Jovan Sterija Popović

Sterija nije nikad razumeo Srbiju
Slobodna Vojvodina, subota, 01 decembar 2012 03:56

piše: Lazar Rotkvarac

Od ushićenog reformatora do glagoljičkog pesimiste

Mi smo svojevremeno već pisali o Steriji Popoviću, njegovom neslavnom kraju - kada se razočaran vratio iz Srbije u rodni Vršac, gde je praktično i umro od posledica depresije.
Naravno, čovek se nekako uvek nađe u nekom svom istraživanju; nabasa na teme o kojima je pisao pre, pa tako i mi ovde.
Pažljivije iščitavanje kritičarskih osvrta o životu i radu Sterije Popovića otkriva i više detalja o svemu.
Jovan Sterija Popović je bio takoreći tipičan predstavnik VOJVOĐANSKOG srpskog Romantizma, koji je pohrlio grlom u jagode u pohode romantičarskoj zamisli od ''matične'' Srbije - da bi u svemu otkrio duboko razočarenje.
Kao mlad i školovan, obrazovan čovek, jedva je bio dočekao da dobije priliku i ode u Srbiju - pomogne joj u prosvećivanju, evropeizaciji - prenese svo znanje i iskustvo stečeno u Evropi.
Naravno, kao i Dositej pre njega, nailazi na niz prepreka - ali ne samo u političkom smislu; Sterija otkriva i druge razlike - za koje je verovao da ne mogu postojati, a one su bile - i istorijske, kulturološke, mentalna poimanja i sklopovi običnog sveta...
Steriji Popoviću je sav početni elan i entuzijazam brzo splasnuo suočen sa stvarnošću Srbije - koju do kraja nije nikad razumeo.
Njegove komedije, pre svega, bile su komedije zasnovane na mentalnom sklopu, ali isključivo vojvođanske srpske građanske (ali i druge socijalne) sredine.
Mnogi knjićevni kritičari, a posebno iz Srbije - relativno malo cene književni opus i stvaralaštvo Sterije Popovića, često ga nazivajući plagijatorom, sa te komediografske strane - sa pesničke i dramske - čak tvrde da je bio daleko od nekog nivoa i snage.
Nakon svega iščitanog, rekao bih da je njihovo mišljenje (a nadamo se stručno, jer u pozadini i između redova se oseća njihov antagonizam prema njemu kao ličnosti koja se razočarala u Srbiju) ipak formirano na osnovu ''onog drugog''; ne toliko književne snage Sterije.
Možda to nismo pomenuli prvi put, ali Sterija Popović je utemeljivač studija Prava u Obrenovićevskoj Srbiji - koja se dotle rukovodila isključivog šerijatskim i arhaičnim, feudalnim zakonima i običajnim pravima.
Sterija Popović je bio pre svega ugledan advokat, koji je završio evropske studije - da bi ih pokušao primeniti i preneti dubokom otomanskom, i zakonodavnom, i mentalnom, nasleđu tadašnje Srbije.
I naravno, mi znamo da je on u tom procesu jednostavno ''pukao'' i odustao; videvši S KIM na kraju krajeva ima posla.
Jer su se Srbi iz Srbije žestoko opirali navikama i običajima - edukaciji i evropeizaciji; često svoje sporove rešavajući na krajnje necivilizovan, protivpravan i brutalan način.
Sterija to nije nikad razumeo.
Književni kritičar Miodrag Popović je čak bio zapisao i to - ''da je Sterijina komedija ''Beograd - nekad i sad'' znatno slabijeg realizma od onog čiju je tematiku uzimao iz Vojvodine'',
stoga zaključivši
''Ne mogući idejno i politički da prati (tadašnju) Srbiju - Sterija nije ni mogao da zavoli (do kraja) njenu ''vrelu i divlju prirodu'' (o kako to ''romantičarski'' zvuči, prim. aut.)
Veliki (a kako to kažu uglavnom srbijanski književni kritičari - ''plagijatorski'') ( mi ćemo dodati - VOJVOĐANSKI) komediograf ''očigledno nije bio dorastao jednoj ''revolucionarnoj'' stvarnosti'' (hajdučiji. prim. aut.).
I u jednoj drugoj Sterijinoj komediji ''Sudbina jednog razuma'', prisutna je ta ''beogradska tema'' - koja prikazuje NJEGOV lični doživljaj - unutrašnji sukob sa sredinom koju NIKAD do kraja nije razumeo.
A kojoj je, kao i mnogi vojvođanski srpski romantičari - hrlio - sanjao; na osnovu priča i mitologija.
Upravo kako i mi sami pronalazimo danas isto - isto razočarenje - u spoznaji Srbije - koja se ni do danas nije promenila; nikad evropeizirala - uvek ostala u tom osmanskom mentalitetu sumnji i primitivizma.
Koliki je bio stepen njegovog ličnog razočarenja, Sterija se u potpunosti deprimiran - povukao iz javnog života - utonuvši u sopstveni mrak i pesimizam; kojem je posvetio poslednje godine svog nedugog života.
Čakštaviše - toliki borac za prosvećivanje i modernizaciju Srbije - do kraja se vratio Glagoljici i Slavjanosrpskom (kojeg je toliko ismevao u svojim delima); njegovo poslednje delo se zvalo ''Davrojanke'' - poetski opus traženja sopstvenog smisla i smisla života.
Šta Nam sve ovo govori?
Govori Nam to - da su razlike između Vojvodine i Srbije - i dalje duboke - i dalje nepremostive; i dalje postoji taj duboki jaz istorijsko-kulturnog nasleđa, koji se gotovo genetski učaurio u dva mentaliteta.
I možemo mi pričati i razglabati o zajedničkom imenitelju - vojvođanski Srbi (sa korenjem ili mentalno uklopljeni) će uvek biti ''nešto drugo''.
I mogu nas poistovećivati - a podsetiću da ima i onih koji bi da nam spočitaju grehe da smo i sami saučestvovali u ''zajedničkom ludilu i zlu'' (što mi kategorički odbijamo, jer znamo da to nije istina); mogu nas pokušavati izjednačiti - mi smo ljudi ''dva sveta''; dva zasebna mentaliteta.
U tom smislu ću se osvrnuti i na neke druge tematike - ''poistovećivanja'' i nametanja krivice - kažu ''neki'' - novosadski ''Dnevnik'' ili RTV su bili ''veći katolici od Pape''; više perjanice velikosrBskog nacionalizma - baš kako nam nameću i neke od jazbina i ''centara'' velikosrBskog nacionalizma i ludila.
Dozvolite - recimo, Milijana Baletić, koliko ja znam - i dalje govori ijekavicom (bez ljutnje za neke od naših čitalaca i simpatizera); crnogorski dijalektom.
I sem Koste Čavoškog, ne znam, onog Pejina - vi ćete retko naći neke, ''ukorenjene'' - a tako nacionalno - ''slepomrzačke''; iz prostog razloga - što Ravnica nikad ne može imati tako vrelu krv - kada prosečan paor (a mnogima od nas su takvi geni) provede ceo dan na njivi - orući i teško radeći; znate - tu se izgubi, i znoja - ali i energije - posebno onog ''viška''; kojeg oni ''vreli'' ispoljavaju na pogrešnu stranu.
Zamera se Vojvođanima da nemaju snage - duha i nadahnuća - da se pokrenu; odveć letargični - nikad da se dignu protiv nepravde i sile.
Pa slušajte, zato su mnoge glave i ostale na ramenima.
Panonac je imao mozak - ne da uzima pušku i oružje - već da preživi u teška vremena.
A suviše su ga dugo tukli, mučili i batinali.
Vlast i oružje - gola sila - je uvek bila u drugim rukama.
Panonsko oružje je uvek bio plug - ralo - zemlja.
Tu se ratovalo - za zrno žita - da se preživi - ne gladuje.
Drugo, indoktrinacija - da ne budemo ''izrodi'' - večito nametanje krivice - na labilnim ljudima i karakterima ima odjeka, da ih navedu na taj put i stranu Trpljenja.
Trpi da te ne bi proglasili izdajicom.
A Nepravda, Glad, Depresija - sve više boli.
I ne može se sve uvek ni sakriti.
Udare te jednom, okreneš se - udare drugi put - treći...
Pa na kraju i da si najpitomiji i najblaži - moraš popizditi.
A mi ovde već imamo iskustva sa mirnim Dunavom - koji tako letargično i romantično teče pored nas; i hrani nas i poji - ali i on katkad promeni tu svoju ''ćud'' - nabuja i podivlja - pa poplavi; čak i ubije.
Problem Sterije Popovića je problem većine Nas.
I zbog svega ga sve više razumem - i sve više cenim; mada, ako malo bolje razmislim - sad mi je i jasno zašto nije toliko omiljen u Srbiji. Nije ni Radoje Domanović, ni Dimitrije Tucović  - svako, ko je želeo da nešto kvalitativno promeni - načne tu ''žabokrečinu'' od sistema.
Značaj Sterije Popovića je za nas u Vojvodini daleko veći - jer Nam je još on svojim primerom poručivao - samo ga nismo čuli; a i po običaju - tajilo se od Nas - kao i mnogo šta drugo.
I njegove komedije danas možemo posmatrati samo iz njegovog ugla - u vreme dok ih je pisao; da je kojim slučajem smogao snage - ko zna kako bi ''Rodoljupci'' danas izgledali i zvučali.
Da ne kažemo - ''Laža i Paralaža''.
Sterija Popović je bio jedna kompleksna ličnost, kao i mnogi od nas - treba ga sagledati u celini - sa svih strana - da bi došli do zaključka; koji je na kraju svojstven većini Nas sa ovih prostora.

***