IDEOLOZI I FUNDAMENTALISTI U PRAVILU IGNORIRAJU ČINJENICE

DŽEVAD KARAHASAN: 

02 Oct 2017 

"Tvrdo vjerujem u opstanak Bosne, jer je kultura vraški žilava"

Veliki jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, predsjednik Društva pisaca BiH, akademik i profesor Dževad Karahasan, sa mjestom boravka u Sarajevu i u Gracu, boravio je ovih dana u Novom Sadu, gdje je u knjižari “Bulevar Books” održao i književno veče. Imao sam tu čast da proboravim u razgovoru s višestruko nagrađivanim piscem, dobitnikom – između ostalih –  najuglednije njemačke književne nagrade Hajnrih Hajne i Geteove medalje, njemačkog državnog odlikovanja za njegovanje dijaloga kultura. Bio je nominovan i za Nobelovu nagradu. Zvanične dijelove razgovora nudimo čitaocima Autonomije na, nadam se, uživanje.

Odavno nisam uživao više u jednoj knjizi nego u vašem romanu-trilogiji “Što pepeo priča”. Nisam se, međutim, mogao oteti utisku da je epoha u kojoj je živio slavni Omar Hajam nevjerovatno slična vremenu u kojem mi živimo… Da li vam je to bila intencija, da povučete paralelu između dvije epohe?

Volio bih odgovor na to pitanje početi jednom anegdotom: 2012. godine imao sam čast primiti u Diseldorfu Hajneovu medalju i laudacio je govorio veliki njemački kritičar Lotar Miler. Pita me prije dodjele: “Šta radiš?”, a ja mu kažem: “Ma ništa, tebe to neće zanimati, jedan historijski roman”. Tu je sjedila moja prevoditeljica na njemački Katarina Volf, koja je upravo završila prijevod prvog dijela, “Sjeme smrti”. Ona me gleda i kaže: “Istorijskog? Pa ja ovako aktualnu knjigu nisam pročitala u životu!” Istinu govoreći, taj Katarinin komentar je mene naveo da počnem razmišljati o aktualnosti knjige. I što sam duže razmišljao, sve sam se bolje uvjeravao u to da ona zapravo jeste užasno aktualna. I vremenom sam osvješćivao činjenicu da čovjek o čemu god da govori – kazuje sebe. Potpuno je jasno da ja tu knjigu ne bih mogao napisati da me nije prisilila sličnost naših epoha. Ja vjerujem – tvrdo vjerujem – da je onaj početni impuls za rad na njoj bilo moje očajanje zbog spaljene Vijećnice, zbog uništenog Orijentalnog instituta, zbog sulude situacije u koju smo svi mi gurnuti uništenjem Jugoslavije, razaranjem sjećanja, sistematskim iskrivljavanjem našeg pamćenja. Sve to jeste početni impuls za rad na njoj, ali potpuno je jasno da rad ne bi bio moguć, odnosno ne bi bio plodonosan, bez upadljive sličnosti naših epoha.

Počnimo od ove najvidljivije sličnosti – fundamentalizama. Hajamovo vrijeme na Istoku: ubijaju Haladža, ozbiljno progone čitav niz sufija i bez autoriteta al-Gazalijevog, pitanje je šta bi uopće bilo sa velikim brojem sufija i čitavim sufijskim pokretom. Na Zapadu, sveti Bernard de Klervo u propovijedi urla: “Kršćanin traži svoju slavu u smrti nevjernika!” Težu uvredu kršćanstva nisam čuo ni od jednog neprijatelja. Jer kršćanstvo je, pobogu, religija života, ne smrti. Naše vrijeme… Pored raznih religijskih fundamentalizama, imate ekonomski fundamentalizam. Čovjek u Evropskom parlamentu najozbiljnije kaže da se “čovjek, nažalost, ne isplati”!? Financijski fundamentalizam je još radikalnija sekta među ekonomskim fundamentalistima. To su ljudi koji naprosto nisu sposobni shvatiti da je privreda tu radi čovjeka, a ne ljudi radi privrede. Da proizvodnja i profit trebaju služiti životu. Ne, oni vjeruju da život služi proizvodnji i profitu. Tu su i razni nacionalni fundamentalizmi…

Sad bih, ako mi dozvolite, govorio iz pozicije takozvanog konkretnog malog čovjeka. I u Hajamovo vrijeme i u naše vrijeme izrazito dominiraju ljudi koji imaju same odgovore i ni jedno jedino pitanje. Fundamentalist je čovjek koji je izgubio vjeru, koji je izgubio skepsu i ima samo malo znanja i vjeruje, misli da s to malo znanja može objasniti sve. Fundamentalizam je stanje duha.

“Pitalac među ljudima koji imaju samo odgovore nužno je sumnjiv, nepodnošljiv, neugodan i takvoga se izbjegava (…) kojega se ne trpi, kojem se ne vjeruju, kojeg bi bilo lijepo i pametno, brate, ubiti! Pa da, kvari nam udobnost.” (foto: Jelena Dukarić)

Ali, oni se isto tako zaklinju u nekog svog boga, zar ne?

Pa, naravno! S tim da oni ozbiljno vjeruju da je taj bog njihov sljedbenik. Jer, vi ste primijetili da se svaki fundamentalist najozbiljnije trudi da ispravi greške koje je njegov bog počinio. Bernard de Klervo tvrdi da vjeruje u boga. I ne pada mu na um da je taj bog imao razloga da dozvoli postojanje muslimanima i takozvanim mnogobošcima ili kako su ih oni zvali paganima. Ne, Bernard de Klervo vjeruje da on mora ispraviti greške svoga boga, pa iskorijeniti to. Svaki fundamentalist se poziva na boga kojega pretvara u svog sljedbenika i popravlja svijet koji je bog dao: sa mnogo grešaka ga je stvorio, dobro – fundamentalist će te greške ispraviti.

Je li to razlog zbog kojeg ni sam Hajam nije bio – a nije ni sada – omiljen među takvima? Što zvuči pomalo apsurdno, jer Hajam u svojoj poeziji priča s bogom…

Naravno, ne prestaje! On ima vjeru i ima skepsu. Dinko, biti vjernik je prokleto neudobna pozicija. Religija može biti udobna, jer religija je sistem rituala, formula, iskaza, u kojima jedna zajednica artikulira svoj pojam, svoju sliku transcendentnoga. Vjernik je čovjek, pojedinac koji traži dijalog sa bogom. Čovjek kojega muče milioni pitanja, nedoumica. Čovjek koji po diktatu svoga unutrašnjeg bića želi pristati na postojanje u svoj njegovoj strahoti. I to je ono što Hajam sve vrijeme radi. “Dragi Bože, ja želim pristati na to da si ti ubio moju kćer. Ali, pomozi mi da odgonetnem – zašto?” Vjernik je bez prestanka u jednoj vrsti sukoba s bogom, raspravlja s njim. Ljudi koji su religiozni bez vjere, njima je život fantastično udoban. Sad on zadovolji obaveze koje mu je religija propisala, i ode živjeti svoj život. Dakle, za razliku od religizonih ljudi koji ne moraju imati pitanja, vjernik je čovjek kojega muče milioni pitanja. Pitalac među ljudima koji imaju samo odgovore nužno je sumnjiv, nepodnošljiv, neugodan i takvoga se izbjegava. Dakle, meni je potpuno prirodno da je Hajam bio čovjek kojega se sumnjiči, kojega se ne trpi, kojem se ne vjeruju, kojeg bi bilo lijepo i pametno, brate, ubiti! Pa da, kvari nam udobnost.

I tako već od tih vremena pa evo do danas…

I tako već hiljadu i nešto godina (smijeh)…

A reklo bi se da u toj vrsti udobnosti uglavnom uživa i ova božja administracija na zemlji, popovi, hodže…

Da, da, birokrati neba (smijeh)…

Hajde sad da preskočimo desetak vijekova pa da pogledamo današnju Evropu u kontekstu ove, kako joj tepaju, migrantske krize. Svjedočimo porastu popularnosti ekstremnih desničara, neofašista i neonacista u Evropskoj uniji, a kao glavnu municiju za svoje propagandno djelovanje oni koriste strah od takozvanih migranata, to jest tih nesrećnih ljudi sa Bliskog istoka koji dolaze u Evropu… Kako je moguće da se jedna zajednica od 550 miliona stanovnika tako uplaši dva miliona nesrećnika?

Problem s vama je u tome što znate činjenice i uzimate ih u obzir. Ideolozi i fundamentalisti u pravilu ignoriraju činjenice. Vi uzimate u obzir činjenice i čudite se: kako je moguće da zajednica od 550 miliona članova povjeruje u to da dva miliona očajnika mogu dovesti u pitanje njihov kulturni identitet? Naravno da je besmislica to što oni govore. Ali, ako ljudi ne uzimaju u obzir činjenice, a vi stalno ponavljate – oni će povjerovati. Kažu: oni hoće da parazitiraju na našem blagostanju i, bogme, mogli bi nas osiromašiti. To nezamislivo bogatstvo može ugroziti dva miliona očajnika? Na stranu jeziva činjenica da su ti ljudi otišli od svojih kuća upravo zato što im je Zapadna Evropa život učinila nemogućim, što im je razorila same temelje egzistencije. Jer, niko zbog nečega ne govori o nepojamnom zločinu, koji vrišti do neba, koji su Engleska i Francuska počinili u Libiji. Niko ne govori o perverznoj, monstruznoj laži koju su tadašnji vladari Francuske i Engleske, Sarkozi i Kameron, počinili u Libiji. Oni uzimaju najvjernijega Gadafijevog psa, proglašavaju ga demokratskim političarem, nakon što su razorili zemlju, pobili ljude, uništili infrastrukturu i sve to u ime slobode i demokratije. Ko je otjerao ljude iz Libije, ko im je razorio kuće? Ko je organizirao i naoružao takozvanu opoziciju u Siriji? Ko je razorio Irak? U Iraku je do sada umrlo, poginulo, preko sedam miliona ljudi od čiste radosti zato što uživaju slobodu i demokratiju…

I Sirija…

Ne zaboravite da je Sirija bila jedini komad Zemlje u kojem je par hiljada ljudi još uvijek govorilo aramejski, Isusov jezik. Ne zaboravite da je Sirija postigla jedan prekrasni balans među različitim religijskim usmjerenjima, tokovima grupama… Jasno je da taj balans nije bio idealan, jasno je da je on počivao na relativno visokom stupnju kontrole, ali svaki balans počiva na tome. Ne možete vi uspostaviti balans ni u čemu bez kontrole, ali je činjenica da je to društvo funkcioniralo. I zaista je nesumnjivo užasan, monstruozan zločin razoriti ga. I sad se u ime morala, kulturnog identiteta, širi strah od očajnika kojima smo mi razorili kuće, život učinili jedva mogućim ili nemogućim. Tu nešto ne štima, ali to može funkcionirati upravo u društvima koja su duhovno opustošena fundamentalizmom.

Razgovor sa Karahasanom u Bulevar Booksu (foto: Slađana Ljubičić, bez koje razgovora ne bi ni bilo)

I na kraju krajeva, na već pripremljenim stereotipima, bolje reći predrasudama prema islamu. Izvinjavam se ako sam previše ličan, kako je vama da u EU kažete da ste i musliman i Evropljanin?

Moram na tu temu ispričati jednu anegdotu. Jedna me je novinarka pitala upravo to. Kako, kaže, danas izgleda kao musliman živjeti na Zapadu. Kažem ja, pa čujte, bude i ima nesporazuma. Često se osjećam glupo jer moram objašnjavati stvari koje su meni potpuno normalne. Ali, kad vidim kako je pušačima, ja se osjećam privilegirano. Ona se smijala. A ja joj kažem najozbiljnije da se strašno stidim što nisam pušač, jer je meni kao piscu mjesto među ljudima u onoj manjini koja je najviše progonjena i najviše zlostavljana. Ja bih morao ići među pušače.

Na stranu šala, radi se zaista o tome što vi kao pisac morate biti sposobni da razumijete one kojima je najgore. I tu se ne radi toliko u mom slučaju o nekom etičkom impulsu, tu se radi o poslu, o obavezi koju zanat postavlja pred mene. Posao pisca je da razumije, ne da sudi. Ja ne smijem suditi, ali moram razumjeti, i to svakoga. Niste dobar pisac ako niste spremni bar pokušati da razumijete najpoganijega gada među svojim junacima. Empedoklo kaže: Bio sam dječak, djevojčica, ptica i nijema riba što skače iz mora. To je pisac. Vi ste pisac ako ste sposobni razumjeti ženu, i breskvu, i štakora, i zločinca, i dijete što maše ručicama. A ne sudite.

Doduše, imamo i one pisce koji sude, u ovim našim krajevima: različiti očevi nacije, da im sad ime ne spominjemo…

Nažalost, malo ih je previše, ne bih o njima, ja govorim o piscima (smijeh)… Jer, pisac je – ako smijem glupo, pojednostavljeno reći, poput vjernika, jer vjernik pristaje na svijet i na postojanje i kaže pošteno: strašno je postojanje na koje si nas osudio, Gospode, ali ja pristajem na njega. Ja ne sudim, ja te samo molim – pomozi mi da razumijem. E, to je pisac. Pisac vidi užase života, pisac vidi strahotu historije. Sjetite se našeg Andrića. S kojim mirnim, spokojnim strpljenjem on govori o čudovištu koje se zove historija. Čudovište zvano historija hrani se našim očajanjem, našim strahovima, proždire naše drage… Ali, sve što mi možemo učiniti jeste da to pokušamo razumjeti, da pokušamo pristati na taj pakao. Sjećate se Hasana Sabaha, mog junaka, gnostika iz romana “Što pepeo priča”. On, kao svaki pravi fundamentalist, hoće da popravi božji svijet i izlaže gnostičku teoriju o tome da je Iblis, da je đavo onaj koji pokreće vrijeme. Kaže, svijet se kreće, vrijeme se kreće tjerano očajanjem Iblisa, đavola i našim mukama, i to treba ispraviti. Ne možemo mi to ispraviti. Mi možemo pokušati da to razumijemo. Mi možemo pokušati da vidimo u svijetu i ono dobro. Mi možemo naći radosti i razloga za život u radosti djeteta, u ljepoti pejsaža, u smijehu žene koju volimo, u trenutku užitka, u razgovoru. I pisac pokušava vidjeti sve to, sačuvati čudesnu kompleksnost svijeta. Eto, to ja pokušavam: ne suditi, razumjeti.

“Ideolozi i fundamentalisti u pravilu ignoriraju činjenice” (foto: Jelena Dukarić)

Da se opet vratimo na Evropsku uniju. Vjerujete li u budućnost EU, s obzirom na optimizam koji smo imali i sad na ovaj sunovrat koji tako lako i brzo skida tu teškom mukom sagrađenu skramu civilizacije?

Da budem sasvim iskren, teška srca, sa mnogo bola, priznajem da sve manje vjerujem. Čini mi se da se historija kreće u nekakvom ritmu – poput klatna – ide iz jednog ekstrema u drugi. Devetnaesto stoljeće je bilo vrijeme, epoha velikih sistema, velikih carevina. Imate svijet koji kontrolira nekoliko carevina: Britanska carevina, Francusko carstvo, Osmansko, Austrougarsko, Rusko i tamo negdje Sjedinjene Države. Dakle, čitav svijet je podijeljen između nekoliko carevina. I to se počinje osipati u 20. stoljeću. Bojim se da će klatno ići dalje. Sva velika carstva su se raspala tokom 20. stoljeća, a na samom kraju i Sovjetski Savez i, na moju veliku žalost, Jugoslavija, ne vidim zašto bi Evropska unija, koja je zakašnjela varijanta Austrougarske imperije ili Jugoslavije, bila uspješnija. Evropska unija ima jedan veliki nedostatak i to je razlog moje duboke zabrinutosti. A to je da je ona građena čisto racionalno, bez emocija. Ona ne uzima u obzir činjenicu da je 75 odsto politike u stvari psihologija. Ako ste vi sposobni uvjeriti ljude da im je dobro, oni će se dobro osjećati, iako objektivno gledano loše žive. I koliko god da im je dobro, ako ih niste uvjerili u to, ako se oni osjećaju loše, džaba vam je. Evropska unija funkcionira jako dobro kao akcionarsko društvo, kao unija banaka, velikih koncerna, ali ona još uvijek nije zajednica kulture, a kultura je ono što ljude vezuje. Priznajem, i interes. Mi ćemo se sjajno slagati dok imamo zajednički interes. Ali, mi se nećemo zaista razumjeti i pogotovo se nećemo voljeti ako nas ne veže ništa iz oblasti kulture. Mi moramo jedan drugoga razumjeti, a ne možemo se razumjeti ako nas ne veže kultura. Eto, to je veliki nedostatak Evropske unije. Sjetite se koliko je velikih pisaca i intelektualaca plakalo za Austrougarskom. Ja vjerujem da je isto toliko ljudi, samo što to još uvijek ne smiju priznati, plakalo za Jugoslavijom. Ne znam hoće li neko na taj način plakati za Evropskom unijom. Jer mi imamo sve razloge da budemo za nju, ali nemamo mogućnosti da je volimo, jer ona – ponavljam – još uvijek nije zajednica kulture, zajednica koja ljude okuplja na osnovu sličnog doživljaja svijeta.

Znači, još uvijek su predominantni ti nacionalni identiteti?

Svaki Francuz je još uvijek prije svega Francuz, pa onda opet Francuz pa još jednom Francuz, pa onda ništa i onda negdje na sedmom mjestu Evropljanin. I to vidite po tome kako Danci, kad im se učini da bi mogao doći još koji izbjeglica, mirno namontiraju graničnu kontrolu prema Njemačkoj.

Ili Mađari bodljikavu žicu…

Upravo sam to htio reći: Dancima to nije toliko skupo jer imaju malo granice prema Njemačkoj. Ali. Mađari uzmu pa se okruže sa svih strana duplom bodljikavom žicom, naprave od svoje domovine koncentracijski logor, zatvor. Što? ‘Nako!

Nisam, dakle, nažalost optimist, a naravno da imam sve razloge da budem za Evropsjku uniju, da budem strastveni zagovornik Unije, jer ja se mogu dobro osjećati u društvima koja su otvorena, miješana. Znate, skeptik poput mene može se dobro osjećati samo u društvu u kojem su dozvoljena i moguća pitanja, sumnje, nedoumice. Društva koja su homogena u sebi to ne dozvoljavaju. Kako biti skeptik, ako sam sa svih strana okružen svojim licem. Ja u vlastitom okruženju, pa lijepo vas molim! (smijeh) Meni treba da naslutim kako me vi vidite, jer pripovijedanje počinje time da dovedete sebe u pitanje, da pokušate zamisliti kako vas vidi sugovornik, da pokušate razumjeti svoju sliku u očima drugoga. Pripovijedanje počinje onda kad počnete izlaziti iz svoje kože. A u monokulturnim društvima vi to ne možete učiniti.

Pa ne možete. Takva društva na kraju vode incestu…

Pa to je to. Dinko, znate da se pripovjedačka proza rađa u gradu. Na selu nastaje, rađa se lirika i epska pjesma, jer je selo jedna visoko integrirana zajednica. Tu nema izlaska iz sela. U gradu, koji vas prisiljava na to da iziđete iz sebe, da vidite drugog, u Helenističkom carstvu nastalom Aleksandrovim osvajanjima javlja se čitav niz gradova u kojima se potpuno divlje miješaju Egipćani, Heleni, Persijanci, Mezopotamci, Babilonci… I vi se sporazumijevate nekako sa svojim komšijom na jednom iskvarenom helenskom, ali kud god se okrenete vidite stranca, vidite nekog drugog. I tu se rađa pripovijedanje: kako mene Egipćanina vide Babilonci. I kako ja, Egipćanin, vidim Helene. I tu, u tom ambijentu nastaje pripovijedanje, jer morate izići iz svoje kože.

“Što pepeo priča” je i omaž sarajevskoj Nacionalnoj i Univerzitetskoj biblioteci, poznatoj Vijećnici, koja je fosfornim granatama spaljena avgusta 1992. godine, što je ne samo primjer vrlo smišljenog libricida, već i očigledni pokušaj uništavanja identiteta ljudi koji žive u Bosni i Hercegovini, nas koji smo rođeni u Bosni… Da li je taj pokušaj bio savršen zločin ili se kultura jednog prostora, njegov duh, ne može spaliti granatama?

Srećom, ne može. U Sarajevu se niko, ali vjerujte mi niko, u krugovima u kojima se ja krećem ne čudi neraskidivom prijateljstvu profesora kristologije fra Mile Babića i moje skromne osobe. Uvijek je bilo i jasno je da ima i danas ljudi kojima mi idemo na nerve. Uvijek je bilo i jasno je da ima i danas ljudi koji misle da tu nešto ne štima. Ali, velika većina ljudi se raduje tom prijateljstvu. Moja žena Dragana ide najnormalnije u Gazi Husrev-begovu biblioteku i ljudi koji tamo rade kada je vide kažu: “Ah, evo nama naše Dragane…” I raduju joj se. U stanu ispod mene još uvijek potpuno normalno žive Petrojka Sunarić, rođena u Čačku, i Branko Sunarić, rođen u Sarajevu, porijeklom iz Travnika. Ja još uvijek imam studenata koji su miješani odasvud i koji sjajno međusobno komuniciraju.

Ne, jasno je da je taj zločin mnoge knjiške moljce poput mene gurnuo u očajanje, jer tu je izgorilo preko dva miliona rukopisa. Vi znate da je Bosna bila jedne vrste Sibir Osmanske carevine. U Sarajevo su slali ljude koj nisu poželjni u ozbiljnim gradovima: alkemičare, mistike… I svi su oni pisali svoje spise u Sarajevu i sve to je dospjelo u Vijećnicu i sve to je spaljeno. Prvi prijevod Hajama na naš jezik nastao je u Sarajevu, kad je Savfet-beg Bašagić na pijaci Telali kupio teku u koju je bog zna kad, koji Sarajlija, možda porijeklom iz Irana, možda porijeklom iz Turkestana, možda Turčin, možda šejtan… zapisivao Hajamove pjesme. I sve to je spaljeno! Knjiškim moljcima poput mene to je strahovita tragedija, to je nenadoknadiv gubitak, jer ja volim knjige. Životu grada to nije nanijelo toliku štetu jer život je mnogo kompleksniji od biblioteka i knjiga. U Sarajevu se još uvijek ljudi miješaju, pričaju viceve, raduju se, još uvijek je potpuno normalno da ekavac i ikavac sjede za istim stolom, svađaju se, razgovaraju. Srećom, nije to uništeno.

“Tvrdo vjerujem u opstanak Bosne, jer je kultura vraški žilava, usprkos paljenju dva miliona knjiga u Vijećnici i zlom Dejtonskom sporazumu” (foto: Jelena Dukarić)

Nije uništeno uprkos Dejtonu?

Usprkos Dejtonu i hvala vam za tu repliku. Ja uporno tvrdim da je Dejtonski sporazum po kulturnu supstancu Bosne mnogo opasniji od samog rata. Jer taj zli dokument, rasistički glup i zlonamjeran, u stvari želi da Bosnu učini nemogućom. Ali čak ni to ne uspijeva. Jer, Dinko, Bosna je jedna od malobrojnih političkih zajednica, država, koje nisu nastale iz političkih pokreta. Ne postoji vojska koja je htjela Bosnu i napravila je. Ne postoji politička stranka, ne postoji politički pokret. Bosnu je stvorila kultura na rubu velikih imperija. Ali, stalno na rubu neke velike imperije, daleka periferna pokrajina. Razvila je jedan specifičan način života, jer kultura je način života. Vi i iako živite u carevini koja je nominalno islamska, ali tako na dalekoj periferiji, vi shvatite da vam je prvi komšija – katolik, pravoslavac, židov – bocu bliži od daleke Porte u Istanbulu koja vas štiti. Slično je i sa Austrougarskom bilo. Dakle, taj način života, ta svijest o važnosti komšije je stvorila Bosnu. To jest, kultura. A kultura nije moćna, ali je vraški žilava. Kultura vraški dugo traje, mnogo može izdržati. Ona nikada nije moćna, ona ne osvaja, ali je ne možete uništiti, kao lijanu, kao bambus… Tako da ja tvrdo vjerujem u opstanak Bosne, tvrdo vjerujem.

I ja.

Možda zato što nam toliko treba…

Ako otvorimo tri verzije Vikipedije, vidjećemo da vas srpska verzija naziva bošnjačkim književnikom, hrvatska bosanskohercegovačkim, a bosanska jugoslavenskim i bosanskohercegovačkim. Šta je Dževad Karahasan?

Dževad Karahasan je pisac. A ako bih baš morao reći i birati između ove tri varijante… Ja sam se intelektualno formirao u Jugoslaviji. Moj doživljaj poezije, lirike, odredio je Vladislav Petković Dis koliko i Mak Dizdar, Tin Ujević koliko i Skender Kulenović. Moj pojam romana odredili su Miroslav Krleža, Miloš Crnjanski, koliko i Ivo Andrić, Meša Selimović, Svetozar Ćorović. Ja sam nezamisliv izvan jugoslavenskoga konteksta. Bosanskog takođe, jer to je to.

Pitam vas zbog toga jer vidimo da se lome koplja čiji je Andrić, čiji je Meša, čiji je ovaj ili onaj…

Na sve to vam je najjednostavnije odgovoriti jednim sjajnim bosanskim vicom. U tom vicu pita Mujo Sulju: “Šta misliš ti, Suljo, da li ljudsko biće raste i razvija se izvana prema unutra ili iznutra prema vani?” Suljo razmišlja i kaže: “Čuješ, ja mislim da da”.

Odličan i mudar Suljin odgovor!

Pa da, ali zaista: je li Ivo Andrić srpski pisac? Pa je, čovjek je pisao ekavicom, živio u Beogradu. Je li bosanski pisac? Pa kako nije, bolan, pa hajte ga zamislite bez Bosne! Je li jugoslavenski? Jeste, zaista, jer on je po svemu bio jugounitarist, Jugoslaven. Ali, mi pri svemu tome zaboravljamo jednu temeljnu činjenicu da je svaki pisac – pisac samo onih koji ga čitaju. Svaki ozbiljan čovjek jeste prije svega pisac svojih čitalaca Jer čitanje je, gospodo moja, razgovor. U duhu se ne mogu povući granice koje bi funkcionirale poput državnih granica u prostoru. U duhu su granice fluidne. U duhu su mogući razgovori koji povezuju ljude udaljene hiljadama godina i milionima kilometara. Gete je napisao jednu od najuzbudljivijih knjiga Evrope, “Zapadno-istočni divan” razgovarajući sa Hafezom Širazijem. Jedan iz XIV stoljeća u Iranu, drugi iz XIX stoljeća u Njemačkoj i oni raz-go-va-ra-ju!

Književnost je razgovor a razgovor se uvijek odvija između dvije osobe, licem u lice. Naš jezik vam, uostalom, to dosta jasno pokazuje. Vi možete imenicu čovjek koristiti do broja četiri: jedan čovjek, dva čovjeka, tri čovjeka, četiri čovjeka, pet je ljudi. Čim dođu ljudi, razgovor prestaje. Počinje miting, predavanje, small talk. Razgovor se odvija uvijek između čovjeka i čovjeka. Krenimo najprije od te činjenice: pisac je onih koji ga čitaju. E, onda možemo ići dalje.

A kako sad da vas ovdje čitaju kad imamo tolike jezike, kad smo od onog našeg jednog jezika dobili i srpski, i hrvatski, i bosanski i crnogorski…?

I na to pitanje bih volio odgovor početi jednom anegdotom. Pitam je profesora Radoslava Katičića, bio je tada šef slavistike u Beču, u avgustu 1993: “Kolega, ja bih imao jedno pitanje za vas: s kojeg jezika se prevode moje knjige?” Kaže: “Kad bih bio na Vašem mjestu, ja bih rekao s bosanskog”. Onda ga ja pitam: “A kako to da moje knjige u Beogradu i Zagrebu čitaju bez prijevoda?” Kaže: “Jednostavno. Ime jezika ne mora se nužno odnositi na lingvističku supstancu jezika. Ime jezika se uvijek odnosi na standard, a standard jezika nije lingvističko nego političko pitanje. Dakle, što se mene tiče, mi možemo imati 150 standarda i posljednji sam čovjek koji bi bilo kome uskratio pravo da svoj jezik zove kako on hoće. Ostaje činjenica da je to jedan jezik. Po lingvističkoj supstanci to jeste jedan jezik”.

Kao jezički mistik, ja vjerujem da je ono što je povezao jezik – povezao i dragi bog. I nimalo me ne uzbuđuje, nimalo me čak i ne zabrinjava, nimalo me ne ljuti ovo aktualno haračenje po jeziku, konstruiranje različitih varijanti. Slobodno…

Kao i svi stari ljudi, ja mnogo pamtim. Znate, ako biste se pozabavili malo intervencijama nacista u njemačkom jeziku, vi biste vidjeli da su sve političke intervencije u naš jezik u ovom vremenu sitnica prema tome. I deset godina nakon toga je sve bilo zaboravljeno u Njemačkoj.

Jezik je, Dinko, stariji, širi, dublji, pametniji od onih koji njime govore. Govornici su u službi jezika, nije jezik u njihovoj službi.

Dakle, opet imamo posla s fundamentalistima?

Ama, naravno! Rekli smo: fundamentalist popravlja boga, fundamentalist diktira jezik. Ma ne može, čovječe! Pa hajde jednom pristani na to da ti služiš nečemu, nisi vječan! Jezik je pamćenje jedne kulture. Evo još jedna anegdota. U mojoj knjizi “Izvještaji iz tamnog vilajeta”, u završnoj pripovjeci stoji rečenica: “Bosanska kuća počinje avlijom”. Jedan kolega mi govori, nakon što je čitao knjigu: “Mislim da ovaj turcizam ‘avlija’ nije na pravom mjestu u knjizi”. Ja mu kažem: “Slažem se potpuno. Radi se samo o tome da ‘avlija’ nije turcizam nego helenizam”. To je helenska riječ koja je nama došla s Turskom. Preuzeli je Turci kad su okupirali Grčku. Onda je donijeli nama. Ali, ona je helenska! Sokrat je u aulama gnjavio milione Helena, razgovarao s njima, zbunjivao ih pitanjima. Isto tako, pola ljudi u Bosni vam vjeruje da je himber turcizam, a mi ga usvojili sa austrijskom okupacijom.

Dakle, ako imate na umu te beskrajno duge jedinice vremena, koje jezik zaista potpuno pamti, skladišti, jasno vam je da trenutak našeg života u jeziku nije ništa duži od onoga “buć” žabe kad je skočila u baru.

“Govorimo istim jezikom, a ja vjerujem da je ono što je povezao jezik – povezao i dragi bog” (foto: Jelena Dukarić)

Apropo jezika: jeste li vi rođeni u Duvnu ili u Tomislavgradu?

(smijeh) Jedna djevojka me je bijesno pitala šta ja imam protiv Tomislava i zašto mi smeta Tomislavgrad? Kažem: “Ne smeta mi, sine, nimalo! Tomislava nisam poznavao, kako ću imati nešto protiv njega”. A Tomislavgrad mi ne može smetati, jer ako kažem da sam iz Duvna, moj sugovornik mi kaže: “Seljačina!” Ako kažem da sam iz Tomislavgrada ne može mi reći da sam seljak! (smijeh) Kaže ona: “Ali, vi ipak uporno tvrdite da ste rođeni u Duvnu, a ne u Tomislavgradu?” Govorim: “Zato, sine, što tako jeste”. U moje vrijeme u srednjem vijeku jedno od najtežih pitanja bilo je može li bog mijenjati prošlost. Ako je može promijeniti, dolazimo do strašnog zaključka da njegova volja nije nužnost, jer nužnost se ne mijenja. Ako je ne može promijeniti, dolazimo do jednako strašnog zaključka da on nije svemoćan. I kažem joj: “Vama, očigledno, polazi za rukom ono što bogu nije polazilo. Ja sam rođen u Duvnu, jer kad sam ja rođen – to je bilo Duvno, i šta ću ja. A vi biste sad da naknadno promijenite i da ja budem rođen u Tomislavgradu. Što se mene tiče – bujrum”.

Imali ste lično iskustvo rata. Kako ljudska zajednica funkcioniše u tim neljudskim okolnostima i strahotama, ima li tu mjesta za razumijevanje, za ljubav, za knjige, za čitanje?

Najprije jedna konstatacija. Mi nikada ne upoznamo sami sebe, dok ne dođemo u te takozvane granične situacije, jer u normalnim okolnostima svi mi računamo sa bontonom, pristojnošću… U graničnim situacijama se prikazuje kakav je ko. I, recimo, u uvjetima opsade Sarajeva, oni koji su dobri, postaju još bolji. I oni koji su opaki, postaju opakiji. Ispliva iz vas ono što ni vi sami u sebi uopće niste slutili. Ljudi ne bi vjerovali, ali mi smo se u ratu strašno mnogo smijali. Život čuva svoju kompleksnost. Ti trenuci smijeha postaju izuzetno važna duhovna hrana. U avgustu 1992. ja sam ko fol pomagao, a u stvari smetao u bolnici. Na trenutak je došla struja i ja zgrabim telefon i nazovem svog prijatelja Alberta Goldštajna, izdavača i prijatelja u Zagrebu, tek toliko da mu kažem da smo živi. I on meni onako patetično kaže: “Dževade moj, sretoh juče Zupu, Vjerana Zupu na ulici i on mi kaže: ‘Jesi li čuo najtužniju vijest, poginuli Mujo i Suljo, vicevi više nisu mogući”. A ja mu kažem: “Idi, Berti, u pizdu materinu, i ti i tvoj Zupa, jebo te on!” I prekinem. Ali, ostaje bol u želucu. Popodne idem na Akademiju i studenti su navikli da ja dižem napetost, da pravim atmosferu. A taj dan ja nikakav, vučem se, ne da mi se govoriti i oni pitaju šta mi je. Ja kažem: “Ništa”, a oni opet pitaju šta je i na kraju ja im ispričam. “E”, kažu, “neka ste mu vala rekli, idiot!” I onda mi preko sat vremena pričaju viceve koji su nastali tokom rata u Sarajevu, pod opsadom.

Razumijete me, život čuva kompleksnost, život nikada ne može biti jednostavan, jednoznačan. Zajednica funkcionira i dalje, uspostavljaju se različite zajednice koje se međusobno komentiraju, sukobljavaju i ponekad prožimaju. Ali, zakoni zajednice ostaju. Nikad nećete doživjeti onoliko spremnosti na žrtvu, onoliko želje i potrebe da se pomogne, onoliko solidarnosti…, koliko smo mi iskusili za vrijeme opsade u Sarajevu. Naravno, nikad nećete vidjeti svojim očima toliko proždrljivosti, primitivne grabežljivosti, koliko tada. Najružnije u takvim vremenima je upravo to što u njima, nažalost, upoznate ljude. Istovremeno, vjerujete mi, nikad nećete dobiti priliku da se osvjedočite o ljudskoj dobroti, veličini, uzvišenosti, kao u tim zlim vremenima.

Dinko Gruhonjić

(naslovna fotografija, kao i sve ostale sa književne večeri: Jelena Dukarić) 

Balkanska bliska prošlost i sadašnjost

https://youtu.be/A3NNL31nIXU

Ima li života na Marksu?

Prošlog vikenda, Milan Lazarević nas je u "Danasu" podsetio na to da se navršilo 150 godina od izdavanja "Kapitala" Karla Marksa.

Piše: Aleksej Kišjuhas

 

03. septembar 2017. 09:00

I ovaj kolumnista i sociolog je ostao u relativnom zabezeku. Stotinu mu viškova vrednosti, samo 150 godina? S jedne strane, deluje kao da je prošlo jedno 1500 revolucija, ali Zemlje oko Sunca, od kada je taj subverzivni klasik ugledao svetlost štamparskog dana. Dok, sa druge, Karl Marks deluje kao naš savremenik. Kada radnici u Srbiji nose pelene, mesecima ne primaju platu, štrajkuju glađu i vešaju se po fabričkim halama, ne vonja i ne bazdi li to na 19. vek? Istovremeno, "Kapital" je malo ko uopšte pročitao ili pak razumeo. Ništa neobično, u pitanju jeste neprobojan i gigantski tekst prenapučen ekonomskim formulama i analizama. Ali, vredi pokušati, jer tada se vremenom otkriva i Marks pesnik, koliko i Marks borac ili fajter. A, kada se priviknemo, "Kapital" postaje književno remek-delo sa elementima horora, satire, viktorijanske melodrame i grčke tragedije. Baš kao i istinska i stvarna "Mustra za revoluciju", podalje od dežurnih podizača svesti po nevladinom sektoru. I zato, ko je dođavola bio taj Karl Marks?

Rodio se 1818. na zapadu Pruske, kao najstariji (preživeli) sin u uglednoj jevrejskoj porodici srednje klase. Da bi olabavila progon i diskriminaciju, Marksova porodica je promenila veru i prešla u protestantizam. Bio je veselo dete puno energije, drugovi iz razreda su ga voleli, a pamtili su ga po brzom i oštrom jeziku. Nije bio naročito dobar učenik u srednjoj školi, kao ni na Pravnom fakultetu u Bonu. Dok je navodno studirao pravo, učio je "životnu školu" i studirao punim plućima – pio je puno piva, trošio mnogo novca, čitao Šekspira i Getea, pisao poeziju, zapadao u dugove i puno se tukao, sa trajnim ožiljcima. Zatim je batalio ovaj fakultet i prebacio se na studije filozofije u Berlinu. I, promenio se iz korena. Počeo je veoma intenzivno da uči, da piše i čita, zbog čega se nametnuo kao najtalentovaniji student svoje generacije. Ubrzo je i doktorirao i bilo je za očekivati da će ga pozvati za univerzitetskog profesora. Međutim, to se nije dogodilo.

Naime, Marks se spajtašio i sa grupom radikalnih studenata i profesora, koji su u svojim radovima i tekstovima kritikovali sve i svašta, od pruske države do Isusa Hrista. Samim tim, bio je isuviše kontroverzan i radikalan da bi dobio posao na fakultetu, te je svesno batalio akademsku karijeru i postao – novinar. U svojim novinama (bio je kolumnista, a zatim i urednik) je dodatno kritikovao državu, cara, vojsku, crkvu, političku korupciju i društvenu nejednakost. Novine su mu ubrzo zabranili, a on se okreće "bauku koji je kružio Evropom", komunizmu. Počeo je da smatra da političke i građanske slobode, koliko god zvučale seksi i progresivno, naprosto nisu dovoljne. Kao i da istinske slobode ne može da bude bez ekonomske jednakosti među ljudima. Drugim rečima, počeo je da traga za nečim više od puke političke kritike konzervativnog, polufeudalnog pruskog režima – i da zagovara rušenje čitavog društvenog i ekonomskog sistema. Zatim je isteran iz gotovo svake zemlje u koju je kročio (Belgije, dva puta Francuske, tri puta Nemačke), da bi se najzad skrasio u Engleskoj, pod budnim okom policijskih špijuna.

Furao je karakterističnu i hipstersku gustu crnu bradu, imao je krupne kosmate ruke i redovno pogrešno zakopčan kaput. Govorio je u imperativu, samouvereno, dostojanstveno i gordo, sa oštrim glasom nalik metalu. Imao je osmoro dece, od čega je četvoro umrlo pre puberteta, mahom zbog siromaštva, tj. bolesti i neuhranjenosti. Ipak, bio je pažljiv i emancipovan otac (podržavao je intelektualni i kulturni razvoj svojih ćerki) i brižan muž (iako je imao i vanbračno dete sa porodičnom sluškinjom). Imao je i ozbiljnih zdravstvenih problema, najverovatnije zbog ekstremno iznurujućeg intelektualnog i praktično-političkog rada (imao je brojne čireve, upale, glavobolje i probleme sa disanjem, vidom i jetrom). Svakog dana od 10 ujutru do 7 uveče, i tako godinama, Marks je protestantski marljivo sedeo, istraživao, prikupljao činjenice, čitao i pisao u čitaonici Britanskog muzeja u Londonu, a zatim je celu noć i pri slaboj svetlosti nastavljao da to isto radi kod kuće. U jednom pismu se ljudski iskreno požalio Engelsu da ima pedeset godina i da je još uvek siromašan, te da je verovatno trebao poslušati majku koja mu je govorila da "stvara kapital", umesto što piše o njemu. Oko godinu dana nakon smrti žene, i Marks je preminuo u 64. godini, kao apatrid ili kao građanin sveta. Koji je, uz ogromnu profesionalnu, zdravstvenu i ličnu žrtvu, toliko želeo da učini boljim.

I sad, zašto danas, 150 godina kasnije, čitati Marksa? Ima li života na Marksu? NJegova teorijska smrt je proglašavana češće od drugog silaska Isusa Hrista, pa se Marks opet nekako vrati i uskrsne (dok Isusa još čekamo)? Najčešći neutralni stav o Marksu od strane prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice je taj da je drug Karlo bio jedan šeprtljavi i nevešti naivko sa spiskom lepih i neostvarivih želja. Jer, eto, zgodan je taj komunizam "u teoriji", ali nam "praksa" baš nekako uporno izmiče. Za druge, naravno, Marks je Sotona glavom i gustom bradom, a on i Tito lično su ukinuli krsnu slavu, isterali preduzetnike sa Dorćola i uopšte progonili srpski narod i njegove svetinje, ognjišta i nejač. Ali, on je sve to znao i anticipirao. Kako tvrdi u "Kapitalu", "danas je i ateizam laki greh kada se uporedi sa kritikom tradicionalnih odnosa vlasništva", navodeći da kritičko izučavanje kapitalizma "izaziva na bojno polje" "najžešće, najsitničarskije i mržnjom zadojene strasti čovekovih grudi – furije privatnog interesa".

Nažalost, slom jugoslovenskog socijalizma i nacionalistička kontrarevolucija proizveli su jednu posve specifičnu radničku klasu u Srbiji. U pitanju je ekipa koja se zalaže "za Marksa i otadžbinu", odnosno proletarijat koji zamišlja Marksa sa kokardom jer, eno, četničku bradurinu već ima. Umesto da budu centralni akter revolucionarne promene, koji nema šta da izgubi osim svojih lanaca, srpskim proleterima se više dizao na "jogurt" i "balvan", nego na svetsku revoluciju. I zato i danas, umesto klasne i internacionalne solidarnosti, imamo tek sporadične proteste koji traju kao prdež u liftu ili vest za jedan dan. Ili glasače koji će spremno pozdraviti svakog budućeg "stranog investitora", samo ako ponudi i topli obrok. I umesto da pijemo iz lobanja klasnih neprijatelja, radije vodimo rat sa neprijateljima države i srpskog naroda. Upravo zato je Marks tragični, nepročitani heroj današnjice. A trebalo ga je pročitati, posebno jer gotovo svaka porodica ima njegova "Sabrana Dela" na polici, ako poodavno ne služe kao kamen za kupus.

Jer, Karl Marks i njegov "Kapital" su pre svega – neugodni. Jeretički, kontraintuitivni, nezgodni, nelagodni, neprijatni. On je trn u oku i peti, kamen u žuči, ekser u glavi i bol u penisu za sve magle, koprene i dimne bombe sveta u kojem živimo. Jedno uporno čačkanje rane kapitalizma jer dotični neprekidno svrbi i ne da nam mira. U pitanju je Molotovljev koktel presuvislih ideja, teorijska elaboracija umotvorine "Sit gladnom ne veruje" i jedno uporno ponavljanje da su nam potrebni sistemski odgovori na sistemske probleme. U tom smislu, ne postoje "pljačkaške privatizacije" – svaka privatizacija je pljačka. Ne postoje "bolji uslovi rada" – svaki rad u kapitalizmu je eksploatacija koja nas otuđuje od rada, drugih i od sebe samih. Vlasništvo nije bogom dano, niti kosmički zacementirano, već samo društveni odnos između ljudi. Marks u "Kapitalu" pre svega govori o toj fundamentalnoj "mistifikaciji" koja robu i novac posmatra kao nezavisne "stvari", a ne kao odnos među ljudima. Skapirao je i dokazao nejednakost razmene između kapitalista i radnika (što važi i za državu i za radnike u javnom sektoru), objasnio i raskrinkao suštinu kapitalizma kao nejednake društvene odnose. Kao i sveprisutnu ideologiju koja nam ne dopušta da stvarnost vidimo onakvom kakva zaista jeste. Uključujući tu i moćan stav da "radnici nemaju otadžbine", odnosno da tamo gde vidimo naciju ili rasu, zapravo treba videti klasu. Potrebno je promeniti i vokabular i način mišljenja i pogled na svet, kao i mete i metode borbe, a to je uvek jedna nezgodacija. Zbog svega ovoga, čitanje Marksa ravno je buđenju iz vlažnog sna.

Karl Marks je bio veliki, kosmati, ljutiti čovek devetnaestog, ali i našeg veka. Bio je gnevan na stanje stvari, na to šta se ljudima oko njega dešavalo, kao i besan zbog slepila i licemerja onih koji to nisu videli ili pak nisu želeli da vide. Zbog svega ovoga, on je samog sebe osudio na život u bedi, siromaštvu i ilegali, van univerziteta, sinekura, fondova i projekata. Ali, bila je to sudbina koju je želeo, kao čovek slobodan od iluzija u sistemu koji sam sebe dovodi do urušavanja. A da li smo to mi? Kako nadahnuto veli u "Kapitalu": "Ovo su znaci vremena koji se ne dadu prikriti ni purpurnim ogrtačima ni crnim mantijama. Ne znače oni da će se sutra zbiti čudesa. Oni pokazuju kako se čak i u vladajućim klasama začinje slutnja da današnje društvo nije čvrst kristal, već organizam koji se može preobražavati i koji se stalno nalazi u procesu preobražavanja". Pa, preobrazimo ga već jednom. 

I Albancima i Srbima je potrebna katarza

Dragi Zorane, Nisam se dvaput pitao da li da prihvatim poziv (koji je stigao od OEBS-a u Beogradu) da razmenim mišljenja pred licem sveta sa srpskim kolegom.

 1

 

Piše: Mustafa Nano

 

03. septembar 2017. 08:00

Osećao sam da sam pozvan da učestvujem u „jednoj pionirskoj avanturi“. Intelektualna znatiželja za komunikacijom s jednim kolegom iz Beograda bila je mnogo jača nego dvoumljenje. Osim toga, imam i lično iskustvo koje se vremenski podudara sa pomenutim pozivom. Samo što sam objavio knjigu pod naslovom „Sendvič“, u kojoj branim tezu da neprijateljstva između Albanaca i Srba započinju sredinom XIX veka; pre tog vremena sigurno da je bilo trvenja, nesporazuma i nerazumevanja među njima, međutim osnovna odlika im je bila suživot. Razume se da je ova teza prilično provokativna i kontroverzna, jer se protivi učenju ili amanetu koji su Albanci prenosili jedni drugima s kolena na koleno, protiv je jednog načela albanske kulture, branjenog od početka od strane političara, akademika, istoričara, antropologa, etnologa, pisaca, pesnika, novinara, itd., itd. „Srbi su doživotno naši neprijatelji“, to je neprikosnovena velika dogma kod Albanaca, kojom su oni zadojeni, zajedno sa majčinim mlekom, od kolevke. „Mi smo Albanci, a oni su Srbi/mržnja međusobna nam je ostala“, pisao je na početku XX veka Đerđ Fišta, katolički sveštenik, jedan od najistaknutijih predstavnika albanske kulture. Istu stvar su učinili i drugi, pre i posle Fište. Stoga, nije lako da se nosiš sa takvim dogmama. I vi to dobro znate, pošto imate svoje dogme, na primer onu koja kaže „Kosovo je kolevka srpskog istorijskog postojanja“ (frazu pod navodnicama preuzeo sam iz zloglasnog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine). Isto je. Zar ne?

U debati koja je ovim povodom počela izazvao sam kod mnogih da pomisle da nešto mnogo „sabijam sebe u rog“. (Da li u srpskom jeziku postoji izraz „sabijati sebe u rog“? Ne bih se začudio da postoji. Koliko smo mnogo dali i uzimali jedni od drugih.) Tokom kampanje promocije knjige, da bih ilustrovao da se Srbi i Albanci nisu rodili da bi bili neprijatelji, morao sam da objavim u novinama, između ostalog, dva dokumenta iz kojih se vidi da je poreklo majke našeg nacionalnog heroja slovenskog porekla, koja se zove Vojsava. To sam učinio na najbezazleniji način koji se može zamisliti, i najviše što sam mogao očekivati jeste da se neko dohvati da na dokumentovani način reaguje bilo na moje sumnje o albanskom poreklu Skenderbegove majke, bilo na moju tezu da neprijateljstva između Srba i Albanaca ne predstavljaju istorijsku konstantu. Ali nije se tako desilo. S nekim retkim izuzecima, niko se toga nije dotakao. Ja sam otvorio Pandorinu kutiju, iz koje je najpre eksplodirala velika mržnja Albanaca prema Srbima (koja, kako se već zna, postoji i kod Srba prema Albancima), a zatim jedna začuđujuća panika akademske prirode. Jedan broj naučnih istraživača i poznatih intelektualaca izrazio je u dramatičnom tonu uznemirenje što neko dovodi u pitanje rasnu čistotu nacionalnog heroja, ili obimnu albansku istorijsku literaturu da su Srbi i Albanci neprijatelji na život i smrt. Ja sam artikulisao, a da nisam bio svestan toga, inconvenient truth. Bili su jako povređeni. Na mene su ispaljeni rafali. Jedan od najpoznatijih intelektualaca u Tirani javno mi se obratio rečima za koje sam mislio da se ne mogu izustiti, ali suznih očiju: „Dosta, dosta, za ime Boga! Sa nacionalnim herojem ne možeš se poigravati. Ne dozvoljavamo ti da ga potcenjuješ/. Nemaš pravo da ga huliš.“ Šta? Čekaj malo, čekaj, ovo reagovanje me podseća na nešto. A da, podseća me na one vrlo osetljive fanatike islamske vere koji se nalaze povređenim nizašta i koji nikome ne dopuštaju da dovodi u pitanje načela dogme, ili poreklo njihovog božanskog proroka. Da se nadamo da albanskim revoltiranim intelektualcima ne dođe pomisao da proglase fatvu [fatwa] za „renegata“ Mustafu Nanoa.

Po meni, postoji jedan problem vezan za naše kulturne elite, dragi Zorane. One su tradicionalno zatucane, dogmatske, autoreferencijalne, šovinističke, i iznad svega, imaju nehajan odnos prema istini. Naši istoričari, recimo, šta nisu sve učinili da nam napune glavu da pripadamo čistoj, neukaljanoj, nevinoj, velikoj, herojskoj naciji, u vremenu u kome je potrebno vrlo malo inteligencije i pokornosti da bi se složili u tome da prva stvar koja nedostaje Balkanu jesu takve nacije. Pošto je reč o istoričarima, ostavilo je na mene utisak da se srpska i albanska istoriografija sudaraju, može se reći, na detinjasti način pri čitanju njihovih zajedničkih istorija. Ne slažu se skoro ni u čemu. To je to dovoljno da se izvede zaključak da čas jednu, čas drugu, često obe u isto vreme, samo istina ne interesuje. Ilustrovaću to verzijama koje oni navode o onome šta se desilo na Kosovu, daleke 1690. godine.

U sažetku onoga što kaže srpska istoriografija o tom događaju ispada kako sledi (ispravite me ukoliko zapazite neku netačnost): „Austrijanci su osvojili Kosovo od Osmanlija u jesen 1689. godine, i u tome su im pomogli pravoslavni Srbi, vođeni svojim patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Alijansa između Austrijanaca i Srba funkcionisala je na početku, ali pri kraju godine Turci su se vratili. Sudbina nije bila naklonjena zapadnoj carskoj vojsci, ni Srbima. Austrijanci su doživeli težak poraz u bici kod Kačanika. Poraženoj vojsci nije drugo preostalo nego da se pokupi, čuvajući leđa od Osmanlija koji se nisu zaustavljali. Austrijskim trupama, u povratku kući, pridružila se i jedna velika masa Srba, koji su napuštali svoje Kosovo sa ženama i decom da bi izbegli pokolj koji bi izvršile Osmanlije. Bilo je na desetine hiljada porodica. Prazno mesto ostavljeno od strane Srba zauzeli su albanski brđani, većinom muslimani, ali i katolici koji su, kada su stigli na Kosovo, postali muslimani. To je učinilo da Kosovo nepovratno bude zaposednuto od strane islamizovanih Albanaca.“

Obratite pažnju sada na albansku verziju (preuzetu iz „Istorije albanskog naroda“ u izdanju Akademije nauka): „Austrijanci su dočekani na Kosovu od strane Albanaca, koji su bili spremni da prihvate odbranu austrijskog cara. Kada su oni ušli u Prištinu, kosovski Albanci deklarisali su vernost prema njima. Šest hiljada pravoslavnih Albanaca pridružili su se Austrijancima. Austrijanci su istu situaciji zatekli i u Prizrenu, kada su stanovnici grada izašli i dočekali ih sa poštovanjem. Oko pet hiljada Albanaca, sa svojim biskupom Pjetrom Bogdanijem, dočekali su ih plotunima u znak solidarnosti. Uz austrijskog generala Pikolominija, tako se našlo oko 20.000 Albanaca iz Prištine, Peći, Kline, Drenice i Prizrena. Ostali Albanci koji se nisu povezali sa Austrijancima nastavili su antiturski ustanak. Razmere albanskog ustanka uznemirile su Visoku portu. Stoga, pošto su ponovo osvojili svoje položaje, Osmanlije su izvršile neviđene masakre, paleći bezbroj sela, pustošeći zemlju, varvarski ubijajući to jadno stanovništvo, samo zato što su izrazili ubeđenje i pružili pomoć nemačkoj vojsci.“ Albanska verzija se završava sa dva jaka naglaska: 1. U sastavu srpskih i albanskih snaga koje su stale uz austrijske snage broj Albanaca je bio dva puta veći nego Srba; 2. Među izbeglicama koji nije premašivao 10.000 ljudi Albanci su bili u većini.

Kao što se vidi, to su dva različita filma. U prvom filmu, Albanci se pominju samo na kraju događaja, kao kolona koja zaposeda srpsko Kosovo. Dok u drugom filmu, Kosovo se u celini smatra da pripada Albancima, koji se pojavljuju kao jedinstveno antiosmansko telo u tom događaju. Srbima se ne daje nikakva uloga u tom događaju.

Razume se da kod ovih istoričara ima nešto što im ne ide. Na isti način i u velikoj meri ima nešto što ne ide kod naših intelektualnih i kulturnih elita u celini, u našim nacionalnim kulturama koje su intoksikovala naša društva s praznim ponosom, lažima, fanatizmom, mržnjom. I nastavljaju da to čine i danas. Intelektualci, naučni istraživači, akademici, pisci, umetnici, itd., imaju potrebu za jedan catharsis. Svi imamo potrebu za jedan catharsis. Ukoliko želimo da damo šansu miru u ovom nepokornom ćošku sveta pod imenom Balkan.

Prevela: Nailje Malja-Imami

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Sabrana djela zlodjela

Autor Radomir Lazić

31.8.2017. u 18:22

Za to vrijeme, dok požar bukti na sve strane, u zemlji punoj domaćih izdajnika i „stranih“ investitora, u zemlji kojoj je stotinjak metara ulice nazvane po pokojnom Brozu posljednja linija odbrane od bradatog papka iz Busovače, tumača istorije/historije, i koja polako puca pod naletima obožavatelja lika i djela ustaških i četničkih simpatizera, pa škole i vrtići dobijaju imena po njima, polako i tiho umiru penzioneri s čije grbače je sve sagrađeno da bi onima koji im udjeljuju tu mjesečnu milostinju bilo bolje.

Izvjesni građanin D.M. (u interesu istrage koja se vodi protiv njega spominju se samo inicijali), a koji inače posjeduje DRŽAVLJANSTVO manjeg BH entiteta, zapitao se ovih dana, javno, ima li u ovoj zemlji iko/itko normalan. Najkraći odgovor na njegovo pitanje bio bi da nema. I mada je odmah formirana fejsbuk grupa koja mu daje podršku, simboličnog naziva „Hapsi ih sokole-ako smiješ“, uz još jednog državljanina manjeg ENTITETA koji čuva državni obraz braneći da bratskoj i prijateljskoj državi jednog lica izvozimo umjesto domaćih argentinske volove, ispada da ovu državu čuvaju, a teško da će je sačuvati, dvojica Srba. A tolike nam u nas časne patriote.

Kasaba, u kojoj se inače Srbi pokazuju turistima kao istorijska/historijska znamenitost digla se ovih dana zbog jednog prsta i jedne torbice marke GUCCI. Piše moja omiljena novina da gore društvene mreže, da se sve zapalilo, lete kanaderi gase kol′ko stignu pa ZAKONAČE u gradskom saobraćajnom i hajd′ sutra nanovo. Gase požar koji je izazvala b…. neke prstate ljepotice čija slika nedvosmisleno pokazuje da se radi o bradavici ali pored svih detaljnih opisa krađa, veleizdaje, svirepih ubistava, slika krvavih sjekira i naslova da je neko ubijen SA nožem, jedna b…. napisana kao takva, može izazvati uznemirenje kod mnogobrojnih nam, trajno nastanjenih, turista.

A zbog prsta koji nam se umjesto bolje budućnosti ili bar pristojnije sadašnjosti, pokazuje godinama pokrenuta je krivična prijava protiv NN izvršioca i očekuje se po njegovom ili njihovom privođenju adekvatna nagodba. Mi njima prst, oni nama od šake do lakta.

Zapalile se društvene mreže zbog kupovine skupocjenih automobila, povećanja raznih naknada i paušala i, činjenica je, što mreže više gore to oni kupuju sve skupocjenije automobile. Postoje samo dva načina da ih ne spriječimo u tome. Prvi da se prestane pisati o tome pa da to bez stresa, koji nikad ne doživljavaju, na miru rade ili drugi da ih podržavamo u tome, što će oni jedva dočekati.

Veliki požar na twiteru, usijanje na instagramu, zgarište na fejsbuku. Hrvati grade most, zaklanjaju nam pogled, ugrožavaju teritorijalni integritet i pomorski suverenitet. Narodski rečeno, jebu nas ko kauboj konja. Godinama već, al′ nije bilo društvenih mreža i eksperata sa Biminog univerziteta da nam to objasne. A naš tradicionalni inat proradio baš sad pa ćemo poslat žene i sestre da spriječe prolazak bagera i usput fasuju degenek.

Gori sve. Precizno kao aparati na Kliničkom univerzitetskom centru data je dijagnoza u NJENOG muža i sina NJEGOVOG, jedinca. Kad je već sam sebi jamu iskopao hajde da ga i ja gurnem, dosta je on meni guro, vele.

Za to vrijeme, dok požar bukti na sve strane, u zemlji punoj domaćih izdajnika i „stranih“ investitora, u zemlji kojoj je stotinjak metara ulice nazvane po pokojnom Brozu posljednja linija odbrane od bradatog papka iz Busovače, tumača istorije/historije, i koja polako puca pod naletima obožavatelja lika i djela ustaških i četničkih simpatizera, pa škole i vrtići dobijaju imena po njima, polako i tiho umiru penzioneri s čije grbače je sve sagrađeno da bi onima koji im udjeljuju tu mjesečnu milostinju bilo bolje.

Bacaju se s balkona oduzetih stanova štediše švajcarci, žiranti, bolesnici, pod budnim okom Visokog predstavnika, u tišini, odlaze hiljade ljudi, bježe glavom bez obzira.

Gore društvene mreže, izgorile dabogda.

Neoliberalizam: ideja koja je progutala svet

The Guardian  01/09/2017 |  

Fridrih Hajek, predavač u Londonskoj školi ekonomije 1948; foto: Paul Popper/Popperfoto/Getty

Prošlog leta istraživači Međunarodnog monetarnog fonda su okončali dugu i gorku debatu o „neoliberalizmu“: priznali su da postoji. Trojica visoko rangiranih ekonomista pri MMF-u, organizacije poznate po opreznosti, objavili su članak u kom dovode u pitanje koristi neoliberalizma. Time su okončali predstavu o ovoj reči kao običnoj političkoj izmišljotini ili terminu bez analitičkog potencijala. Članak je oprezno prozvao „neoliberalnu agendu“ za sprovođenje mera deregulacije u ekonomijama širom sveta, za nasilno otvaranje nacionalnih tržišta ka trgovini i kapitalu, kao i za zahtev vladama da se same smanje kroz mere štednje i privatizacije.

Termin „neoliberalizam“ se koristi od 1930-ih; oživljen je ponovo da bi opisao sadašnju politiku – tačnije, opseg ideja koje ova politika odobrava. U periodu posle finansijske krize 2008. godine, koristio se da ukaže na odgovornost za debakl – ne određene političke partije, već establišmenta koji je svoj autoritet prepustio tržištu. U slučaju demokrata u SAD i laburista u Ujedinjenom Kraljevstvu, ovo prepuštanje se opisuje kao groteskna izdaja principa. Kritika glasi da su Bil Klinton i Toni Bler napustili tradicionalne vrednosti levice, naročito obaveze prema radnicima, u korist globalne finansijske elite i javnih politika od kojih su i sami imali koristi. Posledica je poguban porast nejednakosti.

Tokom nekoliko prethodnih godina debata se zaoštravala, termin „neoliberalizam“ je postao retoričko oružije za one levo od centra da inkriminišu sve koji su desno u odnosu na njih na političkom spektru. (Nije ni čudo što centristi tvrde da je u pitanju besmislena uvreda: kritika se odnosi najviše na njih.) Međutim, „neoliberalizam“ je više od umesne opaske. Na određeni način on predstavlja i naočari kroz koje gledamo svet.

Pogledajte kroz naočari neoliberalizma i jasno ćete videti kako su politički mislioci koje su uvažavali Tačer i Regana doprineli oblikovanju društva kao univerzalne tržnice (a ne, na primer, polisa, javne sfere ili porodice) i ljudskih jedinki kao mašina za obračunavanje profita i gubitaka (a ne nosilaca božje milosti ili nosilaca neotuđivih prava i dužnosti). Naravno da su cilj bili slabljenje države blagostanja i privrženosti punoj zaposlenosti, smanjenje poreza i deregulacija. Međutim, „neoliberalizam“ označava nešto više od tipičnog desničarskog spiska lepih želja. To je bio način organizovanja socijalne realnosti i promišljanja našeg statusa kao individua.

Ako nastavite da gledate kroz ove naočari videćete da je tržište ljudski izum, ništa manje od države blagostanja. Videćete koliko temeljno smo podstaknuti da o sebi mislimo kao o vlasnicima sopstvenih talenata i inicijative, sa kojom lakoćom smo instruisani da se takmičimo i prilagodimo. Videćete u kojoj meri je jezik koji se ranije služio prostim izrazima da opiše robna tržišta (konkurencija, savršena informacija, racionalno ponašanje) sada primenjen na celo društvo u toj meri da je prodro u sve pore naših privatnih života, i kako se trgovački stav prepliće sa svim oblicima samoizražavanja.

Ukratko, „neoliberalizam“ nije samo ime za politike naklonjene tržištima, ili za kompromise koje je finansijski kapitalizam napravio sa propalim socijaldemokratskim strankama. To je ime za premisu koja je tiho postala glavni regulator naših praksi i uverenja: kompeticija je jedini legitimni princip organizovanja ljudske aktivnosti.

Malo pre nego što je neoliberalizam dobio sertifikat o postojanju, i malo pre nego što je licemerje tržišta postalo očigledno, populisti i autoritarijanci su došli na vlast. U SAD je Hilari Klinton, tipična neoliberalna zloća, izgubila od čoveka koji je bar znao da se pretvara da mrzi slobodnu trgovinu. Da li to znači da su naočari sada beskorisne? Mogu li nam na bilo koji način pomoći da shvatimo šta nije u redu sa britanskom i američkom politikom? Najgrublji mogući oblici nacionalnog identiteta su oživljeni u borbi protiv snaga globalne integracije. U kakvoj su vezi ti militantni parohijalizmi bregzita u Britaniji i trampizma u Americi, sa neoliberalnom racionalnošću? Postoji li ikakva veza između svojeglavog i tupavog predsednika i beskrvnog uzora efikasnosti znanog kao slobodno tržište?

Nije stvar samo u tome da slobodno tržište proizvodi mali broj pobednika i ogromnu armiju gubitnika koji se, tragajući za osvetom, okreću Bregzitu i Trampu. Od početka je postojala neizbežna veza između utopijskog ideala slobodnog tržišta i distopijske sadašnjice u kojoj smo se zatekli; između tržišta kao jedinstvenog stvaraoca vrednosti i čuvara sloboda, i našeg pada u svet postistine i iliberalizma.

Pokretanje debate o neoliberalizmu sa mrtve tačke počinje, po mom mišljenju, sa ozbiljnim razmatranjem kumulativnih efekata neoliberalizma na sve nas, nezavisno od naših ideoloških opredeljenja. Ovo podrazumeva povratak njegovim korenima, koji nemaju ništa sa Bilom ili Hilari Klinton. Jednom je postojala grupa ljudi koji su sebe ponosno nazivali neoliberalima. Oni su imali ambiciju da izvrše temeljnu revoluciju u mišljenju. Najistaknutiji među njima Fridrih Hajek nije smatrao da omeđava novu poziciju na političkom spektru, da opravdava bezobrazno bogate, niti da se vrzma na rubovima mikroekonomije.

Mislio je da rešava problem modernog doba: problem objektivnosti znanja. Za Hajeka, tržišta nisu samo omogućavala razmenu dobara i usluga – ona su otkrivala istinu. Kako je ova ambicija postala svoja suprotnost – glavolomna mogućnost da, zahvaljujući nepromišljenom veličanju slobodnog tržišta, istina u potpunosti nestane iz javnog života?

***

Hajek je 1936. godine opisao rađanje Velike ideje kao trenutak „iznenadnog prosvetljenja“ – bio je ubeđen da je otkrio nešto novo. Pisao je: „Kako je moguće da kombinacija fragmenata znanja koji postoje u različitim umovima proizvede rezultate koji bi, da su povezivani sa namerom, zahtevali um koji nijedna individualna osoba ne poseduje?“

Ovo nije bila tehnička beleška o kamatnim stopama ili deflacionim padovima. Ovo nije bila reakcionarna polemika protiv kolektivizma ili države blagostanja. Ovo je bio početak novog sveta. Hajek je razumeo da se tržište može opisati kao um.

„Nevidljiva ruka“ Adama Smita nam je već dala modernu koncepciju tržišta: autonomna sfera ljudske aktivnosti i stoga potencijalni objekt naučnog znanja. Međutim, Smit je bio i do kraja života ostao osamnaestovekovni moralista. Mislio je da se tržište može opravdati samo u svetlu individualne vrline i strepeo je da društvo vođeno isključivo trgovačkim i ličnim interesima više uopšte neće biti društvo. Neoliberalizam je učenje Adama Smita lišeno ove strepnje.

Pomalo je ironično što se Hajek smatra osnivačem neoliberalizma – stilom mišljenja koji sve svodi na ekonomiju – ako se uzme u obzir da je on bio sasvim osrednji ekonomista. Bio je tek mladi, malo poznati bečki tehnokrata u vreme kada je regrutovan na Londonsku školu ekonomiju (London School of Economics) kako bi zasenio tadašnju zvezdu u usponu – Džona Majnarda Kejnza sa Kembridža.

Plan je pošao po zlu i Kejnz je do nogu potukao Hajeka. Kejnzova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, objavljena 1936. godine, dočekana je kao remek-delo. Dominirala je javnom diskusijom, naročito među mladim engleskim ekonomistima na početku karijere. Za njih je briljantni, energični i dobro društveno pozicionirani Kejnz bio beau idéal. Do kraja Drugog svetskog rata mnogi poznati zastupnici slobodne trgovine su bili preobraćeni Kejnzovim načinom mišljenja, priznajući da država može da ima ulogu u organizaciji moderne trgovine. Početna oduševljenost Hajekom je opala. Njegova neobična ideja da nečinjenje može da izleči ekonomsku depresiju bila je diskreditovana u teoriji i praksi. Kasnije je priznao da želi da njegova kritika Kejnza bude naprosto zaboravljena.

Hajek je bio smešna pojava: visok, uspravan, sa teškim akcentom, u odelu od tvida, insistirao je da mu se formalno obraćaju „fon Hajek“, ali su ga zvali „gospodin Fluktuacija“ iza leđa. Godine 1936. bio je akademik bez portfolija i sa neizvesnom budućnošću. Ipak, mi danas živimo u Hajekovom svetu, kao što smo nekada živeli u Kejnzovom. Lorens Samers, Klintonov savetnik i bivši profesor Univerziteta u Harvardu, rekao je da je Hajekova koncepcija sistema cena kao uma „prodorna i originalna ideja poput ideje mikroekonomije u dvadesetom veku“ i da je to „najvažnija lekcija koju možemo da naučimo iz kurseva ekonomije danas“. Ovo je potcenjivanje. Kejnz nije izazvao ili predvideo hladni rat, ali su njegove ideje pronašle put u svaki segment hladnoratovskog doba. Na isti način su Hajekove ideje utkane u svaki segment sveta posle 1989. godine.

Hajekovski pogled na svet je totalan: to je način strukturiranja celokupne realnosti po modelu ekonomske konkurencije. Početna pretpostavka je da su gotovo sve (ako ne i sve) ljudske aktivnosti oblik ekonomskih kalkulacija, i da kao takve mogu da budu asimilovane u osnovne koncepte kao što su bogatstvo, vrednost, razmena, koštanje – a posebno cene. Cene su način za efikasno raspoređivanje oskudnih resursa, koje na osnovu potrebe i korisnosti, određuju ponuda i potražnja. Da bi sistem cena efikasno funkcionisao, tržišta moraju da budu slobodna i takmičarska. Od kako je Smit zamislio ekonomiju kao autonomnu sferu, postojala je mogućnost da tržište nije samo jedan deo društva, već društvo u celini. U takvom društvu, potrebno je samo da ljudi prate sopstvene interese i da se takmiče za ograničena dobra. Kroz takmičenje, pisao je sociolog Vil Dejvis, „postaje moguće razlučiti ko i šta ima neku vrednost“.

Vrednosti koje svaka osoba koja poznaje istoriju vidi kao neophodnu prepreku tiraniji i eksploataciji – prosperitetnu srednju klasu i javnu sferu, slobodne institucije, univerzalno pravo glasa, slobodu savesti, okupljanja, veroispovesti i štampe, priznavanje urođenog dostojanstva – ne nalaze se u Hajekovom učenju. Hajek je u neoliberalizam ugradio pretpostavku da tržište obezbeđuje sve neophodne zaštite protiv jedine prave političke opasnosti: totalitarizma. Da bi sprečila totalitarizam, jedino što bi država trebalo da uradi je da održava tržište slobodnim.

To je ono što neoliberalizam čini novim. U pitanju je ključna razlika u odnosu na starije poverenje u slobodno tržište i minimalnu državu, poznato pod imenom „klasični liberalizam“. U klasičnom liberalizmu trgovci jednostavno traže da ih „ostavimo na miru“ – laissez-nous faire. Neoliberalizam je prepoznao da država mora da bude aktivna u organizovanju tržišne ekonomije. Uslovi koji omogućavaju slobodno tržište moraju se izboriti političkom borbom, zbog čega država mora da se uspostavlja tako da stalno podržava slobodno tržište.

To nije sve: svi aspekti demokratske politike, od glasanja do odluke političara, moraju se podvrgnuti čistoj ekonomskoj analizi. Donosilac zakona je u obavezi da se ne meša u ono što je samo po sebi već dovoljno dobro, tj. da ne remeti prirodne tokove tržišta. Na taj način, pod idealnim uslovima, država obezbeđuje fiksni, neutralni i univerzalni pravni okvir za spontano funkcionisanje tržišta. Svesno usmeravanje od strane vlade nikada ne može biti tako dobro kao „automatski mehanizam prilagođavanja“, tj. sistem cena koji ne samo što je efikasan, već maksimalizuje slobode ili prilike za ljude da naprave slobodan izbor u vezi sa svojim životom.

Dok je Kejnz često putovao između Londona i Vašingtona, kreirajući posleratni poredak, Hajek je snuždeno sedeo u Kembridžu. Poslat je tamo za vreme ratnih evakuacija i žalio se da je okružen „strancima“, „svim vrstama istočnjaka“ i „Evropljanima skoro svih nacionalnosti, od kojih je samo šačica inteligentna“.

Zaglavljen u Engleskoj, bez uticaja i poštovanja, Hajek je za utehu imao samo svoju Ideju – grandioznu ideju koja će jednog dana izmaći tlo pod nogama Kejnzu i svim ostalim intelektualcima. Prepušten sam sebi, sistem cena funkcioniše poput uma: tržište procenjuje ono što individua ne može da pojmi. Obraćajući mu se kao intelektualnom saborcu, američki novinar Valter Lipman je pisao Hajeku: „Nijedan um nikada nije razumeo društvo u celini… U najboljem slučaju um može da razume sopstvenu predstavu o društvu, koja je nepotpuna, i koja ima veze sa realnošću koliko senka sa čovekom.“

Ovo je grandiozna epistemološka tvrdnja: da je tržište način spoznaje koji radikalno prevazilazi kapacitete individualnog uma. Takvo tržište nije poput drugih ljudskih izuma kojima se može upravljati, već sila koju bi trebalo proučavati i podmirivati. Ekonomija prestaje da bude tehnika – kao što je Kejnz verovao – za postizanje poželjnih društvenih ciljeva, kao što su rast i finansijska stabilnost. Jedini društveni cilj je održavanje tržišta. U svom sveznanju tržište predstavlja jedini legitimni oblik saznanja pored koga svi ostali vidovi refleksije izgledaju parcijalni, u oba smisla te reči: mogu da shvate samo delić celine i zastupaju samo posebne interese. Individualno, naše vrednosti su lične, ili su samo gledišta; kolektivno, tržište ih konvertuje u cene, ili u objektivne činjenice.

Posle neuspeha na LSE, Hajek više nikada nije imao stalno zaposlenje koje nije bilo plaćeno novcem korporativnih sponzora. Čak su ga i njegove konzervativne kolege sa Čikaškog univeziteta – svetskog epicentra libertarijanskog disidenstva 1950-ih – smatrale glasnikom reakcije, čovekom „desničarske provenijencije“ sa „desničarskim sponzorima“, kako je pisao jedan od njih. Sve do 1972. godine prijatelji su mogli da posećuju ostarelog Hajeka u Salcburgu, gde se utapao u samosažaljenju i uverenju da je sve radio uzalud. Niko nije mario za njegova dela.

Bilo je, međutim, i naznaka nade: Hajek je bio omiljeni politički filozof Berija Goldvotera, a kako se pričalo i Ronalda Regana. A tu je bila i Margaret Tačer. Svakome ko je hteo da je sluša, Tačer je na sva usta hvalila Hajeka, obećavši da će sprovesti njegovu filozofiju slobodnog tržišta zajedno sa oživljavanjem viktorijanskih vrednosti: porodice, zajednice, marljivosti.

Hajek se sastao sa Tačer 1975. godine, u momentu kada je ona imenovana za predvodnicu opozicije u Ujedinjenom Kraljevstvu i kada se pripremala da njegovu Veliku ideju izbavi iz zaborava istorije. Diskutovali su 30 minuta u Institutu za ekonomiju, u Ulici lorda Norta u Londonu. Posle sastanka osoblje Margaret Tačer je sa zebnjom upitalo Hajeka za mišljenje. Šta je mogao da kaže? Prvi put za 40 godina, Fridrik fon Hajek je u odsjaju moći video sliku o sebi koju je odavno gajio: sliku čoveka koji bi uskoro mogao da zbriše Kejnza i preobrazi svet.

Odgovorio je: „Ona je prelepa.“

***

Hajekova Velika ideja i nije neka ideja – dok je ne uveličate preko svake mere. Organski, spontani, elegantni procesi koji, poput milion prstiju na Ploči duhova,1 koordinirano kreiraju inače neplanirane ishode. Primenjena na tržište (bilo da je reč o tržištu svinjetine ili terminskom tržištu kukuruza), ova ideja je skoro pa truizam. Može se dalje razviti da opiše kako tržišta dobara, rada i novca formiraju onaj deo društva koji nazivamo „ekonomija“. Ovo već nije tako banalno, ali je i dalje bezopasno: kenzijanac će rado prihvatiti ovaj opis. Ali šta ako napravimo još jedan korak i zamislimo celokupno društvo kao tržište?

Što više proširujemo Hajekovu ideju, to ona postaje reakcionarnija i sve više sakrivena iza paravana naučne neutralnosti – i sve više omogućava ekonomistima da se povežu sa glavnim intelektualnim trendom koji je vladao u XVII veku. Uspon modernih nauka otvorio je pitanje šta znači biti čovek u svetu kojim rukovode zakoni prirode. Da li je čovek objekat u svetu, poput bilo kog drugog objekta? Izgleda da ne postoji način da se subjektivno i unutrašnje iskustvo priključi prirodi kakvom je vidi nauka – kao objektivnoj pojavi čije zakone otkrivamo posmatranjem.

Sve je u posleratnoj političkoj kulturi išlo u korist Džona Majnarda Kejnza i proširenja uloge države u vođenju ekonomije. Na isti način je sve u posleratnoj akademskoj kulturi išlo u korist Hajekove Velike ideje. Pre rata su čak i najokoreliji desničari među ekonomistima smatrali tržište sredstvom da se postignu ograničeni ciljevi, da se efikasno preraspodele oskudni resursi. Od vremena Adama Smita iz sredine osamnaestog veka, do posleratnog vremena osnivača Čikaške škole, bilo je uobičajeno uverenje da se konačni ciljevi društva i života uopšte određuju van ekonomske sfere.

Pitanja vrednosti se rešavaju politički i demokratski, a ne ekonomski – kroz moralnu refleskiju i argumentovanu javnu raspravu. Klasični moderni izraz ovog uverenja može se naći u eseju iz 1922. godine Etika i ekonomska interpretacija Frenka Najta, koji je stigao u Čikago dve decenije pre Hajeka. „Rezultati racionalne ekonomske kritike vrednosti odvratni su zdravom razumu“, pisao je Najt. „Čovek ekonomije je sebični, nemilosrdni predmet moralne osude.“

Punih dve stotine godina ekonomisti su se mučili da nađu mesto temeljnim vrednostima tržišnih društava van sfere sebičnih interesa i računica. Najt i njegove kolege Henri Simons i Džejkob Viner su se protivili Frenklinu D. Ruzveltu i njegovim njudilovskim tržišnim intervencijama. Osnovali su Univerzitet u Čikagu kao intelektualno rigorozan dom ekonomije slobodnog tržišta, kakav je ostao do današnjih dana. Međutim, Simons, Viner i Najt su započeli karijere pre nego što je neuporedivi prestiž atomskih fizičara privukao ogromne sume novca univerzitetima i podstakao posleratnu pomamu za „tvrdim“ naukama. Nisu se klanjali jednačinama i modelima, već su brinuli o nenaučnim pitanjima. Konkretno, brinuli su o pitanju vrednosti, koje je u potpunosti bilo odvojeno od pitanja cene.

Nije samo reč o tome da su Simons, Viner i Najt bili manje dogmatski nastrojeni od Hajeka, ili više voljni da državi oproste oporezivanje ili javne troškove. Takođe, Hajek nije bio intelektualno superiorniji od njih. Reč je o tome da su oni polazili od principa da društvo i tržište nisu ista stvar, kao što ni cena nije isto što i vrednost. To učenje im nije obezbedilo mesto u istoriji.

Hajek je bio taj koji nam je pokazao put iz beznadežnog stanja ljudske pristrasnosti do veličanstvene objektivnosti nauke. Hajekova Velika ideja je premostila jaz između naše subjektivne ljudske prirode i prirode uopšte. Iz toga je sledilo da bilo koja vrednost koja ne može da se izrazi kroz cenu, tj. ne predstavlja sud tržišta, postaje nesigurna – ništa više od pukog mišljenja, preferencije, narodnog verovanja ili sujeverja.

Veliki čikaški ekonomista Milton Fridman je više nego bilo ko drugi, uključujući i Hajeka, doprineo da se vlade i političari priklone Hajekovoj Velikoj ideji. Pre toga je raskinuo sa dve stotine godina starom tradicijom, proglasivši ekonomiju „u načelu slobodnom od bilo kog moralnog stanovišta ili vrednosnog suda“, kao i „objektivnom naukom, na način na koji je fizika objektivna“. Stare vrednosti uma i moralna pravila su nesavršeni i predstavljaju „razlike oko kojih ljudi mogu samo da se glože“. Drugim rečima: postoji tržište, i postoji relativizam.

***

Moguće je da su ljudska tržišta ljudske tvorevine najsličnije prirodi i da se, poput prirode, ne vode autoritetima i vrednostima. Međutim, primena Hajekove Velike ideje na svaki aspekt naših života negira ono što nas čini ljudima. Ono najljudskije kod ljudi, naš um i volju, prepušta algoritmima i tržištima, ostavljajući nas da poput zombija oponašamo svedene idealne ekonomske modele. Širenje Hajekove ideje i radikalno unapređenje sistema cena u neku vrstu društvenog sveznalaštva podrazumeva umanjivanje značaja naše individualne sposobnosti za razmenu dijaloga – sposobnosti da pružamo i procenjujemo opravdanja za svoje postupke i uverenja.

Iz toga sledi da javna sfera – prostor gde obrazlažemo svoje mišljenje i osporavamo mišljenja drugih – prestaje da bude prostor argumentovane rasprave i umesto toga postaje tržište klikova, lajkova i retvitova. Internet su lični izbori uvećani algoritmom; pseudojavni prostor u kome odjekuju glasovi usađeni u naše glave. Umesto prostora za debatu kroz koju kao društvo napredujemo ka dogovoru, sada imamo povratno potvrđujući aparat banalno nazvan „tržište ideja“. Ono što na prvi pogled izgleda kao javno i smisleno, u stvari je produžetak naših postojećih gledišta, predrasuda i uverenja, dok su autoritet institucija i eksperata zamenjeni agregativnom logikom velikih baza podataka. Kada pristupimo svetu kroz polje za pretragu, dobijemo rezultate koji su, po rečima osnivača Gugla, rangirani od strane beskrajnog broja individualnih korisnika interneta koji funkcionišu kao tržište, neprestano i u realnom vremenu.

Za razliku od fenomenalne korisnosti digitalnih tehnologija, ranija humanistička tradicija, koja je bila dominantna vekovima, uvek je pravila razliku između naših sklonosti i preferencija – želja koje se izražavaju na tržištu – i našeg kapaciteta da rasuđujemo o tim preferencijama, na osnovu kojeg formiramo i izražavamo svoje vrednosti.

„Sklonost je možda najbolje definisati kao preferenciju oko koje se ne raspravljamo“, pisao je filozof i ekonomista Albert O. Hiršman. „Sklonosti oko kojih postoji rasprava, bilo sa drugima ili sa sobom, ipso facto prestaju da budu sklonosti i postaju vrednosti.“

Hiršman je pravio razliku između konzumerskog i kritičkog dela ličnosti. Tržište odražava preferencije koje su „osvešćene od strane ljudi koji kupuju dobra i usluge“. Međutim, ljudi takođe „imaju sposobnost da naprave otklon od ’osvešćenih’ želja, volje i preferencija, da se zapitaju da li zaista žele te želje i preferiraju te preferencije“. Mi zasnivamo naše ličnosti i identitete na osnovu ovog kapaciteta za rasuđivanje. Korišćenje individualnih moći rasuđivanja nazivamo razumom; kolektivno korišćenje ovih moći nazivamo javnom raspravom; korišćenje javne rasprave u svrhu izrade zakona i javnih politika nazivamo demokratijom. Kada obrazlažemo svoje postupke i uverenja, mi bivstvujemo: individualno i kolektivno, odlučujemo ko smo i šta smo.

Sudeći prema logici Hajekove Velike ideje, ovi izrazi ljudskog subjektiviteta su beznačajni bez potvrde tržišta – kao što je Fridman rekao, oni nisu ništa drugo do relativizam, svaki izraz je dobar kao bilo koji drugi. Kada je jedina objektivna istina određena tržištem, sve druge vrednosti imaju status običnih gledišta i relativističkog praznoslovlja. Međutim, Fridmanov „relativizam“ je zamerka koja se može uputiti svakoj tvrdnji zasnovanoj na ljudskom razumu. To je besmislena opaska, jer su sve humanističke težnje „relativne“, za razliku od naučnih. Relativne su o odnosu na osobinu ličnosti da poseduje sposobnost za rasuđivanje i javnu potrebu za objašnjavanjem i razumevanjem čak i u slučajevima kada nemamo naučne dokaze. Kada prestanemo da rešavamo debate argumentovanom raspravom, njihove ishode rešavaju hirovi moćnika.

Na ovom mestu se susreću neoliberalizam i politička noćna mora u kojoj živimo. „Daš čoveku jedan posao da obavi…“, glasi stara šala, a Hajekov grandiozni projekat, začet 30-ih i 40-ih godina, bio je osmišljen sa namerom da spreči nazadovanje u politički haos i fašizam. Međutim, njegova Velika ideja je oduvek bila nesreća koja čeka da se dogodi. Od početka je u sebi sadržala klicu onoga što je trebalo da spreči. Zasnivanje društva kao ogromnog tržišta vodilo je gubitku javnog života u korist prepirki oko pukih mišljenja, da bi se frustrirana javnost na kraju okrenula čvrstorukašima kao poslednjem pribežištu: oni mogu da reše inače nerazrešive probleme.

***

Godine 1989. američki novinar je zakucao na vrata devedesetogodišnjeg Hajeka. Hajek je živeo u Frajburgu, u Zapadnoj Nemačkoj, u trospratnom apartmanu kuće građene u stucco stilu, u Uraštrase ulici. Seli su u osunčanu sobu čiji prozori su gledali na planine, a Hajek je, zbog upale pluća od koje se oporavljao, prebacio ćebe preko nogu.

To više nije bio čovek koji se utapao u samosažaljenju zbog poraza od Kejnza. Tačer mu je upravo poslala pismo sa porukama trijumfa. Ništa što su Regan i ona postigli „ne bi bilo moguće bez vrednosti i ubeđenja koja su nas postavili na put i usadili ispravan osećaj za smer“. Hajek je bio zadovoljan sobom i optimističan u vezi sa budućnošću kapitalizma. Novinar je zapisao: „Hajek uviđa da mlađe generacije sve više uvažavaju tržište. Nezaposleni mladi protestuju danas u Alžiru i Rangunu ne u ime centralistički planirane države blagostanja već u ime prilike: prilike da slobodno kupuju i prodaju – džins, automobile, šta god – po bilo kojoj ceni koja odgovara tržištu“.

Trideset godina kasnije možemo da kažemo da je Hajekova pobeda bez premca. Živimo u raju njegove Velike ideje. Što se više svet približava viziji idealnog tržišta sa savršenom konkurencijom, to se više uočavaju zakonitost i „naučnost“ u ponašanju ljudi kao gomile. Svakog dana, u svakom pogledu, sami težimo da sve više napredujemo kao raštrkani, tihi, anonimni kupci i prodavci – i niko više ne mora da nas podstiče na to! Svakog dana želju da budemo nešto više od običnih konzumenata gledamo sa nostalgijom ili je smatramo elitizmom.

Ono što je počelo kao novi oblik intelektualnog autoriteta ukorenjenog u dosledni apolitički pogled na svet, sa lakoćom je gurnuto u ultrareakcionarnu politiku. Ekonomisti tvrde da ono što ne može da se kvantifikuje ne može ni da postoji, ali kako onda izmeriti ključne doprinose prosvetiteljstva, naime: kritički um, ličnu autonomiju i demokratsko upravljanje? Kada smo napustili um zbog njegove sramne subjektivnosti, um kao oblik istine, i na njegovo mesto postavili nauku kao jedinog sudiju stvarnosti i istine, kreirali smo prazninu koju je pseudonauka spremno popunila.

Autoritet profesora, reformatora ili pravnika ne počiva na tržištu, već na humanističkim vrednostima kao što su odanost opštem dobru, savest ili težnja za pravdom. Puno pre nego što je Trampova administracija počela da ih ponižava, ove profesije su ostale bez značaja u eksplanatornim šemama koje nam ništa ne saopštavaju. Zasigurno postoji veza između njihove rastuće beznačajnosti i dolaska na vlast Trampa, oličenja kaprica, čoveka koji ne poseduje principe i uverenja koliko je potrebno da se načini koherentna ličnost. Čovek bez savesti, predstavnik potpunog odsustva uma, predvodi svet u pogrešnom pravcu. Kao svaki pametnjaković koji prodaje nekretnine na Menhetnu, Tramp zna znanje: njegove grehe tek treba da kazni tržište.

Stephen Metcalf, The Guardian, 18.08.2017.

Preveo Marko Sinđić

Peščanik.net, 01.09.2017.

Srodni link: Bernie Sanders – Lažni prorok

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

________________

1. Popularna tabla sa slovima koja služi kao medijum za razgovor sa duhovima. Sastavni deo je pločica koju prstima pokreću po tabli svi učesnici seanse odjednom, zbog čega izgleda kao da se pomera sama. [Prim. prev.]