Шта је заправо “дубока држава”?

•  14.08.2018.
• АНАЛИЗЕ

Душан Ковачев 

Данас је јако популарно говорити о „дубокој држави“. Сваког ко употреби ту кованицу јавност сматра „добро упућеним“ аутором. Међутим, „дубока држава“ је само флоскула. Њоме се потискују добро познати појмови политикологије и безбедности. Њоме се чак у неку руку смањује одговорност актера нечасних дела, јер се ствара утисак да су они само нечије марионете.

ЦИА, снајка, ЦИА… пола света су упропастили!

Ђура Чворовић (лик из„Балканског шпијуна“ Душана Ковачевића)

Кованице којима се ките нејасна уображења о прикривеним криминалним мрежама огромног значаја јавност узбуђују лако. Тако је и са кованицом „дубока држава“. Мало ко зна да је кованица врста фразе, флоскула чије значење је тешко одредиво и да флоскула само пружа илузију да постоји објашњење смисла појма кога је уистину немогуће одредити. Још горе, усвајањем кованице свако може сматрати да баш његово  умишљење представља тачан смисао нечега о чему ништа одређено не може знати.

Приказаћу стога како се фраза „дубока држава“ појавила у јавности и развијала пре акције Реџепа Тајипа Ердогана којом је на простору своје власти ликвидирао то нешто што називају „дубока држава“. Приказаћу и како је „дубока држава“ постала омиљена фраза на Западу и како је сасвим потиснула древни појам државе у држави.

Политичка предисторија

Дуго је саморазумевано да је битно обележје derin devlet дуготрајна пракса осмалијских тајних служби, од доба владавине султана Селима III (XVIII век), да користе плаћене убице и криминалце, што се наставило и у доба Мустафе Кемал-паше Ататурка. Специјалне јединице турске војне обавештајне службе (Özel Harp Dairesi) су од 1952. године водили амерички и немачки војни стручњаци. Њихов рад је тада имао циљ у супротстављању совјетској опасности. Био је организован у оквиру целине „Гладио пројекта[1]“, што се сазнало тек 2004. године од Даниела Гансера. Одељак ове сруктуре на простору Турске је назван „Турски гладио[2]“ (Turkish Gladio), а њиме је омогућен дуготрајни одлучујући утицај НATO-а преко турске армијске елите окупљене још око Кемала Јамака (Kemal Yamak), такође, њиме је створена антигерила (Kontrgerilla) која је сузбијала развој герилског покрета Курда који су помагани од СССР-а. Кључни агенти ЦИА који су развијали „Турски гладио“ били су турски генерал Данис Карабелен (Daniş Karabelen) и Алпарслан Туркеш (Alparslan Türkeş). Важно је знати да је Алпарслан Туркеш био главна контакт особа Турске још са нацистичким режимом све до 1944. г. Све ово је било непознато, како Турској тако и светској јавности, и тако је остало све до почетка XXI века.

Термин, прилике и грађење појма

Израз „дубока држава“ (Deep state), у савременом контексту, потиче из турских гласина о насиљу у политици током 70-тих година XX века (у доба владе Булента Еџевита / Bülent Ecevit/), а јавно се употребљава за специфичну антидемократску коалицију у политичком систему Турске (derin devlet) доба Сулејмана Демирела (већ тада је сматрано како је смисао сличан значењу кованице „држава у држави“ /State within a state/). Сулејман Демирел је први погрешно тврдио да је „дубока држава“ појава која датира од доба пада отоманског султаната. Турска политикологија је од тог доба сматрала војну обавештајну службу главним чиниоцем „дубоке државе“. Израз се најпре одомаћио у турској политикологији и публицистици. Одијум против „дубоке државе“ се у Турској развио после скандала у Сусурлуку 1996. г, инцидента у Шемдинлију 2005. г. и бруталног убијања низа новинара и јавних функционера.

Дословно преведену турску кованицу derin devlet су у облику Deep State почели да користе Западни новинари који су писали о турским политичким актуелностима од 1990. г. (Роберт Ф. Ворт /у смислу – прљави рат против Курдских побуњеника/, Рајан Џинџерас /у смислу – колоквијални израз за прљаву борбу против побуњених Курда/ и Декстер Филкинс /у смислу – “ударци испод појаса“, „бесрамне ствари“ које у својству „чувара нације“ заједнички изводе неки политичари и мафија/). Кованица Deep stete је кроз енглески језик спорадично у новинарство улазила у употребу свуда у свету за истоветну  агресивну праксу која се јављала и ван Турске, мада није имала никакве везе са њом.  Тек од 2014. године термин deep state почињу да користе амерички новинари, скоро сасвим уобичајено, у вези рационализовања насилног политичког стања након „Арапског пролећа“ у Египту, Сирији, Јемену, па чак и у САД. Аутори некад чине искорак, па „дубоком државом“ чак називају појаве из историјске прошлости (доба Мамелука у Египту, и сл), иако ни оне немају никакве везе са савременом Турском.

Већ 2015. године сазнало се да је „Турски гладио“ ЦИА формирала још 1947. као своју специјалну организацију уз помоћ савезника из НАТО-а. Главно упориште тајне НАТО-армије у Турској је било унутар турске армије која је обезбеђивала лојалност политичког руководства турске државе према НАТО-у користећи насилне начине, укључујући серију државних удара. Турски генерали и агенти ЦИА формирали су посебну групу 1952. године. У њеном саставу били су специјално борбено обучени турски агенти ЦИА. Данис Карабелен (Daniş Karabelen) је, потом, унутар турске армије, формирао „Тактичку мобилизациону групу“. Ова група је 1965. године реорганизована милионским улагањем ЦИА под називом Special Warfare Department и на њено чело је постављен генерал Кемал Јамак (Kemal Yamak). Тек пошто је генерал Јамак отворено тражио новац за ову творевину од премијера Булента Еџевита, премијер је сазнао за њено постојање, али је ту истину прикрио од својих министара.

Од краја 70-тих година XX века, „турска гладио армија“ је почела да развија пројекат пантурцизма и исламизма. Ова творевина је остала активна упркос победи над СССР-ом у Хладном рату и реорганизована у Special Forces Command оставши под пуном контролом ЦИА, остајући срж турског „Гладио пројекта“. Још током Хладног рата, ставили су под контролу турску војну обавештају службу и, као политичко крило, створили и развили исламистичку и пантурцистичку партију Milliyetçi Hareket Partisi која је након Хладног рата развила пропагандне и регрутне мреже. Посебно агресиван вид турског „Гладио пројекта“ било је стварање одреда „Сиви вукови“ (Bozkurtlar) који су своју активност развили источно од Турске, нарочито у кинеској провинцији Ксинјанг, након чега су вршили активне терористичке акције и у Бангкогу, а потом су постали веома активни у трупама ИСИЛ и Ал.Нусра. Прецизније податке о историји турског „Гладио пројекта“ најпре је било могуће наћи у текстовима Џоја Ћина[3] и Максима Лебицког[4].

У Турској је турски новинар листа Haber Turk, Озџан Тикит (Özcan Tikit) отворено писао о „дубокој држави“ учинивши ту појаву познату турској националној јавности. Његове напоре је покушала да оповргне Кејти Менсфилд као „теорију завере“[5]. Средином 2016. године појавила се вест о тајној НАТО-армији која је покушала пуч против Ердогана, а којом је командовао амерички генерал Џон Ф. Кембел (Јohn F. Campbell), бивши командант НАТО-а у Авганистану[6]. У циљу контроле турске армије, организовао је уплату више од две милијарде долара турским официрима преко нигеријске UBA Bank. Све је одрађено у координацији с организацијом Фетулаха Гулана, који је уочи покушаја војног државног удара два пута тајно долазио у Турску, а ЦИА је ради удара формирала специјални тим од 50 људи. Комплетна мрежа је, по процени турских ограна, окупљала преко 30.000 људи, од којих су преко 8.000 били војна лица, преко 22.000 судије и тужиоци, а скоро 1.500 полицајци. Поред њих, превратничка мрежа је обухватала мноштво кључних људи из универзитета, фондација, па чак из здравствених установа. Названи су „Фетуланистичка терористичка организација“.

Тек пошто је покушај државог удара у Турској пропао, услед одлучне реакције владе Реџепа Тајип Ердогана, сазнало се оно што се пре тога само нагађало о организацији скриваној под легендом Derin devlet. Тада је постала јасна природа „дубоке државе“ у Турској и доказано је да се не ради ни о каквој држави, а нарочито не о турском фактору, већ о тајној армији ЦИА која је из Турске од 1949. године руководила исламистичким агресивним покретима у овој земљи, на Блиском истоку, у Медитерану, а након Хладног рата проширила делатност и ван тих подручја.

Смисао првбитне фразе „дубока држава“

Сулејман Демирел је „дубоком државом“ означио групу састављену од чинилаца одлучујућег утицаја високог нивоа у обавештајним службама (како домаћим, тако и страним), пре свега у службама војске, безбедносних и правосудних органа и организованог криминала. Њихов циљ је био спровођење разних врста притисака и насиља како би се наизглед демократским начином постигли посебни интереси. Нема слагања око појма „дубоког стања“.  Нема слагања око природе и врста група које чине „дубоку државу“ и то није постигла чак ни турска политкологија. Нема чак ни јединственог мишљења политикологије о критеријуму по коме одређена група представља чинилац од одлучујућег значаја. Није могуће групу таквих прикривених политичких чинилаца одредити као „савез“ (увек су упадљивији њихови међусобни антагонизми). Чини се да се ради о смеси утицајних чинилаца а не о јединственом организму. Конкретнија су особита обележја метода деловања прикривених чинилаца: закулисни рад, висок ниво аутономије чинилаца од утицаја, уцене, корупција и друга илегална (по правилу врло насилна) средства, злоупотреба установа формалне демократије преко sui generis неформалних установа и појединаца од политичког значаја у јавности.

Држава у држави

„Дубока држава“ је кованица која почиње да се користи на Западу уместо древне кованице зване држава у држави (гр. κράτος εν κράτει, imperium in imperio, status in statu, State within a state). Смисао тог појма био је увек политички и односио се на стање у коме државни орган стекне политичко вођство. Редовно је државом у држави називан орган специјалне или полицијске службе који је изузет од политичке одговорности цивилног политичког руководства; врло изузетно, односио се и на стање када државне фирме (које послују као приватни субјект) преузму политичко вођство. Осим тога, политикологија никад није недвосмислено утврдила да је Црква потпуно ван контроле државе и као таква била вршилац државног политичког руковођења. Порекло кованице држава у држави ипак није турско, оно је европско, веома старо и појмовно је прецизно одређено. Државом у држави се појмовно бавио још Спиноза у делу Tractatus theologico–politicus. Велики напори се до данас улажу да се држава у држави теоријски обликује надовезано на ставове Никола Макијавелиа. Добар пример како савремена Западна политикологија у глобализованом свету и даље обрађује савремене закулисне појаве кроз појам држава у држави може се видети у чланку кога је Даниел Де Леон објавио под насловом Imperium in imperio (1904. г). Поред тога, постоји и чисто политичко значење државе у државикоје се користи као еуфемизам за област доминације одређеног чиниоца политике.

Нејасноћа појма „дубока држава“

Израз „Дубока држава“ је од почетка укључивао разнородну смесу прилично неодређених чинилаца, а сматрало се да су они једнако могли бити недржавни и страни. Иако нејасне  структуре, сматрало се, она редовно злоупотребљава демократске установе и методи су јој радикално илегални. Порекло назива „дубока држава“ је турско. Ипак, доминацију наднационалне власти било где, англосаксонски аутори су почели радо да називају „дубоком државом“. Они су почели чак да рационализују том кованицом неке сличне појаве у историји. Захваљујући англосаксонским ауторима, флоскулу „дубока држава“ данас користи цео свет. Што се у јавности данас више говори о „дубокој држави“, то је  мања свест јавности о стварним актерима злоупотребе безбедносних служби, државних власти, невладиних организација и медија.

„Дубока држава“ је савремени израз заводничког духа који јавност упућује на својеврсно самозаробљавање ума у виртуелном лавиринту конспирација. Пре тридесет година је први пут описана таква дистопија у лику британског сајбер-панк жанра Макса Хедрома. Баш као у новели Виктора Пељевина из 2005. г, активисти виртуелне стварности данас покушавају да својим виртуелним активизмом осмисле лавиринт у коме се налазе и открију шта је у њему „Шлем ужаса“. На крају, откривају да су сви они заједно Минотаур – зли господар лавиринта у коме су несвесно сами осмислили своје ропство. Историјски „Шлем ужаса“ (Ægishjálmr) је скандинавски магијски симбол, печат манипулације свешћу. Први корак ка ослобођењу, стога, није одговор на питање да ли је господар лавиринта Минотаур, већ да наша самосвест размотри је ли свима нама на раменима говеђа глава. Једноставно, српска књижевност је и на ово питање одговорила у лику Илије Чворовића: „У овом послу постоји једно свето правило: Све је супротно од онога што изгледа да јесте!“

___________________________________________

Одреднице:

[1] Ganser, Daniele – NATO Secret Armies, 2004.

[2] Исто, ft. 1. стр. 224-244.

[3] Quinn, Joe – Russia versus NATO’s Gladio 2.0: “Turkish Jihad” from China to Syria, Global Research, 3. 12. 2015.

Финансирање тајних агресивних група вршено је у оквиру „Труманове доктрине“ како би подржали слободне народе, ангажовању отпору и потчињавању наоружаних мањина и спољним приисцима. Од почетка тај посао је водила ЦИА у сарадњи с другим Западним специјалним агенцјама. Формално-правно акција ЦИА је регулисана децембра 1947. г. Директивом 4 – А Савета за националну безбедност САД. Сматра се да је 1979. г. у оквиру тог пројекта планиран „глобални џихад“ против СССР. Већ 1980. г. је део тог пројекта представљала подршка муџахединима у Авганистану. Међутим, „Турски гладио“ траје још од 1945. године.

Унапређење „Турског гладио“ пројекта извршено је 1952. године у циљу да путем исламизма „Турски гладио“ буде проширен на муслимане у области Блиског истока и Медитерана и поверена турском генералу Данису Карабелену (Daniş Karabelen) који је био на челу Тактичке мобилизационе групе /спец. одељење Турске војске) и његовом главном сарадику Алпарслану Туркешу (Alparslan Türkeş), које је ЦИА регрутовала у САД још 1948. г. ради обуке за операције у специјалном рату, укључујући „убиства и нападе“. Важно је знати да је А. Туркеш био главна контакт особа Турске с нацистичким режимом све до 1944. г. Ова двојица су 1965. г. формирали Посебно борбено одељење (Special Warfare Department), касније на челу са генералом Кемалом Јамаком (Kemal Yamak), а само за наоружање одељења су САД издвојиле 1 милион долара. Ова организација је остала под контролом ЦИА и постала срж „дубоког стања“. Тек када је генерал Јамак од Турске државе за своје операције захтевао новац, премијер Булент Еџевит је постао свестан постојања ове операције. Премијер Еџевит о свему није обавестио своје министре, већ је тражио потврду постојања одељења од битанских и француских одељења и они су му дали потврду. Тек 1992. г. је Посебно борбено одељење преименовано у Команду специјалних снага (Special Forces Command), али је оно остало под контролом ЦИА.

Упоредо с овим, ЦИА је финансијским путем увела своју контролу над турском Националном обавештајном службом, што је 1977. г. изричито признао заменик њеног директора (и регрут ЦИА) Сабахтиан Савасман (Sabahattin Savasman).

Инфилтрацију ЦИА у турска удружења (цивилни сектор) одрадио је Аларсман Туркеш, обезбедивши канале за трајно финансирање крајње десничарских националистичких покрета и партија (нарочито пан-турски расположене Milliyetçi Hareket Partisi с отвореним претензијама према СССР ради уједињења свих Турака ради обнове светурске империје). Ове организације су биле изразито националистичке, антикомунистичке и међу њима је било одушевљених присталица Хитлера који су познавали првобитно нацистичко помагање идејама пантурцизма. MHP је створила своје паравојно крило звано „Сиви вукови“ и обучавало припаднике у преко 100 кампова (под легендом спортских и културних друштава), под руководством ЦИА. ЦИА је исто употребла у Авганистану са „Стотину медреса“. Турски „Сиви вукови“ су редовно употребљавани приликом државних удара у Турској, али и ван Турске (приликом држ. удара у Азербејџану након кога је та република потпуно прихватила све захатеве „Бритиш петролеума“). Током рата у Нагорно-Карабаху (1988-1994), на азербејџанској страни се против Јермена борило чак 15.000 турских „Сивих вукова“. Проширили су се чак до Ксинјанга у Кини међу Ујгурима, где су изазвали покољ у Кунмингу 2014. г. Јула 2015. г. је тајландска влада ухапсила и Кини испоручила више од 100 Ујгура на путу с крајњим циљем да се пробију до Сирије. У знак одмазде, терористичком акцијом у Бангкоку поубијани су кинески туристи, а вођа ујгурских терориста је успео да измакне хапшењу и пробије се до Турске. Сазнало се да иза њих стоји ЦИА. Светски ујгурски национални конгрес у Ксинјангу је од 2004. г. финансирала турска Milliyetçi Hareket Partisi. Данашњи ISIS,

[4] Lebitskiy, Maksim – NATO and Ul.tras: The Turkish Gladio, Kurdish Question, 6. 8. 2016.

[5] Mensfield, Katie – Now Erdogan ‘wants to smash secret NATO army’ over alleged role in Turkey coup, Sunday Express, 3. 8. 2016.

[6] Former NATO commander ‘behind failed coup against Erdogan’ – Turkish daily, RТ, 26. 7. 2016.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Korupcija

Branko Dragaš 

Lični stav

8. April 2019.

Korupcija razara Srbiju. Osnova pljačke političkog totalitarnog sistema je preko korupcije.Komunistička crvena buržoazija je imala vikendice, automobile i luksuzne vile i stanove. Prevaranti u spoljno-trgovinskim kompanijama udbaških firmi bogatili su se, kao zvanični predstavnici tih državnih kompanija, tako što su se ugrađivali u cenu robe i uzimali provizije od stranih kupaca ili tako što nisu prenosili na vreme devizne prilive izvoznicima iz Jugoslavije, nego su te devizne prilive zadržavali kod stranih banaka, uz dogovor sa njihovim bankarima, oročavali i dobijali sigurne provizije. Tako su mnogi spoljno-trgovinski mešetari došli do kuća i kapitala.

Sve u svemu, njihov kapital je mogao da naraste na nekoliko miliona dolara ili maraka.Samo najbezobzirniji i najalaviju su mogli da otmu od državnih kompanija do 10 miliona dolara kapitala. Pripadnici Službe državne bezbednosti su to znali i pojedinačno su reketirali te komunističke kapitaliste. Uzimali su po nekoliko stotina hiljada dolara. Vrlo mali iznos prema visini otetog kapitala.

Komunistička birokratija se zadovoljavala dobrim ručkom, parfemom ili kovertom od nekoliko stotina maraka. Ali, političke pozicije nikome nije htela da prepušta.Više od tih materijalnih privilegija nisu smeli da uzimaju.Plašili su se osvete starih komunista, koji su bili čestiti i nisu znali da unovče svoje učešče u Revoluciji.

U peridu 1984-1989.godine radio sam na jugoslovenskom finansijskom tržištu i učestvovao sam u postavljanju Tržišta novca i hartija od vrednosti. Svakoga dana smo, nas dvojica bankara iz Beograda i bankari iz Zagreba i Ljubljane, okretali stotine miliona dolara i maraka, jer su svi veliki privredni, trgovački i spoljno-trgovački sistemi radili preko četri velike banke u kojima smo mi bili, danas bi se taj naš posao zvao -dileri i brokeri na finansijskom tržištu.

Interesantno je da to ovde spomenem, zbog mladih generacija koji počinju da grade svoju poslovnu karijeru, da nikada nas četvorica bankara, koji smo godinama zajedno radili i okretali novac na finansijskom tržištu pokojne Jugoslavije, nismo ručali zajedno, niti je neko od nas uzimao bilo kakvu proviziju od naših klijenata. To je tada bilo nezamislivo. Radili smo za platu, prestiž i za profesionalno dokazivanje. Znam da danas to mnogima izgleda smešno, ali takva smo generacija bili i takvo je vreme bilo.

U periodu od šest godina, koliko sam proveo u Jugobanci, nisam uopšte išao na godišnji odmor, jer sam razvio posao koji je tražio potpunu, svakodnevnu posvećenost i prisustvo.Moja plata je bila slična plati šefa obezbeđenja, ali mene to tada uopšte nije zanimalo, jer sam bio ispunjen poslom koga sam stvorio i koji se sve više razvijao. Nisam imao običaj ni da idem na poslovne ručkove sa velikim brojem klijenata sa kojima sam radio. Ne samo zbog toga što nisam imao vremena, nego i zbog toga što sam to smatrao, u mom poslu, neprimerenim.

Kada su 1990.godine nacionalsocijalisti došli na vlast, onda se sve promenilo. Ja sam na početku te godine postao privatnik i svedok sam kako je naša privreda opljačkana i kako je naše društvo propalo.Nacionalsocijalistička propaganda o ugrožeosti Srba, potpuno je potisnula socijalna i radnička pitanja, pa su obmanuti i zavedeni radnici postali topovsko meso jedne lažne, isprazne, demagoške i proračunate nacionalsocijalističke ideologije, koja je počivala na pljačkanju države, društvenih preduzeća i zavedenih građana.

Prema mojim podacima u periodu 1990-2000.godina nacionalsocijalistički režim je opljačkao Srbiju za 110 milijardi dolara. Pljačka je počela odmah na početku te 1990.godine i glavni učesnici u toj pljački su bili deca Crvene buržoazije, koja su preko noći, zahvaljujući vezama svojih roditelja, obično generala JNA, postajali kapitalisti.

Radeći u državnim kompanijama, najčešće u onim spoljno-trgovinskim, videli su kako su njihove starije kolege komunisti , predstavnici u inostranstvu,uzimali novac, pa su oni otvorili svoje of-šor kompanije, najčešće na Kipru, preko kojih su počeli da prave finansijske kombinacije, koje njihove starije kolege nisu smeli ni da sanjaju.Naravno, podrška je morala da dođe iz Služe, odnosno pojedinaca u Službi, koji nisu znali da prave kombinacije na finansisjkim tržištima, ali koji su štitili leđa sinovima generala.

Tako su pripadnici Službe počeli da se ozbiljno bogate i da akumuliraju sve veći kapital.Totalitarna Miloševićeva vladavina je počivala na političkim, nacionalističkim manipulacijama zavedenog naroda i na kontroli novčanih i robnih tokova. Uvedene sankcije su stvorile idelane uslove za velika i brza bogaćenja privilegovanih pojedinaca i kompanija, koje su radile sa režimom,kompanija koje su opsluživale režim, uzimajući veliki deo profita isključivo za srpske tajkune. Iza tih tajkuna su stajali pojedini pripadnici Službe, koji su se, zajedno sa njima, bogatili i koji su postajali akcionari u tajkunskim kompanijama.

Naravno, skriveni akcionari da se ne bi otkrili.U uslovima uvedenih sankcija, Milošević je shvatio da ne može sve sam da kontroliše, jer bi to dovelo zemlju do potpunog kolapsa,uplašio se da bi u tom programiranom haosu sigurno izgubio vlast, pa je dozvolio da kompanije i građani učestvuju u razbijanju nametnutih sankcija.Kako bi država i narod preživeli sankcije i pogrešnu politiku vlasti, Milošević je dozvolio da se svi pretvore u švercere i preprodavce. Snalažljivom i preduzetničkom srpskom duhu, koji je vekovima navikao da se bori protiv mrske okupatorke vlasti i da državu doživljava kao svog najvećeg neprijatelja, odgovaralo je da pokaže svu svoju urođenu ingenioznost.

Mogao bih roman da napišem o tome kako su se kršile sankcije i kako je roba ulazila i izlazila iz Srbije.Pritisnut ,dakle,sankcijama, Milošević je liberalizovao šverc, ako se to tako može da kaže, do određenog nivoa novčanog prometa. Kada bi se poslovi razvili do velikih obrta, onda su pripadnici Miloševićeve familije i visoki predstavnici SPS-a zahtevali da se preuzmu te kompanije.

Na početku ove vladavine, dovoljno je bilo da se, recimo, navodim ovo kao praktičan primer, obezbedi po šleperu 1.000 maraka korumpiranoj partijskoj birokratiji u vlasti, da bi vam oni dozvolili da uvezete neku robu. Nikoga od njih nije zanimalo koliko se zarađuje na tim uvoznim poslovima.Dolaskom na vlast neoliberalnih japijevaca i tržišnih fundamentalista, koji nisu potekli iz privrede kao Miloševićevi tajkuni, nego su potekli iz politike, koji su, odmah po dolasku na vlast izreketirali Miloševićeve tajkune i tako , preko noći, došli do ogromnog novca, uvedena su nova pravila. Uzimala se na početku provizija 10% od obima posla, ne od ostvarenog profita, pa tako imamo slučajeve gde su mnogi ministri i predsednici opština nazvani Mister 10%, da bi se pri kraju vlasti žute mafijaške hobotnice provizija penjala i do 30%, što je izazvalo opšti bes poslovnih ljudi.Znam primer jedne beogradske opštine, prema kazivanju ljudi iz te opštine, da su Demokrate uzimale dnevno 100.000 evra u kešu za davanje građevinskih dozvola, legalizaciju objekata i za sve druge dozvole koje bi građanima i privrednicma trebale.Dozvola je bilo sve više i plaćanja su bila sve veća.Znam poslovne ljude iz sveta, koji su se opredelili da rade u Srbiji, ali su odustali jer nisu hteli da plaćaju tolike provizijepolitičkim razbojnicima na vlasti.

Prema mojim procenama u periodu 2000-2012.godine Žuta mafija DS je opljačkala državu i građane za 150 milijardi evra.Pokušaj danas istih tih ljudi da se dokopaju vlasti i da nastave krađe tamo gde su bili zaustavljeni, predstavlja potpuno ludilo predstavničke parlamentarne demokratije, koju moramo da zamenimo novim političkim sistemom i nekim novim ljudima.Pokazalo se da političari dolaze na vlast prevarama građana i da na vlasti svi političari na isti način kradu građane i državu. Nisu važne ideologije, otimačina je uvek ista.

Vrhunac ludila srpske politike dobijamo kada se na vlast vraćaju nacionalsocijalisti i ratni huškači Vučić, Dačić i Nikolića, koji su dovedeni od strane Velikog Brata da prizanju nezavisnost terorirstičke države Kosovo.Vremenom je samo Vučič ili Aca Dramoser, kako sam ga nazvao, što je najbolje pokazao svojim prenemaganjem i plakanjem na nedeljnom mitingu u Nišu, dokazao je da je na sve spreman samo da bi zadržao vlast, uspostavio svoj Kult ličnosti i postao Veliki Uzurpator, koji kontroliše sve novčane i robne tokove u državi. Pošto je imao iskustva iz perioda nacionalsocijalizma i pošto je video kako su Žuti organizovali pljačku kroz proces kriminalne privatizacije, Dramoser je napravio takav feudalni sistem koji omogućava njemu, koji je nepikosnoveni Kralj Ibi, da ubira prihode od svakog feudalca.

Milošević i Žuti nisu tako radili.Naime, Kralj Ibi dozvoljava svojim podanicima u opštinama da rade šta hoće, ali uz uslov da moraju da mu mesečno donose dogovorenu količinu novca, koja količina novca će se donositi određuje se prema snazi opštine i broju stanovnika koji žive u toj opštini.Tako smo se vratili u srednjevekovni feudalizam.

Feudalci u svojim opštinama su kabadahije koje mogu da primenjuju sve metode da bi što više novca oteli od privrednika i građana. Centralna vlast je propisla da provizije mogu da idu i do 50%, tako da su privrednici i građani potpuno opterećeni tim davanjima korumpiranoj vlasti.

Korupcija se spušta do običnog referenta u opštini ili nekom javnom preduzeću. Referent, prema dogovoru sa vrhom stranke, dogovara koliko moraju privrednici i građani da donesu novca u kešu ako hoće da dobiju neophodne dozvole. Recimo, ako hoćete nešto da gradite u Srbiji, morate da uračunate sve namete koje morate da plaćate državi, ali i reket koji morate da platite partijskoj birokratiji, ako hoćete posao da završite.

Bez plaćanja reketa, nemoguće je bilo šta da završite u Srbiji. Prema međunarodnim anketama, sprovedenim od nekoliko renomiranih istraživačkih kuća u svetu, Srbija spada u najkorumpiranije zemlje na svetu. Građani imaju veliki problem sa partijskom birokratijom jer ništa ne mogu da završe ako ne plate reket. Moji rođaci mi se žale da ne mogu da se priključe na struju, napravili su kuću, opremili je i omogućili da mogu da žive u jednom delu kuće, sve su radili da se što pre usele kako više ne bi plaćali stanarine, jer su godinama podstanari, stvorili su sve uslove da mogu da se odmah usele, ali nemaju struju. Pošto imaju dvoje dece, oboje rade kod privatnika, pomažu ih roditelji, nisu u mogućnosti da plate reket partijskoj birokratiji u opštini.

Reket je 30 evra po kvadraturi kuće. To znači, da za kuću od 150 kvm treba obezbediti 4.500 evra u kešu. To je cifra koju oni ne mogu da obezbede a da ne ugroze životni standard svoje porodice. Nisu se uselili. I ne znaju kada će se useliti. Korupcija je postavljena na svakom mestu u državi. Svi znamo da se to dešava. I svi ćute. Zašto ljudi ćutite

Čega se više plašite? Ko treba da se bori za vaše interese? Niko ne sme da se pobuni i da prekine taj odvratni lanac mafijaškog reketiranja. Kako veleizdajnička vlast nije pokrenula proizvodnju, kako je prošle godine pobeglo iz Srbije 70.000 kvalifikovane radne snage i kako se ove godine očekuje da pobegne čitavih 100.000 radnika, jer ne mogu ljudi da prežive Dramoserove lažne reforme, onda veleizdajničkoj vlasti nije preostalo ništa drugo nego da laže, manipuliše, cenzuriše i sve više otima od privrede i građana.

Sve poluge državnog sistema su postavljene za organizovanu pljačku.Veleizdajnički režim je odneo iz zemlje u periodu 2012-2018.godine preko 50 milijardi evra. Pljačka postaje sve bahatija i osionija.

Više pljačku uopšte niko ne želi ni da sakrije. Korupcija i pljačka postaje sastavni deo politike. Kako uništiti korupciju? Vrlo jednostavno. Promenom političkog sistema koji stvara korupciju, lustracijom, konfiskacijom imovine političara i tajkuna, koji su se obogatili u periodu 1989-2019. godine i javnim žigosanjem svih tih kriminalnih tipova. Kina svake godine osudi na smrt od 1.200 do 1.600 korumpiranih skotova.

Najveći broj njih su političari i direktori državnih preduzeća. Rizici u korupciji postaju sve veći, ali, ipak, uvek ima onih koji žele da rizikuju. Svi se nadaju da oni neće biti uhvaćeni. Kako iskoreniti korupciju?

Pored strogih zakonskih kazni, korupcija se iskorenjuje rastom životnog standarda, rastom plata i stalnom kontrolom javnosti.Kako riba uvek smrdi od glave, potrebno je prvo očistiti politički vrh. NI KURTA NI MURTA! Pored toga, postoji tehnološka mogućnost u elektronskom dobu da se novim softverskim programima potpuno iskoreni korupcija.

Branko Dragaš Izvor: dragas.biz

POMETNJA U REDOVIMA FARMACEUTA – HRVATSKI IMUNOLOG demantovao sve navode srpskog ministra Lončara

: ISTINA O VAKCINACIJI IGLOM JE OVO …

Posted date: март 29, 2019In: ŽIVOT

Hrvatski imunolog Srećko Sladoljev objasnio srpskom ministru Zlatiboru Lončaru da vakcinacija iglom NE štiti, već ugrožava javno zdravlje: “Imunitet krda je mit! Vakcine su beskorisne i štetne!”

Stručnjaka za imunologiju i dizajniranje vakcina, dr Srećka Sladoljeva iz “Imunološkog zavoda” Zagreb, zamolili smo za ekspertizu o navodima iznetim u Izjašnjenju Ministra zdravlja RS, Zlatibora Lončara, povodom slučaja zabrane boravka u vrtiću – zdravom, nevakcinisanom detetu iz Sremske Kamenice. U integralnoj verziji je predočena sudu…

Naime, u prošlogodišnjoj “epidemiji” malih boginja, Ministarstvo zdravlja RS je, pozivajući se na Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznh bolesti koji propisuje obaveznu vakcinaciju, uputilo DOPIS predškolskim ustanovama (državnim i privatnim) da se svim mališanima koji ne prime MMR vakcinu, zabrani boravak u vrtiću.

Ova preporuka ministarstva u mnogim vrtićima nije dočekana sa odobrovanjem, pa samim tim ni ispoštovana, ali je nažalost većina uprava predškolskih ustanova odlučila da protivpravno USLOVI svoje korisnike “MMR”-om… Kako je velikom broju mališana odložena vakcinacija usled ispitivanja životnih i zdravstvenih rizika i njihove preosetljivosti na sastojke u vakcinama, mnogi roditelji su bili primorani da daju otkaze u firmama i svoju decu čuvaju kod kuće ili ih upišu u vrtiće čiji su direktori odbili da učestvuju u segregaciji nevakcinisanih.

Zbog pričinjene nepravde i očigledne, na ovim prostorima nikad viđene diskriminacije najmlađih, nekoliko porodica je podnelo tužbu protiv Ministarstva zdravlja RS, a od lani, ovo pitanje se nalazi i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

***
Srećko Sladoljev
Voditelj Odjela za istraživanja

Imunološki zavod Zagreb

OČITOVANjE

na Izjašnjenje Ministarstva zdravlja Republike Srbije (dalje: Ministarstvo, broj 7-00-00044/2018-10) prema ministru dr Zlatiboru Lončaru u postupku tužbe roditelja protiv Ministarstva i Osnovne škole iz Sremske Kamenice s osnova diskriminacije zbog prisilnog cijepljenja.

Opravdanje medicinskih razloga prisilnog cijepljenja (vakcinacije) djece u predmetnom Izjašnjenju Ministarstva izvire iz ideološke, a ne podatkovno utemeljene tvrdnje o sprječavanju i eliminaciji zaraznih bolesti cijepljenjem kroz povijest. Iz ove, ničim utemeljene tvrdnje, izvode se zaključci o „blagodatima“ postupka umjetnog sticanja imuniteta cjepivima kojeg poriču stotine nezavisnih znanstvenih studija. Zdravstveni zaključci o „povoljnijem odnosu zdravstvenih koristi od zdravstvenih šteta invazivnim cijepljenjem (iglom)“ moraju se temeljiti na činjenicama, a nikako usmenoj predaji.

I.
Opravdavajući Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (Sl. glasnik RS, broj 15/16, dalje; Zakon) i Pravilnik o načinu imunizacije i načinu zaštite lekovima (Sl. glasnik RS, broj 88/17, 11/18, 14/18, dalje: Pravilnik), Ministarstvo kaže da je, cit.:

„za boravak dece u kolektivima neophodna potvrda izabranog pedijatra kojom se dokazuje vakcinalni status. To je od izuzetne važnosti jer se na taj način osigurava pojedinačni imunitet dece ali i podiže opšti, kolektivni imunitet dece što predstavlja jedinu moguću odbranu od nastanka i širenja zaraznih bolesti“ (str. 2 Izjašnjenja),

zbog čega bi, cit.:

„Ukidanje obaveznosti imunizacije, dovelo bi do smanjenja obuhvata stanovništva vakcinacijom, smanjenja kolektivnog imuniteta i sledstveno tome, rizika pojave epidemija davno zaboravljenih bolesti koje su do uvođenja vakcinacija, izazivale veliku smrtnost stanovništva“ (!) (str. 6 Izjašnjenja) ;

jer, cit.:

„samo na taj način (op: cijepljenjem) moguće je održati tekovine modernog društva u iskorjenjivanju bolesti koje su pre vakcinalne ere bile pošast civilizacije i ne dozvoliti da se kao društvo vratimo stotinama godina unazad.“ (!) (str. 8 Izjašnjenja).

oravljene bolesti“ nisu „nestal

Činjenice govore suprotno. „Davno zaboravljene bolesti nisu nestale

zbog cjepiva“ kako tvrdi Ministarstvo, jer osim protiv velikih boginja, cjepiva do 50-ih godina prošlog stoljeća nije ni bilo! Kada su statistike sredinom 19. stoljeća pokazale da se više umire od cjepiva nego boginja, struka je počela sazivati protuvakcinalne kongrese iznoseći podatke da se zaraze ne potiskuju vakcinacijom nego sanitacijom.

Pseudostruka, dvorska kamarila, državni činovnici i dobro plaćeni inokulatori (prednici famaceutske „industrije“), bili su glasniji. U Engleskoj je, primjerice, unatoč 98% procijepljenosti 2-50 godišnjaka 1871-72 izbila najveća epidemije boginja ikada s 45.000 smrtnih slučajeva. U više izoliranih epidemija 1880-1908, među umrlima bilo je 8-27% cijepljenih, a samo 1-5% necijepljenih! Neka Ministarstvo navede koje su to „davno zaboravljene bolesti koje su izazivale veliku smrtnost do uvođenja vakcinacije“!?

Sve zarazne smrtonosne bolesti za koje je propisano obavezno cijepljenje, u najvećoj mjeri povukle su se prije uvođenja masovnog cijepljenja nakon 2. svjetskog rata, neke i za 98% (ospice)! Tuberkuloza se u Americi i bez cjepiva povlačila brže nego npr. u Engleskoj uz cjepiva! Šarlah, smrtonosna bolest, u potpunosti se povukla bez cjepiva.

Krivulja pada smrtnosti nakon uvođenja cjepiva nastavila je asimptotske padati bez naznake ubrzanja pada ili se pad čak usporio (!). Tvrdnja Ministarstva kako cijepljenje „predstavlja jedinu moguću odbranu od nastanka i širenja zaraznih bolesti“, očigledno nije točna. Nastanak i širenje zaraznih bolesti zaustavile su druge javnozdravstvene mjere: higijena, sanitarna infrastruktura, zdravstveno ispravna voda (kloriranje), bolja ishrana i bolje čuvanje namirnica (otkriće struje, hladnjaci) i antibiotici.

Kao izvor činjeničnog substrata o netočnosti navoda Ministarstva, upućujem Državno pravobranilaštvo Srbije (dalje: Pravobranilaštvo) na knjigu dr M. Černič „Ideological constructs of vaccination“ (Ideološka konstrukcija cijepljenja, Vega Press Ltd, 2018) u kojoj su na više stotina stranica prikazane statistike globalnih učinaka modernih cjepiva u odnosu na vrijeme prije njih, a točnost mogu provjeriti preko poveznica na nacionalne statističke urede!

II.
Izjašnjavajući se o pravima djece (putem roditeljske ili skrbničke skrbi) na cit. „usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i drugih poremećaja zdravlja“, Ministarstvo kaže kako je, cit. „pravo roditelja odnosno staratelja na sve informacije koje su osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija dostupne“ (str. 3 Izjašnjenja).

Kao izvor činjeničnog substrata „na informacije koje su u osnovu naučnih istraživanja“, predlaže se Pravobranilaštvu da iščita zbirku znanstvenih radova VACCINE Peer Review. The History of The Global Vaccination Program In 1000 Peer Reviewed Reports And Studies 1915 – 2015, Jeff Prager Publication, 2015) u kojoj je sabrano preko 1000 (tisuću) recenziranih radova koji govore protiv upotrebe cjepiva (u igli). Ovi podaci „koji jesu u osnovu naučnih istraživanja“, temelj su stručnih knjiga koje govore protiv invazivnih cjepiva (u igli): Barbara Loe Fisher, Harris L Coulter: Vaccination, Social Violence and Criminality, (Cijepljenje, socijalno nasilje i kriminal, North Atlantic Books, 1990); Dr David Kirby: Evidence of Harm (Evidencija šteta, St Martin’s Griffin, 2006); Dr Gerhard Buchwald: Impfen – Das Geschaeft mit der Angst (Cijepljenje – posao sa strahom, Emu – Verlag, 2008), Dr Friedrich P. Graf: Nicht impfen – was dann? (Ne cijepiti se – što onda?, Sprangsrade Verlag, 2. Auflage 2010), Andreas Bachmair: Leben ohne Impfung. Eltern berichten (Život bez cijepljenja. Obavijestiti roditelje, Andreas Bachmair – Verlag, 2012); Dr Johann Loibner: Mythos Ansteckung – Was von der Ansteckung bleibt (Mit uboda – što ostaje nakon njega, Michaels Verlag, 2014); Michel Georget: Vaccinations – les verites indesirables, Dangles, 2009; Dr Francoise Berthoud: La sante des enfants non – vaccines, Jouvence, 2013; Francoise Joet: Tetanos – le mirage de la vaccination, ALIS, 2013.

Ministarstvo se u svom ekspertnom Izjašnjenju ne poziva na slične, jednakovrijedne znanstvene publikacije, knjige ili udžbenike koji bi znanstveno govorili u korist cjepiva već se oslanja na nabrajanje zakonskih odredbi kojima se nešto propisuju, a koje izviru – iz ideologije! Ovakav pristup u suprotnosti je s pozitivnim stavom Zakona o javnom zdravlju (čl. 2, stav 1 Službeni glasnik RS, broj 15/16) koji kaže, cit. „javno zdravlje je skup znanja, veština i aktivnosti usmerenih na unapređenje zdravlja“. Ministarstvo očigledno ili prešućuje ili nije upoznato sa „skupom znanja“ o cjepivima koja – ugrožavaju javno zdravlje (!), cit.:

„Iz svega napred navedenog (op.: Zakonskih odredbi), proizlazi da je imunizacija, kao posebna mera prevencije zaraznih bolesti, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, Zakonom o javnom zdravlju i Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti utvrđena kao deo društvene brige za zdravlje, koja predstavlja opšti interes u zdravstvenoj zaštiti.“ (Izjašnjenje, str. 5, također i str. 9);

III.
Na str. 5 i 6. Izjašnjenja, Ministarstvo prvi i jedini put navodi konkretne, moglo bi se pretpostaviti, znanstveno utemeljene podatke o mjerama sprječavanja ili zaustavljanja epidemija, cit. „Iz razloga što je sprečavanje pojave epidemija zaraznih bolesti potrebno dostići visok stepen kolektivnog imuniteta, koji podrazumeva da je više od 95% određene populacije vakcinisano protiv te bolesti“.

Podatak o nužnosti 95% -tne procjepljnosti da bi se spriječile ili zaustavile epidemije – proizvoljan je, neznanstven i netočan! Znanost priznaje činjenice, ništa se ne „podrazumeva“. Pojam kolektivnog imuniteta ili “imuniteta krda” nametnuo se promatranjem epidemija ospica u prvoj polovini 20.-og stoljeća. Poslije jakih, dolazile su slabe i tako u ciklusima.

Nakon što je 1930. g. u Baltimoru epidemiju ospica preležalo 55% stanovništva, zaraza je stala, pa je dr Hedrich s John Hopkins Univerziteta zaključio kako će 55% onih s prirodnim imunitetom štititi ostatak populacije ili „krdo“. Kasnije, kratko nakon uvođenja cjepiva protiv ospica, Ured za javno zdravstvo Sjedinjenih Država (US Public Health) 1966. g. inzistirao je na 55%-tnoj procijepljenosti (ili više) kako bi se ospice suzbile slijedeće godine. Kada se to nije dogodilo, zaštita je podizana na 70%, pa 75%, 80%, 83%, 85%., a 2001. na 90%!

Kada niti to nije bilo pomoglo, podignuta je na 95%! Obolijevanje od ospica nije u korelaciji s procjepljenošću. Prema podacima WHO-a i Europskog centra za suzbijanje i kontrolu bolesti, u razdoblju 2000-2013, Engleska, Švicarska i Austrija iako nisu imale traženi „zaštitni obuhvat“ 95%, prosječno su bilježile svega 566, 469 i 95 slučajeva ospica godišnje, a Rusija i Ukrajina, u istom razdoblju, s iznadprosječnim „zaštitnim obuhvatom“ od 98-99%, imale su prosječno čak 863 i 6222 (!) slučajeva boginja godišnje.

Na str. 5 Izjašnjenja Ministarstvo upozorava na rizik epidemija zbog smanjenja obuhvata prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović – Batut“, cit. „vakcinacija prema kalendaru imunizacije u Republici Srbiji beleži u 2015. godini najniži obuhvat u poslednjih deset godina (68% – 95%), čime se povećava rizik od ponovnih pojava epidemija zaraznih bolesti koje su decenijama unazad bile sprečene imunizacijom“. Činjenice su drugačije. U Srbiji je 2011., uz idealnu „zaštitu“ s 96.5% cijepljenih protiv od ospica oboljelo 370 ljudi, a 2012., uz samo 90.3% cijepljenih, nije obolio nitko!? Protiv zaušnjaka 2012., procijepljenost je bila 90.3% s 584 oboljela, a 2014. uz 85.8% cijepljenih, oboljelo je samo 63!?

Međutim, ni 100%-tna procijepljenost ne može spriječiti provale ospice iz jednostavnog razloga. Umjetno stvoreni imunitet nema učinke prirodnog ili preležanog. Prirodni je doživotan, a vakcinalni kratkotrajan. Kada su dvadesetak godina nakon uvođenja cijepljenja u Americi čak i uz 95%-tnu procijepljenost počele izbijati epidemije novorođenčadi i odraslih, dakle kod najosjetljivijih skupina, istraživanja su pokazala da generacija majki s umjetnim imunitetom – nema imunitet pa ga dojenjem ni ne može prenijeti djeci. Radi toga uvedena je druga doza, ali i ta je za kratko.

Cijepljenjem u zdravstvene svrhe, postigao se učinak suprotan očekivanom. Umjesto da „krdo“ smanji, ono se povećalo! Cijepljenjem smo pretvoreni u golemo „krdo“ koje je u opasnosti, ali ne od divljih, već od cijepnih sojeva (ospica)! Isto je i za polio. U SAD od 1976 nije zabilježen niti jedan slučaj dječje paralize zbog divljeg polia. Bilježe se samo vakcinalni.

Tumačeći Zakon o pravima pacijenata (čl. 15, stav 1), cit. „pacijent ima pravo da odlučuje o svemu što se se tiče njegovog života i zdravlja osim kada to ugrožava život i zdravlje drugih lica“, Ministarstvo preventivni postupak cijepljenja djece izjednačava sa mjerama obaveznog liječenja i pregleda (!) osoba za koje su ovi zdravstveni postupci opravdani, onih s mentalnim smetnjama, ovisnima o alkoholu i drogama, psihijatrijskim slučajevima, osobama osumnjičenim ili osuđenim za krivična djela, cit.

„Treba napomenuti da nije samo obavezna imunizacija izuzetak od opšteg pravila pristanka… obavezno je lečenje osoba sa mentalnim smetnjama prema uslovima definisanim u Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, narkomana i obaveznog psihijatrijskog lečenja prema Krivičnom zakoniku… kao i pregledi osumnjičenih, optuženih i drugih lica bez njihovog pristanka…“ jer će, cit. „ukidanjem obveznosti imunizacije (op. djece), dovesti do smanjenja kolektivnog imuniteta i sledstveno tome, rizika pojave epidemija davno zaboravljenih bolesti koje su, do uvođenja vakcinacije, izazivale veliku smrtnost stanovništva“ (str. 6 Izjašnjenja).

Nije jasno na koji bi način 10% necijepljene đece, njih par tisuća godišnje čiji savjesni roditelji, crpeći znanja iz „skupa znanja“, a ne iz ideologije – mogli odbijanjem cijepljenja ugrozili cijepljenu djecu i milijunsko „krdo“ bez imuniteta!?

Istina je u nečem drugom. Necijepljena djeca ugrožavaju ideologiju, mit o cjepivima kao „najvećem dostignuću u povijesti medicine“. Statistike bi u vremenu bez cjepiva brzo pokazale da su u povijesti medicine – cjepiva bila beskorisna. Dodao bih – i štetna!

IV.
Nije dobro što se Ministarstvo u Izjašnjenju ne osvrće na glavni prigovor cjepivima, na zdravstvene štete koja izazivaju. Upravo njihovo prikrivanje i ignoriranje vodi otporu roditelja koji zbog toga odbijaju cijepiti djecu. Ministarstvo se sa „skupom znanja“ koja govore o štetama, čini se, ne želi suočiti. Iz toga se može zaključiti da je neznanje osnova diskriminacije djece i roditelja zbog odbijanja cijepljenja!

Četiri su grupe oštećenja povezanih s masovnim korištenjem cjepiva u igli koje u ljudskoj populaciji od 80-ih godina prošlog stoljeća rastu eksponencijalno:

(1) Neurološki problemi. Spektar poremećaja ponašanja, epilepsija i autizama, manifestan je kod trećine djece (statistički dokazano). Ovi su poremećaju posljedica blokade stvaranja sinapsi i mijelinizacije, procesa u razvoju živčanih stanica mozga djeteta do 6-7 godine (!) zbog aluminija u cjepivima (znanstveno dokazano). Aluminij se koristi kao „pojačivač“, a uloga mu je osigurati ponavljajuće (repetitivno) djelovanje cjepiva. Cjepivo je konformulant imunoprovokatora i pojačivača, koji se nakon uštrcavanja, mjesecima u tijelu biološki raspada (znanstveno dokazano). Raspadom, aluminij odlazi u mozak (npr. makrofagima, znanstveno dokazano) gdje kod djece radi kaos demijelinizacije i sinaptogeneze (znanstveno dokazano).

(2, 3) Imunološki problemi. Raspadanjem konformulanta, iz cijepnog lokusa, uz aluminij, oslobađaju se i imunoprovocirajuće tvari i tako jedan ubod postaje stotine „uboda“. Imunoprovocirajuće tvari iz virusnog materijala uzrokuju „signalnu oluju” koja uvodi imunološki sustav u kroničnu imunološku upalu, stanje intenzivnog imunološkog nadzora vlastitih tkiva (“immunological surveillance”).

Citokinska oluja aktivira gene SVIH tjelesnih stanica (osim eritrocita, znanstveno dokazano) čiji produkti pojačano procesiraju i prezentiraju djeliće vlastitih struktura na staničnim membranama putem antigena tkivne snošljivosti (znanstveno dokazano). Tijekom procesa, koji se intenzivira novim žarištima daljnjim cijepljenjima (!), imunološki sustav može POGREŠNO prepoznati neki sitni detalj vlastitog kao da je strani i reagirati protiv stanica koja ga prezentiraju, autoimunom reakcijom.

Zbog golemog broja mogućnosti gdje mogu „udariti“, autoimune bolesti imaju tisuću lica. Prirodno nastaju nakon dugotrajnih upala, situacija sličnih opisanim uvođenjem cjepiva iglom u tijelo (znanstveno dokazano)! Isti su patološki mehanizmi i u temelju nastanka preosjetljivosti na bezazlene tvari iz okoliša (alergije), od kojih također već pati već svako treće dijete (znanstveno dokazano).

Poseban problem je cijepljenje prijevremeno rođene djece kod kojih nije završen proces timusne eliminacije autoreaktivnih stanica iz fetalne jetre (znanstveno dokazano). Danas je incidencija autizma u SAD-u 1:36 što je povećanje 30.000% u odnosu na 1980. g. (znanstveno dokazano). Među autističarima je zbog toga 600% više onih rođenih prije vremena (znanstveno dokazano) (2)

Zbog “cijepnog žarišta” ili cijepne PREVARE, imunološki sustav propušta na vrijeme i adekvatno vidjeti STVARNE situacije pa masovno cijepljenje uvodi u povećanu boležljivost intenzivno cijepljene djece u odnosu na onu necijepljenu ili manje cijepljenu (znanstveno dokazano) (3).

(4) Mutageni problemi. Deseci milijuna ljudi zaraženi su SV-40 virusom putem živog cjepiva protiv polia. Uvedeno je 1953., a u zamijenjeno mrtvim 1999. Povezanost SV-40 i tumora u ljudi, otkrili su istraživači Loyola sveučilišta 1994., a kasnije su isto potvrdile brojne znanstvene studije (preko 60)! U polovine ljudi s tumorima mozga, pluća i limfatičkih tkiva pronađen je SV-40.

Znanstveni časopis Lancet objavio je 2012. otkriće da polovina od 50,000 novooboljelih od non-Hodgkina svake godine ima SV-40! Virus se proširio na ljude iz majmunskog substrata (stanica) korištenog za umnožavnje polia za proizvodnju cjepiva. Struci je trebalo 40 godina da to otkrije. Maurice Hillemana, voditelj Merck-ovog tima za cjepiva (razvio ih je preko 40), izjavio je za cjepiva (u igli) da su „tehnološko dno dna medicine 20. stoljeća”.

*

Poštovana gospodo iz Ministrastva, u opisu gotovo svih cjepiva jasno je naglašen „rizik mutageneze“ zbog prisutnosti stranih nukleinskih kiselina. To roditeljima treba posebno naglasiti temeljem članka 7 i 8 Zakona o pravima pacijenata („Sl. glasnik RS“, broj 45/13). Biti ću određeniji: makar se kao supstat za uzgoj npr. virusa ospica za proizvodnju cjepiva, već 30 godina koriste ALV negativna jaja, nezavisne studije otkrile su i u takvim jajima virus ptičje leukoze (ALV)!

Ističem da ALV izaziva tumore pilića! Nešto nije u redu s kriterijima izvrsnosti u današnjoj znanosti. Dr Haraldu zur Hausen-u dodijeljena je primjerice Nobelova nagrada za otkriće povezanosti HPV-a i genitalnih tumora. Napravilo se i protucjepivo. Međutim, za otkriće povezanosti tumora i virusa SV-40 koji je došao preko cjepiva (!) i povezan s tisućama i tisućama oboljelih od tumora, ne samo da nije dodijeljena Nobelova nagrada, nego se o tome šuti!

Zaključak
Spomenute 1980. g. Vlada SAD-a na čelu s predsjednikom R. Reagan-om upustila se u „konačni“ obračun s javnim zdravstvom. Zbog profita. Tada je donesen zakon kojim su proizvođači cjepiva oslobođeni krivnje zbog mogućih oštećenja zdravlja cjepivima, a isplatu odšteta prebacili na leđa oštećenika (poreznih obveznika).

Ohrabreni tim aktom, cijepljenja su se namnožila s tadašnjih 7–8 na današnjih 76, a u pripremi je 270 novih.

Građani SAD su do sada oštećenima od cjepiva isplatili 4 milijarde dolara.

Nakon Zaljevskog rata 200.000 vojnika oboljelo je od autoimunih bolesti zbog cjepiva sa snažnim pojačivačem skvalenom. Isti je pojačivač korišten u cjepivu protiv svinjske gripe koja je posljedično uzrokovala globalnu epidemiju teške autoimune bolesti, amniotrofične lateralne skleroze (ALS, znanstveno dokazano). Do 2024. tržište cjepiva narasti će na 77 milijardi dolara (predviđanje).

U Hrvatskoj je cijepljenje također obavezno. Međutim, snažnija od bilo kakve zakonske prisile izvršenja nekog medicinskog postupka stoji Odluka Povjerenstva za medicinsku etiku Hrvatskog liječničkog zbora od 4. siječnja 2012. (br. 17/2012) prema kojoj, cit. “Prisilno cijepljenje nije u skladu s liječničkom etikom”, a “Liječnik ima pravo odbiti prisilno cijepljenje pozivajući se na priziv savjesti”. Ovo je istinski stav liječničke struke i on je univerzalan. Vrijedi i za liječnike Srbije.

Moje kompetencije opisane su u priloženoj kratkoj stručnoj biografiji i izborenoj profesionalnoj poziciji (politici unatoč!) na Imunološkom zavodu u Zagrebu, jednom od najstarijih instituta za proizvodnju cjepiva i krvnih pripravaka na svijetu gdje sam voditelj Odjela za istraživanja.

Na Božić 2018. g.

***

Priredila: Dragana Baša
26.3.2019.
UG”Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju”
IT podrška: VakcineINFO TIM

Izvor: Vakcinainfo.org

Mercedes koji je razotkrio kakvi nam krkani vode zemlju

Index.hr,24.03.2019.
Komentira:  Goran Vojković

''Napolju đaci i zastavice

i narod pritisnut mukom

sa zadnjeg sedišta ne vidim ništa

samo odmahujem rukom.

O Bože daj mi crni Mercedes

jer to je čudo nad čudima,

lepo je nekažnjeno voziti

po cveću i ljudima."

Bora Čorba

Znao je Tito dobro. Ništa u primitivnoj balkanskoj sredini ne dovodi do pažnje, poštovanja i zavisti nego kada si u avliju uparkiraš crni Mercedes pa se onda susjedi naguravaju preko kapije.

Tamo na Balkanu, negdje od Južnog bečkog kolodvora pa prema Grčkoj, gdje vlakovi prestaju ići po voznome redu, a stoljeća čudesno kasne za ostatkom Europe. Tamo u čudnim zemljama gdje se cijeni samo apartman obojen u žuto i s lavovima od knaufa, postoji jedan statusni simbol. Nije u tim zemljama status raditi tri generacije i stvoriti nešto. Nije u tim zemljama nešto važno ni ako ste svjetski poznati znanstvenik jer vam to nije referenca ni za HAZU. Nije važno ako ste pisac ili književnik jer ionako malo tko čita išta više od kladioničkog listića. Nije nešto cijenjeno ni ako radite cijeli dan u znoju lica svoga jer da ste pametni, već biste se snašli, a ne znojili. Nije ni cijenjeno ako ste poduzetnik jer sigurno kradete i državi i radnicima.

Mercedesova crna limuzina

Ali jedno je cijenjeno. Postoji samo jedna vrijednost koja vas na Balkanu diže, čini drugačijim i kojoj pred drugima dokazujete da ste dosegnuli visok društveni status, da više niste neki obični, anonimni, amorfni, utopljeni u masu ''mali čovjek''. To je Mercedesova crna limuzina. Mercedes iza kapije, nasred avlije, ali tako umješno parkiran da ga dobro vidi putnik koji prolazi drumom – alfa je i omega uspjeha, značaja i općenito društvene važnosti, tamo gdje vlakovi kasne, a autobusi služe da se trajno iselit

Društveni status kupljen limuzinom

Možete završiti fakultet, lijepo je to, čestitat će vam, dobit ćete cvijeće na promociji, možete i imati hrpu patenata (tu vam već neće čestitati jer će biti jalni), možete i zapošljavati 200 ljudi, to je već razlog da vas mrze, ali samo je jedan razlog obožavanja i uspjeha – mitski crni Mercedes. Po mogućnosti da rata košta više od prosječne plaće u ovoj državi. Time ste se označili kao čovjek koji je uspio u životu, kao familija koja ima, i izdigli ste se iz onih koji samo hodaju prašnjavim drumom, voze bicikl ili kakav smiješni automobil od 10.000 eura.

Cijeni se samo lažni materijalni sjaj

Naime, tamo negdje od Južnog bečkog kolodvora, odakle polaze vlakovi za Balkan i što su južnije, to više zaboravljaju vozni red, tamo se cijeni samo lažni materijalni sjaj. Nema tu američke diskrecije u smislu da ako ste bogati, nosite skup sat jer tko to uopće zamjećuje ako baš ne mašete njime, a ionako većina ne razlikuje kineski fejk od švicarskog originala. Nositi penkalu od 10.000 eura još je u većoj mjeri besmisleno jer nepismenost je ovdje na cijeni, a pismenost je za jadnike koji predaju u školi za 6000 kuna i osobenjake u gradskim klubovima na koje treba slati interventnu policiju. Kvalitetno odijelo? Čemu kada je markica ispod sakoa, ne vidi se odmah da je skupo.

Mercedes, uostalom, odlično ide i uz narodnjački klub, gdje što ste veći Hrvat, to birate veće smeće od srpske glazbe, stvari koje ni tamo preko Drine ne sluša nitko tko drži do sebe.

Tito je najbolje znao – crna limuzina i bijelo odijelo

Naime, na Balkanu je Tito to najbolje znao, najviše se cijeni ono izvanjsko jer balkanski čovjek, onaj smiješni ''mali čovjek'' kako vole sami sebe tom frazom unižavati jer u filozofiji i religiji ''malih ljudi'' nema, svaki čovjek je jedinstven i neponovljiv. Dakle, taj ''mali čovjek'' prema političaru se ponaša kao adolescent prema filmskoj zvijezdi. Identificira se. Pa kao što kada imate 14-15 godina lijepite po zidovima postere svojih omiljenih pjevača i u snovima ste jednaki njima, tako hrvatski, bosanski ili srpski ''mali čovjek'' obožava upravo svog političara jer taj političar vozi Mercedes. Time se ''mali čovjek'' koji radi 10 sati dnevno za 3500 kuna mjesečno osjeća kao pobjednik jer ako on crkava od posla, političar kojeg je zaokružio je uspio. I tako taj jadnik misli da je i sam uspio.

Znao je Tito što neuka svjetina voli kod vođe – crni Mercedes i bijele uniforme te zlatne epolete. Ništa vas ne čini privlačnijima u zemlji lažnih vrijednosti, ništa vas u takvoj primitivnoj sredini ne čini većom facom i uzorom od crnog Mercedesa i bijelog odijela. Daj službeni, ako baš ne može Mercedes, mogu i ostali od čuvenog trojca - BMW i Audi, ako ne može službeni, daj nekako privatni, makar na posudbu, najam, zajam, ugovor na tetku, bitno da je avlija puna i da je selo zavidno. A kako bijele uniforme nešto nisu u modi u zadnje vrijeme, daj bilo što skupo, brendirano, ali obvezno da se inicijali dizajnera jako vide jer bitno je što se nosi, da je skupo i da je obvezno odmah vidljivo da je skupo. U svakom populističkom političaru, a malo je drugačijih u nas, negdje sjedi jedan mali Tito i čeka priliku da se iskaže, barem odijelom i bahatošću.

To su te naše nove društvene elite, ljudi koji upravljaju našim životima

To su vam te naše nove društvene elite. Ljudi kojima dajemo da upravljaju našim milijardama i posredno našim životima kojima je u glavi samo doći na položaj i to pokazati skupim autom i skupim brendiranim krpicama. U međuvremenu suprug jedne od najutjecajnijih osoba svijeta, kancelarke Angele Merkel, i sam sveučilišni profesor, na ljetovanje ide low-cost kompanijom jer ne želi platiti 3000 eura koliko po cjeniku košta putničko mjesto u službenom avionu. Gospodin s profesurom, uredno se u bermudama i raskopčanoj košulji gura na minijaturnom mjestu low-cost kompanije i čeka na gejtu svoj kofer kao i svi ostali. Švicarski predsjednik redovito se može vidjeti kako čeka vlak. Nizozemska princeza vozi biciklom dijete u vrtić. E, pa upravo zato su te zemlje po bogatstvu tamo gdje jesu, a mi smo tamo gdje jesmo.

Zemlja u kojoj se status dokazuje Mercedesom, u kojoj je on simbol uspjeha, a ne obično kvalitetno prijevozno sredstvo koje se kupi kada ste se već iskazali u svom poslu i kada ste si radom, zalaganjem i poštenjem priuštili sve drugo - jadna je zemlja.