Kako sam prepravljao telegrame Staljinu

Jezičke zamke staljinizma: Pismo Centralnom komitetu SK Srbije (2)

Pisao: Bogdan Bogdanović

Veličina slova:  

Povratak starih jezičkih formula: Josif Visarionovič Staljin, živ i zdrav

Photo: wikipedia

Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru

9.

Ezopovski jezik kao javna sablazan. (Neke opšte paralingvističke napomne). Ezopovski jezik, izvan predviđenih (i predvidivih) običaja dobrog ukusa i dobrog vladanja.

Podsećani smo u to ime, u više navrata, na obavezno uvažavanje "dostojanstva partijskog jezika", pri čemu je olako zaboravljano da postoji i prirodno dostojanstvo jezika, i da ta dva dostojanstva" ne bi smela da se razdvajaju, ukoliko ih je uopšte i moguće, bez nasilja razdvojiti. Objasniću taj i takav poziv kao moralnu apodiktemu. Apodiktema je neologizam kojim bih, bar donekle, pokušao da zamenim Kantov kategorički imperativ, ukoliko bi se ovaj ikako mogao, vrlo kategorično i nasilno, spolja unositi u ljudske duše. Apodiktema o "dostojanstvu partijskog jezika" poziv je na obnovu već poluzaboravljene, davne, posleratne jezičke etikete. A etiketa je (Cf. Klaić) - "strogo utvrđeni red i način otmjenog i ukočeno-udvornog društvenog ophođenja. Apodiktema, dakle, upozorava i na napuštenu magijsku rutinu i na njene ezoterično odbrambene matrice, a onda još, očevidno poziva i na njihovo obnavljanje. Svaka etiketa je (što bi drugo bila!) političko-paralingvistički iskaz sveden na elementarne znakove (gest, voko-verbo-vizuelni signali) simbolizovane vlasti i vlasnost "poznanja dobra i zla". Etiketa, svaka etiketa, čak i samo na rečima odigrana, uvek je (sa druge strane) svojevrsna koreografija (što bi drugo bila!) namenjena iskazivanju prihvatanja gonoseokratskih datosti i hijerarhije.

10.

Neke opšte paralingvističke napomene, ili o gnoseokratskim sankcijama, ili o "stidu u tekstu".

Sasvim ukratko: ako postoji, ako stvarno postoji ono Bartovo "zadovoljstvo u tekstu" - zašto ne bi postojao i "stid u tekstu". Stid u tekstu, stid u sopstvenom "tekstu" je specifična vešto nametnuta, bestidna, gnoseokratska sankcija... ja bar tako pretpostavljam.

11.

Neke opšte paralingvističke napomene. Ako se može govoriti o "stidu u tekstu" i o prizivanju stida nametanjem kontekstualnih okvira, zašto ne bismo razjasnili poešto i o kontekstualnom uterivanju straha. Posle "stida u tekstu", na svoje mesto pristiže i "strah u tekstu".

Redukcija jezika uvek je i vrlo efikasna metoda zastrašivanja. To, verujem, i ne treba naročito obrazlagati. Smanjivanjem licitnih ključnih reči i izraza na minimum, sve je više šansi da se iz strogo omeđenog jezika-govora neoprezno iskorači. Dakle, da se pogreši. Jedna od nepobitnih mudrosti Staljinove politike paralingvistike jeste ona ne baš prosta istina na koju sam vam, drugovi, već skrenuo pažnju, naime da se teror najavljuje, pre svega, u ambijentu reči. Uostalom, prvi i početni stepen značenja reči "teror" upravo je - "strah". Jezik je, prema tome, izvrstan medijum straha, tekst je njegovo dejstveno polje, kontekst je već bojno polje! Dakle, posle "stida u tekstu" dozvolite sad malo i običnog, nepatvorenog ljudskog straha, "straha u tekstu". A takvih primera je upravo bilo i na proteklom plenumu. Ako, recimo, čovek mora da moli za izvinjenje i unapred da se obeskrivljuje, onda smo još uvek na granici stida i straha: "Ja molim Centralni komitet i Predsedništvo, s obzirom da sam radnik VK, da nemam svoj izražaj, da zna da mogu pogrešiti u rečima, a za reč čovek može i da odgovara". Od "stida u tekstu" do "straha u tekstu" prelaz je, zatim, sve jasniji: "Izvinite molim... zbog takvog govora da sam predložio meru, mene hvata strah, neka se nađe taj u ovoj sali ko garantuje za sebe... mene hvata strah". Najzad, gradacija raste, raste tako reći od "panike u tekstu"; jedan od govornika, opravdavajući, inače strogu meru prema jezičkom deliktu Dragiše Pavlovića rekao je: "Ja kao električar ako pogrešim odoh u smrt"... tj. i ti ako pogrešiš i kažeš što ne treba... itd.

Tražili su nekad od nas da zdušno učestvujemo u kolektivnim obredima ugrađivanja živog jezika u temelje nekih budućih, ko zna kakvih blistavijeh Kulah Vavilonskijeh

Photo: Wikipedia

12.

Neke opšte paralingvističke napomene. Jasnost jezika nedostignuta, nedostižna, idealna, ali samo kao prisila, kao apodiktema stida, straha, panike. Suviše "jasna jasnost" nikad nije stvarno jasna, već je nametnuto stereotipna, prividno je odsimulirana, odigrana je prema koreografskim pravilima etikete "kristalne jasnosti".

Jasnost istine neodvojiva je od složenosti istine. Jasnost iskaza neodvojiva je od vrlo ukrštenih mogućnosti usklađivanja istine sa mogućnostima jezika i mišljenja. Na žalost, po pravilu, istina je uvek šira, složenija i paradoksalnija od mogućnosti njenog uopštavanja. Odistinski jasno iskazane istine, istini najpribližnije iskazane istine, uvek su pomalo zasenčene lakim velovima imanentne skepse. Pokušajte da političkoj literaturi, od Demostena preko Fransisa Bejkona do Voltera i Lenjina, oduzmete svu zamršenost skepse, šta će od takve literature ostavi? Možda neke "kristalno jasne istine". Ali, kristalno jasne istine, izvan dosega skepse, spadaju nekako pre u teologiju no u politiku. Oprostite, nemam sad ni vremena ni volje da pretresam Jevanđelja, pa ću samo prema davnašnjem čitanju citirati Spasiteljeve reči koje glase (približno, nešto kao): "Neka vaša reč bude da... da, i ne... ne, i sve što je više od toga, od zla je".

Vrednost poruke bezrezervno prihvatam. Ali, pravila verske moralke nisu istodobno i pravila efikasne političke analize i deskripcije pojava stvarnog života koji je veoma retko, koji tačnije, nikad i nije organizovan prema shemi ili da... da, ili ne... ne.

13.

Neke opšte paralingvističke napomene. Kristalni stereotipi "jasnosti političkog jezika" ne garantuju adekvatnost deskripcije, a "praksa jasnog izražavanja" često se po nevolji zamenjuje obredima praznog izjašnjavanja.

U hrišćanskoj teologiji, kristal je simbol devičanstva, a kristal-mineral katkad je uziman kao znak bezgrešnosti začeća... Kristalno jasni stavovi”, sintagma koja se nedavno, ponovljeno i u više navrata mogla čuti, nikada do sada, bar meni, nije bila "kristalno jasna". Sklon sam da je protumačim (tu sintagmu) kao poziv, u ime svečistote nad-jezika na već pominjane obrede žrtvovanja jezika. Tražili su nekad od nas da zdušno učestvujemo u kolektivnim obredima ugrađivanja živog jezika u temelje nekih budućih, ko zna kakvih blistavijeh Kulah Vavilonskijeh... pa ko veruje u vrednost "pomjatenija jezikov" neka pristupi... Evo ih, opet traže.

14.

Neke opšte paralingvističke napomene. Moralna i jezička nečistota kao nametnuti, kao sugerisani sinonimi. Čistke jezika prethode, po pravilu, efektivnim čistkama.

Čistke jezika prethode efektivnim čistkama. Obratite pažnju na samu tu reč, kristalno jasnu, translucidnu, prozimu. Reč je izmislio isti onaj nad-jezički genije koga sam već više puta dosad prizvao u pomoć. Dakle, logos je Njegov, njegova je Reč, reč ta proishodi iz ličnog Džugašilijevog nadahnuća, pa je valjda zato i toliko nadahnuta, hipostazirana, obogotvorena. Reč je ta prepuna milošte, deminutiv bezmalo... čistka, čistka, čistkica... reč dobroćudna i ljupka. A kako i ne bi bila kad je posle svake čistke sve (ponovo) kristalno jasno, i sve je bar za neko vreme bezgrešno.

Reč čistka proishodi iz ličnog Džugašilijevog nadahnuća, pa je valjda zato i toliko nadahnuta, hipostazirana, obogotvorena.

Photo: wikipedia

15.

Neke opšte paralingvističke napomene. "Čudan, čudna, čudno" nije baš sušta i nepomirljiva suprotnost "kristalno jasnim stavovima"... ali ipak se ne mogu zaobići veoma čudne i nimalo jasne valencije ovog bezazlenog prideva koji se obično prideva iskušenicima budućih, biti-imajućih čistki.

Čudan, čudna, čudno... bezazlena grudva snega, nabačena bezmalo šaljivo, nonšalantno čak koketno (ukoliko je nabačena nežnošću ženske ruke), ali zatim, pod povoljnijim, tj. pod vrlo povoljnim okolnostima raste, raste, raste... kao lavina, kao snežno brdo, kao planina koja klizi, oburvava se - gega kao čudovišna mitska neman. Na početku svake mitske fabule uvek se nalazi neko nerazjašnjivo "čudno čudo", neki naoko sasvim sićušan insolitus, mala nelogičnost, koja posle, tokom fabuliranja, počinje u sebe da sabira silnu energiju emocija i strasti. Taj proces je tim lakše zamisliv (i lakši za podsticanje), budući da je pripremno građenje svih mitova, pa i negativnih mitova o neophodnosti čišćenja i čistki, uvek i po pravilu samo usmeni postupak. Pisana trezvena reč remeti, ponekad i prekida, zaustavlja eskalaciju, ali se obično čitava mitopeja ipak kruniše završnim mitografskim činom, odnosno bunovnim zapisivanjem... Počeci bezazlenog rekla-kazala iščuđavanja nad sitnim, sućušnim naobjašnjivostima "čudnog čuda" završavaju se, po pravilu, čudovišnim spiskovima, "drugova koji su čudno diskutovali".

16.

Neke opšte paralingvističke napomene. Zaraza rečima... contagio... zaraza od učestanosti ponavljanja. Ponavljanjem raste virulencija pojedinih reči, a širi se i broj obolelih reči, sve do pojave obolelog "kolektivnoig govora".

Za jedan budući glosar staljinističke paralingvistike, a pod odrednicom "epidemija reči" mogao bi se, primera radi, uspostaviti sledeći niz progresivne leksičke zaraženosti. Npr. naši "drugovi koji su čudno diskutovali", pronašli bi uskoro zajedničku platformu, na toj platformi oni bi se okupili, ali već kao antipartijski elementi, uspostavili bi frakciju, postali bi frakcionaši, zatim renegati, zatim izdajice, zatim izdajnici, prodane duše, i najzad špijuni i agenti gestapoa - sve tačno prema istoriji SKP/b/. Napominjem, pune objektivnosti radi da se progresija za sada, kod nas, oprezno zaustavila negde između trećeg i četvrtog, odnosno između četvrtog i petog člana ovog zlosrećnog niza.

Staljinova slika na podu, skandal: Osma sednica, početak novog života druga Kobe

Photo: washingtonpost.com

17.

Neke opšte (i završne) paralingvističke napomene. Zaraza rečima prenosi se i delovima reči, česticama reči (gr. grámma) i to se, još, prenosi i na daljinu i bez fizičkog dodira (gr. têle)... itd. itd.

Telegraf i telegram su već prilično zastareli pronalasci, a nova pojava PTT Galaksije analogna je, bar donekle, Makluenovoj Galaksiji Gutenberg... Zaraza reči, i rečima, i širenje obolelog govora zadobijaju putem telegrama i neke do sada nepoznate elemente teledrame (Cf. Klaić - dramsko djelo pisano ili adaptirano za izvedbu na televiziji). Ali mimo Klaićevog objašnjenja, dodao bih i svoju dopunu značenja. Teledrama se može shvatiti i kao morbidna drama, odnosno dramatična faza bolesti reči i govora (morbus telegraphicus) izazvana namerno i oddirigovana na daljinu!

18.

Posle dostojanstvenih osuda ezopovskog "jezika iza koga se mogu nazreti i druga mišljenja", posle zamumuljenih "ezopovskih" podsećanja na obaveznu etiketu reči, posle poziva na red i kristalno čistunstvo partijskog nad-jezika, najednom-brutalne erupcije obolelih, zagađenih, okuženih reči... Bolest govora preti da zadobije oblike epidemije - pošasti, pošaline, pošlice, pomora...

Kao što znate, pristizali su telegrami. Pregledao sam 50 kopija; neću ni pokušavati da uspostavim neki sistematski glosar, mada bi to bio, držim, zadatak bar neke od ideoloških komisija CK SKS, jer, inače, drugovi moji, kako ćemo znati u čemu je suština neizvesnosti. Pokušaću samo da vam dočaram stilski okvir (da vam ga evociram, pošto ste telegrame, pretpostavljam, svi pročitali). Na primer: "Istupanje Pavlovića, Stambolića, Vase Milinčevića, Ikonića, najblaže rečeno izjednačeno (je) sa kontrarevolucijom na Kosovu... Oni su u stvari gurnuli srpski narod u plakanje i nemoćno jadikovanje..." Ili: "Do sada su postojale samo sumnje... ko su nosioci razbijačke politike..." i, da najzad ne bi bilo više ikakve sumnje, nabraja se taj i taj, taj i taj, taj i taj, i "njihovi istomišljenici". Ili - podsetitre se samo! - taj i taj (izostaviću ime molioca) - moli Slobodana Miloševića da stvar pusti u bazu..." jer, navodi se, "da kad je Borisav Srebrić govorio ljudi su pljuvali na radio". Zatim, molilac, još jednom moli da drug Milošević... izdrži protiv đubradi ove zemlje... Stilski okvir, je u sva tri primera, i primarni, prag značenja". On denotira stvari. Ali ih i - detonira!

Druže Staljine, šaljemo ti vatrene pozdrave u borbi protiv mrskih frakcionaša i ostale đubradi

Photo: daily.tportal.hr

19.

Suština neizvesnosti je u tome što je pošast, pošlica, pošalina, dakle epidemija zaraženih i zaraznih reči baš sa tom prokletom pojavom telegrama počela da dobija zastrašujuće regresivne oblike jednog već davno zaboravljenog, po zlu nadaleko čuvenog, starodrevnog, recimo - Starogovora.

Strepim od pomisli da ovaj PTT - starogovorni zloslutni val možda i nije nikakva obnovljena, i proširena, i folklorizovana verzija dosadašnjeg uobičajenog partijskog rečnika, već da je to vrlo izvestan recidiv onog ondašnjeg Novogovora, dok je taj, ondašnji Novogovor bio još uvek sasvim virulentan, dok je stvarno bio još u svojoj primarnoj, orvelovskoj funkciji i dakako, sav u službi Velikog Brata.

Molim, sedeo sam u zgradi današnje "Madere" gde se, između ostalog nalazio i Gradski komitet partije. Sedeli smo tamo, u julskim (ili avgustovskim) danima 1948, boravili smo, tumarali dan ili dva Bata Uvalić i ja, i imali smo zadatak da u tajnosti redigujemo (u stvari da prepravljamo, i menjamo im smisao) telegrame koje su grupe studenata iz Beograda, iz radnih brigada sa gradilišta budućeg Novog Beograda, ili čak i iz zavičaja slali Josifu Visarionoviču Staljinu, a koje su nam sa pošte doturali pre no što će biti isposlati. Bili su to, najčešće, telegrami podrške, prepuni revolucionarne srčanosti, pri čemu je leksička aparatura bila zastrašijuće (zastrašujuće - procenjujem iz ove današnje perspektive) slična, ili čak i sasvim podudarna sa današnjim izrazima... Bile su tu, baš kao i danas, "progresivne" i "napredne" snage: izraz zdrave snage još nije bio u opticaju (pristigao je tek u toku jeseni iste godine, preko radio talasa). Bilo je u tim telegramima i "hrabrih boraca komunista" i "lažnih komunista". Govorilo se i o spasavanju časti komunističkog pokreta (danas: "... na pravom putu da povrati ugled i čast srpskih komunista"). Ne treba ni podsećati da su se u tim telegramima pominjali i frakcionaši, pominjali se u zamašnim količinama, i pozivalo se na obračune sa njima, baš kao i danas. Pominjali su se i frazeri (danas: "frazeri koji nisu spremni da idu u vatru"), pominjale su se i maske, i skidanje maski i, obavezno, raskrinkavanje" neprijatelja svih mogućih boja i pozivalo se u boj protiv svih koji zagovaraju "direktan obračun, na vrlo perfidan način, sa progresivnim težnjama". Kao kontrapozicija, dakako, obećavani su jasni i kristalno jasni stavovi pravih marksista-lenjinista, i pozdravljalo se i nazdravljalo u ime "boljeg sutra bez kompromisa". Titovo ime se nije pominjalo baš kao što (iz meni jasnih razloga) nije pomenuto ni u jednom od ovih 50 telegrama čije kopije imam pred sobom...

20.

PTT Galaksija je i pojava sasvim nova i vrlo stara - zavisi kako se i sa koje strane stvari osmotre, a pominjani telegrami Josifu Visarionoviču Staljinu zorno pokazuju koliko sa telegramima treba biti oprezan. Jer, počev još od Emske depeše, nikada se, zapravo, ne zna ko ih šalje i nije li ih, usput, kogod još pomalo ukrasio.

Iz cele dogodovštine izvlačim dva-tri pitanja. Kao prvo - (1) - ne znam zašto smo od strane Univerzitetskog komiteta baš Uvalić i ja bili odabrani? Da li se pretpostavljalo da smo od prirode skloni ka lepom pismenom izražavanju? Na primer, ako je u telegramima pisalo nešto kao (otprilike) - Druže Staljine, šaljemo ti vatrene pozdrave u borbi protiv mrskih frakcionaša i ostale đubradi... ispisivali smo, uglavnom smireno, nešto kao - Poštovani druže Visarionoviču, ne možemo a da sa dubokim gnušanjem ne odbijemo sve one klevete i laži koje oko vas kruže i kojima ste, očigledno, i Vi dovedeni u zabunu... itd. Druga mogućnost odgovara na prvo pitanje - (2) - otprilike je ova: možda smo Uvalić i ja bili odabrani baš zbog svog klasnog porekla (obojica iz porodica intelektualaca), a možda i zbog kojekakvih kubura sa partijskim biografijama koje su se, upravo u to vreme, dovodile u konačan red; on ih je, razume se imao daleko više od mene, početnika u partijskom životu. Danas znam da se u njegovoj biografiji višekratno pominjala reč "trockizam", dok sam ja, prilično šeprtljavo, morao da ponavljam izjave o nekom svom malom dekadentnom grehu iz gimnazije, gde sam, uz pomoć suviše ferventnih nadrealističkih aktivista, izbacio iz sedla naprednog kandidata i zauzeo na juriš jednu od dve književne družine u Drugoj beogradskoj muškoj... Najzad, kao drugo ili treće pitanje - (3) - ostalo mi je, ipak, sasvim nejasno da li je krivotvorenje telegrama bilo moralno ili ne (s gledišta apstraktnog morala), ali, zauzvrat, ipak verujem da je taj naš posao mogao imati nekog efekta. Da nije bio obavljen, propagandni udar Radio-Moskve na beogradski Univerzitet bio bi ubedljivije izrežiran i sa nešto više (realnog) propagandnog štofa...

Za jedan budući glosar staljinističke paralingvistike, a pod odrednicom "epidemija reči" mogao bi se, primera radi, uspostaviti sledeći niz progresivne leksičke zaraženosti. Npr. naši "drugovi koji su čudno diskutovali", pronašli bi uskoro zajedničku platformu, na toj platformi oni bi se okupili, ali već kao antipartijski elementi, uspostavili bi frakciju, postali bi frakcionaši, zatim renegati, zatim izdajice, zatim izdajnici, prodane duše, i najzad špijuni i agenti gestapoa - sve tačno prema istoriji SKP/b/. Napominjem, pune objektivnosti radi da se progresija za sada, kod nas, oprezno zaustavila negde između trećeg i četvrtog, odnosno između četvrtog i petog člana ovog zlosrećnog niza.

21.

PTT Galaksija kao jezički "štof", kao jezički udar, ali i kao moralni udar... Regresivni atavizmi i moderne kontroverze kod mladih govornika, zabune i sumnje, ali (zašto i to ne zabeležiti?) i izvesne primese duševne borbe... No, isto tako i eksplozija revolucionarnog romantizma in excesso.

Već u drugoj polovini plenarne sednice, a zatim i na sednici Predsedništva GKOSK u Beogradu, proces uzburkanog tumaranja savesti kao da se već pomalo da pratiti, istina samo retkim nagoveštajima. Otpočinje sa pranjem ruku, otresanjem glava i sve užurbanijim pokušajima da se skine anatema staljinizma koju, koliko mogu da utvrdim, niko nikome nije ni nabacio na glavu. Pa ipak: "I sada se nama kaže, ovde razni su se izrazi upotrebili, ali uglavnom uprošćeno (da) mi sa ovim načinom idemo u razračunavanje, u staljinizam skoro. Nije rečeno, ali ja mislim da je to jasno, u likvidatorstvo..." Verujem da pažljivom oku neće promaći sukob dve savesti, dvojstvo, dvojbenost: kažu nam, ali ipak nije rečeno!... itd. I zašto to skidanje anateme koja nije ni nabačena? Da li je to otresanje od sopstvene podsvesti? Da li je to otresanje od sopstvene podsvesti? Je li i to neka vrsta nedorečene samokritike, u dubljem psihološkom smislu?

Doduše, bilo je i manje skrupuloznih rekacija. Galaksija PTT shvatila se, pomalo, i kao obred osvećenja oružja: "... komunisti dosledni borci ne treba da se hvataju u plitke zamke liberalističke filozofije oko čvrste ruke, dogmatizma i staljinizma..." Za neke je, pak, pojava jednog staronovogovornog jezičkog udara, kao što je bila irupcija telegrama, bila istovremeno i davno čekana reinicijacija, povratak revolucionarnoj klasi, u vrlo starinskom smislu reči. Samo, takvi su (opet te proklete književne figure, opet taj "ezopovski" jezik!) bili prilično neoprezni u odabiranju figura... "Šta onda... znači isticanje u prvi plan nerevolucionarnih puteva borbe? Odavno je poznata narodna izreka 'na ljutu ranu ljuta trava'": Izreka je, stvarno, davno poznata, ali ja je već brišem iz sećanja, jer u meni izaziva nepodnošljivu mučninu, budući da ju je potegao Andrija Artuković u toku nedavnog suđenja...

No, nije to bila i jedina prilika da se zapanjimo. Gotovo ista ideja - ne želim, odbijam da je dovedem u vezu sa "ljutom travom", ali, iskazana je, ipak, kako je iskazana. Čujmo: "Ovde se čak postavlja pitanje da li je sve ovo... statutarno ili nije. Dozvolite da podsetim, a svi to dobro znamo, da smo revolucionarna partija. Živimo u revolucionarnom vremenu... Nisam siguran da u ovakvim situacijama trebamo baš do kraja da se hvatamo čistih formalnosti. Dozvolite, u revoluciji su i nevini stradali. Jer, ona nije imala vremena da čeka..."

*Nastavak u sredu, 24. juna

"Jugoslavija se raspala da bismo svi kupovali u Lidlu"

021.rs

Nenad Prokić, autor komada "Prst obarač metak pištolj" koji su glumci britanske pozorišne trupe "Stan's cafe" izveli na 60. Sterijinom pozorju, napisao je složenu i studioznu, istovremeno duhovitu i ironičnu, nadasve opominjujuću studiju o istorijskim okolnostima koje su dovele do atentata u Sarajevu i do toga da danas, posle toliko mrtvih, razrušenih kuća i zauvek razbucanih živih, imamo isti interes: da isključimo mozak i da kupujemo što više i što jeftinije u što bezveznijem trgovačkom lancu. Tim povodom Snežana Miletić napravila je intervju sa njim.

O Principu, nestajanju nas kao ličnosti i nas kao naroda, nedoslednosti srpske politike, o tome zašto ubijeni ustaša u Blajburgu nije isto što i ubijena žrtva u Jasenovcu, ali i o tome kako naše obrazovanje stvara male polucivilizovane vukove koji najkraćim putem idu do cilja, govori Nenad Prokić...
Bavili ste se vremenom atentata na Franca Ferdinanda i okolnostima koje su do toga dovele. Sprema li naša politička konfuzija nekog novog Gavrila Principa? Mnogo je straha među ljudima i bez - da vas citiram, večno zabrinutog CNN-a, i dodajem, večno nez(a)brinutog RTS-a?Istorija se nikada ne ponavlja doslovno. Suštinski da, ali formalno ne, tako da ne očekujem novog Gavrila Principa. Vremena su se dramatično promenila, svet se užasno promenio od tog vremena ali de fakto se u geopolitičkom smislu u Evropi ništa nije promenilo. Nama je sada glavna zemlja, koja je vodeća zemlja u EU, zemlja koja je onomad izazvala dva svetska rata, i oba izgubila a sada još ima ambiciju da uči nekoga o moralu. Ta ideja Evrope, sam fakt da je to tako, govori o tome da tu nešto nije u redu, bez obzira na takozvanu denacifikaciju, niko više nije ravnopravan sa tom državom i to stvara određeni disbalans.
Devedesete godine se Nemačka ujedinila, a '91. se Genšer već šetao ovuda u žutom džemperu i rasturao Jugoslaviju. Ne možemo da budemo sigurni da posle Prvog i Drugog svetskog rata, i ovog danas, u nemačkoj politici nema, između ostalog, naravno ne isključivo, ali neke želje za osvetom za istorijske poraze. Ne putem vojske, nego nekim drugim sredstvima. Sva moja iskustva sa Nemačkom su sjajna. Valjda su zato i opasni...
Patriotske, pričama o zaverama sklone snage, smatraju da su u tom smislu Englezi još opasniji...Oni su mnogo više nego bilo ko drugi savladali tog posla oko demokratije, tako da se to kod njih ne vidi. Tu su opasne političke igre. To što Britanija nije u Evropi, osim jednom nogom, a i tu jednu će možda da povuče na referendumu, to znači da od Evrope nema ništa. To će onda biti Nemačka sa nekim svojim satelitima. Unije obično nastaju u ratu, ova je nastala u miru, nećemo više nikad sebi da dozvolimo da se koljemo, to je sve divno i krasno, ali velika je kriza u EU i evropskoj ideji. To je jedna carinska i ekonomska unija, nema atribute države i pitanje je kako će se održati već posle neke prve veće krize, a već su je korozirale mnoge.
Pa zašto mi onda srljamo u nju? Malo ispunjavamo uslove, pa malo ne ispunjavamo, ovo hoćemo, ovo nećemo, jurimo, pa stanemo. Totalna šizofrenija...Mi moramo da uđemo tamo jer mi smo tu, pa smo tu. Jednom smo bili izolovani i sve je bolje od toga. Mi nemamo drugog izlaza. Da smo neke 90. godine ušli svi zajedno, bilo bi mnogo bolje. Da je Vučić naučio neke lekcije u životu pre nego što ih je naučio, a 20 godina kasni za događajima, bilo bi drugačije. On je nedavno u Vršcu rekao da, što ne znamo - naučićemo od Nemaca. Pa što to nisi rekao devedesete - bili bismo u boljoj situaciji sada. Ali s druge strane, niko od takozvanih mondijalista, svetskih izdajnika nikada ne bi rekao to o svojoj državi, da nešto i učimo od nekoga, to se jednostavno ne izgovara.
Treba da učimo, ali se to ne govori jer ti svoju zemlju tako stavljaš u drugi plan. Gde je sada taj srpski ponos koji je postojao u politici radikala i naprednjaka. Zar mi moramo sve tako dugo i teško da učimo? Dvadeset godina je bilo potrebno da se nauče osnovne stvari koje je većina nas videla i znala devedesetih. Da nije dobro da se Jugoslavija raspadne, da nije dobro da se ratuje protiv suseda, braće... Mi smo bili očajni devedesetih, oni su likovali, sada su oni preuzeli naše mišljenje i vode državu. To je apsurd ovog sveta, i to je možda i nešto što tom svetu i pripada.
Te 1992. godine nije srušena samo Jugoslavija kao država, srušeno je jedno verovanje, poništene su i poražene istorijske činjenice. Godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo, da bi danas, hopa cupa, bio rehabilitovan Draža Mihailović. Čija je to crna ruka provirila? Imate li uopšte ideju zašto je to učinjeno?Srpska politika nije jasna, a isto tako nije jasna ni hrvatska. Ne može u Blajburgu ubijeni ustaša, koji je ubijeni ubica, da bude isto što i ubijeni u Jasenovcu koji je ubijena žrtva. Ne može to da se izjednači i ne može hrvatski Sabor da sponzoriše susret u Blajburgu. Isto je i oko Dražine rehabilitacije, uopšte mi nije jasno zašto je to napravljeno, zašto je i kako taj sudija tako procenio...
Srpska državna politika je katastrofa i užasno je da se to dogodi u ovom trenutku, jer zna se ko je pobedio u tom ratu, to se ne može izjednačiti. Revalorizacija nema smisla, jer ne možeš biti i fašista, i antifašista istovremeno. Svako će, naravno, naći svoj argument tim povodom, takve stvari nikad ne moraju da budu odlučene u načelu, aklamativno, ali državna politika mora da bude takva: ili je Draža zločinac ili heroj. Ovde sada nije ni jedno, ni drugo. Sad možemo očekivati da i Hitlera proglase antifašistom, i Himlera i ne znam koga još... Antifašizam se upotrebljava samo onda kada treba, a zloupotrbljava kada treba, i to su neke stvari kojima se manipuliše i dan danas. To će uvek tako biti.
Jedan stari čovek, kada je čuo za Mihailovićevu rehabilitaciju, rekao je da se istorijom bave samo oni koji bavljenje njome mogu ozbiljno da kapitalizuju.Iz istorije se može dosta naučiti, samo što je istorija takva da ne može da da odgovore na pitanja poput ovog oko Draže jer će svako imati svoje mišljenje. Istorija je rekla svoje, ali to, očigledno, ne znači ništa. Politika je takva da koristi sve argumente kad joj treba. Koristiće jednu te istu stvar, i kao dokaz, i kao protivdokaz. I to je osnovna osobina svakog političara. Ja istinu nikad ne upotrebljavam u jednini, uvek u pluralu - istine. Mora da postoji jedna državna politika, ne mogu dve. Ako ideš u EU, ako hoćeš da se otkačiš sebične Rusije, pri tom ne ideš nigde gde je sjajno, ali ti onda moraš da proglašavaš istinama one istine koje su za taj pravac opredeljujuće. I na njima da radiš.
Zamislite šta naša deca uče po knjigama, šta mi stvaramo, šta će ti ljudi kad budu došli u svoju 30. ili 40. godinu, šta će oni da budu, šta će oni da zaključe o državi, svojoj zemlji, životu u njoj kada toliko različitih informacija dobijaju o svemu. Državna politika mora biti jedna u odnosu na državne interese, a ne da se menja od danas do sutra. Posle propasti Jugoslavije, heroji su bili krezubi kokošari i palikuće, mi sad ne znamo je li Mladić heroj ili ratni zločinac, i kad to nismo odlučili na državnom nivou, ne govorim o pojedincu - svako ima pravo da zaključi šta hoće. Ali kada državni nivo odluči, e tada ćemo znati kako da se ponašamo i kakve udžbenike da pravimo. A daleko smo od toga da to razrešimo.
Britanski glumci dali su posebnu ozbiljnost, doslednost, neku čestitost, posvećenost i odgovornost vašem tekstu. Da li bi naši glumci umeli tako da odigraju? To su glumci koji posle predstave sami kupe domine i scenografiju i stavljaju ih sami u kamion. Postoji li nešto takvo kod nas?Ja ga ne znam, kod nas je taj skupi nemački model pozorišta koga su napravili bogati trgovci u Nemačkoj da bi sa ženama odlazili da se provode za vikend. Kad nema trgovaca i nema države, taj sistem je neodrživ. Kada bi neko rekao Sergeju Trifunoviću da utovari stolicu, on bi dobio moždani udar. Ovo kod nas je rezultat odnosa prema poslu, a tamo je odnos prema surovim uslovima koji vladaju, nema zaštite, makar lažne koju ti nekom platicom daje država. Ne mogu da te otpuste, toga tamo nema. Ne kažem da je to dobro, kapitalizam je takav, gramziv, a demokratija je razbojnička podela plena između levice i desnice. Dva mandata tebi, dva mandata meni, ako se naljutim  - jedan mandat tebi - to je demokratija.
Ali u tom svetu moraš dobro da se organizuješ kao društvo, kao građanin neke države, da se u tom svetu što bolje snađeš, a ne da imamo ovo što imamo već skoro 30 godina: ne možemo da kažemo ko smo, gde smo, koje su nam granice, da donesemo osnovnu liniju kretanja gde hoćemo da idemo. Hoćemo da idemo prema zapadu: ako je to izbor, onda moraju da se rade određene stvari koje nećeš. A ako hoćeš u Rusiju, moraju da se rade druge stvari koje nećeš. Ne može jedno i drugo, i babe, i žabe. Posledica te nejasnoće u državnoj politici je nejasnoća u glavi. I de fakto, velike društvene neorganizovanosti. Sada kriza već toliko dugo traje da je epohalna. Ovako narodi nestaju. Ako se umire sto godina više nego što se rađa, ti ćeš da nestaneš. Kako da rodiš dvoje - troje dece kad nemaš pare ni ti da jedeš? Kako da ga školuješ, kupiš cipele? Ne možeš, nemaš zaposlenje, mogućnost da zaradiš... Odeš kod privatnika, on ti ne uplaćuje socijalno, kasirka u "Idei" prima 18.000 dinara platu, kako da neko od toga rodi dete?! Državi plaćaš porez i zauzvrat ona ima neku obavezu prema tebi. Obavezu da ti da neku šansu. Kakvu je šansu ova država ikada dala bilo kome?
Razočarani smatraju da su demokatske vlasti svojim postpetooktobarskim bahanalijama napravile svetski PR ovim "novim Evropejcima".Oni su bili lopovi, korumpirane bitange koje su upropastile državu i dezavuisale sve ideje 5. oktobra. To je bila Demokratska stranka. Oni su digli sve što se moglo dići u zemlji. Upropastili su jednu ideju, mi smo Miloševića imali kao protivnika, a njih smo smatali za svoje. Oni su krali, ništa nisu radili, bili su nesposobni, zapošljavali su preko veze, radili sve ono najgore što se u Srbiji može smisliti. De fakto, ako 5. oktobar nije uticao na svoje protagoniste, kako da utiče na društvo. Tako da je 5. oktobar jedan od imaginarnih datuma u srpskoj istoriji. On se nikada nije ni dogodio. O njemu će da se gusla kao i o Kosovskom boju, ali od njega nema nikakve vajde.
S druge strane, došli su oni koji su do juče vikali "ua" zapadu i kapitalizmu, Engleskoj, Americi, Nemačkoj, koji su govorili "Ajmo Rusija". Sad su okrenuli ćurak, što ja pozdravljam, ali nemam iluzija, znam da će i to propasti. Znam da neće moći da urade ništa. Naša privreda jedina u regionu ostala je u recesiji. Vučić priča da će ovo, da će ono. Tako bih i ja mogao da sredim finansije, skinem platu svakome 20 posto i odjednom imam više para za tu godinu. A šta ćemo naredne? Nešto mora da se prekine. Ako učimo od Nemaca, dovodimo investitore, to je isključivo zato što priznajemo da sami ne možemo i ne umemo. Pa Tito je znao da u svakoj maloj varoši mora da bude neki pogon, da ljudi tamo nešto kuckaju. Ovi su to prodali tajkunima, oni su se obogatili, prodali alate u staro gvožđe, drže neobrađenu zemlju, ili su na njoj sagradili neke skalamerije.
Tako je potuno nemoguće živeti, moraš sam nešto da proizvedeš da bi živeo bolje. Ne da radiš za strance, pa ne dolaze stranci ovde da bi ti zaradio, nego da bi on zaradio. "Delez" i ovi ostali, oni dolaze tu isključivo zbog sebe, i kada im ne bude bio dovoljno visok profit kako su mislili, oni će otići, kao što su otišli iz Bugarske, kao što su otišli odasvud. I tako se ništa ne radi. Treba da dođu da naučimo nešto od njih, biće neka konkurencija, ali moramo vlastitim snagama nešto da napravimo. Danas se u Srbiji ništa ne proizvodi, pa ne možemo svi da budemo kelneri.
To je, naravno, svet tako i hteo da bi od nas napravili kupce u njihovim prodavnicama, evo, najnovije u "Lidlu". Ja u "Lidlu" ne bih ništa kupovao pošto je to roba šeste kategorije. Ali zbog toga se raspala Jugoslavija, da bismo svi kupovali u "Lidlu". A oni koji su prvi izašli iz nje, Slovenci, sada prvi razmišljaju o nekoj novoj uniji, da bi to bilo dobro jer tržište nije dovoljno veliko da preživiš. Dakle, 30 godina kasnije, naši životi definitivno su upropašćeni, opet zbog nekoliko nemaštovitih nitkova koji su se zadesili na vlasti 90. godina, zbog sveta kojeg je bilo baš briga za nas. Ali ne može tebi svet ništa ako si ti iznutra jak. Srbija mora biti jaka iznutra, da ima neku iole poštenu vlast, u granicama bar, kako je to svuda u svetu. Ne mogu da budu svi lopovi, od toga ne može biti dobro nikome.
Međutim ovde je sintagma "Vidi kako je sposoban" sinonim za "Kako ume da se nakrade". To ne vodi ničemu. Svuda ima lopova u svetu, ali bar se to radi u rukavicama. Ovde, ma kakvi. Ono što dobiješ u kući - to vaspitanje nosiš u život, a država ne vodi računa o tebi. Treba snimati decu po obdaništima, kažu da su agresivnija od osnovnoškolaca i srednjoškolca koji niti jedan dan nisu provela u normalnoj školi jer su rođeni posle raspada Jugoslavije - a to su bili poslednji normalni dani koje sam ja proveo na ovoj teritoriji - to je slika onoga šta ćemo mi imati za 20-30 godina. Generaciju malih vukova koji do cilja idu najkraćim putem. Koji su polucivilizovani jer su to naučili kod kuće: nervozni roditelji kod kuće, nemaju para, ostaju triput godišnje bez posla, nisu platili obdanište, nemaju odakle, ko zna koliko razvoda. Pa kako da dete bude dobro?
To su nesagledive posledice. Nisam siguran da Vučić i Verbić imaju bilo kakvu ideju o tome koliko je obrazovanje važnije od ekonomije. Ne možeš da imaš ekonomiju sa nepismenima, moraš da napraviš ljude, da budu civilizovani, dobri, da žele dobro drugome. Svi mi imamo divlje duše, takvi su ljudi, ali moramo da se civilizujemo, da imamo okvire ponašanja, a to smo poslednji put imali pod Titom. Tad se znalo: nisi smeo da kažeš tri stvari, a ostalo je bilo dozvoljeno. Danas sve možeš, a ne možeš ništa. (Snežana Miletić)

Crvene trake

http://radnezene.org/

Glasačko telo pre i posle izbora

Kraljevina uzvraća udarac

Aleksej Kišjuhas

Ko je beše rekao da se istorija koja se ne nauči ponavlja? Romerovski zombi-ustanak četničkog nacionalizma 1990. godine je rasturio Jugoslaviju u krvi, kapitalizmu i genocidu, a svoju ne-tako-epsku završnicu ima u rehabilitaciji Draže Mihailovića 2015. godine.

Srbija će na kraju da izgubi Drugi svetski rat, iako je u njemu herojski i slavno pobedila. Ovakvo sumasišavše stanje moguće je objasniti jedino kao kontrarevoluciju ili kao osvetu poraženih društvenih klasa iz 1944. i 1945. godine. To jest, kao specifični balkanski amalgam kapitalizma i nacionalizma i, periodično, fašizma. Pogledavši u ceo 20. vek – koji u našem slučaju još uvek traje i nikako da prođe – (raz)otkriva se sledeće. Period od četrdesetak godina jugoslovenskog socijalizma bio je kratkotrajni diskontinuitet ili prekid sa spomenutom, dugotrajnom i zloćudnom mešavinom nacionalističkog zla i kapitalističkog naopakog. Kontrarevolucionari, ponekad naoružani četničkim kamama (koje režu vratove), a ponekad ratama za kredit (koje skidaju kožu sa leđa) nastoje jedino da zatru to sećanje. A mi? Podlo prozvani “gubitnicima tranzicije”, sve to gutamo zato što nam je teško da prihvatimo kako su naše dede bile sto puta bolji ljudi i od naših očeva i od nas samih, o čemu su “Fusnote” već drobile.

Za dublje pojašnjenje, krenimo redom. Uprkos popularnoj imaginaciji, predratno srpsko stanovništvo – mitološki srpski seljak ili domaćin – nije naročito voleo ni kralja ni popove. A ponajmanje je voleo lokalne državne siledžije u vidu raznih načelnika srezova i njima bliskih kapitalističkih lihvara i špekulanata. Jer upravom i činovništvom je dominirala korupcija, sveštenstvo je bilo povlašćeno, ministri su namicali milione trgujući obveznicama od ratne odštete, a privrednici su od istih dobijali lukrativne poslove. Sve to u situaciji političke i ekonomske nestabilnosti, uz sveopštu eksploataciju i otimačinu, te sporadično nasilje i diktaturu. Stopa rasta nacionalnog dohotka kraljevine Jugoslavije bila je samo 2,1%, a uz nacionalni dohodak po stanovniku od 116 dolara, beše to jedna od najnerazvijenijih zemalja u Evropi. Posle Grčke, kraljevina je bila i najzaduženija evropska država, sa vrtoglavo pentrajućim javnim dugom. Uzgred, zajmovi od stranih država korišćeni su jedino za pokriće rashoda birokratizovane države (i prelivanja u džepove političara), a ne u korist industrijalizacije ili razvoja infrastrukture. Industrija je zapošljavala samo 7,1% stanovništva (i činila 9,6% BDP), u gradovima je živelo samo 17% ljudi, a 1920-ih su Beograd i Zagreb bili palanke sa tek nešto više od 100 hiljada stanovnika. Na 10.000 novorođenčadi je u prvoj godini života umiralo njih 1323. Nacionalistička retorika i prebrojavanje žrtava u prošlom ratu bile su omiljene političke metode upravljanja narodom, odnosno okretanja ljudi jednih protiv drugih. A korupcionaške afere, pronevere i zloupotrebe bile su stvarni modus političkog života. Sasvim razumljivo, monarhija i crkva uopšte nisu bile toliko simpatične običnim ljudima, šta god snimao Radoš Bajić i kakva god se predratna romantika izlivala po raznim “Montevideima”.

I zato komunisti, ustanak i revolucija nisu pali sa neba ili sa planete Marks. Uostalom, Komunistička partija Jugoslavije je na opštinskim izborima 1920. godine osvojila vlast u Beogradu, Nišu, Zagrebu, Osijeku, Skoplju i drugim mestima, a na izborima za Ustavotvornu skupštinu dobija 59 (od 419) mandata, čime je postala treća stranka po broju poslanika u Jugoslaviji. Naravno, nacionalisti i kapitalisti je zabranjuju odmah sledeće godine, a izabranim gradonačelnicima Beograda i Zagreba (komunistima Filipu Filipoviću i Svetozaru Deliću) nije dozvoljeno da preuzmu funkcije. Ali, kada je 1941. godine i zapucalo, mnogi građani u partizanima nisu videli nikakve crvene satane, već jedinu snagu koja je ljudima gladnim i žednim pravde donosila promene. Dok su u četnicima videli kontinuitet istih onih banditskih i pljačkaških metoda koje su ih gušile decenijama.

Drugim rečima, revolucija nije bila nikakav hir Josipa Broza Tita ili Kominterne, niti istorijska slučajnost, već iskrena želja ogromnog broja stanovništva. I zato su, kako je vreme odmicalo, romantizovani srpski, crnogorski i bosanski domaćini i seljaci u sve većim brojevima stupali u partizanske odrede, sve do cifre od čak pola miliona naoružanih boraca. Nemoguće je preceniti ovu činjenicu: partizani su za samo par godina uspeli u tome da od nepismenog i klasno nesvesnog stanovništva koje rat mahom nije interesovao i koji bi radije sačekali da gužva prođe – naprave ljude koji su želeli temeljne i sveobuhvatne društvene promene. U tome su im, naravno, pomogli spomenuti četnici koji su to isto stanovništvo terorisali. Naprosto, ljudima u Srbiji su pušku u ruku stavili Nemci, Italijani, ljotićevci i četnici kada su im streljali komšije, silovali žene i klali decu. Partizani su im samo pokazali gde tu pušku da upotrebe.

I zato su tokom narodnooslobodilačkog rata i uspeli da mobilišu toliku armiju – 18 korpusa sa 50 divizija – kao i da pokrenu čuvenih sedam velikih ofanziva, naprave prvu slobodnu teritoriju okupirane Evrope, uz nebrojene diverzantske i gerilske akcije. Da su četnici to bili u stanju i/ili da su imali takvu nameru – oni bi oslobodili Srbiju od okupatora i usput uništili partizane. Ali je prokleto teško privući veliki broj ljudi na stranu okupatora i saradnje sa njim. Jer ljudi u Srbiji i ostalim okupiranim prostorima tada su veoma dobro znali ko je izdajnik, a ko nije. Čak i ako mi, njihovi unuci, imamo neke neuke sumnje u to. Kao što su znali i kako su tokom i nakon Prvog svetskog rata prošli sa kapitalizmom i nacionalizmom – kada su u miru ubrzo postali poniženi i opljačkani od strane šačice bogataša i njima bliskih političara. Biće da nisu želeli da im se to ponovi. Samo zbog toga su komunisti mogli da zadobiju poverenje ljudi za svoju ideju, te da pokrenu ogroman deo stanovništva Srbije za ostvarivanje ciljeva i principa koji su dramatično drugačiji od onih pod kojima su do tada živeli.

A kada su pobedili, nije ih bio blam da te principe i upotrebe. A i zašto bi? Da li su možda trebali da grade parlamentarnu demokratiju u uslovima totalne borbe svih protiv sviju na osnovu vere, nacije i ideologije, sa strankama koje su sve do jedne bile nacionalističke, a sa svežim sećanjima na masovne pokolje? Ili da se vrate svojim spaljenim kućama i da čuvaju svetost imovine bogataša, ratnih profitera, kolaboracionista i fašista? Da ne oduzmu sve onima koji su za 20 godina, u dva puta okupiranoj Srbiji u kojoj je izginulo pola muškog stanovništva, napravili bogatstvo? Ne, imali su moć, legitimitet, osećaj za politiku i državotvornost, kao i muda da to ne urade. U suprotnom bi ih izradili brže nego što su ostaci Miloševićevog režima preveslali petooktobarce. I zato su poražene klase nacionalista, šovinista, tajkuna i kolaboracionista morale da sačekaju da Josip Broz i njegova ekipa i fizički umru. A svojih petnaest minuta slave, koji traju već 25 godina, dočekali su devedesetih. Kada se slomom socijalizma i novim usponom nacionalizma, dogodila kontrarevolucija. Sva tragedija koja nam se u protekle dve decenije dogodila izraz je ove istorijske osvete poraženih.

Ona je, nimalo neobično, započela obnovom četništva. Čak i u formi groteskne imitacije Bulajevićeve estetike. Ali, što je mnogo važnije, po identičnoj ideologiji kao i u “Instrukcijama” Draže Mihailovića iz 1941. godine – “stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke”, uz eksplicitno “čišćenje” Sandžaka i Bosne od “muslimanskog i hrvatskog življa” i “nenacionalnih elemenata”. U čemu je tačno razlika između etničkog čišćenja muslimana u Foči od strane Mihailovićevih četnika u februaru 1943. godine (9.200 žrtava, sa okolnim srezovima Pljevlje, Priboja i Čajniče) i etničkog čišćenja muslimana u Foči od strane četnika inspirisanih Mihailovićem u aprilu 1992. godine (2.752 žrtve samo u Foči)? Između četničkog masakra u Vraniću 1943. godine (67 ljudi, uglavnom žena i dece) i masakra u Suvoj Reci 1999. godine (48 ljudi, uglavnom žena i dece)? Jer famozni paravojnici “Škorpioni” su se otvoreno identifikovali kao četnici, gromoglasno učestvujući u opsadi Vukovara, genocidu u Srebrenici, te zločinima na Kosovu. Dakle, u zločinačkoj i kriminalnoj razgradnji ideala bratstva i jedinstva, kosmopolitizma i internacionalizma – i to po najgrubljem izdajničkom, fašistoidnom i genocidnom modelu poraženih u Drugom svetskom ratu.

Uspon ili kontrarevolucija ideologije četništva zahvatila je i spomenike, ulice i trgove, školske udžbenike i pravni sistem, kao i TV serije javnog servisa, tetovaže sportista i majice po turističkim punktovima. S tim u vezi, Draža Mihailović postaje sasvim prikladna ikona tranzicione, antikomunističke Srbije. Dok je ideja o tome da “ne treba da delimo jer smo svi Srbi” izvorno – Nedićeva. Vrišteći klerikalizam, naravno, Ljotićev. Ravnogorski banditi sa svojom velikosrpskom idejom postaju svojevrsni stožer nove srpske buržoazije i njihovih političkih glasnogovornika u svim režimima i šatro-opozicijama od 1991. godine do danas: od Koste Čavoškog, Dobrice Ćosića i Vojislava Šešelja, preko Slobodana Homena, sve do Olivera Antića. Posledice ove osvete poraženih klasa, te menažerije ideoloških i (para)vojnih četnika, monarhista i klerikalaca osećamo i danas. U pitanju su klase koji sipaju drvlje i kamenje po komunističkim nacionalizacijama i otimanjima, iako je ovo zajedničko svim revolucijama od Francuske naovamo. Ali im zato ne smeta neviđena tranzicijska otimačina u kojoj se sjajno snalaze sa kontroverznim biznismenima i zbog čega je stanje iznova kao u kraljevini – Srbija je na začelju Evrope po svim parametrima (ne)razvijenosti, uz političku klasu vladajućih moćnika i sve ostale siromašne i bedne. Posledice su u užasnim ratovima i etničkim čišćenjima, kao i u materijalnoj i duhovnoj bedi parohijalnog provincijalizma i pljačkaškog, eksploatatorskog i korupcionaškog kapitalizma. Izvlačenje iz tog šovinističkog i kriminalnog blata moguće je jedino novim porazom četničke ideologije Velike Srbije, nedićevskog fašističkog nacionalizma i ljotićevskog klerofašizma. Oni su naš novi-stari klasni neprijatelj, a vreme je da se osvestimo. Baš kao što su umeli naši stari.

Dnevni list Danas | Kišjuhas | Kraljevina uzvraća udarac.

Rate this:

Kritika srpske Wikipedije

 Damjan Pavlica

 2010.

Na srpskoj Wikipediji dobrovoljno radi veliki broj saradnika, koji daju sve od sebe da bi se riznica dostupnog znanja na našem jeziku uvećala. Čast je sarađivati sa takvim ljudima. Nažalost, ima i onih koji postupaju drugačije – ne uvažavaju činjenice, zataškavaju sopstvenu istoriju i šire nacionalizam, što je nespojivo sa bilo kakvim naučnim radom. Problem nastaje kada se takvo ponašanje ne sankcioniše i postane rasprostranjeno.
Mnogi misle da na Wikipediji može da piše ko šta hoće, što je samo donekle tačno. Na ovoj enciklopediji otvorenog sadržaja svako može da piše šta hoće, ali od napisanog ostaje samo ono što prođe kontrolu administratora. Srpska Wikipedija ima 20-ak aktivnih administratora, i ja sam bio jedan od njih. Dok sam pisao o filozofiji, metafizici i religiji, bio sam uvaženi saradnik, koji je svojim radom stekao mnoštvo priznanja. Kada sam se dotakao bolnih tema novije srpske istorije, usledila je konstanta opstrukcija mog rada, uvrede i brisanje članaka. Kada sam prvi put spomenuo ratne zločine nad Albancima usledila je kratkotrajna blokada mog korisničkog naloga.

Primeri problematičnih članaka
Vremenom sam primetio da na srpskoj Wikipediji postoji čitav niz problematičnih članaka koji se razlikuju od članaka na svim ostalim jezicima.
U članku o Draži Mihailoviću možete pročitati gomilu hvalospeva („jedan od najodlikovanijih oficira u istoriji moderne srpske države“ i slično), ali nećete saznati da su pod njegovom komandom činjeni masovni ratni zločini nad pripadnicima drugih etničkih grupa. U Srbiji se trenutno vodi postupak za njegovu rehabilitaciju. Izgleda da je srpska Wikipedija već u potpunosti rehabilitovala ovog generala, osuđenog za teške ratne zločine, ne čekajući odluku suda. Revoltiran ovakvom situacijom, jedan posetilac je izjavio: „Znam da je ovo srpska Wikipedia, ali je ipak Wikipedia dođavola.“
U članku o opsadi Sarajeva možete saznati da su Bošnjaci započeli rat ubistvom srpskog svata, ali ništa nećete saznati o dugogodišnjem razaranju grada od strane srpskih snaga. Čitajući članak „Masakr na Markalama“, bićete obmanuti da je i dalje sporno ko je odgovoran za granatiranje naroda na sarajevskoj pijaci, iako je sud odavno otkrio i kaznio počinioce. U članku „Masakr u Srebrenici“ se već od druge rečenice licitira sa brojem žrtava. Kao uzrok „bitke“ u Srebrenici pominje se hrvatsko zauzimanje zapadne Slavonije(?) i bošnjački napadi na srpska sela, ali se ne pominje da je srpski ratni cilj bio stvaranje geografski neprekinute i etnički čiste teritoriju uz Drinu.
U članku o masakru u Račku, koji se eufemistički naziva „incident“, već u prvoj rečenici ćete pročitati da su srpske snage ubile „naoružane albanske teroriste“, ali nećete saznati da većina stranih izveštaja kaže drugačije, osim ukoliko ne pogledate druge jezike. Takođe nećete saznati da u tim „oružanim borbama“ nije poginuo ni jedan jedini policajac, ali je ubijeno 45 meštana sela Račak.
U članku o Kosovu saznaćete o njegovom značaju za srpsku istoriju, ali nećete saznati da je ono 1912. pripojeno Srbiji protivno volji većinskog stanovištva. Nećete ništa saznati ni o vojnoj diktaturi u periodu Kraljevine Jugoslavije, ali zato naširoko piše o kolaboraciji Albanaca sa fašističkim silama u Drugom svetskom ratu. Nadalje, nećete ništa saznati o posleratnom teroru Službe državne bezbednosti, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, niti o tome da je na demonstracijama 1981. policija iz vatrenog oružja ubila na desetine studenata Prištinskog univerziteta. Konačno, ne pominju se ni Miloševićevi progoni 1990-ih, zbog kojih je čitav srpski državni vrh završio pred sudom za ratne zločine. Ali naravno, pominje se masovno etničko čišćenje Srba 2004. i sugeriše se da je premijer Kosova ratni zločinac. Članak o Kosovu je školski primer izgradnje lažne istorijske svesti jednog naroda putem ideološke viktimizacije. Ovaj članak je zabranjeno menjati. On je zaključan za izmene novajlija, a ne mogu ga menjati ni stari urednici koji misle drugačije. Verujte, pokušao sam. Iz članka o Kosovu su izbrisali mojih mesec dana rada, grubo kršeći sopstvena pravila.
Članak o mržnji prema Albancima, nazvan „Albanofobija“, je prvi otvoreno cenzurisan članak na srpskoj Vikipediji. Uredništvo je uklonilo čitavo poglavlje koje se odnosi na Srbiju, iako je tekst bio potkrepljen jakim izvorima: akademskim radovima, istraživanjima javnog mnenja, međunarodnim izveštajima, itd. Kada sam se usprotivio cenzuri, od mene je traženo da povučem reč. Drugi administratori su listom stali na stranu cenzora, uz zajedljive komentare („ju, strašno, četri pasusa su netragom nestala“). Na kraju je ostala cenzurisana verzija sa podacima o drugim zemljama, dok su podaci o Srbiji uklonjeni.

Nivo komunikacije na srpskoj Wikipediji
Ukoliko se na srpskoj Wikipediji pozovete na istraživanje neke organizacije koja se bavi ljudskim pravima, možete očekivati sledeći odgovor:
„Čast izuzecima, ali skoro sve organizacije koje se bave ljudskim pravima su plaćeni i lobistički šljam, koji pod plaštom zaštite ljudskih prava sebi obezbeđuje lagodan život i obično truje sredinu u kojoj djeluje.“
Ukoliko se pozovete na izveštaj Ujedinjenih Nacija, dobićete ljubazno objašnjenje:
„Ujedinjene nacije već celu deceniju potpomažu etničko čišćenje Srba sa Kosova, a neposredno pre toga se nikako nisu usprotivile NATO bombardovanju Srbije, koje je izvršeno bez saglasnosti Ujedinjenih nacija; pre toga su podržale etničko čišćenje Srba iz RSK, pre toga uvele teške sankcije SRJ na osnovu do danas nedokazanih tvrdnji, pre toga podržale zločinačko otcepljivanje republika SFRJ itd. Stoga stavove koje ta organizacija iskazuje ne možemo smatrati za pouzdane, jer je jasno da će Ujedinjene nacije pretežno imati stavove koji podržavaju i prikrivaju zločine koje potpomažu.“
Ukoliko pak pomenete progone i deportacije zbog kojih je Miloševićeva vrhuška osuđena za ratne zločine pred Međunarodnim sudom, budite spremni na sledeći odgovor:
„Srpska policija nije sprovodila nikakve masovne progone albanskog življa, i to je notorna činjenica.“
Mišljenja korisnika iz drugih ex-yu republika se konstantno nipodaštavaju, kada se uključe u rasprave oko članaka vezanih za zajedničku prošlost. Bošnjaci se nazivaju uvredljivim imenima bez pardona:
„Bošnjak – slovenski stanovnik Balkana čiji je predak zarad boljeg života promenio veru iz pravoslavne (ili katoličke) u islam. Takođe označavan i kao: Mudža, Balija…“
Podsećam da etiketiranje bošnjačkog naroda izrazima „mudžahedin“ i „balija“ sudovi kvalifikuju kao govor mržnje. Kada neko iz Hrvatske pokuša da nešto kritikuje na srpskoj Wikipediji, ovo je odgovor koji može da očekuje:
„Drago mi je da Vam je tako ugodno u Nezavisnoj Državi, čija je današnja suverenost proizvod pijemontskih ambicija Srba i njihovih nekoliko miliona položenih života.“
Umesto potenciranja starih sukoba, zar ne bismo mogli jednostavno da im poželimo dobrodošlicu:
„Drago nam je da ste se javili iz Hrvatske, navešćemo i vašu stranu priče u članku.“

Sistemska pristrasnost srpske Wikipedije
Ubrzo sam uvideo da su problemi na našoj enciklopediji sistemske prirode. Sistematska pristrasnost proizilazi otud što se naučnici susednih naroda omalovažavaju, dok se svaka tvrdnja srpskih akademika nekritički prihvata. Tzv. „patriotski“ autori se favorizuju naspram građanskih. Nipodaštavaju se svi koji objavljuju na nepodobnim sajtovima; npr. Peščanik je zabranjen kao izvor podataka na srpskoj Wikipediji. Kada je reč o starijim autorima, zajednica je jednodušna u ponižavanju Dimitrija Tucovića, jednog od retkih srpskih autora uvaženih u svetu.
Zataškavanje i viktimizacija su osnovne tehnike pisanja srpske istorije. Neprijatne činjenice se osporavaju, ublažavaju, pravdaju i zatrpavaju nebitnim detaljima. Neke rečenice se jednostavno brišu. Istovremeno, odvija se komplementaran proces viktimizacije, kojim se naglašavaju srpske žrtve. Najveći problem je što administratori tolerišu ovakvu praksu.
Zvanična srpska verzija o nekom događaju je samo jedno od gledišta koje želim da znam. Da bih doneo ispravan sud, neophodno je da doznam i druge verzije, pre svega verzije naših suseda. Wikipedija nije mesto za negovanje sopstvene mitologizovane istorije. Na Wikipediji i drugi narodi imaju pravo da pišu našu istoriju, jednako koliko i mi sami.
Nekoliko meseci sam proveo svakodnevno prevodeći sa raznih jezika. Kad sam počeo to da ubacujem u članke, dočekan sam na nož od najvećeg dela zajednice, moje izmene su doživljavane kao zlonamerne i proglašen sam za krajnjeg ekstremistu. Nacionalizam je rak rana srpske enciklopedije.

Univerzalni karakter Wikipedije
Najveća prednost engleske Wikipedije je što možete pročitati tekstove o nekoj temi sa više strana. Na srpskoj Wikipediji se ta prednost često gubi, te navodi srpskih autora, potpuno irelevantni za svetske naučne tokove, postaju naša istina. Da bi srpska enciklopedija ostvarila pun potencijal, neophodno je privući sve koji govore i razumeju srpski jezik – bili oni Albanci, Bošnjaci, Hrvati ili bilo koji drugi.
Tako bi se uvećao broj saradnika i dobili bismo priliku da saznamo njihovu stranu priče. Nažalost, korisnici sa ex-yu prostora nisu ohrabreni da se uključe, jer je prisutna atmosfera isključivosti, pa čak i otvoren govor mržnje. Neki članci o zajedničkim temama su toliko pristrasni da su uvredljivi za drugu stranu.
Zalažem se da naša enciklopedija, poput engleske, privuče sve govornike bez obzira na nacionalnu pripadnost, i da bude otvorena za različita gledišta. Kada sam na srpskoj Wikipediji izneo ovakav plan, lokalni administratori su mi uglas odgovorili da je srpska Wikipedija „već najtolerantnija (ako ne i previše tolerantna) od svih u regionu“, da je „stanje na engleskoj vikipediji prilično nezavidno“ i da ni jednoj ne treba poželeti da bude kao engleska. Sve dok vodeći ljudi srpske Wikipedije budu imali ovakav stav, mi ćemo o našim temama morati da se informišemo na drugim jezicima.

Duboki rez

Frankfurter Allgemeine Zeitung 18/05/2015 |  

Fotografije citalaca, Damir Romanov, Sumarice, Kragujevac

Uvodna napomena Wolfganga Klotza,
bivšeg direktora beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel:

Oduvek sam smatrao da knjige Hajnriha Augusta Vinklera „Dugo putovanje na Zapad“ (Der lange Weg nach Westen) o nemačkoj istoriji i „Istorija Zapada“ (Die Geschichte des Westens), prosto vapiju za prevodom na srpski jezik. Ambivalentan odnos srpske kulture prema Zapadu između ostalog je utemeljen i na resantimanu koji nam je poznat iz nemačke istorije. U Srbiji se danas podrazumeva da je Nemačka oduvek bila deo Zapada, a da je nacistički period bio samo privremena „tlapnja razuma“ koja je izrodila neke čudovišne stvari, što nije istorijski tačno. I za nemački odnos prema Srbiji bilo bi dobro da Nemačka u današnjem otporu Srbije prema Zapadu prepozna elemente svog nekadašnjeg otpora – što nikako ne znači da mu treba priznati i dalje važeći intelektualni i politički legitimitet.
Pred vama je govor istoričara H. A. Vinklera (Heinrich August Winkler) u Bundestagu povodom 70 godina od kraja Drugog svetskog rata, 8. maja 2015. Ovaj govor je dokument sam po sebi. Ukoliko on, osim toga, u Srbiji izazove znatiželju nekog izdavača da sazna više iz ovog izvora, onda je njegovo objavljivanje ispunilo i dodatnu svrhu.

***

Gospodine predsedniče,
Gospodine predsedniče Bundestaga,
Gospođo kancelarko,
Gospodine predsedniče Bundesrata,
Gospodine predsedniče Saveznog ustavnog suda,
Dame i gospodo poslanici nemačkog Bundestaga,
Ekselencije,
Dame i gospodo,
U nemačkoj istoriji ne postoji dublji rez od dana čiju 70. godišnjicu danas obeležavamo: 8. maj 1945. godine. On označava kraj Drugog svetskog rata u Evropi, pad nacionalsocijalističkog režima koji je taj rat i pokrenuo, kao i pad Nemačkog Rajha koji je Bizmark osnovao 75 godina pre toga. Dvanaest godina su nacionalsocijalisti grozničavo prizivali nemačko nacionalno jedinstvo. Kada je njihova vladavina propala u paklu bez presedana, bilo je neizvesno da li će Nemci ikada više živeti zajedno u jedinstvenoj državi.
U istorijskom govoru povodom 40. godišnjice bezuslovne kapitulacije Nemačkog Rajha, tadašnji savezni predsednik Rihard fon Vajceker (Richard von Weizsäcker) napomenuo je Nemcima da ne odvajaju 8. maj 1945. od 30. januara 1933. godine – dana kada je predsednik Rajha Fon Hindenburg Hitlera proglasio kancelarom. Ali 8. maj 1945. valjalo je „prepoznati kao kraj stranputice nemačke istorije u kom se krije klica nade u bolju budućnost“.
Stranputica o kojoj Vajceker govori nije počela tek 1933. godine. Veliki deo nemačke elite, pa i celokupnog društva, smatrao je prvu nemačku demokratiju, Vajmarsku Republiku, proizvodom poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, državnom formom zapadnih pobedničkih sila, ne-nemačkim sistemom. U Prvom svetskom ratu su poznati profesori i publicisti idejama Francuske revolucije iz 1789, dakle slobodi, jednakosti, bratstvu, suprotstavili nemačke „ideje iz 1914“: glorifikaciju jake države sa osloncem na vojsci, „zajednicu naroda“ i navodni „nemački socijalizam“. Kada je u proleće 1930. propala vajmarska parlamentarna demokratija i Nemačka ubrzo prešla na poluautoritarni predsednički režim, Hitler je s jedne strane uspešno mogao da apeluje na rasprostranjeni otpor prema zapadnoj demokratiji i, s druge strane, da iskoristi demokratsko dostignuće Bizmarkovog carstva, koje je tada mahom ostalo bez političkog dejstva: opšte i jednako pravo glasa za Rajhstag, koje je od revolucije 1918/19. godine pripadalo ne samo muškarcima nego i ženama.
Izborni uspesi nacionalsocijalista u poslednjoj fazi Vajmarske Republike ne mogu se objasniti bez duge predistorije nemačke uzdržanosti prema zapadnoj demokratiji. Isto važi za Hitlerovu brzo rastuću popularnost posle dolaska na vlast. Ta popularnost je išla dotle da je, prema rečima britanskog istoričara Ijena Keršoa (Ian Kershaw), i sam Hitler najkasnije 1936. počeo da „veruje u mit o sebi“. U Drugom svetskom ratu je „mit o fireru“ doduše dalekosežno poljuljan porazima u borbi protiv Sovjetskog Saveza u zimu 1941/42. i zatim naročito posle poraza kod Staljingrada krajem januara 1943, ali ipak nije zamro. Posle neuspelog atentata na Hitlera 20. jula 1944. taj mit je privremeno čak i obnovljen. Mnogi su poverovali da je Hitler možda ipak u dosluhu sa „proviđenjem“ i da samo on može spasiti Nemačku.
Nemački filozof Ernst Kasirer (Cassirer), koji je u aprilu 1945, nekoliko nedelja pred kraj rata, umro u egzilu u Americi, u svom poslednjem delu „Mit o državi“ Hitlerovu političku karijeru tumači kao trijumf mita nad razumom, i to trijumf kao posledicu duboke krize. „U politici smo uvek na trusnom tlu. Moramo biti spremni na potrese i erupcije. U kritičnim trenucima ljudskog društva slabe racionalne snage koje se odupiru oživljavanju starih mitskih ideja. Tada nastupa vreme mitova. Jer oni nikada nisu pobeđeni. Uvek su tu, vrebaju iz tame i čekaju svoju priliku. Ona se otvara kad druge povezujuće snage društva izgube bitku protiv demonskih mitskih sila.“
Imajući u vidu izlive netrpeljivosti prema imigrantima koje smo proteklih meseci doživeli u Nemačkoj, antisemitske progone i porast nasilja u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, Kasirerove reči postaju zabrinjavajuće aktuelne. One nas podsećaju na istinski nauk nemačke istorije između 1933. i 1945. godine: obavezu da pod ma kojim okolnostima uvažavamo nepovredivost ljudskog dostojanstva svakog pojedinca.
Drugi i ovog puta apsolutni poraz Nemačke u XX veku uzdrmao je samosvest Nemaca drugačije i snažnije nego poraz 1918. godine. Velika većina Nemaca pobedu saveznika u maju 1945. nije doživela kao oslobođenje. Za razliku od naroda kojima je ta pobeda donela slobodu od nemačke okupacije i diktature, „slom“ nacionalsocijalističkog režima za mnoge Nemce je značio i slom njihove vere u „firera“ i nemačku „konačnu pobedu“. Bezuslovnu kapitulaciju Nemačke u početku su kao oslobođenje doživeli samo oni Nemci koji su već pre toga bili svesni zločinačkog karaktera Hitlerove vladavine.
Kada je Privremeni savet Evangelističke crkve u Nemačkoj u oktobru 1945. u „Štutgartskom priznanju krivice“ progovorio o „solidarnosti u krivici“ crkve i naroda, to je i unutar crkve naišlo na široko protivljenje. Neprimerenom potvrdom savezničke teze o „kolektivnoj krivici“ Nemaca naročito se smatrala rečenica: „Zbog nas su mnogi narodi i zemlje doživeli beskrajnu patnju.“
Najužasniji od svih nacionalsocijalističkih zločina protiv čovečnosti, ubistvo oko 6 miliona evropskih Jevreja, u „Štutgartskom priznanju krivice“ se ne pominje konkretno. Proći će decenije pre nego što će u Nemačkoj, zahvaljujući i epohalnim istraživanjima jevrejskih intelektualaca poput Jozefa Vulfa (Joseph Wulf), Geralda Rajtlingera (Reitlinger), Raula Hilberga i Saula Fridlendera (Friedläneder), sazreti saznanje da je upravo holokaust centralna činjenica nemačke istorije XX veka. Istovremeno je narastala i jedna druga spoznaja: Pobeda nad Nemačkom, za koju su se saveznički vojnici, među njima i vojnici Crvene armije, izborili uz najveće žrtve, na neki način je i Nemce oslobodila od njih samih – u smislu šanse da se izbave iz političkih zabluda  i tradicija koje su Nemačku odvajale od zapadnih demokratija.
Kulturno je Nemačka uvek bila zemlja starog Zapada, latinske ili zapadnocrkvene Evrope. Ona je učestvovala u srednjovekovnoj podeli moći, inicijalnom razdvajanju najpre duhovne i svetovne moći, zatim kneževske moći i moći staleža, kao i u procesima emancipacije u ranom novom veku od humanizma preko renesanse do prosvetiteljstva, i suštinski je uticala na njih. Ali presudan deo nemačke elite do duboko u XX vek opirao se nekima od suštinskih posledica prosvetiteljstva: idejama Američke revolucije 1776. i Francuske revolucije 1789, ideji o neotuđivosti ljudskih prava, o suverenosti naroda i ideji predstavničke demokratije. Tek je iskustvo nemačke katastrofe iz perioda od 1933. do 1945. godine, vrhunac nemačke pobune protiv političkih ideja Zapada, polako zaljuljalo temelje tog resantimana. Priliku da izgradi novu i ovog puta funkcionalnu parlamentarnu demokratiju koja bi bila kadra da se sama zaštiti, posle 1945. dobio je svakako samo jedan deo Nemačke: tri zapadne okupacione zone, kasnije Savezna Republika Nemačka, i zapadni deo podeljenog Berlina. Nemci koji su živeli u drugom delu zemlje ostaće još četiri i po decenije uskraćeni za političku slobodu.
Sve veće otvaranje Savezne Republike Nemačke prema političkoj kulturi Zapada i formiranje samokritične istorijske kulture neraskidivo su povezani. Bile su potrebne žestoke naučne, publicističke i političke kontroverze kako bi se ti procesi unapredili. Od velikog je značaja u tom kontekstu bila debata o važnom udelu nemačkog carstva u izbijanju Prvog svetskog rata. Tek postepeno bilo je moguće prevazići i dalje uticajna nacionalno-apologetska tumačenja nemačke istorije i suprotstaviti se rasprostranjenoj sklonosti da se nemački narod vidi kao prva Hitlerova žrtva koja je time oslobođena svake odgovornosti za učinjene nepravde. U međuvremenu „kamenje spoticanja“,^[1] spomenici i mesta sećanja u brojnim nemačkim gradovima podsećaju na Jevreje i druge žrtve nacionalsocijalizma – i to ne zbog nekakvih državnih ukaza nego kao deo građanskih inicijativa. Veoma često đaci u školi istražuju istoriju svog mesta u doba takozvanog „Trećeg Rajha“.
Krivično procesuiranje nacionalsocijalističkih ratnih zločina, konkretno Šoe, na nemačkim sudovima veoma se sporo odvijalo, a započelo je postupkom protiv operativnih trupa u Ulmu 1958. godine. Čak 1986. godine vođena je javna rasprava koja je u istorijskim analima Savezne Republike Nemačke zabeležena kao „svađa istoričara“: u pitanju je debata o istorijskom mestu nacionalsocijalističkog pomora nad Jevrejima – genocida koji je britanskog premijera u ratnom periodu, Vinstona Čerčila (Winston Churchill), naveo da u pismu svom ministru spoljnih poslova Entoniju Idenu (Anthony Eden) od 11. juna 1944. zabeleži sledeće: „Nema sumnje da se ovde radi o verovatno najvećem i najstrašnijem zločinu u celokupnoj ljudskoj istoriji, koji navodno civilizovani ljudi krajnje naučnim sredstvima čine u ime velike države i jednog od vodećih naroda Evropa.“
Mnogi Nemci su prešli dug i bolan put pre nego što su bili sposobni da se retroaktivno slože sa ovim sudom nekadašnjeg ratnog protivnika. Ali da nisu bili spremni da se suoče sa neuporedivom čudovišnošću holokausta, pomorom Sinta i Roma, desetina hiljada mentalno zaostalih ljudi kao i nebrojenih homoseksualaca, i sa odgovornošću za najužasnije ratne zločine počinjene u zemljama Evrope koje je Nemačka okupirala i eksploatisala, kako bi Savezna Republika Nemačka ikada ponovo postala uvaženi član međunarodne zajednice?
Naročito je teško bilo milionima izbeglica i prognanih da patnju koju su doživeli sagledaju kao posledicu nemačke politike nasilja i da se pomire sa gubitkom domovine. Ali posle rušenja Berlinskog zida 9. novembra 1989, suštinski simboličnog događaja u mirnim revolucijama u istočnoj i srednjoj Evropi, čija predistorija seže do osnivanja nezavisnog sindikata “Solidarnost” u aprilu 1980. u Poljskoj – nemačko pitanje neočekivano ponovo dolazi na dnevni red međunarodne politike i tada ogromnoj većini Nemaca, pa i prognanima, postaje jasno da će ponovno ujedinjenje Nemačke biti moguće samo unutar granica iz 1945. godine. Drugim rečima: nemačko pitanje moguće je rešiti jedino ako se ujedno reši i jedan drugi problem veka, poljsko pitanje. Upravo to je učinjeno ugovorom „Dva plus četiri“ i nemačko-poljskim pograničnim ugovorom od 14. novembra 1990: To su dva sporazuma kojima je postojeća nemačko-poljska granica na Odri i Lužičkoj Nisi za sva vremena priznata u međunarodnopravno obavezujućoj formi.
Istorijski značaj 3. oktobra 1990. godine, dana kada je Nemačka Demokratska Republika shodno članu 23. Ustava pripojena Saveznoj Republici Nemačkoj, sažeo je Rihard fon Vajceker na svečanosti u Berlinskoj filharmoniji u rečenici: „Došao je dan kada je prvi put u istoriji celokupna Nemačka pronašla svoje mesto u krugu zapadnih demokratija.“
Za razliku od Nemačkog Rajha koji je propao 8. maja 1945, ujedinjena Nemačka je od samog početka bila uključena u nadnacionalne saveze poput Evropske unije i Atlantskog saveza. To je postklasična nacionalna država koja neka od svojih suverenih prava koristi zajedno sa drugim državama unutar Evropske unije kao državne zajednice ili ih je prenela na nadnacionalne ustanove. Nemačka je 1990. postigla ponovno ujedinjenje samo potpunim raskidom sa onim delom svoje političke istorije koji je bio protiv razvoja slobodne demokratije zapadnog porekla. Upravo na tome se zasniva „druga šansa“ Nemačke, o kojoj je u julu 1990. govorio američki istoričar nemačkog porekla Fric Štern (Fritz Stern), rodom iz Vroclava a zbog Hitlera primoran da emigrira.
Suočavanje Nemačke sa vlastitom prošlošću nije okončano i nikada to neće ni biti. Svaka generacija tražiće svoj pristup razumevanju jedne tako protivrečne istorije kakva je nemačka. U toj istoriji postoje mnogi uspesi, i u doba nakon 1945, zbog kojih građanke i građani Savezne Republike Nemačke mogu da se raduju i na koje mogu biti ponosni. Ali prisvajanje te istorije mora uključivati i spremnost da se suočimo sa mračnim stranama prošlosti. Niko od dolazećih naraštaja ne očekuje da se osećaju krivima zbog dela koja su davno pre njihovog rođenja Nemci počinili u ime Nemačke. Ali deo odgovornosti prema vlastitoj zemlji uvek jeste i volja da se istorija te zemlje osvesti u celosti. To važi za sve Nemce, bilo da su njihovi preci živeli u Nemačkoj i pre 1945. ili da su se tek kasnije doselili ovamo. I važi i za one koji su odlučili ili će tek odlučiti da postanu Nemci.
Kada bi Nemci podlegli komformističkom iskušenju da prestanu da se sećaju krivice koju su posle 1933. i naročito u Drugom svetskom ratu svalili na sebe, opet bi se iznova i iznova suočavali sa tim da potomci žrtava odbijaju da zaborave tu istoriju. SS i Vermaht su na mnogo mesta počinili zločine koji se ne mogu izbrisati iz kolektivnog sećanja pogođenih naroda. Tu spadaju i opsada i izgladnjivanje Lenjingrada tokom skoro 900 dana, kada je između 600 i 800 hiljada ljudi izgubilo život, smrt 2,7 miliona (od ukupno 5,7) sovjetskih ratnih zarobljenika, uništenje jevrejskog geta u Varšavi nakon pobune u proleće 1943. i sistematsko rušenje glavnog grada Poljske nakon druge pobune u Varšavi u oktobru 1944. godine.
Toponimi poput Oradura i Lidica u Nemačkoj su poznatiji nego Kragujevac u Srbiji, Distomo u Grčkoj i Marcaboto u Italiji. Ali i ti nazivi, a to je samo nekoliko od mnogih, sinonimi su za masakre čije se posledice osećaju i danas. Ne postoji moralno opravdanje za to da se sećanje na takva zlodela u Nemačkoj ne održava i da se zaborave moralne obaveze koje iz toga proizlaze. Isto važi i za neljudski tretman miliona prinudnih radnika, naročito takozvanih „radnika sa Istoka“ i ponovo posebno Jevreja, za koje je prinudni rad skoro uvek bio put u smrt. Ispod takve istorije se ne može podvući crta.
Pored zaborava, svakako postoji i jedna druga opasnost u odnosu prema najmračnijem poglavlju nemačke istorije: forsirana aktualizacija zbog političkih poena. Kada se Nemačka pridruži pokušajima međunarodne zajednice da spreči preteći genocid ili neki drugi zločin protiv čovečnosti, nije potrebno pozivanje na Aušvic. S druge strane, iz holokausta kao ni iz drugih nacionalsocijalističkih zločina, niti iz Drugog svetskog rata, apsolutno ne proizlazi pravo Nemačke da okrene glavu od aktuelnih zločina u svetu. Zločini protiv čovečnosti koje su nacionalsocijalisti počinili nisu argument kojim bi se opravdalo to da Nemačka stoji po strani u slučajevima kada postoji dobar razlog da se zajedno sa drugim državama angažuje u smislu „responsibility to protect“, odnosno zaštitničke obaveze međunarodne zajednice.
Svaka dnevnopolitički motivisana instrumentalizacija istrebljenja evropskih Jevreja svodi se na banalizaciju zločina. Odgovorno ophođenje sa istorijom ima za cilj da omogući odgovorno delanje danas. Iz toga s jedne strane proizlazi da Nemci ne smeju dozvoliti da ih analiza vlastite istorije parališe. S druge strane, svaki pokušaj da se na osnovu nacionalsocijalizma formuliše posebna nemačka etika vodi u zabludu.
Istovremeno i dalje postoje nemačke obaveze koje su direktna ili indirektna posledica nemačke politike od 1933. do 1945. Na prvom mestu, u tom kontekstu treba napomenuti poseban odnos sa Izraelom i način kako se on razvijao tokom poslednjih pet decenija. Ali i u Evropi nacionalsocijalistički period ima posledice kao prošlost koja nikako da prođe. Nemački Rajh pod Hitlerovim vođstvom nije samo gazio po nacionalnom suverenitetu i teritorijalnom integritetu brojnih evropskih zemalja. On je paktom između Hitlera i Staljina, napadom na Poljsku i na Sovjetski Savez stvorio i preduslove za podelu Evrope na njen slobodni i neslobodni deo koja će trajati četiri i po decenije. Iz toga proizlazi obavezna solidarnost sa zemljama koje su tek u talasu mirnih revolucija 1989/90. ponovo stekle pravo na unutrašnje i spoljašnje samoopredeljenje.
Dana 21. novembra 1990, oko sedam nedelja posle ujedinjenja Nemačke, u glavnom gradu Francuske potpisana je Pariska povelja. Njom su se sve 34 zemlje članice Konferencije za bezbednost i saradnju u Evropi obavezale da će „izgraditi, učvrstiti i ojačati demokratiju kao jedini oblik vladavine naših nacija“. U trenutku kada se Evropa našla na početku nove ere, zemlje potpisnice, a među njima i Sovjetski Savez, izjasnile su se za mirno rešavanje sukoba. Potvrdile su principe Završnog akta iz Helsinkija, potpisanog 15 godina ranije, među kojima je i uvažavanje teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti, kao i zabrana pretnje silom i njene primene. Ako ijedan datum simboliše konačni kraj drugog posleratnog perioda XX veka, onda je to dan kada je potpisana Pariska povelja, 21. novembar 1990.
Od mnogih nada položenih u smenu epoha od 1989. do 1991. neke su se ostvarile, druge ne. Stari evropski Zapad, podeljen sporazumom „Velike trojke“ sa Jalte – SAD, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza – u februaru 1945, ponovo se spojio. U istočnoj, srednjoj Evropi i na jugoistoku, za razliku od 1918, nije nastala nova „Međuevropa“, privredno, politički i vojno nestabilna zona. Zapravo je većina demokratija te regije u međuvremenu postala deo Evropske unije i Atlantskog saveza. Ali vizija o trikontinentalnom mirovnom prostoru od Vladivostoka do Vankuvera, velikom savezu slobodnih demokratija, nije se ostvarila. Godina 2014. predstavlja dubok rez: aneksijom Krima mimo međunarodnog prava radikalno je poljuljano važenje principa Pariske povelje – a time i evropsko mirovno uređenje s kojim su se tada složili nekadašnji protivnici u Hladnom ratu.
Nemačka je za vreme konflikta u Ukrajini, koji i dalje traje, učinila sve što je u njenoj moći da očuva jedinstvo Evropske unije i Atlantskog saveza. Ujedno je i uz bliske konsultacije sa saveznicima pokušala da u dijalogu sa Rusijom spasi ili ponovo uspostavi što više od one politike konstruktivne saradnje o kojoj su se Istok i Zapad složili posle završetka Hladnog rata. Jednu stvar je pritom trebalo i dalje treba imati na umu, a to je i nauk iz nemačke istorije: Nikada više naši susedi iz južne i srednje Evrope, koji su 1939/40. postali žrtve dvostruke nemačko-sovjetske agresije u okviru pakta između Hitlera i Staljina, a koji su danas naši partneri u Evropskoj uniji i Atlantskom savezu – nikada više Poljska i baltičke republike ne smeju steći utisak da će Berlin i Moskva doneti bilo kakve odluke mimo njih i o njihovom trošku.
Krajem maja 1945, nekoliko sedmica po završetku Drugog svetskog rata u Evropi, Tomas Man, koji je u Prvom svetskom ratu još uvek bio veliki zagovornik nemačkih „ideja iz 1914“, izneo je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu na engleskom jeziku svoje misli „O Nemačkoj i Nemcima“. U tom govoru, za koji je sam rekao da je „deo nemačke samokritike“, stoji rečenica u kojoj su upečatljivo sažeti rezultati njegovog promišljanja: „Nemci su dozvolili da budu zavedeni tako da na svom urođenom kosmopolitizmu utemelje zahtev za hegemonijom u Evropi, čak i za vladavinom svetom, čime se on pretvorio u svoju suštu suprotnost, u nacionalizam i imperijalizam najnadmenije i najopasnije vrste.“
Hegemonija jedne zemlje nespojiva je sa samorazumevanjem saveza država kakav je Evropska unija. Ujedinjenoj Nemačkoj već i samo zbog broja stanovnika i privredne moći pripada posebna odgovornost unutar Unije za jedinstvo i dalji razvoj te nadnacionalne zajednice. Tome treba dodati i odgovornost koja proističe iz nemačke istorije. To je istorija puna uspona i padova, koja se ne svodi na godine od 1933. do 1945. i koja nije nužno vodila do Hitlerovog dolaska na vlast, ali ipak jeste omogućila taj događaj i njegove posledice. Suočavanje sa tom istorijom predstavlja oboje: i evropski imperativ i zapovest prosvećenog patriotizma. Da citiramo reči trećeg saveznog predsednika Gustava Hajnemana (Heinemann) iz govora prilikom inauguracije 1. jula 1960: „Neke otadžbine su teške. Nemačka je jedna od njih. Ali je to naša otadžbina.“

Heinrich August Winkler, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 08.05.2015.

Prevela Jelena Pržulj
Peščanik.net, 17.05.2015.

———–    

1. „Kamen spoticanja“ (Stolpersteine) je umetnički projekat Guntera Demniga u okviru koga se u trotoare nemačkih i evropskih gradova ugrađuju pločice sa podacima o žrtvama holokausta. (prim. prev) ↑