Crkva van politike i političari van crkve

ZLATKO JELISAVAC: ODBRANA I (POSLEDNJI) CRKVENI DANI

maj 26 2013

Crkva van politike i političari van crkve

Ni ovaj Sabor očito ne prolazi bez skandala nekog od vladika politikanata. Filaret, prema saznanjima “Blica”, nije “širio plan”, već je samo rekao da je vojni udar rešenje. On se, međutim, nije zaustavio samo na tome, već je govoreći o jednom delu vraćene imovine eparhiji kojom on upravlja doslovce rekao: “I ja volim pare”.
Filaretova vladičanska rola na zasedanju kod dela vladika je izazvala šok, ali i glasan smeh. Prema saznanjima “Blica”, episkop braničevski Ignjatije u jednom trenutku, po svemu sudeći, ironično je rekao da bi kamere trebalo direktno da prenose zasedanje Sabora da narod vidi koliko su vladike mudre i pametne.
(Filaret na Saboru SPC pozivao na vojni udar, Blic, 25.05.2013.)

Kažu da narod bira (ima) vlast kakvu i zaslužuje… Da li ovu “formulu” možemo primeniti i na SPC? Dobro, vlasti se menjaju i dolaze strukture koje se manje ili više slažu sa delovanjem crkve u svetovnom sektoru, ali crkva je ta koja bi trebalo da održava duhovnu vlast (de civitate dei) u dobroj veri (bona fide). No, dobro nam je poznato da se SPC ne voli zadržavati samo u “državi božijoj” i da joj je drag (ako ne i draži) ovaj obični, svetovni, laički svet, gde su svakojaka čuda, takođe, moguća kao i na onom nebeskom. Začuđujuće je koliko SPC voli politiku i sva čudesa koja ide uz nju na srpskoj javnoj sceni, ali se SPC ovde ne želi samo postaviti kao mudri kritičar ili pak moralni pandan, naprotiv, SPC želi puni angažman. Političko “krilo” SPC je itekako jako i uticajno, a bogami ni ovozemaljska bogatstva im nisu strana, pa tako od para vernica&vernika kupuju sebi skupe automobile, grade kuće, izdržavaju ljubavnice, a bogami i ljubavnike… Dobro, nije ni to ništa vernom narodu nepoznato ni strano („ne ide pop da se spase, nego da se napase“), štaviše nekako se to i prihvata kao deo tradicije SPC-a za koju se ne vezuje samo monaško siromaštvo i odricanje već, pre i češće, lična korist i bogatstvo.

Ne bi ja predstavnicima crkve (višeg ili nižeg ranga) zamerao to bogatstvo, kao što im ne zameram ni bludničenje ili pak istopolnu ljubav, svako neka pazi svoj obraz, ali ove političke petljancije, koje SPC uporno pravi u saradnji ili zamešateljstvu sa Službama i političkim partijama, dugo mi već jako ide na živce (da ne kažem na nerve). Razni ovi filareti, amfilohije, kačavende i sl. nemaju pravo da se mešaju u državne poslove i krajnje je vreme da ovim crkvenim papigama neko to i konačno objasni. Crkva i država imaju podeljenje “interesne zone” – crkvino je “nebo” i briga o vernicima na zemlji, dok država brine o građankama/građanima i njihovim laičko-nasušnim potrebama, bez obzira na versko ili bilo kakvo drugo opredeljenje. U zemljama sa razvijenim demokratskim sistemima ova “podela” je jasna još tamo od francuske buržuarske revolucije, gde je crkvi u kromvelovkom stilu rečeno: idite i da vas više naše oči nikada ne vide – misleći pri tome na vladajuće-političku moć crkve. Crkva je vekovima bila oličenje kraljevske moći (Bog na nebu, kralj-car na zemlji) i zbog toga je posle francuske revolucije bilo i logično da zajedno sa ancient regime nestane i politički uticaj crkve. Naravno, nije to baš teklo glatko i crkva je svoje svetovno-političke ambicije (osobito katolička crkva sa Vatikanom na čelu) umela da fingira kroz različite centre moći, ali i to je vremenom izgubilo na vrednosti i uticaju. No, SPC-u ne pada na pamet da ispušta, teško stečeni, politički kapital iz svojih ruku i uporrno pokušava da se nametne kao značajan politički faktor čije mišljenje mora da se sluša.

Ne kažem da svi isto misle u SPC-u po pitanju njenog političkog angažmana, ali očigledno je da ni sama crkva nema ništa protiv, naprotiv… Malo mi je muka od tih priča kako nekolicina lošim momaka unutar same crkve prave lošu atmosferu i kompromituju je u javnosti; ako su ti “momci” samo loši pojedinci (crne ovce, kukolj u žitu sl.) onda neka ih se crkva reši – kao što je to Svetislav Basara lepo opisao pozvajući se na monašku tradiciju: monah koji ponavlja uporno istu grešku se tera iz manastira klasičnim udarcem nogom u stražnjicu na kapiji pri izlasku… Zbogom, idi sa milim Bogom, pa-pa, itd. No, kako vidimo, ti loši momci pripadaju krugu najmoćnijih ljudi u samoj SPC i oni odlučuju o “crkvenoj politici”, te su argumenti o nekolicini zabludelih očigledno teško održivi za nekog ko iole trezveno razmišlja.

SPC je danas leglo retrogradnih, totalitarnih, antidemokratski raspoloženih snaga koje bi rado učestvovale u vojnim udarima – kako je to plastično izneo gore citirani vladika – jer to odgovara njihovoj apsolutističkoj psihologiji, kao i ideološkom patosu, a i Služba voli preko svojih crkvenih glasnogovornika da ispituje “raspoloženje u narodu”. U Srbiji, bez obzira na sve brljotine koje su napravili ili koje upravo smišljaju, narod veruje SPC-u i to je, uz vojsku Srbije, najuticajnija i najpoštovanija institucija. I zato je Službi itekako stalo da zadrži svoj uticaj u crkvi, kao i da ga širi preko svojih (vrbovanih) crkvenih velikodostojnika. Ukoliko sama SPC ne napravi čistku u svojim redovima i jednom za svagde ne reši se velikodostojnika koji joj uništavaju ugled i vrednost, onda to mora biti njen i samo njen problem. SPC ne može, a osobito ne preko raznih filareta, amfilohija, kačavendi da bude “savetodavni” ili “izvršni” organ bilo koje političke opcije, pa ni svoje sopstvene! Valja ih još jednom podučiti, a i upozoriti da se crkva ne sme mešati u državne poslove, osobito ne one koje se tiču politike i vlasti.

Ukoliko to SPC sam ne shvati i konačno se reši svog političkog krila, onda je vreme da im građanke/građani Srbije otvoreno kažu: idite, da vas više naše oči nikada ne vide! To će biti civilizacijski iskorak za sve građane bez obzira da li su vernici ili nisu. Crkva van politike i političari van crkve – trebalo bi da bude novi credo SPC-a ukoliko žele da očuvaju kakav-takav ugled koji imaju. A ukoliko žele da nastave sa dosadašnjom praksom, ne bi trebalo isključiti mogućnost da će biti primenjene neke mere koje su preduzimale “određene ideološko-političke” strukture u ex Jugoslaviji nakon 1945. godine. Ni iskustva iz građanskog rata u Španiji nisu isključena, osobito iz vizure anarhističko-komunističkih mera koje su preduzete u to revolucionarno vreme. A o Zolinoj “priči”– o poslednjem kamenu crkve i njegovom padu na glavu poslednjeg sveštenika – i da ne pričamo…

(Autonomija)