POLITIČKI BALKANIZAM

Objavio: admin Posted date: 26. mart 2013. In: Blog

POLITIČKI BALKANIZAM: OSVRT NA METODE VLASTI KNEZA MILOŠA

Od svih definicija „balkanizma“, bez namere da osporavam delo Marije Todorove i podgrevam negativnu stereotipizaciju Balkana, najdraža mi je ona iz Vujaklijinog leksikona (1954), jer precizno markira najgore osobine ovog nesrećnog podneblja: “Beznačelnost, borba nedopuštenim sredstvima, podvala, politička ubistva, podmićivanje, strast za bogaćenjem, puzavost prema višim a grubost prema nižim od sebe.”

Srpski knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom u dva navrata (1815-1839. i 1858-1860. godine), a afirmisao se posle sloma Prvog srpskog ustanka kada su ga Turci amnestirali i promovisali u obor-kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije. Namera Turaka da preko njega i drugih starešina umire narod nije uspela, pošto je već 1815. buknuo Drugi srpski ustanak, upravo pod Miloševim vođstvom. Plašeći se mogućih međunarodnih komplikacija, a posle nekoliko srpskih vojnih pobeda, Porta je odobrila pregovore sa ustanicima, pa je postignut dogovor između Miloša i Marašli Ali-paše o zajedničkoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Srpski knez je neprekidno slao deputate u Carigrad ne bi li dobio i pisane garancije obećanih povlastica, pri čemu se nije libio ni podmićivanja turskih velikodostojnika. Uporedo sa tim je učvršćivao svoju vlast, oduzimajući beogradskom veziru sve funkcije.

Uspon kneza Miloša u “polumračnoj Srbiji” bio je usredsređen na dva cilja: obnovu nezavisne srpske države i osnivanje dinastije. Stoga je vrhunac njegove diplomatske aktivnosti bilo dobijanje Hatišerifa (1829, 1830, 1833), izdatih saglasno tursko-ruskim ugovorima, na osnovu kojih je Srbija stekla sve elemente države 19. veka. Njen vazalni položaj je tako postajao sve više formalne prirode, a sultanskim Beratom iz 1830. godine Milošu je priznato i nasledno kneževsko dostojanstvo.

Tokom tridesetih godina 19. veka izvršene su tri upravne reforme radi centralizacije zemlje, pri čemu se vlast našla u rukama kneza i njegove Kancelarije. Gušenje narodne samouprave i pretvaranje činovnika u pokorno oruđe despotske vladavine postepeno je generisalo nezadovoljstvo naroda, ali i starešinskog sloja, što se manifestovalo kroz nekoliko oružanih pobuna. Najveća buna za vreme prve vlade kneza Miloša bila je Đakova buna koja je izbila 1825. godine u smederevskom kraju usled nezadovoljstva seljaka preteranim dažbinama i kulukom. Buna je bila surovo ugušena, ali je signalizirala neophodnost modernizacije primtivnog državnog aparata, zbog čega je knez energičnije pristupio njegovom jačanju.

Iako je Miloš 1831. formalno oslobodio seljake feudalnih odnosa, on je ipak zadržao neke feudalne obaveze što ga 1835. umalo nije koštalo prestola. Pošto je knez i dalje na državu gledao kao na privatni posed, Srpska revolucija se 1833. našla u ozbiljnom raskoraku: sa jedne strane, nacionalni proces je već bio okončan, dok je istovremeno socijalni potpuno zaustavljen. Miletina buna (1835) je prisilila Miloša da sve poreske obaveze objedini u jednu novčanu sumu, pa je kratki period “srpskog polufeudalizma” okončan donošenjem Sretenjskog ustava 1835. godine koji je bio ozbiljni nagoveštaj građanskog društva i nove epohe. Ipak, pošto su velike sile procenile da je takav ustav bio „preterano demokratski“, on je suspendovan i 1838. zamenjen tzv. turskim ustavom kojim je Miloševa vlast ograničena savetom sastavljenim od starešina koje knez nije mogao smenjivati bez pristanka Porte. Ne nalazeći motiva da pod takvim uslovima i dalje vlada, Miloš je abdicirao i već 1839. napustio Srbiju. Kada se posle dve decenije egzila vratio u Srbiju, nije uspeo da se pomiri sa novim političkim i društvenim okolnostima, pa je odmah došao u sukob sa ljudima koji su ga vratili na vlast.

Iako je rođen u najvećem siromaštvu, Obrenović je 30-ih godina 19. veka bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu, spreman da daje pozajmice čak i sultanu. Ipak, Miloševi trgovački ideali i poglavarske dužnosti su veoma brzo došli u sukob zbog čega je prestao razlikovati narodnu kasu od svoje privatne. Neizvesnost njegovog položaja koji je tokom 1820-ih bio uzdrman narodnim nemirima i bunama, gonila ga je da se obogati preko svake mere „da bi mogao novcem voditi prvo svoju ličnu, a posle i dinastičku politiku”. Kod njega su se zaduživali svi viđeniji Turci u Srbiji, ali i paše susednih pašaluka, pa i baron Sigental, komandir Varadinske generalne komande. Mihajlo Gavrilović je primetio da su to u stvari bili „politički zajmovi” na koje je knez Miloš poput zelenaša ubirao veliki interes u protivuslugama politički moćnih ljudi. Aleksa Simić je pored Miloša bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, a radio je kao njegov posrednik sa beogradskim vezirom i upravnik odeljenja državnih i kneževih finansija. Prema Simićevom svedočenju, Miloš je 1830. prevario Husein-pašu za 135.000 groša, zbog čega su Turci odugovlačili sa dogovorenom evakuacijom srpskih gradova.

Miloševa uprava je u periodu 1816-1826. godine imala dosta toga azijatskog i despotskog u sebi, pa su je mnogi istoričari opisivali kao „nešto popravljen turski režim“. Sam knez je posredstvom svojih uhoda osluškivao narodno raspoloženje, ali se nije puno obazirao na oštre aluzije koje su pravljene na račun njegove samovolje i beskrupuloznosti njegove braće: „Što je nekad na hiljadu Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju“, izjavio je jedan rezignirani seljak. Još u vreme Đakove bune (1825) seljaci su otvoreno tražili da Miloš položi račune “kud je denuo narodno blago”. Iako je vladao despotski i hirovito, knez je ipak u izvesnoj meri ograničio vlast spahija, garantovao seljacima pravo svojine i gotovo iskorenio hajdučiju. Ipak, imovinska diferencijacija u Beogradskom pašaluku je otpočela 1816. da bi posle 1833. godine bila više nego očigledna. Stari patrijarhalni moral se ubrzano gubio, dok su knezovi uvećavali svoje zarade na kamatama. Monopol za prodaju poljoprivrednih proizvoda je takođe bio u rukama knezova koji su se obilato koristili tzv. pravom prvenstva. Dvadesetih godina 19. veka bio je primetan drastičan porast broja novih bogataša sa psihologijom skorojevića, praćen procvatom starešinskog kuluka i samovolje. Samo tokom 1831. godine na imanjima Jovana Obrenovića je radilo preko 3.000 kulučara. Pored toga što su kapetani (bivši knezovi) terali seljake na prekomerni kuluk, mnogi od njih su često prisvajali novac od đumruka sa karaula, a svrljiški kapetan se uz pomoć granične straže bavio i prekograničnom trgovinom stokom. Posle 1835. godine kuluci su smanjeni, dok je poreski status seljaka definisan.

Iako je prema sudu srpske istoriografije Miloš bio najveći vladar obnovljene Srbije, on je nesporno imao i velikih mana koje su mu “mračile slavu”. Najoštriji kritičar njegove unutrašnje politike bio je Vuk Karadžić koji mu je u pismu 1832. godine između ostalog zamerio na pravu da potpuno kontroliše živote ljudi iz najbližeg okruženja (“da ko kupi kola nalik na njegova, bilo bi zlo i naopako”). Da bi se razlikovao od ostalih glavešina, Miloš je 1830. sve knezove preimenovao u kapetane. Iako je više puta obećavao da će ustaliti činovničko osoblje “da se gledaju narodni poslovi”, do toga nije dolazilo. Smatrao je da je bolje upravljati bez zakona jer “onako se čovek veže za hartiju, pa ne može da čini ni zla ni dobra”. U Miloševim očima narod je bio “stoka bez repa” i “neblagodarna kučka”, pa se nije mnogo obazirao na njegovo raspoloženje kada je trošio stotine oka dukata na svoj nasledni berat i kupovinu sela u Karavlaškoj. Vlast je bila do te mere skoncentrisana u njegovim rukama, da mu je Vuk napisao: “A da vi sutra, sačuvaj bože umrete, umrlo bi i praviteljstvo”. Surov odnos kneza prema činovnicima, njihovo kažnjavanje, premeštanje i mešanje u njihov privatni život naveli su Vuka na zaključak da činovnici koji primete da ih vladar ne uvažava – ili napuštaju službu, ili je zloupotrebljavaju! Sa druge strane, Miloš je neprestano ubeđivao narod u nužnost samoodricanja („bolje to nego da se vrate Turci“), dok je Turke plašio “narodnom srdžbom“ i novim ustankom. Time je jedne suprotstavljao drugima i vešto se nametnuo kao “faktor mira”.

Miloš je bio “pohlepan na svako dobro parče zemlje”, pa su se u njegovim rukama našle najbolje njive, livade, skele, mehane i vodenice. Pošto je Tursko carstvo bilo samo privremeni okvir, u kome se on prilično dobro snalazio, turski vezir Abdurahman je samo blagosiljao ono što je Miloš na svoju ruku već bio sproveo u delo. I kneževa braća Jovan i Jevrem su prigrabili najbolja turska imanja na kojima su seljaci kosili “livade gospodske”. Pored zloupotrebe kuluka, tj. prekomerne eksploatacije besplatne radne snage, Miloš i Jovan su razvili sistem pljačke putem poklona – seljaci su bili dužni da o svakom većem prazniku daju “priloge”. Po Miloševom povratku iz Carigrada Jovan je obavestio svako “okružje” da bi kmetovi i činovnici trebalo da čestitaju knezu uspešno obavljen posao i odnesu mu poklone (kmetovi su bili obavezni da poklanjaju ovnove, dok su činovnici darivali volove). Miloš je prikupljao i “milostinju”, tj. neku vrstu dobrovoljnog priloga, pa mu je tako narod masovno “poklanjao” stoku 1835. i 1838. godine. Razmena skupocenih poklona sa sultanom u Carigradu 1835. godine navela je članove njegove pratnje da zaključe: “Kao što je knez snažan, tako su mu i pokloni veliki”.

Sistem Miloševog bogaćenja je podsećao istoričare na sistem zarade trgovca koji živi od procenta, jer “što je jednom rukom davao, drugom je smanjivao”. Pošto je prilično vešto balansirao na ivici narodnog strpljenja, on je tursku vlast sveo u “podnošljive” granice i potom je bez skrupula ekonomski eksploatisao. Pritom je fama o kneževom bogatstvu rasla brže nego njegova realna politička moć i državnička reputacija. Vuk Karadžić je pisao kako je Miloš odrastao čuvajući tuđe koze, te da 1815. godine nije imao ni 200 dukata da se izbavi od Turaka, već ih je morao pozajmiti. Kada je knez 1839. napustio Srbiju njegova gotovina se cenila na 550.283 zlatnih dukata, što mu je bilo više nego dovoljno da se u izgnanstvu skoro 20 godina baškari po Evropi. Vladimir Stojančević smatra da se Miloš obogatio na smišljen, ali jednostavan način – koristeći se političkom pozicijom i pohlepom. Tako je pokretna i nepokretna imovina tog “kneza sa kvalitetima dobrog privrednika” bila vrednija od tadašnje narodne kase srpske kneževine. Zahvaljujući svojoj radoznalosti, veštini, lukavstvu, pronicljivosti i odlučnosti, Miloš je prema Stojančeviću, bio “naš najveći i najprodorniji makijavelist”. Ponašao se kao neki “istočnjački satrap”, pri čemu je njegovo koristoljublje bilo naročito upadljivo između 1826. i 1833. godine.

Glavni izvori kneževog bogatstva bili su zakupi carskih poreza na teritoriji Beogradskog pašaluka. On je od 1816. uzeo u zakup carske spahiluke i do 1826. godine zakupio sve carine, skele i carski harač. Uvozna i izvozna trgovina, monopoli koje je sam uveo, njegova kneževska plata, pokloni i otmice na “legalan” i nelegalan način i zakidanje i podvale kod novčanih transakcija – bili su takođe značajan izvor enormnih prihoda. Pošto je 1829. godine preuzeo monopol na uvoz soli iz Vlaške i Moldavije, Miloš je drugima zabranio da trguju njome, favorizujući sopstvenu trgovinu. Trgovao je i drugom robom (stoka, koža, kukuruz) sve do 1835. kada je formalno izgubio to pravo. Svejedno, knez je u godinama svoje neograničene vladavine figurirao kao posrednik u eksploataciji prirodnih dobara Srbije za račun turske države.

Porezi koje je samo formalno prikupljala Narodna kancelarija išli su direktno njemu u ruke. Služeći se lukavstvom, ali i ozbiljno rizikujući položaj sopstvene kneževine, knez Miloš je pred Turcima prikrivao realan porast poreske osnove za tzv. vezirski porez, pa je taj višak poreskog dohotka mahom trošen za činovničke plate. Naime, pošto je Porta već bila prestala da šalje svoje kontrolore i finansijske inspektore, on je po dogovoru sa Marašli Ali-pašom dobio pravo da samostalno prikuplja vezirski porez i harač. Međutim, knez je odlučio da prikrije stvarni broj poreskih obveznika, tako da je broj domova u Srbiji (43.527) predstavljao kao broj haračkih lica! Milošev lični zakup carskih regalija je trajao sve do 1835. kada je harač i formalno ukinut.

Miloš je veoma rano proniknuo u mentalitet i duh turske politike, pa je potkupljivanje bilo jedan od zaštitnih znakova njegove diplomatije. Tako je preko svog posrednika Alekse Simića bez većih problema pridobio za sebe beogradskog vezira Husein-pašu. Jednom prilikom, Simić je izjavio paši: “Za izdržavanje konaka i posluge [Miloš] je odobrio novih 20.000 groša, jer smatra da je usled nemira u svetu život poskupeo”. I namere Beča je saznavao potkupljivanjem najviših činovnika, a Avramu Petronijeviću je poručivao da pridobije što više albanskih plemenskih vođa za otpor veziru: “Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi”. Na drugoj strani, Miloš je snabdevao tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao “isplaćeni harač”. Čak je i posao oko dobijanja Hatišerifa i berata ubrzao podmićivanjem čitave skale Portinih službenika, uključujući velikog vezira i samog sultana. Kada je 1833. postignut dogovor da Turci napuste srpske gradove (osim Beograda) i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, Miloš je, da bi ublažio mučan utisak o proterivanju Turaka, sakupio od naroda “milostinju” od 1.000 volova i poslao ih sultanu, kao i kesu sa 250.000 groša.

Srbija je preko ustavnog pitanja bila 1836-1839. uvučena u vrtlog evropske diplomatije, pa su okolnosti ipak zahtevale ličnost drugačijeg kova. Istovremeno, Miloševa opozicija je želela da apsolutističkog kneza preobrati u ustavnog monarha, zbog čega ga je uz podršku Turske i Rusije tzv. turskim ustavom iz 1838. primorala da svu svoju vlast podeli sa Savetom. Time je slomljen njegov lični i apsolutistički režim koji je do tada mogao imati kakvo-takvo opravdanje u pokušaju organizovanja države u prisustvu Turaka i pod okriljem sultana. Činjenica je da je srpsku nacionalnu državu stvorio na surov način, dok je njegov režim bio samo “nemoćan pratilac” snažnog društveno-ekonomskog procesa.

Knez Miloš Obrenović je u narodnom sećanju ipak ostao upamćen kao „strog domaćin jedne velike narodne zadruge čiji napredak i korist nije ni u jednom trenutku zanemario”, ali koga je neograničena vlast neminovno iskvarila. I srpska istoriografija se većim delom slaže da je Miloševa pojava bila istorijski nužna, te da je cenu svoje neodmerene vladavine platio političkim razlazom sa narodom i starešinsko-činovničkim slojem. Njegovo nakaradno shvatanje vlasti u uslovima unutrašnje autonomije ostalo je u senci zasluga za ukidanje feudalnih odnosa i izgradnju samostalne srpske nacionalne države.

Dr Vladan Jovanović je naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.



*Originalna verzija ovog teksta objavljena je pod nazivom „Korupcija u doba Miloša Obrenovića“ u: Korupcija i razvoj moderne srpske države, priredili Aleksandra Bulatović i Srđan Korać, Centar za menadžment, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd 2006, str. 1-9.