Rusija koja izumire

Bilo je to negde 1993, posle više putovanja u Rusiju, kada sam primetila bizarnu i uznemirujuću stvar: ljudi su umirali. Na smrt me je navikao gubitak prijatelja u Americi, umirali su zbog AIDS-a; ali ovo je bilo nešto drugo. Ljudi u Rusiji su umirali iznenada i nasilno, dok njihovi prijatelji i kolege nisu delovali iznenađeno. Jednom sam tako, po dolasku u Moskvu, pozvala prijatelja s kojim sam se zbližila tokom prethodne godine. „Vadima više nema“, rekao je njegov otac koji se javio na telefon. „Udavio se“. Pa sam došla na jedan dogovoreni susret sa novinarom, kada mi je sekretarica rekla: „Ali on je mrtav, zar ne znate?“ Nisam znala. Videla sam čoveka pre nedelju dana; bio je u tridesetim i naizgled zdrav. Sekretarica je izgleda mislila da sam glupava. „Helikopterska nesreća“, konačno je rekla, tonom koji govori da tu nema ničega iznenađujućeg.

Smrti su se množile. Ljudi – muškarci i žene – padali su, ili možda skakali, iz vozova i kroz prozore; gušili se u vikendicama zbog loših odžaka ili u stanovima sa zaglavljenim bravama na ulaznim vratima; udarali su ih automobili koji bi jurili kroz mirna dvorišta ili kosili grupe ljudi na trotoaru; davili su se jer bi u pijanoj vožnji uleteli u jezero ili zanemarili najavu oluje, ili bez nekog očiglednog razloga; trovali se alkoholom, alkoholnim derivatima ili drogama; i konačno, padali mrtvi u apsurdno ranom životnom dobu zbog srčanog udara i moždane kapi.

Po povratku u SAD, plakala sam prijatelju na ramenu. Sve te smrti nisu bile samo bolne, nego i neshvatljive. „Pa nije rat“, govorila sam.

„Ali jeste“, uzvratio je moj prijatelj, nešto stariji i pametniji novinar od mene. „Tako izgleda građanski rat. Ne kad svi uzmu oružje u ruke, nego kad svi počnu da umiru.“

Godinama mi je to objašnjenje bilo od koristi. Shvatila sam da su priče koje sam tada pisala za časopise u stvari izveštaji o razaranju, žrtvama, preživljavanju, obnovi i čežnji za mirom. Ali koliko god je za novinara taj pristup bio koristan, neupotrebljiv je sociolozima koji još uvek pokušavaju da odgovore na pitanje – zašto Rusi umiru u tolikom broju, u životnoj dobi i iz razloga nikada viđenih u bilo kojoj zemlji u kojoj se, po bilo kojoj standardnoj definiciji, ne vodi rat?

Za tih sedamnaest godina između 1992. i 2009. ruska populacija je opala za gotovo sedam miliona ljudi, ili blizu 5 posto – što je nečuvena stopa gubitka u posleratnoj Evropi. Štaviše, čini se da je povećani mortalitet znatan uzrok tom padu. Do sredine 1990-ih, prosečan stanovnik Sankt Petersburga živeo je sedam godina manje od svog sugrađanina s kraja komunističke ere; u Moskvi, ovaj pad je bio još veći, sa smrću koja nastupa i do osam godina ranije.

Mišel Parsons, antropološkinja koja predaje na Univerzitetu Emori i koja je živela u Rusiji na vrhuncu ovog talasa depopulacije s početka 1990-ih, sprovela je 2006. i 2007. istraživanje „kulturološkog konteksta ruske krize mortaliteta“. Njen metod sastojao se od serije dugih, nestrukturiranih intervjua sa običnim Moskovljanima – što je preraslo u višemesečne razgovore o razlozima iz kojih je život za toliko mnogo ljudi izgubio vrednost. Objašnjenje koje Parsons veruje da je otkrila, izraženo je u naslovu njene nove knjige, Smrt nepotrebnih.

Parsons je za subjekte istraživanja odabrala ljude koji su početkom 1990-ih bili u srednjim godinama. Pošto je intervjue sprovodila u Moskvi više od deset godina kasnije, studija ima očigledan strukturni hendikep: njeni subjekti su preživeli, za razliku od žrtava krize mortaliteta – dakle nisu umrli, a njihovo sećanje je izbeledelo tokom godina društvene i ekonomske nestabilnosti. Ipak, iz svega je izronila priča koja svakako odslikava iskustvo priličnog broja Rusa.

Ljudi iz generacije koju Parsons opisuje rođeni su u opustošenim, gladnim godinama posle Drugog svetskog rata. Odrasli su u zajedničkim stanovima, sa dve ili tri generacije svoje porodice smeštene u jednu, dve sobe dok su hodnik, kupatilo i kuhinju delili sa još tri ili sedam ili čak tuce drugih familija. Tada, početkom 1960-ih, Nikita Hruščov pokreće građevinski bum: jeftini stambeni blokovi nicali su svuda po periferiji Moskve, pa su Rusi – pre svega Moskovljani – počeli masovno da napuštaju zajedničke stanove. Do Brežnjevljevih godina, krajem 1960-ih i tokom 1970-ih, bilo je tu već i automobila sovjetske proizvodnje i kućica u prirodi – bar je takav bio sovjetski potrošački san, i bio je ostvariv za mnoge Ruse.

Pored toga, tri važne stvari činile su život ne samo lakšim u odnosu na ranije godine, već i vrednim življenja. Jedna od njih bila je opšta percepcija društvene i ekonomske stabilnosti. Posao je bio neupitno sigurniji, a počev od 1960-ih pratila ga je i sigurna penzija koju garantuje država. Druga stvar bila je opšti osećaj napretka, onog koji je obećavala sovjetska propaganda (zemlja je gradila prvo komunističko društvo, u kojem će se novac ukinuti i svi će imati pravo na svoj deo bogatstva), ali i ličnog materijalnog napretka koji je ta generacija već osetila. Treći izvor komfora sovjetskog života bio je njegova prividna jednakost. Bilo je ljudi sa vezom u strukturama vlasti koji su uživali vanredne materijalne prihode, za razliku od ogromne većine stanovništva, ali je jaz bogatstva i privilegija bio sakriven iza visokih ograda podignutih oko letnjikovaca nomenklature, knjiških i novinskih opisa sovjetskog egalitarizma i spore mobilnosti ka jednoj od željenih grupa na vrhu.

Čini se da Parsons i subjekti njenog istraživanja, koje naširoko citira, jasno razaznaju prve dve sile koje su oblikovale sovjetsko društvo, ali su gotovo potpuno slepi za treću: skrivenu prirodu sovjetske društvene nejednakosti. Jedna žena će reći da je razlika između sadašnjeg siromaštva i siromaštva u posleratnoj eri u tome što „sada ima bogataša“.

Do početka 1980-ih sovjetska ekonomija je zapala u stagnaciju, a sovjetski politički sistem počeo je da odumire. Konačno se pojavio mladi lider Mihail Gorbačov, ali se oronula struktura pokazala nesposobnom za promene, pa se po kratkom postupku urušila, povlačeći za sobom i predvidiv život kakav su poznavale stotine miliona ljudi. Rusija je pohrlila u novu kapitalističku budućnost, od koje je većina stanovništva očekivala prosperitet i promenu. Boris Jeljcin i njegov tim mladih, neiskusnih reformista primenili su ekonomsku šok terapiju. Danas znamo da je ova serija radikalnih mera izvukla Rusiju sa ivice gladi, ali je milione ljudi gurnula u siromaštvo. Tokom naredne decenije većina ruskih porodica – kao i njihovi parnjaci širom bivšeg Sovjetskog Saveza – zapravo su doživeli poboljšanje životnih uslova ali je malo njih, koji su veći deo svog života proveli u starom sistemu, uspelo da povrati osećaj čvrstog tla pod nogama.

„Za Ljudmilu, ekonomska šok terapija ličila je na ratom razorenu Rusiju“, piše Parsons o jednoj od svojih sagovornica. „U jednom užasnom smislu, bilo je to kao da su se siromaštvo njene mladosti i siromaštvo s početka 1990-ih spojili. Nestalo je trideset pet godina njenog života, od njene 19. godine kada je počela da radi u fabrici, do njene 55. godine kada se raspao Sovjetski Savez“. Parsons posvećuje čitavo poglavlje poređenju kolapsa i haosa 1990-ih sa pustošenjem koje je pratilo Drugi svetski rat. „Margarita mi je s dozom gađenja rekla ’Ovo je kao posle rata’. Pa je onda dodala – delom ljuta, delom zbunjena – ‘Ali nije bilo rata.’ Pedesetsedmogodišnji taksista s kojim sam razgovarala, o starijima od sebe kaže, ’Oni nikad neće razumeti šta se desilo. Sve se raspalo, a nema rata.’”

Ne samo da im se raspao penzioni sistem, već za njih više nije bilo mesta ni na tržištu rada ni u njihovim sopstvenim porodicama – među odraslom decom koja su nekad potpuno zavisila od svojih roditelja. Nestala je i svetla budućnost: komunističke slogane zamenile su kapitalističke reklame koje se nisu obraćale masama, jer one nisu bile u položaju da troše. Za one preko 40 godina života, poruka novog doba bila je da više nisu potrebni nikom – čak ni graditeljima zamišljene budućnosti. Iznad svega, onaj veo koji je krio bogatstvo malobrojnih od zavidnog pogleda masa, surovo je uklonjen: tokom 1990-ih i 2000-ih Moskva će postati svetska prestonica rasipništva. Kako više nisu doprinosili ni uživali beneficije sistema, pripadnici starije generacije, sugeriše Parsons, bili su posebno izloženi preranoj smrti.

Argument koji Parsons iznosi jeste provokativan, ali ne sasvim uverljiv. Ona opisuje Rusiju kao da je reč o novoj zemlji koja je zamenila SSSR, te da je ta nova zemlja pogođena krizom mortaliteta, što bi se moglo i trebalo u potpunosti objasniti društvenim silama koje su joj svojstvene. To je standardni pristup problemu, i ne čini loš opis onoga što su mnogi Rusi zaista doživeli. Međutim, nastojeći da identifikuje jedinstveno mesto preokreta, Parsons previđa postepene promene koje su mogle biti pokrenute znatno pre 1991. Na primer, Parsons uglavnom preskače 1980-e, obeležene masovnim društvenim pokretima i teškom ekonomskom krizom koja je obeležila Gorbačovljev period.

U stvari, ako odstupimo od fokusa na 1990-e, deceniju u kojoj je Parsons locirala rusku „krizu mortaliteta“, videćemo nešto zapanjujuće: to nije kriza – osim, naravno, ako kriza može da traje decenijama. „Dok je kraj SSSR-a obeležio jednu od najznačajnijih političkih promena 20. veka, tu tranziciju je pratio jezivi kontinuitet nepovoljnih zdravstvenih trendova u ruskoj populaciji“, piše Nikolas Eberštat u knjizi Ruska demografska kriza u doba mira: dimenzije, uzroci, posledice, iscrpnoj analizi koju je 2010. objavio Nacionalni biro za azijske studije. Eberštat je ekonomista koji je godinama pisao o sovjetskoj i ruskoj demografiji. U svojoj studiji izneo je sliku mračnu koliko i tajanstvenu – delom i zbog toga što Eberštat nerado daje objašnjenja za koja nema čvrste dokaze.

Eberštata zanima širi fenomen depopulacije, koji uključuje opadanje broja novorođenih kao i porast broja umrlih. On primećuje da ovo nije prvi takav trend u novijoj ruskoj istoriji. U periodu od 1917. do 1923, u godinama revolucije i ruskog građanskog rata, piše Eberštat, „depopulacija se pripisivala padu nataliteta, porastu mortaliteta i egzodusu stanovništva usled sukoba“. Zatim su tu godine 1933. i 1934. kada je sovjetska populacija opala za gotovo dva miliona ljudi usled ubilačke kolektivizacije i izazvane gladi koja je desetkovala ruralnu Ukrajinu i, u nešto manjoj meri, Rusiju. Potom je, zbog rata, od 1941. do 1946. Sovjetski Savez izgubio oko 27 miliona ljudi i pretrpeo pad stope nataliteta od dve trećine. Ipak, dve i po decenije od raspada Sovjetskog Saveza čini najduži period depopulacije, kao i prvi zabeležen u takvim razmerama, u mirnodopsko vreme, bilo gde na svetu. „Nema neke očigledne spoljašnje primene državne sile koja bi se mogla ublažiti, nema očigledne fatalne i neprirodne nesreće koju treba izdržati, u nadi da će se zaustaviti ovaj pad populacije“, piše Eberštat. „Stoga je nemoguće predvideti kada će se, i da li će se ikada aktuelna ruska depopulacija konačno zaustaviti.“

Rusija odavno ima nisku stopu nataliteta. Sovjetska vlast je nastojala da je poveća uvođenjem trogodišnjeg porodiljskog odsustva i drugim podsticajima, ali se tokom većeg dela posleratnog perioda ona zadržala ispod stope smrtnosti. Izuzetak je bila era Gorbačova, kada je stopa rađanja dosegla 2,2. Posle 1989. međutim, pala je i više se nije oporavila: uprkos finansijskim podsticajima koje je uvela Putinova vlada, ruska stopa nataliteta stoji na 1,61, što je jedna od najnižih u svetu (procena stope u SAD za 2014. je 2,01, što je takođe ispod stope puke zamene stanovništva, ali je ipak znatno viša nego u Rusiji).

Zatim, tu je smrtnost. U retkom trenutku lakomislenosti, Eberštat sebi dozvoljava da jedno poglavlje naslovi ovako: „Utiranje novih i modernih puteva lošem zdravlju i preranoj smrti“. Rusi nisu počeli da umiru prerano i često posle pada Sovjetskog Saveza. „Naprotiv“, piše Eberštat, ono što se sada dešava je „samo najnovija kulminacija zlokobnih trendova koji su bili očigledni na ruskom tlu gotovo pola veka“. Sa izuzetkom dva kratka perioda – kada je sovjetskom Rusijom vladao Hruščov i potom kada je na njenom čelu bio Gorbačov – stopa smrtnosti neumoljivo raste. To se nastavilo čak i tokom perioda ekonomskog rasta bez presedana između 1999. i 2008. U svojoj studiji, objavljenoj 2010, Eberštat tačno predviđa da bi u narednim godinama depopulacija mogla biti ublažena, ali tvrdi da se neće zaustaviti; 2013. stopa rađanja u Rusiji je i dalje bila niža a mortalitet viši od onih u 1991. A 1991. nije bila dobra godina.

Za razliku od argumenata koje iznosi Parsons, Eberštat pokazuje da aktuelni trend nije problem koji pre svega pogađa Ruse srednje dobi. Dok grafikoni naizgled tako sugerišu, ističe Eberštat, ako se u obzir uzme činjenica da stopa mortaliteta obično raste s godinama, ispostavlja se da je upravo mlađa generacija suočena sa užasnim izgledima. Prema podacima iz 2006. „očekivana dužina života u uzrastu od 15 godina u ruskoj federaciji izgleda da je zapravo niža nego u zemljama koje UN izdvaja kao najnerazvijenije (za razliku od nedovoljno razvijenih), među kojima su Bangladeš, Kambodža i Jemen“. Očekivana dužina života kod muškaraca u uzrastu od 15 godina u Rusiji lošije stoji u poređenju sa istim procenama u Etiopiji, Gambiji i Somaliji.

Eberštat kreće u potragu za pravim krivcem i pre nego što će priznati neuspeh, sistematski analizira spisak osumnjičenih. Rusiju pustoše zarazne bolesti koje obuhvataju ne samo HIV i tuberkulozu, već i uobičajeno izlečive polno prenosive bolesti i razne oblike hepatitisa, ali čini se da one nisu dominantno prisutne u statistici smrti; sa stanovišta demografa, Rusi umiru od infekcija u relativno ujednačenoj meri sa drugim zemljama sličnog ekonomskog statusa. Kardiovaskularne bolesti su sasvim druga stvar:

„Od 1980. rusko stanovništvo pogođeno je verovatno najvišom incidencom mortaliteta od bolesti cirkularnog sistema u odnosu na bilo koju nacionalnu populaciju u čitavoj ljudskoj istoriji – do te godine. Tokom narednih decenija, nažalost, smrtnost od kardiovaskularnih bolesti u ruskoj federaciji je nastavila da raste. [...] Do 2006. [...] ruski nivo mortaliteta samo od KVB bio je 30 odsto viši nego u Zapadnoj Evropi od svih uzročnika smrti zajedno.“

A onda, tu su smrti od spoljašnjih uzroka – što opet pruža sliku stanja od lošeg ka gorem. „Smrti usled povreda i trovanja mnogo su brojnije u Rusiji nego u Zapadnoj Evropi u 1980 – to je zapravo više nego dva i po puta veći broj“. Od 2006. broj je pet puta veći.

Dakle, zašto Rusi doživljavaju toliko mnogo srčanih udara, moždanih kapi, fatalnih povreda i trovanja? Potrebno je samo usputno poznavanje ruske istorije i kulture da bi se popisali mogući uzročnici, a Eberštat je temeljan u ispitivanju svakog. Istina, Rusi jedu masno – ali ne toliko kao zapadni Evropljani. Štaviše, Rusi u proseku unose manje kalorija nego zapadni Evropljani, što ukazuje da neadekvatna ishrana nije problem. Da, Rusija se užasno odnosi prema životnoj sredini, ali smrtnost od respiratornih bolesti tek je nešto viša od one u Zapadnoj Evropi – a manja je smrtnost uzrokovana bolestima bubrega, koje bi se mogle dovesti u vezu sa zagađenjem okoline. Tačno je, Rusi su preživeli niz teških ekonomskih kriza, ali nema indikatora da ekonomski šok u savremenom društvu vodi brzo, ili uopšte, ka povećanoj stopi mortaliteta – Velika depresija, na primer, nije. Rusija na zdravstvenu zaštitu troši otprilike istu sumu po glavi stanovnika kao neke manje bogate evropske zemlje, poput Portugala. Rusi mnogo puše – ali ne toliko kao Grci i Španci, koji u proseku žive koliko i drugi zapadni Evropljani.

Najočiglednije objašnjenje visokog mortaliteta kod Rusa – opijanje – takođe i najviše zbunjuje pri pažljivoj analizi. Rusi puno piju, ali ne toliko mnogo kao Česi, Slovaci i Mađari – što su zemlje u kojima je zabeležen znatan porast u očekivanoj dužini života posle raspada sovjetskog bloka. Da, votka i njeni derivati znatno doprinose visokoj stopi kardiovaskularnih i nasilnih smrti te smrti usled nesreća – ali ni približno dovoljno da bi se objasnila demografska katastrofa. Postoje čak studije koje naoko pokazuju da Rusi koji piju žive duže od onih koji ne piju. Parsons razmatra ove studije detaljno, i s dobrim razlogom: počinje da ukazuje na pravog krivca. Ona iznosi tezu da je piće, ako išta, sredstvo adaptacije na surovu stvarnost i osećaj bezvrednosti koji bi inače svakog naveli da se sklupča u ćošku i čeka smrt.

Za Eberštata, koji traži objašnjenje poluvekovnog perioda demografske regresije u Rusiji, a ne samo krize mortaliteta 1990-ih, problem mentalnog zdravlja takođe pruža nekakav odgovor. Mada navodi da je potrebno još istraživanja kako bi se dokazala veza, Eberštat nalazi da „postoji izvestan odnos“ između tajne mortaliteta i psihiloške dobrobiti Rusa:

„Dovoljno je reći da nikada ne bismo očekivali preranu smrtnost ruskih razmera u društvu sličnih prihoda i obrazovnih profila, kao i tipično zapadnjačkih vrednosti poverenja, sreće, radijusa dobrovoljnog udruživanja i drugih faktora za koje se smatra da predstavljaju društveni kapital.“

Drugi presudni pokazatelj psihološke prirode ruske krize jeste činjenica da ona dva kratka prekida spirale propasti nisu koincidirala sa periodima većeg prosperiteta, već sa periodima veće nade, ako se to tako može reći u nedostatku opisa bolje zasnovanog na podacima. Era Hruščova, sa njenom poststaljinističkom političkom liberalizacijom i ekspanzijom stambene izgradnje, inspirisala je Ruse da nastave da žive. Gorbačovljevo vreme glasnosti i obnove inspirisalo ih je da rađaju decu. Nada je možda opstala posle kolapsa Sovjetskog Saveza – nakratko je izgledalo da je to trenutak kada će se ostvariti istinski slavna budućnost– ali previranja 1990-ih tako su je brzo i odlučno zbrisala da statistika smrti i rađanja izgleda ne odražava ništa sem očaja te decenije.

Ako je to istina – ako Rusi umiru od nedostatka nade, kao što izgleda – onda pitanje koje još uvek čeka svoje istraživače glasi: Zašto Rusi nisu osetili nadu u poslednjih četvrt veka? Ili, da budemo precizniji u svetlu tmurnog kontinuiteta ruskog umiranja: Šta se desilo Rusima tokom sovjetskog veka što ih je učinilo nesposobnim za nadanje? U Poreklu totalitarizma Hana Arent tvrdi da je totalitarna vladavina istinski moguća samo u zemljama koje su dovoljno velike da mogu sebi da priušte depopulaciju. Sovjetski Savez je tokom 20. veka bar u tri navrata pokazao da je bio upravo takva zemlja – usput učeći svoje građane da su im životi bezvredni. Da li je moguće da se ovo znanje prenelo sa generacije na generaciju dovoljan broj puta, da se većina Rusa sada rađa s njim i da se zato rađaju sa očekivanom dužinom života na nivou Bangladeša? Da li je moguće da su druge postsovjetske države, koje su se otrgle Moskvi, uspele da povrate nešto od svoje sposobnosti za nadu, pa da stoga čak i oni kulturno i geografski najbliži ruski rođaci, poput Belorusije i Ukrajine, ne izumiru tako brzo? Ako je tako, Rusija umire od slomljenog srca – što je poznato i pod nazivom kardiovaskularna bolest.

Masha Gessen, The New York Review of Books, 02.09.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 05.09.2014.

Zašto se zalažem za nacionalno dostojanstvo

http://www.slobodnaevropa.org/

Iz mog ugla, Odgovor Bojana Pajtića

• Printajte
• Komentirajte
• Podijelite
• Objavite

Bojan Pajtić

• 

Pročitajte i ovo

• Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom

29.08.2014

Na adresu naše redakcije stigao je odgovorBojana Pajtića, predsednika Demokratske stranke, na prilog Radija Slobodna Evropa “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom”. Tekst prenosimo u celini, bez intervencija:

Poštovana redakcijo Radija Slobodna Evropa,

Emitovali ste juče prilog pod nazivom “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom” i napravili pravo čudo. Zahvaljujući vama, sinoć sam legao u postelju sa svojom ženom, a ujutru se probudio sa Koštunicom iVladanom Glišićem iz Dveri. Zbog stresnog iskustva koje ste mi priuštili, zaslužujem izvinjenje. A bojim se da za to ima još mnogo razloga. Pođimo redom.

Problem interpretacije

O novinarskoj hrabrosti i profesionalnim kvalitetima gospođe Branke Trivićuvek sam imao dobro mišljenje. Zato sam iznenađen načinom na koji su moje rečenice – verovao sam jasne i precizne – interpretirane u prilogu. Nisam, naime, optužio Premijera “za to što dostojanstvom Srbije plaća poslušnost prema Evropskoj uniji”, kako to tvrdi autorka.

To nije tačno. Napisao sam nešto sasvim drugo: da “cenu njegove popularnosti plaćamo dostojanstvom”. Jer, pres-monodrama Predsednika Vlade bila je – kao i uvek – namenjena obmanjivanju domaće javnosti. I tu nema ničeg spornog. Ako je gospođa Trivić gledala tu konferenciju, sigurno se slaže sa mnom. Ali čak i da sam – kao što nisam – optužio Premijera za“poslušnost prema Evropskoj uniji”, to bi bila upravo odbrana temeljnih evropskih principa i ništa više. Evropska unija je zamišljena kao mirovni, građanski i ekonomski projekat ravnopravnih država, koje se slobodno udružuju i sarađuju. Saradnja i poslušnost, dakle, dva su sasvim različita koncepta. Kad slovački premijer Robert Fico kaže “Slovačka jeste članica EU i mi želimo da budemo disciplinovan igrač, ali to ne znači da smo ovce”, on suptilno ukazuje na razliku između saradnje i poslušnosti. To je, složićete se, sasvim legitimno. U suprotnom, sigurno ste već objavili prilog o tome kako gospodin Fico “koketira sa slovačkim nacionalizmom”, a meni je promakao.

Potom, u prilogu se navodi sledeće: “Šta je sadržaj te srpske Srbije, odnosno, po čemu ona treba da se razlikuje ili u čemu je to superiornija od evropske Srbije, lider Demokrata nije objasnio.” Naravno da nisam. Pre svega zato što nikad i nigde nisam rekao da je srpska Srbija superiornija od evropske Srbije. To ste jednostavno izmislili. Umesto te besmislene rečenice, rekao sam nešto sasvim drugo: da prvo treba da izgradimo srpsku državu da bi ona mogla da bude evropska država. Prvo je preduslov za drugo. Ako pročitate kriterijume EU iz Kopenhagena, bice vam sve jasno.

U nastavku priloga kreće prava paljba po meni: da sam rekao da DS treba da ujedini naciju i demokratiju, da sam pominjao Ljubu Davidovića i cara Dušana, da sam podsetio da mi je otac pravoslavni sveštenik, da su mi preci došli s Arsenijem Čarnojevićem sa Kosova. Nabrajajući moje dalje grehe, autorka kaže nešto zbilja ružno: “da stvar bude još šizoidnija”?! Dozvolićete mi, gospođo Trivić, ovo Vam, čak ni uz najbolju volju i najviši stepen tolerancije – ne mogu lako oprostiti.

Kao ugledna novinarka, Vi bi trebalo da znate da stvari ne mogu biti “šizoidne”. Prvo, kaže se “shizoidne”. Drugo, shizoidna može da bude samo licnost, a ne stvar. U ovom slučaju, ta ličnost sam očigledno ja. Pa čestitam, gospođo Trivić. Upravo ste postali član Kluba psihijatara amatera, koji u Srbiji predvodi šef poslanicke grupe SNS Zoran Babić. I ako sam od njega uvek mogao da očekujem da deli psihijatrijske dijagnoze na račun predstavnika Demokratske stranke, od Vas nisam. Zbilja, odakle Vam pravo da bilo koga, pa i predsednika Demokratske stranke, proglašavate shizoidnim? Vi mi pripisujete poremećaj licnosti u kojem dominiraju intravertnost, autizam, emocionalna tupost i ravnodušnost? I šta, gospođo Trivić, u tome što sam rekao ukazuje na shizoidnost? Da li to što DS ujedinjuje naciju i demokratiju? Dozvolite, plejada predsednika Sjedinjenih Američkih Država stalno ukazuje na to da je demokratija ono što Amerikance čini “najvećom nacijom na svetu”. Zar to ne bi trebalo da bude poruka tom istom svetu da nacija i demokratija idu jedno s drugim? Pa ako nije to, da li je onda shizoidno to što pominjem ime osnivača Demokratske stranke? Nije prikladno? Da li je shizoidno to što imenujem jednog od najvećih vladara u istoriji Srbije? Ne bih smeo? Da li je, na kraju, shizoidno to što mi je otac pravoslavni sveštenik? Šta da radim? Da ga prećutim? Da ga se odreknem? Ne, gospođo Trivić, kada bih na to pristao, jedino time bih potvrdio Vašu “stručnu” dijagnozu. Kao što vidimo, na samom početku priloga bilo je već previše uvreda i pogrešnih interpretacija. Ali žestina u nastavku ne jenjava.

Problem vrednosti

Autorka veli da “raspredam priču” o “nužnosti nekakvog srpskog nacionalnog dostojanstva”, a da sam istovremeno čelnik Demokratske stranke i predsednik Pokrajinske vlade koji se zalaže za konstituisanje Vojvodine kao moderne evropske regije. Drugim rečima, moje zalaganje za nacionalno dostojanstvo i moje zalaganje za modernu evropsku regiju su – u suprotnosti. Neće biti da je tako.

Prvo, priznajem da se zalažem za srpsko nacionalno dostojanstvo. Sve dokFransoa Oland s punim pravom ističe da “Francuska nije bilo koja nacija” i da je potrebno da joj vrati ponos, sve dok nemačka nacija stiče dostojanstvo onako kako joj je savetovao Tomas Man –  kroz “veliki doprinos svemu čovečanskom i slobodnom duhu”, dotle svaka evropska nacija, bez razlike, ima ne samo pravo na svoje dostojanstvo, nego i obavezu da radi na tome da ga zasluži. Dostojanstvo nije ništa drugo nego odraz društvenih i etickih vrednosti, osećanje morala, časti i ponosa. Ima ga svaka evropska nacija, bez razlike. Imaće ga i svi građani Srbije, bez razlike.

Zalaganje za nacionalno dostojanstvo je obaveza svakog političara u Srbiji (jednako i lidera stranaka nacionalnih zajednica), a naročito predsednika Demokratske stranke. Predsednik Demokratske stranke koji bi se odrekao nacionalnog dostojanstva ne bi bio predsednik ni jedan jedini dan. Istovremeno, bez društvenih i etičkih vrednosti, ni Vojvodina, Beograd ili centralna Srbija ne bi mogli da budu evropska regija. Kako bi?

Drugo, ja se zalažem za nacionalno dostojanstvo, a ne za “nekakvo”nacionalno dostojanstvo. Autorka namerno koristi neodređenu pridevsku zamenicu. Time hoće da kaže da je srpsko nacionalno dostojanstvo“nekakvo”, dakle maglovito i nedefinisano, a “priča o nužnosti” tog dostojanstva sasvim uzaludna. Izvinite, ali neće biti.

Premda bi trebalo da se zabrinem, mene ipak zabavlja činjenica da Radio Slobodna Evropa štiti Evropljanina Vučića od razularenog nacionaliste Pajtića. Ima li išta tragikomičnije? A, s druge strane, ima li ičega što bolje odslikava pravo stanje stvari? Nikad nisam ni pomislio, a kamoli izgovorio da za jednog ubijenog Srbina treba ubiti sto Muslimana. To je rekao Vučić. Ali to je greh koji se prašta. Ne prašta se ako misliš da tvoja država i njeni građani treba da imaju elementarno nacionalno, demokratsko i građansko dostojanstvo. I ako to zastupaš, onda Demokratska stranka “gubi tlo pod nogama”, kako kaže autorka. Ne, gospođo, tlo pod nogama se gubi baš onda kad zapostaviš sopstveno dostojanstvo i poveruješ da ćeš na kolenima trčati brže.

Problem svedoka

Gospođa Trivić se, da bi u svojoj presudi bila ubedljivija, poziva i na svedoke. Prvi kaže da moji stavovi nisu ništa drugo do “puki politički marketing”, jer smo“spremni da zakucamo na vrata svakog birača bez obzira na njegove vrednosne preferencije”. A upravo je obrnuto, i baš to je ono što užasava mnoge. Demokratska stranka se, posle izvesnog perioda udvaranja “svakom biraču”, vraća svojoj suštini i nudi jasnu politiku srednjeg puta. Pitanje demokratije je suštinsko nacionalno pitanje. Bez demokratije nema nacionalnog dostojanstva. I nijedna druga stranka, ni u jednoj drugoj državi Evrope, ne bi trebalo to da posebno objašnjava. A mi smo, izgleda, dospeli dotle da moramo. Pa neka, objasnićemo. Ako treba, svakog dana ću da objašnjavam, sve dok naši kritičari ne shvate apsurd: neka probaju da razdvoje američko i demokratsko, nemačko i demokratsko ili francusko i demokratsko. Ne bi se ‘leba najeli ni od novinarstva ni od političke analize.

Drugi svedok reče da “srpstvo, nacija i dostojanstvo” nisu ništa ozbiljno i da to nije nikakva suvisla politika. To kaže u zemlji čiji mladi ljudi ne znaju ko je bioBranislav Nušic, ali zato nepogrešivo prepoznaju Stanijinu među hiljadu drugih stražnjica. Nemam komentar. U stvari imam, ali pokušavam da sačuvam dostojanstvo. Stalo mi je do dostojanstva.

Problem nacionalizma

Vratimo se naslovu uvredljivog priloga: “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom”. To je nesuvislo, dabome. Pre svega, ne koketiram. Osoba koja koketira zove se koketa. U srpskom jeziku nemamo reč “koket”. Pošto mi, dakle, pol ne dozvoljava da koketiram ni sa kim, to ne znači da autorka ne koketira s nekim, opredeljujući se baš za ovakav termin. Poštujem. Njeno pravo. Drugi deo moje primedbe na račun nesuvislog naslova tiče se mnogo značajnijeg problema. Voleo bih, naime, da mi autorka objasni šta je to srpski nacionalizam. Ta se etiketa toliko prilježno lepi svemu i svačemu u Srbiji, da je prosto izgubila svako značenje. Meni se oduvek činilo da je nacionalizam privrženost sopstvenom narodu, i da se manifestuje kroz poštovanje sopstvene nacije, poznavanje njene istorije i kulture i zalaganje za demokratski i nacionalni prosperitet. Pa može li onda biti da autorka sutra optuži nekog drugog predsednika neke druge stranke u Evropi da koketira s poštovanjem svoje nacije, s njenom istorijom i kulturom i poziva na nacionalni prosperitet? Ako autorka želi da sačuva svoje dostojanstvo, to sigurno neće učiniti.

Za kraj, ako već ne razume mene, autorka će sigurno razumeti ove reči:“Nacija koja se ne seća šta je bila juče – ne zna ni šta je danas, ni šta pokušava da uradi.”

Tako je govorio Vudro Vilson, američki predsednik koji je bolje razumeo Srbiju od Branke Trivić. Da nije, ne bi istakao srpsku zastavu na Beloj kuci 28. jula 1918. godine i rekao: “Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom.”

Poštovana redakcijo Radija Slobodne Evrope,

Molim vas, kad sledeci put budete pisali o mom “koketiranju sa srpskim nacionalizmom”, imajte ove reči na umu. One obavezuju vas više nego mene.

Ljudska vrsta, organizirani neprijatelj živih bića

Pozajmljeni intervju: Slavko Kulić, filozof, ekonomist i sociolog

Razgovarala: Tatjana Gromača Vadanjel

Veličina slova:  

Mi smo prisiljeni da svoj proizvod dajemo ispod cijene, cijenu rada nismo i ne možemo nikada naplatiti: Slavko Kulić

Izvor: www.novilist.hr

Skupovi na koje sam pozivan od Filozofskog foruma svijeta u Ateni, sjednice Lisabonskog savjeta, Ekonomskog foruma Evrope, Komisije za denuklearizaciju Evrope, Etičke komisije Europske komisije, do Znanstvenog foruma svijeta u Rio de Janeiru, pokušava razumjeti uvjete opstanka života i osvijestiti ljudsku vrstu putem morala, putem obrazovanja, da se suoči sa vlastitim sukobom sa prirodom i posljedicama toga sukoba, da bi život na zemlji uopće opstao. Znači ja se bavim problemom, i pridružio sam se ljudima koji se time bave na razini svijeta, da se spasi život na Zemlji, a ne ljudska vrsta. Jer ljudska vrsta je postala organizirani neprijatelj i prirode, i drugih vrsta života. Ona je postala vrlo opasna, jer tu pohotu i nasilje koje hrani dovodi do toga da svijet postaje globalno ratište sa sve većim brojem tržišta, i sve većim brojem bojišta. Jer se na tržištu i bojištu nasilno preraspodjeljuje ono što netko stvara

Prof. dr. sc. Slavko Kulić netipičan je hrvatski znanstvenik, koji promišlja aktualnu stvarnost u kojoj se nalazimo i vrlo izravno, bez zadrške reagira na probleme, razmišljajući prije svega o koristi zajednice koju njegovo djelovanje može polučiti. Misao dr. Slavka Kulića sinteza je više vrsta znanja, i onih sa područja ekonomije, koja je bila polazišna točka obrazovanja i egzistencije ovog dugogodišnjeg profesora na Ekonomskom institutu u Zagrebu, a koji je danas u mirovini, ali i sa područja sociologije, prava, filozofije, međunarodnih odnosa, polja na kojima se tijekom života dodatno usavršavao. Iza ovog iznimno vrijednog humaniste cijeli je niz objavljenih radova, spomenuti ćemo tek nekoliko – „Lažna zora globalizacije“, „Globalizacija i trajektorij RH u svijetu interesa i država“, „Kvartalni kapitalizam i njegovi dometi na tlu Hrvatske“, „Što je to samosvijest suvremenog svijeta?“… Dr. Slavko Kulić aktivan je član ljudske zajednice u cjelini, na čijoj dobrobiti želi raditi, a protiv nasilja i zlouporabe temeljnih ljudskih vrijednosti, ugroženih danas posvuda u svijetu. Stalni je član Hrvatske akademije ekonomskih znanosti, Hrvatskog vijeća europskih pokreta, Međunarodnih filozofa za mir, Svjetskog parlamenta… Misao dr. Slavka Kulića oslobođena je mnogih uvjetovanosti i determinizama, pa je uvijek poticajna za susret i njeno približavanje čitateljstvu.

*Vi ste već nekoliko godina unazad isticali da u Hrvatskoj ne znamo točnu visinu našega vanjskoga duga. Da li trenutno postoje neke raspoložive informacije o točnoj visini duga?

– Pravi bi odgovor bio da je najteže saznanje da ne znamo stanje inozemnog duga. Život i način života na dug pita za stanje deficita svijesti. Dug nije problem, nego je problem psihologija pomoći – najamna psihologija, najamna ekonomija i najamna politika. Znači dug nije slučajan, on je posljedica načina vođenja društva. Istina je da nemamo svijesti o tome, jer naša svijest izvire iz našeg primitivnog načina mišljenja i života. Jer ta primitivna struktura koja misli da će opstati na tuđoj moći ima duboki problem u sebi i duboko nerazumijevanje, zato naša svijest ne upravlja našom stvarnosti, već stvarnost civilizacije koja počiva na novcu i počiva na nasilju i pohlepi, takva stvarnost pita da li smo mi razumjeli uvjete svoga načina života i svoga opstanka? Vlast na dug ne može biti beskonačna, na taj način se narod vodi u zabludu. Mi ne možemo opstati na tuđoj moći. Inteligentna bića i kralježnjaci svoj život obavljaju pomoću svog samokretanja, dakle proizvodnjom slobode i slobodom proizvodnje svoga života. Znači, problem je u nama, i rješenje je u nama. Nije problem u ustroju svijeta, koji počiva na pohlepi i na nasilnim odnosima, već u nama, koji nismo razumjeli uvjete svoga života, i to da opstanak na tuđoj moći nije moguć. Na to sam upozoravao još 60-ih godina prošlog stoljeća, kada sam upozoravao da socijalizma na dug nema, i da će nam se dogoditi ono što se je dogodilo.

Mi ne možemo opstati na tuđoj moći. Moć na kojoj možemo opstati mora biti iz nas samih. A ona se dobiva stvaranjem novih vrijednosti, od poljoprivredne proizvodnje do industrije. Međutim mi smo i poljoprivredu i industriju u potpunosti izostavili i okrenuli se trgovačkoj strategiji u kojoj je država nabavna služba koja može uvesti što hoće, ali ako plati PDV unaprijed*Vi također kažete da mi nemamo ni vlastitu monetarnu vlast, niti monetarni sustav, naša valuta zapravo nema težinu, ona služi samo kao sredstvo transakcije…

– Točno je. Hrvatska ima dublje probleme od ovih koji se nama pokazuju. Trebamo rekonstituciju društva i države, promjenu ustava RH koji bi uključio monetarnu vlast u jedinstvo vlasti RH. S obzirom da se hrvatsko društvo nije politički konstituiralo, bez političkog konstrukta nema pravnog konstrukta. Na to upozoravam već 24 godine, ali na to se nitko ne obazire, nitko od onih upravljačkih struktura koje na vrlo primitivan način upravljaju ovom stvarnošću. Moje je mišljenje da bez konstrukta društva mi i dalje idemo u sve dublju neravnotežu, u smislu stabilne neravnoteže, na sve nižoj razini kvalitete života. Stanje svijesti naroda je takvo kakvo jest, problem više nije ni u vjerskom ni u političkom determinizmu, ja mislim da je ipak prije svega problem u znanstvenom determinizmu, zbog nekritičkog mišljenja o tome što se događa. Jer takozvana znanost je kolaborirala sa evolucionizmom, sekularizmom, ili podupire kreacionizam. Svijest naroda ovog prostora je proizvod ograničenosti koja proizlazi iz kreacionizma, vjerskog determinizma, njih je otprilike 89%, i oko 11% je onih koji spadaju u sekularizam, etatizam ili evolucionizam, koji je po svojoj prirodi nasilan, koji je nas zagrlio, a savez s njim je stvorila i naša financijska i politička oligarhija koja radi u svom interesu.

*Evolucionizam isključuje moralnost u ponašanju ljudi?

– Evolucionizam isključuje moralnost u ponašanju pojedinca i naroda spram drugih, dok kreacionizam ipak nije izostavio moralnost, ali on gradi svoju moć na filozofiji straha od boga u zagrobnom životu, pa na taj način može iznuditi pobožnost, ali opet podređenost. I evolucionizam i kreacionizam javljaju se nad ovom stvarnošću kao paraziti, i kod jednih i drugih manjina vlada nad većinom. Ta dva ograničena mišljenja nas onesposobljavaju da prosuđujemo po dubini svoju ljudsku prirodu, koja nije životinjska, već bi morala biti moralna. Jer taj dublji uvid u ljudsku prirodu ipak je onaj koji daje prostor procesu očovječavanja, za razliku od ovih procesa koji nas vode u rasčovječavanje. Ta društvena subjektivnost koja odbacuje radno sposobnog pojedinca u društvu pita – tko je taj tko ima pravo da isključuje ljude iz socijaliteta? Mi ljude u školama već pripremamo za nasilno ponašanje, jer ono pogoduje kasnije politici koja se bazira na nasilnom prisvajanju. Nasilje ne daje razvoj, a nema se tko suprotstaviti nasilju kao obliku razvoja koji trenutno vlada svijetom. Međutim, znanost je tu zakazala, nije razumjela da se liberalna doktrina transformirala u nešto što smo samo prihvatili – u neoliberalnu. Dug je postao sredstvo manipulacije svijetom, 93% ljudi svijeta su dužnici. Sve što se danas događa upozorava da svijet ima nemirnu budućnost, jer bogati i moćni nemaju mjere u hranjenju svoje pohlepe. Kada se radi o odnosima sa Zapadnom Evropom, koja je imperijalistička, mi smo prisiljeni da svoj proizvod dajemo ispod cijene, cijenu rada nismo i ne možemo nikada naplatiti. Nama sa Zapadnom Evropom ostaju dvije mogućnosti – da plaćamo veću cijenu kapitala, ili da radimo za nižu cijenu rada. Po svoj prilici tu se radi o ovom drugom. Pa se otvara pitanje da li je nezaposlenost, proces rasčovječavanja, da li je on na kraju, ili je tek na početku? Ne možemo optužiti svijet, već one koje misle da vode ovu našu stvarnost tu u Hrvatskoj. Mi ovdje nemamo političkog konstrukta, niti pravnog konstrukta. Znači, sve je i dalje raspoloživo do konačne pokradenosti. Ako smo se prepustili tome, onda ja više ne vidim problem u onima koji misle da nas vode, nego u onima koji dozvoljavaju takvo loše vođenje. Financijska i politička oligarhija je privatizirala monetarnu politiku i otuđila s interpersonalnim savezom financijske oligarhije zapada. Hrvatska akumulacija je oko 340 milijardi kn data na upravljanje stranim bankama, pa je sve skuplje koristimo kao tuđu.

*Mi bismo se kao društvo prema vašem mišljenju trebali orijentirati na stvaralačko, a ne na trgovačko. Međutim kod nas se baš stvaralačka komponenta želi zakočiti.

– Ona je u potpunosti izostavljena iz konstrukta društva. A mi ne možemo opstati na tuđoj moći. Moć na kojoj možemo opstati mora biti iz nas samih. A ona se dobiva stvaranjem novih vrijednosti, od poljoprivredne proizvodnje do industrije. Međutim mi smo i poljoprivredu i industriju u potpunosti izostavili i okrenuli se trgovačkoj strategiji u kojoj je država nabavna služba koja može uvesti što hoće, ali ako plati PDV unaprijed. Ja ne vidim problem u izvršnoj vlasti, već u zakonodavnoj, jer zakonodavna ima mogućnost da po članku 80. iz ustava kontrolira vladu, međutim vlada je proizvela tolike dugove a da nitko u saboru ne zna, niti u hrvatskoj javnosti. Tu se otvara pitanje kako to da je hrvatski sabor prešutio to što vlada radi, a sabor mora kontrolirati izvršnu vlast? Ako nema osobne i društvene odgovornosti kod ljudi koji su ovo društvo dvadeset i više godina vodili, a čak i prije, vjerojatno ćemo se pitati i za njihovu povijesnu odgovornost.

Najveći problem vidim u stanju deficita svijesti: Slavko Kulić

Izvor: imageshack.us

*Cijeli proces privatizacije koji nas je, kao državu, jako koštao, zapravo uopće nije zakonski proveden?

– Točno. Oko 90% pretvorbe i privatizacije je nezakonito, na to smo upozoravali. No to nije samo pitanje tko je dozvolio takva politička odobravanja i na koji način preuzimao poduzeća, kapital i sve što se zateklo, nego je problem danas da li je hrvatsko poduzetništvo legitimno na tako stečenom vlasništvu ili nije? Znači, strani investitori ne dolaze k nama slučajno, već oni znaju za to stanje u kojem se naše poduzetništvo nalazi, a ono je nešto što traži odgovornost i objašnjenje načina na koji su došli do kapitala. Mi imamo daleko dublje probleme od onih za koje naša javnost zna. Međutim, znanost je to prešutjela, politika je to zloupotrijebila, a crkva je uspjela povratiti imovinu kroz čin refeudalizacije odnosa i oživjela do te mjere da stječe moć da se miješa u socijalitet i određuje što će tko učiti otvarajući škole vjerskog determinizma. Mi se gubimo u tranziciji, nismo razumjeli procese u koje nas je netko uveo na razini svijeta ni Evrope, što znači da nam prijeti opasnost da nestanemo u tranziciji kao druge kulture prije nego li postanemo subjekt civilizacije, odnosno država. O tome se ne govori. Ono što se govori nema nikakvo znanstveno ni stručno utemeljenje, tako da živimo u gomili lažnih odnosa, i tragično je da je laž još uvijek jača od svake istine na ovom prostoru, bilo da je priopćavaju javnosti pojedinci ili institucije.

*Naše društvo nije stvorilo bazičnu političku konstituciju, u smislu da se je u vrijeme osamostaljenja dogovorilo što mi zapravo želimo, koji tip socijalnih odnosa?

- Mi smo se tada, 1991. godine, nakon razlaza kao izlaza iz jednog civilizacijskog ustroja, morali politički konstituirati u okviru geobiopolitičkog tipa razumijevanja opstanka, za tip socijalnih odnosa koji se prakticiraju u svijetu i Evropi. S obzirom na to da su dva tipa u tom momentu postojala, proamerički kapitalizam ili individualizam, i evropski kontinentalni tip kapitalizma, gdje su dioničari vlasnici poduzeća. Mi smo po konstruktu samoupravnog socijalizma ipak bili po tipu samoupravljanja bliži ovom drugom načinu. Međutim, problem je u tome što hrvatska stvarnost sve više pod utjecajem anglosaksonskog prava, proameričkog tipa kapitalizma, nego ovog evropskog ili kontinentalnog. Tu se otvara pitanje da nismo uopće razumjeli što je pravna stečevina EU kao sredstvo uređivanja odnosa u društvu? Da li pravna stečevina uopće može biti pravo naroda ovog prostora, ako narod ovog prostora nije sudjelovao u stvaranju i usvajanju te pravne stečevine? Oni koji su je usvajali, HDZ i SDP, pristali su da mi kroz dvadeset, trideset godina nestanemo kao subjekti ove kulture i ovoga prava tradicionalno, socijalno i nacionalno. To znači da više nećemo imati pravo na svoju kulturu, već pravna stečevina postaje naše pravo, odnosno biti ćemo asimilirani u druge kulture koje će nas preuzeti kao svoju. To narodu nitko nije kazao, ili je narod, u želji za samoobmanom, prihvatio taj način vođenja društva.

Sva otkrića i izumi, sve tehnologije koje je ljudska vrsta do sada proizvela su u funkciji toga da homo sapiens brže osvaja prostor i brže prisvaja dobra. Nitko nije ništa pridonio očovječavanju. Znanosti su zakazale*Vi kao najveći problem našeg društva ističete manjak svijesti…

– Da, najveći problem vidim u stanju deficita svijesti. Naša nas je svijest dovela do tog bez koncepcijskog stanja u kretanju i društva bez konstrukta, i ta nas je neoliberalna stvarnost dovela u stanje eutanazije i uskraćivanja uvjeta života sve većem broju stanovnika. Mi ćemo rasprodati ono što nam je preostalo, a više se zaduživati ne možemo, jer smo potrošili kapacitet zaduživanja. Politička struktura će prodati sve ono što je ostalo u smislu državnih udjela, ovih 600, 800 udjela, i kada to potrošimo problem je čime će oni drugi nakon njih vladati u smislu bilo kakve izvjesnosti ove stvarnosti.

*Vjerojatno imate uvid u to kakva je situacija trenutna u našem susjedstvu, na tlu Evrope?

– Ono što se za sada zna, najdalje su u tranziciji pogrešno otišli Mađari, a mi smo odmah iza njih. Oko nas, stanje na južnom dijelu istočne Evrope je stanje podložnosti evropskom kapitalizmu. Znači da su prihvatili podložnost kao oblik postojanja do daljnjega. Dakle u okolici stanje nije ništa bolje, da bi mogli kazati da je naše stanje najgore. Naše je stanje uvjetovano, kao i stanje u našem okruženju, gdje je, uz pomoć privatizacije, manjina došla do društvenog bogatstva pomoću kojega sada vlada većinom. Cijela materijalna i kulturna osnovica društva je rastvorena i ona se nalazi u vlasti pojedinaca, koji su se na taj način obogatili preprodajom. Ovdje je pitanje povijesne odgovornosti onih koji su izvršili promjenu političko pravnog uređenja, s ciljem da stvore državu, a ne da opljačkaju narod i da ga ostave u stanju siromaštva, neizvjesnosti, nezaposlenosti i svega onoga što nam tek predstoji. Nama predstoji proces otpuštanja zaposlenih, iz državne uprave, iz banaka, iz svega onoga što neće moći opstati u smislu takozvane evropske konkurencije, koja se nameće. Mi ne možemo konkurirati po pravu jačega prema centrima moći, i tu se opet vraćamo na naše stanje svijesti i upravljačkih struktura koje su se morale pozabaviti sistemom privređivanja, zbog dugoročnog uređivanja odnosa rada i kapitala u prostoru, ako su htjeli kapitalističko društvo. Međutim, također se moralo znati da je kapitalizam amoralno društvo, što znači da smo mi pristali na odnose i društvo za kojeg moral nije ono što uređuje odnose među ljudima. Politika je bila i ostala ono što određuje odnose među silama, a moral ono što određuje odnose među ljudima. Zato politika nikada nije trebala moralne ljude, ili pak moralni ljudi ništa nisu mogli napraviti u politici.

*Ako vi smatrate da je politika amoralna sama po sebi, kako onda uređivati društvo i voditi ga, na koji način?

– U zadnjih deset, petnaest godina ja sam se pridružio manjem broju ljudi u svijetu koji institucionalno promišljaju drugačije viđenje svijeta, izvan geobiopolitičkog tipa razumijevanja. Geobiopolitički tip razumijevanja opstanka i razvoja života temelji se na antropocentrizmu, na pozitivističko materijalističko utilitarističko hedonističkom tipu vrijednosti, gdje manjina preferira takav sustav vrijednosti na štetu i teret većine. Ja zagovaram sa suradnicima na razini svijeta i Evrope biosocijalni tip razumijevanja života, gdje je temeljni princip suradnja, za razliku od geobiopolitičkog tipa koji počiva na sukobu, na socijaldarvinizmu. Na tu temu sam napisao knjigu „Neoliberalizam kao socijaldarvinizam“, (Prometej, Zagreb, 2004.), gdje sam upozorio na sve posljedice takvog tipa razumijevanja života. Nasilje ne može biti oblik razvoja. Ako mi sami ne proniknemo u mogućnost svoga opstanka iz sebe i pomoću sebe, za naš nestanak neće nitko biti kriv ako mi sami to ne uspijemo.

Školovanje danas izostavlja moralnost, preferira disciplinarnost: Slavko Kulić

Izvor: www.eak.ba

*Mislioci, stručnjaci, znanstvenici sa kojima ste se povezali i koji svoj program viđenja svijeta baziraju na suradnji, je li to vrst udruženja, tko vas financijski podržava?

– Nas poziva i podržava onaj koji je razumio da život na zemlji ne može opstati na ovaj način. Sva otkrića i izumi, sve tehnologije koje je ljudska vrsta do sada proizvela su u funkciji toga da homo sapiens brže osvaja prostor i brže prisvaja dobra. Nitko nije ništa pridonio očovječavanju. Znanosti su zakazale. Skupovi na koje sam pozivan od Filozofskog foruma svijeta u Ateni, sjednice Lisabonskog savjeta, Ekonomskog foruma Evrope, Komisije za denuklearizaciju Evrope, Etičke komisije Europske komisije, do Znanstvenog foruma svijeta u Rio de Janeiru, pokušava razumjeti uvjete opstanka života i osvijestiti ljudsku vrstu putem morala, putem obrazovanja, da se suoči sa vlastitim sukobom sa prirodom i posljedicama toga sukoba, da bi život na zemlji uopće opstao. Znači ja se bavim problemom, i pridružio sam se ljudima koji se time bave na razini svijeta, da se spasi život na Zemlji, a ne ljudska vrsta. Jer ljudska vrsta je postala organizirani neprijatelj i prirode, i drugih vrsta života. Ona je postala vrlo opasna, jer tu pohotu i nasilje koje hrani dovodi do toga da svijet postaje globalno ratište sa sve većim brojem tržišta, i sve većim brojem bojišta. Jer se na tržištu i bojištu nasilno preraspodjeljuje ono što netko stvara. Dakle ja sudjelujem na znanstvenim i stručnim forumima i raspravama, bilo da se radi o pozivima znanstvenih institucija, bilo da se radi o predsjednicima vlada koji nas pozivaju da im pomognemo.

*Da li se je još netko od naših mislećih ljudi priključio poput vas tim nastojanjima?

– Ja nisam sreo niti u okviru radnih tijela Europske komisije, pa ni na svjetskim forumima,  ljude iz Hrvatske, što znači da ne pratimo što se događa u sociologiji Europe, pa ni odnosima zapada i istoka, a da olako prihvaćamo pravila koja nam nameću. Što znači da mi i dalje živimo u neznanju jer to ne interesira niti strukture vlasti, niti naše predstavnike u toj novoj ekonomskoj geografiji ili geografskoj ekonomiji Europe. Suvremena patologija života Europe i svijeta proizlazi iz klimatskih promjena, klimatske promjene proizlaze iz biocidnih tehnologija, koje pak proizlaze iz ekonomije nasilja, a geobiopolitičkog tipa razumijevanja u cilju profita kao političke paradigme u prisvajanju prirode i dobara. Taj okatedreni evolucionizam i okatedreni kreacionizam kao ograničeno mišljenje su temeljni problemi, a to smo vas učili u školama, da prihvatite kao ispravno, a ono to nije. Nova svijest na kojoj radimo raspravlja o opstanku života u opozitu spram tri ljudska važeća mišljenja koja nisu valjana – vjerskog, političkog i znanstvenog. I znanost je u pitanju, jer je suvremena znanost postala oblanda evolucionizma i kreacionizma. Um intelektualaca bi trebao biti u funkciji ethosa, a ne da podupire lažne odnose u koje nas guraju evolucionizam i kreacionizam. Moral je kulturna paradigma, moral se uči, on se u čovjeka ukorjenjuje, a mi smo ga izbacili u potpunosti iz učenja. Moral je kozmička paradigma, to je ono što nam daje ravnotežu, ljudska priroda nije isključivo životinjska, ona je i čovječna. Školovanje danas izostavlja moralnost, preferira disciplinarnost. Komponenta obrazovanja je nestala, a ona uključuje moralnost i preferira transdisciplinarnost.

*Tekst prenosimo iz Novog lista

Oceni

4.66

 Podeli:  Facebook |  | 

DA SE VRATIMO U SVET

RADOMIR KONSTANTINOVIĆ

Jul 29 2014

Nema razgovora sa ludilom

Upamtiću tri dana: 5, 6. i 7. decembar 95: tada su, u organizaciji našega Društva antifašista, govorili ljudi najrazličitijih profesija, i različitih shvatanja, ali u jednome svakako isti: u nemirenju sa fašizmom, u svojoj hrabrosti da to nemirenje javno ispoljavaju.

Pri tome, pokušavali su da se suoče sami sa sobom: šta je za antifašistu, danas, usred naše razorene zemlje, suočavanje sa istinom te zemlje, šta drugo nego suočavanje sa samim sobom? Mi smo ta razorena zemlja. Istorijski govor, ovde, često je govor ispovedni – to je ispovest bez jezika ispovesti, to je ispovest jezikom istoričara. (Uostalom, svaka ispovest jeste svojevrsna forma istorije?)

Svi smo mi sada pomalo istoričari – svi smo nesrećni. Nesreća nas pretvara u istoričare, utoliko više ukoliko se manje mirimo sa njom. To je samosuočavanje, i kad se iskazuje polemičkim jezikom, i upravo kao takvo ono je suštinski antifašističko, esencijalno demokratsko. Ako demokratija podrazumeva mogućnost opštenja sa drugim. – Kako da budem sa drugim ako nikada nisam bio drugi za sebe samoga? Onaj koji ne uspeva da za sebe bude drugi, da sebe vidi, da se sa sobom suoči – šta je on? Ali šta je fašizam, kao apsolutna negacija drugoga i drugosti, šta je ako ne ovo slepilo: ova apsolutna nesposobnost za sebe kao za drugoga? (Tvrdim da onaj krvavi pajac Musolini, velikim svojim gestovima, nije glumio samo za druge, on je glumio i za sebe samoga: on se sakrivao iza tih velikih gestova.)

Fašizam je paranoidan. Gde se bolje otkriva fašizacija ove zemlje, ako ne u ideji o Srbiji koju mrzi celi svet (dakle, ne samo zapadna Evropa, Vatikan, do juče Kominterna, i ne samo Amerika?) Novi svetski poredak nije ni počeo da se stvara, a barbarogenijska, anti-evropska, anti-svetska Srbija tražila je već svoje: starija je ta Srbija od svetskog poretka (ja sam joj svedok: pisao sam o njoj 1966-1969). Jesmo li zaboravili na Kosovu prosutu krv, 27. i 28. marta 1989, na tzv.dan državnosti? Vidimo li, možemo li, da li se usuđujemo da vidimo i svoje lice u njoj? Sačuvao sam Politiku od 7. maja 1989, sa spiskom pobijenih u ove dane, i sada, sedam godina kasnije, taj već izgužvani list Politike jeste groblje moje albanske (arnautske, šiptarske) braće, groblje nad kojim, ponekad, u ovoj užasnoj našoj noći, u ovoj najstrašnijoj srpskoj noći, ja čujem najuzvišenije reči srpske epike: Jaoh mene do Bog miloga, đe pogubih od sebe boljega.

Pa ipak, ono što mi je u svemu ovome odvratno, to nije sama podvala, koju inspiriše potreba da se sakrije sopstveno zlodelstvo; odvratno je što je ta jeftina politička smicalica, ta prostačka lukavost, mogla da postane motiv čitavoga jednog sveta, motiv sposoban za fantastičnu reprodukciju, jednaku nesposobnost (fantastičnoj takođe?) toga istog sveta da se suoči sa samim sobom.

Mera ludila, kolektivnog ludila, ravna je ovoj nesposobnosti za samosuočavanje: duševna praksa totalitarizma jeste praksa ovog masovnog izluđivanja, ovog pretvaranja besmislice u sopstveni opsesivni motiv: ovoga nemorala apsolutnog slepila ili apsolutne neodgovornosti. Fašizam nas čini neodgovornim, i u tome jeste njegova ogromna privlačna moć: predavanje fašizmu jeste predavanje neodgovornosti, neka vrsta slobode, strašna sloboda od slobode.

Svi mi imamo iskustvo života (?) u blatu ove slobode (i to je možda najporaznije, ali svakako i najznačajnije iskustvo poslednjih godina, iskustvo „nacionalnog osvešćenja“?), u blatu ovog ludila: ko od nas nije dolazio do samoga dna nemoći, i beznađa, već i pri najslabijem, najuzdržanijem pokušaju oponiranja onima koji su do grla u tom blatu, kojima je, umesto reči, to blato u ustima, krvavo blato? Tu reči ne vrede. Nikakvi dokazi. Nikakva analitika. Nema razgovora sa ludilom. – Ludilo i jeste ludilo jer je nedodirljivo. Ludilo isključuje opštenje (ili je ono, možda, pre svega upravo ovo ukinuto opštenje?) Naš raskid sa svetom, naš rat sa svetom (jer nije to bio samo rat sa Muslimanima i Hrvatima, nego rat sa svetom), šta je to drugo nego ludilo, i koja bi druga sila mogla taj rat da vodi, ako ne sila ludila?

Najzad, i sva ona čudovišna, a sistematska, negacija Narodno-oslobodilačke borbe, koja delirijumski vrhunac svoj dostiže ubijanjem Tita nasred Titovog Užica – zar nije ona istovremeno i ova paranoidna negacija sveta, jerNarodnooslobodilačka borba jeste sami zenit naše svetske istorije, našeg učešća u svetu: Tito je svetski čovek.

Postavljam pitanje: kada je počelo klevatanje NOB, ako ne u onom istom času kad je počela paranoidna samoizolacija Srbije, kad smo se našli usred samoće kao usred nekog ponovljenog ledenog doba, kada je ovo društvo moralo, sa osnovnim svojim institucijama (ne samo bankarsko-finansijskim), u podzemlje, kad nam nije „posivela“ samo ekonomija – kad su nam duše „posivele“: kad je podzemlje preuzimalo vlast, kad je mafija postajala svemoćni gospodar?

U izolaciji trijumfuje mafijaštvo, kriminal je jedina stvarnost izolacije: biti svetski, znači biti jači od kriminala; kriminal je anti-svet (Anti-svet jeste kriminalan svet.) Rušenje NOB, njene istine, njenih ideja, njenih heroja i mučenika, nije samo komplementarno rušenju avnojske Jugoslavije (te jedino moguće Jugoslavije), nego je to i rušenje sveta. I nije, doista, ni najmanje slučajno što je pokušaj povratka u svet, iznuđen totalnim porazom Velike Srbije (koji je, sasvim sigurno, dosad najveći poraz u srpskoj istoriji), takođe i pokušaj „povratka“ NOB (pa makar i samo svečarski, ili feljtonski): ta borba jeste svetskaborba, tom borbom ovaj ovde svet postajao je svetski svet. Negacijom te borbe ovaj svet dostigao je najvišu samonegaciju.

Patnje su ogromne; poniženja svakodnevna. Pa ipak, neumitan je i naš govor, ovaj naš pokušaj govora, kao što je onaj 5, 6. i 7. decembra 95. Neumitno je samosuočavanje, uprkos svemu. Divim se onima koji su, u ta tri dana, izgovarali ovu knjigu, divim im se i kad ne mogu da nađu pravu reč, kad pokret njihov ne prati ni dovoljno umenja ni dovoljno znanja: ovo je samosuočavanje, za koje je potrebna ogromna moralna snaga, ako je naš svet propao, ako našom zemljom luta milion i po ljudi bez kuće i kućišta, ako je trista hiljada mrtvih, ako u Hrvatskoj jedva da još ima Srba, onda mi nismo nikakvi pravednici među nepravednima, uzvišeni među niskima, nepogrešni među pogrešnima. Moramo da se suočimo sa sopstvenom bedom: moramo da se vratimo u svet, iako je taj svet još veoma daleko: taj svet smo mi sami.

(Tekst je objavljen u zborniku “Stvaranje i razaranje Jugoslavije”. Knjiga, koja je skupila radove sa okrugog stola održanog od 5. do 7. decembra 1995. godine u Beogradu, izašla je 1996. godine u izdanju Društva za istinu o antifašističkoj NOB.)