In memoriam-Milan Đ Plavšić

https://www.facebook.com/milovan.aks/videos/1995717803984415/?t=31https://www.facebook.com/milovan.aks/videos/1995717803984415/?t=31

MILIVOJ BEŠLIN: Šešeljeva škola političke i nacionalne ideologije

Posted: 04 Aug 2018 12:59 PM PDT Imenica predator u naš četvoroimeni jezik došla je iz engleskog i prvenstveno znači napadač, istrebljivač, grabljivac. Etimološki reč potiče iz latinskog jezika i osnovno značenje joj je pljačkaš. Upravo zbog činjenice da je letnju sezonu napada, uvreda i orkestrirane kampanje protiv Crne Gore u Srbiji pokrenuo patrijarh Irinej, a da su njegovi motivi, sam to nije krio, prevashodno finansijsko-materijalne prirode, ovaj se udar ne može drugačije okarakterisati nego kao predatorski. Prisvajanje tuđe imovine u stranoj državi ne može imati drugo ime. Daljim konsultovanjem rečnika stiže se i do toga da cilj predatora nije samo preživljavanje, već težnja za dominacijom vlastite vrste, istrebljenjem neke druge vrste. Tako je u životinjskom svetu, u ljudskim društvima, predator bi se zadovoljio i time da se “odmetnuta” nacija vrati svojim, kako često ističu, “pradedovskim korenima”. Osim Crnogoraca, navedena antilogika srpskog nacionalizma se odnosi i na Bošnjake. U manjoj meri na ostale narode u regionu, s kojima je Srbija u permanentnom stanju neobjavljenog rata. “Kosovski zavet” U tom kontekstu, većinska Srbija i dalje igra ulogu detonatora Balkana, tačnije, postjugoslovenskog regiona. Narativ je nepromenjen od kraja osamdesetih godina 20. veka i tiče se položaja Srba u regionu, njihove, navodne, ugroženosti i konstantne potrebe da ih se “zaštiti” destrukcijom susednih država u kojima žive, ili ako je moguće pripajanjem delova teritorija tih država. U danima kada su predstavnici režima zauzeti pregovorima sa kosovskim vlastima, na braniku “zaštite” srpstva se nalazi opozicija. Dok Aleksandar Vučić i njegova premijerka sve frekventnije i direktnije upozoravaju da je Kosovo izgubljeno i da se iz dijaloga nema šta očekivati, kao da mir i stabilnost u regionu građanima Srbije ništa ne znače, opozicija se fanatizuje i dolazi na pozicije s kojih je Vučić otišao 2008. kada je napustio Šešelja. Možda je i veći problem što je sam Vučić te pozicije napustio samo retorički i čini se, samo privremeno i taktički. Već je rečeno da i vlast i opozicija u Srbiji iz svojih nacionalističkih šinjela, srpsko pitanje vide isključivo kao teritorijalno. Tako je bilo i devedesetih godina. Teritorijalni okvir nacionalnog pitanja nužno vodi ka nasilnim promenama granica na Balkanu. Novi opozicioni Savez za Srbiju, pod predvodništvom Dragana Đilasa i Vuka Jeremića okupio se na “kosovskom zavetu”, a njegovi lideri, uključujući i ekstremno desničarske Dveri i verovatno DSS, rešeni su da zauzimaju prazan prostor koji ostaje iza Vojislava Šešelja i njegovih radikala. Osim “borbe” za Kosovo sa beogradskih Terazija i optužbi protiv Vučića za izdaju, drugi stub ove koalicije je borba za demokratizaciju Srbije. Tragično je da srpska opozicija, posle pune tri decenije i uprkos svemu kroz šta je društvo prošlo, još nije naučila osnovne elemente političke teorije – nacionalističko ili demokratsko! Ne možete imati “drveno gvožđe”, kako je upozoravala istoričarka Latinka Perović, nije se još rodio “krokodil vegetarijanac”, plastičniji je bio Nenad Čanak. Pokušaje sličnog amalgamisanja je imala opoziciona alternativa vladajućim komunistima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Znamo kako se završilo – niti su uveli demokratiju, niti su zaštitili naciju. Potom je istu grešku ponovila opozicija Miloševiću devedesetih godina prošlog veka. I najzad, isti film sa intelektualno sve inferiornijim, ali sve ekstremnijim akterima gledamo ponovo. Da li će ikada srpsko društvo nešto naučiti iz tragičnih posledica i istorijskih grešaka koje je počinilo prethodnih decenija? Zagovaranje zamrznutog konflikta Osim protivljenja Briselskom dijalogu između Srbije i Kosova i zagovaranju tzv. zamrznutog konflikta, odnosno otvaranju novog konflikta između Srba i Albanaca, novi opozicioni Savez za (veliku) Srbiju se posebno koncentrisao na pretenzije prema Crnoj Gori. Imajući u vidu rusku opsesiju Crnom Gorom, izvesno i zbog toga što detalji sudskog procesa za pokušaj državnog udara (16. oktobra 2016) i ruska umešanost u ovaj teroristički akt sve jasnije izlaze na videlo, čitava prokremljovska menažerija i svekoliko crkveno, političko, intelektualno i medijsko ruskokolonaštvo i udvorištvo u Srbiji se ustremilo poslednjih nedelja protiv Crne Gore. Ne može se oteti utisku da je reč o organizovanoj akciji koordinisanoj iz jednog centra. Sezonu anticrnogorske histerije otvorio je srpski patrijarh koji je položaj Srba u jedinoj građanskoj državi na Balkanu uporedio sa fašističkom NDH, a položaj crkve sa vremenom Osmanskog carstva. Irinejeva izjava, izgovorena, kakvog li paradoksa, upravo dok je bio gost u Crnoj Gori, na moralno nepodnošljiv način relativizuje fašizam i genocid nad Srbima u NDH. Intelektualno najograničeniji srpski patrijarh u poslednjih najmanje sto godina ne može znati da se upoređivanjem i sravnjivanjem fašizma sa bilo čime, neminovno vrši njegova normalizacija. Uz to, svako ko zna koliko je Srba ubijeno u NDH, koliko je sveštenika ubijeno, crkava srušeno i zapaljeno, morao bi se zapitati koliko ima smisla komparirati sa današnjom situacijom u Crnoj Gori, gde na ekskluzivnim lokacijama u crnogorskim gradovima niču monumentalni i sa arhitektonske strane vrlo kontroverzni hramovi Srpske crkve. SPC upravo ima hegemoniju u javnom prostoru. O hotelskim lancima i neoporezovanim biznisima Srpske crkve u Crnoj Gori izlišno je i govoriti. Trebalo bi podsetiti i na činjenicu da je država Crna Gora suštinski pristrasna u korist SPC, jer ne dopušta pristup vernicima i sveštenstvu obnovljene Crnogorske crkve da vrše verske obrede u hramovima nastalim pre 1918. koje je gradila Crna Gora i njena autokefalna crkva. Svi verski objekti se danas nalaze u vlasništvu crkvene organizacije koja je Crnoj Gori tuđa i ne krijući to, otvoreno prema Crnoj Gori njenoj državnosti i identitetu neprijateljska. Urgentnost donošenja novog zakona o verskim zajednicama zbog svega toga postaje imperativ i društvena potreba u Crnoj Gori. “Identitetski genocid” Irinejevu izjavu najtiražniji režimski tabloid u Beogradu dočekao je uz velika slova na naslovnici: “Milo gori od Pavelića!“ Književnik Toma Marković ironično je Irinejevu letnju bombu nazvao: “Jasenovac na pjenu od mora“. Patrijarha je ubrzo podržalo čitavo stado ekstremnih nacionalista i ruskokolonaša u Beogradu. Proruski potpredsednik Vlade Srbije, Nenad Popović, u svojstvu vicepremijera je izgovorio retku budalaštinu , “identitetski genocid” nad Srbima u Crnoj Gori. Zbog čega li mu neko ne objasni smisao i definiciju pojma genocida?! Ili neka pređe Drinu i uveri se u posledice prakse stvarnog genocida. Čak je i nerežimska televizija N1 dovela u studio nacionalističkog istoričara Čedomira Antića koji već godinama haranguje protiv Crne Gore i proziva vlasti u Beogradu zbog, navodnog, odsustva volje da urade nešto “efikasno” u zaštiti Srba u susednoj državi. Svi mediji su preneli izjavu predsednika Srpskog nacionalnog saveta u Crnoj Gori, Vuksanovića da je položaj Srba u Crnoj Gori nepodnošljiv. Mediji su prenosili i propagandu ruskog gebelsovskog Sputnika da je Crna Gora pred ekonomskim slomom. Ponovo se zavrteo tvit lidera klerofašističkih Dveri da će crnogorsko primorje uskoro opet biti srpsko. Vuk Jeremić, “šovinista šešeljevskog tipa”, kako ga je nedavno nazvao njegov politički otac, Boris Tadić, rekao je da su Srbi u Crnoj Gori “najugroženiji narod u Evropi”. Istoričar i potpredsednik SPS-a, Predrag Marković je u državnoj Politici antifašističku Crnu Goru, jedinu zemlju u regionu u kojoj se ne vijore barjaci kolaboracije, nazvao “duhovnim” nastavljačima kvislinga Sekule Drljevića. Ministar za širenje mržnje prema susedima, Vulin, ničim izazvan je dao provokatorsku izjavu – “Mi nećemo kao neke druge zemlje iznajmljivati zaštitu svog neba…” – sa ciljem da uvredi Crnu Goru, čiji vazdušni prostor je od nedavno pod zaštitom NATO saveza. I da ne bi zaostao za opozicionim jurišnicima, ili svojim ministrima, a i uvek je dobro skrenuti pažnju sa neprijatne teme kosovske kapitulacije i poraza, predsednik Srbije je obznanio da poziva predstavnike srpskih nacionalističkih i proruskih stranaka iz Crne Gore na savetovanje. Zanimljivo bi bilo, kada bi u Srbiji postojali i takvi glasovi, upitati koji su tačno kriterijumi uzeti prilikom slanja pozivnica na ovo savetovanje?! Političari koji su pozvani na rukoljub u Beograd (Knežević, Bulatović, Milačić…) politički su marginalci i uzimajući u obzir rezultate poslednjih izbora, predstavljaju manjinu, ne u Crnoj Gori, već su manjina i kada je reč o Srbima u toj državi. Ipak, tu je reč o političkoj manjini koja je jasno podanički i poslušnički orijentisana prema Rusiji i manjini koja je, pokazalo se, spremna da legalne metode političke borbe zameni nasilnim, rušeći državu u kojoj žive i protežirajući velikosrpstvo sa svim za njega karakterističnim ciljevima. Jedan od ključnih tiče se i nestanka samostalne Crne Gore i negiranja njenog istorijskog, nacionalnog i kulturnog identiteta. Takvi “Srbi“ su bili potrebni svakom režimu u Beogradu u poslednjih trideset godina. Jedan narod, jedna država, jedan vođa! Recimo i to, Srbi u Crnoj Gori nisu ni dijaspora, ni iseljenici, ni okupirani delovi organske nacije, već autohtoni narod Crne Gore. To se danas negira, a Vučić je nedavno imao izjavu koja je prekopirani stav laktaškog odlazećeg firera – Dodika. On je rekao da ne postoje hrvatski Srbi, crnogorski Srbi ili slično, već da postoje samo Srbi: “Mi smo Srbi jedan narod i istom rodu pripadamo”, rekao je predsednik svih građana Srbije. Ipak, ova esencijalizacija nacije, osim što negira istoriju i etnogenezu različitih delova srpskog naroda na Balkanu, karakteristična je za sve ekstremno desne ideologije. Ovome se moglo naučiti samo u Šešeljevoj školi političke i nacionalne ideologije. I kao koncept, kao i ostali šešeljevski koncepti, potpuno je neoriginalan. Navedena vrsta unifikacije ili nacionalnog “gleichschaltunga”, prema istorijskim zakonitostima zavrašava se usklikom: Jedan narod, jedna država, jedan vođa! I kao i uvek kada je potrebno pojačati pritisak na Crnu Goru, javi se tužna politička olupina koja je dva puta birana na neposednim izborima za predsednika te države. Uvek na usluzi srpskim ili ruskim namerama da se za sitan interes podrije vlastita država, unize i identitetski negiraju ljudi koji su ga birali, Momir Bulatović, sa stalnim mestom življenja u studiju ruskog propagandnog Sputnika, oglasio se ovoga puta u tiražnom provladinom Blicu i sa frekvencija, takođe, provladine Prve srpske televizije. Obrazlaganje njegovih teza vodilo bi u političko lešinarenje. Naposletku, kada je reč o Crnoj Gori, sada već konstantnim pritiscima i potpuno normalizovanoj anticrnogorskoj histeriji – u Srbiji se izbrisala granica između vlasti i opozicije, između ozbiljnog i tabloidnog novinarstva, između režimskih i opozicionih medija, između kafanskih narativa i intelektualnih rasprava. Društvo u kome se opozicija i vlast takmiče u nacišovinizmu i desnom ekstremizmu – ne može biti uspešno društvo slobodnih i zadovoljnih građana. Već ta činjenica, šta je u Srbiji tačka kompeticije dovoljno govori. Primera radi, u Crnoj Gori, poslednjih meseci, dominantna tema političkih sporenja vlasti i opozicije jeste – ko je veći i iskreniji Evropljanin i zagovornik što bržeg uključivanja u EU. *** I dok diže moralnu paniku zbog navodne ugroženosti ćirilice u Crnoj Gori, iako ne postoji zvaničan akt, izjava ili bilo koji gest od strane nekog crnogorskog subjekta koji bi o tome svedočio, dakle, reč je o utisku – Srbija državnom represijom proteruje latinicu. Ako bi Crna Gora htela zaista diskriminaciju bilo koje zajednice, primenjivala bi metode koje Srbija odavno primenjuje. Predlogom novog zakona, kazne za pisanje latinicom, nije šala, kretaće se i do milion dinara! I to je poželjni model koji rusifikovani srpski nacionalizam nudi. Podaništvo i bespogovorno kvislinštvo prema diktaturi iz Kremlja i žandarisanje po regionu, uz neprekinuti narativ o srpskoj ugroženosti svuda tamo gde postoji teritorijalna pretenzija. Crna Gora i Bosna i Hercegovina ostaju jezgra velikosrpskog projekta koji se posle poraza devedesetih i zbunjenosti posle 2000. sada potpuno reafirmisao, spreman da svoj “magnum crimen“ ponovi. Srpski nacionalizam nikada neće pristati na ravnopravnost u državama čije teritorije smatra “svojim“. Ako vlast i popusti, tu je opozicija da nastavi i pojača. Ako se i opozicija uspava, tu je provincijalna i do fanatizma zagrižena intelektualna elita kao “ čuvar vatre“. Sledi godišnjica “Oluje“, neka se pripremi Hrvatska. Posle toga, u septembru, ide referendum o imenu Makedonije, a nakon toga izbori u Bosni i Hercegovini. Puno posla za pretenzije Srbije u regionu. Samo da se srpsko društvo ne posveti sebi. Tada bi videlo užase najzaostalije ekonomije zapadnog Balkana, najnižeg BDP-a, najbednijih zarada u regionu, najviše indekse korupcije, najlošije stanje u medijima, ali i najviše mafijaških obračuna na ulicama. Zbog toga je uvek lepše gledati “preko plota“ i štititi vaskoliko, a uvek ugroženo, srpstvo. (Avangarda)

Bez cenzure

https://youtu.be/6Hh1zoeOu-Y

F20.0 Paranoidna shizofrenija

Paranoidna shizofrenija se javlja obično kasnije u životu od ostalih tipova shizofrenije, u trećoj ili četvrtoj deceniji života. Karakteriziraju je bolesne ideje, halucinacije, manije proganjanja i sl. Bolesne ideje su pogrešna vjerovanja koja nemaju svoju potvrdu u stvarnosti. Tako bolesnik može vjerovati da ga netko prati, sprema zavjeru protiv njega, prisluškuje telefon, ili vjeruje da mu netko može čitati misli, umetati tuđe misli u glavu ili kontrolirati osjećaje, misli i pokrete, da netko upravlja njegovim ponašanjem nevidljivim magnetskim valovima i sl. Bolesnik može vjerovati da je neka druga osoba kao Isus, neki znanstvenik ili glumac ili da ima neke posebne moći i kontakte s drugim svijetom, da mu ljudi s televizije šalju posebne poruke i drugo.

Halucinacije su vrlo česte u bolesnih od shizofrenije. Slušne halucinacije su najčešće. Najčešće glasovi komentiraju njegovo ponašanje, daju savjete, kritiziraju bolesnika, ili mu nešto zapovijedaju. Rjeđe su vidne halucinacije, što znači da vide stvari koje ne postoje; mogu vidjeti Isusa, čudovišta, vraga i sl. Mogu imati tjelesne halucinacije što znači da imaju osjećaje po tijelu koji nisu izazvani pravim podražajem osjetila, tako mogu osjećati da im nož reže trbuh, struja prolazi kroz noge, nevidljiva ruka ih dodiruje što često povezuju s drugim bolesnim idejama kao da netko utječe na njih u namjeri da ih uništi i sl.

Sumanute ideje su najčešće ideje proganjanja (mogu navesti bolesnika da izvrši suicid), ideje veličine ili oboje (tada uslovljavaju nasilničko ponašanje bolesnika), ali se mogu javiti i ideje sa drugim sadržajima, kao što su religijske sumanute ideje, sumanute ideje ljubomore, i dr. Sumanute ideje su nelogične i manje ili više nesistematizirane. Bolesnici su nepovjerljivi, sumnjičavi, razdražljivi, mogu biti agresivni kada od progonjenih postaju progonitelji. Popratni simptomi uključuju još anksioznost, srdžbu, suzdržanost i svadljivost.

Premorbidna ličnost (karakteristike ličnosti prije pojave bolesti) je često karakteristična: radi se o afektivno hladnim osobama, koje su često nezadovoljne, kivne na druge, sarkastične i svadljive.

Kasniji početak bolesti omogućava bolesniku relativno očuvanje već stečenih socijalnih relacija, snage Ega su veće, te ispoljavaju manju regresiju i bolje kontrolraju svoje emocionalno reagiranje i ponašanje nego što je to slučaj kod drugih subtipova shizofrenije. Uspijevaju često da se adekvatno ponašaju u socijalnim situacijama. 
Inteligencija u područjima koja nisu zahvaćena psihozom je najčešće intaktna. Oboljenje ima remitirajući i lagano progresivan tok uz relativno dobru prognozu, koja se postiže adekvatnim suvremenim liječenjem.

Obilježje paranoidne shizofrenije jesu razne vrste deluzija. Vrlo često se radi o idejama proganjanja, no zastupljene su i ideje veličine, ideje referencije, te sumanuta ljubomora.

 Devedesete pre roka

1Piše: Đorđe Subotić06. jula 2018. 

    

Trideset godina od početka "događanja naroda" u Novom Sadu

Kada se pomenu devedesete godine odmah se pomisli na stradanja, inflaciju, redove, etnička čišćenja, proterivanje stanovništva, ratove, korupciju, kriminal, pljačke, zločine, genocid u Srebrenici…

Međutim, te devedesete, koje su teorijsku podlogu imale u „nepostojećem“ Memorandumu SANU, ideološku na Osmoj sednici Centralnog komiteta SKS, a crkvenu u nošenju moštiju cara Lazara kroz neke delove takozvanih srpskih zemalja, populistički rušilački početak imale su u Novom Sadu, tada glavnom gradu Vojvodine.

Devetog jula 1988. godine u Novi Sad, u kojem je kod zgrade tadašnjeg Izvršnog veća Vojvodine bila locirana cisterna na kojoj je jasno pisalo „voda za piće“, i u kojem je za trenutak isključena struja, umarširala je grupa Srba i Crnogoraca sa Kosova ultimativno tražeći poništenje autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i ukidanje svih ovlašćenja autonomija kako bi se poboljšao njihov položaj na Kosovu.

Počelo je „događanje naroda“. Uz crkvenu ikonografiju, veličani su pravoslavlje i svetosavlje, uzvikivane i nošene parole „Dole Ustav!“, „Spalićemo Ustav!“, „Oj, Srbijo, iz tri dela – bićeš opet cela!“, „Care Lazo, nisi im’o sreće da se Slobo pored tebe šeće“, „Slobo slobodo!“, „Rušićemo vladu u Novome Sadu, a u sredu Kosovo na redu!“…

Takozvana antibirokratska revolucija širila se Srbijom kao požar, koji su potpalili politički piromani iz Beograda. Pohod na „celu“ Srbiju bio je brutalan. Zatim se „institucionalno i vaninstitucionalno“ krenulo „u zaštitu srpskog naroda“ u drugim republikama: bio je to ratni pohod radi stvaranja Velike Srbije. Počelo se sa fašizacijom društva i pljačkom.

Takozvanim događanjem naroda, koje je u Vojvodini trajalo četiri meseca, sve do 6. oktobra („jogurt revolucija“), prvi put je omogućeno da se uličnom halabukom menja ustavni položaj zemlje. Skupština Vojvodine je u iznuđenoj situaciji, pod pritiscima, dala saglasnost na promenu Ustava, dok se na Kosovu to nije dogodilo.

Nakon državnog i partijskog puča u Vojvodini je usledila odmazda. Ona je bila višestruka: politička, ekonomska, svojinska, pravna, socijalna! Kadrovska čistka je bila temeljna i svestrana: u medijima, društvenim preduzećima, zdravstvenim i socijalnim ustanovama, prosveti, Univerzitetu, naučnim institucijama, izdavaštvu, sudovima, upravi, policiji, lokalnoj samoupravi, pokrajinskim organima i organizacijama…

To „događanje naroda“ inicirano, inspirisano, usmeravano i organizovano iz političkog Beograda bilo je uvertira u raspad bivše domovine. Na Kosovu se cela Srbija osvajala silom, pa i silovanjem žena i ubijanjem. Unitarizam i centralizam su ovu bivšu pokrajinu oterali u bespovratnu nezavisnost! Kosovo je pre trideset godina oterano iz sastava Srbije. Tada je lošom zaslugom srbijanske politike trasiran put za samostalnost i stvaranje „lažne“ države! Sve što je usledilo docnije bilo je samo tehničko izvođenje.

U Vojvodini je proterivano nesrpsko stanovništvo. Bilo je etničkog čišćenja, što je i suština koja proizilazi iz presude osuđenom ratnom zločincu za slučaj Hrtkovaca. Velikodušno su nuđeni bespovratni prevoz u jednom pravcu i po jedan sendvič za put svima onima koji putuju kraće (Hrvatima i Mađarima), a onima koji putuju duže (Slovacima) – „čak“ dva sendviča! Srbija je svojim ustavom prva izašla iz ustavnog, pravnog i političkog sistema SFRJ, upala u platni promet SFRJ… Na nesreću, usledili su potom rat i krvoproliće. Hipotetičko, ali i sociološko, politikološko i istorijsko pitanje je: da li bi se desili Vukovar, srebrenički genocid, „Bljesak“, „Oluja“, nepregledne kolone izbeglica i bombardovanje 1999. godine… da je bilo snage i političke volje da se spreči promena ustavnog položaja proistekla iz tzv. antibirokratske revolucije.

Trideset godina posle tih događanja, Kosovo teži članstvu u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama i institucijama, kao ravnopravna članica. Problem građana srpske nacionalnosti, čini se, i dalje je aktuelan. Problem građana crnogorske nacionalnosti više se ne pominje, možda i zbog toga što je država Crna Gora priznala Kosovo, pa problem i ne postoji. Iskustvo ovih proteklih trideset godina pokazuje da je Srbima na Kosovu sve lošije i lošije kad god su im pogledi uprti u politički Beograd.

Svoje životne probleme, egzistencijalne, nacionalne, socijalne, kulturne i druge mogu rešavati i rešiti samo tamo gde žive i rade. To je nekad bila ustavna pokrajina Kosovo, a sada – Republika Kosovo. Sve ono što je projektovano u političkom Beogradu, bez osećaja za realnost, donosi samo neizvesnost i nesreću. Tako je bilo i sa organizovanjem falangi koje su krstarile Vojvodinom i Srbijom postajući putujući cirkus. Danas, Srpska lista projektovana u Beogradu nije deo rešenja nego deo problema Srba na Kosovu, kao što je slučaj i sa vladinom Kancelarijom za KiM, čiji šef oslikava vozove i upućuje ih na Kosovo, dok krišom koristi priliku da se iskrade na prvoj stanici!

Devastirana Vojvodina je danas unutrašnja kolonija države Srbije. Kosovci su se odlučili za nezavisnost, a Vojvođani na dvodnevnom (vikend) referendumu (2006) nisu prihvatili Ustav RS, koji im daruje nesuštinsku, odnosno autonomiju bez autonomije! Građanke i građani Vojvodine su i dalje bez ustavnih prava, što je zatražila Međunarodna mirovna konferencija u Londonu još pre 26 godina (1992). Da li su vraćena građanska i nacionalna prava na Sandžaku, odgovor imaju građani te oblasti.

U Vojvodini su uspostavljeni novi praznici i dani koji se obeležavaju. Nastavlja se srbizacija Vojvodine, u kojoj se negira i antifašistička borba, ali ovog puta ne pretnjama tipa „seli se, ustašo, ili biraj dijete koje ti je draže“, nego suptilnijom porukom i novim praznicima koji nas vraćaju u prošlost i „Srpsku“ Vojvodinu. Vojvodina se deli po principu srpski narod i ostale nacionalne zajednice, koji imaju pravo na „slavlje“. Građana nema nigde, oni su „oni drugi“, kao u Ustavu „ostali“, „izlišni i ničiji“, zapravo nepotrebni. Stvara se privid o Vojvodini, zavičajnog srpskog naroda.

Vojvođanska autonomija je već 30 godina kidnapovana, u dobroj meri svedena na partijsku sinekuru, što pogoduje vladajućoj političkoj eliti. Kidnapovali su je srbijanski unitarizam, centralitam i nacionalizam uz podršku Crkve i pomoć „nepostojećeg“ Memoranduma SANU.

Obeležavanje dana Vojvodine – imajući u vidu situaciju i poražavajući položaj u civilizacijskom, ekonomskom, društvenom, naučnom, kulturnom, obrazovnom, zdravstvenom, socijalnom smislu u kojem se nalazi, poređenjem sa periodom kada je imala Ustav sa zakonodavnim, sudskim i izvršnim nadležnostima – najprimerenije je isticanjem zastave na pola koplja!

A borba za oslobođenje od partokratije, despota, despotije, autokratske vladavine i njihovih gubernatora mora početi u otporu prema pogubnoj unitarnoj državi i jakoj centralističkoj politici.

Možda opet treba krenuti iz Vojvodine i Novog Sada, ali ovog puta u otrežnjujućem smeru! To je i recept za oslobođenje od balasta „devedesetih“.

Autor je aktivista civilnog društva

marijadex.blogspot.com: Kako vratiti opljačkano

marijadex.blogspot.com: Kako vratiti opljačkano: https://youtu.be/ss-QrrUOIZ4

Kako vratiti opljačkano

https://youtu.be/ss-QrrUOIZ4