Čuvari fašistoidnog poretka u najavi

Militantna ultra-desnica:

Potencijalna vojska građanskog rata, čuvari fašistoidnog poretka u najavi

Objavljeno od Milan Marinković  dana Veljača 19, 2013  u Slideshow

  

U gadnoj su zabludi mnogi koji veruju da će proces evropskih integracija sam po sebi uspeti da postavi stvari na svoje mesto.

Mnogo je toga doprinelo nastanku, a potom i zabrinjavajuće brzom rastu desnog ekstremizma na ovom prostoru. Umesto kao pouka o destruktivnosti nacionalizma (naročito agresivnog nacionalizma), minuli ratovi poslužili su za njegovu legitimizaciju i još snažniju promociju. Jednako značajnu ulogu igra i ideološko-politička zloupotreba obrazovnog sistema, kao i brojnih visokotiražnih medija, u svrhu stvaranja, očuvanja i neprekidnog jačanja nacionalističke svesti kod novih, nadolazećih generacija.

Na ovo se nadovezuje i blaga kaznena politika. Domaća su zakonodavstva i pravosudni organi već predugo isuviše blagonakloni prema brojnim vidovima nasilja, a posebno prema nasilju koje ultradesničari i fudbalski huligani čine nad pripadnicima tradicionalno diskriminisanih društvenih grupacija.

Sa druge strane, Haški tribunal jeste generalno pokazao daleko niži stepen tolerancije prema ratnim zločincima u pogledu visine kazni, ali su se zato neki od njih uspeli pre vremena ponovo naći na slobodi, uglavnom ili zbog „dobrog vladanja“ ili, kao u slučaju upravo oslobođenog Mladena Naletilića Tute, „lošeg zdravstvenog stanja“, čime se, iako verovatno to nije bila namera, ipak posredno šalje poruka da je zločin isplativ, tim pre ako je izvršen radi „višeg (čitaj: nacionalnog) cilja“.

Lično mislim da za nasilnike nikakve olakšavajuće okolnosti ne bi smele da postoje, a za ratne zločince pogotovo (ali mene se, na žalost, ne pita). Kad je o haškim osuđenicima reč, stvar dodatno pogoršava to što ih mainstream politike u njihovim matičnim državama, na manje ili više otvoren način, nastoje tretirati ako ne baš kao klasične heroje, onda svakako kao „mučenike“ koji su platili nezasluženo visoku cenu (nepravedne politike međunarodne zajednice, licemerja Zapada, ili čega već sve ne).

Pobrojani primeri predstavljaju samo deo uzroka omasovljenja i učvrščivanja ekstremno desnih svetonazora među mlađom populacijom. Pokreti te vrste postoje i u daleko civilizovanijim društvima, ali su tamo marginalnog karaktera, najvećim delom zbog toga što kod većinske javnosti postoji jasna svest o neprihvatljivosti njihovih ideja, dok ovde to nipošto nije slučaj. Ovde se, to jest, bukvalno sve da relativizovati, pa čak i opravdati; ne samo retrogradne ideje, već i sama primena nasilja u određenim slučajevima.

Sklonost tihe većine da se uglavnom tolerantno odnosi prema počiniteljima ideološki motivisanih nasilnih akata nad pažljivo odabranim kategorijama stanovništva u bitnoj meri utiče na formiranje prilično pomirljivog pristupa i kod najvećeg dela političke klase prema militantnoj krajnjoj desnici, uključujući i one političke snage koje, bar deklarativno, osuđuju takvo ponašanje i delovanje, a o onim drugima da i ne govorimo. Dodamo li ovome i podršku koju ekstremisti uživaju od strane vodećih crkvenih autoriteta, čiji se uticaj i popularnost kod nas ionako skoro nikad ne dovode u pitanje, bujanje ultradesničarskog nasilja ni najmanje ne treba da nas iznenađuje.

Uslovna podela militantnih eksremista

Do ovde sam govorio o militantnom desničarenju na ex-YU prostoru generalno. Sada ću se pretežno fokusirati na Srbiju. Povod za to je dvojak: pre svega, iz Srbije je incijalno bio pokrenut etnohegemonistički projekat kao izvor sveg zla koje se ubrzo munjevito proširilo na ostatak regiona; osim toga, čini se da je ekstremni nacionalizam u Srbiji uspeo najdalje da ode u pravcu vlastite političke legitimizacije. Uz usputnu napomenu da se njegov uticaj, iz očiglednih razloga, značajno preliva i na teritoriju Republike Srpske, bez obzira što se ova ne nalazi u Srbiji.

Ukupno posmatrano, nasilne ekstremiste u Srbiji možemo podeliti na dve osnovne kategorije: tzv. fudbalske (odnosno sportsko-navijačke) huligane i pripadnike ultradesničarskih pokreta. Iako te dve grupacije suštinski spadaju u jedinstven kulturološko-politički (para)entitet, pri čemu se njihov uzajamni odnos bez dileme može definisati kao saveznički, ipak postoje razlike zbog kojih bi ih trebalo odvojeno analizirati.

Osnovna razlika ogleda se u bazičnom motivu postojanja i delovanja. Dok je kod ultradesničarskih pokreta ključan ideološki momenat, kod huliganskih podgrupa dominantni su kriminalno-lukrativni interesi; zapravo, huliganske udruge, u suštini, nisu ništa drugo do regrutni centri za buduće kriminalce, na prvom mestu narkodilere i reketaše, koji su svi ujedno i ovisnici o drogi (ili će to, pre ili kasnije, neminovno postati). Ono što im je, pak, zajedničko, zbog čega se nalaze u maltene neraskidivoj vezi, jesu – neprijatelji. Ni jednima ni drugima, naime, nikako ne bi odgovaralo da se u zemlji konačno i nepovratno uspostave institucije pravne države po uzoru na model razvijenih zapadnih demokratija. Otuda su potpuno jasne razmere aktivnog otpora koji ispoljavaju prema procesu evro(atlantskih) integracija, budući da jedino kroz taj proces Srbija ima kakvu-takvu šansu da postane elementarno uređena država. To je, dakle, ono ključno polje u kojem im se interesi nesumnjivo poklapaju. Uz to, pažnju valja obratiti i na podatak da priličan broj pojedinaca istovremeno pripada i huliganskim falangama i ultradesničarskim (klerofašističkim) pokretima.

Okvirna procena rizika

Pitanje na koje je i dalje nemoguće dati sasvim precizan i pouzdan odgovor jeste sledeće: koliki je tačan stepen potencijalnog rizika po bezbednost građana i države koju militantna desnica u Srbiji trenutno nosi, to jest kolika je njena relativna operativna snaga na nivou celokupnog društva. U isto vreme, gotovo se sa sigurnošću sme tvrditi da sve ove grupacije mogu, pored podrške crkvenih krugova, računati i na snažnu potporu pojedinih paralelnih centara moći iz domena politike, obaveštajno-bezbednosnih struktura, kriminalnog podzemlja, a po svoj prilici i iz delova formalno legalne privredno-ekonomske sfere, čiji su interesi identični ili bar umnogome komaptibilni sa njihovim.

Da bi se bliže mogao ustanoviti stvarni nivo trajne opasnosti po društvenu i političku stabilnost, neophodno je imati uvid u konkretne činjenice: ko sve operiše u okviru pomenutih paralelnih centara moći?; koliko je svaka od tih interesnih grupa pojedinačno moćna i uticajna; u kakvim su međusobnim odnosima, odnosno ko i zašto sa kim sarađuje, a ko se protiv koga bori za prevlast; do koje je mere svaka od njih uspela da se infiltrira u zvanične državne strukture, posebno u službe bezbednosti, pravosuđe i ključne centre političkog odlučivanja (u kojim državnim organima imaju najjača uporišta, sa kojim su političkim partijama ili ličnostima, kako iz vlasti, tako i iz opozicije, najbliže povezani, i slično…)?; imaju li veze sa sličnim strukturama u pojedinim stranim državama, itd.?

Naredni set pitanja odnosi se na stanje u samom državno-političkom aparatu: da li su uspostavljene ključne pretpostavke da formalni organi vlasti mogu funkcionisati sinhronizovano i kao koherentna celina, ili je na delu neprestana borba za preuzimanje kontrolnog paketa efektivne upravljačke moći?; koliko su najviši državni organi u mogućnosti da preko rukovodstava bezbednosnih službi kontrolišu srednje i niže nivoe njihove hijerarhije, i koliko su upoznati sa realnim stanjem i odnosima unutar istih?; konačno, jesu li uopšte ključni nosioci vlasti svesni kakva je i kolika opasnost od postojanja otuđenih, autonomnih frakcija koje operišu u sivoj zoni obaveštajno-bezbednosnog aparata, pri čemu situaciju dodatno pogoršava nedostatak regulative u privatnom sektoru bezbednosti?

Latentna fašizacija omladine

Iako na većinu ovih pitanja ne posedujemo do kraja jasne odgovore, više je nego dovoljno osnova za pretpostavku da je stanje, u najmanju ruku, jako rovito i teško popravljivo. I to toliko da čak i ukoliko bi u vlasti vladalo maksimalno jedinstvo i nedvosmisleno iskrena politička volja da se krene u rešavanje ovog gorućeg problema, veliko je pitanje kakav bi bio krajnji ishod takvog poduhvata, imajući u vidu dugogodišnje ignorisanje mnogih upozoravajućih trendova i njihovo uporno guranje pod tepih (gde o razlozima za takvu neodgovornost, opet, uglavnom možemo samo da nagađamo).

Na duži rok bi, po svoj prilici, ipak najviše trebalo da nas zabrinjava uloga obrazovnog sistema u serijskoj proizvodnji naraštaja sklonih ekstremno desnim ideologijama. Često se previđa da simpatizeri ideja agresivnog nacionalizma među mladima nisu isključivo i obavezno pripadnici ultradesničarskih pokreta ili huliganskih podgrupa. Izuzetno je, naime, visok procenat naizgled pristojnih i, za ovdašnje standarde, normalnih omladinaca koji pokazuju, blago rečeno, opasnu sklonost identifikaciji sa ekstremno nacionalističkim, katkad i otvoreno fašistoidnim idejama. Navešću samo jedan, više nego ilustrativan primer: strahovita mržnja prema, u prvom redu, Albancima i Hrvatima (nešto manje prema domaćim muslimanima), kao neupitnim neprijateljima, karaktristična je za većinu današnje omladine u Srbiji, uprkos tome što masa njih nikada u životu nije uživo ni videla, kamoli lično upoznala, niti jednog jedinog Albanca ili Hrvata.

Struktura članstva

Radi boljeg razumevanja prirode nastanka i razvoja militantnih ektremističkih pokreta u Srbiji, valja se takođe osvrnuti na njihovu kadrovsku strukturu. Sa organizaciono-hijerarhijskog aspekta, članstvo ovih organizacija se u osnovi može podeliti na vođe (kad su u pitanju huliganske grupe), odnosno lidere (u slučaju ideoloških pokreta), na jednoj strani, i izvršioce (topovsko meso), na drugoj.

Međutim, socio-psihološki posmatrano, unutar kategorije izvršilaca mogu se prepoznati dva specifična tipa članova: (1) rođeni nasilnici; i (2) namerno zalutali.

Prvu grupu – dakle, rođene nasilnike – čine oni koji u nasilju uživaju, neretko do te mere da im ono postaje važnije i od samih ideoloških motiva za pripadnost određenom ekstremnom pokretu; reč je, po svoj prilici, o osobama sa ozbiljnim psihopatskim poremećajem ličnosti.

„Namerno zalutale“ od rođenih nasilnika presudno razlikuje to što, iako će uzeti učešća u zajedničkom vršenju nasilničkih akata, ipak nisu po prirodi nasilni. U pitanju su, uprošćeno rečeno, pojedinci koji se u krugu svoje porodice, ili drugog neposredno bliskog okruženja, osećaju neshvaćeno, ponekad i odbačeno, zbog čega pripadnost militantnim grupama doživljavaju kao svojevrstan način da pobegnu od lične frustracije, kao mogućnost da se, bar u okviru tog mikro-sveta, osete važnim i vrednim (samo)poštovanja.

U akcijama koje podrazumevaju vršenje nasilja, „namerno zalutali“ učestvuju iskljičivo u okviru grupe kojoj pripadaju, ali u samom nasilju ne uživaju (premda kod nekih to vremenom, usled stalne prakse, može i da se promeni). No, i pored toga, neće se nipošto usuditi da se ne povinuju komandi vođstva kada ono naredi kolektivnu nasilnu akciju, prvenstveno iz straha da ne budu ismejani kao kukavice, a zatim i izopšteni iz grupe. Umesto toga, trudiće se da koriste minimalno moguću silu tokom učešća u nasilnom činu; tačnije, koristiće onoliki stepen sile za koji procene da je dovoljno visok da se pred saborcima ne obrukaju, a opet dovoljno nizak da ih savest previše ne grize.

Za razliku od izvršilaca obe vrste, vođe/lideri, po pravilu, mahom podstrekavaju, komanduju i koordinišu akcijama, ali, izuzev u posebnim prilikama, retko kada operativno učestvuju u direktnom vršenju nasilja u sklopu aktivnosti sopstvene grupe. U toj vrsti nasilja oni učestvuju samo dok se sa nižih nivoa u hijerarhiji probijaju ka vrhu.

Potencijalne posledice daljeg jačanja ekstremizma

Nakon svega, umesno bi bilo zapitati se šta nas čeka u budućnosti ukoliko društvo, na čelu sa nadležnim državnim organima, i dalje bude tretiralo militantni desni ekstremizam, ali i nasilje u celini, kao kakvu marginalnu pojavu, nedovoljno bitnu da bi se morala početi sistemskim putem sasecati u korenu, beskompromisno i bez izuzetka?

U gadnoj su zabludi mnogi koji veruju da će proces evropskih integracija sam po sebi uspeti da postavi stvari na svoje mesto, i da je dovoljno samo ne skretati sa tog puta, pa će sve na kraju ispasti kako treba. Bilo bi lepo da je tako, ali – od te utopije nema ništa. Jer, za sve to vreme u Srbiji su paralelno uspostavljani skoro svi neophodni uslovi da u nekom trenutku ili skliznemo u (polu)diktaturu fašističkog tipa, ili, još gore, u opšti građanski rat. Većina tih pretpostavki zapravo je već ispunjena – neke u potpunosti, a neke delimično.

Koja bi funkcija u svakom od dva navedena scenarija pripala militantnim ekstremistima?

U slučaju fašističke (polu)diktature, nema sumnje da bi dobar deo desnih ekstremista bio inkorporiran u zvanične bezbednosne organe, postajući tako svojevrsna nacionalna garda, zadužena da čuva i brani novouspostavljeni poredak. Na šta bi to ličilo, verujem da nije teško zamisliti.

Dođe li, pak, do građanskog rata, stvari će biti daleko neizvesnije. Pre svega, građanski rat u Srbiji, ovakvoj kakva je danas, teško da bi mogao izbiti na nekakvim ideološkim osnovama, pošto ovde postoji samo ekstremna desnica, ali ne i ekstremna levica. Osim ako u ekstemnu levicu neko ne računa pojedine anarhističke elemente, koji su toliko beznačajni, i po svojoj brojnosti, a naročito po političkom (ali i svakom drugom) uticaju, da ih je smešno uopšte i uzimati u razmatranje.

Građanski rat bi u Srbiji praktično značio obračun svih mogućih kriminalnih klanova, zatim različitih parabezbednosnih i parapolitičkih struktura, kako sa ostacima oficijelne države, tako i između sebe. Bio bi to, jednom rečju, rat sviju protiv svih, uz zastrašujući stupanj nasilja i agresije, sa ogromnim brojem žrtava u urbanim sredinama (ko ima selo u planini, po mogućstvu što zabačenije, biće srećan).

U takvom bi ratu sportsko-huliganske podgrupe najverovatnije delovale kao mini-paravojne jedinice koje se među sobom bore za račun zaraćenih strana, pljačkajući i maltretirajući usput sve što im se nađe na dohvat ruke. Uporedo sa ovim, ideološki esktremisti, odnosno pripadnici klerofašističkih pokreta, napokon bi dobili priliku da sprovedu u delo sve ono o čemu već godinama maštaju: fizičko uništenje svih nesrba, kao i onih koje obeležavaju kao političke neprijatelje (“izdajnicima”, “plaćenicima”, “zapadnim agentima” i sl.).

Šta još reći na kraju?

Prema do sada objavljenim policijskim procenama, u Srbiji postoji između 10 i 15 hiljada evidentiranih ekstremista. Obzirom na njihovu operativnu agresivnost, ektremnost ideologije, kao i iznenađujuće visok stepen do sada prikazane akcione koordinisanosti, za jednu ekonomski devastiranu, a pri tome i post-konfliktnu zemlju sa oko 7 miliona stanovnika ovo je opasno velika cifra. Još kada tom broju dodamo i onaj deo omladine koji za sada nominalno ne pripadaju ovim grupacijama, ali im je njihov sistem vrednosti itekako prihvatljiv, slika mračne budućnosti postaje još potpunija.

O USTAVU

Stepanov: Radi se na uništavanju identiteta Vojvodine

feb 20 2013

Ustav je na dobrom putu da uništi Srbiju


Profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Radivoj Stepanov izjavio je danas da se sve radi kako bi se uništio identitet Vojvodine.

„Više od 20 godina na delu je pljačkaški princip: iz Vojvodine se uzimalo sve što se moglo po pravu jačeg. Država zna samo jedno: držati, uzimati i ne dati“, rekao je Stepanov na okruglom stolu u Skupštini Vojvodine.

Prema njegovim rečima, zbog takve politike, za samo dve decenije Vojvodina je ostala bez socijalnog, ekonomskog, intelektualnog, kulturnog… kapitala. „Vojvodina se drži na srbijanskom povocu poverenih nadležnosti, što je uvredljivo i ponižavajuće“, rekao je Stepanov.

Prema njegovim rečima, između Ustava Srbije iz 1990. i aktuelnog Ustava iz 2006. godine nema suštinske razlike, već je novi ustav zapravo „radikalski redizajniran“ Miloševićev ustav iz 1990. godine, koga su donele četiri partije izrazito nacionalnog pa i nacionalistickog predznaka: D S S, DS, SPS, SRS. „Prvi put su ustav pisali jugomrsci a drugi put rodoljupci. Onaj prvi je razrušio Jugoslaviju, a ovaj drugi je na dobrom putu da uništi i Srbiju“, ocenio je Stepanov.

Prema njegovim rečima, Srbiji je potreban novi, moderan, demokratski ustav, koji će biti „relaksiran od mitova i od nacionalizma“. „Sadašnjim Ustavom je nastavljeno mazohističko trčanje Srbije unazad. On je ojačao autoritarnu vladavinu, koja inače u Srbiji ima duboke korene, podstakao pravoslavni fundamentalizam, i centralistički model države doveo do ekstremnih granica“, rekao je Stepanov.

On je rekao da je Srbija u svojoj istoriji promenila 20 ustava, ali je „ostajala manje-više ista“. „Nije bilo ustava po meri sadašnjosti i izgledima budućnosti“, kazao je Stepanov.

Politikolog Duško Radosavljević ocenio je da je ceo Ustav Srbije „koncipiran na laži“, s ciljem da se očuva kosovski mit, iako je činjenica da birači sa Kosova nisu bili upisani u birački spisak, što svedoči o tome da je Srbiji na Kosovu stalo samo do teritorija a ne i do ljudi.

Prema njegovim rečima, Ustav omogućava da se zakonom može ukinuti autonomija Vojvodine. „Ovo je danas samo fasadna autonomija Vojvodine, jer Skupština Vojvodine nema zakonodavnu funkciju“, kazao je Radosavljević.

On je ocenio da autonomija Vojvodine mora biti regulisana njenim sopstvenim konstitutivnim aktom, koji se može zvati i osnovni zakon.

Predsednik Vojvođanskog kluba Đorđe Subotić rekao je da je aktuelni Ustav Srbije „nepopravljiv“.

„Ne može se promeniti, treba doneti novi na Ustavotvornoj skupštini, koju ne treba da čine samo partije, nego i civilni sektor i mnogi drugi, jer donošenje Ustava ne može biti samo partijsko pitanje. Pre toga, poželjno bi bilo stvoriti ustavotvorni pokret u Srbiji koji bi činilo svi oni koji su 2006. godine bojkotovali Ustav“, kazao je Subotić.

Okruglom stolu „Ustav Srbije – kočnica na putu ka EU?“ prisustvovao je i predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor.

Okrugli sto je održan u organizaciji Vojvođanske politikološke asocijacije i redakcije lista Republika, a u okviru projekta „Kuda ide Srbija“, koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo.

(Autonomija)

MITOVI

Mit o ljudskom napretku

Ljudski rod, pod vođstvom Evropljana i Evro-Amerikanaca, već 500 godina divlja planetom, pustoši, pljačka, eksploatiše i zagađuje Zemlju – pritom istrebljujući domorodce koji mu se nađu na putu. Ali igra je završena.
Autor:
Chris Hedges
Prevod:
Ivica Pavlović


K
lajv Hamilton u knjizi Requiem for a Species: Why We Resist the Truth About Climate Changeolakšanje koje nastupa posle prihvatanja činjenice da je „katastrofalna promena klime praktično neizbežna“. Ovo odustajanje od „lažne nade“, kaže on, podrazumeva intelektualno i emocionalno znanje. Intelektualno znanje se može steći. Suočavanje sa ovim drugim je teže, jer treba prihvatiti činjenicu da će naši bližnji, uključujući i našu decu, kroz nekoliko decenija – ako ne i godina – skoro sigurno biti osuđeni na neizvesnost, mizeriju i patnju. Emocionalno prihvatiti predstojeću katastrofu, iskreno shvatiti da elita na vlasti neće racionalno odgovoriti na devastaciju ekosistema, podjednako je teško kao prihvatiti sopstvenu smrtnost. Najveća egzistencijalna borba našeg vremena jeste da razumemo ovu užasnu činjenicu – intelektualno i emocionalno – i da nastavimo da pružamo otpor silama koje nas uništavaju

Ljudski rod, pod vođstvom Evropljana i Evro-Amerikanaca, već 500 godina divlja planetom, pustoši, pljačka, eksploatiše i zagađuje Zemlju – pritom istrebljujući domorodce koji mu se nađu na putu. Ali igra je završena. Tehnološki i naučni napredak koji je industrijskim elitama omogućio život u neprevaziđenoj raskoši – kao i vojnu i ekonomsku premoć – sada radi protiv nas. Manija za neprestanom ekonomskom ekspanzijom i eksploatacijom pretvorila se u prokletstvo, u smrtnu presudu. Ali čak i dok nam se ekonomski i ekološki sistem raspada, nakon najvrelije godine u naših 48 kontinentalnih država za 107 godina otkad se mere temperature, mi nemamo ni emocionalne ni intelektualne kreativnosti da isključimo mašinu globalnog kapitalizma. Vezali smo se za paklenu mašinu koja grabi napred, kako pokazuje izveštaj Nacionalne savetodavne komisije za klimatske procene i razvoj.

Kompleksne civilizacije imaju lošu naviku da se samouništavaju. Antropolozi kao što su Džozef Tejnter u knjizi The Collapse of Complex Societies, Čarls Redman u Human Impact on Ancient Environments i Ronald Rajt u Kratkoj istoriji napretka opisuju poznate obrasce koji sistem dovode do sloma. Jedina razlika je u tome što ćemo ovoga puta povući za sobom čitavu planetu. Posle ovog konačnog kolapsa, neće biti novih teritorija za eksploatisanje, novih civilizacija za osvajanje, ni novih naroda za porobljavanje. Duga borba između ljudskog roda i planete završiće se tako što će ostaci ljudskog roda naučiti bolnu lekciju o nesputanoj pohlepi i obožavanju samih sebe.

„Postoji poznati obazac po kome su civilizacije jedna za drugom dozlogrdile prirodi, neumerenom eksploatacijom sredine, preteranim naseljavanjem i razmnožavanjem,“ rekao mi je Rajt u telefonskom razgovoru, javljajući se iz svoje kuće u Kanadi, „One se obično ruše ubrzo nakon što dostignu period najveće slave i prosperiteta. Ovaj obrazac važi za mnoga društva, između ostalih i za Rimljane, stare Maje i Sumerane iz današnjeg južnog Iraka. Ima mnogo drugih primera, uključujući i manje zajednice kao što je ona na Uskršnjem ostrvu. Upravo one stvari koje jednom društvu kratkoročno omogućavaju napredak, naročito novi vidovi eksploatacije okoline poput irigacije, dugoročno dovode do katastrofe, usled nepredviđenih komplikacija. Ovo u Kratkoj istoriji napretka nazivam „zamkom napretka“. Pokrenuli smo toliko složenu industrijsku mašineriju, utemeljenu na ekspanziji, da sada ne znamo kako da preživimo u oskudici i kako da stabilizujemo svoje zahteve od prirode. Nismo uspeli da stabilizujemo broj ljudi. On se utrostručio tokom mog života. A taj problem dodatno pogoršavaju rastuća razlika između bogatih i siromašnih i koncentracija bogatstva na vrhu, koja garantuje da nikad neće biti dovoljno resursa za raspodelu. Danas ima više ljudi koji žive u teškoj bedi – oko dve milijarde – nego što je početkom prošlog veka bilo ukupno ljudi na svetu. To nije napredak.“

„Ako odbijamo da rešavamo probleme na uređen i racionalan način, pre ili kasnije će nas snaći neka velika katastrofa“, kaže on, „Ako budemo imali sreće, ona će biti dovoljno velika da nas prodrma, ali ne toliko velika da nas zbriše. To je najviše čemu se možemo nadati. Moramo prevazići našu evolutivnu istoriju. Mi smo lovci iz ledenog doba, samo obrijani i u odelima. Ne ide nam razmišljanje na duge staze. Radije ćemo da se prežderemo mesom mrtvih mamuta tako što ćemo celo krdo saterati preko litice, nego što ćemo da naučimo kako se čuva krdo, pa da i mi i naša deca možemo da se hranimo dok smo živi. Ovo je skok koji naša civilizacija mora da izvede. I nećemo uspeti.“

Rajt, koji u svom romanu A Scientific Romance prikazuje budući svet razoren ljudskom glupošću, navodi „ukorenjene političke i ekonomske interese“ i nesposobnost ljudske imaginacije kao dve najveće prepreke za radikalnu promenu. Krivi smo svi mi koji trošimo fosilno gorivo, koji se izdržavamo kroz formalnu ekonomiju, kaže on.

Savremena kapitalistička društva, tvrdi Rajt u knjizi What Is America?: A Short History of the New World Order, nastala su tako što su evropski zavojevači opustošili urođeničke kulture na američkom kontinentu od 16. do 19. veka, upotrebljavajući afričke robove kao radnu snagu koja je zamenila urođenike. Više od 90 odsto urođeničkog stanovništva stradalo je od boginja i drugih epidemija koje ranije nisu imali. Španci nisu pokorili nijednu veliku zajednicu pre nego što je ona desetkovana boginjama; u prvom pokušaju, Asteci su ih potukli. Da se Evropa nije dokopala zlata Asteka i Inka, da nije okupirala zemlju i prenela produktivne useve iz Novog sveta na evropske farme, razvoj industrijskig društva u Evropi bio bi znatno sporiji. I Karl Marks i Adam Smit su ukazivali da je dotok bogatstva iz Severne i Južne Amerike omogućio industrijsku revoluciju i pokretanje savremenog kapitalizma. Iscrpljivanje Severne i Južne Amerike, ističe Rajt, označilo je početak orgije evropske ekspanzije. Industrijska revolucija dala je Evropljanima tehnološki napredno oružje, što je omogućilo dalja osvajanja, pljačke i ekspanziju.

„Iskustvo relativno lakih 500 godina ekspanzije i kolonizacije, konstantnog preuzimanja novih teritorija, dovelo je do savremenog kapitalističkog mita da je moguće širiti se beskonačno“, kaže Rajt, „To je apsurdan mit. Živimo na ovoj planeti. Ne možemo da odemo nigde drugde. Moramo svesti naše ekonomije i prohteve od prirode na prirodnu granicu, ali imali smo 500 godina kada su Evropljani, Evro-Amerikanci i drugi kolonisti preplavili i zauzeli svet. Ovaj petstogodišnji period navodi nas da takvu situaciju smatramo ne samo lakom za održavanje, već i normalnom. Verujemo da će sve uvek biti veće i bolje. Moramo da shvatimo da je ovaj dugi period ekspanzije i prosperiteta bio anomalija. Retko kada se dešavao u istoriji, i nikad se više neće ponoviti. Moramo čitavu civilizaciju prilagoditi shvatanju da živimo u ograničenom svetu. Ali mi to ne radimo, jer nosimo pretežak ideološki tovar, previše mitoloških verzija namerno iskrivljene istorije i duboko usađeno uverenje da je suština savremenosti u tome da imaš više. Antropolozi ovo zovu ideološka patologija, pogubno uverenje koje izaziva slom i nestanak društava. Ovakva društva nastavljaju da se glupo ponašaju jer ne umeju da promene način razmišljanja. Tu se mi danas nalazimo.“

Kako sunovrat bude postajao sve očigledniji, ako nam je istorija nekakva učiteljica, i mi ćemo poput nekadašnjih društava u nevolji potražiti utočište u „kriznim kultovima“, kako ih nazivaju antropolozi. Nemoć koju budemo osećali u ekološkom i ekonomskom haosu oslobodiće dodatne kolektivne zablude, poput fundamentalističke vere u boga ili bogove koji se vraćaju na Zemlju da nas izbave.

„Klonula društva često sebe obmanjuju da će obavljanjem nekih rituala sve grozne stvari nestati“, kaže Rajt. „Brojni su primeri toga kroz istoriju. U prošlosti, ovi krizni kultovi uhvatili su korena u narodima koje su došljaci kolonizovali, napadali ili ubijali, koji su izgubili kontrolu nad svojim životima. U tim ritualima oni vide mogućnost da povrate izgubljeni svet, koji doživljavaju kao nekakav raj. Traže povratak na staro. Krizni kultovi proširili su se među američkim Indijancima u 19. veku, kada su bizoni i Indijanci istrebljivani, prvo lovačkim puškama pa onda mitraljezima. Ljudi su počeli da veruju, kao u Plesu duhova, da će savremeni svet – bodljikava žica, železnica, belci, mitraljezi – nestati samo ako oni budu radili prave stvari.“

„Svi mi imamo u osnovi istu psihološku aparaturu“, kaže Rajt, „Zbog nje nam slabo ide dugoročno planiranje i ona nas tera da se hvatamo za iracionale zablude kada smo suočeni sa ozbiljnom pretnjom. Pogledajte kako ekstremna desnica veruje da će se, ako se država skloni, vratiti izgubljeni raj pedesetih godina. Pogledajte kako dozvoljavamo da naftna i gasna eksploatacija divlja, kada znamo da je fosilna ekonomija samoubilačka za našu decu i unuke. Rezultat se već oseća. Kada na velikom delu planete budu propali usevi, imaćemo masovnu glad i slom poretka. To nas čeka ako se ne izborimo sa klimatskim promenama.“

„Ako ne uspemo u ovom velikom eksperimentu, gde su primati postali dovoljno inteligentni da se staraju o sopstvenoj sudbini, priroda će slegnuti ramenima i reći da je bilo zabavno neko vreme dati primatima da vode laboratoriju, ali da je to ipak bila loša zamisao“, kaže Rajt.

Izvor:
Peščanik,AlterNet

http://kontra-punkt.info/pamflet/rijecka-urbana-buna

O KORUPCIJI

Čemu borba protiv korupcije?
Wolfgang Klotz | 17/02/2013


Reč „pristojnost“ nije tako jednostavna u nemačkom jeziku. To se vidi i na dvema krajnje suprotstavljenim upotrebama ove reči (a obe se javljaju u kontekstu nacionalsocijalizma):

List Cajt 1998. godine u članku o književnici Rikardi Huh piše: „Kuća njenog zeta u Jeni, gde je živela od 1936, predstavljala je onaj vid liberalno-opozicionog i hrišćanski obeleženog miljea u kom je ljudska pristojnost u godinama diktature postala maksima delanja.“

Dana 4. oktobra 1943. rajhsfirer SS Hajnrih Himler govorio je pred visokim funkcionerima SS-a o „istrebljenju jevrejskog naroda“ i između ostalog rekao: „Većina vas zna kako je kad 100 leševa leži na gomili, kad ih je 500 ili 1000. To što smo izdržali i pri tome, osim izuzetaka ljudske slabosti, ostali pristojni, to nas je očvrslo.“

Free Dictionary na internetu definiše pristojnost kao „ponašanje u skladu sa normama nekog društva“, što nije sasvim tačno. Činjenica je da dva navedena primera pokazuju u kojoj meri od društvene konvencije zavisi šta će se smatrati pristojnim, a šta će važiti za nepristojno. Ali u oba slučaja upletena su i lična obeležja karaktera na kome je da odluči da li će određene konvencije uvrstiti u vlastiti „etički“ (etički ovde zbog Himlera mora biti pod navodnicima) kanon ili ne.

„Pristojnost“ u nemačkom jeziku potiče od oblika koji danas nije više u upotrebi, a glasio bi: „Ne pristoji se da to učinim“. U tom slučaju „pristojiti se“ znači „oklevati“, a oklevanje ukazuje na trenutak razmišljanja o tome da li je nešto što nameravam da učinim – bez obzira na to da li se uklapa u društvene norme i konvencije ili ne – adekvatno mom ličnom etičkom kanonu. Taj trenutak je momenat skrupula.[1] Ko ne okleva, dela bez ustručavanja ili bez dvoumljenja.

Himler je bio svestan toga da je „istrebljenje jevrejskog naroda“ najbeskrupulozniji poduhvat koji su ljudi ikada počinili. Bilo mu je bitno da u odredu SS-a ukloni svaku nedoumicu oko toga da li čovek odricanjem od skrupula gubi i pristojnost. Etimologija reči „pristojnost“ pokazuje da je taj dvostruki gubitak neminovan. No svakako da je natčovek koji je kategorički iznad svega ujedno i iznad etimologije: Svi su oni „ostali pristojni“ i pored silnih ubistava, kako Himler uverava okupljene šturmfirere, jer su ih počinili u službi „naše vlastite krvi“. A „očvrsli“ su jer su radikalno prevazišli vlastite skrupule.

Još ranije u istom govoru rekao je: „Za svakog čoveka u SS-u mora da važi načelo da mora biti iskren, pristojan, odan i drugarski nastrojen samo prema pripadnicima naše vlastite krvi i nikom drugom. Kako je Rusima, kako je Česima, sasvim mi je svejedno… Da li drugi narodi žive u blagostanju ili skapavaju od gladi interesuje me jedino utoliko što su nam potrebni kao roblje za našu kulturu; ni na jedan drugi način me to ne zanima. Da li će prilikom kopanja tenkovskog rova 10.000 ruskih žena popadati od premora ili neće, interesuje me jedino utoliko što valja iskopati tenkovski rov za Nemačku.“

Himler kao ekstreman primer treba da pokaže da po pitanju vlastitog ponašanja ne možemo imati puno poverenje u opšti stav o tome šta je pristojnost ili šta je pristojno. Jer po pravilu se radi o skupu konvencija prema čijem poreklu treba biti skeptičan i čija je normativna suština proizvoljna.

Prilikom jedne debate u Evropskom parlamentu (koja nije u vezi sa ovom temom), jedan od poslanika izjavio je sledeće: „Il est déprimant de voir de quelle manière le premier ministre… viole de plus en plus des principes démocratiques et la bienséance“. (Deprimirajuće je kako premijer… sve više i više narušava demokratska načela i pristojnost.“) Ko izgovori ovakvu rečenicu podrazumeva da između njega i njegovih slušalaca postoji konsenzus o tome šta se u datom kontekstu podrazumeva pod pristojnošću. Svakako da bez takvih konvencija i konsenzusa ne bismo mogli da održimo korak sa svakodnevicom, ali korak napred obično možemo da načinimo tek kada ih prevaziđemo.

Prema konvencijama većinskog ruskog društva o definiciji pristojnosti (пристојност) nastup grupe „Pusi rajot“ u crkvi Hrista Spasitelja u Moskvi sigurno je bio veoma nepristojan. A ipak ćemo se usuditi da postavimo pitanje da li je ovo prekoračenje granice možda ipak bilo veoma važan korak napred za rusko društvo. Možemo li uopšte da pojmimo smislenu umetnost koja bi se kategorički povinovala datim konvencijama pristojnosti? Problem očigledno nije u tome što je neko nepristojan. Ili recimo ovako: Samo određenim ljudima tuđe nepristojno delanje predstavlja problem. Niče to opisuje izrazom da moral nije nista drugo do „resantiman zakinutih“.

Brojnim bi se primerima dalo dokazati kako su pristojnost i konvencija kategorije moći i podobni instrumenti autoritarne politike, baš kao i resantiman koji Niče dijagnostikuje. Tek kroz njih se apstraktno-ideološka materija pretvara u stvarno društveno tkivo. Kada nam, kako se na nemačkom kaže, „uđu u krv“, teško da išta možemo učiniti protiv njihove autoritarne moći.

Čemu ovaj dugi ekskurs ako bi, sudeći po naslovu, trebalo da bude reči o korupciji?

Zato što je suštinski važno da li se borba protiv korupcije vodi „u ime pristojnosti“ ili se ona obrazlaže i legitimiše na neki drugi način. Zbog nekoliko stotina ili hiljada korumpiranih u Srbiji, milioni onih drugih postali su „zakinuti“ prema Ničeovom shvatanju. Stoga je rezervoar iz kojeg se crpi resantiman za moral pristojnosti prilično pun. Aktuelni rezultati anketa o statusu Srpske napredne stranke pokazuju koliko je bogata politička žetva na ovoj plodnoj njivi.

Ipak valja biti obazriv. Jer na drugom polju očigledno da postoji konsenzus između ministra pravde Nikole Selakovića i autora spiskova na kojima su neki građani i građanke okarakterisani kao „nepoželjni u Srbiji“. Sigurno ne bi bilo pogrešno ako pretpostavimo da i jedan i drugi – i ministar i opskurni likovi koji stoje iza navedenih lista – te „nepoželjne“ smatraju i „nepristojnim“ individuama: nepatriotskim, destruktivnim, dekadentnim… osobama koje uništavaju organizam srpskog naroda, tako „skladan“ (bienséance!) u svojim tradicijama i konvencijama.

Borba potpredsednika Vlade protiv korupcije objektivno je, i sudeći po konkretnom cilju ka kojem je usmerena, u interesu društva. Ali ona je i instrument za formiranje i stabilizaciju društvene „moći pristojnih“, po čijem se konsenzusu štošta čini nepristojnim, pa se zato protiv toga valja i boriti. Stoga se ona lako dâ povezati sa borbom ministra pravde protiv „nepoželjnih elemenata“. Nekim drugima se opet homoseksualci čine posve „nepristojnim“, pa su zato i oni nepoželjni u ime pristojnosti. Postoji niz ovakvih primera.

Reč „pristojnost“ ni na kakav način ne vlada svojim značenjem. Ona poprima značenje onoga što se u određenom socijalnom kontekstu definiše kao konvencija i konsenzus. Pa tako kod gospodina Selakovića ima jedno značenje, a kod gospođe Verice Barać, čija snaga i um nažalost nisu više sa nama, imala bi posve drugačije. No ona, Verica Barać, verovatno ni ne bi upotrebila reč „pristojnost“, već bi od početka uvela drugu kategoriju, naime integritet.

Integritet je moćna reč. Ona se ne može tako lako svesti na semantičko oruđe u rukama populista. I sama se već brani od zloupotrebe u pogrešne svrhe. Primera radi, naprosto je samo po sebi jasno na šta mislimo ukoliko postavimo pitanje da li se aktuelna borba protiv korupcije vodi u ime neke ko zna kako definisane pristojnosti ili u ime integriteta. Nema ni potrebe da se dalje pojašnjava po čemu bi se ove dve borbe razlikovale.

Dok jedni neke delove društva i dalje nazivaju „nepoželjnim bolestima u kolektivnom organizmu naroda“, sâmo pominjanje integriteta jasno pokazuje da zaraza korupcije zaista – ako ćemo već da koristimo „metaforu pristojnih“ – zahvata ceo „organizam društva“. Zato se ni borba protiv nje, ukoliko se ona vodi u ime integriteta, ne može svesti na krivično gonjenje nekolicine pojedinaca, za koje doduše već sada možemo reči da su pri zgrtanju bogatstva prekršili sve konvencije socijalne pristojnosti, ali da li su prekrišili i zakone još dugo, a u nekim slučajevima nikada, neće biti razjašnjeno.

Okolnost da su zakoni (i druge strukture i institucije) društva takvi da je ovo moguće pogađa srž, sam integritet tog društva.

„Restitutio in integrum“ kao termin koristi se i u medicini (u skladu sa metaforom o „socijalnom organizmu naroda“) i u pravu. U oba slučaju označava ponovno uspostavljanje stanja pre povrede, bilo da je u pitanju telesna povreda ili povreda prava. Čak i medicinska rekonstrukcija fizičkog devičanstva potpada pod „restitutio in integrum“. Ali to je potrebno samo onim baš, baš „pristojnima“.

Sa nemačkog prevela Jelena Pržulj
PDF Text auf Deutsch

Peščanik.net, 17.02.2013.

———–
„Scrupulum“ na latinskom označava malu mernu jedinicu za težinu, kao kada bismo danas govorili o „unci zlata“. Stoga neko ko ima skrupula može važiti za osobu koja etičke odluke „stavlja na (preciznu) vagu“ i veoma ih savesno odmerava. ↑

BRZINA

TAMARA KALITERNA: Svi šprintovi Srbije

feb 16 2013

Brzina – drugo ime otadžbine


Na poslednjoj sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke (SNS) njen predsednik Aleksandar Vučić tražio je od članstva još više posvećenosti ciljevima stranke: „Danas su nam vrata EU bliža nego pre nekoliko meseci, ali to za građane Srbije ne znači mnogo ako ne pobedimo korupciju i kriminal i ne uspostavimo pravni poredak, donesemo propise koji će omogućiti veće investicije i uvedemo Kancelariju za brze odgovore“.

U Zrenjaninu je odmah u februaru instalirana Kancelarija za brze odgovore. Građani i investitori, rekao je pomoćnik gradonačelnika Duško Radišić, moći će da na jednom mestu predaju zahteve i da u kratkom roku dobiju odgovore i rešenja, sada za građevinske dozvole a postepeno i za druge svrhe. Nije spominjao detalje koliko je dugačak „kratak rok“, ali je kao sledeći korak najavio uvođenje „sistema 48 sati“. Radišić je, naravno, iz SNS.

Na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SK Srbije) septembra 1987. godine je Slobodan Milošević oterao iz CK SK Srbije Dragišu Pavlovića, predsednika beogradske partijske organizacije koji se usudio da kaže kako „neuravnotežene reči samo stvaraju histerično raspoloženje… “ „Situacija na Kosovu ne može se popraviti olako obećanom brzinom“, rekao je on.

SNS i Socijalistička partija Srbije (SPS) su hard core zrenjaninskih odbornika. Ni oni ni oni koji su im prethodili već dve godine ne brzaju da odgovore na zahteve da se logori za zarobljenike iz Hrvatske 1991. u okolini Zrenjanina obeleže spomen pločama.

Narodnim kapitalizmom po tuđim plećima

U Inđiji, gde SNS ima šest mandata, ured sa istom funkcijom koji se ne zove „Kancelarija za brze odgovore“ postoji od 2006.

U Lazarevcu, koji je kršten po Lazaru Hrebeljanoviću, supermenu „nebeskog naroda“, a SNS čini trećinu vlasti takođe je po hitnom postupku otvorena „kancelarija za brze odgovore“, sa tipično šumadijskim imenom One Stop Shop. One Stop Shop je u SAD prodajno mesto za igle, lokomotive i usluge raznih vrsta, kaže Investopedia, a u Ujedinjenom kraljevstvu je to prostor koji sprečava vršljanje prolaznika po gradskoj kući.

Kancelarija za brze odgovore bila je lanjski predsednički predizborni adut Tomislava Nikolića i Vučića, kandidata za gradonačelnika Beograda: „Svaki investitor dobiće svog vodiča ili mentora iz kancelarije, čiji će zadatak biti pribavljanje svih dozvola. Vodič će da mu kaže koji su mu papiri potrebni, a dalje je zadatak kancelarije za brze odgovore da sve provuče kroz ustanove i direkcije, i da investitoru donese dozvolu za 90 dana. Hoćemo narodni kapitalizam, u kome ljudi zarađuju“.

Brzinu određuju pravac, intenzitet i tačka napada. Milutin Mrkonjić, ovovekovni ministar saobraćaja prvi je u prošlom veku koga je zaposela brzina. Čovek današnje vlasti je bio idejni tvorac propalih projekata „Beograd na Savi 2000“, „Kineska četvrt“ i „Brze pruge Srbije“. Sajt Istinomer je poručio da je 85,7 odsto Mrkonjićevih izjava ministarska laž. Za to neće biti kažnjen ni na onome svetu, jer je Mrkonjić jedini ateista u vladi svetovne države.

Dok se nije presvukao u žuti sombrero i belo odelo Brzi Gonzales je bio karakterom zločestiji, a spoljašnjošću pacovskiji. Imao je veliki, zlatan i prednji zub, a oblačio je onakve polo majice kakve najviše voli Mrkonjić. Crvene, tako SPS boje.

Samo 3,2 odsto srpskih kompozicija može da vozi brže od 100 kilometara na sat, na polovini pruga maksimalna brzina je 60 kilometara na sat, a na manjoj polovini 20 kilometara na sat. EU je premrežena vozovima brzine 300 kilometara na sat, a u Kini se ta brzina postiže 15 minuta nakon polaska voza. Tolikom brzinom odmiču se Kinezi od Mrkonjićeve „Kineske četvrti“, napadne tačke u Beogradu.

Pevačica Maja Nikolić, koja nije isto što i Ana Bekuta koju na turnejama prati Mrkonjić, već dve nedelje obezbeđuje brze vozove Srbiji. „Genetsku podlogu“ da se bavi železnicama obezbedili su joj otac i strina, radnici na šinama koje život znače. Pre dve godine je genetski modifikovana železničarka izbačena iz „Dvora“ jer je vređala Jevreje: Jevreji, vozovi, transporti, konclogori.

Brzina je u Srbiji pokuljala odasvud, iako država ima samo dva takva toponima: Brzi Brod, koji je niška mesna zajednica i Brzu Palanku, koja na svakom popisu izgubi polovinu stanovnika. Osnovano je trgovinsko preduzeće „Brze kafe Srbije“. U Vrnjačkoj Banji zidaju male hotele za „brzi odmor“, restorani brze hrane žderu jedan drugog posvuda, Pošta Srbije uvodi „Brze usluge“, Vlada Srbije Akcioni plan za brže sticanje statusa kandidata za EU oktobra 2011. a dvadesetogodišnji jubilej manifestacije „Brzi bendovi Srbije“ obeležen je dolično u aprilu 2012.

Među „brzim diplomama Srbije“ najbrže su diplome Fakulteta za uslužni biznis iz Sremske Kamenice (Fabus). Tu su diplomirali srednjim tempom direktor „Koridora Srbije“, v.d direktora „Kolubare“, direktor niškog vodovoda, direktor Turističke organizacije Čačka, zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine, zamenik pokrajinskog sekretara za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu, a iz Vranja dva člana Gradskog veća, direktorka biblioteke, direktor skijališta, direktor „Novog doma“, zamenik direktora „Direkcije“ i još neki Vranjanci.

Iz Vojvodine je u Republiku Srpsku brzopoteznu diplomu doneo kandidat za glavnog revizora RS i bivši vršilac dužnosti direktora Poreske uprave Mile Banika. Za samo godinu dana je odradio Fabus. Isti fakultet su završili i direktor Fonda PIO Mladen Milić i potpredsednik Narodne skupštine RS, a nekadašnji ministar trgovine i turizma. Milić je magistrirao na Fabusu, ali je magistarski upisao pre no što je diplomirao. Za normalne, studije traju tri godine.

Na Sajmu automobila u oktobru, većina Nišlijki je svog idealnog partnera na četiri točka opisala kao „Mali, ali brz“. Međutim, promoterka Jovana Stevanović smatra da je presudna veličina. Konkurs “Brze priče Srbije” završen je novembra 2012. godine. Konkurs je raspisala Izdavačka kuća ilegalnih poslastičara „Kornet“ iz Beograda.

Dok su neki natakali rasol za novogodišnji mamurluk, drugi su vijorili iluzijom „brzi kanali Srbije“ pod velikosrpskim naslovom „kanal Dunav-Morava-Vardar- Solun“ (DMVS). Srbija bi tako dobila izlaz na grčko more preko Makedonije, sastavnice „stare Srbije“.

Ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević računa da bi gradnja kanala kroz Srbiju koštala oko 12 milijardi dolara. To je polovina spoljnog duga Srbije. Sa toliko dolara može se godinu dana lečiti 34,2 miliona ljudi zaraženih HIV-om.

Zabranjeno za zečeve i neplivače

Najkraća kanalizaciona trasa do Soluna je 630 kilometara. Dužina mreže kanala Dunav-Tisa-Dunav je 960 km. Koštala je 1977. godine kad je završena 1,2 milijarde dolara. Veliki bački kanal izgrađen 1802. godine je preteča hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav. Više nije plovan jer se kod Vrbasa u dužini od šest kilometara nataložio mulj sa metalima. Debljina mulja je 3,5, a dubina kanala četiri metra. Čišćenje najcrnje ekološke tačke u Evropi koštalo bi oko 60 miliona dolara.

Neka se kićeni Srem spremi za ofanzivu iz centrale, jer je očito Beograd digao ruke od Bačke i Banata kad zaboravlja važnost njihovog DTD za koji je iskopano oko 130, a za Panamski kanal 179 miliona kubika zemlje. Srbija je 2011. zbog suše na izvozu kukuruza izgubila oko 260 miliona dolara. Kada bi Beograd uložio 14 miliona dolara, udvostručile bi se površine koje navodnjava sistem DTD.

Bačević, treći čovek SNS, prostorni je planer. Dok nije šutnuo Srpsku radikalnu stranku bio je njen poslanik u dva mandata, zamenik ministra za nauku i tehnologiju. Profesor je Odseka za geografiju Univerziteta u Prištini koji je već 14 godina „privremeno“ u Kosovskoj Mitrovici. I potpredsednik Srpskog geografskog društva. Ideja o kanalu DMVS je iz XIX veka, a autor je Jovan Cvijić, osnivač geografije u Srba. Govorio je: „Morava i Vardar se mogu pretvoriti u jedan neprekidni rečni put između Dunava i Egejskog mora“.

Ministar miluje Cvijić-Bačevićevu utopiju rečima: „Vekovni san građana Srbije“. Cvijić je sanjario o proširenju Kraljevine Srbije na makedonske i severno-albanske oblasti i ubeđivao međunarodno javno mnenje kako su Makedonci “južni Srbi”. Na Cvijićevoj etnografskoj mapi iz 1918. godine, argumenta za odluke mirovne konferencije u Parizu, Srbi i Makedonci su u istoj kategoriji, čime je Cvijić dao legitimitet srpskoj kontroli nad Makedonijom.

Ni to nije dosta Cvijiću: „Srbija mora zbog svoje ekonomske samostalnosti dobiti pristup na Jadransko more i jedan deo arbanaske obale bilo zauzimanjem teritorija bilo dobijanjem ekonomskih i komunikacionih prava na tu oblast. To znači, dakle, zauzimanje istina jedne etnografski strane oblasti, ali takve koja se mora zauzeti zbog osobito važnih privrednih interesa“.

Takav Cvijić utisnut je na ovosrpskoj novčanici od 500 dinara i nominalno je vredniji od Vuka Karadžića, Njegoša, Mokranjca i Tesle. Realno, po ceni Cvijića može se kupiti zec u Smederevskoj Palanci, a 60 odsto kupaca u Srbiji pazari u vrednosti do 500 dinara, javlja RTS. Jer su osiromašili.

Mreža protiv siromaštva je objavila da stanovništvo ubrzano prelazi u kastu siromaha. Statističari žure da objave kako u Srbiji ovog februra jedan dobije, a dvojica izgube posao. Poslanicima je rečeno da sela u Srbiji nestaju sve brže, te da će za četvrt veka izumreti četvrtina sela u Srbiji. Radnici Modne konfekcije „Prvi oktobar” iz Čačka u februaru su dobili platu za osam godina rada iz prošlog veka, blagodareći Evropskom sudu za ljudska prava. Građani Srbije su donedavno najbrže stvarali redove pred zapadnim ambasadama u potrazi za bilo čim boljim. Nije isključeno da to uskoro budu ponovo činili. U inostranstvu se brzina očituje pred policijskim stanicama u potrazi za azilom – najbržim bekstvom za večnost iz zavičaja.

Najbrža je međutim brzina kojom Srbija hita do svog dna.

(Autonomija)

Novi Ustav

Za novi ustav, još jednom
Dejan Ilić | 16/02/2013

Ima, čini mi se, previše šumova u razgovoru o Vladi Srbije koji se upravo vodi na ovim internet stranama. Da bismo se bolje razumeli, predlažem da se pridržavamo nekoliko, po mom mišljenju, korisnih pravila. Od pomoći bi bilo da svaki učesnik u razgovoru jasno kaže za koju se političku opciju u polemici zalaže, i da ponudi neke razloge za to. Ne bi bilo loše i da učesnici u razgovoru jasno kažu kome su upućene njihove primedbe. Konačno, kada tumače stavove oponenata, bilo bi u redu da citiraju delove teksta koji su predmet tog tumačenja. Dva puta nisam odgovorio na tekstove koji su neposredno referirali na moje stavove, ne zato što sam nipodaštavao potencijalne sagovornike, nego naprosto zato što nisam znao kakve veze tekstovi Vladimira Milutinovića „Anđeli na vrhu igle“ i Ištvana Kaića „O građanskim tragovima kočenja“ imaju sa onim o čemu sam ja govorio. Čitajući njihove priloge, imao sam utisak da oni, obraćajući se meni, u stvari polemišu sa nekom zamišljenom grupom koju ja tobože predstavljam. Govorim isključivo u svoje ime, pa bi bilo u redu da mi se sagovornici tako i obraćaju. Da biste bili glasnogovornik „našeg tabora“ ili „građanističke crkve“ – da ne pominjem „srednjovekovne sholastičare“ – morate za to biti izabrani, što pored ostalog znači da bi te grupe zaista morale i da postoje. Pošto ti uslovi nisu ispunjeni, imalo bi smisla da se tako više ne razgovara.

Neposredan povod za ovu moju reakciju je najnoviji tekst Ištvana Kaića „Naša mala građanistička crkva“. O tom tekstu govoriću u dve ravni. Prvo ću ponuditi komentar o stavovima koji se u tom tekstu zastupaju. Zatim ću pokušati da odgovorim na ono što prepoznajem kao direktno tumačenje i komentarisanje stavova za koje se ja zalažem. Tako ću nešto reći i o stavovima koje je izneo Milutinović, za koga mi se čini da sledi istu misaonu liniju koje se drži i Kaić.

Pišući o „građanističkoj crkvi“, Kaić ide tako daleko da tvrdi da se sve negativne reakcije na Vladu Srbije mogu svesti na to „da se ’novima’ naprosto ne može verovati zbog njihove prošlosti i simbola koji nose“. Kaić tu prepoznaje delovanje „koncepta tradicionalnog neprijatelja“ koji čini neophodnim da se neka „vera“ u neki „simbol“ projektuje na političare čime se vrši „nekakvo pojednačavanje između naših i tzv. njihovih uverenja“. Drugim rečima, Kaić rezonuje da ima političkih naivaca koji prvo u nešto poveruju, onda izaberu simbol te svoje vere, pa taj simbol vežu za nekog političara i na kraju svoja uverenja poistovete sa uverenjima tog političara. Možda Kaić nije hteo baš to da kaže. Ako je hteo da kaže nešto drugo, morao je to bolje formulisati. Tek, mislim da je moje tumačenje njegovih reči najbolje koje se može izvesti. Najbolje po njihovog autora, razume se. Ali, i tako protumačene, one nemaju težinu. Ono što Kaić pripisuje sebi – smatrajući se pametnim jer se fokusira samo na rad i rezultate rada i jer se ne da zavesti simbolima – nije ništa drugo do običan zdrav razum kojim se, pretpostavljam, mnogi od nas svakodnevno služe. No, zdrava pamet kaže nam i da se rad odvija u nekom vremenu, i ako hoćemo da povežemo rad sa rezultatima, moramo da pamtimo, to jest da se sećamo odakle smo pošli i gde smo stigli. Na osnovu toga, pokušavamo da pretpostavimo i šta će dalje biti. Na svesti o prošlosti i na razumnom predviđanju trebalo bi da se temelji političko opredeljivanje.

No, šta god da izvedemo iz Kaićeve rečenice, kako god da razumemo političko opredeljivanje, i šta god da kažemo o istorijskim spekulacijama koje za tom rečenicom slede, ključni problem je u tome što je početni uvid pogrešan. Naprosto nije tačno da se sve negativne reakcije, koje je „lakmus“ tekst Vesne Pešić na neki način isprovocirao da se ispolje, svode na argument o prošlosti – ostavimo zasad simbole po strani – ličnosti koje danas vode Srbiju. U tekstovima Srđe Popovića i Vesne Rakić-Vodinelić nema ni jedne reči o dalekoj prošlosti Ivice Dačića. Ni za moje stavove o Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću njihova lična prošlost nema veći značaj. No, to ne znači da se oslanjam na argumente koje su dali Rakić-Vodinelić ili Popović. Za razliku od njih, svoju argumenatciju zasnivam na tvrdnji da ni pitanje Kosova, ni pitanje Evropske unije, ni borba protiv korupcije nisu danas od presudne važnosti za Srbiju. Stoga to, za mene, ne mogu biti pitanja iz kojih se izvodi legitimnost sadašnje vlasti. Umesto što se poziva na psihoanalizu, sosirovsku lingvistiku i spekulisanje o „nama“ koji verujemo, stidimo se i strahujemo, Kaić treba jednostavno da objasni zašto on misli da su Kosovo, EU i korupcija bitne teme za Srbiju.

Nadalje, nije jasno ni zašto je tako bitno ako se on i ja ne slažemo oko pozitivne ocene o ovoj Vladi. Zašto je, recimo, Kaiću važno da „nas“ nauči kako treba da mislimo. Da delim njegova uverenja, ja bih spokojno čitao tekstove svojih neistomišljenika. U ovom trenutku u Srbiji ne postoji politička snaga koja može da ugrozi SNS i Aleksandra Vučića, izuzev možda samog Ivice Dačića i njegove stranke. Nažalost, jedini politički sukob koji se u ovom trenutku odvija u Srbiji a koji bi mogao biti od dalekosežnijeg značaja jeste upravo sukob Vučić-Dačić. No, u pojmovnom polju Kaića taj sukob ne može ni da se vidi, a kamoli da se opiše. Kaić sluti da je Dačić ugrožen, da Vučiću preti opasnost, ali ne ume da detektuje odakle obojici stižu pretnje. I onda pribegne simboličkom projektovanju „građanističke crkve“. No, ne zaustavlja se na tome, nego bez zazora „građanističku crkvu“ izjednačava sa pokretima na krajnjoj desnici. Iako je tu reč o jadnom simboličkom prekomponovanju i učitavanju, slika ipak konačno postaje celovita – Vlada je ugrožena, a pretnje stižu sa krajnje levice i desnice, između kojih uostalom ni nema razlike.

Kako je moguće da Kaić građansku opciju, oličenu recimo u onome što je nekada predstavljao Građanski savez Srbije a danas politički zastupa Žarko Korać, vidi kao neku radikalnu politiku? Pre svega, u smislu levice i desnice, ova politička opcija je mnogo bliže centru, nego krajnjoj levici. Nadalje, otkud je isto radikalno zalaganje za istinu o devedesetima i radikalno zalaganje za eliminaciju svih koji ne ispunjavaju etničke standarde srpske desnice? Meni su takva izjednačavanja znak krajnjeg ideološkog slepila. No, Kaić na to ima spreman odgovor – sve i da jeste ideološki slep, misli on, to ga ne sprečava da se dobro snalazi u političkom polju. Govoreći o Zoranu Đinđiću, Kaić s poštovanjem piše o „pragmatizmu koji po definiciji teži da bude potpuno indiferentan prema svakom ideološkom percipiranju stvarnosti, svakom simbolu, totemizaciji i svemu što je postalo nakalemljeno“. Kako bi odmerio validnost svoje interpretacije političkog delovanja Zorana Đinđića, Kaić bi trebalo da pročita polemiku koju su o Đinđićevoj politici vodili Aleksandar Molnar i Vesna Pešić. Možda će mu biti zanimljivo da vidi kako Vesna Pešić brani Đinđićeve poteze upravo od tumačenja koja u prvi plan ističu pragmatizam pokojnog premijera.

Zanimljivo je i to što Kaić misli da pragmatizam nema ideološki sadržaj. Treba se samo zapitati šta se uzima za pragmatično i kako se procenjuje pragmatičnost, pa shvatiti da iza svake pragmatičnosti mora stajati neki svetonazor: i pragmatičnost podrazumeva neku elementarnu etičku podelu na dobro i loše. To nas dalje vodi ka zaključku da o tim svetonazorima možemo takođe suditi. Konačno, u krajnjem izvodu moramo prihvatiti kao činjenicu da nema percepcija stvarnosti koje nisu ideološke. Pragmatizam o kome Kaić govori sklanja u stranu ideologiju ne zato što je nema ili što nije bitna, nego zato što hoće da je zaštiti od preispitivanja. Rekao bih da sâm Kaić, optužujući druge za ideološko razumevanje stvarnosti i robovanje simbolima, teži da pragmatizam sopstvene odluke da podrži Dačića spasi od ideološkog preispitivanja. No, pošto to nije moguće, bilo bi fer da kaže unutar kog normativnog okvira njegova podrška Dačiću postaje legitimna. Kada se to zapita, stići ćemo do priče o novom ustavu.

I ovde sad samo par rečenica koje su upućene i Kaiću i Milutinoviću. Milutinović kaže da u mom „programu“ ustav „zauzima poziciju aksiome u nekom deduktivnom sistemu“. Ne razumem šta Milutinović pod ovim misli. Prvo, ustav nije aksiom nego normativni okvir. Liberalni ustav, povrh toga, predstavlja jednu specifičnu vrstu normativnog okvira koji drži na okupu društvo u kome postoje razni, pa i međusobno isključivi „deduktivni sistemi“, koje je ovde bolje nazvati „sveobuhvatnim doktrinama“. Iako imam veliko poštovanje za niz sholastičkih mislilaca koji su se borili da na osnovu ideje prirodnog prava ospore pravo vlastodržaca na neograničenu vlast, te u tom smislu čak verujem da bi neki od njihovih stavova i danas mogli da vrede u feudalno parcelisanoj Srbiji, ipak su mi bliže ideje modernog konstitucionalizma koji nastaje upravo iz potrebe da se omogući zajednički život unutar društva u kojem razni ljudi prihvataju različite aksiome na osnovu kojih grade svoje slike sveta. Srbija takav ustav i dalje nema. Ja mislim da je to ozbiljan problem. Milutinović i Kaić to ne misle. Njihov argument protiv stavljanja teme novog ustava na politički dnevni red uvredljivo je jednostavan i pogrešan: građani i političari nisu zainteresovani za tu temu. Taj argument može biti validan samo unutar određenog svetonazora koji Kaić pogrešno definiše kao pragmatizam oslobođen od ideoloških percepcija. Prvo, kako njih dvojica znaju da građani nisu zainteresovani za temu novog ustava? Da su pogledali istraživanja javnog mnjenja, iznenadili bi se procentom građana Srbije koji smatraju da treba menjati postojeći Ustav. No, sve i da nije tako, zašto bismo mišljenje većine prihvatili kao merodavno kada je reč o normativnim pitanjima? Lako možemo zamisliti većinu koja odlučuje da su, recimo, Jevreji, ljudi drugog reda. Na šta bi nas u toj situaciji obavezivao Kaićev pragmatizam? S tim u vezi, kada Milutinović na neki, meni neshvatljiv, način poveže priče o masovnim zločinima sa marširanjem zagovornika neoliberalnih ideologija, mogu samo da pitam kako je on tu vezu uspostavio. Mogu zamisliti neoliberala koji osuđuje zločine, kao što mogu zamisliti i liberala i socijalistu koji zagovaraju zločine. Govor o zločinima, i govor o neoliberalnim politikama tržišta moraju se u konceptualnoj ravni držati razdvojenima. No, kada se spustimo na nivo konkretnih događaja, onda se zaista postavlja pitanje nisu li upravo neoliberalni svetonazori, skriveni pod krinkom nacionalizma (šmitovske prazne priče o teritorijama, prijateljima i neprijateljima) bili jedan od pokretača ratova na prostoru Jugoslavije.

S tim ću i završiti. Nemam nikakav problem da priznam da neko može da se promeni. Nemam nikakav problem da jednog dana prihvatim da događaje iz devedesetih možemo ostaviti po strani. Ali, da bi se to dogodilo, nešto suštinski mora da se izmeni. Mora se izmeniti normativni okvir u kome živimo, to jest – ustav. Postoji jasan kontinuitet koji je učinio da masovni zločini budu mogući, i koji je potom pružao osnovu da se oni opravdaju. Mi taj kontinuitet kao društvo nismo prekinuli. Naprotiv, taj kontinuitet je, uprkos drugačijim očekivanjima, u protekloj deceniji institucionalizovan, naposletku i ustavom iz 2006. To jednostavno znači da i dalje živimo u državi koja ponovo može počiniti zločin nad svakim ko se na bilo koji način obeleži kao drugi. Drugi pri tom ne mora biti samo etnički drugi. On može biti i klasno i rodno obeležen. Kao što može biti izdvojen i prema seksualnoj opredeljenosti. Priče o Kosovu, EU i korupciji taj kontinuitet ostavljaju netaknutim. Ni ministarstvo kulture, ni ministarstvo prosvete, ni ministarstvo pravde ne čine ništa što bi moglo da makar naruši taj kontinuitet. Da bi Kaiću i Milutinoviću ovo što govorim bilo jasno, ponoviću im još jednom: ne smeta mi, dakle, prošlost Dačića i Vučića, oni lično me uopšte ne zanimaju, smeta mi to što i njima, kao i njihovim prethodnicima, ne smeta prošlost u kojoj su se u ime „srpstva“ činili masovni zločini i uspostavljale čvrste veze između države i kriminala. Dačić i Vučić brane sistem koji je to omogućio i koji ni danas nije u stanju da pruži garancije da se nešto slično neće ponovo dogoditi. Prigrlivši taj naopaki sistem, oni se danas međusobno bore samo za punu kontrolu nad polugama prerogativne države. Zato im, iako se ubiše od mahanja simbolima Kosova, EU i borbe protiv korupcije, ne verujem.


Peščanik.net, 16.02.2013.

1990-2000 – године које је појео мрак

1990-2000 – године које је појео мрак
Slobodan Ž. Todorović  | 12/02/2013

„То међутим није лаж о ономе што се догодило, то је истина о томе шта се данас догађа са нама.“ (Борис Буден, Зона преласка)

Приметили сте како се на неким документима затамњују поједине важне речи, имена и реченице. Сада се и нама догађа нешто слично. У овом ретровремену, и власт и опозиција се труде да нам из сећања избришу последњу деценију 20-ог века. Кривци за садашње стање траже се искључиво у овој деценији, а мађионичарски се прескаче период 1990-2000, када је посејано семе зла и исписане странице српског бешчашћа.

Мотив да напишем овај текст је полемика између госпође Весне Пешић и осталих, а поводом њеног текста у Пешчанику „Карантин и дубока ћутња“. Отворио сам компјутер и поделио екран на три дела. У првом прозору отворио сам Веснину књигу „Дивље друштво“, у другом њен текст из Пешчаника, а у трећем сам написао наслов мог текста: „Весна против Весне“. Намера ми је била да упоређивањем њена два текста укажем на неке противречности. Али није ишло. Пред очима ми је играла слика мале, храбре, паметне жене између Ђинђића и Драшковића на грађанским протестима 1996/97. Схватио сам да ја, њен безимени пријатељ који је никада није упознао, не могу да савладам тај текст. Он је, ненаписан, савладао мене.

Али ипак нећу оставити на миру неке контраверзе које је изазвао Веснин текст. Косовско питање наметнуло се као вододелница два става: “храбрости и одлучности“ садашње власти да тај проблем реши, насупрот неспособности бивше. Весна Пешић хвали премијера Дачића који отворено говори „како ствари стоје“ и спреман је да уђе у преговоре са другом страном. Не треба бити ситничав, јер је у интересу Србије да се косовски проблем коначно реши. То што су они који га сада „решавају“ постављали мине на том путу претходној власти, није битно. Сетио сам се чувене анегдоте о Винстону Черчилу, који је на примедбу свог изасланика при штабу генерала Драже Михајловића, о промени подршке савезника уместо четницима Титовим партизанима: „Како ће то примити српски народ“ – одговорио: „Па нећеш ти живети тамо после рата.“

Међународна заједница жели да заврши посао са Косовом, јер им је доста потуцања по Балкану. Свесни су они да столица у УН неће чаробним штапићем увести Косово у стварност заједнице европских народа. Много ће још воде протећи док се косовско друштво приближи појму уређеног. Али са њихове тачке гледишта, то је циљ и свако средство које скраћује временски пут до њега је оправдано. Зато они не штеде комплименте Дачићевој храбрости и енергији. Он је неспорно паметан човек и добро зна колико се лако могу отворити „тајне“ фасцикле. Он зна да они споља не заборављају 90-е тако лако као ми. За тили час се овде од „фактора мира и стабилности“ долази до титуле „балканског касапина“. Тајне прашњавих фасцикли 90-их лебде као Дамоклов мач и над главама остала два члана тријумвирата.

Овде једни грозничаво дељу глогов колац косовског решења, други га придржавају, а трећи замахују маљем. Али „како упокојити вампира“: добровољаца за ту улогу нема, косовски завет дува за вратом а простор за врдање је све мањи. Борка су исцедили до краја: од те суве дреновине парафа и „тајно потписаних“ обећања нема више ни капи. Како да Косово остане у саставу Србије, а да истовремено буде самостална држава? Ни спољни ни унутрашњи фактори, осим декларативних фраза, не узимају у обзир једини пут који води до решења: чињеницу да на Косову живе и треба да наставе да живе људска бића. Једино они и само они могу пронаћи решења. Омогућимо им да се што чешће сусрећу и договарају о малим стварима, па ће временом, можда, оне „велике и судбинске“ којима их засипамо и делимо, постати ефемерне.

И нешто о српском Робину Худу и борби против корупције. Овде је народ наводно „више жељан правде него хлеба“. Па где су ти новци отети од народа, који је 90-их радио за две-три марке и био супер богат са новчаницама од ко зна колико милијарди. Ко је финансирао војску, полицију, паравојне формације, привилеговане који су гомилали капитал на народној муци. И све то за остварење националног циља „Сви Срби у једној држави“. Наш Робин Худ то никада неће моћи да врати народу.

Погубно је брисање из колективног памћења свега што се догодило у последњој деценији 20-ог века. Ангела Меркел је поводом обележавања 80 година од доласка Хитлера на власт рекла да је Немачкој и Немцима забрањен заборав на нацистичку прошлост и несреће које је Хитлерова Немачка нанела човечанству. Верујем да људи могу да се промене, покају, признају своје грешке и затраже опроштај од сопственог народа. Али апсолутно не верујем да нас ти људи могу повести у бољу будућност. То се никада није добро завршило.


Пешчаник.нет, 12.02.2013.