Jugoslovensko kraljevsko činovništvo u Južnoj Srbiji
Vladan Jovanović | 21/05/2013
Daj Puniši šumu
Prolazeći kroz Kosovo nakon Prvog svetskog rata, mnogi strani zvaničnici i turisti, poput ekipe National Geographic Magazine-a, ostajali su fascinirani slikama seljaka kako oru noseći pušku na leđima. To je bio očigledan znak stepena militarizacije područja, a ono što se nije moglo tako jasno videti bilo je pitanje tamošnje administracije. Radikali su još 1913. unove krajeve slali policijske službenike sumnjivih kvalifikacija, što je izazivalo konflikte između državnog činovništva i oficira. Uredbom o prvenstvu civilnih vlasti nad vojnim u novooslobođenim krajevima (1914), autoritet činovnika nad vojnim organima dodatno je pojačan, pa su predstavnici vojske sve češće kritikovali ponašanje civilnog činovništva.
Sama činjenica da su iz perspektive tadašnjih političkih elita Kosovo i Makedonija izgledali kao “sanatorijum za popravku rđavog činovništva” pretvorila je priču o jugoslovenskoj administraciji u hroniku neprekidnih zloupotreba javnih ovlašćenja. Iskustvo je pokazalo da je “sumnjivo” činovništvo tek na jugu moglo gotovo nesmetano ispoljiti svoju sklonost malverzacijama. Korumpirana birokratija je indukovala nezadovoljstvo u narodu, zbog čega su albanska i bugarska propaganda postale prijemčivije.
Tome su pogodovale i afere kojima je obeležena prva decenija jugoslovenske uprave na Kosovu, poput one u kojoj je sin Nikole Pašića falsifikovao potpise na kupoprodajnom ugovoru kojim su rudnici Trepča, Novo Brdo, Kopaonik i Zletovo prodati engleskoj firmiSelection Trust Company. Jednako loše mogla je delovati i afera u kojoj je radikal Puniša Račić (poznatiji po atentatu u Narodnoj skupštini), predstavljajući se kao “naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani.
Republika od 5.10.1922. je pisala kako je Nikola Pašić otezao sa odobrenjem kredita ministru šuma rečima: “Ne dam ti, ako ne daš Puniši šumu”. Novosti od 2.8.1924. prenose razgovor delegacije koja je Pašiću poručivala da uhapsi Račića jer je na svoju inicijativu sekao dečansku šumu. “Ako se ne obustavi seča šume, narod će se dići”, upozoravala je delegacija Pašića, na šta je ovaj lakonski uzvratio: “A mi ćemo poslati vojsku”.
Ma kako ova afera izgledala nadrealno, spor između Puniše Račića i Kraljevine SHS rešen je u korist ovog prvog, “na osnovu izvršne presude nezavisnog i pravilnog suda u Peći”. Pobedivši u sporu, Račić je podigao pilanu u kojoj je počeo da prerađuje borovo drvo.
Beneficirani radni staž
U takvoj atmosferi odvijao se pokušaj integracije novih krajeva, sa dosta komplikacija u političko-ekonomskom ali i organizaciono-kadrovskom smislu. Od 1922. na čelu opšte uprave stajali su oblasni veliki župani, potčinjeni Ministarstvu unutrašnjih dela. Na sledećem stepeniku hijerarhije bili su okružni načelnici kao pomoćni organi župana, često bez potrebnih stručnih kvalifikacija, što se može tvrditi i za sreske poglavare. Oblasne skupštine i odbori formalno su bili izborna tela, premda je široka suspenzivna moć velikih župana činila njihov rad besmislenim. Demokrata Mihajlo Kujundžić je 1923. bio impresioniran nedodirljivošću izvršnih organa na jugu:
“Tamo je bolje biti žandar, nego li ministar unutrašnjih dela u Beogradu; tamo je bolje biti šumar nego ministar šuma; tamo je bolje biti poljak, nego ministar poljoprivrede i voda. Sve je tamo moćno i bogato. Bogato je zato što je moćno i nesavesno.”
Mimo strogih odredbi Zakona o činovnicima (1923) državni službenici na jugu bili su najslabija tačka uprave. Njihovo seljakanje „po neminovnoj potrebi službe“, kao i obavljanje poslova van propisanih okvira uzrokovali su korumpiranost i gomilanje loših kadrova. Pokušaji centralne vlasti da beneficiranjem njihove službe suzbije korupciju nisu doneli rezultate, zbog čega je u jednom trenutku razmatrana smena kompletnog činovničkog aparata na jugu.
Ipak, ka Kosovu i Makedoniji se i dalje slivala reka kažnjenih i nekompetentnih „partizana“ koji su upošljavani kao prosvetni inspektori, agrarni poverenici, finansijski službenici, nadzornici puteva i sl. Neuspeh uspostavljanja pravedne administracije takođe je vodio onome što je istoričar Branko Petranović nazvao „porazom srpske politike u Južnoj Srbiji“.
Uprkos tome što su činovništvo u južnoj pokrajini karakterisali snaga turske tradicije, balkanski mentalitet i korumpiranost svih tipova, to nije ometalo njegovo rapidno uvećanje, premda ih je, u poređenju sa ostalim krajevima jugoslovenske kraljevine, na Kosovu i u Makedoniji bilo najmanje. Prema podacima iz 1931. na prostoru Vardarske banovine bilo je 22.000 državnih činovnika i nameštenika (ne računajući vojna lica), što je na jugoslovenskom nivou činilo nešto ispod 10%.
Uzroke činovničke nemarnosti i zloupotreba pre treba tražiti u nestabilnoj društvenoj i političkoj klimi, nego u normativnom okviru. Naime, državni službenici deklarativno nisu smeli ulaziti u bilo kakve poslove sa državom, niti biti članovi upravnih i nadzornih odbora državnih monopola, banaka, rudarskih preduzeća i sl. Činovnicima je formalno bilo zabranjeno mešanje u aktivnu partijsku politiku “a posebno u krajevima koji još nisu potpuno konsolidovani i zaštićeni od strane razorne propagande i uticaja, kao što je Južna Srbija”. U praksi je sve izgledalo drugačije.
Sami predstavnici lokalne uprave smatrali su da među činovništvom vlada apatija prema poslu zbog toga što nije bilo adekvatne nagrade. Ministarstvu unutrašnjih dela stizali su predlozi da se činovnička služba u Južnoj Srbiji limitira na tri godine (koje bi se računale dvostruko, kao i plata), te da se posle toga činovnicima omogući nastavak službe “u starim krajevima”, po sopstvenom izboru.
Vladi je predlagano da se plate činovnika značajnije povećaju, jer su bile manje od učiteljskih. Činovnici su bili primorani da iznajmljuju skupe stanove, pošto muslimani iz verskih i narodnih običaja nisu primali podstanare. Prema rečima radikalskog prvaka Jovana Ćirkovića, tamošnji činovnik se borio “i sa kancelarijom i van kancelarije, i sa kačacima, i sa komitama, i sa kim još ne”.
Stoga je i u Zakonodavnom odboru predloženo da se činovnicima provedene godine u Južnoj Srbiji računaju duplo, da im se prihodi povećaju 50% i obezbedi ogrev. U tom slučaju, smatralo se, ne bi bilo potrebe ni za kakvom mobilizacijom vojske, niti žandarmerije. Međutim, jedna važeća uredba kojom se činovništvu u Južnoj Srbiji priznavao beneficirani staž nije davala rezultata, pa se opravdano nametalo pitanje, koliko ima smisla udvostručiti ga?
Radikalski poslanik Toma Popović je smatrao da u Južnu Srbiju treba slati činovnike koji su prethodno navršili deceniju besprekorne službe, pa im tek onda davati beneficije i nagrade, jer, kako je rekao – “taj narod putem činovničkih porodica treba kultivisati”.
Da je dobra državna uprava zahtevala „zbrinuto činovništvo“ bili su svesni i članovi prve šestojanuarske vlade 1929. godine. Oni su takođe znali da je entuzijazam službenika jenjavao već samo par meseci nakon imenovanja vlade generala Petra Živkovića. A kako je ishod ambicioznih planova režima diktature zavisio od spremnosti državnih činovnika da prihvate novu ideologiju jugoslovenstva, državnim službenicima je naloženo da rade na iskorenjivanju strančarenja u nadleštvima.
Uz glorifikovanje režima diktature uvedene su mere štednje, pojačanog nadzora i cenzure, suzbijanja „plemenske politike“, a sve radi širenja jugoslovenskog nacionalnog osećanja. Prilikom velikih državnih jubileja mobilisan je čitav administrativni aparat, kao npr. za Vidovdan 1935. kada je na Gazimestanu organizovana svečanost u režiji prištinskog garnizona i jugoslovenskih sokola.
Prema novom Zakonu o činovnicima (1931) službena zvanja su bila dostupna svim jugoslovenskim državljanima, pod uslovom da „potpuno znaju službeni jezik“. Uprkos kompletnoj reorganizaciji države i podeli na banovine, ovaj zakon se najvećim delom oslanjao na stari i čini se da je bilo malo inovacija (čak i u leksičkom smislu), ukoliko se izuzme kategorizacija položaja. Sreski načelnik je imao i ulogu posrednika: on je bio predstavnik vlade u srezu, ali i „tumač narodnih želja kod vlade“. Njemu je zakon dozvoljavao da zauzme stav u svakoj stvari i umeša se gde god to nađe za shodno.
Početkom 1930-ih ostalo je na snazi pravilo da se službovanje na jugu računa dvostruko, ali su docnije na ovako beneficirani radni staž mogli računati samo oni službenici koji su i pre septembra 1923. radili u tim krajevima! S obzirom na nestalnost tamošnjih činovnika bilo je jasno da je tim, svojevrsnim birokratskim trikom, napravljena velika ušteda u budžetu. Nezaposlenost lokalnih intelektualaca je objašnjavana visokim procentom obrazovanih stranaca među državnim službenicima.
Skoro čitava gradska policija Vardarske banovine (kojoj je pripadao istočni deo Kosova) sastojala se od „došljaka“, dok je u opštinskim samoupravama jedva četvrtina školovanih nameštenika bila poreklom sa tih prostora. Smatralo se, između ostalog, da su tamošnji ljudi bili skloniji drugim pozivima kao što su sitna trgovina, zanatstvo, bankarstvo ili pečalbarstvo. Govoreći o mentalitetu prečanskih Srba koji su nerado službovali van svog zavičaja, poslanik Milan Ćuković je rekao da je za njih Kosovo bilo „strašilo“.
Kao i u prvoj deceniji jugoslovenske kraljevine, stručne kvalifikacije činovništva bile su najčešće na udaru kritike. Na Kosovu i u Makedoniji je primećena pojava da sreski načelnici masovno tvrde kako su „apsolvirali osnovnu školu“, ali da im je diploma propala u ratu! Sreskih načelnika sa završenim pravnim fakultetom gotovo da nije ni bilo. Kontinuitet u lošoj kadrovskoj politici odolevao je pred sve češćim zahtevima da se ona temeljno preispita.
Prema rečima poslanika Ignjata Stefanovića, za predsednike opština su i dalje postavljani ljudi iz reda „kafanskih klupodera, varoških pandura i besposličara“, što je ilustrovao primerom turske opštine Dragovo. Za kmetove seoskih opština imenovani su žandari, kolonisti i kaplari, a velike malverzacije su beležene kod poslovanja opštinskih električnih centrala. Korupcija se širila od bana do poslednjeg arhivara: ukoliko je neko želeo da brže dobije pasoš, dokumente za prodaju, registruje firmu ili dobije dozvolu za sađenje duvana, morao je pored regularnih taksi da izdvoji nešto i za činovnika. Za majstorsku diplomu je npr. trebalo platiti 2.000 dinara takse, 500 dinara za njenu registraciju i 1.000 dinara mita.
Iako je korupcija preplavila birokratiju, retki su bili slučajevi u kojima su krivci kažnjavani i uklanjani iz službe, što je podrivalo poverenje u vlasti. U opozicionim krugovima vladalo je uverenje da su činovnici zaraženi “beskrajnim partizanstvom” i da je u ovu pokrajinu došao “najgori činovnički šljam”. Načelnici su primali mito od optuženih jataka baveći se trgovinom i hotelijerstvom, “a pošteni činovnici stradavaju od ovih jataka, ili bivaju šikanirani od svojih pretpostavljenih”. Za disciplinske prekršaje državnih službenika, ali i penzionera, bili su nadležni upravni sudovi i Državni savet, a njihova glomazna procedura delimično objašnjava indolenciju i bahatost činovnika u praksi.
Tako su neke opštinske delovođe bez dvoumljenja vešali ljude naglavačke optužujući ih za ratne zločine, a cena slobode iznosila je 50 zlatnika (“pa ne bude li se takav čovek otkupio, ima da se na tim vešalima osuši kao pastrma”, čulo se u albanskom selu Jabučištu). Inače, nedostatak delovođa, sekretara i pisara smatran je akutnim problemom prvostepenih sudova u Gnjilanu, Prizrenu i Prištini, zbog čega su okružni načelnici predlagali da se umesto njih zaposle “ako ne dovoljno pismeni, ono bar pošteni ljudi”!
Duvan i rakija za učitelja
Prema svom značaju prosvetno činovništvo je spadalo u najvažniji deo državne administracije. Uprkos hroničnom nedostatku nastavnog kadra na jugu, Ministarstvo prosvete je neprekidno vršilo redukcije i trijažu učitelja pozivajući se na (nezvaničnu ali očiglednu) potrebu selekcije po nacionalno-političkoj podobnosti. U etničkom pogledu, primetna je apsolutna dominacija Srba: tokom 1929. u kosovskoj oblasti je bilo 11% učitelja albanske narodnosti, a u zetskoj nešto preko 5%.
Manje od jedne trećine učitelja osnovnih škola na jugu bilo je rodom sa prostora Vardarske banovine, dok su dve trećine nastavnog kadra činili mladi i neiskusni ljudi koje je prosvetna centrala smatrala površnim osobama, nespremnim da se žrtvuju za “viši interes”. Drugim rečima, država je od učitelja očekivala dozu strpljenja i požrtvovanja u materijalnom smislu, pa i razumevanja za česte premeštaje kojima su bili izloženi i tokom 1930-ih. Prilikom premeštaja po kazni najčešće su se kombinovali politički motivi sa glasinama, profesionalnim nedostacima ili kompromitujućim detaljima iz privatnosti nastavnika.
Problem kvaliteta učiteljskog kadra izbio je u prvi plan i 1940. kada je ban Vardarske banovine izveštavao o masovnom odlasku najsposobnijih prosvetara sa Kosova u druge krajeve zemlje. Sazrelo je uverenje da je tamošnje učitelje trebalo motivisati poput oficira (npr. da sami biraju mesto za premeštaj nakon izvesnog vremena provedenog na jugu), ali se čini da je za takvu meru bilo isuviše kasno.
Ministarstvo prosvete je tokom 1932. dobijalo žalbe od učitelja sa Kosova koji su skretali pažnju na problematičan odnos njihovih kolega iz Crne Gore koji su bili isključivi i netrpeljivi prema drugim učiteljima, izazivajući sukobe. Njihov odnos prema mesnom stanovništvu bio je, navodno, još gori jer su ih potcenjivali i navlačili mržnju lokalnog sveta na ceo prosvetni kadar.
Opštinske vlasti u Zjumi u šarplaninskom srezu prijavile su 1933. tamošnjeg učitelja Milana Stanimirovića da je prisvajao platu služitelja, razrezivao novčane kazne roditeljima učenika, nalagao đacima da mu od kuće donose razne namirnice, meštanima prodavao lekove iz školske apoteke itd. Pored toga, on je od učeničkih para za svetosavske slatkiše kupovao duvan i rakiju, u školskoj zgradi je čuvao svinje, dok je najveći deo radnog vremena provodio u Prizrenu, umesto u školi.
Inače, sinonim prosvetnog inspektora bio je Dragomir Obradović za koga su politički protivnici zajedljivo govorili da je “alkoholičar, kockar, ženskaroš” i da se njegova pismenost bazirala na studioznom čitanju dnevnih novina. Položaj mu je davao mogućnost da učiteljima deli mišljenja i preporuke prilikom brojnih premeštaja. U državne službenike spadali su i školski nadzornici koje je država nedovoljno plaćala, ali im je i ostavljala široka ovlašćenja, pa je među njima vladalo uverenje da je školski nadzornik “umešni učitelj koji putujući stvara sve što je korisno, a utire što je štetno”. Nadzornici su nastavnicima izdavali naredbe i uputstva, preporučivali im da obrate pažnju na “utvrđivanje književnog akcenta”, kontrolisali način i program proslavljanja Svetog Save i sl.
Kako im se plati
Značajnu smetnju kolonizaciji Kosova i Makedonije predstavljala je nepouzdana administracija. Mesto glavnog poverenika zauzimali su nekvalifikovani partijski kadrovi, iako je zakon predviđao da i za okružne agrarne poverenike mogu biti postavljani isključivo državni činovnici sa završenim pravnim fakultetom. Do izvesnog napretka je došlo 1926. posle posete kralja Aleksandra ovim krajevima.
Prema Adamu Pribićeviću, agrarno činovništvo su činili nestručni ljudi, rashodovani policajci i ruski geometri, poslovično skloni alkoholu. Česte promene vlasti terale su činovnike da zahvate “gde se može”, pa su tako staru tursku zemlju prodavali, a za novac izuzimali iz kompleksa pojedine parcele i vraćali ih starim vlasnicima i selima. Takvi službenici često nisu razlikovali raž od pšenice, ali su zato dobro znali da koloniste nasele na strateški važnom mestu, frekventnoj putanji kačaka.
Radikal Toma Popović je ruskim geometrima zamerao što su zemljišne parcele dodeljivali “kako im se plati”. Načelnik Prizrenskog okruga Mihailo Krečković bio je 1928. zadužen da državni novac dostavlja naseljenicima, ali je on nepismenim kolonistima umesto 30.000 izdavao po 20.000 dinara. Bez obzira na to, jedno novo naselje između Suve Reke i Prizrena nazvano je njegovim imenom – Krečkovo (“da ovekoveče uspomenu na najvećeg svoga dobrotvora”, glasio je jedan od ironičnih komentara meštana). Prizrenski kolonisti su prepričavali kako je načelnik običavao da na putu do posla svrati u nekoliko kafana, te da je imao kolekciju skupih poklona kojima je obasipan od lokalnih begova.
Slučajevi protežiranja po nacionalnoj osnovi zabeleženi su u Peći, gde su lokalni Crnogorci u dosluhu sa vlastima pljačkali goveda. Prema rečima pukovnika Nedića crnogorske vlasti su bile “ladnokrvne” prema svojim sunarodnicima, pa su ovi prošli nekažnjeno. I sestra poslanika Džemijeta Ćenana Zije je aprila 1923. prošla bez posledica, uprkos priznanju da je krijumčarila svilu iz Carigrada, nakon što je njen brat sa 10.000 dinara podmitio činovnike Generalne direkcije carina. U metohijskom okrugu je harao načelnik Ljubomir Vuksanović kome se prigovaralo da je u svojoj kancelariji tukao učitelje, da je otvorio kafansko-bioskopsku radnju u Peći i preprodavao robu iz Ministarstva ishrane.
Ljudi su pritvarani bez ikakvih rešenja, dok je pojedince otpuštao na sopstvenu odgovornost. Dvorište okružnog načelstva pretvorio je u auto-garažu u koju je smestio dva nova automobila, a svoju despotsku vladavinu pojačao je dovođenjem sekretara kome je otvorio advokatsku kancelariju (“za kratko vreme taj isti sekretar kupuje kuću koja danas vredi 150.000 dinara, kupuje vinograd, kupuje njivu”).
Bahatost lokalnih moćnika smetala je i mnogim oficirima na području III armijske oblasti. Prilikom obilaska graničnog dela Kosovske divizijske oblasti general Vasić se žalio kako ga načelnik prizrenskog okruga Dorontić nije sačekao, već je general morao da ode kod njega kući. “Čim se pređe Ristovac, oseća se da tamo nije više ova država”, govorio je Jovan Magovčević u Skupštini povodom sve masovnijih progona i šikaniranja opozicionara sa juga.
Prikupljanje poreza bilo je takođe skopčano sa kvalitetom kadrova. Od 1930. poreski inspektori su stimulisani sa 3-5% naplaćenih dažbina, ali su se mnogi banovinski većnici sa Kosova pobunili protiv toga: „Oni se ne smeju maziti da bi radili, jer to stvara rđav presedan“. Istina, dok su finansijski činovnici primali nagrade, isplata se odvijala bez većih problema. Kada je ubrzo ta nagrada ukinuta, sve uplate poreskih obveznika su knjižene kao državni porez, dok su kase banovina i srezova ostajale prazne.
Organi tzv. finansijske kontrole bili su obavezni da hvataju i sprovode vojne begunce, dezertere, špijune, skitnice, ali i kočijaše i prevoznike ukoliko su prevozili robu „koja premašuje njihovu potrebu“. Oni su mogli vršiti pretres bez specijalnog naloga, ali i upotrebljavati oružje poput policijskih i žandarmerijskih službenika.
Železničari, poštari i lekari
Formiranjem Kraljevine SHS došlo je do masovnog prelaska železničkog činovništva sa teritorije bivše Austro-Ugarske. Pored toga, Ministarstvo građevina je postavljalo nadzornike puteva kojima je od 1926. sledovao besplatan stan u državnim karaulama sa njivom. Prednost su imali kandidati koji su poznavali zanate ili su službovali kao podoficiri pri inženjerijskim trupama. Građevinskim sekcijama u Prizrenu, Prištini, Mitrovici i Peći rukovodili su strani inženjeri i arhitekte, mahom ruske izbeglice.
Među činovnicima koji su premeštani na jug bili su kažnjavani, penzionisani, pa čak i osuđivani poštanski činovnici iz zapadnih krajeva zemlje. Seljaci koji su imali potrebu za korespondencijom koristili su usluge trgovačkih firmi kako bi im pisma bila pošteđena radoznalosti službenika. Policija je sa nepoverenjem gledala na pismene seljake. Poštanska služba u Gnjilanu dostavljala je pisma sa dva dana zakašnjenja, što je objašnjavano time da su za raznosače postavljani ljudi koji ne poznaju ni varoš niti građane. Poštari i drugi palanački službenici otvarali su tuđa pisma iz radoznalosti, gladi za skandalom ili bezbednosnih razloga – stoga su imućniji obično zakupljivali fah u pošti, što je npr. na Kosovu koštalo 240 dinara godišnje (četvrtina prosečne mesečne plate činovnika).
Slaba zdravstvena kultura i sputanost religijskim načelima uticali su da stanovništvo Kosova strahuje od lekara i izbegava ih. Vakcinisanje protiv velikih boginja izazvalo je pravu paniku na Kosovu, naročito kod starijih ljudi (“neće, vele, da ih bockam”, žalio se jedan lekar). Kosovska oblast nije bila malarična, ali su ovu zaraznu bolest doneli vojnici koji su boravili u Makedoniji. U vučitrnskom kraju su zabeležene slike kolonista kako leže oko svojih kuća iznureni i ispijeni od malarije. Istina, država je 1924. izdala oko 800 kg kinina koje su mesne stanice delile zaraženom narodu, ali je stanovništvo sa nepoverenjem prihvatalo spasonosnu supstancu. Moguće je da su državni lekari, sreski sanitetski referenti i službenici okružnih fizikata, kao eksponenti države, bili izvor nepoverenja. Jedan takav sreski referent u Prizrenu bio je dr Boža Kostić koji je kasnih 1920-ih bio poznatiji po kafanskim izgredima, nego po stručnim kvalifikacijama:
“Doktor se tetura na klimatavim nogama, čas na jednu, a čas na drugu stranu i samo povremeno podigne glavu, pa snažnim i kreštavim glasom podvikne Ciganima da bolje sviraju. Za njim idu desetak besposlenih Arbanasa, Turaka i Cigana koji mu prave društvo.”
Situacija u državnim građanskim i okružnim bolnicama (Priština, Peć, Prizren) bila je nešto bolja, bar kada se radilo o stručnosti kadrova.
U drugoj polovini 1930-ih premeštaji uz pomoć političkih veza i protekcija postaju transparentniji, pošto je najveći deo činovništva, usled nesnosne društveno-političke klime, želeo da ode u severnije krajeve. Jedan od načina da se održi neophodno brojno stanje birokratije bilo je reaktiviranje penzionera i krivično gonjenih činovnika što je samo produbilo agoniju državnog aparata na jugu. Pored anonimnih činovnika, molbe za premeštaj su stizale i od poznatih ljudi i državnih funkcionera.
Pomenuti Mihajlo Krečković je 1939. tražio da se „sredi“ njegov predmet iz 1925, kada ga je prijepoljski sud osudio za utaju automobila koju je počinio kao pljevaljski okružni načelnik. Od početka 1939. sve urgencije su išle načelniku MUD Mirku Ralčiću, čiji su prijatelji tražili da ih premesti sa Kosova u Gružu, dok su Slovenci nagrnuli sa Kosova i iz Makedonije na severozapad zemlje. Među ključnim rečima u ovoj vrsti pisama dominiraju patetične sintagme – „sin uglednog nacionalnog radnika“, „moj rođak“, „naš čovek“, „aktivni član naše stranke“ i sl.
***
Nakon okupacije Jugoslavije 1941. na prostoru Srbije uspostavljena je civilna uprava deset komesara, a već krajem iste godine podeljena je na 14 okruga. Oblast Kosova se sastojala od srezova K. Mitrovica (sedište oblasti), Novi Pazar, Vučitrn i Podujevo, koji su do likvidacije dotadašnjih banskih uprava činili deo Drinske banovine! Na čelu srezova su stajali Albanci, dok je imenovanje albanskog osoblja vršeno u Beogradu u sporazumu sa vođom albanske narodnosne grupe. Za zamenike sreskih načelnika, žandarmerijske i opštinske službenike postavljani su pripadnici one narodnosne grupe koja je činila manjinu u dotičnmom srezu sa najmanje 25%.
Okružni sud je obrazovan u Mitrovici, gde je bilo i sedište državnog tužioca. Ovaj sud, među čijim je članovima sedeo i jedan sudija Albanac, bio je u nadležnosti Apelacionog suda u Nišu. Poreska uprava bila je takođe preseljena u Niš, pri čemu su u većinskim albanskim srezovima Albanci postavljali svog šefa poreske uprave. Tek sredinom 1942. banske uprave su i faktički bile likvidirane, a svi njihovi prihodi preusmereni ka Glavnoj državnoj blagajni. Uredbom o pomoći izbeglicama iz decembra 1942. regulisane su obaveze države prema državnim i banovinskim službenicima koji su ostali bez posla.
„Srpski nacionalni radnici“ u međuratnoj Makedoniji
Pitanje odnosa predstavnika vlasti prema državi nametnulo se u Srbiji neposredno posle Balkanskih ratova. Podsećajući kolege u parlamentu februara 1914. da je nekadašnja politička borba pod zastavom programa i narodnih tribuna mutirala u „borbu oko novčanih zavoda”, Jovan Skerlić je primetio da je sve veći broj srpskih političara uspeo da uskladi mandat narodnog poslanika sa mandatom državnog liferanta.
Praksa predstavnika vlasti da ulaze u otvorenu trgovinu sa državom ukazivala je na ozbiljnu degradaciju moralnih vrednosti, pri čemu je stanje poratne stihije i nekonsolidovanosti jugoslovenske države pogodovalo razvoju korupcije. Na nerazrešenim privrednim aferama devalvirano je poverenje u sudski sistem, dok je istovremeno stasavala mlada jugoslovenska buržoazija u stadijumu svojevrsne „pozne prvobitne akumulacije”.
Za razliku od eksponiranih nosilaca najviših državnih funkcija, političari ovenčani oreolomnacionalnih radnika bili su na margini interesovanja javnosti. Značaj „nacionalnog rada” u Makedoniji i Staroj Srbiji – glavnim teritorijalnim dobicima koji su pripisivani radikalima, bio je povod za evociranje uspomena na požrtvovane nacionalne radnike, hrabre vojvode, četnike i učitelje. Toj plejadi likova pripadali su mnogi koji su posle 1918. godine nacionalne zasluge pretočili u uspešne političke karijere.
Inače, nacionalno-prosvetna propaganda u Makedoniji pod turskom vlašću smatrana je državnim prioritetom, kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj. Posle stvaranja Kraljevine SHS većina “nacionalnih radnika” i komitskih vojvoda (čak i delatnika VMRO) postaje stub jugoslovenskog činovničkog aparata u Makedoniji, pod izgovorom da su bili najbolji poznavaoci tamošnjih prilika. Mnogi od njih su se afirmisali kao prvaci Narodne radikalne stranke, senatori, narodni poslanici, banovi, veliki župani i visoki policijski funkcioneri.
Jedan od njih je bio prvak Narodne radikalne stranke, Jovan Ćirković, čija je slava iz perioda turske vlasti doprinela njegovoj političkoj afirmaciji i u Kraljevini SHS. Uprkos formalnim priznanjima za nacionalni rad koja su stizala od kralja, patrijarha i lokalnih funkcionera, Ćirković je bio podložan iskušenjima karakterističnim za činovnički aparat na jugu, pa se može reći da je pored krupnih vrlina bio nosilac i svih mana Radikalne stranke. Prema svedočenju bivšeg funkcionera iz Kratova Stevana Simića, Ćirković je kao vladin komesar za izbeglice u Solunu zajedno sa načelnikom Kumanovskog okruga Rankom Trifunovićem odneo državnu štampariju i prodao je u Skoplju.
U isto vreme, Ćirković je bio optužen i za utaju 1.000 napoleondora namenjenih za srpsku propagandu u Albaniji, a potom se branio pričom da se čamac sa novcem prevrnuo na Ohridskom jezeru! Zaključak novinara Radnika da „na dnu Ohridskog jezera leži još dosta seljačkih uspomena na njegovu upravu”, upravo predstavlja aluziju na tu solunsku epizodu.
Prema Simićevim rečima, Ćirković je 1922. godine za 100.000 dinara spasao kazne veleškog rentijera i „ratnog zločinca” Borisa Krstića, koji je ubrzo dobio kraljevo pomilovanje. Za istu sumu, Ćirković je 1925. godine „izradio pomilovanje” i za bitoljskog lekara Robea, osuđenog u vreme bugarske okupacije na 20 godina robije zbog malverzacije, utaje, krađe bolničkih instrumenata i hrane i za smrt 136 srpskih ranjenika i vojnika koji su se u trenutku bugarskog napada zatekli u bolnici. Ćirković je, prema istom izvoru, doveo iz Bugarske prebege i „ratne zločince” Krstu Londreva, Jovana Altiparmakovića, Iliju Darkova i druge.
Uprkos optužbama političkih oponenata Nikola Pašić ga je držao uz sebe kao poverljivog čoveka. Ćirkoviću su, kao najuticajnijem radikalu u bitoljskom kraju, pripisivane sve izborne mahinacije, zbog čega su ga protivkandidati 1925. godine ostrašćenim jezikom nazivali „arhilopovom” i „smutljivcem”. Pored toga, poznanstvo Ćirkovića sa pripadnikom VMRO Petrom Čaulevim i veze sa zamenikom ministra unutrašnjih poslova Živojinom Lazićem verovatno su doprineli da se ćerka vojvode Marina Čauleva nađe 1925. godine na listi državnih pitomica Kraljevine.
Na sumnjivu prirodu Ćirkovićevih odnosa sa pripadnicima VMRO upozoravao je Stevan Simić optuživši ga da je zajedno sa Živojinom Lazićem radio na pridobijanju bugarskih komita, što je dovelo do masovnog amnestiranja ljudi kriminalnih biografija. Ćirkovićevom zaslugom došlo je do političke rehabilitacije Jovana Altiparmakovića i Vlade Puzderlijevića, iako se docnije za ovog drugog ispostavilo da je 1927. godine stajao iza ubistva generala Kovačevića u Štipu.
Jedan od finansijskih sponzora i ideologa „četovanja” po Makedoniji bio je Živojin Rafajlović. On je 1921. zajedno sa tadašnjim predsednikom jugoslovenskog parlamenta Markom Trifkovićem bio umešan u aferu sa preprodajom bakarnih žica, ali je istraga kanalisana na gonjenje sitnijih činovnika po Velesu. Bakarna žica je kupljena od Direkcije ratnog plena kao staro i rashodovano gvožđe za 80.000 dinara, a potom procenjena na milion dinara i prodata kao nova.
Pored toga, Rafajlović je u leto 1922. godine kao ministar šuma i rudnika Kraljevine SHS optužen da je na svoju ruku izdavao koncesije za kopanje kamena i eksploataciju rudnika političkim prijateljima (npr. Radomiru Pašiću, sinu predsednika vlade). Rafajlović je u Skoplju pored ciglane otvorio i strugaru u kojoj je prerađivao građu iz državnih šuma. U parlamentu je optuživan da je posredstvom njemu odanih komisija otimao šumske komplekse od privatnih vlasnika uz saradnju sa AD Treska, kao i za manipulacije sa kolonističkom naseobinom Dušanovo. Veleški aktivista demokrata Jovan Đorđević je takođe u vreme Rafajlovićevog mandata dobio koncesije za seču šume u Roždenu.
Bivše komite i nacionalni radnici su se i nakon zavođenja šestojanuarske diktature 1929, kao izgrađeni političari i državni funkcioneri, dobro kotirali u najvišim društvenim krugovima. Neki su od pljačkaša i “secikesa” evoluirali u bankare, a mnogi su se kao bivši četnici infiltrirali u bezbednosne službe. Veliki broj njih je uspevao da sastavi i po nekoliko mandata u Narodnoj skupštini i Senatu.
Ban Vardarske banovine Živojin Lazić je postao ministar unutrašnjih poslova, dok je osnivač zloglasnog štipskog Udruženja protiv bugarskih bandita Mihajlo Kalamatijević dogurao čak do funkcionera Interpola!
Najoštrija kritika dolazila je sa stranica sofijskog lista Makedonija, koji je uređivao makedonski emigrant Todor Krajničanac. On je svojim tekstovima širio uverenje kako je opštinska politika u čitavoj banovini bila u rukama Žike Lazića koji je na čelna mesta postavio sebi lojalne „gradske kmetove“, saborce iz doba četovanja pod Turcima. Uprkos apelima sreskih načelnika da je bahato ponašanje nacionalnih radnika remetilo ionako napetu situaciju u Makedoniji, uprava Vardarske banovine je 1939. i dalje izdvajala velike svote za “pomoć zaslužnim borcima još iz doba pod Turskom i našim nacionalnim radnicima”.
Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju, mnogi njegovi bliski prijatelji su ostali bez posla, poput bivšeg predsednika kumanovske opštine Ćire Manevića. On je 1935. u nekoliko navrata podsećao kneza Pavla na svoje zasluge za četovanje pod Turcima, tražeći posao u državnoj službi. Inače, sve urgencije za državnu službu išle su preko pomoćnika unutrašnjih poslova. Pored anonimnih činovnika, molbe su stizale i od poznatih ljudi, nacionalnih radnika i državnih funkcionera.
Opijumsko pitanje
Za razliku od opisanih slučajeva, ulaženje u ozbiljne poslove sa monopolskom robom – duvanom i opijumom, nije izgledalo tako benigno. U nizu četničkih vojvoda najčešće je na meti štampe i političkih oponenata bio Vasilije Trbić. Osnova njegovog privređivanja bila je visokoprofitna trgovina duvanom. Iako nije bio zvanično optužen za mahinacije, deo njegovih javnih nastupa u parlamentu se posredno može dovesti u vezu sa privatnim poslovima. Marta 1930. u Prilepu je izgorela njegova kuća u kojoj je bilo smešteno 25 tona duvana. Kuća nije bila osigurana, ali duvan jeste.
Pored toga, Trbić je sa svojim kolegom iz četničkog udruženja, Kostom Pećancem, u doba vlade Bogoljuba Jevtića izdejstvovao grupi zagrebačkih Jevreja dozvolu za postavljanje kockarskih aparata po Vardarskoj banovini. Nakon toga je sa Pećancem ortački podelio 600.000 dinara, koliko su dobili za posredovanje sa nadležnim službama.
Daleko privlačniji za nezakonito bogaćenje činovnika bili su proizvodnja, otkup i izvoz visokokvalitetnog makedonskog opijuma, čija je godišnja proizvodnja zadovoljavala čak 43% potražnje svih legalnih svetskih fabrika za izradu njegovih derivata. Nasumične novinske crtice o aferama skopskih i veleških trgovaca, mahom radikala, koje u sindikalnoj štampi i međuratnoj literaturi provejavaju kao bezazlena slika „korumpiranog Juga”, imale su ozbiljniji kontekst.
U martu 1933. godine u pritvoru su se našli direktor Privredne banke za Južnu Srbiju i pet članova Upravnog odbora zbog utvrđenog manjka deponovanog opijuma od 32 tone, čime jeDržavna hipotekarna banka oštećena za 7,5 miliona dinara. Predmet istrage bio je samo manjak od 32 tone, dok preostalih 150 tona nedostajućeg opijuma nije ni uzeto u razmatranje.
Tokom tridesetih godina dvadesetog veka glavni kupac makedonskog opijuma bila je solunska firma „Šaloma” koja je preko nakupaca i pomenutog Vlade Puzderlijevića vodila propagandu protiv monopolisanja izvoza ovog artikla. Pošto u Turskoj nisu čuvali viškove opijuma, već su ga radije razblaživanjem pretvarali u opijum za pušenje, to je u jugoslovenskom parlamentu izneta ideja da se makedonski opijum izvozi na Daleki Istok kao opijum za pušenje. Tako su viškovi makedonskog opijuma ušli u ilegalne kanale, pa su jugoslovenski graničari sve češće nalazili pasulj filovan opijumom i hlepčiće od afionske smole u ohridskim jeguljama i šarplaninskom kačkavalju.
Senator i „nacionalni radnik” Spira Hadži-Ristić, inače, veliki trgovac opijumom, bio je opsednut basnoslovnim profitom švajcarskog industrijalca Hofmana Laroša, ostvarenog proizvodnjom preparata na bazi morfina. Nekoliko dugih sednica Senata bilo je posvećeno upravo opijumskom pitanju, mada je makedonski opijum i dalje prodavan ispod realne cene. Novembra 1938. Hadži-Ristića je u sred Skoplja ubio jedan kolonista, revoltiran neisplaćenim potraživanjima od Duvanske zadruge, čiji je predsednik bio ovaj nekadašnji nacionalni radnik, a tada etablirani opijumski i duvanski magnat.
Nakon što je Centralni informacioni biro za droge obznanio da je Bugarska centar krijumčarenja opijuma, jugoslovenska javnost počinje i sama da se bavi ovim pitanjem. Bilo je poznato da u Bugarskoj radi devet ilegalnih fabrika droge, od kojih je najveća bila smeštena u Radomiru nadomak Sofije. Za svega dva meseca od osnivanja 1932. godine, ona je proizvela tonu i po heroina, koji je potom u koferima švercovan za Hamburg i Marsej.
Jugoslovensko mnjenje je bilo uvereno da je umešanost VMRO bila višestruka: od proizvodnje i transporta droge, do finansiranja same organizacije. Čak je nekoliko američkih listova pisalo o tome kako iz Bugarske u Sjedinjene Američke Države ulaze velike količine opojnih droga u buradima za zejtin, ženskim papučama i tkanini. Na udaru javnosti našli su se srpski političari koji su održavali veze sa čelnicima VMRO, među kojima je bilo nekoliko zvučnih imena, tzv. nacionalnih radnika.
Činilo se da je samo poznanstvo sa pripadnicima VMRO podrazumevalo umešanost u trgovinu drogom. Da stvar bude zanimljivija, avgusta 1935. Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije odobrilo je podizanje fabrike za proizvodnju derivata opijuma u Skoplju i to firmi braće Ognjanović koja se do tada bavila proizvodnjom sira i kačkavalja. Tako su se braća iz Galičnika našla u prilici da legalno proizvode medicinski opijum, morfin, kokain i preparate indijske konoplje. Protiv „nestručnjaka” koji su dobili dozvolu za proizvodnju opojnih droga podigla je glas Uprava skopske sekcije Hemijskog društva Kraljevine Jugoslavije, ali su političke veze braće Ognjanović bile presudne da upravo oni pokrenu fabriku alkaloida.
Peščanik.net, 21.05.2013.
Srodni linkovi:
