Korupcija na naš način

Otužna ironija o korupciji

17 maj 2013 Izmijenjeno 07:17 CEST

Visoka razina korupcije posljedica je zablude da nacija ili nacionalna država imaju prednost nad demokracijom.

• INSHARE
• SHARE ON EMAILEMAIL
• SHARE ON PRINTPRINT
• FEEDBACK

Vladajuće oligarhije ponašaju se kao razmaženo derište u tvornici čokolade [EPA]

Piše: Vuk Perišić

Konzultantska kuća Ernst&Young provela je istraživanje u 36 država, po kojem je Slovenija po korumpiranosti zauzela prvo, a Hrvatska treće mjesto.

Ima u tome neke otužne ironije, jer su Slovenija i Hrvatska 1991. počele svoj život kao samostalne države, na pretpostavci da će se tako "vratiti" u svijet austrougarskog ili srednjoevropskog "reda".

Za ovu raspravu je sporedno što je ta teza proizišla iz nacionalističkih predrasuda i stereotipa.

Temeljni uzrok ironičnog obrata iz naivne vizije "reda" u visoku razinu korupcije leži u strukturi vlasti koja je, pak, posljedica zablude da nacija ili nacionalna država imaju prednost nad demokracijom.

Značaj i uloga države višestruko su precijenjeni i potpuno je zanemaren (demokratski) sadržaj kojim bi taj formalni okvir trebao biti ispunjen.

Državotvorne pobude

Nove političke elite nisu se zanimale za demokratske vrednote kao pretpostavke slobode i blagostanja, već su društvo promatrale isključivo kroz prizmu etničkih floskula. Njihove pobude nisu bile demokratske nego tek državotvorne.

Zato novonastale države i njihove ustavne institucije nisu mogle vršiti svoju ulogu nepristranog regulatora i čuvara reda i zakonitosti, pa su se lako degenerirale u instrument vladajućih oligarhija.

Pritom je država, zahvaljujući intenzivnoj propagandi i naivnim očekivanjima stanovništva, inaugurirana u najvišu vrednotu i, umjesto da se preobrazi u uslužni i samozatajni javni servis, njene ovlasti (visoki porezi, administriranje, prevlast državnog vlasništva) toliko su narasle da je stvoren prvi strukturni preduvjet visoke korumpiranosti.

Slaba kontrola ovlasti

Drugi preduvjet nalazio se u slaboj demokratskoj kontroli naraslih državnih ovlasti.

Dok je etnička euforija sprječavala političku pluralizaciju društva, demokratska procedura i medijska sloboda ritualizirani su i lišeni stvarnog sadržaja, a racionalna rasprava koja bi bila neopterećena dogmama i tabuima sustavno je onemogućavana.

Demokratska pozornica je postojala na nominalnoj i normativnoj razini, ali odluke su se donosile iza scene, gdje svjetlo kritičke javnosti i demokratskih kontrolnih mehanizama nije dopiralo, a ionako je bilo u začetku i suočeno s preprekama.

Privatizacija se svodila na raspodjelu bogatstva unutar oligarhije, gdje su novi 'poduzetnici' samo pouzdanici stranke i države.

Vladajuće oligarhije brzo su prepoznale pogodnosti takve vladavine. Moć koju su im pružali fetišizirana i svemoćna država, insuficijentna demokracija i stanovništvo zatravljeno nacionalističkom propagandom, dovela ih je na položaj razmaženog derišta u tvornici čokolade.

Kontrola koju je imala nad investicijama, javnim nabavama, poreznim i drugim inspekcijama, privrednom administracijom, sudstvom i većinskim udjelima u premnogim državnim poduzećima pružala je pripadnicima vladajuće oligarhije neslućene mogućnosti za lično bogaćenje.

Iz njenih redova regrutirana je i poduzetnička elita, čime je na samom početku nastala korupcijska sprega između izvora novca i onih koji su odlučivali o njegovoj raspodjeli.

Ono malo nezavisnih poduzetnika – koji su se uspjeli pojaviti u nemogućim uvjetima oskudnih tržišnih sloboda, lošeg sudstva, spore administracije i otvorenih pritisaka – našlo se pred nerješivom dilemom: ostati pošten i propasti ili pristati na "igru" i preživljavati.

Povratak racionalizma

Vremenom se zbio ciničan paradoks. Korumpiranost političke elite i njena opsesija debelim terenskim automobilima i neukusnim trokatnicama unijeli su određenu dozu unakaženog, ali kakvog-takvog racionalizma u nacionalistički iracionalizam.

Pokazalo se da znatan dio oligarhije baš i ne vjeruje u zablude koje su ih dovele na vlast. Racionalizam se počeo vraćati u politiku, iako na vrlo pogrešna vrata. Pravovjerni su, dakako, u tom procesu vidjeli strašnu izdaju.

Njihovo razočarenje je bilo veliko, ali u takvom ishodu nisu prepoznali niti su htjeli prepoznati, neminovnost, nego su moralistički inzistirali na "čistoti" izvornog ideala i nije im uopće smetalo što je taj ideal isuviše državotvoran da bi mogao biti demokratski.

Od samoga početka nove elite nisu imale viziju boljeg društva i blagostanja. Nisu je ni nudile. Nudile su samo etničku naciju. Ona je ostvarena na jedini način na koji se etnička nacija može ostvariti - kroz manjak demokracije i višak korupcije.

Novonastale države i njihove ustavne institucije nisu mogle vršiti svoju ulogu nepristranog regulatora i čuvara reda i zakonitosti, pa su se lako degenerirale u instrument vladajućih oligarhija

Kada je korupcija dosegla neukusnu razinu, vladajuće elite su krivično procesuirale nekolicinu istaknutih aktera, što nije upitno samo po sebi, ali je tek simptomatsko liječenje koje izbjegava suočenje s dubljim uzrocima.

Također, oligarhije su većini stanovništva – a i mnogim dobronamjernim promatračima – vještim medijskim manipulacijama podmetnule zamjenu teza da su korupciju i krizu uzrokovali "neoliberalizam" i "privatizacija".

Bio je to fascinantan propagandni spin, jer upravo tržišna sloboda i privatno vlasništvo kronično nedostaju tim izrazito neliberalnim, etatističkim društvima, koja počivaju na tradiciji preziranja individualizma, profita i sklonosti kolektivizmu i egalitarizmu.

Privid privatizacije

Privatizacija se, pak, svodila na raspodjelu bogatstva unutar oligarhije, gdje su novi "poduzetnici" samo pouzdanici stranke i države. Stvarna privatizacija nije se ni dogodila. I u Sloveniji i u Hrvatskoj država je, u ovom ili onom obliku, još najveći vlasnik i poduzetnik.

U tome i jest središnji problem. Nisu, kako se često kaže u Sloveniji i Hrvatskoj, "države opljačkane", nego su države najveći pljačkaši.

One nisu uspostavljene kao promotori i čuvari vladavine prava i poštene tržišne utakmice, nego kao mitska stvorenja, a, zapravo, sofisticirani su kalauz kojim su se političke elite domogle vlasti i bogatstva.

Sagledamo li u tom svjetlu tezu o zloj kobi "neoliberalizma" i "privatizacije", lako je uvidjeti da je ona specifični oblik moralne i intelektualne (opet) korupcije, kojom se lakovjerni održavaju u zabludi, a postojeće stanje konzervira unedogled.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Vojvodina – autonomija

Vojvodina – žrtva velikosrpskog nacionalizma

Tribina: Ratovi plaćeni vojvođanskim novcima

Vojvodina – kompenzacija za Kosovo

Žene u crnom organizovale su 8. maja u Beogradu razgovor pod naslovom „Vojvodina – tragedija ili farsa jedne autonomije“.

Učesnici su najčešće analizirali situaciju u Vojvodini uoči i nakon potpisivanja briselskog sporazuma o odnosima Beograda i Prištine. Publicista Laslo Vegel kaže da su, kad je reč o Vojvodini, Demokratska stranka (DS) i Srpska napredna stranka (SNS) na istoj talasnoj dužini, i procenjuje da će Vojvodina biti kolateralna šteta i kompenzacija za gubitak Kosova. Kad je 12. aprila u Novom Sadu bio protest pokrajinske opozicije i nekih udruženja građana koji su su tražili ostavku vojvođanskog premijera Bojana Pajtića i odustajanje od donošenja Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine (Deklaracija) nije se znao ishod briselskih pregovora o Kosovu.

Vojvođanski Klub je prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja tražio obaveštenja o aprilskom mitigu. Saznao je samo da je miting održan na mestu koje gradski pravilnik zabranjuje jer su dozvoljene samo lokacije „kod SPENS-a i kod Miletića“. Nije saznao ni koliko košta miting, a zahtev za postavljenje bine stigao je od sindikata „Sloga“. Filozof Slobodan Sadžakov smatra da je miting organizovan iz Beograda.

Vegel kaže da su vojvođanske ispostave SNS i Socijalističke partije Srbije (SPS) frakcije unutar svojih partija, a u Vojvodini je gnezdo njihovih ekstremista.

Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog Kluba, smatra da je nakon briselskih sporazuma o Kosovu pravi trenutak za novi ustav koji će Vojvodinu definisati kao Republiku. „Od Ustava iz 2006. se može svašta očekivati, jer dozvoljava ukidanje onih koji postoje i formiranje novih autonomnih oblasti. Ustav propisuje suštinsku autonomiju za Kosovo i ’nesuštinsku’ za Vojvodinu koja je u zakonima Srbije definisana kao budžetski izdatak od sedam odsto“, kaže Subotić.

Subotić predviđa da će se nakon gubitka Kosova „memorandumska SrBija“ preseliti u Vojvodinu.

Deklaraciju je trebalo formulisati odmah nakon odluke Ustavnog suda u julu prošle godine kojom se Vojvodini reduciraju ili ukidaju 22 nadležnosti, kaže Subotić. Jedna od odredbi Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine koja je proglašena neustavnom jeste odredba kojom teritoriju APV čine Bačka, Banat i Srem. Svaka akcija izaziva reakciju, pa je tako vojvođanski proizvođač čokolade nakon odluke Ustavnog suda smislio novu recepturu – jednu čokoladu sa tri fila: filom „Bačka“, nadevom „Banat“ i punjenjem „Srem“.

U Vojvodini se sve ćirilizuje, deformiše se pokrajinska arhitektura, nestaju ulice koje pokazuju da je urbana Vojvodina drugačija od južnije Srbije. Umesto baroknih, koje su vojvođanski standard, grade se crkve u vizantijskom stilu. Ali, za Subotića ima nade još od godine 2000. Tada je na festivalu „Zlatna tamburica“ za najlepšu novu vojvođansku pesmu izabrana „Vojvodina za prodaju nije“.

„Treći Balkanski rat“, kako sociološkinja Janja Beč Neumann kvalifikuje period od vojvođanske „jogurt revolucije“ oktobra 1988 do 1999, plaćen je vojvođanskim parama. „U Vojvodini još ima šta da se pljačka. To je i motiv letošnje odluke Ustavnog suda da se ukinu nadležnosti Vojvodini. U Vojvodini neće biti autonomije sve dok bude bilo šta da se opljačka,“ zaključila je.

Sa njom se slaže i filozof Slobodan Sadžakov kad kaže da se „srpski nacionalizam hrani centralizmom i pljačkom, slep za vlastiti ekonomski interes“.

Vegel vidi da je Vojvodina oštro podeljena na radikalnu i građansku od 1945. „Autonomija nije stvar Vojvodine već države. Kad Vojvodina ne bi htela autonomiju, Beograd bi morao da je nagovori na to. Dok je bila SFRJ Beograd je imao protivtežu, korektiv u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu… Posle raspada SFRJ Beograd ostaje osamljeni grad bez repera i takmičarskog duha koji pospešuje i ekonomski razvoj. Autonomija je sinonim demokratije. Autonomija je u suštini liberalna ideja jer zauzdava vlast većine.“

Beč Neumann smatra da Vojvodina propada od 1918. Prema bruto društvenom proizvodu i udelu pismenih u ukupnom stanovništvu bila je na drugom mestu u SFRJ, što sada beleže samo nostalgični. Srbi se naseljavaju na sever od „turskih vremena“. Od 32,8 odsto Srba, koliko ih je bilo u stanovništvu Vojvodine 1918. danas ih je blizu 70 odsto. Istovremeno, u Vojvodini je danas manje 50.000 Hrvata i 150.000 Mađara nego 1991. Oko 260.000 izbeglica iz SFRJ je došlo u Vojvodinu, više nego posle Drugog svetskog rata, a raskorak između njih i starosedelaca se ublažava silom. „Nacionalistička zver ne uspeva u Vojvodini jer 30 odsto stanovništva nisu Srbi, a u Vojvodini znaju kako ’živeti sa drugima’“, kaže Beč.

Sadžakov i Subotić se slažu da su Liga Socijademokrata Vojvodine (LSV) i njena ideja autonomije na niskim granama. „Nenada Čanka je stigla ’estradna i kumovska priča’. Trebalo bi da se povuče zbog kalkulantskog ponašanja i afera“, ocenjuje Sadžakov, a Subotić objašnjava da se „LSV izgubila, jer se zasnivala na ličnim vezama Čanka i Borisa Tadića“. Judita Popović, poslanica Liberalno-Demokratske Partije ocenjuje da se danas Savez Vojvođanskih Mađara pokazuje kao stožer vojvođanske ideje, ali sa konceptom teritorijalne autonomije, tako da srpski nacionalizam gubi ekskluzivitet u Vojvodini.

Subotić ne vidi izvornu političku scenu u Vojvodini jer za osnivanje pokrajinske stranke treba sakupiti mukotrpnih 10.000 potpisa. Dodaje da je civilno društvo postalo ispostava vlasti, jer ga ona finasira. Vegel tvrdi da je vlast u Vojvodini korumpirala mnogo intelektualaca, a savezništvo neokaljane vojvođanske i beogradske inteligencije ne postoji. Popović se slaže da su samo nacionalno definisani mogli da napreduju u Vojvodini, a da koncept „velike Srbije“ još nije propao.

Beč je načela fenomen vojvođanskih „belih mrlja“, tema o kojima se ćuti. Vojvodina se nije suočila ni sa logorima formiranim 1991. na njenoj teritoriji, a kamoli sa onima nastalim posle Drugog svetskog rata. Prema nemačkim podacima, oko 60.000 Nemaca, evidentiranih imenom i prezimenom je stradalo u jugoslovenskim logorima posle Drugovg svetskog rata, a činili su više od četvrtine stanovnika Vojvodine. Od 540.000 hektara nacionalizovane zemlje u Vojvodini, 400.000 hektara je oduzeto Nemcima, kaže ona.

Vegel dodaje da je 1944. bila najgora za vojvođanske Mađare. Po vojvođanskim selima su postavljene kutije u koje su seljani ubacivali imena „sumnjivih“ Nemaca i Mađara. Takvima je sledio „preki sud“, kaže ovaj književnik. U Subotici je nastradala osoba koja je bila previše „ženstvena“ i za pare naklonjena nemačkim oficirima.

Vegel podseća da se u ratovima 1990-ih „u Vojvodini etničko čišćenje sprovodilo ili direktnim pretnjama, ili isterivanjem iz opštinskih službi, naročito sudova“, dok Subotić nabraja da „nisu Hrtkovci jedino vojvođansko selo iz koga su Hrvati proterani. Masovno su odlazili i iz Novog Slankamena, Kukujevaca. U Rumi su profesori koji nisu Srbi dobijali otkaze, a njihov posao su dobijale izbeglice srpske nacije“.

Popović se složila da nije bilo suočavanja sa prošlošću u 20. veku u Vojvodini ni prvi ni drugi put.

Tamara Kaliterna (Autonomija)

NEOLIBERALIZAM I NEOFEUDALIZAM

Magazin
Ponedeljak, 13. May '13.

Zašto levica ne kapira neoliberalizam: glupane, to je feudalizam!

U raspravama na temu neoliberalizma često se gubi iz vida glavna pokretačka snaga neoliberalizma: transfer moći od vlade do privatnog autoriteta očeva i vlasnika.
Autor:Corey Robin
Prevod:Sabo Tabi


Levičarski kritičari neoliberalizma – ili samo čisto starog neregulisanog kapitalizma – često citiraju čuvenu izjavu Margaret Tačer (Margaret Thatcher): „Ne postoji nešto takvo kao što je društvo“ („There is no such thing as society“), kao dokaz neprijateljske nastrojenosti neoliberalizma prema svemu što je kolektivno. Neoliberalizam, kaže se dalje, daje slobodu individui da se bori za sebe, uskraćujući joj podršku društva (vlade, susedsku solidarnost, itd.) da bi mogla da dokaže na tržištu od čega je napravljena.

Ali ovi kritičari često ignorišu „sitna slova“ onoga što je Tačer zapravo rekla u tom čuvenom intervjuu iz 1987. za, 'de ga nađe, Woman's Own. Evo šta je prethodilo tom zloglasnom citatu:

Ko je društvo? Takvo nešto ne postoji! Postoje pojedini muškarci i žene i postoje porodice…

Ta poslednja fraza („i postoje porodice“) je ključna. Nasuprot popularnom (ili barem levičarskom) mitu, neoliberali nisu nesputane individue. Na mnogo načina, oni se ne razlikuju od tradicionalnih konzervativaca: to jest, oni pojedince vide kao usađene u društvene institucije poput crkve ili porodice ili škole – sve institucije koje su, to treba reći, hijerarhijske i nedemokratske.

Tačer nije u tome usamljena. Uprkos njihovom individualističkom razmetanju, libertarijanci – posebno oni koji su tržišno orijentisani liberatarijanci koji se s pravom smatraju za vodeće teoretičare neoliberalizma – često iznose istu tvrdnju. Kada ti libertarijanci pogledaju na društvo, oni ne vide uvek izolovane ili autonomne pojedince; oni će najverovatnije videti privatne hijerarhije poput porodice ili radnog mesta, gde otac upravlja svojom porodicom i gazda svojim radnicima. I to je, pretpostavljam (iako je sigurno neophodno dalje istraživanje), ono što oni misle i vole u vezi sa društvom: da je to arhipelag privatnih vlada.
 Evo Miltona Fridmana u Kapitalizmu i slobodi:

Krajnja operativna jedinica u našem društvu je porodica, a ne individua. (32; takođe vidi 13)

A evo Ričarda Epstajna u članku „Libertarijanizam i karakter“ iz zbirke eseja o konzervatizmu, koju je uredio Piter Berkovic:

Bila bi greška velikih proporcija pretpostaviti da su pravna pravila dominantna sila u oblikovanju individualnog karaktera; daleko je verovatnije da će porodica, škola i crkva biti moćni uticaji. Ljudi koji upravljaju ovim institucijama upotrebiće svoj uticaj da naglase bilo koju koncepciju dobra koje se drže, bez obzira kakav bio zakon.

Puno sam razmišljao o ovim tekstovima dok momci debatuju na temu neoliberalizam protiv socijal demokratije, i za šta se zalaže neoliberalizam. Ono što se često gubi u tim debatama je ono što mislim da je prava, ili barem glavna, pokretačka snaga neoliberalizma, sudeći po nekim od njegovih najinteresantnijih i najvažnijih teoretičara (i njegove konkretne prakse): to nije oslobađanje pojedinca ili deregulacija tržišta, već prebacivanje moći od vlade (ili barem onih vladinih sektora poput zakonodavstva koji izisuju ili polažu pravo na demokratski legitimitet; planiram da kasnije kažem nešto o Hajekovom kratkom izlaganju o neizabranom, neodgovornom sudstvu, koje ima sve karakteristke srednjevekovnih sudija koji su primenjivali običajno pravo, slično „zakasnelom feudalizmu“ iz 19-vekovne američke države, tako brilijantno analizirane od strane Karen Oren ovde) na privatni autoritet očeva i vlasnika.

[Slede redigovani odlomci Robinovih odgovora na komentare čitalaca njegovog bloga]

1. Ja ne mislim da je neindividualistička strana libertarijanizma prosto ili striktno strateški ustupak gemeinschaftistima ili nešto što pobuđuje gnev potonjih. Niti mislim da je on praktična posledica inače prastare teorije. Ako se vratite na Hajeka, na primer, vi tamo uopšte nećete naći vrlo snažni individualizam (on, u tom pogledu, nije Fridman ili Nozik). Kolektivnost se provlači kroz čitavu njegovu teoriju znanja, kako tržišta šire znanje, kako u društvu dolazi do napretka i poboljšanja. Na mnogo načina, njegova teorija istorijskog razvoja strašno liči na Djuijevu, što u određenoj meri ima smisla. Ipak, ja mislim da je socijalna/kolektivna dimenzija liberatarijanizma daleko više intrinzična nego što to ljudi na levici shvataju (takođe pogledajte u tom pogledu Mizesa; nije toliko sofistikovan kao Hajek ali je ipak relevantan; na početku „Socijalizma“ ima čitavo poglavlje o ulozi i centralnosti porodice). Naravno, biti samo kolektivista/socijalan u orijentaciji teško da nekog čini feudalnim, ali ja mislim da je važno da uočimo da je socijalna dimenzija u neoliberalizmu, ili liberalnoj misli, prilično naglašena. I ako uzmete za ozbiljno kritiku Nozika Suzan Okin (zapravo njegova teorija vlasništva posredstvom rada bi značila da žene poseduju svoju decu), što ja činim, onda u najboljem slučaju postoji neispitano slepilo u pogledu porodice, i patrijarhata, čak i kod najindividualističkijih verzija libertarijanizma.

2. Ja mislim da mi odustajemo od razmatranja pitanja feudalizma zato što pretpostavljamo da stvari poput privatne imovine, tržišta, ili najamnog rada nisu postojale za vreme feudalizma. Postojale su. I u stvari, kako Oren pokazuje, čitav zakon gospodar/sluga (a ne, kao što su ljudi poput Horovica i drugih tvrdili, ugovorni zakon), koji je strukturisao odnose zapošljavanja u SAD sve do 20. veka, ima korene u srednjem veku, kada nastaje najamni rad, kao što je svima poznato na manjem obimu. Dakle deo onoga što je ovde neophodno je da se ponovo ispita šta je to feudalizam.

Takođe, tu je i „difuzna moć“ kao osnova Hajekove misli. Naravno disperzija moći ima duboke korene u feudalizmu. Monteskje, koji je bio jedan od njegovih najranijih i najvažnijih teoretičara u moderno doba, mnoge svoje ideje o tome je preuzeo od feudalizma. Mada neću reći da je to prosto feudalna ideja, ona ima feudalne odjeke i konotaciju. Setite se, Tokvilova kritika francuske revolucije se sastojala u tome da je ona samo oponašala centralizacijske tendencije monarhije, koje su same bile usmerene na prethodne feudalne formacije koje su (navodno) bile pluralnije i uključivale su mnogo disperziraniju moć.

3. Što se tiče onoga šta je danas feudalno, mislim da su to dve stvari. Prvo, to je usađena hijerarhija nejednakih, iako bih rekao da nema baš mnogo reciprociteta. Kao što sam pokušao da kažem na drugom mestu, postoje duboko lični odnosi dominacije, na radnom mestu, koji uopšte nisu apstraktni ili individualistički. Možda postoji individualistička retorika koja se lebdi nad njima, ali realnost je suprotna (i mislim da možete videti nešto od te realnosti u teoriji samog neoliberalizma; pogledajte Hajekov Ustav slobode o stvaraocima bogatstva i stvaraocima ukusa). Drugo, što je još važnije za moju poentu, neoliberalni teoretičari poput Hajeka uopšte nisu protiv države. Oni žele – i to postaje prilično jasno u Hajekovom delu Pravo, zakon i sloboda, tom 1. – državu u kojoj zakonodavstvo ima vrlo malu ulogu ali sudije imaju vrlo veliku ulogu. I ne sudije koji primenjuju ili konstruišu statutarni zakon, već sudije koje primenjuju nekakvu vrstu običajnog prava, pozivajući se na njegov „duh“ da bi oborili bilo šta u statutarnom zakonu za šta smatraju da je u suprotnosti sa večitim poretkom zakona (individualni delovi zakona mogu da evoluiraju i da se promene, ali veći poredak mora opstati). Ako čitate Oren, videćete da ta ideja pravosuđa koje upravlja spletom odnosa na radnom mestu putem pravilne upotrebe običajnog prava – i totalno nepopustljiv za Zakon ili čak Ustav – to je suština „zakasnelog feudalizma“ u Americi.

Sudeći po Oren, to je ono što je trebalo da sruši radnički pokret i Vagnerov zakon. Ja neoliberalizam vidim primarno kao nastojanje da se ostvari povratak na tu vrstu zakasnelog feudalizma.

Mislim da je u tome problem, koji smo nasledili od marksističkih i drugih oblika društvene misli, u tome kako mislimo o istoriji: mi idemo od feudalizma do kapitalizma i čegagod. Ali Šumpeter je smatrao – i Arno Majer to pokazuje u svojoj knjizi „Istrajnost starog režima“ (Persistence of the Old Regime) – te kategorije su daleko rastegljivije nego što mislimo. Mnoge aristokrate se adaptiraju i usvajaju kapitalizam, a mnogi buržuji epater l’aristocratie.


Izvor: Blog Coreya Robina

Nacionalizam: baza i nadgradnja
Stefan Aleksić | 11/05/2013




Na skupu u centru Beograda skupilo se nekoliko hiljada protivnika sporazuma Beograda i Prištine. Mantije na sve strane, kletve, krstače, Lazari, kosovski božuri, Bora Đorđević, carstva nebeska/zemaljska, kao da smo zalutali u onaj film koji je pre dvadeset pet godina najavio/prizvao rat.

Misliti na nov način, znači misliti novim jezikom i reći nešto novo znači reći to novim rečima. Poslednja tačka spora na nekolicini preostalih odgovornih medija u Srbiji zapala je u klinč. Fetišizovane su kategorije „smrti“ i „vitalnosti“ (nacionalizma) i dve strane su se ukopale da bi odbranile svoje pojmove: jedna da odbrani smrt, ili makar tešku bolest srpskog nacionalizma dokazujući da je on neraskidivo vezan sa Kosovom, druga da odbrani njegovu vitalnost i sopstveni strah od nacionalizma. Hajde da probamo da iskažemo situaciju na novi način: nacionalizam je u defanzivi. Potez vlasti kojim su digli ruke od kosovskog prijatnog dremeža je strahovit udarac i sa pravom se postavlja pitanje kako će taj nacionalizam skupiti kritičnu masu pojedinaca[1] koji će njegove projekte dalje proizvoditi. Takođe se sa pravom postavlja pitanje da li građani imaju volje, želje, snage i strpljenja da slušaju i trpe mlaćenje prazne slame o Kosovu dok pokušavaju da spoje kraj sa krajem. U tom smislu zaista izgleda da prosipanja iz šupljeg u prazno nemaju podršku kritičnog dela javnosti.

Ali reći da je nacionalizam u defanzivi niti je dovoljno, niti dovoljno precizno opisuje stanje. On je, uostalom, u defanzivi bio i posle 2004. Tada se branio od demokratizacije društva koje je započeto 2000. On je bio u defanzivi i krajem osamdesetih, kada se branio od neizbežnih i bolnih društvenih promena. To što je u defanzivi ne znači da je on manje opasan, naprotiv,[2] jer se on ponaša poput pacova sateranog u ćošak.[3] Pre no što konstatujemo njegovu budućnost, moramo videti otkuda nam on, odakle je došao, zašto je baš takav (šta se krije iza njega) i koje su strukture ovisne od baš tog i takvog nacionalizma.

Mada to izgleda zastarelo i izanđalo, danas je možda trenutak da se suočimo sa trenutkom nastanka ove i ovakve Srbije. Ono čega se moramo setiti je da je Srbija, ovakva kakva je, bedna, nikakva, siromašna, užasna iznutra i licemerna, posledica matricida, ubistva Jugoslavije. Potrebno je takođe shvatiti da je ta Jugoslavija bila emancipatorski projekat, a da je njeno razvaljivanje bilo antiemancipatorski projekat, dizajniran da bi se omogućila ovakva pljačkaška privatizacija, razularena eksploatacija i radikalna ekonomska i politička segregacija građana. Po mom mišljenju, to je centar nacionalizma: beg od činjenice da se u Srbiji (i Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni itd.) danas živi neuporedivo gore no u bivšoj državi, da su građani uvređeni (sem nacionalno!) i bedni. Rečima Teofila Pančića: to je nama naša borba dala.[4] Da bi se zabašurila ova činjenica (i suočavanje sa sopstvenom odgovornošću za matricid) izmišljaju se problematične latinice i ćirilice, Kosova, sporne teritorije i slične nacionalističke fantazije.

Dok god je pogonsko gorivo nacionalizma potreba da se razvije zastor ispred leša (Jugoslavije) koji zaudara i ispred preraspodele društvenih, zajedničkih resursa on će biti vitalan. Utoliko je pogrešno pretpostaviti da će ukidanjem paralelnih institucija na Kosovu preraspodela resursa biti završena ili radikalno smanjena. Preraspodela[5] se već desila početkom devedesetih a danas se ona pokušava sakriti i naturalizovati. Neverovatno zgodna sinhronizacija nacionalističkih politika i liberalizacija tržišta (ali ne i društva) ukazuju da su ova dva procesa neraskidivo vezana. To je interes koji sam imao u vidu kada sam rekao da je nacionalizam mehanizam preraspodele.[6] On još uvek ima funkciju u ovakvom društvu jer on eksploatatorski mehanizam krije iza kategorija koje spinuje pa izbacuje u prvi plan: Kosova, parade ponosa, pa čak i iza datuma pridruživanja EU.

Kosovo je, hteli mi to priznati ili ne, konstrukt nacionalizma: Kosovo, kao problem i mesto stalne emocionalne investicije, je izmišljeno i konstruisano da bi nacionalizam kao politička praksa nastavio da funkcioniše. Nacionalizam u Srbiji (a i u ostatku Balkana) je protejska figura, neuhvatljiva i time nevezana za Kosovo ili bilo koji drugi fiksirani pojam. Kao takav, on će preuzimati drugačije forme, druge ključne tačke, za tili čas će, recimo, Sandžak biti srce Srbije, pa Vojvodina, pa Republika Srpska, pa ćirilica, pa patriotska kultura, pa zabrana parade ponosa, pa datum. Ustavni patriotizam o kojem govori Dejan Ilić jeste predlog o kojem treba razmišljati. On i nastaje da bi se preskočile vernosti transcedentalnim kategorijama[7] i da bi se odgovornost prema državi definisala kao odgovornost prema jednom papiru (i vrednostima zapisanim u njemu). Ali za Srbiju, ustavni patriotizam je još uvek daleko. Da bi reči i vrednosti zapisane u tom nekom budućem ustavu imale ikakvog efekta, mora se prvo razmontirati stari način na koji smo zamislili zajednicu[8] i strukture koje od takvog mišljenja profitiraju.


Peščanik.net, 11.05.2013.
———–
Mada ne treba zaboraviti: broj nije uvek presudan. Na primer 2003. godine bio je dovoljan jedan jedini politički agens da Srbiju okrene za 180 stepeni. ↑
Na skupu na trgu republike Amfilofije je služio liturgiju za upokojenje vlade. Atanasije je rekao da ni Đinđić nije mario za “nebesku politiku”. U svakom slučaju to je bila urnebesna Monti-pajtonovska komedija (ako se izuzme da je aludiranje na Đinđića poziv na linč), a ja se uzdam u Marksa da nam se nacionalizam samo vratio kao farsa, pošto smo svedoci da je bio tragedija. ↑
http://farm8.staticflickr.com/7063/6817694280_f7cb26c351_z.jpg Jedan od primera “primenjenog nacionalizma”. Plakat dostojan Trećeg rajha. Ovo je samo najslikovitiji primer delovanja nacionalističke ideologije. On se preliva, u ovom plakatu na telo, seksualnost, estetiku, porodicu i tako dalje. ↑
Ovo nije nostalgija za Jugoslavijom, već nužno podsećanje na to šta čini državu i naciju emancipatorskim. Etničke izmišljotine? Fetišizovane teritorije, pisma, estetike? Lepe šare na čarapama? Šajkače? Ništa od toga. ↑
Budimo malo marksisti: preraspodela sredstava za proizvodnju. ↑
Naravno, preraspodela postojećih resursa se stalno vrši, na primer kroz favorizovanje patriotske kulture, a sadašnje ministarstvo kulture nije mnogo bolje no prethodno, ono pre njega i tako dalje. Ali gro preraspodele se desio pod maskom nacionalizma devedesetih i za vreme patriotskih vlada od 2004. na ovamo. ↑
Nasleđe “blut und boden” ideologije devedesetih je fiksacija za fetišizovanu, imaginarnu i transcedentnu kategoriju “Srbije” (jer se samo kao takva ne preispituje). ↑
Zato je nacionalizam sveprisutni duh: on je način na koji se misli zajedništvo, pa je tako upleten u svaku poru društvenog i političkog života. ↑

GRADONAČELNIK VS POKRAJINA

Kad gradonačelnik presuđuje Pokrajini

utorak, 07 maj 2013 02:18

piše: Miloš Podbarčanin

Samo pod SrBijom


Prema pravno-važećem Statutu Grada Novog Sada, u članu 47 - jasno su opisane dužnosti gradonačelnika; okviri i granice njegovog delovanja:

1) Gradonačelnik - predstavlja i zastupa Grad;
2) predlaže način rešavanja pitanja o kojima odlučuje Skupština;
3) naredbodavac je za izvršenje budžeta Grada i odlučuje o upotrebi sredstava stalne i
tekuće budžetske rezerve;
4) daje saglasnost na opšte akte kojima se uređuju broj i struktura zaposlenih u
ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Grada i na broj i strukturu zaposlenih i drugih
lica koja se angažuju na ostvarivanju programa ili dela programa korisnika budžeta
Grada;
5) utvrđuje nacrt urbanističkog plana, izlaže ga na javni uvid i upućuje ga na stručnu
raspravu;
6) zaključuje ugovor o primanju donacija;
7) obustavlja od primene odluku Gradskog veća za koju smatra da nije u saglasnosti sa
zakonom;
8) osniva službu za inspekciju korišćenja budžetskih sredstava;
9) odlučuje o organizovanju i sprovođenju javnih radova od interesa za Grad;
10) odlučuje o davanju na korišćenje, odnosno u zakup, kao i o otkazu ugovora o
davanju na korišćenje, odnosno u zakup i stavljanju hipoteke na nepokretnosti koje
koriste organi Grada, uz saglasnost Direkcije za imovinu Republike;
11) obrazuje službu izvršnih organa Grada;
12) usmerava i usklađuje rad gradskih uprava i obezbeđuje organizacione, materijalne i
druge uslove za njihov rad;
13) donosi pojedinačne akte za koje je ovlašćen zakonom, ovim statutom ili odlukom
Skupštine;
14) informiše javnost o svom radu;
15) obrazuje stručna savetodavna radna tela za pojedine poslove iz svoje nadležnosti;
16) saziva i predsedava sednicama Gradskog veća;
17) postavlja i razrešava pomoćnike Gradonačelnika;
18) vrši raspored službenih zgrada i poslovnih zgrada na korišćenje organima Grada;
19) utvrđuje nedeljni raspored rada, početak i završetak radnog vremena u zdravstvenim
ustanovama čiji je osnivač Grad; i
20) obavlja i druge poslove utvrđene ovim statutom i drugim aktima Skupštine.
Gradonačelnik je odgovaran za blagovremeno dostavljanje podataka, spisa i isprava,
kada to zahteva nadležni organ Republike, odnosno Autonomne Pokrajine koji vrši
nadzor nad radom i aktima izvršnih organa Grada i gradskih uprava.

Molim da mi neko, bilo ko - pa i lice bez posebnog pravnog znanja tumačenja zakonskih i podzakonskih akata - objasni,
KOJI je (pravni, zakonski, okvirni) temelj KONTINUIRANOG pozivanja i prozivanja gradonačelnika Novog Sada, g. Miloša Vučevića - Pokrajinske Vlasti, premijera Vojvodine, g. Bojana Pajtića,
da ON - kao gradonačelnik - raspravlja, tumači, meša se u - poziciju, rad, prava i status Pokrajine Vojvodine; stavove Pokrajinske Vlade,
koji su njemu - kao gradonačelniku - apsolutno NADREĐENI.
Kako god hoćete - Ustavno - Zakonski.
Pazite - predstavnik lokalne samouprave - grada - dozvoljava sebi - da se potpuno nezakonski - neustavno - meša u rad pokrajinskih Vlasti,
Tumači - presuđuje - proziva.
Apsurd!
Pravni apsurd.
Moguć i jedino u nezakonskoj (polu, pseudo, banana, kora od banane...) državi - kakva je Srbija.
Gde niko ne zna - ko, šta, kako, zašto, na koji način.
Ustavni Sud Srbije u slučaju Vojvodine deluje potpuno neustavno - nezakonski,
Donosi - ne ustavne - već politički motivisane odluke i presude.
Bez ikakvog valjanog pravnog dokaza i merila - ruši, ukida - umanjuje - stepen Autonomnosti - poverenih nadležnosti Vojvodine.
Na čega se nadovezuju - evo, vidimo - i kojekakvi ''gradonačelnici''.
Ali, tako je to - kada Srbija dvadeset i kusur godina - nema Zakonodavstvo - Sudstvo,
Kada se o svemu odlučuje samovoljno - paušalno - politikantski.
Pokažite mi jedan primer u Normalnom Svetu - gde  gradonačelnik - vodi državnu politiku - presuđuje sebi nadređenom - hijerarhijskom - organu.
Jedan Miloš Vučević - proziva Pokrajinu?
Miloš Vučević - gradonačelnik - presuđuje Pokrajini.
Određuje Premijeru Pokrajine - šta će, i kako da radi?
Gde to ima?
Pokažite.
Dokažite.
A da nije neka Putinova Staljno-Rusija; mada se i tamo zna - ko je ko - i ko je šta, i koje su mere i granice mešanja viših i nižih organa.
Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, u intervju za beogradsku-režimsku ''Politiku'' - tumači položaj i funkcionalnog Pokrajine Vojvodine.
A njegova zakonska ovlaštenja imate gore više - dokumentovana.
Miloš Vučević nije u stanju da objasni afere - od ATP ''Vojvodine'', gde je jedan od saučesnika i njegov otac, Zoran - niti tekuće afere - nenamenskog trošenja novaca - marifetluke njegovih koalicionih partnera (u prvom redu ''Treće Srbije'')...
Umesto da rešava pitanja i probleme koji muče stanovnike grada Novog Sada,
Miloš Vučević se bavi visokom politikom.
Potpuno nezakonski i neumesno.
On poziva Premijera Vojvodine - ''izaziva ga na medijske dvoboje'' - govori o stepenu i pravima Autonomije Vojvodine...
Možemo li reći g. gradonačelniku Vučeviću?
Gde su investicije u grad Novi Sad - gospodine Vučeviću?
Gde su projekti?
Gde su Vaše inicijative da se dođe do fondova - ništa niste dosad uradili.
Niti započeli - niti dovršavate.
Grad u problemima - dugovima - preti mu finansijski kolaps.
Nema načelnika Policije.
Grad je nebezbedan.
Puca se pored škola, vrtića, dečijih igrališta.
Šta Vi radite g. gradonaćelniće Novog Sada?
Da li ste prozvali Ministra Policije Srbije?
Niste.
Šta je sa radom Toplane?
Šta je sa Vodovodom i Kanalizacijom?
Javnim Komunalnim Preduzećima?
JKP ''Informatika'' i dalje plaća i sponzoriše desničarske medije i organizacije po Srbiji - zašto dopuštate nenamensko trošenje gradskih para?
Para iz džepova građana i građanki Novog Sada?
Nisu to vaše pare, gospodine Vučeviću.
Ni Vas - ni vaših koalicionih partnera.
''Treće Srbije'' - Parovića, Fajgelja i njima sličnih.
Koji troše li troše.
Zloupotrebljavaju svoje službene položaje.
Vaše nije da se bavite pitanjima koja nisu u vašoj nadležnosti.
Bavite se Novim Sadom.
Nasilno ste preuzeli Vlast u Novom Sadu - potpuno suprotno glasačkoj volji Novosađana - mogli bi i mi sa naše strane da preispitamo Legitimnost takve jedne vlasti.
Vaši dosadašnji rezultati rada nagoveštavaju da vi već sad imate ogroman problem - da Novosađani ne veruju u bilo kakvu sposobnost - da ćete bilo šta rešiti.
I bez obzira na montirane izbore po Mesnim Zajednicama.
Priznaćete - izlazak od 200-300 ljudi na izbore za MZ ne znači ništa; to je tek 30% biračkog tela u proseku po MZ.
Mesne Zajednice - sem na papiru - nemaju nikakve - ni nadležnosti, ni prava; u njihovim kancelarijama i prostorijama se sastaju Klubovi Penzionera, šahista itd; obuke na računarima.
To je realnost Mesnih Zajednica - koju ste, zajedno sa Miloševićem - upravo napravili VI - vaš predstavnik, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić.
A ne objašnjavate - ni do danas - gde su nestali Fondovi MZ?
Ruše se fasade - a obaveze prenose na stanare.
Nekad su za to postojale pare.
Kao i Penzioni Fond Vojvođana.
Sa ne malim sredstvima.
Telefonska centrala Pošte u Novom Sadu je i dalje na Palama.
Što to ne objasnite građanima i građankama Novog Sada?
Porušeni mostovi u Novom Sadu svakako nisu ''zasluga'' politike Pokrajinskog rukovodstva - posebno ne ovog danas; već zbog politike Beograda - kojoj ste i sami kumovali.
A ne zaboravljamo mi - da ste vi izdanak Srpske Radikalne Stranke.
Iste one - koja je 90-tih ''žarila i palila'' Vojvodinom,
pa i Novim Sadom.
Gde su sada vaši Radikali - koji su žiteljima Petrovaradina, vojvođanskim Hrvatima - turali bombe u usta - da im se prepiše imovina?
O čemu Vi govorite - i sa kojim pravom, gospodine Vučeviću?
Vaš otac, Zoran - ima jako mnogo toga da objasni istražnim organima - i sam saučesnik u mnogim nezakonskim radnjama.
A da ne govorimo koliko je bilo protežiranja po partijskoj liniji u radu vaše advokatske kancelarije - donošenju sudskih presuda u korist vaših klijenata, samo zato što imate političke veze.
Novi Sad je mali grad - za ljude koji znaju.
I tu nema sakrivanja.
Uostalom, svi ćete vi doći pod lupu i oštricu lustracije - kad-tad.
Gledajte svoja posla.

Manite se Vojvodine.

DUDOVAČA

Kako je dudovača promenila tok novosadskog mitinga

Panduri su ga pronašli s gaćama spuštenim do kolena i guzicom u mikro-spazmovima od grebuckanja nekog žbunja. Takva je novosadska indistrijska zona, zaparložena i čekinjava. Tamo danas samo kurve i pokoji neplaćeni portir zna gde je bezbedno zagaziti. Dva dana posle velikog mitinga protiv separatizma, Stojadin je, navlačeći gaće, po glavi sabirao čega se seća.

Od Grabovca do Novog Sada ima 330 kilometara, cirka tri i po sata ako nema rakije, a rakije je bilo. Bilo je i piva pa se na svako čerek sata zapišavala neka dizel trava pored puta, pevale se pesme, maltretirao se vozač da stane na Novom Beogradu da neko sinu izruči kajmak, stajalo se posle mosta na Beški da se povraća od visinske bolesti o onol’ke dunavske vodurine.

Zato je Stojadin jedva čekao da iz autobusa izađe.

Kaže: “Malo koje se sećam od posle na toj. Izuilazim iz aftobus, probijam se kroz rulju što dreka na Pajtić i onija njegovi, kad iz onolku masu, prav na men nalega crnac s ovolke oči. Crn, jebaj ga, ko noć u Sićevačku klisuru, a zubi mu nabeljeni. Nosi nekoj transparen od onoj Vulin šo se bakće s Kosovo i vika, sve po srpski, majke mu ga izponabutam, ko da mu tata opanci prodavao na pijac u Nišku Banju. Šta je ovoj, mislim si, od kude crnci u ovoj naš obračun, sto posto ripuje po fudbalski tereni, al gu ne plaća gazda, pa mu dopizdelo. Kažem ja na ovija moji iz Grabovac, jebaji ovoj, će si nađemo neko kafanče da popijemo po jednu.

I nađosmo, al bolje guju da nađosmo. Zasedosmo nas trojica, ja Veljko i onoj neki što mu ne znam ime, naručimo pivo, donese gu i rekne – 600 dinara. Kad se iz cipele nesam izvrnuja. Kažem: idi bre dete, za koje 600 dinari? Jel od zlato napraveno? Jel ga na carevi prodavate? Jeba ti Novi Sad i Vojvodinu, što bre ne ripate da se bunite za ovoj pljačku… U baštu od gosti niko ni reč. Svi nabili sunčani cvikeri, čukaju u telefončići pogleduju ni ko da smo s krušku pali. Al, platismo nekako pa će si menjamo kafanu.

Tu nas sustigne neki od naprednjački odbor sas flašu u ruku, zagleda ni u transparenti pa rastegne po vojvođanski da si gucnemo njegovu dudovaču, sam je, kaže, dudinje sakupljao pa pekao, ič gu šećer nema. Popismo rakiju, al to u noge udara. Ne mož se pokrenemo. Zalegasmo u nekoj šumarak gde imaju i šotke i patke u baru, al nas dečinja gađaše sas loptu, pa se pomerismo do Dunav. I zaspasmo ko pošten na parastos. Kad se probudismo, veće noć. Pored reku ovija neki trče, voze si bicikli i neka sirotinja stala u krug pa dele jedan duvan. Nestadoše svi aftobusi. Pitasmo gi, kude ni je aftobus, a oni se zasmejaše pa ni rekoše “šta ste dolazili, koju pičku materinu, kad ni autobus ne znate da pronađete?!”

I trupamo takoj po Novi Sad, ravan ko tanjir, al golem, pun ljudi i niko ni ne je bava za suvu šljivu. Kad jedanput ete ti onoj domaćin iz Vojvodinu što ni zanesvesteo sas dudovaču. Kaže, će si ulegamo kod njeg na spavanje, važno da smo čoveci.

Zalegasmo nekad u noć, taman sam si oči sklopija, kad neka deca zavriskaše iz drugu sobu, jebati da nije bombardovanje sad i zbog Vojvodinu ko što beše za Kosovo. Al ne beše to, no Veljko pjan od dudovaču ustao da moča, pa sas spuštene gaće ulegao u sobu s dečinju. Izjuriše ni iz kuću domaćica ni cipele ne stigosmo da nazujemo. Istera ona i domaćina i nas, jebati, mrak ko u prkno, kude ćemo sad. Kaže domaćin, zna on kafanče, nee skupo i raboti cel noć. Tu dočekasmo jutro pa ostadosmo sas novu konobaricu, kude će si mi pa idemo po Novi Sad, da se joped pogubimo.

Ne mog se setim šta beše posle, osim da pismo, pa jedosmo, pa pismo, pa domaćin reče će ni vodi izvan grad, kaže, ima prostitucija.

Da ti oma kazujem, ja takvoj gadne kurve u svoj vek ne vide. Da se čovek ne seti u kurvanje da krene, al mi brljivi od rakiju, pa da si rabotimo po šta dođosmo. Posle me izbudi ovoj trnje, što mi svu guzicu izgrebalo. Pipam si džepovi, odnela mi kurva i dnevnicu i telefon. Još da me nasvrabila po patku, pa da se u Grabovac vrnem ko Titovi tifusari.”

“Hoćeš da ti pokažem put do autobuske stanice?”, upita ga pandur.

“Stanicu ću si i sam nađem. Idem do ovija naprednjaci po pare za kartu. Ako imaju za crnci, imaće i za aftobus do Grabovac.”

Autonomija

VOJVODINA 2013

Vojvodina 2013 – potreba za novom politikom

Miroslav Ilić | 19/04/2013

Protestni skup održan 12. aprila 2013. pred Vladom AP Vojvodine označio je, prema mome sudu, kraj jedne političke epohe, odnosno neumitni završetak defanzivne i u svom krajnjem ishodu gubitničke politike koja se u kontinuitetu vodila u Vojvodini tokom dvadesetog veka. Ona je počela momentom “prisajedinjenja” državi Srbij i jugoslovenskoj zajednici na kraju Prvog svetskog rata, a sa manje ili više kreativnosti traje sve do danas. Politički dvadeseti vek Vojvodine završava se u njenom glavnom gradu, kao Beketov komad u kojem se beznadežno čeka, a dramska situacija perpetuira do beskraja u svojoj farsičnosti i tragičnoj egzistenciji njenih građana.

Za novi, 21. vek, koji je samo kalendarski nastupio pre 13 godina, za Vojvodinu, u Vojvodini i iz Vojvodine potrebna je jedna nova, drugačija politika.

Istorijski posmatrano, još od prelaska Dunava (1690) i nastanjivanja tadašnje većine srpskog naroda u južnu Ugarsku, pa do 1918. godine vođena je emancipatorska nacionalna i liberalna politika. Izlazak na veliku, evropsku scenu jedne moderne, protomultikulturalne, federalističke i antiklerikalne vojvođanske politike (posle “Vojvodstva srpskog” 1849. i Blagoveštenskog sabora 1861), dogodio se u tuđoj državi i kroz tuđe parlamente, od Požuna, Budimpešte, Beča do Beograda, Zagreba i Moskve. Ova politika imala je za cilj: prvo, opstanak Srba i njihovih religijskih i teško stečenih građanskih sloboda, a drugo, ostvarivanje ukupnog antropološkog i ekonomskog prosperiteta. Danas možemo oceniti da je ova politika bila uspešna. Iznedreni su politički gorostasi: Sava Tekelija, Svetozar Miletić, Mihailo Polit-Desančić, Vasa Stajić i još mnogi drugi. Nastale su u toj, drugoj državi najstarije kulturne i obrazovne institucije jednog naroda: Matica srpska, Srpsko narodno pozorište, Gradska novosadska biblioteka, Karlovačka i današnja “Jovina” gimnazija (nekada Srpska pravoslavna gimnazija). Održao se i razmnožio narod: od Vršca do Sent Andreje, od Temišvara i Arada do Slavonskog broda i Baje. Bilo je to vreme prosperiteta, banaka, bogatih i vrednih ljudi, imanja, dvoraca i zadužbina.

Jedino, međutim, što ta politika nije imala – već je bila pod uticajem maglovitih i devetnaestovekovnih, romantičarskih vizija i iluzija – bila je politika ujedinjenja “prečanskog srpstva” sa ostalim delom sopstvenog nacionalnog korpusa, ali i šireg – južnoslovenskog, odnosno “balkanskog”. To je bilo prepušteno mladoj srpskoj državi i Beogradu, kao faktičkim i političkim Pijemontom Srba od 1878. Kada je došlo do istorijskog momenta, uzrokovanog Velikim ratom, da se krene u secesiju od poražene Austrougarske monarhije, kada se dogovaralo vekovima željeno “ujedinjenje” na Krfu, kada se u mondenskim letovalištima Mediterana formirao Jugoslovenski odbor, zamišljajući jednu veliku zemlju na prostorima od Alpa do Karpata i od Panonije do Adrije, dok je Pupin iz Idvora bio eminencija u SAD – vojvođanskih elitnih političkih prvaka nigde nije bilo. Časni izuzeci su trunuli u zatvorima. Zbog toga će se i roditi čuvena rečenica kazana na samrtnoj postelji osveštenog vojvođanskog, radikalskog “ujedinitelja”: “Isto je to dobri moj Vaso. Vac ili Požarevac”. Mislio je na zatvore. Jedan u Ugarskoj, a drugi u Srbiji. U tim je zatvorima skončavala slobodoumna Vojvodina. Na isti način, zbog istih razloga.

I umesto temeljnih i promišljenih pravnih i filozofskih političkih postulata, tako bitnih za potonju Vojvodinu i integrativne procese u koje je ulazila, prevladao je nacionalistički, populistički radikalizam citiranog Jaše Tomića i diplomatske bravure Pupina na mirovnoj konferenciji u Parizu, zahvaljujući studentskom prijateljstvu sa pobedničkim predsednikom Vilsonom. Tako je, umesto da zasluženo postane politički subjekt konstituisanja nove srpske države, odnosno šire, jugoslovenske, Vojvodina bez sopstvene politike i bez autentičnih političara, slepo, bezuslovno srozana na objekt ekonomskih apetita ratom opustošene Srbije i njene kraljevske porodice. Izgubljena je zauvek Baranja i više od pola Banata, pokradene su i ratnim porezima opustošene opštine Vojvodine, rasturena je Karlovačka mitropolija i zauvek zatrta njena državotvorna istorija, a vojvođanska politika kao izraz interesa srpskog naroda, ali i svih njenih mnogonacionalnih zajednica i građanstva – marginalizovana i provincijalizovana. Beograd se poigravao, ne samo sa Vojvodinom, nego sa celim južnoslovenskim prostorom i svim njegovim narodima raznim sredstvima: od tajne policije, preko neistorijskih upravnih banovina, pa sve do likvidacija u skupštini i diktatura.

Prva pouka istorije za neku novu politiku u Vojvodini jeste: školovati sada i ovde što veći broj politički mislećih ljudi, najšire analizirati sa političkim ekspertima (i domaćim i stranim) sve aspekte sadašnjeg trenutka, mesta i položaja Vojvodine u sopstvenoj državi, regiji i Evropi. Na osnovu toga formirati politiku koja će razmotriti buduće integracije u kojima učestvuje Vojvodina. Nadalje, biti prisutan, aktivno radeći na onim mestima u kojima se formira, organizuje i sprovodi bilo kakva “unutar-nacionalna”, kao i “šira” politika od nacionalne. Ne dozvoliti nikada više da Vojvodina, njeni ljudi, građani, etničke zajednice, a posebno njeni resursi, ekonomski i bezbednosni interesi budu objekat bilo čije politike izvan Vojvodine. Rukovodeći se ovim rezonom, buduća politička elita Vojvodine ne može biti inferiorna, niti submisivna ni po jednom unutrašnjem ili spoljašnjem pitanju. Izvan Vojvodine i njene nove politike ne bi smelo da ima bilo kakvog korigujućeg autoriteta, pogotovo nametnutog. Vojvodinu kao samosvojnu političku regiju mora da prati i predstavlja nova, autentična vojvođanska politika, kako u promišljanju srpske državnosti, tako evropskog i šireg okruženja.

Zajednička karakteristika sva tri inscenirana “protestna” skupa u Novom Sadu (onaj nakon “Novosadske rezolucije” 1933, tzv. “jogurt revolucija” 1988. i ovaj od pre neki dan) jeste da su organizovani od strane vladajućeg Beograda i tribalne Srbije, na političkom terenu gde je vlast u Vojvodini iskazala ključnu slabost: gubitak kontakata sa autentičnom, vojvođanskom, intelektualnom i kulturnom elitom i njenom inkluzijom u širu političku vizuru. Ili pojednostavljeno, svakoj vlasti u Vojvodini nije bila potrebna kritika i kritičko mišljenje. Primera ima mnogo. Treba li reći npr. da Vasa Stajić tridesetih godina prošlog veka biva u Novom Sadu marginalizovan, razočaran u Maticu srpsku, koja je do nedavno bila nosilac kulturnog razvoja čitavog naroda, ne uspevši da ubedi svoje saplemenike da nastave slobodarske, demokratske i evropske ideje Miletića (knjiga o Miletiću izašla je 1926) i Zmaja i ne nalazeći novca za novopokrenuti časopis “Nova Vojvodina”? Nakon knjige “Vojvođani o Vojvodini” (1928) postalo je jasno da je intelektualna elita Vojvodine apsorbovana novom, “beogradocentričnom” velikom državom i da je Vojvodina nesagledivo provincijalizovana. Dok je Vojvodina krvarila pod ratnim porezima, a njeno multikulturalno građansko bivalo pretvarano u sirotinju, njena elita bila je razvejana od Beograda, preko Zagreba i Ljubljane do Beča, Pešte, Rima: Isidora Sekulić (Mošorin), Stanoje Stanojević (Novi Sad), dr Vojislav Subbotić (Novi Sad), dr Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica), Dušan J. Popović (Surduk), Todor Manojlović (Veliki Bečkerek), Nikola Radojčič (Kuzmin), Ivan Tabaković (Arad), Petar Konjović (Čurug), Aleksa Ivić (Buđanovci), Miloš Crnjanski (Čongrad), da pomenem samo neke. Nije ih bilo u Vojvodini, nije ih bilo za Vojvodinu. Zato su politički preslabi ostajali pokušaji Dude Boškovića, Joce Laloševića i Nikole Milutinovića. Vojvodinu nije imao ko da brani.

Vojvodinu ni pre neki dan nije imao ko da brani. I 1988. komunistička vlast ostala je sama, izdana, ne od plaćenih “jogurtaša”, nego od elite: privredne, doseljeničke, starosedelačke, etničke, kulturne. Nije joj se verovalo. Kada su se u Beogradu osnivale razne “demokratske” stranke, Novi Sad je bio uspavan. Ni danas na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu se ne uči politika, odnosno politikologija. Može slavistika, može sve u vezi sa jezikom, ali filozofija tek od nedavno. I sociologija se ovde zvala “marksizam”. Nije smelo biti kritike. Bojan Pajtić je sam u jednoj izjavi uspostavio paralelu sa nekadašnjim autonomaškim, partijskim rukovodstvom, pokušavajući da negira sličnosti. Da je bolje promislio, zapitao bi se: gde mu je savetnica za kulturu, glumica Mira Banjac? Gde su mu glumci SNP-a, upravnici, reditelji, operske dive? Gde su mu bivši i sadašnji rektori NS univerziteta, prof. Nedučin i prof. Vesković? Gde su mu akademici VANU, odnosno članovi novog vojvođanskog “kulturno-umetničkog društva”? Gde mu je glavni izvođač svih radova u Vojvodini – Borovica? Gde mu je bivši gradonačelnik Pavličić? Gde je predsednica Slovačkog nacionalnog veća, Ana Tomanova-Makanova? Gde je elokventna Gordana Čomić? Gde su mu svi oni anonimusi-pomoćnici, sekretari i ministri i portparoli koje je dovodio i odvodio kako je hteo, svi oni doktori (ni krivi, ali zato dužni) iz Subotice, Sremske Mitrovice, Vrbasa i banatskih zaseoka, koje je postavljao za ministre, upravnike i direktore mnogo iskusnijim lekarima u tercijarnim centrima, na opšte razočarenje javnosti? Gde mu je nestao Direktor fonda za kapitalna ulaganja, gde su mu omladinke i omladinci iz raznoraznih “poslovnih inkubatora”, koji su tako lepo trošili vojvođanske pare, a izlegali su samo kontrolore na glasačkim mestima? Gde su mu direktori javno-komunalnih preduzeća, nacionalnog parka “Fruška gora”? Direktori bolnica, kliničkog centra, dobavljači, nabavljači, bacači, centarfori? Nema ih. Tako je, ne poštujući moralna i stručna, nego gluva, nekritička, partijska načela, DS i njegov “vojvođanski šef” ruinirao svoju, ali i “vojvođansku” politiku, ostajući – sam na ledini, bez stvarne podrške onih koji vrede, onih koji nešto znače. Sa druge strane, da li mu je pomoglo to što je potpredsednik samozvane “državotvorne” stranke sa “centralom” u Beogradu? Da li je organizovan dolazak DS autobusa u Novi Sad? Da li se oglasio možda predsednik Političkog saveta DS, večiti prof. Mićunović da kaže nešto u prilog Vojvodini i njenom rukovodstvu? Ili se oglasio bivši predsednik Tadić? Ne. Niti hoće. Bojan Pajtić je sam, jer je zaboravio Vojvodinu, onu koja je samosvojna, da ne kažem “autonomna”, sam je, jer se oglušio o osnovno u ovoj maloj, dvomilionskoj istorijskoj zemlji, gde se možeš rukovati sa svakim viđenijim čovekom: poštovati red, rad, znanje i iskustvo, poštovati starijeg, lepo se javiti, biti pravedan, pitati za savet, nikog ne uvrediti, sagnuti glavu kad pogrešiš, lopove isterati, verovati “u se i u svoje kljuse”, pa kako bude i gde se telefonski razgovor obavezno, a ne samo na Pejićevim salašima – završava sa “pozdravite Vašu mamu”.

U Vojvodini se ne sme biti “vlast”, pogotovo osiona, nego se mora, kao i sa zemljom crnicom – biti joj sluga. Nova politika u Vojvodini podrazumeva moralno delovanje, inkluziju najboljih i kritičnih, a ne klijentilizam i partijske “klimoglavce”. Mora biti instruisan princip pravde i pravednosti od samog vrha. Vojvodinu ne brani vlast, Statut, Zakon o nadležnostima i Ustav, Vojvodinu brane njeni ljudi, njena elita.

Dakle, ako je tridesetih godina prošlog veka bilo teško odupreti se snažnom nacionalnom osećanju srpstva i “ujedinjenja”, podsećajući se Vojvodine samo u lamentima iz Beograda, Ljubljane i Zagreba, (“Vojvodina će ostati samo njiva koju treba preorati i pustiti da spava”, prema Isidori), ako je osamdesetih godina bilo teško verovati da će velika, naizgled snažna i nerazrušiva KPJ imati snage da sačuva i veliku SFRJ i u njoj Vojvodinu i vojvođanske “tekovine”, ako je u postdiktatorskom, tranzicionom, pljačkaškom sistemu DOS-a bilo teško povratiti Vojvodinu, zadovoljavajući se sa Đinđićevim “omnibusom” – posle svega što smo iskusili, mi danas, sada i ovde u Novom Sadu, uočavamo samo dva puta: postepeni nestanak i gubitak Vojvodine, što znači njenu dalju majorizaciju i politizaciju (“upodobljavanje” republičke, pokrajinske i gradske vlasti), provincijalizaciju, prodaju u bescenje, a na štetu generacija prošlih, sadašnje i budućih, kolonizaciju i sveopšte zapuštanje, dok na drugoj strani stoji borba za civilizacijski dostojnu Vojvodinu, evropskih i globalnih izazova, prosperiteta i budućnosti za nove naraštaje.

Smatram da nemamo pravo da skrivamo glavu u pesak i da mislimo da će neko drugi rešiti naše probleme, bilo da je to neka aktuelna politička partija, neki sadašnji ili novi vođa, ili bilo kakva briselska ili strazburška administracija. Mi danas moramo da raskinemo sa iluzijama da će bilo koji politički akter iz Beograda podržati ideju Vojvodine, jednako kao i da će Vojvodina nešto dobiti na poklon. Sebe danas moramo da prepoznamo kao jedino postojeću, kompetentnu građansku elitu Vojvodine i da preuzmemo odgovornost za naše sugrađane, našu decu, za sadašnjost i budućnost. Predlažem da se formira “građanska vlada Vojvodine u senci” od nepartijskih, kompetentnih ljudi sa sledećim ministarstvima Vojvodine: za ekonomiju, za privredu, za poljoprivredu, za nauku, za zaštitu životne sredine, za kulturu i multikulturalnost, za spoljne poslove i evropske integracije, za unuturašnje poslove i civilnu bezbednost, za zdravstvo, za obrazovanje, za informisanje i medije, za sport, za omladinski i studentski razvoj, za porodicu, za informatičko društvo, za ugrožene i vanredne prilike, za pravdu, za energetiku, za saobraćaj. Vlada u senci bi imala svoj Savet (Senat). Glavni cilj vlade u senci bilo bi formiranje nove politike u Vojvodini, za Vojvodinu u 21. veku. Povezala bi se i umrežila vojvođanska građanska elita i aktivirali bi se svi individualni i kolektivni kapaciteti na pripremanje i donošenje “zakona” (budućih stvarnih predloga) koji bi odgovarali Vojvodini. Ovo bi kreiralo novu političku klimu. Vlada bi upoznavala i domaću i stranu javnosti sa svojim radom, a pojedine sednice bile bi otvorene. Ostvarila bi se komunikacija sa civilnim akterima, poslovnim partnerima, evropskim institucijama i misijama u zemlji, otvorio bi se komunikacioni kanal prema stranim diplomatama. Ova vlada bi reagovala na pojedine antivojvođanske akcije bilo koje republičke ili pokrajinske vlade (aktuelne ili nove). Ukoliko bi bilo rezultata, vlada u senci bi mogla da bude nosilac i izborne aktivnosti.

Prof. dr Miroslav Ilić, Novi Sad, 18. april 2013.

Peščanik.net, 19.04.2013.