši isti problem na koji je odgovor tražio i sam Hayek: na čemu počiva „minimalna država“ čija je jedina svrha da održava i brani spontane procese koji se odvijaju na tržištu? U Lakićevićevoj verziji, to pitanje moglo bi da glasi: ko smo to „mi“ koji pevamo himnu pravdi umesto slobodi, uprkos „petovekovnom ropstvu“ pod „Turcima“? Ako se obesmisli ideja pravde, kao što je to Hayek uradio, i ako se akteri na tržištu vide kao izolovani pojedinci kojima je zajednički samo izlazak na tržište, šta tu državu i to društvo drži na okupu? U Lakićevićevoj verziji opet: šta će jednoj takvoj agregaciji individualnih aktera bilo kakva himna, pa bila ona i o slobodi? Šta ih to dakle povezuje da bi uopšte poželeli da imaju zajedničku himnu? Da bi odgovorio na slična pitanja, Hayek će na mala vrata vratiti kulturu ukazujući na značaj tradicije. No, da bismo stigli do Hayekovog izrazito elitističkog koncepta kulture, to jest tradicije, moramo krenuti od njegovih ideja o slobodnom tržištu i ekonomskom spontanitetu. Drugim rečima, pratićemo putanju koju je sam autor prešao od Puta u ropstvo (1944), preko Poretka slobode (1960), do troknjižjaPravo, zakonodavstvo i sloboda (reč je o knjigama Pravila i uređenje [1973], Iluzija društvene pravde [1976] i Politički poredak slobodnih ljudi [1979], čije je ispravljene i izmenjene verzije autor smestio unutar istih korica 1982). Za te četiri decenije Hayek je menjao svoje stavove i pomerao naglaske u svojoj tržišnoj utopiji u skladu s tekućim političkim događajima. Slika koju nam ovdašnji libertarijanci daju o Hayeku uglavnom se zasniva na iščitavanju Puta u ropstvo, i projekciji poruka iz te knjige na Hayekova kasnija dela.

Put u ropstvo

Hayekov argument iz Puta u ropstvo mogao bi se grubo sažeti na sledeći način. Osnovna premisa je da ne postoji potpuni etički kodeks i pošto čak ni u mašti ne možemo zamisliti šta bi to moglo da bude, moramo prihvatiti činjenicu da postoje samo delimične skale vrednosti koje su svojstvene individualnim načinima mišljenja pa su zato neminovno različite i međusobno neusaglasive.^[1] Odatle sledi nekoliko važnih izvoda. Prvo, jedino je slobodno tržište u stanju da iz te raznolikosti izvuče najveću korist i za pojedince i za čitavo društvo: „Liberalni argument ide u korist najboljoj upotrebi konkurentskih sila kao sredstvu koordinisanja ljudskih napora, a ne u korist argumentu da se sve ostavi kako jeste. Zasnovan je na uverenju da od efikasne konkurencije nema boljeg načina prema kojem se upravljaju individualni napori.“^[2] Drugim rečima, pošto ništa ne može unapred da se tvrdi ili planira, najbolje je da se spontani izbori prave između ponuda koje su dostupne na slobodnom tržištu. To jeste neizvestan proces, ali se, smatra Hayek, istorijski pokazao kao najkorisniji za društvo.

Drugi važan izvod tiče se ideja pravde i planiranja: planiranje bi bilo opravdano samo ako postoji jasna i za sve jednako prihvatljiva ideja pravde. No, u nedostatku opšte skale vrednosti, pravda postaje, po Hayeku, krajnje sumnjiva ideja. Za Hayeka, ideja pravde je nužno partikularna, i svako planiranje koje bi se rukovodilo jednom takvom partikularnom normativnom koncepcijom nužno bi se pretvorilo u prinudu, to jest u nametanje te vrednosti i onima koji joj nisu privrženi.

Konačno, treći bitan izvod tiče se dva moralna zaključka koje Hayek iznosi u vezi s grupama i pojedincima, iako tvrdi da je u nedostatku potpunog etičkog kodeksa svaki moralni zaključak u najmanju ruku sumnjiv. Prvi moralni zaključak glasi: „Bilo da želimo da više dobrih stvari pripadne rasnoj eliti, Nordijcima, bilo članovima neke stranke ili aristokratiji, metodi koje ćemo morati da upotrebimo isti su kao oni koji mogu da osiguraju egalitarnu raspodelu.“^[3]Ovaj zaključak potrebno je još malo razložiti: prvo, pošto ne postoji opšta ideja pravde, Hayek smatra da ne može da se opravda egalitarna raspodela. A ako se ne može dati opšte prihvatljivo opravdanje za egalitarnu raspodelu („Mnogim ljudima je teško da priznaju“, reći će Hayek, „da mi ne posedujemo moralne standarde koji bi nam omogućili da rešimo ova pitanja – ako već ne savršeno, onda u najmanju ruku na šire zadovoljstvo nego što je to činio sistem konkurencije.“),^[4] imamo dobre razloge da sumnjamo i u opravdanost metoda: s jedne strane, metod ruši mehanizme slobodne konkurencije, koji su za Hayeka u ovoj fazi od presudnog značaja; dok se, s druge strane, taj isti metod može jednako upotrebiti i za očito nemoralne raspodele, što je dodatni razlog da se ustane protiv njegove primene.

Drugi moralni zaključak tiče se individualnih nejednakosti: „Ne može se poreći da vladavina prava proizvodi ekonomsku nejednakost – jedino se može tvrditi da ova nejednakost nije osmišljena da pogodi tačno određene ljude na tačno određeni način.“^[5] I pošto je to tako, onda ona ne može biti moralno neprihvatljiva.

Iako bi se za njih moglo reći da podsećaju na nešto što bi moglo poneti ime liberalizma, sva tri izvoda je moguće i rušiti s liberalnih pozicija. Krenimo redom. Prvo, zašto bi samo tržište bilo mesto slobodne konkurencije; zar se i u javnom prostoru otvorenom za političku debatu ne mogu razmenjivati mišljenja o društvenim aranžmanima, čije prihvatanje ili odbacivanje doprinosi ili šteti razvoju društva? Hayek već u Putu u ropstvu pokazuje veliku uzdržanost spram politike i političkog angažmana organizovanih grupa ljudi. Već tu će on društvo podeliti na državu koja mora biti rigidna i pridržavati se isključivo opštih i nepromenljivih načela (za koja uzgred nije jasno kako će se uspostaviti kao prihvatljiva ako nedostaju jasni etički standardi; na ovo pitanje Hayek će odgovoriti nekoliko decenija kasnije, uvevši kulturu) i tržište koje u stvari preuzima ulogu građanskog društva u regulisanju odnosa između članova političke zajednice. Sve što bi se našlo između te dve krajnosti za Hayeka je već tih četrdesetih bilo sasvim neprihvatljivo.

Drugo, ako ne postoji jasna i opšte prihvatljiva ideja pravde, ako nema obuhvatnih moralnih standarda, na osnovu čega Hayek zaključuje da je planiranje neprihvatljivo? Na koncu, u takvom moralnom vakuumu, nije jasno na čemu se drži i sama ideja slobode? (Videćemo kasnije da ni sloboda za Hayeka zapravo nije preterano bitna.)

I treće, naprosto nije tačno da tržišne nejednakosti o kojima Hayek govori, a reč je o privredama s kraja 19. i s početka 20. veka, nisu osmišljene tako da pogode tačno određene ljude na tačno određeni način. To što Hayek razdvaja pojedince i grupe koje trpe ekonomsku nepravdu može biti samo retorički manevar kojim se prikriva činjenica da su pojedinci pogođeni nejednakošću upravo kao pripadnici određenih grupa. Ekonomski sistemi iz tog doba još surovije nego danas delili su ljude na građane prvog i drugog reda, ali Hayek je za to naprosto slep, a ako ne slep onda jednostavno neosetljiv: „To da su prilike koje ima siromašan pojedinac u konkurentskom društvu mnogo ograničenije od onih koje ima bogati pojedinac, ne umanjuje istinitost činjenice da je u takvom društvu siromašni pojedinac mnogo slobodniji od osobe koja raspolaže mnogo većom materijalnom udobnošću u drugom tipu društva.“^[6] Ovo je neozbiljan argument, koji pokazuje da i sáma sloboda za Hayeka ima tek instrumentalnu vrednost: takva neodređena kakva je u njegovim spisima, ona služi samo kao pokriće za održavanje društvenih nejednakosti. Sloboda je tu potrebna tek da bi opravdala sledeći stav: „Ali nazivati privilegijom privatno vlasništvo kao takvo, koje svako može da stekne prema istim pravilima, samo zato što su neki uspeli da ga steknu, znači lišavati reč privilegija njenog značenja.“^[7]

Na stranu to što je nedosledan, pa će u jednom navratu reći kako su šanse siromašnih u konkurentskom društvu znatno manje, a u drugom – da svi mogu steći vlasništvo pod jednakim uslovima: važno je da Hayek već u Putu u ropstvo jasno stavlja do znanja da ne vidi nikakav problem u različitim početnim pozicijama sa kojih ljudi započinju tržišnu utakmicu. Njega nimalo ne brine kako su ljudi dospeli na te pozicije; on arbitrarno proglašava da nadalje svi treba prema istim pravilima da konkurišu na slobodnom tržištu gde će ljudi praviti spontane izbore, koji ipak nisu toliko spontani da njima ne bi bili privilegovani bogatiji pojedinci. To jeste jedna vrsta nasilja, i na duže staze to nasilje provocira jednako nasilan odgovor: grupe koje su dovoljno ojačale mogu na primer reći – sledi jedna istorijska pauza dok na silu ne izvršimo novu preraspodelu dobara, pa ćemo posle ponovo da uvedemo ista pravila za sve, samo što ćemo ovaj put mi biti ti koji u igru ulaze s povlašćenih pozicija. Drugim rečima, već su i mehanizmi koje Hayek predlaže u Putu u ropstvo daleko od toga da garantuju stabilan poredak; u kasnijim knjigama stvari će biti samo još gore. U srpskom slučaju, da kažemo ovde i to, već i ovi hajekovski principi deluju jednako neprimereno jer praktično legitimizuju pljačke iz devedesetih.

Poredak slobode

Što se Poretka slobode tiče, za argument koji ovde izvodim bitno je Hayekovo objašnjenje napretka. U Putu u ropstvo Hayek je objasnio da tržište igra ključnu ulogu u razvoju društva. S jedne strane, on tvrdi da je u modernom dobu došlo do znatnog poboljšanja životnih uslova velikog broja ljudi i taj uspeh pripisao je liberalima. S druge strane, napredak je objasnio slobodnom konkurencijom na tržištu. Hayek su tako pokazuje kao zagovornik antropološkog optimizma: istina je, kaže on, da ljudi nisu u stanju da formulišu opšte prihvatljive moralne standarde i na njima zasnovanu ideju pravde koja bi podržala stremljenja ka nekim mogućim zajedničkim ciljevima, ali bez obzira na to, ako pustimo ljude da slobodno biraju na tržištu, nekako to uvek ispadne dobro, izuzev ako se ne umešaju zli socijalisti. Biće da je i samom Hayeku ova slika delovala neubedljivo. On se praktično suočio s dva problema. S jedne strane, po svaku cenu je želeo da sačuva ideju o ekonomskom spontanitetu koja zahteva tržišne aktere koji nisu sposobni da zajednički gledaju u budućnost i tako planski vuku društvo unapred. S druge strane, ima previše neizvesnosti u takvom konceptu koja slabi Hayekov tržišni optimizam. Da bi to rešio, Hayek je jednostavno podelio društvene uloge: masama je dodelio neznanje, a vladajućoj eliti sposobnost da oblikuje i preoblikuje društvene vizije.^[8] I opet će sloboda u toj podeli odigrati svoju instrumentalnu ulogu.

Hayek uspostavlja razliku između radnika i nezavisne osobe: „Dok je za zaposlenog rad uglavnom stvar uklapanja u dati okvir određeni broj sati, za nezavisnu osobu reč je o oblikovanju i preoblikovanju životnih planova, traženju rešenja za stalno nove probleme. Zaposlena i nezavisna osoba pogotovo se razlikuju po tome šta je za njih primeren prihod, mogućnost koju treba iskoristiti i način na koji treba živeti da bi se u što većoj meri ostvario uspeh.“^[9] Radnici su submisivni, ne žele da rizikuju, ne preuzimaju odgovornost i lako prihvataju ono što im se servira kao vrednost. Poslodavci i nezavisne osobe su sve suprotno od toga, jer „samo se sa isturene pozicije može videti novi opseg želja i mogućnosti, tako da biranje novih ciljeva i napori da se oni ostvare započinju mnogo pre nego što većina počne da stremi ka njima“.^[10] Istina, slučajnim sticajem okolnosti (premda veoma retko) može da se dogodi da i poneki radnik ugleda nešto na horizontu, pa zato ipak svi treba da uživaju slobodu, što ne znači i da svačija sloboda ima istu vrednost jer „[s]loboda koju uživa samo jedna osoba među milion drugih može biti važnija za društvo i korisnija za većinu od svake slobode koju mi ostali uživamo“.^[11] Kada bismo samo mogli da otprilike predvidimo ili unapred tačno odredimo koja će osoba biti u stanju da vidi dalje od ostalih, sloboda za sve više ne bi bila neophodna. Teško da bi se ova kondicionalna sloboda mogla izmiriti s klasičnim liberalnim shvatanjem slobode.

Pravo, zakonodavstvo i sloboda

Pošto je tako podelio uloge, Hayeku je ostalo da utvrdi još dve stvari. Prva se tiče političkog poretka koji će na najbolji način ovaplotiti osnovne ideje Hayekove sve manje liberalne utopije. Nazovimo to formalnim pitanjem političkog poretka. Drugo pitanje je supstancijalno: Hayek naime mora da objasni na osnovu čega se prepoznaju novi horizonti kao prihvatljivi i na osnovu čega se usvajaju nove vrednosti. Ako nedostaju jasni i opšte prihvatljivi etički standardi, čime se rukovode ljudi kada biraju i šta na koncu drži političku zajednicu na okupu? Sasvim očekivano, u toj prelomnoj tački Hayek će prećutati tržište i politički poredak koji pribegavaju sili da bi se održali, i poput svakog konzervativca i desničara pokušaće golu silu da sakrije pod velom tradicije.

Lakićević se u svom odgovoru šturo osvrnuo na Hayekov dvodomni parlament. On će mi zameriti što tvrdim da Hayek prezire demokratiju i zaključiće da austrijskog ekonomistu zanima isključivo vladavina prava kao ograničenje za vladavinu većine. Ja, međutim, nemam problem s tim da u političkoj zajednici moraju jasno da se definišu vrednosti oko kojih nema nagodbi i koje nijedna većina nema pravo da povredi. Nema potrebe da veličamo Hayeka da bismo se založili za elementarne vrednosti ustavne demokratije. Ali, kad smo već kod Hayeka, hajde da vidimo kako bi izgledao taj gornji dom njegove skupštine. Njegova uloga je da kontroliše drugo predstavničko telo (donji dom) koje ima upravnu funkciju. Da bi ta kontrola bila efikasna, ova dva tela ne smeju se sastavljati na isti način.

Kako se sastavlja više telo? Zakonodavni i nadzorni gornji dom skupštine treba da čine muškarci i žene u „relativno zreloj dobi“, između četrdeset pet i šezdeset godina. Te osobe birale bi se na petnaest godina. Birali bi ih njihovi vršnjaci. „Bilo bi mudro“, razmišlja Hayek, „osloniti se na staro iskustvo da su čovekovi vršnjaci njegove najpravednije sudije i tražiti od grupe ljudi istog doba da jedanput u životu, recimo u kalendarskoj godini kada pune 45 godina, iz svoje sredine izaberu predstavnike koji će služiti petnaest godina.“^[12] Povrh toga, oprezan je Hayek, možda bi bilo „korisno koristiti inderektan metod biranja sa regionalno naimenovanim delegatima koji iz svoje sredine biraju predstavnika“.^[13]

Sve te mere predostrožnosti treba da obezbede potpunu nezavisnost zakonodavaca od pritisaka posebnih interesa ili organizovanih stranaka.^[14] Drugim rečima, trebalo bi da zaštite to najviše političko telo od sáme politike. Po Lakićeviću, Hayek tu samo izražava brigu o vladavini prava. Jedan drugi tumač drugačije je shvatio Hayekove namere. Pored toga što će ispravno zaključiti da će izbori koji se obavljaju jednom u životu za najvažnije političko telo najverovatnije izazvati političku apatiju kod najvećeg broja građana, William Scheuerman će se i jednostavno zapitati kako će gornji dom uspešno kontrolisati donji dom koji je izložen svim tim pritiscima od kojih treba poštedeti gornji dom. Kako se intervencionizam ili decizionizam donjeg doma može podvesti pod opšta pravila koja donosi i brani gornji dom?

Moguća su samo dva rešenja: ili su odluke donjeg doma takve da ih je nemoguće podvesti pod „normativistička“ opšta pravila; ili one nemaju decezionistički karakter koji nije moguće uskladiti sa opštim normama. U prvom slučaju, gornji dom se mora osloniti na silu i ponašati se kao Schmittov suveren u vanrednim okolnostima (Lakićević u svom odogovoru nigde ne pominje Schmitta; za razliku od njega Hayek Schmitta često navodi i lako prihvata njegove ideje o vanrednom stanju);^[15] u drugom slučaju ispostavilo bi se da parlament ipak može da se nosi sa pritiscima i da zastupa interese organizovanih grupa a da pri tom ne krši opšte norme. To, međutim, znači da Hayekov strah od države blagostanja nije realno utemeljen i verodostojan.^[16] Scheuerman će na kraju zaključiti da kao i Schmitt, Hayek vidi intervencionističku državu blagostanja isključivo kao revolucionarnu pretnju koja se nadvija nad političkim univerzumom kojim dominiraju bogati i obrazovani.^[17]

Na koncu, zašto je pored bogatstva Hayeku tako bitno bilo i obrazovanje? On će nam dati sledeće objašnjenje: „I pošto poredak našeg društva dugujemo tradiciji pravila koju jedino nesavršeno razumemo, ukupan progres mora biti zasnovan na tradiciji.“^[18] Jer, „mi ne možemo da ponovo planiramo nego samo da dalje razvijamo ono što u potpunosti ne razumemo“.^[19] Pošto se Lakićevićevi tekstovi tiču baš kulture, evo još par Hayekovih citata u vezi s tim:

Mnoge institucije društva koje su nužni uslovi za uspešno stremljenje našim svesnim ciljevima zapravo su rezultat običaja, navika ili prakse koji niti su izmišljeni, niti ih se pridržavamo sa bilo kojim takvim ciljem na umu. Živimo u društvu u kojem možemo uspešno da se orijentišemo i u kojem naše akcije imaju dobru šansu da postignu svoje ciljeve ne samo zato što su naši sugrađani vođeni poznatim ciljevima, ili poznatim vezama između sredstava i ciljeva, nego zato što su, takođe, ograničeni pravilima čiju svrhu ili poreklo često ne znamo i čijeg postojanja često nismo svesni.^[20]

Ili, drukčije rečeno, naše prilagođavanje našoj okolini ne sastoji se samo ili uglavnom od uviđanja odnosa između uzroka i posledica nego i od akcija kojima upravljaju pravila koja su prilagođena vrsti sveta u kojem živimo, tj. okolnostima kojih nismo svesni i koje ipak određuju obrazac naših uspešnih akcija.^[21]

Tek sad je Hayekova slika društva ili političke zajednice kompletna. Beslovesni akteri na tržištu spontano biraju najbolja rešenja jer njihovim odlukama upravljaju kulturni obrasci – to jest tradicija – kojih oni uglavnom nisu ni svesni. Tradicija jemči i potvrđuje progres. Zato je najverovatnije da će oni koji pripadaju uglednim porodicama s nagomilanim bogatstvom povesti društvo napred. S jedne strane, oni su ponajviše odnegovani u duhu tradicije, dok se, s druge strane, nalaze na najisturenim položajima vlastitog bogatstva odakle se pruža najbolji pogled na nove horizonte. Stoga je njihova povlašćena pozicija i na tržištu i u upravljačkim telima države ne samo nesporna nego i jedino poželjna. Šta u ovoj viziji ostaje od liberalnih ideala slobode, Lakićević verovatno vidi bolje od mene, jer ja ne vidim ništa.

„Petsto godina pod Turcima“

Slažem se sa Lakićevićem da danas jedna osoba demonstrira bezmalo golu silu i kinji veliki broj građana Srbije. Kao i on, mislim da je nedopustivo da dve trećine stanovništva egzistencijalno zavisi od države jer ta država nije u stanju da stvori uslove u kojima će ljudi moći da žive od svog rada i takmiče se pod ravnopravnim uslovima na relativno slobodnom tržištu. Ali ne vidim kako će nam pozivanje na Hayeka pomoći da to rešimo. Po svemu sudeći, Hayek bi verovatno podržao i opravdao ovo što se događa u Srbiji. Neću se upuštati u prepričavanje angdeota o Hayekovim bliskim odnosima s dvojicom diktatora (Portugalcem Antóniom Salazarom i Čileancem Augustom Pinochetom) i knjigama (Poredak slobode)koje im je slao s toplim posvetama. Za nas je važno da je tradicija čiji je bitan segment i „petovekovni truski jaram“ Srbiju odvela u rat u kome su srpske snage počinile masovne zločine. Mi se kao politička zajednica do danas nismo odrekli te tradicije, sasvim u skladu s Hayekovim idejama o značaju kulture i tradicije. No, Hayekovo razumevanje kulture je siromašno i empirijski neupotrebljivo. Ima toliko korisnijih i preciznijih teorija koje polje kulture opisuju ne kao polje pritupe nužnosti, već kao polje u kome su sloboda ili prisila isključivo rezultat svesnog delanja individualnih i kolektivnih aktera. Pored toga, Hayekov tržišni model ne dovodi u pitanje početne pozicije sa kojih akteri ulaze u tržišnu utakmicu. Takav model se za Srbiju već pokazao kao poguban, to stoji u prvoj belešci mog prošlog teksta, i želim i ovde još jednom da skrenem pažnju na to. Konačno, zar se Srbija zaista našla u procepu iz koga izlaz vodi ili ka Schmittu ili ka Hayeku, to jest u jednu te istu slepu ulicu? Ili, Lakićevićevim jezikom, je l’ stvarno možemo da biramo samo između „socijalista“, s jedne strane, i Hayeka, s druge. Zar nema ništa između toga. Meni se čini da ima. Ne vidim zašto je tako strašno razmišljati u kategorijama socijaldemokratije ili egalitarnog liberalizma.

Goli život

Lakićević je u pravu, ja bih zaista čitavu sadašnju vlast otpremio na Ratno ostrvo, ali se ne bih mešao u njihova posla tamo. Štaviše, izričito sam rekao da bi tamo, da se ja pitam, sa sobom mogli da ponesu sav novac koji im stigne iz Emirata. Pa nek prave i gradove i države na vodi do mile volje. Ali, nije stvar u tome. I ova vlast, kao i prethodna, kao i većina vlasti u zemljama koje se nalaze na periferiji ili poluperiferiji tretira svoje građane kao zatvorenike u logorima (ne baš onako kako se to radilo na Golom otoku, daleko od toga, ali metafora logora ipak stoji). Izloživši ih egzistencijalnoj pretnji, te vlasti manipulišu građanima kao podanicima. Poslušne sklanjaju pod skute države, a ostale iznajmljuju kao jeftinu radnu snagu. U takvim državama, pristojno se živi samo u klijentelističkim oazama; izvan njih se živi kao u logoru. Tako se „Goli otok“ proširio na čitavo kopno, a pristojno se živi samo na „ostrvima“ (dodao bih: u moru bede – ali mi to deluje previše patetično, iako tačno). I kad je već tako, šta ima loše u tome što sam sadašnju vlast poslao na Ratno ostrvo? Čak im i ime ostrva pristaje uz tradiciju koje se i dalje slepo drže. Da zaključim, neoliberalna ideologija niti ima kapacitet da podstakne na promenu takvog stanja, niti je njenim najmoćnijim zagovornicima u interesu da to menjaju. Srpsko se klatno, da ponovo upotrebim jednu metaforu, već tri decenije njiše između Schmitta i Hayeka. Stvar je u tome da to nisu alternative, to je jedno te isto.

Peščanik.net, 01.02.2014.

———–

Vidi poglavlje „Planiranje i demokratija“, u Fridrih Hajek, Put u ropstvo, prev. Zoe Pavleski i Miroslav Prokopijević, red. prevoda Goran Stanić (Beograd: Službeni glasnik, 2012), str. 56-69. ↑
Ibid., str. 38. ↑
Ibid., str. 36. ↑
Ibid., str. 104. ↑
Ibid., str. 76. ↑
Ibid., str. 97. ↑
Ibid., str. 77. ↑
Corey Robin će reći da u Poretku slobode Hayek do kraja razvija svoju ideju o bogatima i obrazovanima, s dobrim poreklom, koji prednjače u formiranju ukusa i otvaraju nove horizonte vrednosti od kojih koristi ima i ostatak čovečanstva. Vidi Corey Robin, „Nietzsche’s Marginal Children: On Friedrich Hayek”, dostupno nahttp://www.thenation.com/article/174219/nietzsches-marginal-children-friedrich-hayek?page=0,6#. U ovom odeljku oslanjam se na analizu iz ovog teksta. ↑
Friedrich A. Hayek, The Constitution of Liberty (Chicago: University of Chicago Press, 1960), str. 122; moj prevod. Ovde ne navodim srpski prevod Ilije Vujačića u izdanju Global Booka iz 1988. samo zato što mi ta knjiga trenutno nije pri ruci. ↑
Ibid., str. 44. ↑
Ibid., str. 31. ↑
Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, prev. Branimir Gligorić (Beograd / Podgorica: JP Službeni list SRJ / CID, 2002), str. 357. ↑
Ibid., str. 358. ↑
Ibid., str. 357. ↑
Na primer: „Ideja o najvišoj vlasti koja ne može da izda nijednu zapovest zvuči nam čudno i čak protivrečno zato što se veruje da najviša vlast mora biti sveobuhvatna, svemočna vlast koja sadrži sve moći podređenih vlasti. Međutim, uopšte ne postoji opravdanje za ovo ’pozitivističko’ verovanje. Osim kada je, kao rezultat spoljašnjih ljudskih ili prirodnih sila, samostvarajući poredak poremećen i kada su potrebne mere u slučaju vanredne situacije da obnove uslove za njegovo delovanje…“ – Ibid., str. 371. ↑
Vidi William E. Scheuerman, Carl Schmitt. The End of Law (New York: Rowman & Littlefield Publishers, 1999), str. 209-224; ovde str. 222. ↑
Ibid., str. 224. ↑
Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, str. 402; kurziv u originalu. ↑
Ibid. ↑
Ibid., str. 21. ↑
Ibid., str. 22. ↑

четвртак, 30. јануар 2014.

Feljton: Moj život s Titom

Izbor za počasnog člana JAZU

Pisao: Miroslav Krleža

Jedan od prvih organizatora naše narodne pobjede: Maršal Tito

Photo: Stock

Istorija odnosa Miroslava Krleže i Josipa Broza Tita bila je burna, poput epohe u kojoj su živeli, od prijateljstva u mladosti, preko "sukoba na ljevici" tridesetih godina, kada su stajali na suprotnim stranama, do pomirenja u posleratnoj Jugoslaviji. U predvečerje Drugog svetskog rata, partijski intelektualci poput Milovana Đilasa ili Radovana Zogovića optuživali su grupu pisaca okupljenu oko Krležinog "Pečata" za trockizam, što je bilo ravno smrtnoj presudi. U svoju odbranu Marko Ristić i Krleža ispisali su obilje antologijskih polemičkih tekstova, između ostalog tada nastaje i glasoviti Krležin "Dijalektički antibarbarus". U polemiku se uključio i sam Josip Broz, stajući na stranu partijaca, sipajući drvlje i kamenje na pečatovce. Onda kad je sukob na levici već bio završen, nakon rata, neki komunistički intelektualci su bili spremili nove tekstove protiv Krleže, želeći nastaviti obračun, sve dok Tito nije javno stao u njegovu odbranu proglasivši ga najzaslužnijim intelektualcem za revoluciju koji se za nju borio još od godine 1919. u "Plamenu". To je istovremeno zaustavilo uklanjanje Krležinih drama s repertoara u pozorištima i izbacivanje njegovih knjiga iz biblioteke, što se događalo tek nakon rata, ali i donelo Krleži izvanredan status najvažnijeg državnog pisca i najmoćnijeg intelektualca. Tito će kasnije redovno posećivati Krležu u njegovoj kući na Gvozdu što će mediji s pažnjom pratiti. Takvo spasavanje njegova lika i dela Krleža Titu nikad nije zaboravio. Krležine tekstove o Titu donosimo u nekoliko nastavaka

Photo: Stock

Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti sastaje se danas, poslije stanke od punih šest godina, da na ovoj svečanoj sjednici u prisutnosti predsjednika Vlade i Maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita proslavi svoju osamdesetogodišnjicu i da tom prilikom proglasi izbor Maršala Tita za svoga počasnog člana.

Upravo zato jer je Maršal Tito jedan od prvih organizatora naše narodne pobjede i jer je među prvima koji je ideju našega narodnog i političkog oslobođenja pretvorio u djelo i ostvario je u državnom obliku, i jer je tako omogućio našoj nauci da ne bude, po riječima Račkoga, "prividna učenost", nego da prodre u sve probleme "narodnog, društvenog i državnog života", zato se Akademija odlučila da ga izabere svojim počasnim članom kao čovjeka koji je sam na djelu pokazao kako se "objašnjava narodna volja".

Maršal Tito je zamisao našega hrvatskog političkog i kulturnog oslobođenja doveo do pune pobjede, u punom smislu tog idealnog pojma: južnoslovjenskom, tj. upravo isto tako bugarskom, slovenskom, makedonskom, crnogorskom kao srpskom i hrvatskom. Što to znači? To znači da je taj naš čovjek iz naroda, kome je kolijevka stajala nedaleko od Zelenjaka, naše idilične Dubrave na Sutli, gdje je pjesnik ispjevao našu narodnu himnu, da je on među našim političkim ličnostima i ideolozima i državnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta i pretvorio ga u djelo i svršeni čin međunarodnog značenja. Taj naš suverenitet, prekinut još u ranom Srednjem vijeku, prije osam stotina godina, Maršal je branio i obranio i uspostavio u jednom od najkrvavijih ratova historije, i tako je zamisao oslobođenja doveo do pune pobjede, okrunivši je svim atributima pune narodne nezavisnosti i državnosti. On je između naših političkih ličnosti prvi koji je hrvatsku državnu nezavisnost i suverenitet proširio na sve krajeve u kojima naš narod živi, i prvi u našoj povijesti koji je Majci Domovini vratio sve njene otrgnute gradove, otoke i pokrajine: prije svega Dalmaciju s Lastovom i najslavnijim gradom naše prošlosti Zadrom, zatim Kvarner sa Cresom, sa svim otocima i Rijekom, i na koncu staru, glagoljašku našu Istru koja je na to ujedinjenje čekala vjekovima. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, kao najviša naučna i umjetnička ustanova Narodne Republike Hrvatske i hrvatskog naroda, razmatrajući životno djelo Maršala Tita u čitavom njegovom političkom, strateškom i kulturnom značenju, uvjerena je da je Maršal Tito svojim djelovanjem, kao organizator narodnog otpora, ustanka i pobjede, stekao za hrvatski narod neprolazne zasluge, a kako je sudbina narodne knjige i nauke neodvojivo vezana za narod, značenje je Maršala Tita za sudbinu naše knjige, naše nauke, pak, prema tome, i naše Akademije isto tako neprolazno. Zasluge Maršala Tita to su značajnije što su opasnosti i pogibli u kojima se hrvatski narod našao u katastrofi godine 1941. bile tako sudbonosne, te nije pretjerano ako se kaže da smo se kao narod našli zaista na rubu sigurne propasti.

Naš narod živio je pod tuđinskim jarmom stoljećima. Od turskih ratova između nekoliko državnih sklopova, imperijalizma i tiranija, ugrožavan trajnom venecijanskom okupacijom na jadranskoj obali, strahujući pred prevlašću madžarskih kraljeva i austrijskih careva na Dravi i Dunavu, slabo organiziran i desetkovan pod kopitima osmanlijske stihije, naš narod vodio je svoju politiku gažen vlastitim i stranim feudalcima i zavojevačima, potpuno osamljen, prepušten igrama jačih snaga na milost i nemilost. U prošlosti našoj protutnjalo je preko nas bezbrojno mnogo ratova i neprijateljskih osvajača, ali nikada opasnost nije bila veća od one prije šest godina.

Veličina političkog značenja Titove pojave mora se mjeriti isključivo po tome što je razvio svoju djelatnost uprkos najvećem otporu, i što je on, kao tumač narodne volje, prevladao goleme strateške snage koje su, u okviru drugoga svjetskog rata, bile potresle čitavim civiliziranim svijetom.

Da nije bilo dalekovidne politike Titove i njegovih suradnika, politike koja se razvila do vojničkih akcija najvećeg stila na osnovi probudenja političke svijesti najširih narodnih slojeva, hrvatski narod bio bi se poslije drugoga svjetskog rata našao u položaju nerazmjerno nepovoljnijem no što je bio onaj poslije sloma Austrije godine 1918.

Kompromitiran pred svijetom kvislinškom politikom jedne klike pustolova i ubojica, naš narod bi se našao poslije pokolja, na kraju rata, osvojen i porobljen oružjem svih onih međunarodnih političkih faktora koji su mu oduvijek poricali pravo na slobodu i političko samoodređenje. Da hrvatski narod nije ostao objektom tuđinskih imperijalizama, da su prevladane mnogobrojne međunarodne i naše vlastite opasnosti, da se ludilo fašističke okupacije pretvorilo u slavu političke i kulturne pobjede, da su ispravljene bezbrojne historijske nepravde, da nam je vraćeno naše more, na kome živimo već petnaest vjekova, zasluga je u visokoj političkoj svijesti naših naroda, u izvanrednim sposobnostima tumača prave narodne volje, a u prvome redu Tita.

Tuđe nećemo, svoje ne damo: Vilijam Dikin i Josip Broz

Photo: patrickleighfermor

Tisućugodišnji vjerski raskol između hrvatskog i srpskog naroda, to ukleto naslijeđe najmračnijega Srednjeg vijeka, po stranim i trajno opasnim silama raspirivano do delirija uzajamnog istrebljenja, političko ludilo, koje se pred našim očima bilo rasplamtjelo do zločinačkih razmjera, moglo je da zauzme samoubilačke omjere, upravo zbog zaostale, reakcionarne i šovenske, malograđanske nerazvijenosti naše društvene strukture. Da se to nije desilo, imamo da zahvalimo dalekovidnoj i mudroj politici i pokretu što ga je Tito organizirao na uzvišenim principima slobodarstva i pravednosti, i na koncu njegovoj hladnokrvnoj i smionoj strategiji koja će u historiji našoj i međunarodnoj ostati kao jedna od najsmionijih epopeja ljudskog samoprijegora i junaštva.

Mi smo još uvijek i sami odviše pod dojmovima tih historijskih događaja, tog uznemirenog zbivanja, i mi smo kao sudionici tog kretanja i sami još zbunjeni brzinom kojom se odvijaju stvari oko nas, a da bismo mogli mirno i sabrano da ocijenimo i prosudimo momentano značenje svih rezultata naše narodne pobjede, izvojevane pod vodstvom Maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita. Njegovo ime javlja se kao završna formula na kraju dugotrajnog, stogodišnjeg procesa kojim se naš narod razvija iz zaostalog, feudalnog, kmetskog i graničarskog austrijskog stanja do suvremenih i naprednih oblika socijalističke države i socijalističkog načina proizvodnje. Prije stotinu godina predstavnici Hrvatskog sabora branili su u Požunu uprkos madžarizaciji latinski jezik kao državni jezik, na temelju starinskog, plemenitaškog, feudalnog ustava i zastarjele municipalne sheme, a danas Hrvatski sabor djeluje na temelju socijalističkog Ustava i donosi socijalističke zakone, po svom sadržaju najnaprednije zakone u okviru zapadnoevropskog zakonodavstva, Hrvatski sabor, koji je donio naš novi Akademijski zakon, djeluje na temelju Ustava Narodne Republike Hrvatske, a taj je - u okviru Ustava FNRJ - samo jedan od klasičnih dokaza kako su sva naša do jučer još prividno nepremostiva nacionalna pitanja prevladana u suvremenom i naprednom obliku idealne jugoslavenske političke i kulturne zajednice. Ta zajednica bila je idealom naših osnivača, ona je danas ostvarena, a na nama je i na našim budućim pokoljenjima da je razvijemo do pune i harmonične sinteze onoga jugoslavenstva i slavenstva koje je od Pribojevića i Gundulića i Križanića do našega Tita inspiriralo pokoljenja. Iz malenog, nepoznatog i nepriznatog seljačkog naroda, prignječenog i eksploatiranog tuđim i vlastitim plemstvom u austrijskom i ugarskom carstvu, a vlastitom i stranom građanskom klasom poslije austrijskog sloma, pa sve do fašističke okupacije, naš hrvatski narod stao je danas u red najnaprednijih naroda u svijetu, a najosnovnije načelo našeg Ustava: da ni jedan čovjek nema više prava da izrabljuje drugoga, moglo bi da služi kao uzor mnogim narodima na svijetu. Naš narod koji je vjekovima krvario po svima ratnim poljanama svijeta za tuđe interese, naš narod danas smatra svojim časnim hrvatskim pozivom da stoji na braniku slavenskoga i svoga socijalizma, na jednoj od najzapadnijih i najistaknutijih predstraža, na Kvarneru, na Jadranu, u Istri i na Soči. On tu stoji na svome, on brani svoje i, po riječima našega Maršala, on "tuđe ne će, a svoje ne da". Sa svojim narodom danas tu isto tako stoji njegova Akademija, koja u ime naše narodne znanosti i umjetnosti smatra da joj to geslo, koje se u svemu podudara s idealnim smjernicama njenih osnivača, može biti osnovnom direktivom za njeno djelovanje u budućnosti. Da je došlo do tako jedinstvenih političkih ostvarenja i da mi danas možemo da naš narod usmjerujemo potpuno slobodno, po svim načelima nauke, da smo u stanju da, po Engelsu, "racionalno organiziramo našu društvenu zajednicu", da kao predstavnici hrvatske nauke i umjetnosti sudjelujemo u okviru planske izgradnje našega društva, zasluga je u prvom redu našega Maršala. On je u trenutku najmračnije političke obezglavljenosti, kada smo ostali pregaženi neprijateljskom soldateskom, uspio da sačuva mir genijalnoga državnika i da tako našu najfatalniju političku i vojničku katastrofu godine 1941. pretvori u jednu od najvećih pobjeda svih jugoslavenskih naroda.

Svi ratovi, u kojima je hrvatski narod u posljednjih dvjesta i pedeset godina sudjelovao kao graničar u tuđinskoj vojničkoj službi, protiv svojih vlastitih interesa, svršavali su se redovito vojničkim porazima, a ti su se dosljedno i trajno manifestirali na štttu hrvatskoga naroda. Poslije uzmaka Turaka na južnu obalu Save na koncu XVII stoljeća, Hrvatska je izgubila Moslavinu, Baniju, Kordun, Krajinu i Liku, potpuno praznu i stoljetnim ratovima popaljenu Slavoniju naselio je tuđinski feudalac, sa svojim plemstvom, krvnicima, kolonima, ugrozivši i naš narod u njegovim najplodnijim i najbogatijim krajevima. Danas tuđinca više tamo nema, a svi feudalni privilegiji sa čitavim načinom mišljenja, vezani na taj društveni poredak, sve je to izbrisano za vječna vremena.

Neprestanim krvavim bitkama organizirao narodnu vlast: Tito

Photo: uprodigydesign.com

Poslije pada Venecije i poslije francuske okupacije primorskih zemalja Austrija je otela našem narodu Liburniju i Dubrovnik, Zadar i cijelu Dalmaciju, a danas, prvi put u našoj historiji, Jadransko more zaista je naše. Poslije austrijskog uzmaka iz Lombardije Hrvatska je izgubila Rijeku i Međimurje, a poslije poraza kod Kraljičina Graca počelo je jedno od najsramotnijih razdoblja hrvatske historije: razdoblje mizernog kompromisa s madžarskim grofovima koji je demoralizirao i izobličio dobar dio narodne inteligencije, podredivši je interesima tuđinskog imperijalizma. U eri građanskog prosperiteta, u drugoj polovini XIX stoljeća, više od pola milijuna našeg naroda iselilo se u prekooceanske zemlje, a danas Rijeka i Međimurje sastavni su dio Hrvatske Republike. Upadom austrijskim u Bosnu počela se ocrtavati agresivna politika germanskog imperijalizma koji je svojim političkim parolama "dijeli pa vladaj" uspio da u Bosnu i Hercegovinu baci oganj plemenskoga i vjerskoga razdora, uživajući da mu je već prije trideset godina uspjelo da nam zapali krov nad glavom. Kada se ta cinična kolonijalna politika slomila godine 1918, Hrvatska je izgubila Zadar i Lastovo, Rijeku i Kvarner, i čitavu Istru, a talijanski imperijalizam, koji na temelju rimskih i mletačkih tradicija već više od sedamdeset godina nastoji kako bi nas izbrisao iz reda mediteranskih naroda, u drugom svjetskom ratu poduzeo je sve da nas konačno potisne s obale morske i da dopre do Save i do Kupe. Da nije bilo Maršala Tita koji je u jednom opasnom i kobnom historijskom momentu organizirao sve elemente narodnoga gnjeva i revolta, to bi se u ovom posljednjem ratu bilo i ostvarilo, isto tako kao što bi naš narod bio potisnut iz redova slobodnih naroda i u onom slučaju da se ova bitka svršila nekom novom okupacijom stranih sila. Kraljevska formula koja je ovu zemlju dovela do bezizlazne političke, narodne, socijalne i kulturne krize, koja je naš narod moralno dezorganizirala do neviđenog sloma godine 1941, ta kraljevska formula postala bi pod zaštitom tuđinskih topova po hrvatski narod novom opasnošću koja bi produžila seriju naših poraza do potpune bezizlaznosti. Sve se to nije dogodilo samo zato jer je Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito, opkoljen godinama od 30 do 40 neprijateljskih divizija, u centru talijansko-njemačke etape na Balkanu, uspio da u neprestanim krvavim bitkama organizira narodnu vlast, da se u međunarodnim omjerima pojavi kao važan faktor koji je neprijatelju nanio ogromne gubitke, i da tako riješi to ukleto klupko zamršenih pitanja koje velike sile nisu ni htjele ni umjele da riješe za dva svjetska rata.

Photo: blogspot.com

Ostvariti politički, vojnički i kulturno sve što je stvoreno, i dati dublji smisao Njegoševu stihu: "Bilo je što biti ne može" - nije mogao da provede u djelo osamljen pojedinac. To je mogla realizirati samo takva moćna snaga kao što je Komunistička partija Jugoslavije. Maršal Tito, djelujući u okviru lenjinskog pokreta, pokazao nam je, sa čitavim nizom svojih suradnika, što znači praktična primjena načela o lenjinskome samoodređenju naroda kada se to načelo primjenjuje doslovno socijalistički.

Komunistička partija Jugoslavije provodi svoju politiku na naučnoj osnovi historijskog materijalizma, pa su, prema tome, naše jugoslavenske političke teze, teze par excellence naučne jer su materijalističke i jer su dijalektičke. Na početku devetog decenija svoga života, naša Akademija, primjenjujući te teze, ostat će na visini svoga poziva egzaktnonaučnog, i zato izbor Maršala Tita za njezinog počasnog člana predstavlja početak našega novog i preporođenog akademskog djelovanja. Mi se s pravom nadamo da će to naše novo djelovanje biti plodonosno, na korist hrvatskoga i svih jugoslavenskih naroda.

*Tekst prijedloga za izbor Maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita za počasnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti potječe iz pera Miroslava Krleže, koji je tada bio potpredsjednik Akademije. Taj je tekst pročitao na Svečanoj sjednici povodom osamdesetogodišnjice Akademije 28. XII 1947. njezin tadašnji predsjednik Andrija Štampar.

Podeli:

Facebook | |

уторак, 21. јануар 2014.

Korupcija i kriminal u Hrvatskoj

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=p3zR9J90epI

среда, 15. јануар 2014.

Antikorupcijska liga Balkan shared Pokret Occupy Croatia'sphoto.

Povodom predloga zakona o radu u Srbiji

2 January

U prijevodu, nitko nam neće pomoći ako si sami ne pomognemo. "Elitu" moramo nadjačati, oni se sami neće maknuti.

среда, 8. јануар 2014.

Istorijski falsifikati

Изгубили смо чим смо поново ставили кокарде

Objavljeno od tacno.net dana Siječanj 8, 2014 u Beograd, Novosti, Podgorica

Весна Илић, Вијести

Срби су народ који обожава историјске фалсификате. Дичење лажима. Недавно смо постали једина земља на свету која прави ловорике фашистичким сарадницима. Серија “Равна гора” која се емитује на РТС-у у ствари је прикривена птица ругалица, коју су смишљено пустили да улети у главе празноглаве нације. Нико није размишљао о 1.700.000 жртава које је прогутала Хитлерова убилачка неман.

Уместо похвала, ослободиоци се разапињу на стуб срама. И само се у Србији затире успомена на оне који су победили фашизам. Брзо и немилосрдно. Полуписменој деци неписмени родитељи у главу усађују лаж да је четнички покрет Драже Михаиловића ослободио Југославију па самим тим и Србију од Хитлерових фашиста. Пошто не знају ништа, осим да с пролећа оду на Равну гору да се наједу печених волова и јагњади и напију лоше шљивовице, они ће Бајићеву серију својим потомцима препоручити као једину истину. Већ осакаћену децу осакатиће за цео живот.

Противници Јужног тога ће ми замерити. А опет, мислим да ниједном Русу не би пало на памет да белогардејце уздигне на пиједестал Стаљинове солдатеске. Ником у Русији, ма колико мрзео власт, не пада на памет да мрзи сопствену државу. Понајмање народ. Свима је пред очима једна застрашујућа бројка. И нико неће да помисли, а камоли да се дрзне да унизи 22 милиона жртава.
У томе је величина Русије. И зато су опет постали велика сила. Путин је схватио да само велика земља гарантује мир. И успех.

Господо четници, Југославија је то била. Велика земља. А разбили су је они који су вам подметнули Равну гору као једину котву за коју Срби треба да се ухвате. Јер, Равна гора је била кључ за успон Слободана Милошевића на пиједестал пропасти. Опет, Милошевић није био сам. Они који су га одабрали пронашли су му лепо друштво. Мила Ђукановића, Фрању Туђмана, Јанеза Дрновшека, Киру Глигорова и Алију Изетбеговића. Сви су сем Туђмана били синови комунистичке елите. Туђман је то био лично. За растурање велике и моћне земље обећани су им велики послови. Требало је да се одрекну система вредности својих очева. Тај систем је предвиђао велику плату, привилегије и врхунско образовање, што би неминовно довело до стварања интелектуалне елите.

Уместо тога рођена је пљачкашка приватизација.

Ипак, Милошевић, Ђукановић, Туђман, Глигоров и Кучан не би могли да одиграју своје прљаве улоге сами. Требали су им провокатори. Требао им је неко ко ће подметнути пожар. Кандидата је било много. Ипак, као неприкосновени пиромани истакли су се Вук Драшковић, Војислав Шешељ. Са српске стране. Хрватско безумље бранили су Анте Готовина, Младен Маркач. Фолклор је заменио памет.

Велика идеја великог Александра Карађорђевића о једној великој и моћној земљи угушена је у крви 56 година након његове смрти. Настале су бесмислене државице које су врло брзо почеле да се гуше у властитој недовољности. Фабрике су почеле да се гасе јер нису имале коме да продају робу. Биле су пројектоване за велико тржиште од 22 милиона људи. Производња им је остала иста, а тржиште се смањило за 85 одсто.

Србија данас жели да постане део Европске уније. Пре 23 године сметала јој је Европска унија у малом. У међувремену се математика мало изменила. Нажалост, на нашу штету. Мање нас је него пре 23 године. И ништа нисмо паметнији. Само сиромашнији. Нисмо ни партизани ни четници. Само жртве пљачкаша.

Зато оставите 1.700.000 убијених на миру. Њима Равна гора не треба.

Аутор: НС репортер/Милорад Бојовић

уторак, 7. јануар 2014.

Običaji u Hrvata u BiH

http://www.youtube.com/watch?list=PL435624EDD5161FB3&v=xASpOOkKDrE&feature=player_detailpage