Dok Stepinac srpskog kralja ljubi, Josip Broz ga ruši

Autor Vedran Sršen10.6.2017. u 11:55

Kada je Alojzije Stepinac obukavši uniformu srpske vojske na Solunskom frontu kao dobrovoljac, izgovorio  riječi zakletve pravoslavnom kralju Srbije: „….. zaklinjem se bogom svemogućim, da ću vrhovnom zapovjedniku sve zemaljske oružane sile kralju Srbije Petru I. svagda i u svim prilikama biti vjeran, svom dušom odan i poslušan …. „ nije ni slutio da će upravo zahvaljujući tim riječima zakletve postati nadbiskup zagrebački, te otvoriti vrata blaženstva i možebitne svetosti u okvirima Katoličke Crkve.

Tijekom I. svjetskog rata, našavši se pred životnom odlukom, kako će to kasnije povijest pokazati, daleko u tuđini i u zarobljeništvu, Josip Broz i Alojzije Stepinac u izazovima pred kojima su se našli, reagirali su potpuno suprotno i upravo stoga će povijest jednoga obilježiti kao nadbiskupa zagrebačkog, blaženika i mogućeg sveca, a drugog kao hrvatskog revolucionara koji postaje neprikosnoveni komunistički lider južnoslavenskih naroda i jedna od najznačajnijih političkih ličnosti i državnika XX. stoljeća.

A taj izazov koji ih je kao povijesne ličnosti odredio i ujedno njihove do tada usklađene životne putove odvojio, pitanje koje je tražilo odgovor – bila je zakletva koju je trebalo dati srpskom kralju. Reagirali su sasvim suprotno, Josip Broz je odbija dati, a Alojzije Stepinac je daje. Da su imali drugačiji odnos, oni nikada ne bi ostvarili dosegnuto i postali tako karijerne ličnosti kakvima ih je povijest zapamtila.  Dakle, dok je Alojzije Stepinac srpskom kralju „vjeran, odan i poslušan“, Josip Broz ga smatra nositeljem velikosrpske politike kojeg će on skinuti s vlasti i zabraniti mu povratak u Jugoslaviju. Dok se Stepinac srpskom kralju poklonio, Josip Broz ga je uklonio.

Josip Broz i Alojzije Stepinac rođeni su u zadnjoj dekadi 19. stoljeća, Josip u Kumrovcu 1892. godine, a Alojzije šest godina kasnije 1898. godine u Brezariću, Krašić. Oboje su odrastali u brojnim obiteljima. Alojzije je bio peto od osmero djece Josipa i Barbare Stepinac. Barbara je bila druga žena Josipa Stepinca. Josip Broz je pak bio sedmo od 15-oro djece u braku Franje i Marije Broz. Oboje odlaze na školovanje. Josip Broz od 1907.-1910. godine izučava bravarski zanat u Sisku, dok Alojzije Stepinac pohađa Klasičnu Gimnaziju u Zagrebu gdje maturira 1916. godine.

Budući je stariji, Josip Broz u rujnu 1913. godine odlazi na odsluženje vojnog roka gdje završava dočasničku školu, te kako je i sam volio isticati, postaje najmlađi vodnik u 25. domobranskoj pukovniji, a u natjecanju u mačevanju osvaja drugo mjesto u Austro-ugarskoj vojsci. Alojzije Stepinac je pozvan u vojsku tri godine kasnije 29.6.1916. godine u 96. Karlovačku pukovniju.

Brozova jedinica, 10. satnija, 3. bojne, 25. Domobranske pukovnije dolazi u Istočnu Bosnu te je Josip Broz 12.8.1914. godine „pregazio“ rijeku Drinu, budući je došla naredba o napadu na Srbiju te napredovanje prema Valjevu. Na Veliku Gospu 15.8.1914. godine poslije borbi prsa o prsa između 25. domobranske pukovnije i Drinske divizije I. poziva, Broz i Hrvati ulaze u Krupanj. Interesantno je napomenuti da su se tih dana licem u lice borili Josip Broz i Draža Mihailović koji je bio mitraljezac u 3. pješadijskom prekobrojnom puku koji je bio u sastavu Drinske divizije. Mnogi srpski povjesničari smatraju da još od tih dana datira nepodnošljivost Josipa Broza prema četništvu, smatrajući ga najvećim povijesnim protivnikom četništva od tih dana kada se borio u I. svjetskom ratu protiv četnika Vojislava Tankosića, pa sve do bitke na Neretvi 1943. godine kada je Broz potpuno slomio četnički pokret koji se za njegova života nikada nije oporavio. Naravno da su se i u toj bitci na Neretvi zajedno sa četnicima borile ustaše a protiv partizanskih jedinica. Važno je znati da je prije pojave Josipa Broza u svim značajnim mjestima u Hrvatskoj postojala četnička organizacija, od Dubrovnika do Splita, a u akcije su pa i na teritoriju tzv. NDH često kretali zajedno sa ustašama. Stoga je razumljivo da su i danas najveći neprijatelji Josipa Broza oni koji gaje određene simpatije spram ustaštva, odnosno četništva. O učešću Josipa Broza u borbama u Srbiji  za vrijeme Jugoslavije, iz sasvim razumljivih razloga, gotovo se i nije pisalo. Brozova 25. pukovnija u siječnju 1915. godine prebacuje se na ratište u Karpate – na rusku frontu, gdje u bitci protiv Čerkeza Josip Broz biva ranjen i zarobljen 25.3.1915. godine.

U isto vrijeme Alojzije Stepinac bori se na drugom kraju Evrope, na talijanskoj bojišnici. Kao i Broz i Stepinac je ranjen, na rijeci Pavi u Italiji, te također pada u zarobljeništvo u kojem provodi pet mjeseci. U to vrijeme Alojzije Stepinac je izrazito jugoslavenski orijentiran, što u kontekstu zbivanja sa kraja I. svjetskog rata ne treba čitati kao nedostatak. Kako ističe povjesničar Jure Krišto „Hrvatski katolički pokret“ čiji je simpatizer bio Alojzije Stepinac, se još od 1912. godine priklonio jugoslavenskoj ideji. Ideju jugoslavenstva promovirali su upravo Hrvati. To je bio način da hrvatski narod ostane zajedno u okviru jedne države, a ne da bude podijeljen u dvije države, između Srbije i Italije, kao što je to predviđao Londonski sporazum sa granicom Italije i Srbije između Šibenika i Splita. Iz svih tih razloga Alojzije Stepinac se prijavljuje u srpsku vojsku kao dobrovoljac na Solunskom frontu, te se prebacuje iz Italije u Solun. Iz visokih katoličkih krugova danas se Stepincu to zamjera i uzima kao nedostatak njegove biografije. Stepinac je bolje shvatio koliko je Jugoslavija  potrebna Hrvatima još prije njenog nastanka, nego to mogu shvatiti oni koji ga danas stoga kritiziraju. Jer na početku 20. stoljeća nije bila dilema Jugoslavija ili Hrvatska, već je trilema – ili Jugoslavija ili Srbija ili Italija.

Došavši u Solun Alojzije Stepinac se priključuje srpskoj vojsci te polaže zakletvu srpskom kralju :

„Ja Alojzije Stepinac, zaklinjem se bogom svemogućim, da ću vrhovnom zapovjedniku sve zemaljske oružane sile kralju Srbije Petru Prvom svagda i u svim prilikama biti vjeran, svom dušom odan i poslušan, da ću zapovijesti sviju pretpostavljenih mi starješina slušati i vjerno izvršavati, da ću Kralja i Otadžbinu junački braniti i vojničku zastavu nigdje neću iznevjeriti. Tako mi bog pomogao.“

Zahvaljujući tako datoj Zakletvi, Alojzije Stepinac će kasnije 1934. godine dobiti suglasnost kralja Aleksandra na biskupsku titulu. Naime, Stepinac je 1932. godine imenovan nasljednikom tadašnjeg nadbiskupa zagrebačkog Bauera koji je tada već star i nemoćan u dobi od 80 godina. No, da bi postao nadbiskupom potrebna je pored Papine i suglasnost kralja Aleksandra. Po različitim povijesnim izvorima kralj Aleksandar je već odbio pet do osam predloženih kandidata prije nego je prihvatio prijedlog  da tu, za sve katolike časnu titulu, ponese Alojzije Stepinac. Presudnu ulogu za ustoličenje Alojzija Stepinca imala je činjenica da je on solunski dobrovoljac i srpski kraljevski oficir.

Josip Broz, koji se nalazi u zarobljeništvu u Rusiji, u gradu Alatiru u koji su stigli srpski oficiri iz Soluna novačiti dobrovoljce za srpski dobrovoljački korpus. Sedamdesetak zarobljenih austro-ugarskih vojnika hrvatske nacionalnosti bira ga da ih predstavlja u razgovorima sa srpskim oficirima. To je pitanje na kojem se putovi Alojzija Stepinca i Josipa Broza razilaze. Naime, Josip Broz reagira sasvim suprotno od Alojzija Stepinca i odbija dati zakletvu srpskom kralju i tako pogaziti već datu prisegu austrijskom caru i kralju Franji Josipu, a što se u to vrijeme smatralo izuzetno nečasnim. O tome svjedoči i Mile Budak, kasnije ministar prosvjete i bogoštovlja u Vladi tzv. NDH, koji je tijekom I. svjetskog rata poslije Kolubarske bitke i velike pobjede srpske vojske zarobljen sa još 10 tisuća Hrvata u zapadnoj Srbiji, koji u svojoj pripovijetki „Ratno roblje“ piše: „ … među Srbima je kolala krilatica – Tko izdade cara Franju Josipa, izdat će i kralja Petra. Tko zna da ga gledaju takvim očima, taj svršava, ako ne pogine, ili na vješalima ili na trijumfalnim kolima. Drugoga izlaza nema.“ Tim riječima Mile Budak kao da je predvidio Stepinčev put, put na trijumfalnim kolima katoličanstva, biskupstva, blaženstva i svetosti, što su kasnija povijesna zbivanja i potvrdila.

No, Josip Broz ne želi dati zakletvu kralju Srbije, nečasno je pogaziti već datu zakletvu. O razlozima odbijanja srpskog kralja sam Broz u „Zborniku sjećanja“ iz 1977. godine piše: „Zajedno sa 70 drugova odbio sam stupiti u Dobrovoljački korpus. Rukovodstvo tog korpusa koje je radilo po instrukcijama srpske vlade, taj korpus su tretirali kao oruđe velikosrpske politike. Odbili smo da je položimo srpskom kralju.“

Josip Broz nije dakle htio u srpske dobrovoljce jer se nije slagao sa velikosrpskom politikom. Alojzije Stepinac se srpskom kralju poklonio, a Josip Broz nije. I ne samo da mu se nije poklonio, već će ga kasnije i ukloniti i zabraniti mu povratak u Jugoslaviju.

Za kraljevinu Jugoslaviju se često zna reći, opravdano, da je bila tamnica naroda. Zadnjih godina primjetno je nastojanje crkvenih katoličkih krugova u Hrvatskoj da se Stepinca nametne kao moralnu vertikalu cjelini hrvatskog društva. U ovom prvom dijelu ogleda o Brozu i Stepincu, samo napominjem da je u toj tamnici naroda Broz robijao od Mitrovice do Lepoglave i tako i doslovce dijelio sudbinu svoga naroda, a Stepinac je kao crkveni visokodostojanstvenik u Kraljevini kojom u ime boga na zemlji vlada srpski kralj, uživao sve privilegije povlaštene buržoarske klase, kraljevske kamarile i crkvene pravoslavno-katoličke  elite. Naravno da se samo po sebi postavlja pitanje. Tko može biti moralna vertikala jednog cijelog naroda – onaj tko dijeli sudbinu njegovu ili onaj koji je ne dijeleći je u punini i ne osjeća? Dok je Alojzije Stepinac u kraljevini Jugoslaviji srpskom kralju ljubio ruku, Josip Broz ga je rušio.

U povijesti svjetske politike od Hrvata ima mjesta samo za jednoga koji je u svijetu općeprihvaćen kao svjetska veličina, a to je Josip Broz. Odreći se onoga po kojem nas u svijetu mogu prepoznavati protivno je logici. Pametni narodi i pametni predstavnici tih naroda uzimaju i koriste iz svoje povijesti sve što im može biti od koristi. Tako bi trebalo biti i sa našim hrvatskim narodom.

Lev Rubinštejn Oda upućena radosti

Gori, Gruzija, foto: Konstantin Novaković

Da je bolje biti kažnjen uslovno, a ne realno, činjenica je koju ne treba posebno dokazivati.

A to što se vlast očigledno jako trudi da nas navikne na to da građanin u savremenoj Rusiji može biti osuđen „nizašta“ i da se treba radovati što je kazna blaža, a mogla je biti i oštrija – e to je zaista gnusno.

I to je još jedan od mnogih simptoma bolesnog društva – pojava sve žešćeg sužavanja manevarskog prostora za javnu diskusiju. Sve je manje tema (među njima i onih oštrih, bolnih – a kako bez njih) svrsishodnih za civilizovanu društvenu raspravu; gotovo svaka koja bi vam pala na pamet lako može postati predmetom neke sudske i/ili kaznene procedure.

Da – očigledno se treba radovati. A šta nam drugo preostaje? Ona, nekad davno smišljena i na ovim prostorima rasprostranjena leksička konstrukcija „ćuti, moglo je biti gore“ kao da je ponovo ušla u široku upotrebu, a povremeno se čak čini da u sebi sadrži prilično pojačan instrumentalni naboj.

Našem sovjetskom građaninu su često davali priliku da se raduje. On se radovao tome što ga je prodavačica samo prostački izvređala, a ne i pokrala, što su mu iznenada upali u stan i izvršili pretres, ali ga nisu priveli, a ako su ga već i priveli, radovao se što su ga potom pustili a ne prebili, a ako su ga već prebili što ga nisu i osudili, a kad su ga već osudili, što je na kraći, a ne na duži rok, a kada su mu već dužu kaznu dosudili, dobro je što su ga u Mordoviju, a ne u Kolimu poslali.

Nekoliko pokolenja je proživelo svoje živote prepričavajući onaj stari sovjetski vic: „Koliko su ti godina dali?“ – „Dvadeset pet“. – „A za šta?“ – „Ma nizašta!“ – „Lažeš! Za „nizašta“ daju samo deset“. Uzgred, vic je dobar ali ne i tačan. Jer, po pravilu su i za „nizašta“ takođe davali dvadeset pet.

A ruski građanin se i danas neprekidno raduje. Naravno ne tako žestoko kao u onim surovim vremenima, ali ipak.

Sloboda štampe i govora? Ko kaže da je ugrožena? A da li znate šta vam se za jednu takvu tvrdnju može desiti? Pa to je tipično podrivanje! Podrivanje čega? Znate vi čega! Nemojte da se pravite blesavi.

I ko to malopre reče da u našoj zemlji cveta mračnjaštvo? Ko – nek’ digne ruku. Niko? No dobro, idemo dalje.

Kod nas cenzura!? Ma, otkud’? Ne verujete? Sami zavirite u ustav.

Tačno! U ustavu masnim slovima piše da je cenzura u Ruskoj Federaciji zabranjena. I da mene neko pita, ja bih za javno pominjanje reči „cenzura“ uveo isto ono pravilo po kojem javno pominjanje nekih prokazanih organizacija mora biti praćeno prefiksom ili sufiksom „zabranjena u RF“. Neka sve građane obavežu da baš tako govore i pišu. Ja bih, na primer, tu obavezu bez bilo kakve prinude prihvatio. Govorio bih i pisao recimo ovako: „Cenzura – zabranjena u Ruskoj Federaciji – ponekad poprima zaista najneobičnije forme“.

A te forme su plod takođe vrlo neobičnih zakona koji se u Dumi, udarničkim tempom, bukvalno svakoga dana štancuju. I ako nekom slučajno padne na pamet da ih sve redom poštuje, treba da zna da u tom slučaju ni malim prstom neće moći da mrdne.

Ovde ga čeka član o propagandi nečega što se ne sme propagirati, tamo vređanje nečijih uzvišenih osećanja, onde pozivi na nešto na šta se ne sme pozivati, a odmah tu, iza ugla, sačekaće ga kaznena odredba za neodgovarajući izraz lica u trenutku opštenarodne žalosti ili, naprotiv, svenarodne radosti i likovanja. Uostalom, zašto „naprotiv“? Ova dva popularna žanra društvene razonode se po spoljnim manifestacijama tek minimalno razlikiju.

Povoda za radost kao što vidite uvek ima. Recimo, nekoga koji poseduje prefinjen osećaj za maternji jezik, tekstovi sudskih presuda mogu samo da raduju. Oni izgledaju kao da ih je sam Mihail Zošćenko napisao, a potom poverio nekom od svojih junaka da ga monotonim glasom, u maniru nejasne brzalice, i pročitaju.

I nije važno što ovi tekstovi nemaju nikakve veze s pravom i pravosuđem. Oni su u umetničkom smislu i te kako vredni. Još kada bi neposredni konzumenti ovih tekstova za posledicu imali isključivo umetnički doživljaj, a ne onaj koji zapravo imaju, cene im ne bi bilo.

Bukvalno sve što je u njima sadržano mami da bude uvršteno u citate, a gotovo polovina će, kako je to jednim drugim povodom već rečeno, s vremenom biti pretočena u poslovice.

Na primer: „… razumevanje situacije bezgrešnog začeća…“

Ili: „… ove izvitoperenosti kod građana izazivaju samo zabunu…“

Ili: „… povredio je mnogobrojne osećaje raznih društvenih grupa ne samo u slovesnoj formi, već i motoričkom aktivnošću svoga lica…“

Ne znam kako vi, ali ja ću tu „motoričku aktivnost lica“ svakako uključiti u svoj lični vokabular.

I hteli to ili ne, mi smo prinuđeni da se radujemo, da se radujemo bez obzira na to što smo svi mi, strogo rečeno, već unapred proglašeni krivim, što svi mi već izdržavamo svoje uslovne kazne. Jer nema tog među nama koji se već nekih vrednosti ne odriče, koji kod nekih nešto ne izaziva i raspiruje, i koji nekog nečemu makar i nehotice priziva. Bilo šta od toga (ili sve zajedno) treba samo podvesti pod neki član (ili par njih) i eto ti prvoklasne presude.

A ovako, sve u svemu niko ništa ne zabranjuje. Samo nemoj naglas. A ako je već naglas, potrudi se da te ne čuju oni kojima je zgodno da te baš tog trenutka čuju.

Još iz detinjstva se sećam jednog starog, dorevolucionog vica koji mi je pričala moja mama, a njoj ga je očigledno ispričala njena mama.

Na ulici nekog (na primer) beloruskog gradića, pozorniku prilazi Jevrejin i pita ga: „Gospodine pozorniče, imam jedno pitanje za vas. Može?“ – „Hajde, pitaj“. – „Gospodine pozorniče, šta će da se desi ako ja sada kažem da je gospodar imperator idiot?“ – „Kako šta će da se desi? Ščepaću te za vrat i odvesti pravo u policijsku stanicu. Zatim ćeš stati pred sud i sud ćete osudit na dve ili tri godine zbog uvrede njegovog carskog veličanstva. A u slučaju da ti se posreći, provući ćeš se s povećom novčanom kaznom“. – „Shvatio sam gospodine pozorniče. A može li još jedno, sasvim kratko pitanjce“? – „Dobro, hajde“. – „A šta ako ne kažem, nego samo pomislim?“ – „Da misliš možeš šta hoćeš. Evo na primer ja. I ja to isto mislim“.

Ne bih želeo da neko pomisli da mi je namera da se pomirim ili bezrezervno prihvatim sva ta nametnuta pravila koja su ne samo do bola besmislena i praktično neostvariva, već često i nemoralna i društveno neodgovorna, kako za one koji ih nameću, tako i za one kojima su nametnuta. To ne.

Slobodno misliti i govoriti je po meni ne samo dužnost, ne samo neizostavan uslov i mnogim ljudima svrha postojanja, već i ogromna radost. Ne ona o kojoj sam ovde prethodno naširoko govorio – već prava. Ima li uopšte takvih koji se radosti ne raduju?

Inliberty.ru, 12.05.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 24.05.2017.

Uskrsnuće kuma Đoke

Autor Slobodan Dukić17.4.2017. 

 Foto: Flickr

Ne trpim teror nad svojim narodom. Ne trpim teror svog naroda nad drugim.
   Alija Zećaj, Albanac sa Kosova

Digao sam se iz tame ove jame, u koju ste me bacili prerezana vrata, zajedno sa komšijama Albancima, da vam kažem da smo mi sa njima ista krv, isto meso, isto ljudsko pleme. Vama, što ste  lica sakrili da terazije pravde ne izmere težinu vašeg zločina, poručujem ma ko ste i da ste, bio sam kum stotini albanskih familija. Čovek je čoveku – kum Đoka, govorili su. A onda kad su utihnule daire i prestalo svadbeno veselje, na kojem sam sedeo u vrhu sofre, kukavički ste noću upali u selo. Smeh i radost zamenio je vrisak. Bila je to krvava svadba.

Moja žena Stana, moja tri sina i ja kršten imenom Đorđe, bili smo jedini Srbi u selu. U mahalama oko nas bilo je stotinu albanskih familija. Kad bih prolazio putem deca su radosno zamnom uzvikivala: Eno ide kum Đoka. Stariji bi izlazili ispred kuća i svraćali me na kafu i ratluk. Oni su bili islamske veroispovesti. Ja hrišćanin pravoslavne vere. I njima i meni orlovi su bili znamenje junaštva i čestitosti. I njihov crni i naš beli. Te ptice na krilima su nosile ljubav i prijateljstvo. Nisu to bile orlušine koje su krvlju pomokrile naše i njihove zastave. Naša deca znala su napamet stihove iz pesme Boro i Ramiz. Srbinu i Albancu. Partizanima koji su zagrljeni poginuli od fašističkog metka: Jedno smo nebo. Dva lista iste grane. Dva kamička iz iste rijeke. Dva tijela iz iste krvi… Jedna smo lasta. Ja njeno desno krilo. Ti njeno lijevo krilo… Najmlađe smo podučiavali da je Miloš Obilić junak koga smo zajednički slavili. Da smo se zajedno borili protiv turskih osvajača. Moja deca govorila su albanski. Njihova srpski.

A kad su deca stasala za udaju i ženidbu zajednički smo se radovali. Spremali svadbe. Svi su me u selu zvali kum Đoka. Moju ženu kuma Stana. Moje dečake kumčići. Uistinu, nekim sam bio pravi kum na svadbama. Drugi su me tako zvali jer su moja kola, moja zaprega bili najlepši u selu. Njima sam vozio mnoge neveste u mladoženjinu kuću. Za mene je to bila posebna čast, kad bi mladoženjin otac došao kod mene da me zamoli da budem na čelu svadbe. Takva molba se ne odbija. I ne naplaćuje. A kad bi osvanulo svadbarsko jutro ustajao sam u zoru. Da spremim moja crvena kola za kićene svatove. Živeo sam život sa Alijom, Kadrijom, Azemom… Radovao se njihovim radostima. Tugovao sa njihovom tugom.

Zato sam zlotvori ustao iz jame da vam to kažem. Digao se iz gomile kostiju da vas pitam kome smo se takvim ljudskim i čestitim životom zamerili. Zašto ste došli da na silu prekinete naše težačke živote ispunjene malim običnim radostima. Zašto ste nam, umesto ljubavi i poštovanja, doneli vreme zla?

Crvena kola

Ova  izmaštana priča nastala je na osnovu kazivanja dr.sc. Husnije Bitićija, pisca knjige Kosovo i Albanci u razgovoru o svadbarskim običajima na Kosovu. Prema njegovom kazivanju čovek koga su Albanci zvali kum Đoka bio je jedini Srbin u  selu Banja, u opštini Suva Reka. Kum Đoka, kako su ga zvali, imao je dobra gvozdena kola. I dva konja. Po tamošnjim  svadbarskim običajima  takva zaprežna kola pokrivala su se se crvenim ćilimima. Spreda i otpozadi ova kola bila su pokrivena čaršafima. Njihova boja nije se mnogo razlikovala od boje ćilima. Zato su ih zvali Crvena kola. Njima je u selu osamdesetih i devedesetih godina prošlog  veka svadbu predvodio kum Đoka.

Jedne noći u kasno leto, ispričao nam je Husnija Bitić, l998. godine kum Đoka je nestao. Njegovi posmrtni ostaci,  zajedno sa kostima nekolicine meštana, pronađene su u jami udaljenoj od sela dvadeset kilometara. Ko je ubio mirne meštane sela Banje, ne zna se. Zasad.

SNIJEG PADE NA BEHAR NA VOĆE

Autor Esad Bajtal

19.4.2017.

Foto: Masa Galic

Nakon što je već solidno otoplilo, povelik snijeg, jutros 19. 04. 2017. godine, iznenada, sasvim neočekivano, pokri Bosnu, njene zelene livade i beharom već rascvale voćnjake. Baš kao u sevdalnci “Snijeg pade na behar na voće”. Naravno, rijetko se događa, ali nije ništa novo. O istom događaju svoga vremena izvještava i slavni sarajevsku hroničar Mula Mustafa Bašeskija:

Kada se već jako bio razvio behar, pade snijeg i nastade žestoka studen, tako da se behar promrznuo. Ovo se dogodilo u mjesecu šabanu (30. III – 27. IV) 1759.

Da li je baš ovaj ili neki drugi snijeg povod pjesmi ne znam. Ali znam samo da snijeg u pjesmi nije slučajno, a najmanje je u njoj samo zato da bi pjesma zabilježila neobičnost te vrste. Zašto snijeg a ne kiša? Zašto pjesma ne kaže: “kiša pade na behar na voće”. A mogla je. Kiša na beharu spada u redovno stanje stvari. Snijeg na beharu je nešto sasvim drugo. Kad snijeg padne na behar, riječ je o nečem vanrednom, neobičnoom koje potiskuje ono obično, svakodnevno. Svojom neobičnošću, snijeg u ovo doba godine, kao i sve drugo, spada u „Božje davanje“. U pjesmi to Božje davanje postaje Božji znak urušavanja starog i uspostavljanja nekog novog poretka stvari. A kad Bog uspostavi novi poredak, ni ljudski više ne može ostati isti. Sve se ruši.

O čemu se radi?

U vrijeme nastanka sevdalinke sistem dogovorenih brakova, kao sastavni dio uobičajenog poretka, funkcionira kao nešto sasvim prirodno. Upravo zato, “neprirodno” padanje snijega “na behar na voće”, kao urušavanje uobičajenog toka stvari, postaje Bogom dan znak za pobunu i isporuku zahtjeva za novim poretkom vrijednosti. Neodrživost jednog, prirodnog, vodi padu i neodrživosti drugog, ljudskog poretka. To je trenutak krize koji otvara horizont slobode i nove, dotad zatomljene mogućnosti društvenog poretka. Pjesma, pozivajući se na prirodnu (dakle, Božju)*, priziva, traži i zahtijeva pravo na drugu, ljudsku, tj. društvenu neobičnost. Na slobodu ljubavnog izbora.

Snijeg pade na behar na voćeNeka ljubi ko god koga hoće 

Snijeg u nedoba, “kad mu vrijeme nije”, kao simbolički slom uobičajenog reda i poretka, postaje zgodna prilika da se ista logika protegne i na neke druge životne sfere. Jednom običaju (poretku) je odzvonilo, i pobuna protiv njega može da počne:

Neka ljubi ko god koga hoćeA ko neće nek se ne namećeOd nameta nema selameta

Sa gender stanovišta našeg vremena, ova sevdalnika, kao uostalom i cijeli njen opus, unosi nedvosmisleni emancipatroski naboj u život žene. Zahtjev “Neka ljubi ko god koga hoće”, zahtjev je za oslobođenje žene od presije običaja i nametanja koji, nemilosrdno, do bola, gaze volju, želje i htijenja djevojačke osjećajnosti. A nametanje ne vodi ničemu dobrom. I tu je pjesma sasvim jasna: “od nameta nema selameta”. Otuda sevdalinka kao zgodan način i oličenje one mladalačke pobune koju nije bilo moguće izvesti ni na jedan drugi način. Samo pjesmi je dozvoljeno da kaže ono što je jezikom svakodnevnice nezamislivo i neizgovorljivo:

Od nameta nema selameta

Tako u okruženju tvrdih adeta i običaja pjesma postaje vid odvažnosti da se, kroz bodljikavu ogradu uobičajenih i neupitnih zabrana, posegne za vlastitom slobodom. Ljubav se pjesmom brani od običaja. Baš kao što običaji svojim ograničenjima i zabranama dovode u pitanje mogućnost slobodnog ljubavnog izbora:

Koga hoću, ne daju miKoga neću, nameću miJest tako mi zdravlja mogaNe imala nikog svoga

I nisu u pitanju samo djevojačke, nego, ljudske slobode. Na jednakom udaru običaja toga doba su i momci. Ponekad toliko mladi da njihova svijest nije dorasla smislu konkretnih zbivanja i događanja koja roditelji nameću i provode:

Meha majka luda oženikaJoš luđega u đerdek spremila

U nemogućnosti da razumije jednu nestvarnu stvarnost, ostaje mu još samo zbunjenost na ivici emotivnog sloma:

Gleda Meho lijepu djevojkuGleda Meho al se ne dosjećaŠta će sobom, a šta li sa njomePa zaplaka traži staru majku 

Njega tješi pod duvak djevojka: 

Nemoj plakat moji jadi MehoJa sam tebi nešto donijela 

Šta mu je donijela?

U odgovoru na ovo, naizgled banalno pitanje, dolazimo do najvećeg umijeća sevdalinke i njenog prefinjenog poetskog jezika: da sve kaže, a da, ostajući metaforički vrlo precizna, ne bude ni vulgarna ni prizemna ni nejasna:

Ja sam tebi nešto donijela:U njedrima dvije gurabijeU dimije – ticu lastavicu

Sve je uredu. I sve je na svom mjestu. Običaj uljudnog govora je sačuvan, a poruka prenijeta precizno i bez zabune. Tako sevdalinka rafiniranim metaforama izriče svoje želje i zahtjeve; nade i razočarenja; čuvajući pri tom ljudski dignitet aktera ljubavne drame. I to je ono što je čini ljudski velikom i estetski jedinstvenom poetskom formom koju je iznjedrilo jedno vrijeme uobičajenog nametanja i prisilnog ljubavnog odricanja.

Iz knjige E. Bajtal, Sevdalinka – alhemija duše, izd. Rabic, Sarajevo 2012.

___________________________________

* Deus sive natura (Bog ili Priroda), kaže Spinoza

Opsada Sarajeva: Četvrt veka laži, ćutanja i poricanja

Autor Tomislav Marković6.4.2017. u 09:17

Foto: Flickr

Tokom opsade poginulo je 14.011 ljudskih bića, od čega 7.808 u prvoj ratnoj godini, 3.392 u narednoj, a među ubijenima bilo je 1.601 dete. Lakše i teže je ranjeno oko 50.000 ljudi. Fašisti su na Sarajevo ispalili oko 64.490 granata, u proseku 329 dnevno; rekord su postavili 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih granata. Tako kaže statistika smrti i razaranja, to je bio učinak razularenog srpskog nacionalizma i njegovih ubilačkih falangi koje su predvodili Radovan Karadžić i Ratko Mladić. A iza njih je stajao vrhovni vožd vaskolikog srpstva Slobodan Milošević.

Piše: Tomislav  Marković

Navršilo se dvadeset pet godina od početka opsade Sarajeva koja je trajala 44 meseca, tri puta duže od opsade Staljingrada. Glavni grad Bosne i Hercegovine bio je 1.425 dana pod neprekidnom paljbom zločinaca sa okolnih brda. Jugoslovenska narodna armija, naprasno transformisana u Vojsku Republike Srpske, udružena sa brojnim srpskim paravojnim formacijama, ubijala je grad i njegove žitelje četiri duge godine, uz logističku, finansijsku, ideološku, medijsku i svaku drugu pomoć iz Beograda.

Prema podacima Istraživačko-dokumentacijskog centra, tokom opsade poginulo je 14.011 ljudskih bića, od čega 7.808 u prvoj ratnoj godini, 3.392 u narednoj, a među ubijenima bilo je 1.601 dete. Lakše i teže je ranjeno oko 50.000 ljudi. Fašisti su na Sarajevo ispalili oko 64.490 granata, u proseku 329 dnevno; rekord su postavili 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih granata. Tako kaže statistika smrti i razaranja, to je bio učinak razularenog srpskog nacionalizma i njegovih ubilačkih falangi koje su predvodili Radovan Karadžić i Ratko Mladić. A iza njih je stajao vrhovni vožd vaskolikog srpstva Slobodan Milošević. A iza vožda stajali su intelektualni i duhovni autoriteti – Srpska akademija nauka i umetnosti, Srpska pravoslavna crkva, Udruženje književnika Srbije i brojni ostrvljeni slobodni strelci. Tako izgleda naša piramida zla. A oglašava se režanjem i Mladićevom naredbom: “Raspameti!”

O opsadi Sarajeva napisane su brojne knjige, snimani su filmovi, postoje hiljade svedočanstava o užasu kojem su bile izložene Sarajlije; pred Haškim tribunalom izrečene su sudske presude Stanislavu Galiću, Dragomiru Miloševiću i Radovanu Karadžiću; čitav svet zna šta se događalo u Sarajevu tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu. Čitav svet, osim Srbije. Prošlo je četvrt veka, a u Srbiji se malo toga promenilo u odnosu prema opsadi Sarajeva.

Besomučna ratna propaganda

Nakon što je preuzeo vlast na Osmoj sednici u septembru 1987. godine, Milošević je smenio sve urednike u medijima i postavio svoje ljude koji su odmah udarili u besomučnu nacionalističku propagandu. Ključni motiv tih narativa za pripremu rata bila je famozna “ugroženost srpstva”, dogma da su Srbi ugroženi uvek i svuda, da im je naneta nepravda i da imaju pravo da se svete. Ta lažipriča nije imala veze ni sa stvarnošću ni sa mozgom, ali je pustila korenje u glavama većine ljudi u Srbiji. Ispostavilo se da mnogi umesto sive mase u lobanji imaju kokardu, četiri ocila ili već neki sličan rekvizit iz skladišta nacionalnog kiča.

Tokom same opsade Sarajeva i rata u Bosni srpski mediji su rafalno ispaljivali ratnu propagandu na svoje konzumente, laži su ponavljane iz dana u dan, hiljadu puta, deset hiljada puta, stotinu hiljada puta – sve dok nisu postale jedina istina u koju se sme i može verovati. Propagandisti su se načisto razularili, pustili mašti na zlovolju, pa su često prevazilazili granice fantastike. Krvave masakre na Markalama mrtvi hladni su proglašavali insceniranim događajima, a nastradale žrtve – lutkama, razvijajući najluđe teorije zavere i svaljujući pritom krivicu na branitelje Sarajeva.

Na državnoj televiziji u Beogradu, u okviru Dnevnika emitovan je prilog u kojem se tvrdilo da pevač Indexa Davorin Popović ima javnu kuću sa maloletnim Srpkinjama. Potom mu je pripisano da je bacao srpsku decu lavovima u sarajevskom Zoološkom vrtu. To je jedna od najluđih izmišljotina pomračenih umova kojima je srpstvo udarilo u mozak. Ne bi me čudilo da je broj ljudi u Srbiji koji veruju u ovu budalaštinu i dalje prilično velik. Kada bi se svi ljudi koji su prepričavali ovu grozomornu laž kao suštu istinu dobrovoljno bacili u čeljusti lavova u beogradskom ZOO vrtu, u znak pokajanja, bojim se da bi kraljevi životinjskog carstva imali hrane za nekoliko života.

Lokalna istorija beščašća

Suštinu srpskog odnosa prema opsadi Sarajeva izrazio je Dragoš Kalajić, ugledni intelektualac kukastog tipa, srećom pokojni, još u martu 1994. godine, rekavši sledeće: “Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost”. Na istoj nekrofilnoj liniji bili su brojni srpski pisci i intelektualci. Recimo, Momo Kapor, inače rođeni Sarajlija, koji je redovno hodočastio kod svog prijatelja Radovana Karadžića, pesnika i masovnog ubice. Obilazio je srpske položaje oko Sarajeva, posmatrao svoj rodni grad zajedno sa onima koji ga ubijaju, te pratio razvoj rušilačkog pohoda. Kasnije je u jednom intervjuu za NIN izjavio: “Velika je nesreća i u isto vreme velika privilegija da kroz dvogled gledaš grad u kome si rođen, a da ne možeš u taj grad da uđeš”. Zaista nadahnuta izjava, jedna rečenica je sasvim dovoljna za počasno mesto u Opštoj istoriji beščašća. Ili za ulicu u Beogradu. Samo što je ovo potonje privremeno, a prvo ostaje zauvek.

Srpski pisci su vredno radili na falsifikovanju istine o opsadi Sarajeva, samo su za razliku od svoje novinarske sabraće koristili više stilskih figura, da bi sva ta papazjanija zaličila na književnost. Pisali su romane o opsadama sa specifičnom vizurom po kojoj su kroz istoriju jedino Srbi bili pod opsadom, kako u ranijim vekovima, tako i u poslednjem ratu u Bosni. Ili romane u kojima se na početku pomene da Srbi granatiraju Sarajevo, ali se potom to nekako zaboravi, da bi se razvijala priča o tome kako su naši uvek dobri, a oni drugi od iskona zli.

Nemirenje sa zločinom

Ipak, nisu svi pisci i intelektualci izdali svoju savest i prodali je Dobrici Ćosiću i Slobodanu Miloševiću za 30 srebrnjaka, bilo je i uvek će biti časnih izuzetaka. Jedan od njih je veliki srpski pesnik Miodrag Stanisavljević koji je prvi u Srbiji pevao o Omarskoj, o srpskim zločinima, o sramnom ratnom pohodu na susede. Evo njegove antologijske pesme “Srbi pišaju na Sarajevo” koja govori o opsadi, objavljene u “Republici” maja 1994. godine, i preštampane u zbirci “Jadi srpske duše”:

“Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.

Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?

Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.

I dok ponavlja ‘zemlja srpska, zemlja srpska’
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.”

Zahvaljujući ovakvoj poeziji i satiričnim kolumnama “‘Umor u glavi” Stanisavljević je praktično izbrisan iz srpske književnosti, jer u tom zakorovljenom vrtu nema mesta za izdajnike kojima je stalo do ljudskosti i istine. Nije on jedini, bilo je još mnogo ljudi koji su govorili i pisali kao on, od Radomira Konstantinovića do Bogdana Bogdanovića, od Petra Lukovića do Stojana Cerovića i mnogih, mnogih drugih. Okupljali su se na antiranim skupovima, oko Beogradskog kruga i onog što se nekad zvalo Druga Srbija. Kako je napisao Radomir Konstantinović, to je bila ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. Međutim, nemirenje sa zločinom bilo je u teškoj manjini u to vreme, a to je ostalo i do danas. Većina je na rat gledala iz plemenske perspektive, gutajući ratnu propagandu kao redovni dnevni obrok. Dok su retki ljudi koji su sačuvali ljudsko u sebi protestovali zbog ubijanja Sarajeva i Bosne, većina je bila – kako se govorilo i tada i danas – “uz svoj narod”. Samo što je ta pozicija bila – tik uz dželata. Kao što je rekao Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu iz 1993. godine: “A Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake večeri, gledao je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva. Beograd je bio negde po strani, kao da se to dešava na Mesecu, u nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povučen”.  Beograd na istoj poziciji stoji i danas, tapkajući u mestu zločina.

Mesec dana u Sarajevu

Oktobar 2011. godine proveo sam u Sarajevu, na rezidenciji za pisce. Poznavao sam dosta Sarajlija od ranije, imao sam puno prijatelja u gradu, tokom tog boravka stekao sam nove, taj oktobar prošao je u intenzivnom druženju. Rat u Bosni nije mi bio nepoznanica, objavio sam na desetine feljtona i stotine tekstova na e-novinama o srpskoj agresiji na Bosnu, čitao sam brojna svedočanstva ljudi koji su preživeli logore ili opsadu, kad god bih se sreo s nekim prijateljem iz Bosne uvek bismo prozborili koju i o neizbežnoj temi rata. Međutim,  nikada ranije nisam doživeo takvu koncentraciju ratnih priča kao za vreme te rezidencije. U tih mesec dana, dok sam svakog dana sedeo sa prijateljima iz Sarajeva, rat je svako malo pomaljao svoju glavu, između dva pića, između dva duvanska dima, u kafiću, u parku, u šetnji, u restoranu, svuda. Nije rat, naravno, bio jedina tema, nije čak ni dominantna, daleko od toga, tek još jedna u nizu, za njih normalna tema kao i svaka druga. Pričamo o književnosti, politici, životu, a usput se provuče i poneko sećanje na rat. Normalno.

Svako je imao svoju priču, različitu od drugih, svako je bio u svom ratu. Neko je bio dete tokom opsade, pogođen granatom, još nosi geler u glavi; neko je bio oficir BiH, ranjen, prošao pakao; nekome su najbliži stradali u ratu, nekome su spalili kuću, neko je bio u izbeglištvu, neko je preživeo pokolj i scene kao iz “Jame” Ivana Gorana Kovačića… Svi su prošli kroz užas. Shvatio sam da između mene i mojih bosanskih prijatelja stoji ponor, granica koja nikad neće biti pređena. Oni su preživeli ratne strahote, ja nisam, čak ne mogu ni da zamislim kako im je bilo. Ni empatija ni mašta tu nisu od velike pomoći.

A onda je prošao oktobar, došlo je vreme za povratak u Beograd. Jednog ranog jutra ukrcao sam se u autobus i kroz samo par sati bio sam na granici sa zemljom koja je priredila sav taj užas mojim prijateljima. Prešao sam granicu i ušao u zemlju koja je pokrenula mašineriju uništenja i zla. U zemlju u kojoj ne postoji čak ni opšta priča o agresiji na Bosnu, a kamoli lične, individualne, pojedinačne ljudske priče. Ono što je za ljude iz Sarajeva i Bosne godinama bila stvarnost, ono što je posredno, kroz njihove priče, bilo moja stvarnost tih mesec dana – sve to u Srbiji jednostavno nije postojalo. Postojale su samo laži, ćutanje i poricanje.

Zevanje posle rata

Iz te sumanute, bolesne, pervertirane realnosti koja mi se odjednom raskrilila u strašnoj jasnoći rodila se većina pesama koje sam objavio u knjizi “Čovek zeva posle rata”, kao i dobar deo satiričnih tekstova koje sam spakovao u rukopis pod radnim naslovom “Velika Srbija za male ljude”. Parafraza Dušana Vasiljeva ukazala mi se kao dijagnoza stanja u kojem se Srbija nalazi već decenijama. Zevanje nad ljudskom patnjom, grozna ravnodušnost prema bližnjima kojima smo naneli zlo, glava zabijena u krvavi pesak – to je slika moralnog stanja Srbije danas i ovde. Znam da se pisanjem ne može učiniti mnogo, ali ta Krležina “kutija olovnih slova” jedino je oružje kojim raspolažem. “Ako ne možeš mnogo, možeš malo”, rekao bi St iz Goribora.

Kad se danas povedu rasprave o tome zašto je Srbija u čabru, zašto je zaglavljena, zašto tapka u mestu i ne može da mrdne, zašto nam nije bolje – to više i ne zaslužuje odgovor. Kako može da bude dobro zemlji koja je ubijala Sarajevo i čitavu Bosnu, zemlji koja je satirala Vukovar i Dubrovnik, masakrirala po Kosovu i proterivala stotine hiljada ljudi? Zemlji koja pritom nije u stanju ni da prizna šta je radila, a kamoli da iskreno zamoli za izvinjenje. Nesposobna za pokajanje, Srbija koju su udesili njeni sinovi – kao Brehtova Nemačka nekad – među narodima sedi kao ruglo ili kao užas. A zli duh koji je ubijao Sarajevo još uvek je živ i zdrav. Akademici, političari, pisci, intelektualci i ostali pobornici kame čuvaju ga u svojim srcima, redovno ga hrane mržnjom, poje resantimanom i predaju u amanet novim generacijama.

Zaduživanje

O : 26. Mart 2017.:

Nastavlja se suludi i sumanuti trend narkomanskog zaduživanja države. U februaru mesecu je zaduženost bila – 343.194.643 evra.

Bolesni ludak, NATO premijer, nastavlja da nas zadužuje i da vodi Srbiju u potpunu propast. Sve njegove izjave su demagoška laž i jedina njegova prava aktivnost je svakodnevno nastupanje u medijima i permanentna krađa države. Sistem funkcioniše na zaduživanju i pripremi državnih kompanija sa nacionalnim resursima za rasprodaju, što se planira u ovoj godini, nakon održanih predsedničkih izbora.

Zaduživanje i rasprodaja su jedina politika kriminalnog klana Vučić. Podaci o uspesima lažnih reformi se konstantno falsifikuju.Prava istina, koju ne smeju da objave režimski mediji i koju ne iznose estradni ekserti za prodaju magle, koji su na platnom spisku tog kriminalnog klana, jasno govori kuda ide okupirana i silovana Srbija.

Kada su u julu 2012.godine izdajnici i konvertiti dovedeni na vlast, kao ucenjeni projekat Brisela i Vašingtona, javni dug je iznosio 15,2 milijardi evra. Danas, javni dug je narastao, postoji zvanični sajt države na kome se meri brzina rasta javnog duga, na čitavih 27,641 milijarda evra. To je rast zaduženosti od 12,641 milijardi evra za svega pet godina. Srbija se zadužuje 68 evra u sekundi, 225.000 evra u minuti i 5.878.000 evra na dan. O ovome podatku se uopšte ne govori. Stvorena je u društvu rasipnička i pijana, kafanska atmosfera da naprednjačka lumperajka može da se nastavi dok ne dotaknemo samo dno. Gde je to dno? Od čega zavisi kada ćemo da dotaknemo dno?

Zavisi od strpljenja opljačkanih, siromašenih i poniženih građana Srbije.Što je rastegljivije strpljenje građana, to se dno dublje spušta i veće su prevare, laži i malverzacije privilegovane kaste na vlasti.Strategija tiranina je vrlo jasna – rasprodati sve što se još može rasprodati u Srbiji, prema dobijenim uputstvima svojih stranih nalogodavaca, prepustiti strancima da otkupe sve strateške resurse države, prikupljenim novcem se održati na vlasti još jedan predsednički mandat, potkupljujući sve što pristaje da se proda, i onda, kada građani budu primorani da u revoluciji potraže rešenje za svoj životni opstanak, da pobegne iz države, koju je potpuno uništioi razorio, na neka egzotična mesta po svetu gde mu se nalazi pokradeni novac.

U ovoj godini režim mora da se zaduži 858,8 milijardi dinara ili skoro 7 milijardi evra, kako bi mogo da otplaćuje sva dospela potraživanja i kako bi se sprečio kolaps nefunkcionalnog i neodrživog, totalitarnog sistema. U toj velikoj cifri naših dospelih obaveza sadržane su i kamate. Sigurni finansijski slom ovoga sistema nastaje kada prestane zaduživanje i kada više ne budemo imali šta da rasprodamo. Tada više neće biti sredstava u državnoj kasi za isplatu plata svima koji žive na budžetu i kojih ima, zajedno sa onima koji rade u privatnim, privilegovanim, paradžavnim kompanijama za pranje novca, oko jednog miliona, niti će biti sredstava za isplatu 1.726.000 penzionera, pa će za nekoliko dana, kada plate i penzije ne budu primljene, doći do potpunog finansijskog sloma naprednjačkog režima, koji je zasnovan na ucenama, pretnjama, krađama, demagogiji i manipulacijama.

Računica je potpuna jasna. Matematika je egzaktna. Pogledajmo podatke za poslednje tri godine 2014-2016 i uporedimo dobijene cifre. U tom periodu porast BDP je iznosio – 245 milijardi dinara, dok je privreda i država platila u tom periodu na ime kamata-771 milijardi dinara. To znači, da je tu razliku od – 546 milijardi dinara morao neko da plati. Ko? Građani, jer , na kraju, građani uvek sve plaćaju.

Pošto nije bilo porasta BDP-a iznad 771 milijardu dinara, koliko je potrebno minimalno sredstava samo da se servisiraju kamate za privredu, banke i državu, onda su prezaduženi subjekti morali da se ponovo zadužuju. Samo za kamate je otišao toliki novac.Otplata dospelih kredita su mnogo veći iznosi. Država ne može da servisira kamate, nego mora da se zadužuje ili da rasprodaje porodičnu imovinu.Tako raste zaduženost čitave države. Tako je NATO premijer ostvario, evo nešto što on voli da čuje, najveću zaduženost u istoriji Srbije.Oborio je sve rekorde i taj trend se nastavlja.

Narkotizovani premijer, opijen svojom velikom “istorijskom ulogom“ i svojim planetarnim značajem, nema nikakvog drugog rešenja, nego da se zadužuje i da sve rasprodaje. Kako za ukupan iznos kamate, koju moramo da platimo za korišćenje stranog novca u Srbiji, iz države treba godišnje da ode skoro 2,6 milijardi evra, i kako nema privrednog rasta koji jedini može da omogući pokrivanje tolikog kamatnog troška, raste naša zaduženost, što, opet, znači da će iznos kamate da se uvećava i da će morati da se ponovo još više zadužujemo.To najbolje pokazuje plaćena kamata u periodu 2012 – 610 miliona evra i 2015 – 1,208 milijardi evra, gde se jasno vidi da je izdvajanje za kamatu dvostruko poraslo i da to predstavlja veliki teret za državu.

Ukupno je za kamate NATO premijer platio za period 2012-2016 ukupno oko 5 milijardi evra. Godišnji nivo zaduživanja se kreće u rasponu od 5,4 milijardi evra do 6,2 milijardi evra. Istovremeno, otplata dospelih obaveza se kretala u rasponu 3,843 milijarde evra / 2012/, do 4,45 milijardi evra /2015/. Ako je zaduženost u 2016.godini iznosila 662 milijardi dinara, dok je za 2017 planirana -858, 8 milijardi dinara, koliko je to procentualno povećanje zaduženosti samo u jednoj godini? Rast zaduženosti je – 29,8%. A rast BDP je jedva bio-2,3%.

Prvobitno je režim planirao da će država od stranih vlada i banaka uzeti 150,2 milijardi dinara, ali danas saznajem da se planira zaduživanje od neverovatnih – 359 milijardi dinara za 20 kapitalnih projekata od puteva do kanalizacije, dok je prošle godine to iznosilo -90,1 milijardi dinara. Koliki je to procenat povećanja zaduženosti? Povećava se zaduženost 400%.

O tome da je pogrešno ulagati u puteve, dok nam fabrike ne rade, govorim već tri decenije, ali, nažalost, nikoga iz vlasti to ne zanima. Zašto? Izgradnja puteva, mostova i infrastrukturnih objekata su idealni poslovi za velike krađe političkog ološa. Velja Ilić je svojom izjavom o kraduckanju u izgradnji auto-puteva samo potvrdio ono što svi znamo.Koliko je ukradeno novca na izgradnji megalomanskog mosta preko Ade? Koliko košta izgradnja kilometra auto-puta do Preljine? Zašto novi auto-putevi propadaju posle godinu dana?

Susedna Hrvatska je platila izgradnju svojih auto-puteve 10 milijardi evra. Danas, kada treba da ih daju u koncesiju na trideset godina, ne mogu da dobiju 1,5 milijardi evra. Vozio sam mnogo puta na relaciji Beograd-Zagreb. Sablasno deluje prazan auto-put. Naročito noću. Kraj skupih auto-puteva, koji služe za bogaćenje političkih skotova i primitivnih tajkuna, ostale su neuzorane hiljade hektara najboljih slavonskih i sremskih oranica, propali su poljoprivredni kombinati i zamire život na opustelim selima.

Pametna vlast, koja zna ekonomski logično da razmišlja, koja ima viziju i strategiju razvoja, koja nije alava i nadobudna, prvo ulaže novac u pokretanje proizvodnje na njivama i fabrikama, sve u želji da zaposli što više nezaposlenih radnika. Otvarajući im tako nova radna mesta, mudra vlast otvara perspektive za otpočinjanje novog života.

Iz takve zemlje, gde se ulaže, štedi, pronalazi, radi i zarađuje, niko ne želi da pobegne, jer svi hoće da budu gazde na svom vekovnom ognjištu. Zapamtite jednom za sva vremena, fabrike i poljoprivredna proizvodnja i veliki izvoz grade auto-puteve. Potpuni je promašaj tvrditi da auto-putevi grade fabrike. To tvrde ostrašćene neznalice i korumpirane bitange iz vrha vlasti, sve u nameri da se domognu neke masne provizije.

Kada ih čujete da tako slatkorečivo zavode javnost, treba da znate da se to radi sve samo zbog provizije koja želi da se uzme. Sve ostalo te političke nitkove ne zanima.

Njih ne zanima održivost duga države u potpuno nepokrenutoj privredi. Njih samo interesuje koliko će novca dobiti za svoje usluge koje pružaju privilegovanim i monopolizovanim kompanijama.Pranje para i izrastanje novih milijardera preko neprekidnog zaduživanja države i naroda, nije samo srpski izum. To je imanentno svim državama u razvoju, koje žele da se brže razvijaju i da se brže oslobađaju siromaštva kroz pokretanje domaće proizvodnje i izvoza robe i usluga na strano tržište.

Početkom osamdesetih godina, kada je srušeno rađanje južnoameričke liberalne demokratije i kada su Fridmanovi neoliberalni fundamentalisti podržali uvođenje vojne hunte, istraženo je da se od 100 dolara kredita ili pomoći, koji su stizali u te nerazvijene zemlje, preko 85% tog istog novca, opran i novonaimenovan, vraćao se na privatne račune političara i tajkuna u komercijalnim bankama razvijenih država. Kada je Jeljcinova Rusija propadala i kada je došlo do finansijskog kolapsa, trebala je Rusija da dobije 5 milijardi dolara od MMF-a za podršku ispražnjenom budžetu, onda sam čuo šalu u Moskvi, da je bilo bolje i jeftinije ako bi, ne šetajući uopšte novac, odmah 80% kreditnog aranžana MMF-a uplati političkom ološu i tajkunima na njihove privatne račune u Švajcarskoj i egzotičnim ostrvima.

Napominjem ovde, da se statistički izveštaje o našoj zaduženosti ne mogu meriti sa nominalno prikazanim BDP-om, koji se nerealno prikazuje, kako bi se prevarila javnost u Srbiji da Srbija nije zadužena i da ima još prostora za novo zaduživanja. Tako se nominalni BDP prikazuje na 33 milijardi evra, dok je on realnao jedva 16 milijardi evra, ako se uzme neka prosečno pristojna procena BDP-a, ali ako se izračunava konzervativnom metodom, onda BDP ne prelazi 14 milijardi evra, što pokazuje svu tragičnost našeg današnjeg političkog položaja.

Siromašni smo zato što smo pokradeni i zato što totalitarni politički sistem stvara neefikasnu privredu.Videli smo da su ukupna izdvajanja države za plaćanje kamate daleko prevazišli prihode koje dobijamo rastom BDP-a. Kada taj podatak saznamo i kada se probudimo i pođemo prvi put sa ocem na jutrenje, onda će doći do temeljnog otrežnjenja građana.

Naglasio sam da očekujem da će se to dogoditi čim ne budemo mogli više da isplaćujemo penzije i plate, skoro milion prima nadoknade iz državne kase, pa sigurno sledi neki od revolucionarnih oblika socijalne revolucije, koja mora svu nepravdu, konačno, i da poravna. Ostaje nam, na samom kraju, još samo da se rešimo najvažnije pitanje – kako izaći iz ove progresivne spirale zaduživanja?

Jedini način, prema mom stručnom mišljenju, je da se odmah prekine dalje štetno zaduživanje države, da se uhapse i osude svi koji su u tome učestvovali i da se izabere Vlada nacionalnog spasa, koja će biti sastavljena od najboljih i najpriznatijih naši stručnjaka iz zemlje i rasejanja, koji imaju minimalno 20 godina rada u struci. Predlažem da se donese Zakon o zabrani daljeg zaduživanja države i Zakon o zabrani prodaje nacionalnih resursa i privatizaciji kompanija koje rade sa nacionalnim resursima.

Kako je Srbija već bankrotirala, samo se to ne sme da prikaže, i svaka vlast krije tu istinu, predlažem da se proglasi bankrot i da se primene političke i ekonomske mere iz Plana bankrota, koga sam napisao i objavio pre nekoliko godina. Moramo da podvučemo crtu, da se pogledamo u oči i da lopove,kriminalce i prevarante privedemo pravdi. Posle toga, krenuće ekonomski oporavak i Srbija može da, na osnovu resursa koje poseduje, među kojima je najvažniji resurs inteligencija naših ljudi, postane razvijena evropska zemlja.

Ima rešenja! Nije sve izgubljeno! Potrebno je samo da pravi ljudi dobiju priliku da upravljanju državom.

Branko Dragaš

www.dragas.biz