Bilo je to negde 1993, posle više putovanja u Rusiju, kada sam primetila bizarnu i uznemirujuću stvar: ljudi su umirali. Na smrt me je navikao gubitak prijatelja u Americi, umirali su zbog AIDS-a; ali ovo je bilo nešto drugo. Ljudi u Rusiji su umirali iznenada i nasilno, dok njihovi prijatelji i kolege nisu delovali iznenađeno. Jednom sam tako, po dolasku u Moskvu, pozvala prijatelja s kojim sam se zbližila tokom prethodne godine. „Vadima više nema“, rekao je njegov otac koji se javio na telefon. „Udavio se“. Pa sam došla na jedan dogovoreni susret sa novinarom, kada mi je sekretarica rekla: „Ali on je mrtav, zar ne znate?“ Nisam znala. Videla sam čoveka pre nedelju dana; bio je u tridesetim i naizgled zdrav. Sekretarica je izgleda mislila da sam glupava. „Helikopterska nesreća“, konačno je rekla, tonom koji govori da tu nema ničega iznenađujućeg.
Smrti su se množile. Ljudi – muškarci i žene – padali su, ili možda skakali, iz vozova i kroz prozore; gušili se u vikendicama zbog loših odžaka ili u stanovima sa zaglavljenim bravama na ulaznim vratima; udarali su ih automobili koji bi jurili kroz mirna dvorišta ili kosili grupe ljudi na trotoaru; davili su se jer bi u pijanoj vožnji uleteli u jezero ili zanemarili najavu oluje, ili bez nekog očiglednog razloga; trovali se alkoholom, alkoholnim derivatima ili drogama; i konačno, padali mrtvi u apsurdno ranom životnom dobu zbog srčanog udara i moždane kapi.
Po povratku u SAD, plakala sam prijatelju na ramenu. Sve te smrti nisu bile samo bolne, nego i neshvatljive. „Pa nije rat“, govorila sam.
„Ali jeste“, uzvratio je moj prijatelj, nešto stariji i pametniji novinar od mene. „Tako izgleda građanski rat. Ne kad svi uzmu oružje u ruke, nego kad svi počnu da umiru.“
Godinama mi je to objašnjenje bilo od koristi. Shvatila sam da su priče koje sam tada pisala za časopise u stvari izveštaji o razaranju, žrtvama, preživljavanju, obnovi i čežnji za mirom. Ali koliko god je za novinara taj pristup bio koristan, neupotrebljiv je sociolozima koji još uvek pokušavaju da odgovore na pitanje – zašto Rusi umiru u tolikom broju, u životnoj dobi i iz razloga nikada viđenih u bilo kojoj zemlji u kojoj se, po bilo kojoj standardnoj definiciji, ne vodi rat?
Za tih sedamnaest godina između 1992. i 2009. ruska populacija je opala za gotovo sedam miliona ljudi, ili blizu 5 posto – što je nečuvena stopa gubitka u posleratnoj Evropi. Štaviše, čini se da je povećani mortalitet znatan uzrok tom padu. Do sredine 1990-ih, prosečan stanovnik Sankt Petersburga živeo je sedam godina manje od svog sugrađanina s kraja komunističke ere; u Moskvi, ovaj pad je bio još veći, sa smrću koja nastupa i do osam godina ranije.
Mišel Parsons, antropološkinja koja predaje na Univerzitetu Emori i koja je živela u Rusiji na vrhuncu ovog talasa depopulacije s početka 1990-ih, sprovela je 2006. i 2007. istraživanje „kulturološkog konteksta ruske krize mortaliteta“. Njen metod sastojao se od serije dugih, nestrukturiranih intervjua sa običnim Moskovljanima – što je preraslo u višemesečne razgovore o razlozima iz kojih je život za toliko mnogo ljudi izgubio vrednost. Objašnjenje koje Parsons veruje da je otkrila, izraženo je u naslovu njene nove knjige,
Smrt nepotrebnih.
Parsons je za subjekte istraživanja odabrala ljude koji su početkom 1990-ih bili u srednjim godinama. Pošto je intervjue sprovodila u Moskvi više od deset godina kasnije, studija ima očigledan strukturni hendikep: njeni subjekti su preživeli, za razliku od žrtava krize mortaliteta – dakle nisu umrli, a njihovo sećanje je izbeledelo tokom godina društvene i ekonomske nestabilnosti. Ipak, iz svega je izronila priča koja svakako odslikava iskustvo priličnog broja Rusa.
Ljudi iz generacije koju Parsons opisuje rođeni su u opustošenim, gladnim godinama posle Drugog svetskog rata. Odrasli su u zajedničkim stanovima, sa dve ili tri generacije svoje porodice smeštene u jednu, dve sobe dok su hodnik, kupatilo i kuhinju delili sa još tri ili sedam ili čak tuce drugih familija. Tada, početkom 1960-ih, Nikita Hruščov pokreće građevinski bum: jeftini stambeni blokovi nicali su svuda po periferiji Moskve, pa su Rusi – pre svega Moskovljani – počeli masovno da napuštaju zajedničke stanove. Do Brežnjevljevih godina, krajem 1960-ih i tokom 1970-ih, bilo je tu već i automobila sovjetske proizvodnje i kućica u prirodi – bar je takav bio sovjetski potrošački san, i bio je ostvariv za mnoge Ruse.
Pored toga, tri važne stvari činile su život ne samo lakšim u odnosu na ranije godine, već i vrednim življenja. Jedna od njih bila je opšta percepcija društvene i ekonomske stabilnosti. Posao je bio neupitno sigurniji, a počev od 1960-ih pratila ga je i sigurna penzija koju garantuje država. Druga stvar bila je opšti osećaj napretka, onog koji je obećavala sovjetska propaganda (zemlja je gradila prvo komunističko društvo, u kojem će se novac ukinuti i svi će imati pravo na svoj deo bogatstva), ali i ličnog materijalnog napretka koji je ta generacija već osetila. Treći izvor komfora sovjetskog života bio je njegova prividna jednakost. Bilo je ljudi sa vezom u strukturama vlasti koji su uživali vanredne materijalne prihode, za razliku od ogromne većine stanovništva, ali je jaz bogatstva i privilegija bio sakriven iza visokih ograda podignutih oko letnjikovaca nomenklature, knjiških i novinskih opisa sovjetskog egalitarizma i spore mobilnosti ka jednoj od željenih grupa na vrhu.
Čini se da Parsons i subjekti njenog istraživanja, koje naširoko citira, jasno razaznaju prve dve sile koje su oblikovale sovjetsko društvo, ali su gotovo potpuno slepi za treću: skrivenu prirodu sovjetske društvene nejednakosti. Jedna žena će reći da je razlika između sadašnjeg siromaštva i siromaštva u posleratnoj eri u tome što „sada ima bogataša“.
Do početka 1980-ih sovjetska ekonomija je zapala u stagnaciju, a sovjetski politički sistem počeo je da odumire. Konačno se pojavio mladi lider Mihail Gorbačov, ali se oronula struktura pokazala nesposobnom za promene, pa se po kratkom postupku urušila, povlačeći za sobom i predvidiv život kakav su poznavale stotine miliona ljudi. Rusija je pohrlila u novu kapitalističku budućnost, od koje je većina stanovništva očekivala prosperitet i promenu. Boris Jeljcin i njegov tim mladih, neiskusnih reformista primenili su ekonomsku šok terapiju. Danas znamo da je ova serija radikalnih mera izvukla Rusiju sa ivice gladi, ali je milione ljudi gurnula u siromaštvo. Tokom naredne decenije većina ruskih porodica – kao i njihovi parnjaci širom bivšeg Sovjetskog Saveza – zapravo su doživeli poboljšanje životnih uslova ali je malo njih, koji su veći deo svog života proveli u starom sistemu, uspelo da povrati osećaj čvrstog tla pod nogama.
„Za Ljudmilu, ekonomska šok terapija ličila je na ratom razorenu Rusiju“, piše Parsons o jednoj od svojih sagovornica. „U jednom užasnom smislu, bilo je to kao da su se siromaštvo njene mladosti i siromaštvo s početka 1990-ih spojili. Nestalo je trideset pet godina njenog života, od njene 19. godine kada je počela da radi u fabrici, do njene 55. godine kada se raspao Sovjetski Savez“. Parsons posvećuje čitavo poglavlje poređenju kolapsa i haosa 1990-ih sa pustošenjem koje je pratilo Drugi svetski rat. „Margarita mi je s dozom gađenja rekla ’Ovo je kao posle rata’. Pa je onda dodala – delom ljuta, delom zbunjena – ‘Ali nije bilo rata.’ Pedesetsedmogodišnji taksista s kojim sam razgovarala, o starijima od sebe kaže, ’Oni nikad neće razumeti šta se desilo. Sve se raspalo, a nema rata.’”
Ne samo da im se raspao penzioni sistem, već za njih više nije bilo mesta ni na tržištu rada ni u njihovim sopstvenim porodicama – među odraslom decom koja su nekad potpuno zavisila od svojih roditelja. Nestala je i svetla budućnost: komunističke slogane zamenile su kapitalističke reklame koje se nisu obraćale masama, jer one nisu bile u položaju da troše. Za one preko 40 godina života, poruka novog doba bila je da više nisu potrebni nikom – čak ni graditeljima zamišljene budućnosti. Iznad svega, onaj veo koji je krio bogatstvo malobrojnih od zavidnog pogleda masa, surovo je uklonjen: tokom 1990-ih i 2000-ih Moskva će postati svetska prestonica rasipništva. Kako više nisu doprinosili ni uživali beneficije sistema, pripadnici starije generacije, sugeriše Parsons, bili su posebno izloženi preranoj smrti.
Argument koji Parsons iznosi jeste provokativan, ali ne sasvim uverljiv. Ona opisuje Rusiju kao da je reč o novoj zemlji koja je zamenila SSSR, te da je ta nova zemlja pogođena krizom mortaliteta, što bi se moglo i trebalo u potpunosti objasniti društvenim silama koje su joj svojstvene. To je standardni pristup problemu, i ne čini loš opis onoga što su mnogi Rusi zaista doživeli. Međutim, nastojeći da identifikuje jedinstveno mesto preokreta, Parsons previđa postepene promene koje su mogle biti pokrenute znatno pre 1991. Na primer, Parsons uglavnom preskače 1980-e, obeležene masovnim društvenim pokretima i teškom ekonomskom krizom koja je obeležila Gorbačovljev period.
U stvari, ako odstupimo od fokusa na 1990-e, deceniju u kojoj je Parsons locirala rusku „krizu mortaliteta“, videćemo nešto zapanjujuće: to nije kriza – osim, naravno, ako kriza može da traje decenijama. „Dok je kraj SSSR-a obeležio jednu od najznačajnijih političkih promena 20. veka, tu tranziciju je pratio jezivi kontinuitet nepovoljnih zdravstvenih trendova u ruskoj populaciji“, piše Nikolas Eberštat u knjizi
Ruska demografska kriza u doba mira: dimenzije, uzroci, posledice, iscrpnoj analizi koju je 2010. objavio Nacionalni biro za azijske studije. Eberštat je ekonomista koji je godinama pisao o sovjetskoj i ruskoj demografiji. U svojoj studiji izneo je sliku mračnu koliko i tajanstvenu – delom i zbog toga što Eberštat nerado daje objašnjenja za koja nema čvrste dokaze.
Eberštata zanima širi fenomen depopulacije, koji uključuje opadanje broja novorođenih kao i porast broja umrlih. On primećuje da ovo nije prvi takav trend u novijoj ruskoj istoriji. U periodu od 1917. do 1923, u godinama revolucije i ruskog građanskog rata, piše Eberštat, „depopulacija se pripisivala padu nataliteta, porastu mortaliteta i egzodusu stanovništva usled sukoba“. Zatim su tu godine 1933. i 1934. kada je sovjetska populacija opala za gotovo dva miliona ljudi usled ubilačke kolektivizacije i izazvane gladi koja je desetkovala ruralnu Ukrajinu i, u nešto manjoj meri, Rusiju. Potom je, zbog rata, od 1941. do 1946. Sovjetski Savez izgubio oko 27 miliona ljudi i pretrpeo pad stope nataliteta od dve trećine. Ipak, dve i po decenije od raspada Sovjetskog Saveza čini najduži period depopulacije, kao i prvi zabeležen u takvim razmerama, u mirnodopsko vreme, bilo gde na svetu. „Nema neke očigledne spoljašnje primene državne sile koja bi se mogla ublažiti, nema očigledne fatalne i neprirodne nesreće koju treba izdržati, u nadi da će se zaustaviti ovaj pad populacije“, piše Eberštat. „Stoga je nemoguće predvideti kada će se, i da li će se ikada aktuelna ruska depopulacija konačno zaustaviti.“
Rusija odavno ima nisku stopu nataliteta. Sovjetska vlast je nastojala da je poveća uvođenjem trogodišnjeg porodiljskog odsustva i drugim podsticajima, ali se tokom većeg dela posleratnog perioda ona zadržala ispod stope smrtnosti. Izuzetak je bila era Gorbačova, kada je stopa rađanja dosegla 2,2. Posle 1989. međutim, pala je i više se nije oporavila: uprkos finansijskim podsticajima koje je uvela Putinova vlada, ruska stopa nataliteta stoji na 1,61, što je jedna od najnižih u svetu (procena stope u SAD za 2014. je 2,01, što je takođe ispod stope puke zamene stanovništva, ali je ipak znatno viša nego u Rusiji).
Zatim, tu je smrtnost. U retkom trenutku lakomislenosti, Eberštat sebi dozvoljava da jedno poglavlje naslovi ovako: „Utiranje novih i modernih puteva lošem zdravlju i preranoj smrti“. Rusi nisu počeli da umiru prerano i često posle pada Sovjetskog Saveza. „Naprotiv“, piše Eberštat, ono što se sada dešava je „samo najnovija kulminacija zlokobnih trendova koji su bili očigledni na ruskom tlu gotovo pola veka“. Sa izuzetkom dva kratka perioda – kada je sovjetskom Rusijom vladao Hruščov i potom kada je na njenom čelu bio Gorbačov – stopa smrtnosti neumoljivo raste. To se nastavilo čak i tokom perioda ekonomskog rasta bez presedana između 1999. i 2008. U svojoj studiji, objavljenoj 2010, Eberštat tačno predviđa da bi u narednim godinama depopulacija mogla biti ublažena, ali tvrdi da se neće zaustaviti; 2013. stopa rađanja u Rusiji je i dalje bila niža a mortalitet viši od onih u 1991. A 1991. nije bila dobra godina.
Za razliku od argumenata koje iznosi Parsons, Eberštat pokazuje da aktuelni trend nije problem koji pre svega pogađa Ruse srednje dobi. Dok grafikoni naizgled tako sugerišu, ističe Eberštat, ako se u obzir uzme činjenica da stopa mortaliteta obično raste s godinama, ispostavlja se da je upravo mlađa generacija suočena sa užasnim izgledima. Prema podacima iz 2006. „očekivana dužina života u uzrastu od 15 godina u ruskoj federaciji izgleda da je zapravo niža nego u zemljama koje UN izdvaja kao najnerazvijenije (za razliku od nedovoljno razvijenih), među kojima su Bangladeš, Kambodža i Jemen“. Očekivana dužina života kod muškaraca u uzrastu od 15 godina u Rusiji lošije stoji u poređenju sa istim procenama u Etiopiji, Gambiji i Somaliji.
Eberštat kreće u potragu za pravim krivcem i pre nego što će priznati neuspeh, sistematski analizira spisak osumnjičenih. Rusiju pustoše zarazne bolesti koje obuhvataju ne samo HIV i tuberkulozu, već i uobičajeno izlečive polno prenosive bolesti i razne oblike hepatitisa, ali čini se da one nisu dominantno prisutne u statistici smrti; sa stanovišta demografa, Rusi umiru od infekcija u relativno ujednačenoj meri sa drugim zemljama sličnog ekonomskog statusa. Kardiovaskularne bolesti su sasvim druga stvar:
„Od 1980. rusko stanovništvo pogođeno je verovatno najvišom incidencom mortaliteta od bolesti cirkularnog sistema u odnosu na bilo koju nacionalnu populaciju u čitavoj ljudskoj istoriji – do te godine. Tokom narednih decenija, nažalost, smrtnost od kardiovaskularnih bolesti u ruskoj federaciji je nastavila da raste. [...] Do 2006. [...] ruski nivo mortaliteta samo od KVB bio je 30 odsto viši nego u Zapadnoj Evropi od svih uzročnika smrti zajedno.“
A onda, tu su smrti od spoljašnjih uzroka – što opet pruža sliku stanja od lošeg ka gorem. „Smrti usled povreda i trovanja mnogo su brojnije u Rusiji nego u Zapadnoj Evropi u 1980 – to je zapravo više nego dva i po puta veći broj“. Od 2006. broj je pet puta veći.
Dakle, zašto Rusi doživljavaju toliko mnogo srčanih udara, moždanih kapi, fatalnih povreda i trovanja? Potrebno je samo usputno poznavanje ruske istorije i kulture da bi se popisali mogući uzročnici, a Eberštat je temeljan u ispitivanju svakog. Istina, Rusi jedu masno – ali ne toliko kao zapadni Evropljani. Štaviše, Rusi u proseku unose manje kalorija nego zapadni Evropljani, što ukazuje da neadekvatna ishrana nije problem. Da, Rusija se užasno odnosi prema životnoj sredini, ali smrtnost od respiratornih bolesti tek je nešto viša od one u Zapadnoj Evropi – a manja je smrtnost uzrokovana bolestima bubrega, koje bi se mogle dovesti u vezu sa zagađenjem okoline. Tačno je, Rusi su preživeli niz teških ekonomskih kriza, ali nema indikatora da ekonomski šok u savremenom društvu vodi brzo, ili uopšte, ka povećanoj stopi mortaliteta – Velika depresija, na primer, nije. Rusija na zdravstvenu zaštitu troši otprilike istu sumu po glavi stanovnika kao neke manje bogate evropske zemlje, poput Portugala. Rusi mnogo puše – ali ne toliko kao Grci i Španci, koji u proseku žive koliko i drugi zapadni Evropljani.
Najočiglednije objašnjenje visokog mortaliteta kod Rusa – opijanje – takođe i najviše zbunjuje pri pažljivoj analizi. Rusi puno piju, ali ne toliko mnogo kao Česi, Slovaci i Mađari – što su zemlje u kojima je zabeležen znatan porast u očekivanoj dužini života posle raspada sovjetskog bloka. Da, votka i njeni derivati znatno doprinose visokoj stopi kardiovaskularnih i nasilnih smrti te smrti usled nesreća – ali ni približno dovoljno da bi se objasnila demografska katastrofa. Postoje čak studije koje naoko pokazuju da Rusi koji piju žive duže od onih koji ne piju. Parsons razmatra ove studije detaljno, i s dobrim razlogom: počinje da ukazuje na pravog krivca. Ona iznosi tezu da je piće, ako išta, sredstvo adaptacije na surovu stvarnost i osećaj bezvrednosti koji bi inače svakog naveli da se sklupča u ćošku i čeka smrt.
Za Eberštata, koji traži objašnjenje poluvekovnog perioda demografske regresije u Rusiji, a ne samo krize mortaliteta 1990-ih, problem mentalnog zdravlja takođe pruža nekakav odgovor. Mada navodi da je potrebno još istraživanja kako bi se dokazala veza, Eberštat nalazi da „postoji izvestan odnos“ između tajne mortaliteta i psihiloške dobrobiti Rusa:
„Dovoljno je reći da nikada ne bismo očekivali preranu smrtnost ruskih razmera u društvu sličnih prihoda i obrazovnih profila, kao i tipično zapadnjačkih vrednosti poverenja, sreće, radijusa dobrovoljnog udruživanja i drugih faktora za koje se smatra da predstavljaju društveni kapital.“
Drugi presudni pokazatelj psihološke prirode ruske krize jeste činjenica da ona dva kratka prekida spirale propasti nisu koincidirala sa periodima većeg prosperiteta, već sa periodima veće nade, ako se to tako može reći u nedostatku opisa bolje zasnovanog na podacima. Era Hruščova, sa njenom poststaljinističkom političkom liberalizacijom i ekspanzijom stambene izgradnje, inspirisala je Ruse da nastave da žive. Gorbačovljevo vreme glasnosti i obnove inspirisalo ih je da rađaju decu. Nada je možda opstala posle kolapsa Sovjetskog Saveza – nakratko je izgledalo da je to trenutak kada će se ostvariti istinski slavna budućnost– ali previranja 1990-ih tako su je brzo i odlučno zbrisala da statistika smrti i rađanja izgleda ne odražava ništa sem očaja te decenije.
Ako je to istina – ako Rusi umiru od nedostatka nade, kao što izgleda – onda pitanje koje još uvek čeka svoje istraživače glasi: Zašto Rusi nisu osetili nadu u poslednjih četvrt veka? Ili, da budemo precizniji u svetlu tmurnog kontinuiteta ruskog umiranja: Šta se desilo Rusima tokom sovjetskog veka što ih je učinilo nesposobnim za nadanje? U Poreklu totalitarizma Hana Arent tvrdi da je totalitarna vladavina istinski moguća samo u zemljama koje su dovoljno velike da mogu sebi da priušte depopulaciju. Sovjetski Savez je tokom 20. veka bar u tri navrata pokazao da je bio upravo takva zemlja – usput učeći svoje građane da su im životi bezvredni. Da li je moguće da se ovo znanje prenelo sa generacije na generaciju dovoljan broj puta, da se većina Rusa sada rađa s njim i da se zato rađaju sa očekivanom dužinom života na nivou Bangladeša? Da li je moguće da su druge postsovjetske države, koje su se otrgle Moskvi, uspele da povrate nešto od svoje sposobnosti za nadu, pa da stoga čak i oni kulturno i geografski najbliži ruski rođaci, poput Belorusije i Ukrajine, ne izumiru tako brzo? Ako je tako, Rusija umire od slomljenog srca – što je poznato i pod nazivom kardiovaskularna bolest.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 05.09.2014.
