DUDOVAČA

Kako je dudovača promenila tok novosadskog mitinga

Panduri su ga pronašli s gaćama spuštenim do kolena i guzicom u mikro-spazmovima od grebuckanja nekog žbunja. Takva je novosadska indistrijska zona, zaparložena i čekinjava. Tamo danas samo kurve i pokoji neplaćeni portir zna gde je bezbedno zagaziti. Dva dana posle velikog mitinga protiv separatizma, Stojadin je, navlačeći gaće, po glavi sabirao čega se seća.

Od Grabovca do Novog Sada ima 330 kilometara, cirka tri i po sata ako nema rakije, a rakije je bilo. Bilo je i piva pa se na svako čerek sata zapišavala neka dizel trava pored puta, pevale se pesme, maltretirao se vozač da stane na Novom Beogradu da neko sinu izruči kajmak, stajalo se posle mosta na Beški da se povraća od visinske bolesti o onol’ke dunavske vodurine.

Zato je Stojadin jedva čekao da iz autobusa izađe.

Kaže: “Malo koje se sećam od posle na toj. Izuilazim iz aftobus, probijam se kroz rulju što dreka na Pajtić i onija njegovi, kad iz onolku masu, prav na men nalega crnac s ovolke oči. Crn, jebaj ga, ko noć u Sićevačku klisuru, a zubi mu nabeljeni. Nosi nekoj transparen od onoj Vulin šo se bakće s Kosovo i vika, sve po srpski, majke mu ga izponabutam, ko da mu tata opanci prodavao na pijac u Nišku Banju. Šta je ovoj, mislim si, od kude crnci u ovoj naš obračun, sto posto ripuje po fudbalski tereni, al gu ne plaća gazda, pa mu dopizdelo. Kažem ja na ovija moji iz Grabovac, jebaji ovoj, će si nađemo neko kafanče da popijemo po jednu.

I nađosmo, al bolje guju da nađosmo. Zasedosmo nas trojica, ja Veljko i onoj neki što mu ne znam ime, naručimo pivo, donese gu i rekne – 600 dinara. Kad se iz cipele nesam izvrnuja. Kažem: idi bre dete, za koje 600 dinari? Jel od zlato napraveno? Jel ga na carevi prodavate? Jeba ti Novi Sad i Vojvodinu, što bre ne ripate da se bunite za ovoj pljačku… U baštu od gosti niko ni reč. Svi nabili sunčani cvikeri, čukaju u telefončići pogleduju ni ko da smo s krušku pali. Al, platismo nekako pa će si menjamo kafanu.

Tu nas sustigne neki od naprednjački odbor sas flašu u ruku, zagleda ni u transparenti pa rastegne po vojvođanski da si gucnemo njegovu dudovaču, sam je, kaže, dudinje sakupljao pa pekao, ič gu šećer nema. Popismo rakiju, al to u noge udara. Ne mož se pokrenemo. Zalegasmo u nekoj šumarak gde imaju i šotke i patke u baru, al nas dečinja gađaše sas loptu, pa se pomerismo do Dunav. I zaspasmo ko pošten na parastos. Kad se probudismo, veće noć. Pored reku ovija neki trče, voze si bicikli i neka sirotinja stala u krug pa dele jedan duvan. Nestadoše svi aftobusi. Pitasmo gi, kude ni je aftobus, a oni se zasmejaše pa ni rekoše “šta ste dolazili, koju pičku materinu, kad ni autobus ne znate da pronađete?!”

I trupamo takoj po Novi Sad, ravan ko tanjir, al golem, pun ljudi i niko ni ne je bava za suvu šljivu. Kad jedanput ete ti onoj domaćin iz Vojvodinu što ni zanesvesteo sas dudovaču. Kaže, će si ulegamo kod njeg na spavanje, važno da smo čoveci.

Zalegasmo nekad u noć, taman sam si oči sklopija, kad neka deca zavriskaše iz drugu sobu, jebati da nije bombardovanje sad i zbog Vojvodinu ko što beše za Kosovo. Al ne beše to, no Veljko pjan od dudovaču ustao da moča, pa sas spuštene gaće ulegao u sobu s dečinju. Izjuriše ni iz kuću domaćica ni cipele ne stigosmo da nazujemo. Istera ona i domaćina i nas, jebati, mrak ko u prkno, kude ćemo sad. Kaže domaćin, zna on kafanče, nee skupo i raboti cel noć. Tu dočekasmo jutro pa ostadosmo sas novu konobaricu, kude će si mi pa idemo po Novi Sad, da se joped pogubimo.

Ne mog se setim šta beše posle, osim da pismo, pa jedosmo, pa pismo, pa domaćin reče će ni vodi izvan grad, kaže, ima prostitucija.

Da ti oma kazujem, ja takvoj gadne kurve u svoj vek ne vide. Da se čovek ne seti u kurvanje da krene, al mi brljivi od rakiju, pa da si rabotimo po šta dođosmo. Posle me izbudi ovoj trnje, što mi svu guzicu izgrebalo. Pipam si džepovi, odnela mi kurva i dnevnicu i telefon. Još da me nasvrabila po patku, pa da se u Grabovac vrnem ko Titovi tifusari.”

“Hoćeš da ti pokažem put do autobuske stanice?”, upita ga pandur.

“Stanicu ću si i sam nađem. Idem do ovija naprednjaci po pare za kartu. Ako imaju za crnci, imaće i za aftobus do Grabovac.”

Autonomija

VOJVODINA 2013

Vojvodina 2013 – potreba za novom politikom

Miroslav Ilić | 19/04/2013

Protestni skup održan 12. aprila 2013. pred Vladom AP Vojvodine označio je, prema mome sudu, kraj jedne političke epohe, odnosno neumitni završetak defanzivne i u svom krajnjem ishodu gubitničke politike koja se u kontinuitetu vodila u Vojvodini tokom dvadesetog veka. Ona je počela momentom “prisajedinjenja” državi Srbij i jugoslovenskoj zajednici na kraju Prvog svetskog rata, a sa manje ili više kreativnosti traje sve do danas. Politički dvadeseti vek Vojvodine završava se u njenom glavnom gradu, kao Beketov komad u kojem se beznadežno čeka, a dramska situacija perpetuira do beskraja u svojoj farsičnosti i tragičnoj egzistenciji njenih građana.

Za novi, 21. vek, koji je samo kalendarski nastupio pre 13 godina, za Vojvodinu, u Vojvodini i iz Vojvodine potrebna je jedna nova, drugačija politika.

Istorijski posmatrano, još od prelaska Dunava (1690) i nastanjivanja tadašnje većine srpskog naroda u južnu Ugarsku, pa do 1918. godine vođena je emancipatorska nacionalna i liberalna politika. Izlazak na veliku, evropsku scenu jedne moderne, protomultikulturalne, federalističke i antiklerikalne vojvođanske politike (posle “Vojvodstva srpskog” 1849. i Blagoveštenskog sabora 1861), dogodio se u tuđoj državi i kroz tuđe parlamente, od Požuna, Budimpešte, Beča do Beograda, Zagreba i Moskve. Ova politika imala je za cilj: prvo, opstanak Srba i njihovih religijskih i teško stečenih građanskih sloboda, a drugo, ostvarivanje ukupnog antropološkog i ekonomskog prosperiteta. Danas možemo oceniti da je ova politika bila uspešna. Iznedreni su politički gorostasi: Sava Tekelija, Svetozar Miletić, Mihailo Polit-Desančić, Vasa Stajić i još mnogi drugi. Nastale su u toj, drugoj državi najstarije kulturne i obrazovne institucije jednog naroda: Matica srpska, Srpsko narodno pozorište, Gradska novosadska biblioteka, Karlovačka i današnja “Jovina” gimnazija (nekada Srpska pravoslavna gimnazija). Održao se i razmnožio narod: od Vršca do Sent Andreje, od Temišvara i Arada do Slavonskog broda i Baje. Bilo je to vreme prosperiteta, banaka, bogatih i vrednih ljudi, imanja, dvoraca i zadužbina.

Jedino, međutim, što ta politika nije imala – već je bila pod uticajem maglovitih i devetnaestovekovnih, romantičarskih vizija i iluzija – bila je politika ujedinjenja “prečanskog srpstva” sa ostalim delom sopstvenog nacionalnog korpusa, ali i šireg – južnoslovenskog, odnosno “balkanskog”. To je bilo prepušteno mladoj srpskoj državi i Beogradu, kao faktičkim i političkim Pijemontom Srba od 1878. Kada je došlo do istorijskog momenta, uzrokovanog Velikim ratom, da se krene u secesiju od poražene Austrougarske monarhije, kada se dogovaralo vekovima željeno “ujedinjenje” na Krfu, kada se u mondenskim letovalištima Mediterana formirao Jugoslovenski odbor, zamišljajući jednu veliku zemlju na prostorima od Alpa do Karpata i od Panonije do Adrije, dok je Pupin iz Idvora bio eminencija u SAD – vojvođanskih elitnih političkih prvaka nigde nije bilo. Časni izuzeci su trunuli u zatvorima. Zbog toga će se i roditi čuvena rečenica kazana na samrtnoj postelji osveštenog vojvođanskog, radikalskog “ujedinitelja”: “Isto je to dobri moj Vaso. Vac ili Požarevac”. Mislio je na zatvore. Jedan u Ugarskoj, a drugi u Srbiji. U tim je zatvorima skončavala slobodoumna Vojvodina. Na isti način, zbog istih razloga.

I umesto temeljnih i promišljenih pravnih i filozofskih političkih postulata, tako bitnih za potonju Vojvodinu i integrativne procese u koje je ulazila, prevladao je nacionalistički, populistički radikalizam citiranog Jaše Tomića i diplomatske bravure Pupina na mirovnoj konferenciji u Parizu, zahvaljujući studentskom prijateljstvu sa pobedničkim predsednikom Vilsonom. Tako je, umesto da zasluženo postane politički subjekt konstituisanja nove srpske države, odnosno šire, jugoslovenske, Vojvodina bez sopstvene politike i bez autentičnih političara, slepo, bezuslovno srozana na objekt ekonomskih apetita ratom opustošene Srbije i njene kraljevske porodice. Izgubljena je zauvek Baranja i više od pola Banata, pokradene su i ratnim porezima opustošene opštine Vojvodine, rasturena je Karlovačka mitropolija i zauvek zatrta njena državotvorna istorija, a vojvođanska politika kao izraz interesa srpskog naroda, ali i svih njenih mnogonacionalnih zajednica i građanstva – marginalizovana i provincijalizovana. Beograd se poigravao, ne samo sa Vojvodinom, nego sa celim južnoslovenskim prostorom i svim njegovim narodima raznim sredstvima: od tajne policije, preko neistorijskih upravnih banovina, pa sve do likvidacija u skupštini i diktatura.

Prva pouka istorije za neku novu politiku u Vojvodini jeste: školovati sada i ovde što veći broj politički mislećih ljudi, najšire analizirati sa političkim ekspertima (i domaćim i stranim) sve aspekte sadašnjeg trenutka, mesta i položaja Vojvodine u sopstvenoj državi, regiji i Evropi. Na osnovu toga formirati politiku koja će razmotriti buduće integracije u kojima učestvuje Vojvodina. Nadalje, biti prisutan, aktivno radeći na onim mestima u kojima se formira, organizuje i sprovodi bilo kakva “unutar-nacionalna”, kao i “šira” politika od nacionalne. Ne dozvoliti nikada više da Vojvodina, njeni ljudi, građani, etničke zajednice, a posebno njeni resursi, ekonomski i bezbednosni interesi budu objekat bilo čije politike izvan Vojvodine. Rukovodeći se ovim rezonom, buduća politička elita Vojvodine ne može biti inferiorna, niti submisivna ni po jednom unutrašnjem ili spoljašnjem pitanju. Izvan Vojvodine i njene nove politike ne bi smelo da ima bilo kakvog korigujućeg autoriteta, pogotovo nametnutog. Vojvodinu kao samosvojnu političku regiju mora da prati i predstavlja nova, autentična vojvođanska politika, kako u promišljanju srpske državnosti, tako evropskog i šireg okruženja.

Zajednička karakteristika sva tri inscenirana “protestna” skupa u Novom Sadu (onaj nakon “Novosadske rezolucije” 1933, tzv. “jogurt revolucija” 1988. i ovaj od pre neki dan) jeste da su organizovani od strane vladajućeg Beograda i tribalne Srbije, na političkom terenu gde je vlast u Vojvodini iskazala ključnu slabost: gubitak kontakata sa autentičnom, vojvođanskom, intelektualnom i kulturnom elitom i njenom inkluzijom u širu političku vizuru. Ili pojednostavljeno, svakoj vlasti u Vojvodini nije bila potrebna kritika i kritičko mišljenje. Primera ima mnogo. Treba li reći npr. da Vasa Stajić tridesetih godina prošlog veka biva u Novom Sadu marginalizovan, razočaran u Maticu srpsku, koja je do nedavno bila nosilac kulturnog razvoja čitavog naroda, ne uspevši da ubedi svoje saplemenike da nastave slobodarske, demokratske i evropske ideje Miletića (knjiga o Miletiću izašla je 1926) i Zmaja i ne nalazeći novca za novopokrenuti časopis “Nova Vojvodina”? Nakon knjige “Vojvođani o Vojvodini” (1928) postalo je jasno da je intelektualna elita Vojvodine apsorbovana novom, “beogradocentričnom” velikom državom i da je Vojvodina nesagledivo provincijalizovana. Dok je Vojvodina krvarila pod ratnim porezima, a njeno multikulturalno građansko bivalo pretvarano u sirotinju, njena elita bila je razvejana od Beograda, preko Zagreba i Ljubljane do Beča, Pešte, Rima: Isidora Sekulić (Mošorin), Stanoje Stanojević (Novi Sad), dr Vojislav Subbotić (Novi Sad), dr Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica), Dušan J. Popović (Surduk), Todor Manojlović (Veliki Bečkerek), Nikola Radojčič (Kuzmin), Ivan Tabaković (Arad), Petar Konjović (Čurug), Aleksa Ivić (Buđanovci), Miloš Crnjanski (Čongrad), da pomenem samo neke. Nije ih bilo u Vojvodini, nije ih bilo za Vojvodinu. Zato su politički preslabi ostajali pokušaji Dude Boškovića, Joce Laloševića i Nikole Milutinovića. Vojvodinu nije imao ko da brani.

Vojvodinu ni pre neki dan nije imao ko da brani. I 1988. komunistička vlast ostala je sama, izdana, ne od plaćenih “jogurtaša”, nego od elite: privredne, doseljeničke, starosedelačke, etničke, kulturne. Nije joj se verovalo. Kada su se u Beogradu osnivale razne “demokratske” stranke, Novi Sad je bio uspavan. Ni danas na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu se ne uči politika, odnosno politikologija. Može slavistika, može sve u vezi sa jezikom, ali filozofija tek od nedavno. I sociologija se ovde zvala “marksizam”. Nije smelo biti kritike. Bojan Pajtić je sam u jednoj izjavi uspostavio paralelu sa nekadašnjim autonomaškim, partijskim rukovodstvom, pokušavajući da negira sličnosti. Da je bolje promislio, zapitao bi se: gde mu je savetnica za kulturu, glumica Mira Banjac? Gde su mu glumci SNP-a, upravnici, reditelji, operske dive? Gde su mu bivši i sadašnji rektori NS univerziteta, prof. Nedučin i prof. Vesković? Gde su mu akademici VANU, odnosno članovi novog vojvođanskog “kulturno-umetničkog društva”? Gde mu je glavni izvođač svih radova u Vojvodini – Borovica? Gde mu je bivši gradonačelnik Pavličić? Gde je predsednica Slovačkog nacionalnog veća, Ana Tomanova-Makanova? Gde je elokventna Gordana Čomić? Gde su mu svi oni anonimusi-pomoćnici, sekretari i ministri i portparoli koje je dovodio i odvodio kako je hteo, svi oni doktori (ni krivi, ali zato dužni) iz Subotice, Sremske Mitrovice, Vrbasa i banatskih zaseoka, koje je postavljao za ministre, upravnike i direktore mnogo iskusnijim lekarima u tercijarnim centrima, na opšte razočarenje javnosti? Gde mu je nestao Direktor fonda za kapitalna ulaganja, gde su mu omladinke i omladinci iz raznoraznih “poslovnih inkubatora”, koji su tako lepo trošili vojvođanske pare, a izlegali su samo kontrolore na glasačkim mestima? Gde su mu direktori javno-komunalnih preduzeća, nacionalnog parka “Fruška gora”? Direktori bolnica, kliničkog centra, dobavljači, nabavljači, bacači, centarfori? Nema ih. Tako je, ne poštujući moralna i stručna, nego gluva, nekritička, partijska načela, DS i njegov “vojvođanski šef” ruinirao svoju, ali i “vojvođansku” politiku, ostajući – sam na ledini, bez stvarne podrške onih koji vrede, onih koji nešto znače. Sa druge strane, da li mu je pomoglo to što je potpredsednik samozvane “državotvorne” stranke sa “centralom” u Beogradu? Da li je organizovan dolazak DS autobusa u Novi Sad? Da li se oglasio možda predsednik Političkog saveta DS, večiti prof. Mićunović da kaže nešto u prilog Vojvodini i njenom rukovodstvu? Ili se oglasio bivši predsednik Tadić? Ne. Niti hoće. Bojan Pajtić je sam, jer je zaboravio Vojvodinu, onu koja je samosvojna, da ne kažem “autonomna”, sam je, jer se oglušio o osnovno u ovoj maloj, dvomilionskoj istorijskoj zemlji, gde se možeš rukovati sa svakim viđenijim čovekom: poštovati red, rad, znanje i iskustvo, poštovati starijeg, lepo se javiti, biti pravedan, pitati za savet, nikog ne uvrediti, sagnuti glavu kad pogrešiš, lopove isterati, verovati “u se i u svoje kljuse”, pa kako bude i gde se telefonski razgovor obavezno, a ne samo na Pejićevim salašima – završava sa “pozdravite Vašu mamu”.

U Vojvodini se ne sme biti “vlast”, pogotovo osiona, nego se mora, kao i sa zemljom crnicom – biti joj sluga. Nova politika u Vojvodini podrazumeva moralno delovanje, inkluziju najboljih i kritičnih, a ne klijentilizam i partijske “klimoglavce”. Mora biti instruisan princip pravde i pravednosti od samog vrha. Vojvodinu ne brani vlast, Statut, Zakon o nadležnostima i Ustav, Vojvodinu brane njeni ljudi, njena elita.

Dakle, ako je tridesetih godina prošlog veka bilo teško odupreti se snažnom nacionalnom osećanju srpstva i “ujedinjenja”, podsećajući se Vojvodine samo u lamentima iz Beograda, Ljubljane i Zagreba, (“Vojvodina će ostati samo njiva koju treba preorati i pustiti da spava”, prema Isidori), ako je osamdesetih godina bilo teško verovati da će velika, naizgled snažna i nerazrušiva KPJ imati snage da sačuva i veliku SFRJ i u njoj Vojvodinu i vojvođanske “tekovine”, ako je u postdiktatorskom, tranzicionom, pljačkaškom sistemu DOS-a bilo teško povratiti Vojvodinu, zadovoljavajući se sa Đinđićevim “omnibusom” – posle svega što smo iskusili, mi danas, sada i ovde u Novom Sadu, uočavamo samo dva puta: postepeni nestanak i gubitak Vojvodine, što znači njenu dalju majorizaciju i politizaciju (“upodobljavanje” republičke, pokrajinske i gradske vlasti), provincijalizaciju, prodaju u bescenje, a na štetu generacija prošlih, sadašnje i budućih, kolonizaciju i sveopšte zapuštanje, dok na drugoj strani stoji borba za civilizacijski dostojnu Vojvodinu, evropskih i globalnih izazova, prosperiteta i budućnosti za nove naraštaje.

Smatram da nemamo pravo da skrivamo glavu u pesak i da mislimo da će neko drugi rešiti naše probleme, bilo da je to neka aktuelna politička partija, neki sadašnji ili novi vođa, ili bilo kakva briselska ili strazburška administracija. Mi danas moramo da raskinemo sa iluzijama da će bilo koji politički akter iz Beograda podržati ideju Vojvodine, jednako kao i da će Vojvodina nešto dobiti na poklon. Sebe danas moramo da prepoznamo kao jedino postojeću, kompetentnu građansku elitu Vojvodine i da preuzmemo odgovornost za naše sugrađane, našu decu, za sadašnjost i budućnost. Predlažem da se formira “građanska vlada Vojvodine u senci” od nepartijskih, kompetentnih ljudi sa sledećim ministarstvima Vojvodine: za ekonomiju, za privredu, za poljoprivredu, za nauku, za zaštitu životne sredine, za kulturu i multikulturalnost, za spoljne poslove i evropske integracije, za unuturašnje poslove i civilnu bezbednost, za zdravstvo, za obrazovanje, za informisanje i medije, za sport, za omladinski i studentski razvoj, za porodicu, za informatičko društvo, za ugrožene i vanredne prilike, za pravdu, za energetiku, za saobraćaj. Vlada u senci bi imala svoj Savet (Senat). Glavni cilj vlade u senci bilo bi formiranje nove politike u Vojvodini, za Vojvodinu u 21. veku. Povezala bi se i umrežila vojvođanska građanska elita i aktivirali bi se svi individualni i kolektivni kapaciteti na pripremanje i donošenje “zakona” (budućih stvarnih predloga) koji bi odgovarali Vojvodini. Ovo bi kreiralo novu političku klimu. Vlada bi upoznavala i domaću i stranu javnosti sa svojim radom, a pojedine sednice bile bi otvorene. Ostvarila bi se komunikacija sa civilnim akterima, poslovnim partnerima, evropskim institucijama i misijama u zemlji, otvorio bi se komunikacioni kanal prema stranim diplomatama. Ova vlada bi reagovala na pojedine antivojvođanske akcije bilo koje republičke ili pokrajinske vlade (aktuelne ili nove). Ukoliko bi bilo rezultata, vlada u senci bi mogla da bude nosilac i izborne aktivnosti.

Prof. dr Miroslav Ilić, Novi Sad, 18. april 2013.

Peščanik.net, 19.04.2013.

Amerika

Kako sam dospio zatvora u americi

Pitaš kako sam dop'o zatvora u Amer'ci, jarane. Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov'o il' ne. To ti je bilo nekako... 'vako.
Zovu mene jedan dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko', pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je fasov'o ? ADHD, kažu. Noge mi se odsjekle. Hoće l' preživjet', kukam ja po školi, đe je da ga vidim, na šta l' mi dijete liči?
Konačno ga dovedoše, njih petero, direktor'ca, garava k'o odžak, pa još neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa pol'cajac, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz'da, neki naš iz Zen'ce, da mi prevodi, da bolje razumim, ko biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se osuo, ma k'o normalan. On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči' ja, govor'te više, ako Boga znate! To ti je, kaže ona garava, Attention Deficit Hyperactivity Disorder.
Okrenem se ja onom malom iz Zen'ce, šta, reko, ova kaca Boga ti laprda, čime se zarazio? Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se i pomarisat'. Laknu mi nama'. Molim te, prevedi im da ništa ne brinu, izliječiću ga ja čim stignemo kući. Nećeš ga ti liječit', skoči ona debela, imala je brat bratu dvesto oka samo u guzicama, i još toliko u dva stomaka ispod stomaka. Imamo mi ovde lijekove, kaže, terapije, psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit'. Ništa vi ne brin'te, draga gospođo, znam ja, reko', jednu pravo dobru terapiju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, intrsting, kaze direktor'ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, s koljena na koljeno? Nije, reko', kod nas je to s bubrega na bubreg.
Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen'ce. Šta je, reko', sad? Kakav je sad belaj? Sad je, kaže, u pitanju OTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A priprijetio sam mu da se mani politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma, svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno odsutan i tako. A to je to, reko'. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit' za sva vremena i to od svih bolesti!
Tako ti je to u Amer'ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odma' daju ime, pa skraćen'cu i... nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, ne možeš ih se više nikad kutarisat'. Svaki dan u ap'teku k'o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen'ce - ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR, ma ima ih mali milion.
Iš'o ja na neke preglede i poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi piti lijekove za ho'sterol. Što, bolan ? Ho'sterol ti je, kaže, 215. Pa, reko', i prošle godine mi je bio 215 pa si rek'o da mi je u granicama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit' lijekove. Jeb'o mater te si ti normalan, reko'. Prije šes' mjeseci si mi sa istim nalazom rek'o da sam zdrav k'o dren, a sad ka'eš da sam u kritičnom
stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, mijenjate to svakih šes' mjeseci samo da bi ap'teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit' pa makar crk'o nama'. Nosi ih materi!
Mafija je to, jarane. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot'ku. Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit'. Navalila na mene svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit'. Slušam je i ne
mogu da vjerujem svojim ušima. Čuj, izbacit' baklave i tufahije, pa čime ću se, reko', zasladit' poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.
Voće? Ma, đe ti je to, reko'. Šljive brezukusne izgledaju k'o jab'ke, jab'ke k'o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana I noći, ma koje crno voće, nek' ti ga jede babo.
Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k'o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo se, Bože ubrani.
- Ðe ti je pita, reko' ?
- Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
- Šta ti je, reko, to ?
- To su, kaže, alge.
- Kakve alge?
- Japanske.
- Odakle ti to, reko'.
- Iz mora.
- Šta ima za jest'?
- Pa to, kaže.
- Šta to?
- Alge. One su vrlo zdrave.
- Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar
i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest'.
- Al' su zdravi.
- Čuli ti šta te ja upita'? Ðe ti je pita?
- Šta će ti , kaže, pita, od nje se deblja. Pita se, kaže, neće više jest' u ovoj kući. Sir nije dobar za ho'sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto.....nije više stigla reći ni je'ne, dofatio sam je za grlo i poč'o mastrafit'. Utrča mali onekle kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih oboje od batina, onako po pe-esu, k'o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su me zabolile.
Al' da vidiš sutra belaja. Vratio se ja s posla kad pred kućom čeka marica. Izađoše njih dvoj'ca, zabicili ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe, jedan sav pjegav, žut i deb'o, a drugi isto deb'o al' crn k'o đavo.
- Jeste l' vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?
- Nismo, reko'.
- Kako , kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku
- Kako , kaže, nisi kad ovde piše Kazim Klika.
- Ne piše tu, reko', Kazim Klika, ti ne znaš čitat'.
- Nego šta piše?
- Pise Ćazim Klica.
- Pa, jestel' to vi , kaže?
- Jesmo. Izvol'te, šta treba?
- Jesi l' ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
- U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!
- Nije, kaže, ništa uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
- A tooo, bi mi lakše, sve je u redu, reko', te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar'o.
- Znači priznaješ da si ga tuk'o, uskoči onaj garavi.
- Čuj, tuk'o, ma odr'o od batina.
Nih se dvoj'ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma' ćete poći s nama.
Ðe, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l' vi normalni, nisam ja tuk'o ničije dijete, samo sam izmastrafio mog Ekrema. Ko meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god 'oću ? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat'ke, Zuko, nastavnik muzičkog, nena Fatima, rahmetli dedo
Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka'eš da ga ja nemam pravo bit'! Pa ko će ga onda mlatit'?
- Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba razgovarat', lijepo im sve objašnjavat', biti s njima k'o drug. Ovo je Amer'ka, demokrat'ja, svako ima pravo da kaže i radi sta 'oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
- Ma, sit sam ja te vaše demokrat'je, zato vam i jes' sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.
- A dobili smo takođe i prijavu da ste silovali kamilu.
Ja se šokir'o!
- Kak'u ba kamilu, ko je silov'o kamilu, jes' ti ba normalan čo'eče?
- Vašu suprugu.
- Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov'o?
Kako mo'š silovat' vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čo'eče Boži!
- Ona kaže da si je silov'o prošle sedmice.
- Ko je ba silov'o ? Ma, sama tražila!
- Jes' prva dva puta. A treći put joj, kaže, nije više bilo do tog'.
Ja se obeznanio. Umalo me nije šlag trefio. Šta da ti više pričam.
Pošalji ovo e-poštom
Blogiraj ovo!
Podijeli na usluzi Twitter
Podijeli na usluzi Facebook

Oznake: amerika, humor, zatvor

POLITIČKI BALKANIZAM

Objavio: admin Posted date: 26. mart 2013. In: Blog

POLITIČKI BALKANIZAM: OSVRT NA METODE VLASTI KNEZA MILOŠA

Od svih definicija „balkanizma“, bez namere da osporavam delo Marije Todorove i podgrevam negativnu stereotipizaciju Balkana, najdraža mi je ona iz Vujaklijinog leksikona (1954), jer precizno markira najgore osobine ovog nesrećnog podneblja: “Beznačelnost, borba nedopuštenim sredstvima, podvala, politička ubistva, podmićivanje, strast za bogaćenjem, puzavost prema višim a grubost prema nižim od sebe.”

Srpski knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom u dva navrata (1815-1839. i 1858-1860. godine), a afirmisao se posle sloma Prvog srpskog ustanka kada su ga Turci amnestirali i promovisali u obor-kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije. Namera Turaka da preko njega i drugih starešina umire narod nije uspela, pošto je već 1815. buknuo Drugi srpski ustanak, upravo pod Miloševim vođstvom. Plašeći se mogućih međunarodnih komplikacija, a posle nekoliko srpskih vojnih pobeda, Porta je odobrila pregovore sa ustanicima, pa je postignut dogovor između Miloša i Marašli Ali-paše o zajedničkoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Srpski knez je neprekidno slao deputate u Carigrad ne bi li dobio i pisane garancije obećanih povlastica, pri čemu se nije libio ni podmićivanja turskih velikodostojnika. Uporedo sa tim je učvršćivao svoju vlast, oduzimajući beogradskom veziru sve funkcije.

Uspon kneza Miloša u “polumračnoj Srbiji” bio je usredsređen na dva cilja: obnovu nezavisne srpske države i osnivanje dinastije. Stoga je vrhunac njegove diplomatske aktivnosti bilo dobijanje Hatišerifa (1829, 1830, 1833), izdatih saglasno tursko-ruskim ugovorima, na osnovu kojih je Srbija stekla sve elemente države 19. veka. Njen vazalni položaj je tako postajao sve više formalne prirode, a sultanskim Beratom iz 1830. godine Milošu je priznato i nasledno kneževsko dostojanstvo.

Tokom tridesetih godina 19. veka izvršene su tri upravne reforme radi centralizacije zemlje, pri čemu se vlast našla u rukama kneza i njegove Kancelarije. Gušenje narodne samouprave i pretvaranje činovnika u pokorno oruđe despotske vladavine postepeno je generisalo nezadovoljstvo naroda, ali i starešinskog sloja, što se manifestovalo kroz nekoliko oružanih pobuna. Najveća buna za vreme prve vlade kneza Miloša bila je Đakova buna koja je izbila 1825. godine u smederevskom kraju usled nezadovoljstva seljaka preteranim dažbinama i kulukom. Buna je bila surovo ugušena, ali je signalizirala neophodnost modernizacije primtivnog državnog aparata, zbog čega je knez energičnije pristupio njegovom jačanju.

Iako je Miloš 1831. formalno oslobodio seljake feudalnih odnosa, on je ipak zadržao neke feudalne obaveze što ga 1835. umalo nije koštalo prestola. Pošto je knez i dalje na državu gledao kao na privatni posed, Srpska revolucija se 1833. našla u ozbiljnom raskoraku: sa jedne strane, nacionalni proces je već bio okončan, dok je istovremeno socijalni potpuno zaustavljen. Miletina buna (1835) je prisilila Miloša da sve poreske obaveze objedini u jednu novčanu sumu, pa je kratki period “srpskog polufeudalizma” okončan donošenjem Sretenjskog ustava 1835. godine koji je bio ozbiljni nagoveštaj građanskog društva i nove epohe. Ipak, pošto su velike sile procenile da je takav ustav bio „preterano demokratski“, on je suspendovan i 1838. zamenjen tzv. turskim ustavom kojim je Miloševa vlast ograničena savetom sastavljenim od starešina koje knez nije mogao smenjivati bez pristanka Porte. Ne nalazeći motiva da pod takvim uslovima i dalje vlada, Miloš je abdicirao i već 1839. napustio Srbiju. Kada se posle dve decenije egzila vratio u Srbiju, nije uspeo da se pomiri sa novim političkim i društvenim okolnostima, pa je odmah došao u sukob sa ljudima koji su ga vratili na vlast.

Iako je rođen u najvećem siromaštvu, Obrenović je 30-ih godina 19. veka bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu, spreman da daje pozajmice čak i sultanu. Ipak, Miloševi trgovački ideali i poglavarske dužnosti su veoma brzo došli u sukob zbog čega je prestao razlikovati narodnu kasu od svoje privatne. Neizvesnost njegovog položaja koji je tokom 1820-ih bio uzdrman narodnim nemirima i bunama, gonila ga je da se obogati preko svake mere „da bi mogao novcem voditi prvo svoju ličnu, a posle i dinastičku politiku”. Kod njega su se zaduživali svi viđeniji Turci u Srbiji, ali i paše susednih pašaluka, pa i baron Sigental, komandir Varadinske generalne komande. Mihajlo Gavrilović je primetio da su to u stvari bili „politički zajmovi” na koje je knez Miloš poput zelenaša ubirao veliki interes u protivuslugama politički moćnih ljudi. Aleksa Simić je pored Miloša bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, a radio je kao njegov posrednik sa beogradskim vezirom i upravnik odeljenja državnih i kneževih finansija. Prema Simićevom svedočenju, Miloš je 1830. prevario Husein-pašu za 135.000 groša, zbog čega su Turci odugovlačili sa dogovorenom evakuacijom srpskih gradova.

Miloševa uprava je u periodu 1816-1826. godine imala dosta toga azijatskog i despotskog u sebi, pa su je mnogi istoričari opisivali kao „nešto popravljen turski režim“. Sam knez je posredstvom svojih uhoda osluškivao narodno raspoloženje, ali se nije puno obazirao na oštre aluzije koje su pravljene na račun njegove samovolje i beskrupuloznosti njegove braće: „Što je nekad na hiljadu Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju“, izjavio je jedan rezignirani seljak. Još u vreme Đakove bune (1825) seljaci su otvoreno tražili da Miloš položi račune “kud je denuo narodno blago”. Iako je vladao despotski i hirovito, knez je ipak u izvesnoj meri ograničio vlast spahija, garantovao seljacima pravo svojine i gotovo iskorenio hajdučiju. Ipak, imovinska diferencijacija u Beogradskom pašaluku je otpočela 1816. da bi posle 1833. godine bila više nego očigledna. Stari patrijarhalni moral se ubrzano gubio, dok su knezovi uvećavali svoje zarade na kamatama. Monopol za prodaju poljoprivrednih proizvoda je takođe bio u rukama knezova koji su se obilato koristili tzv. pravom prvenstva. Dvadesetih godina 19. veka bio je primetan drastičan porast broja novih bogataša sa psihologijom skorojevića, praćen procvatom starešinskog kuluka i samovolje. Samo tokom 1831. godine na imanjima Jovana Obrenovića je radilo preko 3.000 kulučara. Pored toga što su kapetani (bivši knezovi) terali seljake na prekomerni kuluk, mnogi od njih su često prisvajali novac od đumruka sa karaula, a svrljiški kapetan se uz pomoć granične straže bavio i prekograničnom trgovinom stokom. Posle 1835. godine kuluci su smanjeni, dok je poreski status seljaka definisan.

Iako je prema sudu srpske istoriografije Miloš bio najveći vladar obnovljene Srbije, on je nesporno imao i velikih mana koje su mu “mračile slavu”. Najoštriji kritičar njegove unutrašnje politike bio je Vuk Karadžić koji mu je u pismu 1832. godine između ostalog zamerio na pravu da potpuno kontroliše živote ljudi iz najbližeg okruženja (“da ko kupi kola nalik na njegova, bilo bi zlo i naopako”). Da bi se razlikovao od ostalih glavešina, Miloš je 1830. sve knezove preimenovao u kapetane. Iako je više puta obećavao da će ustaliti činovničko osoblje “da se gledaju narodni poslovi”, do toga nije dolazilo. Smatrao je da je bolje upravljati bez zakona jer “onako se čovek veže za hartiju, pa ne može da čini ni zla ni dobra”. U Miloševim očima narod je bio “stoka bez repa” i “neblagodarna kučka”, pa se nije mnogo obazirao na njegovo raspoloženje kada je trošio stotine oka dukata na svoj nasledni berat i kupovinu sela u Karavlaškoj. Vlast je bila do te mere skoncentrisana u njegovim rukama, da mu je Vuk napisao: “A da vi sutra, sačuvaj bože umrete, umrlo bi i praviteljstvo”. Surov odnos kneza prema činovnicima, njihovo kažnjavanje, premeštanje i mešanje u njihov privatni život naveli su Vuka na zaključak da činovnici koji primete da ih vladar ne uvažava – ili napuštaju službu, ili je zloupotrebljavaju! Sa druge strane, Miloš je neprestano ubeđivao narod u nužnost samoodricanja („bolje to nego da se vrate Turci“), dok je Turke plašio “narodnom srdžbom“ i novim ustankom. Time je jedne suprotstavljao drugima i vešto se nametnuo kao “faktor mira”.

Miloš je bio “pohlepan na svako dobro parče zemlje”, pa su se u njegovim rukama našle najbolje njive, livade, skele, mehane i vodenice. Pošto je Tursko carstvo bilo samo privremeni okvir, u kome se on prilično dobro snalazio, turski vezir Abdurahman je samo blagosiljao ono što je Miloš na svoju ruku već bio sproveo u delo. I kneževa braća Jovan i Jevrem su prigrabili najbolja turska imanja na kojima su seljaci kosili “livade gospodske”. Pored zloupotrebe kuluka, tj. prekomerne eksploatacije besplatne radne snage, Miloš i Jovan su razvili sistem pljačke putem poklona – seljaci su bili dužni da o svakom većem prazniku daju “priloge”. Po Miloševom povratku iz Carigrada Jovan je obavestio svako “okružje” da bi kmetovi i činovnici trebalo da čestitaju knezu uspešno obavljen posao i odnesu mu poklone (kmetovi su bili obavezni da poklanjaju ovnove, dok su činovnici darivali volove). Miloš je prikupljao i “milostinju”, tj. neku vrstu dobrovoljnog priloga, pa mu je tako narod masovno “poklanjao” stoku 1835. i 1838. godine. Razmena skupocenih poklona sa sultanom u Carigradu 1835. godine navela je članove njegove pratnje da zaključe: “Kao što je knez snažan, tako su mu i pokloni veliki”.

Sistem Miloševog bogaćenja je podsećao istoričare na sistem zarade trgovca koji živi od procenta, jer “što je jednom rukom davao, drugom je smanjivao”. Pošto je prilično vešto balansirao na ivici narodnog strpljenja, on je tursku vlast sveo u “podnošljive” granice i potom je bez skrupula ekonomski eksploatisao. Pritom je fama o kneževom bogatstvu rasla brže nego njegova realna politička moć i državnička reputacija. Vuk Karadžić je pisao kako je Miloš odrastao čuvajući tuđe koze, te da 1815. godine nije imao ni 200 dukata da se izbavi od Turaka, već ih je morao pozajmiti. Kada je knez 1839. napustio Srbiju njegova gotovina se cenila na 550.283 zlatnih dukata, što mu je bilo više nego dovoljno da se u izgnanstvu skoro 20 godina baškari po Evropi. Vladimir Stojančević smatra da se Miloš obogatio na smišljen, ali jednostavan način – koristeći se političkom pozicijom i pohlepom. Tako je pokretna i nepokretna imovina tog “kneza sa kvalitetima dobrog privrednika” bila vrednija od tadašnje narodne kase srpske kneževine. Zahvaljujući svojoj radoznalosti, veštini, lukavstvu, pronicljivosti i odlučnosti, Miloš je prema Stojančeviću, bio “naš najveći i najprodorniji makijavelist”. Ponašao se kao neki “istočnjački satrap”, pri čemu je njegovo koristoljublje bilo naročito upadljivo između 1826. i 1833. godine.

Glavni izvori kneževog bogatstva bili su zakupi carskih poreza na teritoriji Beogradskog pašaluka. On je od 1816. uzeo u zakup carske spahiluke i do 1826. godine zakupio sve carine, skele i carski harač. Uvozna i izvozna trgovina, monopoli koje je sam uveo, njegova kneževska plata, pokloni i otmice na “legalan” i nelegalan način i zakidanje i podvale kod novčanih transakcija – bili su takođe značajan izvor enormnih prihoda. Pošto je 1829. godine preuzeo monopol na uvoz soli iz Vlaške i Moldavije, Miloš je drugima zabranio da trguju njome, favorizujući sopstvenu trgovinu. Trgovao je i drugom robom (stoka, koža, kukuruz) sve do 1835. kada je formalno izgubio to pravo. Svejedno, knez je u godinama svoje neograničene vladavine figurirao kao posrednik u eksploataciji prirodnih dobara Srbije za račun turske države.

Porezi koje je samo formalno prikupljala Narodna kancelarija išli su direktno njemu u ruke. Služeći se lukavstvom, ali i ozbiljno rizikujući položaj sopstvene kneževine, knez Miloš je pred Turcima prikrivao realan porast poreske osnove za tzv. vezirski porez, pa je taj višak poreskog dohotka mahom trošen za činovničke plate. Naime, pošto je Porta već bila prestala da šalje svoje kontrolore i finansijske inspektore, on je po dogovoru sa Marašli Ali-pašom dobio pravo da samostalno prikuplja vezirski porez i harač. Međutim, knez je odlučio da prikrije stvarni broj poreskih obveznika, tako da je broj domova u Srbiji (43.527) predstavljao kao broj haračkih lica! Milošev lični zakup carskih regalija je trajao sve do 1835. kada je harač i formalno ukinut.

Miloš je veoma rano proniknuo u mentalitet i duh turske politike, pa je potkupljivanje bilo jedan od zaštitnih znakova njegove diplomatije. Tako je preko svog posrednika Alekse Simića bez većih problema pridobio za sebe beogradskog vezira Husein-pašu. Jednom prilikom, Simić je izjavio paši: “Za izdržavanje konaka i posluge [Miloš] je odobrio novih 20.000 groša, jer smatra da je usled nemira u svetu život poskupeo”. I namere Beča je saznavao potkupljivanjem najviših činovnika, a Avramu Petronijeviću je poručivao da pridobije što više albanskih plemenskih vođa za otpor veziru: “Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi”. Na drugoj strani, Miloš je snabdevao tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao “isplaćeni harač”. Čak je i posao oko dobijanja Hatišerifa i berata ubrzao podmićivanjem čitave skale Portinih službenika, uključujući velikog vezira i samog sultana. Kada je 1833. postignut dogovor da Turci napuste srpske gradove (osim Beograda) i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, Miloš je, da bi ublažio mučan utisak o proterivanju Turaka, sakupio od naroda “milostinju” od 1.000 volova i poslao ih sultanu, kao i kesu sa 250.000 groša.

Srbija je preko ustavnog pitanja bila 1836-1839. uvučena u vrtlog evropske diplomatije, pa su okolnosti ipak zahtevale ličnost drugačijeg kova. Istovremeno, Miloševa opozicija je želela da apsolutističkog kneza preobrati u ustavnog monarha, zbog čega ga je uz podršku Turske i Rusije tzv. turskim ustavom iz 1838. primorala da svu svoju vlast podeli sa Savetom. Time je slomljen njegov lični i apsolutistički režim koji je do tada mogao imati kakvo-takvo opravdanje u pokušaju organizovanja države u prisustvu Turaka i pod okriljem sultana. Činjenica je da je srpsku nacionalnu državu stvorio na surov način, dok je njegov režim bio samo “nemoćan pratilac” snažnog društveno-ekonomskog procesa.

Knez Miloš Obrenović je u narodnom sećanju ipak ostao upamćen kao „strog domaćin jedne velike narodne zadruge čiji napredak i korist nije ni u jednom trenutku zanemario”, ali koga je neograničena vlast neminovno iskvarila. I srpska istoriografija se većim delom slaže da je Miloševa pojava bila istorijski nužna, te da je cenu svoje neodmerene vladavine platio političkim razlazom sa narodom i starešinsko-činovničkim slojem. Njegovo nakaradno shvatanje vlasti u uslovima unutrašnje autonomije ostalo je u senci zasluga za ukidanje feudalnih odnosa i izgradnju samostalne srpske nacionalne države.

Dr Vladan Jovanović je naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.



*Originalna verzija ovog teksta objavljena je pod nazivom „Korupcija u doba Miloša Obrenovića“ u: Korupcija i razvoj moderne srpske države, priredili Aleksandra Bulatović i Srđan Korać, Centar za menadžment, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd 2006, str. 1-9.

Кнез Михајло Обреновић

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mihailo Obrenović
Knez Mihailo Obrenović
Datum rođenja	16. septembar 1823.
Mesto rođenja	Kragujevac (Kneževina Srbija)
Datum smrti	10. jun 1868.
Mesto smrti	Beograd (Kneževina Srbija)
Titula	Knez Srbije
Period	1839 — 25. avgust 1842.
Prethodnik/ci	Milan Obrenović
Naslednik/ci	Aleksandar Karađorđević
Titula	Knez Srbije
Period	1860 — 10. jun 1868.
Prethodnik	Miloš Obrenović
Naslednik	Milan Obrenović
Poreklo i porodica
Otac	Miloš Obrenović
Majka	Ljubica Obrenović
Supružnik/ci	Julija Obrenović
Potomstvo	Velimir Mihailo Teodorović(vanbračni)

Mihailo Obrenović (4/16. septembar 1823 — 29. maj/10. jun 1868) je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila ubistvom.

Sadržaj   [sakrij]  1 Detinjstvo 2 Prva vladavina 3 Mihailo Obrenović u inostranstvu 4 Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića 5 Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku 6 Reference 7 Literatura 8 Spoljašnje veze

Detinjstvo

Mihailo Obrenović je bio najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice. Rodio se 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju,Gabrijelu, Savku (Jelisavetu) i Petriju. Petrija je bila udata za barona Teodora pl. Hadži-Bajića od Varadije. Druga kći Savka bila je udata za barona Jovana pl. Nikolića od Rudne u Temišvaru.

Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat Milan I Obrenović je dobio presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučile da se na presto dovede drugi Milošev sin Mihailo Obrenović.

Prva vladavina

U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale kneginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila.

Knez je pre dolaska u Srbiju, otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo odlazi u Srbiju 2. marta 1840. godine.

Na kneževski presto stupio je prvi put 26. juna 1839. (po julijanskom kalendaru) i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo u sastavu: Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog.Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijihustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog kneza Aleksandra Karađorđevića.

Mihailo Obrenović u inostranstvu

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save iDunava. O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je kneginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan.

Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu. Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2. jula 1853. u kojim ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.

Nakon Banata, knez Mihailo je otišao u Beč sa svojim ocem, i svim onim koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. U to vreme je napisao tekst pesme Što se bore misli moje. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču groficom Julijom Hunjadi(1831—1919), iz porodice Hunjadi de Ketelji, koja nema dokumentovano i priznato srodstvo sa Janošem Hunjadijem - Sibinjanin Jankom, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića

Knez Mihailo Obrenović (1860— 1868)

Konak Mihaila Obrenovića u Kragujevcu

Dinastija Obrenovića se ponovo vratila na vlast u Srbiji posle Svetoandrejske skupštine krajem 1858. godine. To je bila druga vladavina kneza Miloša. Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine.

Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je „Turski ustav“, došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone oporezima. Više zakona doneto je na Preobraženskoj skupštini 1861. godine u Kragujevcu.^[1]

Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine Društvo srpske slovesnosti.

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: „Zakon je najviša volja u Srbiji“. Dana 3. juna 1862. godine, na Čukur česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada bio na putovanju u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu je 23. jula 1862. na ministarskoj sednici pozvao sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada je na scenu došla mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleski dvor poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.

50 godina Takovskog ustanka

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo je javio narodu da je uspeo dobiti da se Turci isele iz Srbije, osim gradova Beograda, Šapca, Smedereva iKladova, u kojima će ostati samo turske vojsne posade, a da se gradovi Užice i Soko poruše.

Na praznik Duhovi, 23. maja 1865, knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst. Centralna proslava 50 godina ustanka bila je na Topčideru.

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.

Posle Miloševe smrti, njegov sin Mihailo je rado posećivao rodni grad. U neposrednoj blizini Šarenog konaka sagradio je za ono doba veliku i masivnu zgradu koja se po njemu nazva Mihailov konak.

U jesen 1866. godine knez Mihailo je zahtevao pismeno da Porta povuče svoje posade koje drži u srpskim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša je javio 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.

Knez Mihailo dobija pismo od sultana da dođe i primi ferman, kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradovi. Knez odlazi brodom u Carigrad 18. marta1867. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej, pozdravio ga dobrodošlicom i odveo do sultana. Dana 30. marta 1867. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana Abdul Aziza. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji.

Knez Mihailo se vraća 4. aprila iste godine u Beograd gde ga pozdravlja oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio uCarigrad. Uveče su Beograđani u čast kneza Mihaila priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video. ^[2]

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu

Dana 6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta, i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda, a zatim se na beogradskim tvrđavama istakla srpska i turska zastava. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Iste večeri knez Mihailo je u zgradi Beogradske opštine organizovao veliki bal. Za potrebe ovog bala Anka Konstantinović je naručila u Beču kamelije i njima je zakitila sve dame na balu. ^[3] Posle preuzimanja Beograda, narednih dana su preuzeti i ostali gradovi. Tako je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić primio Šabac, 12. aprila pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković je primio Smederevo, i 14. aprila je artiljerijski kapetan Milutin Jovanović preuzeo Kladovo. ^[4]

U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis „Velika Srbadija“.

Knez Mihailo je vladao osam godina kao prosvećeni apsolutista, unapredivši Srbiju, uz promenu samo tri vlade, koje su predvodili Filip Hristić, Nikola Hristić i Ilija Garašanin (šest godina, 1861 — 1867).

Godine 1868. inicirao je osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu.

Okumio se sa porodicom crnogorskog kneza Nikole I Petrovića tako što je bio kum na krštenju njegovog prvog deteta, kneginje Zorke 1864. godine, zastupao ga je državni savetnikĐorđe Đoša Milovanović. ^[5]

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.

U nedelju, 29. maja 1868. oko 5 časova popodne knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka sa kojom je knez želeo da se oženi.

Knez Mihailo Obrenović 1862

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je.“. Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.

Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.

Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila — smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Među optuženima su bili i Nenadovići, rodbinski povezani saKarađorđevićima i Pavlom Radovanovićem.

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana. Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Spomenik knezu Mihailu u Beogradu. Rad fiorentinskog vajara Enrika Pacija.

Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova:Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, gradova koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano:

"Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija".

Knez Mihailo nije imao zakonitih potomaka i na prestolu ga je nasledio Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina onda je imenovano namesništvo u sastavu: Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Knez Mihailo je imao vanbračnog sina Velimira (1848—1898) koji nije imao pravo nasleđa prestola.

Preci Mihaila Obrenovića, dva kolena unazad

Mihailo Obrenović	Otac: Miloš Teodorović Obrenović (1780-1860), knez Srbije	Deda (po ocu): Teodor Mihajlović (?-1802)
		Baba (po ocu): Višnja Urošević (?-1817)
	Majka: Ljubica Obrenović, rođ. Vukomanović (1785/88-1843)	Deda (po majci): Radosav Vukomanović (1758-1805)
		Baba (po majci): Marija Vukomanović, rođ. Damnjanović (1762-1797)

Reference

1. ^ Zatvorena vrata prvog srpskog parlamenta („Politika“, 13. februar 2013)
2. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd 1967, str. 123-128.
3. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd 1967, str. 165-176.
4. ^ Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit, Beograd 1989, str. 341-342, ISBN 86-19-01637-7
5. ^ Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit, Beograd 1989, str. 403-404, ISBN 86-19-01637-7

Literatura

• Dr Milutin D. Nešić, Knez Mihailo, Beograd, 1920.
• Ilija Đukanović, Ubistvo Knjaza Mihaila Obrenovića, Beograd, 1925.

Spoljašnje veze

	Portal Biografija
	Portal Istorija

Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Mihailo Obrenović

• Život kneza Mihaila Obrenovića III
• Obrenovići i njihov rodoslov
• „Krvavo veče u Košutnjaku“, Vlada Arsić, Press magazin, 11. novembar 2007.
• Dan koji je Obrenoviće uvio u crno („Pres“, 29. maj 2011)
• Knez Mihailo - čuvar balkanske kapije („Večernje novosti“, feljton, oktobar 2011)
• „Bibernica“ kojom je pucano na kneza („Politika“, 2. oktobar 2011)
• Miroslav Timotijević: Jubilej kao kolektivna reprezentacija - proslava 50-godišnjice takovskog ustanka u Topčideru 1865. godine, Nasleđe, broj 9, 2008. godine
• Suđenje Mihailovim ubicama
• Knez Mihailo i Šapčani