https://youtu.be/6Hh1zoeOu-Y
субота, 21. јул 2018.
петак, 13. јул 2018.
F20.0 Paranoidna shizofrenija
Paranoidna shizofrenija se javlja obično kasnije u životu od ostalih tipova shizofrenije, u trećoj ili četvrtoj deceniji života. Karakteriziraju je bolesne ideje, halucinacije, manije proganjanja i sl. Bolesne ideje su pogrešna vjerovanja koja nemaju svoju potvrdu u stvarnosti. Tako bolesnik može vjerovati da ga netko prati, sprema zavjeru protiv njega, prisluškuje telefon, ili vjeruje da mu netko može čitati misli, umetati tuđe misli u glavu ili kontrolirati osjećaje, misli i pokrete, da netko upravlja njegovim ponašanjem nevidljivim magnetskim valovima i sl. Bolesnik može vjerovati da je neka druga osoba kao Isus, neki znanstvenik ili glumac ili da ima neke posebne moći i kontakte s drugim svijetom, da mu ljudi s televizije šalju posebne poruke i drugo.
Halucinacije su vrlo česte u bolesnih od shizofrenije. Slušne halucinacije su najčešće. Najčešće glasovi komentiraju njegovo ponašanje, daju savjete, kritiziraju bolesnika, ili mu nešto zapovijedaju. Rjeđe su vidne halucinacije, što znači da vide stvari koje ne postoje; mogu vidjeti Isusa, čudovišta, vraga i sl. Mogu imati tjelesne halucinacije što znači da imaju osjećaje po tijelu koji nisu izazvani pravim podražajem osjetila, tako mogu osjećati da im nož reže trbuh, struja prolazi kroz noge, nevidljiva ruka ih dodiruje što često povezuju s drugim bolesnim idejama kao da netko utječe na njih u namjeri da ih uništi i sl.
Sumanute ideje su najčešće ideje proganjanja (mogu navesti bolesnika da izvrši suicid), ideje veličine ili oboje (tada uslovljavaju nasilničko ponašanje bolesnika), ali se mogu javiti i ideje sa drugim sadržajima, kao što su religijske sumanute ideje, sumanute ideje ljubomore, i dr. Sumanute ideje su nelogične i manje ili više nesistematizirane. Bolesnici su nepovjerljivi, sumnjičavi, razdražljivi, mogu biti agresivni kada od progonjenih postaju progonitelji. Popratni simptomi uključuju još anksioznost, srdžbu, suzdržanost i svadljivost.
Premorbidna ličnost (karakteristike ličnosti prije pojave bolesti) je često karakteristična: radi se o afektivno hladnim osobama, koje su često nezadovoljne, kivne na druge, sarkastične i svadljive.
Kasniji početak bolesti omogućava bolesniku relativno očuvanje već stečenih socijalnih relacija, snage Ega su veće, te ispoljavaju manju regresiju i bolje kontrolraju svoje emocionalno reagiranje i ponašanje nego što je to slučaj kod drugih subtipova shizofrenije. Uspijevaju često da se adekvatno ponašaju u socijalnim situacijama.
Inteligencija u područjima koja nisu zahvaćena psihozom je najčešće intaktna. Oboljenje ima remitirajući i lagano progresivan tok uz relativno dobru prognozu, koja se postiže adekvatnim suvremenim liječenjem.
Obilježje paranoidne shizofrenije jesu razne vrste deluzija. Vrlo često se radi o idejama proganjanja, no zastupljene su i ideje veličine, ideje referencije, te sumanuta ljubomora.
среда, 11. јул 2018.
субота, 7. април 2018.
marijadex.blogspot.com: Kako vratiti opljačkano
marijadex.blogspot.com: Kako vratiti opljačkano: https://youtu.be/ss-QrrUOIZ4
петак, 23. март 2018.
BEKSTVO OD SLOBODE
Erih From
V Mehanizmi bekstva
3. SAOBRAŽAVANJE POJEDINCA
U mehanizmima o kojima smo raspravljali pojedinac savlađuje osećanje beznačajnosti prema neodoljivoj moći spoljašnjeg sveta ili odricanjem od svog pojedinačnog integriteta ili uništavanjem drugih, tako da svet prestaje da ga ugrožava.
Drugi mehanizmi bekstva sastoje se u tome što se čovek sasvim povlači iz sveta, tako da ovaj gubi svojstvo pretnje (na šta nailazimo u izvesnih psihotičkih stanja15) i u tome što se čovek toliko psihološki nadme da spoljašnji svet postaje sićušan' u poređenju s njim. Mada su ti mehanizmi bekstva važni za individualnu psihologiju, oni su u kulturnom pogledu manje značajni. Stoga o njima neću ovde dalje raspravljati, već ću se, umesto toga, latiti jednog drugog mehanizma bekstva koji je od najvećeg društvenog značaja. Taj posebni mehanizam jeste rešenje koje većina normalnih pojedinaca nalazi u modernom društvu. Ukratko rečeno, pojedinac prestaje da bude pojedinac; on potpuno usvaja onakvu ličnost kakvu mu pružaju kulturni obrasci; on stoga postaje upravo onakav kakvi su i svi drugi i kakav, po njihovu očekivanju, treba da bude. Iščezava oprečnost između "ja" i sveta, a s njom i svesni strah od usamljensoti i nemoći. Ovaj se mehanizam može uporediti sa zaštitnom bojom koju neke životinje dobijaju. One toliko liče na svoju okolinu da se teško mogu razlikovati od nje. Osoba koja odustaje od svog pojedinačnog ja i postaje automat, koja se poistovećuuje s milionima drugih automata oko sebe, ne mora više da oseća usamljenost i nespokojstvo. Međutim, cena koju ona plaća visoka je; ta cena je gubitak ličnog ja. Pretpostavka da je pretvaranje u automat normalan način za savlađivanje usamljenosti protivreči jednoj od najrasprostranjenijih ideja o čoveku u našoj kulturi. Pretpostavlja se da većinu nas čine pojedinci koji uživaju slobodu mišljenja, osećanja, delanja. Svakako, to nije samo opšte mišljenje o predmetu modernog individualizma; i svaki pojedinac iskreno veruje da je "on" i da su njegove misli, osećanja, želje "njegove". Pa ipak, mada među nama ima pravih pojedinaca, to verovanje je u većini slučajeva obmana, i to opasna obmana, pošto sprečava otklanjanje onih uslova koji su odgovorni za takvo stanje stvari. Ovde se bavimo jednim od najosnovnijih problema psihologije, koji se najbrže može načeti nizom pitanja, šta je lično ja? Kakva je priroda onih činova koji su samo prividno nečiji vlastiti činovi? šta je spontanost? šta je originalan mentalni čin? Najzad, kakve sve to veze ima sa slobodom? U ovom poglavlju pokušaćemo da pokažemo kako se osećanja i misli mogu izazvati spolja, a ipak subjektivno doživljavati kao vlastiti, i kako se nečija vlastita osećanja i misli mogu potisnuti, tako da prestanu da sačinjavaju deo nečijeg ličnog ja. Raspravljanje o pitanjima koja smo ovde pokrenuli nastavićemo u poglavlju o "Slobodi i demokratiji". Počnimo tu raspravu analizom značenja doživljaja koji se, iskažemo li ga, može opisati recima: "osećam", "mislim", "hoću". Kad kažemo "mislim", izgleda da je to jasan i nedvosmislen iskaz. Čini nam se da se pitanje sastoji jedino u tome da li je ono što mislim ispravno ili pogrešno, a ne u tome da li to ja mislim. Pa ipak, jedna eksperimentalna situacija odmah pokazuje da odgovor na to pitanje ne mora da bude ono što mi pretpostavljamo da jeste. Prisustvujmo jednom hipnotičkom eksperimentu.16 Subjekta A hipnotički uspavljuje hipnotičar B i sugeriše mu da pročita rukopis za koji će verovati da ga je doneo sobom, da će ga tražiti i da ga neće naći, da će tada poverovati da ga je druga osoba, C, ukrala, da će se veoma naljutiti na C. Hipnotičar mu takođe kazuje da će zaboraviti da je to sve bila sugestija data u toku hipnotičkog sna. Mora se dodati da je C osoba na koju se subjekt nikad nije ljutio i na koju, prema okolnostima, nema razloga da bude ljut. štaviše, on stvarno nije doneo nikakav rukopis. Šta se događa? Subjekt A se budi i, posle kratkog razgovora o nekom predmetu, kaže: "Uzgred budi rečeno, to me podseća na nešto što sam napisao u svom rukopisu. Pročitaću vam." On se obazire, ne nalazi rukopis, a zatim se okreće osobi C, nagoveštavajući da ga je možda ona uzela; uzbuđujući se sve više što osoba C odbacuje taj nagoveštaj, iz njega najzad provaljuje ljutina i on neposredno optužuje osobu C za krađu rukopisa. On ide još dalje. Iznosi razloge koji treba da učine osobu C verovatnim lopovom. On je od drugih čuo, veli, da je osobi C taj rukopis veoma potreban, da se njoj ukazala zgodna prilika da ga uzme itd. Mi slušamo ne samo kako on optužuje osobu C već i kako smišlja mnogobrojne "racionalizacije" koje treba da potkrepe njegovu optužbu. (Naravno, ništa od svega toga nije tačno i subjekt A nikad ranije ne bi na to pomislio.) Pretpostavimo da u tom trenutku neka druga osoba uđe u sobu. Ona uopšte ne bi posumnjala da subjekt A govori ono što misli i oseća; ona bi se jedino pitala da li je njegova optužba ispravna — to jest, da li se sadržina misli subjekta A slaže sa stvarnim činjenicama. Međutim, mi, koji smo kao svedoci od početka prisustovali čitavom postupku, ne pitamo se da li je ta optužba tačna. Mi znamo da nije to problem, pošto smo sigurni da sadašnje misli i osećanja subjekta A nisu njegoviveć strani elementi koje mu je u glavu ulila druga osoba. Zaključak osobe koja u sobu ulazi usred eksperimenta mogao bi biti otprilike ovakav: "Ovde je subjekt A koji jasno pokazuje da sve to misli. On treba najbolje da zna šta misli i nema boljeg dokaza o tome šta on oseća nego što je njegov vlastiti iskaz. Tu su one druge osobe, koje vele da su mu njegove misli nametnute i da predstavljaju strane elemente, koji dolaze spolja. Uz svoju pravednost, ne mogu da odlučim ko je u pravu; može biti da svi oni greše. Pošto su dvojica protiv jednog, možda je verovatnije da su oni u pravu". Međutim, mi, koji smo bili svedoci čitavog eksperimenta, ne bismo se dvoumili, niti bi se dvoumio pridošlica da je prisustvovao drugim hipnotičkim eksperimentima. On bi tada uvideo da se ova vrsta eksperimenta može nebrojeno puta ponoviti sa različitim osobama i različitim sadržinama. Hipnotičar može da sugeriše da je sirov krompir sladak ananas i subjekt će jesti krompir uživajući baš kao da jede ananas, ili da subjekt ne može ništa da vidi i subjekt će biti slep; ili, opet, da misli da je svet pljosnat, a ne okrugao, i subjekt će žustro dokazivati da je svet pljosnat. Šta dokazuje hipnotički — a naročito posthipnotički — eksperiment? On dokazuje da neke misli, osećanja, želje, pa čak i čulne senzacije možemo subjektivno osećati kao svoje, a da su oni, mada ih mi doživljavamo, ipak spolja nametnuti, da su nam u osnovi strani i da ne predstavljaju ono što mi mislimo, osećamo itd. Šta pokazuje posebni hipnotički eksperiment od koga smo pošli? 1) Subjekt neštohoće — da čita svoj rukopis 2) on nešto misli — da je osoba C uzela rukopis i 3) on nešto oseća — ljutnju prema osobi C. Videli smo da sva tri mentalna čina — njegov voljni impuls, njegova misao, njegovo osećanje — nisu njegovi vlastiti činovi u smislu posledica njegove vlastite mentalne aktivnosti; da nisu nastali u njemu već su mu spolja nametnuti, a on ih subjektivno oseća kao svoje vlastite. On izražava više onih misli koje mu nisu bile nametnute u toku hipnoze — naime, one "racionalizacije" pomoću kojih on "objašnjava" svoju pretpostavku da je osoba C ukrala rukopis. Pri svem tom, te su misli njegove samo u formalnom smislu. Mada na izgled objašnjavaju to podozrenje, mi znamo da se ono javilo pre tih racionalizujućih misli i da su one pronađene samo zato da bi se to osećanje učinilo verovatnim; one ga, u stvari, ne objašnjavaju već dolaze post factum. Od hipnotičkog eksperimenta pošli smo zato što on najnepogrešnije pokazuje da mentalni činovi, mada čovek može da bude ubeđen u njihovu spontanost, u stvari potiču iz uticaja druge osobe u uslovima jedne posebne situacije. Međutim, tu pojavu nikako ne treba tražiti samo u hipnotičkoj situaciji. Sadržina našeg mišljenja, osećanja, htenja tako je često izazvana spolja i tako često nije istinska, da stičemo utisak da su ti pseudočinovi pravilo, a istinski ili samonikli mentalni činovi izuzeci. Taj pseudokarakter koji mišljenje može da poprimi poznatiji je nego ista pojava u sferi htenja i osećanja. Otud je najbolje poći od razmatranja razlike između istinskog mišljenja i pseudomišljenja. Pretpostavimo da se nalazimo na ostrvu na kome su ribari i gosti iz grada koji tu letuju. Želimo da saznamo kakvom se vremenu možemo nadati i pitamo jednog ribara i dvojicu građana, za koje znamo da su slušali radio-prognozu vremena. Ribar, koji ima veliko iskustvo s vremenom i dugo se bavi tim problemom, počeće da misli, pretvarajući se da nije doneo odluku 0 tome pre no što smo ga zapitali. Znajući šta pravac vetra, temperatura, vlažnost i tako dalje znače za vremensku prognozu, on će proceniti sve te činioce prema njihovom odnosnom značaju 1 doći do manje-više određenog suda. On će se, verovatno, setiti i radio-prognoze i navešće je kao nešto što ide u prilog ili što protivreči njegovom vlastitom mišljenju; ako mu ona protivreči, on će možda biti naročito pažljiv pri odmeravanju razloga za svoje mišljenje; ali, što je bitno, on nam kazuje svoje mišljenje, rezultat svog razmišljanja. Prvi od dvojice građana na letovanju je čovek koji, kada ga zapitamo za mišljenje, zna da se ne razume mnogo u vremenske prilike i ne oseća nikakvu obavezu da se u njih iole razume. On samo odgovara: "Ne mogu da ocenim. Jedino znam da je radio-prognoza takva i takva". Drugi čovek kome se obraćamo drukčijeg je tipa. On veruje da zna veoma mnogo o vremenu, iako o njemu, u stvari, malo zna. On pripada onoj vrsti ljudi koja oseća da mora biti kadra da odgovori na svako pitanje. On se za trenutak zamisli, pa nam zatim kazuje "svoje" mišljenje, koje je, u stvari, istovetno s radio-prognozom. Pitamo ga zašto tako misli a on veli da je do svog zaključka dospeo na osnovu pravca vetra, temperature itd. Ponašanje ovog čoveka, gledano spolja, isto je kao i ribarevo. Ipak, ako ga pažljivo analiziramo, postaje očigledno da je on čuo radio-prognozu i usvojio je. Međutim, osećajući se primoranim da ima svoje vlastito mišljenje o vremenu, on zaboravlja da jednostavno ponavlja tuđe autoritativno mišljenje i veruje da je do tog mišljenja došao vlastitim razmišljanjem. On zamišlja da su razlozi koje nam daje prethodili njegovu mišljenju, ali ako te razloge ispitamo, videćemo da ga oni ne bi mogli navesti ni na kakav zaključak o vremenu da nije unapred stvorio mišljenje. Oni su, u stvari, samo pseudorazlozi, koji čine da njegovo mišljenje bude na .izgled rezultat njegovog vlastitog razmišljanja. On se obmanjuje da je došao do vlastitog mišljenja, a u stvari je samo prihvatio mišljenje nekog autoriteta, iako nije svestan tog procesa. Vrlo se lako može desiti da njegovo mišljenje o vremenu bude tačno a ribarevo pogrešno, ali u tom slučaju ne bi bilo tačno "njegovo" mišljenje, mada bi se ribar zaista prevario u svom vlastitom mišljenju. Istu pojavu možemo zapaziti ako proučavamo mišljenja ljudi o izvesnim predmetima — na primer o politici. Upitajte prosečnog čitaoca novina šta misli o izvesnom političkom pitanju. On će vam kao "svoje" mišljenje dati manje-više tačan izveštaj o onome što je pročitao, pa ipak — što je bitno — on veruje da je to rezultat njegovog vlastitog razmišljnja. Ako živi u maloj zajednici, gde se politička mišljenja predaju s oca na sina, "njegovim vlastitim" mišljenjima može da upravlja potajni autoritet strogog roditelja daleko više nego što bi on i za trenutak mogao da poveruje. Mišljenje drugog čitaoca može biti posledica trenutne zbunjenosti, straha da ga ne drže za neobaveštenog, i stoga je "misao" u suštini zaklon, a ne ishod prirodnog združivanja iskustva, želje i znanja. Istu pojavu možemo naći i u estetičkim sudovima. Prosečna osoba koja ode u muzej i vidi sliku nekog čuvenog slikara, recimo Rembranta, ocenjuje je kao lepu i upečatljivu. Ako taj sud analiziramo, naći ćemo da se u te osobe ne javlja nikakav poseban unutrašnji odziv na sliku, već da ona misli da je slika lepa zato što zna da se od nje takvo mišljenje očekuje. Na istu pojavu nailazimo i u suđenju o muzici, kao i u samom činu opažanja. Mnogi ljudi pri posmatranju nekog čuvenog predela reprodukuju, u stvari, slike tog predela koje su bezbroj puta videli, recimo na razglednicama, i dok veruju da "oni" gledaju taj predeo, njima pred očima stoje te slike. Ili pri doživljavanju nekog nesrećnog slučaja koji se zbiva u njihovu prisustvu, oni ga gledaju ili slušaju o njemu onako kako će* on biti opisan u novinskom izveštaju koji naslućuju. U stvari, za mnoge ljude neki doživljaj, umetnička predstava ili politički skup kojima su prisustvovali postaju stvarni tek pošto o njima pročitaju u novinama. Suzbijanje kritičkog mišljenja obično otpočinje rano. Petogodišnja devojčica, na primer, može da razabere neiskrenost svoje majke, bilo tananim shvatanjem da je majka — mada uvek govore o ljubavi i ljubaznosti — u stvari hladna i egoistična, ili — grublje — zapažanjem da njena majka vodi ljubav s drugim čovekom, mada stalno naglašava svoja visoka moralna merila. Devojčica oseća taj nesklad. Njeno osećanje pravde i istine je povređeno, pa ipak, zavisiće od majke, koja ne dopušta nikakvu kritiku, i, recimo, imajući slabog oca, na koga se ne može osloniti, ona je prisiljena da suzbije svoj kritički uvid. Ona ubrzo neće više primećivati majčinu neiskrenost ni nevernost. Izgubiće sposobnost za kritičko mišljenje, budući da joj se održavanje te sposobnosti čini u isti mah i beznadežno i opasno. S druge strane, obrazac nužnog verovanja u majčinu iskrenost i pristojnost i u sreću roditeljskog braka ostavlja na dete upečatljiv utisak, te će ono biti spremno da tu ideju prihvati kao vlastitu. U svim ovim primerima pseudomišljenja problem je u tome da li je misao ishod nečijeg vlastitog razmišljanja — to jest, nečije vlastite aktivnosti — a ne u tome da li je sadržina misli ispravna. Kao što je već bilo nagovešteno u slučaju ribara koji daje vremensku prognozu, "njegova" misao može pak biti pogrešna, dok misao čoveka koji samo ponavlja ono što mu je uliveno u glavu može biti tačna. Pseudomišljenje može biti savršeno logično i racionalno. Njegov pseudokarakter ne mora da se očituje u nelogičnim elementima. On se može proučavati u racionalizacijama koje teže da jednu radnju ili osećanje objasne na racionalan i realističan način, mada su u stvari određeni iracionalnim i subjektivnim činiocima. Takva racionalizacija može da protivreči činjenicama ili zakonima logičnog mišljenja. Ali ona će često biti logična i racionalna po sebi. Tada se njena iracionalnost sastoji jedino u tome što činjenica koja prividno prouzrokuje neku radnju nije stvarni motiv te radnje. Primer za iracionalnu racionalizaciju iznosi se u jednoj dobro poznatoj dosetki. Neki čovek je razbio staklenu posudu koju je bio pozajmio od suseda, a kada je ovaj zatražio da mu je vrati, on odgovori: "Prvo, ja sam vam je već vratio; drugo, nikad je od vas nisam ni pozajmio, i treće, ona je već bila razbijena kad ste mi je dali". Primer za "racionalnu" racionalizaciju je kad recimo izvesna osoba, A, našavši se u ekonomski bednom položaju, zamoli svog rođaka, osobu B, da joj pozajmi izvesnu svotu novca. Osoba B odbija i veli da to čini zato što bi, pozajmljujući novac, samo podržala sklonost osobe A da bude neodgovorna i da se oslanja na tuđu podršku. To zaključivanje može biti i savršeno zdravo, ali je ono ipak racionalizacija, zato što osoba B nije ni u kom slučaju htela da dopusti da osoba A dođe do novca i, mada ona veruje da je pokreće briga za dobro osobe A, nju, u stvari, motiviše vlastiti tvrdičluk. Stoga samim određivanjem logičnosti nečijeg iskaza kao takvog ne možemo saznati da li imamo posla s racionalizacijom, već moramo uzeti u obzir i psihološke motivacije koje deluju u tog čoveka. Nije presudno šta mislimo nego kako mislimo. Misao koja je ishod aktivnog razmišljanja uvek je nova i originalna; originalna u tom smislu da je osoba koja razmišlja iskoristila razmišljanje kao oruđe za otkrivanje nečeg novog u svetu izvan ili unutar sebe, a ne nužno u smislu da ta misao nije nikom drugom ranije pala na pamet. Racionalizacijama suštinski nedostaje to svojstvo otkrivanja i obelodanjivanja; one samo potvrđuju emocionalnu predrasudu onoga koji im pribegava. Racionalizacija nije oruđe za pronicanje u stvarnost već post factum pokušaj da se nečije želje usklade sa postojećom stvarnošću. U pogledu osećanja, kao i u pogledu mišljenja, moramo praviti razliku između istinskog osećanja, koje nastaje u nama samima, i pseudoosećanja, koje u stvari nije naše, mada mi verujemo da jeste. Izaberimo primer iz svakidašnjeg života tipičan za taj pseudokarakter naših osećanja u dodiru s drugima. Posmatramo čoveka koji prisustvuje nekoj zabavi. On je veseo, smeje se, ljubazno razgovara, i izgleda sasvim srećan i zadovoljan. Pri odlasku on se ljubazno smeši, izjavljuje da je veče proveo veoma prijatno. Vrata se za njim zatvaraju — i mi ga pažljivo posmatramo upravo u tom trenutku. Na njegovu licu primećuje se nagla promena. Osmeh je iščezao; naravno, to se može očekivati pošto je sada sam, te nema kome niti čemu da se smeši. Ali promena o kojoj govorimo nije samo iščezavanje osmeha. Na njegovu licu pojavljuje se izraz duboke tuge, gotovo očajanja. Taj izraz se zadržava, verovatno, samo nekoliko sekundi, a tada njegovo lice dobiva uobičajen izraz-masku; čovek ulazi u svoja kola, razmišlja o toj večeri, pita se da li je ostavio dobar utisak i oseća da jeste. No da li je "on" bio srećan i veseo u toku zabave? Da li je onaj kratkotrajni izraz tuge i očajanja koji smo zapazili na njegovu licu samo trenutna reakcija bez osobitoga značaja? Ovo pitanje je gotovo nemoguće resiti ako tog čoveka ne poznajemo bolje. Jedan događaj, međutim, može nam dati ključ za razumevanje značenja njegove veselosti. Te noći on je sanjao da je ponovo u ratu. Primio je naredbu da se kroz protivničke redove probije u neprijateljski štab. On oblači ofiorsku uniformu koja liči na momačku i iznenada se obre u grupi nemačkih oficira. Iznenađen je što je štab tako udoban i što su svi prema njemu tako ljubazni, ali ga sve više plaši to što će oni otkriti da je on uhoda. Jedam od mlađih oficira, koji mu se posebno dopada, prilazi mu i kaže: "Znam ko ste. Postoji samo jedan način da uteknete. Počnite da pričate dosetke, smejte se i naterajte ih da se smeju toliko da odvrate svaku pažnju od vas." Veoma zahvalan za ovaj savet, on počinje da priča dosetke i da se smeje. Konačno, njegove dosetke dobijaju takve razmere da drugi oficiri postaju podozrivi, i što je njihovo podozrenje veće, to njegove dosetke izgledaju usiljenije. Njega, najzad, obuzima takvo osećanje straha, da više ne može podneti da tu ostane: on naglo skače sa stolice, a svi se nadađu za njim. Potom se prizor menja, i on sedi u tramvaju koji staje upravo pred njegovom kućom. Na njemu je svakidašnje odelo i on oseća olakšanje pri pomisli da je rat završen. Pretpostavimo da smo u položaju da ga sledećeg dana zapitamo šta mu pada na pamet u vezi sa pojedinim elementima toga sna. Ovde beležimo samo nekoliko asocijacija koje su posebno značajne za razumevanje onoga što nas najviše zanima. Nemačka uniforma podseća ga da je na zabavi prethodne večeri jedan gost govorio s izrazito nemačkim naglaskom. Setio se da ga je uznemirilo što mu taj čovek ne posvećuje posebnu pažnju, mada je on (naš spavač) izmenio svoje ponašanje ne bi li načinio dobar utisak. Premećući po glavi ove misli, on se priseća da je na toj zabavi u jednom trenutku osetio da taj čovek s nemačkim naglaskom tera, u stvari, šegu s njim i da se drsko smeši na nešto što je on rekao. Razmišljajući o udobnoj sobi u kojoj se nalazio štab, njemu pada na um da je ona bila slična sobi u kojoj je prethodne večeri sedeo na zabavi, ali da su prozori ličili na prozore sobe u kojoj je nekad pao na ispitu. Iznenađen tom asocijacijom, on se setio i toga da je pre odlaska na tu zabavu bio unekoliko zabrinut u pogledu utiska koji će ostaviti, delimice zato što je jedan od gostiju bio brat devojke čije je interesovanje hteo da pobudi, a delimice zato što je domaćin imao veliki uticaj na njegovog pretpostavljenog, od čijeg je mišljenja umnogome zavisio njegov napredak u službi. Govoreći o tom pretpostavljenom, on je rekao koliko ga ne trpi, koliko se oseća ponižen zbog toga što pred njim mora da pravi ljubazno lice, osećajući i prema svom domaćinu neku netrpeljivost, mada toga gotovo i nije bio svestan. Druga njegova asocijacija odnosi se na zgodu o nekom ćelavom čoveku koju je ispričao, pa se zatim malo uplašio da nije možda povredio svog domaćina, koji je takođe bio gotovo ćelav. Tramvaj mu je izgledao neobičan, pošto mu se činilo da se ne kreće po pruzi. Govoreći o tome, on se setio tramvaja kojim se kao dečak vozio u školu, i još jedna pojedinost pala mu je na um — naime, da je zauzeo mesto tramvajskog kočničara i pomislio kako se upravljanje tramvajem začudo malo razlikuje od upravljanja automobilom. Očigledno je da taj tramvaj zamenjuje njegova kola u kojima se odvezao kući i da ga je ta vožnja podsetila ma povratak kući iz škole. Svakome ko je naučio da razume značenje snova, implikacija tog sna i prateće asocijacije biće dovde jasne, mada je pomenut samo deo njegovih asocijacija, a gotovo ništa nije rečeno o strukturi ličnosti, prošlom i sadašnjem položaju tog čoveka. Taj san otkriva kako se on stvarno osećao na zabavi prethodne večeri. Bio je nespokojan, plašio se da mu neće poći za rukom da načini utisak kakav je želeo, ljutio se na nekoliko osoba, za koje je osećao da mu se podsmevaju i da ga mnogo ne vole. San pokazuje da je njegova veselost bila sredstvo za skrivanje njegovog nespokojstva i njegove ljutine, a, u isti mah, i sredstvo za umirivanje onih na koje se ljutio. Čitava njegova veselost bila je maska; ona nije ponikla u njemu već je prikrivala ono što je "on" stvarno osećao: strah i Ijutitost. Zbog toga je i čitav njegov položaj postao nesiguran, tako da se on osećao kao uhoda u neprijateljskom taboru, koji svakog trenutka može biti otkriven. Onaj trenutni izraz tuge i očajanja koji smo pri odlasku zapazili na njegovu licu nalazi sada svoju potvrdu i svoje objašnjenje: u tom trenuttku njegovo je lice izražavalo ono šo je "on" stvarno osećao, mada "on", u stvari, uopšte nije bio svestan tog osećanja. To osećanje se u snu opisuje dramatski i izričito, mada se otvoreno ne tiče ljudi na koje su njegova osećanja bila upravljena. Taj čovek nije neurotičar, niti se nalazio pod hipnotičkom čarolijom; on je prilično normalna jedinka, s istim onim nespokojstvom i potrebom za odobravanjem koji su uobičajeni u modernog čoveka. On nije bio svestan da njegova veselost nije "njegova", pošto se toliko navikao da oseća ono što se u određenoj situaciji očekuje od njega da oseća, da bi njegova svesnost o "neobičnosti" nečega bila pre izuzetak nego pravilo. Što važi za mišljenje i osećanje, važi i za htenje. Dok god ih kakva spoljašnja moć otvoreno ne prisili na nešto, ljudi su većinom uvereni da sami donose svoje odluke i da sami žele ono što žele. No to je jedna od naših velikih obmana. Mnoge naše odluke nisu stvarno naše već su nam sugerisane spolja; uspeli smo da sebe ubedimo da smo sami doneli odluku, mada smo se, u stvari, saobrazili tuđim očekivanjima, gonjeni strahom od izdvojenosti i neposrednijim pretnjama našem životu, slobodi i udobnosti. Kad zapitamo dete želi li da svakog dana ide u školu, a ono odgovori: "Naravno da želim" — da li je taj odgovor istinit? Sasvim sigurno da u mnogim slučajvima nije. Možda dete često želi da ide u školu, pa ipak bi veoma često velelo da se umesto toga igra ili da radi nešto drugo. Ako ono oseća: "Želim da idem u školu svakog dana" — ono možda potiskuje svoju nesklonost prema redovnosti školskog rada. Ono oseća da se od njega očekuje želja za svakidašnjim pohađanjem škole i pod tim snažnim pritiskom iščezava detinje osećanje da u školu ide često jedino zato što mora. Dete bi se možda osećalo srećnije kad bi moglo biti svesno da ponekad želi da ide u školu, a da ponekad ide jedino zato što mora. Ipak, "ono" oseća, pod snažnim pritiskom osećanja dužnosti, želju koja se od njega i očekuje. Opšta je pretpostavka da se većina ljudi ženi dragovoljno. U nekim slučajevima ljudi se svesno žene iz osećanja dužnosti ili obaveze. Ima slučajeva kada se čovek ženi zato što "on" to stvarno želi. Ali u mnogim slučajevima čovek (ili žena) svesno veruje da želi da stupi u brak, mada se, u stvari, upleo u niz događaja koji vode braku i koji, na izgled, sprečavaju svako bekstvo. Tokom meseci koji prethode njegovu venčanju čvrsto je uveren da "on" želi da se venča, a prvi i prilično kasni znak da to možda ne želi jeste činjenica što ga na dan venčanja iznenada obuzima panika i što ga nešto podstiče na bekstvo. Ako je "razborit", to će osećanje trajati samo nekoliko minuta i on će s nepokolebljivim ubeđenjem potvrdno odgovoriti na pitanje da li namerava da stupi u brak. Mogli bismo i dalje navoditi mnoge primere iz svakodnevnog života u kojima ljudi na izgled odlučuju, na izgled žele, ali se stvarno povinuju unutrašnjem ili spoljašnjem pritisku da "moraju" da žele ono što će učiniti. Odista, kad posmatramo pojavu ljudskog odlučivanja, pada nam u oči koliko ljudi greše uzimajući za "svoju" odluku ono što, u stvari, predstavlja potčinjavanje konvenciji, dužnosti ili jednostavnom pritisku. Gotovo izgleda da je "originalna" odluka relativno retka pojava u društvu koje, po svoj prilici, temelji svoje postojanje na pojedinačnoj odluci. Želim još podrobnije da izložim jedan slučaj pseudohtenja koji se često može zapaziti pri analizi ljudi bez ikakvih neurotičnih simptoma. Mada taj pojedinačni slučaj nema mnogo veze sa krupnim kulturnim pitanjima kojima se u ovoj knjizi poglavito bavimo, jedan razlog za njegovo podrobno izlaganje jeste) činjenica što on pruža čitaocu neupućenom u delovanje nesvesnih snaga još jednu priliku da se upozna sa tom pojavom, štaviše, tim primerom se ističe nešto što, iako je već nagovešteno, treba izričito izneti: veza potiskivanja s problemom pseudočinova. Mada na potiskivanje čovek uglavnom gleda sa stanovišta delovanja potisnutih snaga u neurotičnom ponašanju, snovima, i tako dalje, važno je, izgleda, istaći da svako potiskivanje odstranjuje izvesne delove čovekovog stvarnog ličnog ja i da čoveka prisiljava da potisnuto osećanje zameni nekakvim pseudoosećanjem. Slučaj koji želim da iznesem je slučaj jednog dvadesetdvogodišnjeg studenta medicine. Njega zanima njegov rad, a njegovi odnosi s ljudima su prilično normalni. On nije naročito nesrećan, mada se često oseća pomalo umoran i mada mu nedostaje osobit životni polet. Razlog iz koga želi da bude podvrgnut analizi je teorijski — hoće da postane psihijatar. Žali se jedino na nekakvu smetnju u svom medicinskom radu. Često ne može da se seti onoga što je pročitao, preterano se zamara za vreme predavanja i pokazuje relativno slab uspeh na ispitima. Njega to zbunjuje, pošto izgleda da za druge predmete ima mnogo bolje pamćenje. On ne sumnja da želi da studira medicinu, ali često veoma sumnja u svoju sposobnost za to. Posle nekoliko nedelja analize on priča da je sanjao kako se nalazi na poslednjem spratuu jednog oblakodera koji je sam izgradio i kako na druge zgrade gleda s blagim osećanjem likovanja. Odjednom, oblakoder se ruši, i on se nađe pod ruševinama. Svestan je svojih napora da se oslobodi iz ruševina i u stanju je da čuje kako neko za njega kaže da je teško povređen i da će lekar ubrzo doći. No njemu se čini da beskonačno dugo mora da čeka na lekarev dolazak. Kad najzad prispe, lekar otkriva da je zaboravio da ponese instrumente, te ne može da mu pruži nikakvu pomoć. U njemu navire silan bes na lekara i on najednom uvidi da stoji, shvata da uopšte nije povređen i podruguje se lekaru; u tom trenutku se budi. On nema mnogo asocijacija u vezi s tim snom, ali sledeće spadaju u značajnije. Misleći na oblakoder koji je izgradio, on uzgred pominje kako ga je oduvek zanimala arhitektura. Dok je bio dete, njegova omiljena zabava u toku mnogih godina bila je igranje blokovima za konstruisanje, a u sedamnaestoj godini pomišljao je da postane arhitekt. Kada je to spomenuo ocu, ovaj je prijateljski odvratio da je on, naravno, slobodan da izabere svoj poziv, ali da je on (otac) uveren da je ta ideja ostatak njegovih detinjih želja, i da bi on (sin) stvarno radije studirao medicinu. Mladić je smatrao da je otac u pravu i otada nije više nikada o tome s njim govorio, već je uzimajući to kao sasvim prirodno, počeo da studira medicinu. Njegove asocijacije o lekaru koji je zakasnio i uz to zaboravio da ponese svoje instrumente bile su prilično nejasne i oskudne. Međutim, dok je govorio o tom delu sna, palo mu je na um da je čas njegove analize bio zakazan u neuobičajeno vreme i da ga je ta izmena, mada se s njom složio bez ikakve zamerke, odista prilično naljutila. Govoreći o tome, on oseća kako njegova ljutitost raste. Optužuje analitičara da je samovoljan i, konačno, veli: "Pa, napokon, ja i onako ne mogu da činim ono što želim". Sam je prilično iznenađen svojom ljutnjom i tom rečenicom, jer dotada nije osećao nikakvo neprijateljstvo prema analitičaru niti prema analitičkom radu. Nešto kasnije on usni drugi san, od koga zapamti samo jedan odlomak: otac mu je povređen u automobilskoj nesreći. On sam je lekar i od njega se očekuje da se pobrine o ocu. Dok pokušava da ga pregleda, oseća da je potpuno paralizovan i ne može ništa da učini. Obuzima ga užas i on se budi. U toku svojih asocijacija on nevoljno pominje da je poslednjih nekoliko godina pomišljao na mogućnost da mu otac iznenada umre i da su ga te misli plašile. Ponekad je čak pomišljao i na imetak koji će mu ostati i šta će učiniti s tim novcem. U tim fantazijama on nije otišao naročito daleko, pošto ih je suzbio čim su počele da se javljaju. Upoređujući ovaj san s onim koji smo već pomenuli, pada mu u oči da u oba slučaja lekar uopšte nije kadar da pruži uspešnu pomoć. Jasnije no ikad pre on shvata svoje osećanje da kao lekar nikad ne može biti ni od kakve koristi. Kada mu se ukaže na to da u prvom snu postoji određeno osećanje ljutitosti na lekarevu impotenciju i ruganje toj impotenciji, on se seća da je često, slušajući ili čitajući o slučajevima u kojima lekar nije bio kadar da pomogne pacijentu, osećao kao neko likovanje koga tada nije bio svestan. U toku dalje analize pojavljuje se druga potisnuta građa. Na svoje iznenađenje, on otkriva da je veoma ljut na svog oca i da štaviše njegovo osećanje da je kao lekar impotentan predstavlja deo opštijeg osećanja nemoći kojim je prožet čitav njegov život. Mada je, na izgled, smatrao da je život uredio prema vlastitim planovima, sada oseća da je u stvari bio obuzet osećanjem pomirenosti. On shvata da je bio uveren da ne može da učini ono što želi i da se morao saobraziti onome što se od njega očekivalo. On sve jasnije uviđa da nikad nije stvarno želeo da postane lekar i da je ono što je na njega upečatljivo delovalo kao nedostatak sposobnosti bilo samo izraz pasivnog otpora. Ovaj slučaj je tipičan primer potiskivanja stvarnih želja i takvog usvajanja tuđih očekivanja, da ta očekivanja izgledaju kao vlastite želje. Mogli bismo reći da originalnu želju zamonjuje pseudoželja. To zamenjivanje originalnih činova mišljenja, osećanja i htenja pseudočinovima dovodi konačno do zamene originalnog ličnog ja. Originalno lično ja je ono ja koje pokreće mentalne aktivnosti. Pseudolično ja je samo stvarni nosilac uloge koja se od date osobe očekuje, ali ono tu ulogu igra pod imenom ličnog ja. Tačno je da neko može da igra mnoge uloge i da subjektivno bude uveren da je on u svakoj ulozi "on". U stvari, u svim tim ulogama on je samo ono što veruje da se od njega očekuje i za mnoge ljude, ako ne za većinu, originalno lično ja potpuno je ugušeno pseudoličnim ja. Ponekad se u snu, u fantazijama ili u pijanstvu može unekoliko pojaviti originalno lično ja — osećanja i misli koje čovek godinama nije doživljavao, često su to rđava osećanja i misli koje je čovek potiskivao zato što ih se plaši ili stidi. Ponekad, međutim, oni predstavljaju upravo njegov najbolji deo, koji je on potisnuo iz straha da ne bude izložen podsmehu ili napadu zbog takvih osećanja i misli.17 Gubitak ličnog ja i njegovo zamenjivanje pseudoličnim ja ostavljaju pojedinca u stanju duboke nesigurnosti. Njega muči sumnja, pošto je, kao suštinski odraz onoga što drugi ljudi od njega očekuju, u izvesnoj meri izgubio svoj identitet. Da bi savladao paniku koja proizlazi iz takvog gubitka identiteta, on je primoran da se saobražava, da traži svoj identitet ustalno odobravati i zbog čega će mu odavatisam ne zna ko je, bar će to drugi znati —prema njihovim očekivanjima; ako oni tosamo ako im poveruje na reč. Automatizovanje pojedinca u modernom onome što će drugi priznanje. Pošto on ako bude postupao znaju, znače i on, društvu uvećalo je bespomoćnost i nesigurnost prosečnog čoveka. On je, stoga, spreman da se potčini novim autoritetima koji mu nude bezbednost i olakšavaju sumnju. U narednom poglavlju iraspravljaćemo o posebnim uslovima koji su bili potrebni da bi se u Nemačkoj ova ponuda prihvatila; ona će pokazati da je autoritarni mehanizam bio najsvojstveniji jezgru nacističkog pokreta — nižoj srednjoj klasi. U poslednjem poglavlju ove knjige nastavićemo raspravu o automatu s obzirom na kulturnu pozornicu u našoj vlastitoj demokratiji.
BELEŠKE UZ GLAVU PETU
15. r. H. S. Saliven, nav. delo, str. 68. i dalje; i njegovo "Istraživanje shizofrenije" ("Research in Schizophrenia"), American Journal of Psychiatry, Vol. IX, No. 3; vidi isto tako rad Fride From-Rajhman (Frieda Fromm-Reichmann) "Problemi transferencije u shizofreniji ("Transference Problems in Schizophrenia"), Psychoanalitic Quarterly, Vol. VIII, No. 4.
16. U pogledu problema hipnoze sr. spisak publikacija M. H. Eriksona (M. H. Erickson),Psychiatry, 1933, Vol. 2, No. 3, str. 472. 17. Psihoanalitički postupak je, u suštini, proces u toku koga osoba pokušava da otkrije originalno, lično ja. "Slobodna asocijacija" označava izražavanje originalnih osećanja i misli, kazivanje istine; ali istina u ovom smislu ne odnosi se na činjenicu što neko kazuje ono što misli, već je samo mišljenje originalno a nije prilagođavanje očekivanoj misli. Frojd je naglasio potiskivanje "rđavoga"; čini nam se da on nije dovoljno sagledao koliko je i "dobro" podložno potiskivanju. |
Biti il’ ne biti
Masha Gessen u svom stanu u Moskvi početkom 1990-ih, foto: Igor Stomakhin
Prilagođeni tekst Robert B. Silvers predavanja koje je autorka održala u Njujorškoj javnoj biblioteci 18. decembra 2017.
1. Fetus
Temu ovog predavanja odredio je današnji datum. Pre 39 godina moji roditelji su odneli svežanj dokumenata u jednu kancelariju u Moskvi. Bio je to naš zahtev za vizu s kojom smo mogli da napustimo Sovjetski Savez. Na vizu smo čekali preko dve godine, a od dana kada nam je izdata svuda me je pratilo osećanje neizvesnosti udruženo sa osećanjem velikih mogućnosti. Ta dva osećanja idu u paru.
Ponovo sam emigrirala kao odrasla osoba. Godine 2016. sam čak nazvana „velikim imigrantom“, što sam shvatila kao priznanje veštini koju sam stekla praksom – mada je malo verovatno da je ta počast imala veze s tim. U međuvremenu sam odgajila i sopstvenu decu. Sa svakim novim korakom u svom životu sve više sam se divila hrabrosti koja je mojim roditeljima bila potrebna da bi zakoračili u ambis. Sećam se kako su sedeli u kuhinji udubljeni u atlas sveta. Za njih je Amerika bila obris na papiru, mreža tankih ljubičastih linija. Pročitali su nekoliko američkih knjiga, videli nekoliko holivudskih filmova. Jedan prijatelj ih je zadirkivao pitanjem da li su sigurni da zapad zaista postoji.
Istina je da to nisu mogli znati. Znali su da ako odu iz Sovjetskog Saveza nikada neće moći da se vrate (poput nekih drugih „znanja“ koja prihvatamo kao retke izvesnosti i ovo se pokazalo pogrešnim). Moraće da stvore dom na drugom mestu. Mislim da ih to nije plašilo: kao Jevreji, nikad se nisu osećali kod kuće u Sovjetskom Savezu – a kad dom nije tamo gde si rođen ništa nije predodređeno. Sve je moguće. Zato su moji roditelji svoj skok u nepoznato uvek shvatali kao veliku avanturu.
Ja nisam bila tako sigurna. Ali mene niko nije pitao.
2. Ranjiva
Kao trinaestogodišnjakinja sam se našla na šumskoj čistini izvan Moskve, na tajnom sastanku jevrejskih kulturnih aktivista – moglo bi se reći na underground sastanku, mada se sve zbivalo na otvorenom. Ljudi su izlazili, jedan, dvoje, nekolicina u isto vreme, s gitarama i bez njih i pevali nam pesme iz svog ograničenog repertoara na hebrejskom i jidišu. Što znači da su stalno ponavljali tri-četiri pesme. Melodije su pokrenule nešto u meni, zagolicale organ – smešten tik iznad grudne kosti – čijeg postojanja nisam bila svesna i probudile osećanje pripadnosti. Bila sam okružena neznancima; sedeli smo na panjevima razmeštenim po travi i do dan-danas nisam zaboravila njihova lica. Gledala sam ih i mislila: Ovo sam ja. „Ovo“ je značilo „Jevrejka“. Trideset sedam godina kasnije, sa svoje današnje osmatračnice, dodala bih: „u sekularnoj kulturnoj zajednici“ i „u Sovjetskom Savezu“, ali tada je prostor bio premalen da bi iziskivao elaboraciju. Sve u vezi s tim je izgledalo očigledno – čim sam saznala ko sam, odlučila sam da ću to i biti. U stvari, ljudi oko mene koji su pevali te pesme tragali su za odgovorom na pitanje kako biti Jevrejin u zemlji koja je izbrisala jevrejstvo. Sada rado zamišljam da su ti ljudi zapravo učili kako da ustanove identitet koji sam i sama prihvatila.
Nekoliko meseci posle toga otišli smo iz Sovjetskog Saveza.
U autobiografskim knjigama izgnanika trenutak emigriranja obično se pominje na samom početku – čak i ako se dogodio pre autorovog rođenja. Uzela sam knjigu Vladimira Nabokova Govori, sećanje da bih potražila odgovarajući citat na uobičajenom mestu. To je potrajalo jer se tražena rečenica nalazila tek na 250. od 310 strana. Evo je: „Prelom u mojoj sudbini omogućio mi je kasnije sinkopalno uzbuđenje kojeg se ni za šta na svetu ne bih odrekao.“
Ovo je često citirana rečenica iz knjige koja je prava riznica citata. Kulturna kritičarka i moja prijateljica, pokojna Svetlana Boym analizirala je Nabokovljevu upotrebu reči „sinkopa“ koja ima tri različita značenja: u lingvistici označava skraćivanje reči izostavljanjem nekog glasa ili sloga u sredini; u muzici promenu ritma i pomeranje akcenta na inače nenaglašen ton; a u medicini kratkotrajan gubitak svesti. „Sinkopa je“, pisala je Svetlana, „suprotnost simbolu i sintezi.“
Suketu Mehta u knjizi Maximum City piše:
“Životom svake osobe dominira jedan središnji događaj koji oblikuje i izobličuje sve što posle njega dolazi. Za mene je to bilo preseljenje u Ameriku u četrnaestoj godini. U tom uzrastu je teško promeniti zemlju. Još nisi prestao da rasteš tamo gde si bio, a ne osećaš se dobro u svojoj koži tu gde si se doselio.”
Mehta me nije izneverio: navedeni odlomak nalazi se na prvim stranama njegove čudesne knjige; uz to, on se preselio u Ameriku u istom uzrastu kao ja. Mada mislim da možda greši kad kaže svake osobe, sigurna sam da se to bez izuzetka odnosi na emigrante: taj prelom oboji sve što se dogodilo pre i posle njega.
Svetlana Boym je imala ličnu teoriju: život emigranta nastavlja se u zemlji iz koje je otišao kao paralelna priča. U jednom neobjavljenom tekstu pokušala je da zamisli paralelne živote svog sovjetsko-rusko-jevrejskog Ja koje je ostavila za sobom. Pred kraj njenog života to praćenje i zamišljanje postalo joj je neka vrsta opsesije. Imala je i teoriju o meni: vratila sam se zato da bih povratila prekinuti život. U svakom slučaju, o jednom životu može se ispričati mnogo priča.
3. Različitost
Na Dan zaljubljenih 1982 – tada sam imala 15 godina – otišla sam na gej igranku na Jejlu. U kampusu više nije bilo strašno biti queer, ali je život homoseksualnih osoba još bio polutajan na vrlo uzbudljiv način. Ne sećam se da sam igrala i čak se ne sećam ni da li sam nekom zapala za oko. Drugim rečima, prilično sam sigurna da me niko nije primetio. Začudo, to me nije potreslo. Sećam se da sam stajala na nekom slabo osvetljenom mestu naslonjena na nekog i da sam se osećala kao deo zajednice. Sećam se da sam pomislila: Ovo bih mogla da budem.
Sinkopa emigracije za mene je značila razliku između otkrivanja ko sam bila (doživljaj u šumi kraj Moskve) i otkrivanja ko bih mogla da budem (doživljaj na igranci). Zahvaljujući „prelomu moje sudbine“, bila sam svesna da je to za mene trenutak izbora.
4. Prava i slobode
Ovde se moja lična priča razilazi s pričom američkog gej i lezbejskog pokreta. Taj pokret se zasnivao na nepostojanju izbora. Neke odluke ćemo možda morati da branimo – naravno, čovek mora biti spreman da brani svoje pravo na izbor – dok se tvrdnja da si tako rođen ili rođena poziva na ljudsko saosećanje ili barem osećaj za pristojnost. Ono istovremeno stavlja tačku na sopstvene sumnje i isključuje buduće mogućnosti. Uglavnom nam je udobno kad nemamo mnogo izbora – baš kao što bih ja bila sigurnija da se moji roditelji nisu zaputili u svoju veliku emigrantsku avanturu.
Kad sam otišla iz Moskve jedna od mojih baka je morala da krije činjenicu da smo emigrirali – počinili smo čin izdaje, što je moglo ugroziti one koji su ostali. U gradiću u kom je živela i gde sam u detinjstvu provodila leta nastavila je da obaveštava moje prijatelje o životu koji nisam vodila. U sovjetskom životu sam polagala prijemni za fakultet i nisam uspela da se upišem. Završila sam na nekakvom tehničkom poslu koji je zvučao vrlo prosečno.
Zabolela me je predvidljivost priče koju je moja baka izabrala za mene. U Sjedinjenim Državama živela sam uzbudljivim i rizičnim životom – prestala sam da pohađam školu, pobegla od kuće, živela u Ist Vilidžu, raznosila pošiljke biciklom, napustila fakultet, radila u gej štampi, u 21. postala urednica magazina, bila uhapšena zbog učestvovanja u protestima organizacije ACT UP, seksualno i romantično eksperimentisala, ponašala se užasno, bila dobar prijatelj – ili barem pokušavala da to budem – ali u ogledalu koje je držala moja baka nije se razlikovalo samo mesto na kom sam živela, već i mogućnost izbora u mom životu.
Posle 10 godina u Americi došla sam u Moskvu po novinarskom zadatku. Mislila sam da će mi ta zemlja biti tuđa, ali dogodilo se neočekivano: osećala sam se vrlo prijatno – kao da se moje telo sve vreme odmaralo u prostoru koji je za njega ostao otvoren – i čak sam se naknadno ljutila što nisam učestvovala u odlučivanju o odlasku. Nastavila sam da dolazim i na kraju sam se prekvalifikovala u novinara koji piše na ruskom. Pretvarala sam se da bih takav život vodila da nikada nisam otišla, ali u dubini duše sam verovala da je moja baka bila u pravu: postojala je neka paralelna ja koja je tavorila na nekom besmislenom inženjerskom poslu. To me je činilo dvostrukom lažnom pretendentkinjom na život koji sam zaista vodila.
Nisam sigurna kada sam odlučila da ostanem u Rusiji, ali se sećam da sam čula kako rečenica koja izražava tu odluku izlazi iz mojih usta i zapanjila se, kao što to ponekad biva kad se odluka obznani. Živela sam tu već godinu dana i razgovarala s bliskim prijateljem koji je i sam tu proveo godinu dana na doktorskim studijama i sad se vraćao kući. „Mislim da ću ostati“, rekla sam. „Naravno da hoćeš“, odgovorio je kao da to uopšte nije bila stvar izbora.
Otprilike u isto vreme intervjuisao me je jedan mladi ruski novinar: zbog odluke da se vratim u Rusiju postala sam dovoljno egzotična da je o meni vredelo pisati. Pitao me je šta više volim da budem: Ruskinja u Americi ili Amerikanka u Rusiji. Naljutila sam se – smatrala sam da sam Ruskinja u Rusiji i Amerikanka u Americi. Trebalo mi je mnogo godina da zavolim to što sam autsajder gde god da odem.
Posetila sam svoje dve bake koje nisam videla od tinejdžerskih dana i počela da ih intervjuišem. Taj projekat je prerastao u knjigu o njihovim životnim izborima. Baka koja je smatrala da nije trebalo da odemo bila je cenzorka, što je, kako mi je objasnila, bio moralni izbor. Školovala se za nastavnicu istorije, ali po završetku studija je bila uverena da bi kao nastavnica istorije u Sovjetskom Savezu morala svakog dana da laže decu. Cenzura joj je pak izgledala kao posao koji bi mogao da obavlja i robot: svaki cenzor mora da precrta isti red ili zapleni istu pošiljku (prvi posao joj je bio cenzura štampanog materijala u pošiljkama iz inostranstva) dok svaki nastavnik istorije koristi drukčiji šarm i veštinu ubeđivanja da bi svojim đacima nametnuo pogrešno razumevanje prošlosti.
Drugu baku sam znala kao buntovnicu i disidentkinju, beskompromisnu osobu. Ali dok sam s njom razgovarala, saznala sam da je prihvatila posao (prevodioca) u tajnoj policiji čim joj je bio ponuđen. To je bilo u vreme Staljinove takozvane antokosmopolitske kampanje, kada su Jevreji isterivani iz svih sovjetskih ustanova. Nije mogla da nađe posao i spase sopstveni život ili, tačnije, život svog malog sina. Mogućnost izbora nije postojala, rekla mi je: morala je da prehrani dete. Nikad nije počela da radi taj posao jer nije prošla medicinski pregled.
Međutim, ključna ličnost u knjizi je njen otac, koji je poginuo u Majdaneku. Znala sam da je učestvovao u pobuni Bjalistoškog geta. Ali tek tada sam otkrila da je služio u jevrejskom veću (Judenrat) pre nego što je odlučio da pomogne pobunjencima.
Dok sam proučavala arhive – sačuvano je neobično mnogo dokumenata iz Bjalistoškog geta – shvatila sam da je moj pradeda bio jedan od vođa jevrejskog veća. Bio je odgovoran za dopremanje hrane i uklanjanje smeća u getu, a našla sam i pouzdano svedočanstvo da je učestvovao u sastavljanju spiskova za likvidaciju. Našla sam i pisana sećanja jednog člana otpora u kojima se govori o nastojanjima mog pradede da suzbije otpor. Kasnije je očigledno promenio mišljenje i počeo da pomaže otporu da prokrijumčari oružje u geto. Pre rata je bio izabrani zvaničnik, član oba gradska veća i jevrejskog veća, pa mi je bilo jasno da je svoje dužnosti u Judenratu shvatao kao logičan nastavak službe za koju je izabran. Mogla sam da sagledam putanju izbora i odluka svog pradede.
Moja baka nije želela da objavim deo o Judenratu i dugo smo vodile bitku oko toga čiju priču treba ispričati – njenu, moju ili obe. Na kraju je ona imala samo jedan zahtev: da izostavim jedan citat iz Ajhmana u Jerusalimu Hane Arendt. U tom neslavnom citatu se tvrdi da holokaust ne bi bio moguć bez saradnje jevrejskih veća.
Videla sam to kao priču o nemogućim, mučnim odlukama koje je moj pradeda ipak uporno donosio. Totalitarni režimi teže da onemoguće izbor i tada me je upravo to zanimalo. Bila sam zapanjena jazom između sopstvene moći da donosim odluke zasnovane na rasuđivanju i nepodnošljivo ograničenih mogućnosti s kojima su se suočavali moji praroditelji. Usredsredila sam se na ideju „nemogućnosti izbora“ i „nemanja izbora“. Sad me zanima nešto drugo: mislim da otpor može da se uobliči kao insistiranje na izboru čak i onda kad se mora birati između dve neprihvatljive opcije.
5. Naučno utemeljeno
U Sjedinjenim Država avantura mojih roditelja se završila 11 godina nakon dolaska. Majka je umrla od raka u leto 1992. Posle još 11 godina prihvatila sam poziv da predajem na univerzitetu – i da godinu dana budem Ruskinja u Americi. Tokom te godine uradila sam genetski test i on je pokazao da imam genetsku mutaciju koja je ubila moju majku i, pre toga, tetku. „Takva sam se rodila“ – rodila sam se da dobijem rak dojke ili jajnika, ili i jedno i drugo. Savetnici za genetiku i lekari su me pitali šta želim da uradim. Morala sam da biram između „agresivne kontrole“ – traženja prvih znakova raka koji će se, po rečima lekara, sigurno pojaviti – i preventivne hirurgije.
Na kraju sam počela da pišem, najpre niz članaka a onda i knjigu o donošenju odluka u doba genetskog testiranja. Razgovarala sam s ljudima koji su se suočili s daleko drastičnijim izborom nego što je bio moj. Ti ljudi su odlučili da žive bez tako važnih organa kao što su želudac ili pankreas, dok su meni lekari savetovali da uklonim samo dojke i jajnike. Izabrala sam sam da uklonim dojke i stavim inplante. Birala sam veličinu grudi i svoju sudbinu!
Lekari su smatrali da to nije dobar izbor: oni su se zalagali za odstranjivanje jajnika pre nego dojki jer su smatrali da je to važnije. Našla sam ubedljive dokaze u prilog zadržavanju jajnika još neko vreme, ali posle dve i po godine sam uklonila i njih. Otprilike u to vreme mi je lekar rekao da više nemam izbora.
6. Transrodnost
Posle dve decenije provedene u Rusiji opet sam otišla odande. Bio je to jedan od onih nemogućih izbora koji ne izgledaju kao izbor: bila sam jedna od mnogih koji su izbačeni iz zemlje posle protesta 2011-2012. i uvođenja represivnih mera. Nekima je ostavljeno da biraju između emigracije i zatvora. Mogla sam da biram između dve mogućnosti: da emigriram ili da o mojoj deci brinu socijalne službe zato što sam queer.
Šta se dogodilo s životom koji je moje diskontinuirano Ja vodilo u Americi dok sam ja živela u Rusiji? Moj spisateljski život je manje-više napredovao – dok sam živela u Rusiji, objavljivala sam u Sjedinjenim Državama. Društveno gledano, ko sam ja bila? Koji narod je bio moj? Gde sam pripadala? Izgubila sam neke prijatelje i stekla neke druge. Neki prijatelji su postali par, neki se rastali, ponovo se vezali, imali decu. Ja sam raskinula jednu vezu, ušla u drugu i takođe sam imala decu.
Uz to, neke od žena koje sam poznavala su postale muškarci. Većina transrodnih osoba to ne bi tako rekla; u datom jeziku nema izbora: ljudi kažu da su uvek bili muškarac ili žena i da se sad samo pojavilo njihovo pravo sopstvo. To je isti onaj pristup „takav rođen ili takva rođena“ koji su gej i lezbejski pokreti tako dobro politički koristili u vreme dok sam bila odsutna i koji je queer osobama otvorio institucije kakve su vojska i brak.
Standardna priča ide otprilike ovako: u detinjstvu sam se uvek osećala kao dečak, ili nikad se nisam osećala kao devojčica, a onda sam pokušala da budem lezbejka, ali zapravo nije bila posredi seksualna orijentacja već rod, tačnije „istinski rod“, koji se sad može osvojiti promenom pola. Shvatila sam da me te priče nerviraju. I ja sam se uvek osećala kao dečak! Morala sam da se potrudim da bih uživala u tome što sam žena (šta god to značilo) – i uspela sam, naučila sam kakoda to budem. Ipak: bila sam tu, suočena s mogućnošću da bih, u paralelnom životu koje je moje ostavljeno ja vodilo u Sjedinjenim Državama dok sam ja živela u Rusiji, izvršila taj prelaz. Autentični rod (šta god to značilo) nije imao mnogo veze s tim, ali mogućnost izbora jeste. Nekako mi je promakla čnjenica da ta mogućnost postoji.
Napisala sam celu knjigu o odlukama povezanim sa odstranjivanjem delova tela koji su me naizgled činili ženom: dojki, jajnika, materice. A nisam dovela u pitanje uobičajenu pretpostavku da osoba posle mastektomije razmišlja o rekonstrukciji dojki, a da se posle radikalne histerektomije pita da li da prima hormonsku terapiju, tačnije estrogen. Izvršila sam rekonstrukciju i uzimala estrogen. Žalosno sam previdela opciju da svoje odluke, donete pod izvesnim pritiskom neprijatnih okolnosti, shvatim kao mogućnost za avanturu. Nisam uspela da razmotrim nastanjivanje drugačijeg tela onako kako bi čovek mislio o odlasku u drugu zemlju. Kako zamišljam osobu koja sam sada?
Odustala sam od estrogena i počela da uzimam testosteron. Imala sam problema sa naučnim istraživanjima o tome jer sam otkrila da svi objavljeni radovi o korišćenju testosterona kod ljudi koji su započeli kao žene spadaju u jednu od dve kategorije: ili nastoje da pokažu da će osobe koje primaju testosteron doživeti sve željene maskulinizirajuće promene ili pak nastoje da pokažu da žene neće doživeti maskulinizirajuće promene od kojih strahuju. Primam malu dozu i pojma nemam kako će to uticati na mene. Glas mi je postao dublji. Moje telo se menja.
S druge strane, tela se sve vreme menjaju. U knjizi Argonauti Maggie Nelson citira svog partnera, umetnika Harryja Dodgea koji je rekao da nikud ne ide – da ne doživljava nikakvu tranziciju, već samo postaje ono što jeste. Poznato mi je to osećanje, mada bih verovatno rekla obrnuto: 39 godina, otkad su moji roditelji odneli ona dokumenta u kancelariju za izdavanje viza, osećala sam takvu nesigurnost da nisam polagala nikakvo pravo na to da budem „ono što zaista jesam“. Osobu čini niz odluka i pravo pitanje je zapravo: Da li će moja sledeća odluka biti svesna i da li će moja sposobnost da je donesem biti neometena?
7. Zasnovano na svedočanstvu
Morala sam da uložim mali napor da bih nažrvljane beleške za ovo predavanje organizovala oko 7 reči čije je korišćenje Trumpova administracija zabranila Centrima za kontrolu bolesti. Svih sedam reči – od „fetus“ do „zasnovano na svedočanstvu“ – odražavaju se na naše razumevanje pojma izbora.
Mogućnost izbora je veliki teret. Poziv da zamišljamo svoj život, da to neprestano radimo, može zvučati kao nepodnošljivo težak zahtev. Totalitarni režimi nastoje da ponište mogućnost izbora, a pojedinci koji teže položaju autokrate obećavaju ljudima da će ih osloboditi potrebe da biraju. To obećanje je sadržano u sloganu „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ – ono doziva čari imaginarne prošlosti u kojoj je čovek bio slobodan da ne bira.
Prošle godine me je iznenadilo to što oživljavanje interesovanja za neke klasične knjige o totalitarizmu nije vratilo u središte pažnje divnu knjigu Ericha Fromma Bekstvo od slobode (mada su Fromma, koji je bio psihoanalitičar i socijalni psiholog, ponovo otkrili mnogi ljudi koji se profesionalno bave mentalnim zdravljem jer je on uveo pojam „maligni narcizam“). U uvodu se Fromm izvinjava zbog onog što smatra aljkavošću koja je, kao što kaže, proizašla iz potrebe da brzo napiše tu knjigu jer je osećao je da svet srlja u katastrofu. Fromm je to pisao 1940. godine.
Fromm kaže da postoje dve vrste slobode: „sloboda od“, koju svi želimo – svi želimo da nam roditelji više ne govore šta da radimo – i „sloboda za“, koja može biti teška, pa i neizdrživa. To je sloboda da se zamisli sopstvena budućnost, sloboda biranja. Fromm kaže da u nekim periodima ljudske istorije teret „slobode za“ postaje suviše težak i da većina ljudi ne može da ga podnese, te zato rado prenosi svoju moć odlučivanja na nekog drugog čim se ukaže prilika – bilo na Martina Luthera, Adolfa Hitlera ili Donalda Trumpa.
Nije neobično što je Trump opsednut ljudima koji otelotvoruju mogućnost izbora. Imigranti su njegov najstrašniji zamišljeni neprijatelj, onaj koji se mora „ekstremno kontrolisati“, zaustaviti zidom, čiji se zločini moraju prijavljivati na posebnu vruću liniju i čije se porodice moraju držati van zemlje. Podseća me na „agresivnu kontrolu“ raka koji će se sigurno pojaviti. Transrodni ljudi su bili druga meta Trumpovog očigledno spontanog istresanja – doživeli smo da im bude onemogućen pristup vojsci, da budu opozvane mere zaštite transrodnih studenata, a sad i da bude zabranjena sama reč „transrodno“.
Ali kad govorimo o imigrantima, skloni smo da u prvi red istaknemo nepostojanje izbora kao i kad govorimo o queer ili transrodnim osobama. Usredsređujemo se na razliku između izbeglica i „ekonomskih migranata“, a ne pitamo se zašto se strah od gladi i bede smatra manje važnim razlogom za migraciju nego što je to strah od zatvora ili umiranja od vatrenog oružja – i to samo onda kad su meci ispaljeni iz političkih ili verskih razloga. Ali još važnije od toga, zašto usvajamo sledeći stav: što je ograničenija mogućnost neke osobe da bira, to je ona podobnija da uđe u zemlju koja slobodu ličnog izbora proglašava za jedan od svojih ideala?
Imigranti biraju, donose odluke. Hrabrost nije ostajanje po ceni da te pogodi metak, hrabrost je odluka da se to izbegne. U Sovjetskom Savezu većina disidenata je smatrala da osoba koja je suočena s nemogućim izborom između napuštanja zemlje i odlaska u zatvor treba da izabere ono prvo. Manje dramatično, hrabrost je sposobnost da se sopstveni izbor doživi manje kao bekstvo, a više kao avantura. Hrabrost je biti živi podsetnik na mogućnosti izbora u životu – nešto što imigranti i većina transrodnih osoba zaista jesu, bilo da njihov lični narativ govori o izboru ili ne.
Volela bih da mogu da završim tonom nade, na primer ovako: ako samo budemo insistirali na svom pravu na izbor, uspećemo da odagnamo mrak. Nisam sigurna da je tako. Ali zaista mislim da će nam korišćenje mogućnosti izbora i, što je još važnije, zamišljanje drugih, boljih izbora, dati najbolje moguće šanse da izađemo iz mraka bolji nego što smo bili kad smo u njega ušli. To donekle liči na emigriranje: odluka da se ode retko se doživljava kao slobodan izbor, ali naše odluke o životu u novim predelima (ili promenjenim telima) zahtevaju imaginaciju.
The New York Review of Books, 08.02.2018.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 23.03.2018.
Пријавите се на:
Постови (Atom)