Tamara nikčević
“MI TE LJUDE POZNAJEMO, PAMTIMO IH. I SAMO MI NEMOJTE GOVORITI KAKO SU SE PROMENILI; NISU! ISTI SU! ZAŠTO SU ISTI? ZATO ŠTO, ZA RAZLIKU OD LEVICE KOJA OBRAZUJE I RAZMIŠLJA, DESNICA UVEK SAMO REGRUTUJE, REPRODUKUJE. ISTI JEZIK, ISTA MIMIKA; ISTA LICA KOJA SU MAJA 1991. U JUGOSLOVENSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU PREKINULA PREMIJERU PREDSTAVE SINIŠE KOVAČEVIĆA SVETI SAVA, U REŽIJI VLADIMIRA MILČINA. UPRAVO ONAKO KAKO SU SE TE NOĆI PONAŠALI ONI KOJI SU PREKINULI PREDSTAVU, TAKO SU SE PONAŠALI I DEVEDESETIH; TAKO SE PONAŠAJU I DANAS”
Centar za kulturnu dekontaminaciju obilježiće 1. januara 2015. dvije decenije postojanja. Nastao iz Beogradskog kruga, ali i šireg antiratnog pokreta Beograda, Centar je, po riječima Borke Pavićević, osnovan sa jasnom idejom da, u tom opštem nacionalističkom metežu, oko sebe okupi one građane koji su se devedesetih godina prošloga vijeka protivili razbijanju Jugoslavije, ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, opsadi Sarajeva…
“Po ideji Aljoše Mimice, Beogradski krug se držao ustrojstva Dubrovačke Republike: imao je svoje Veliko i Malo veće. Sredinom 1994, na Malom veću se poveo razgovor o osnivanju posebnog kulturnog centra; tako je 1. januara 1995. počeo sa radom Centar za kulturnu dekontaminaciju”, objašnjava Borka Pavićević. “Čuvši da u krugu Kliničkog centra Srbije postoji prazna mrtvačnica, pomislila sam kako bi to mogao biti idealan prostor za nas.”
“VREME”: Mrtvačnica kao kulturni centar?
BORKA PAVIĆEVIĆ: Naravno. Mrtvačnica bi bila svojevrsni simbol našeg očajanja i nemoći da zaustavimo srpske snage koje tri i po godine tuku po Sarajevu, držeći ga pod nezapamćenom snajperskom i artiljerijskom opsadom. Neko je čak bio došao na ideju da kulturni centar ogradimo žicom, dok je Stojan Cerović predložio da ispred te zgrade postavimo Spomenik dezerteru! Na kraju smo od Srpskog pokreta obnove – koji je tih godina bio vlast na opštini Savski venac – umesto mrtvačnice dobili ruševni Muzej – Paviljon Veljković – koji smo kasnije adaptirali i u kome CZKD i danas radi.
Šta ste učinili za ovih dvadesetak godina? Je li kulturni prostor i dalje jednako kontaminiran?
Tokom protekle dve decenije, u Centru su održavane pozorišne predstave, izložbe, tribine, protesti; organizovane su škole ljudskih vrednosti; Ugroženost tela, plesni teatar Sonje Vukićević; tranziciona pravda; zajednica sećanja; nove politike solidarnosti; Rizik; Moderna, srpski nacionalni identitet u XX veku; Dosije Srbije; Imenovati to ratom; Svlačenje slobode… Tokom svih tih godina, Centar je bilo mesto otpora svakoj vrsti nasilja i netolerancije. I mesto – Otpora. Dakle, bilo je… Ali, šta se promenilo? Nažalost, malo toga. Iako je posle 2000. infekcija koliko-toliko zaustavljena, nakon perioda remisije, shvatili smo da se bolest vratila: sistem je rekonstruisan, ali na donekle drugačiji način.
Na koji način?
Na taj što su Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka – današnji naprednjaci – iza sebe imali resurse dve Jugoslavije. Govorim o putevima, železnicama, bolnicama, nekim institucijama. Danas nema ništa; ništa nije ostalo!… Krajem devedesetih, Ana Miljanić je u CZKD-u režirala predstavu O Nemačkoj Hermana Broha, u kojoj Broh kaže Cilzdorfu:
“Pokažite mi nemačke antifašiste i Nemačka će biti spašena!”
Na našim tablama se svih tih godina nalazila pesma Martina Nimlera Kada su došli. Eto, ispade da smo je prerano skinuli.
Vratili ste je?
Vratili! I to čim smo videli da u Srbiji desnica ponovo jača. Jer, mi te ljude poznajemo, pamtimo ih. I samo mi nemojte govoriti kako su se promenili; nisu! Isti su! Zašto su isti? Zato što, za razliku od levice koja obrazuje i razmišlja, desnica uvek samo regrutuje, reprodukuje. I zbog toga danas imamo tog jednog i istog razmnoženog čoveka: isti jezik, ista mimika; ista lica koja su maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prekinula premijeru predstave Siniše Kovačevića Sveti Sava, u režiji Vladimira Milčina.
Zbog čega ste se sjetili te premijere?
Zbog iste vrste nacionalizma, ksenofobije, netolerancije, mržnje prema drugima, provincijalizacije, udruživanja, uzurpacije, organizovanog i neorganizovanog nasilja… To je, naprosto, ista atmosfera!
Šta je ista atmosfera?
Dok sam te noći prilazila Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kome se, u okviru Sterijinog pozorja igrala ta predstava Zeničkog narodnog pozorišta, videla sam ogroman broj policijskih vozila – prefarbanih u “vojna” – preko kojih su bila ispisana četiri “S”. Slova su izgledala kao razlomljeni noževi. Pored su stajali ljudi koji su nosili transparente ispisane istim razlomljenim slovima. Bertolt Breht to naziva malim uličnim prizorom.
Ušli smo u pozorište, seli; podigla se zavesa…
“Marš napolje!”, “Ua”, zaurlali su.
I to je scena iz Viskontijevog Sumraka bogova: tako fašizam kroz neotpor prolazi kao nož kroz sir. I to bi jednom konačno morali imenovati. Ne policijski, nego ideološki. Jer, šta će meni policija da me brani od fašista i nasilja?!
Gdje?
Na ulici, u prevozu, na stadionima, u kafanama. Dovoljno ih je videti kako hodaju, kako izgledaju, kako su obučeni. A onda čujem: “To su deca!”…
“Poštedite me argumenata sitne dečice”, kaže Miroslav Krleža.
Od tog Svetog Save, Žarka Lauševića koji stoji na sceni JDP-a, ansambla Zeničkog narodnog pozorišta koji plače, dogodilo se mnogo toga. Ali te pojave ne možete posmatrati izolovano; one su u kauzalitetu. I zato taj ansambl još plače. Svi mi još plačemo. Izuzev onih koji ne pamte ništa.
“Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja”, kaže Hamlet.
Eto, otuda ta varvarizacija koja, uzgred, nije krenula od juče.
Kada je krenula?
Uzmite knjigu Bogdana Bogdanovića u kojoj analizira jezik na našoj javnoj sceni krajem osamdesetih…
Mrtvouzice?
Tako je. Dakle, nije bio neophodan Memorandum SANU, Osma sednica CK SK Srbije, Odjeci i reagovanja, snimci vođe iz donjeg rakursa, mitinzi da bi čovek shvatio da će se iz svih “diferencijacija”, “preporoda”, “događanja naroda” roditi – monstrum. Ne mislim samo u ljudskom smislu; mislim i na takozvani Duh vremena.
I da se još jednom vratim premijeri predstave Sveti Sava: upravo onako kako su se te noći ponašali oni koji su prekinuli predstavu, tako su se ponašali i devedesetih; tako se ponašaju i danas. Svi! Gledala sam na koji se način mobilišu, kako se taj nacionalni talas podiže i sprema; kako ih lako obuzima ono slatko osećanje nacije. Evo, sećam se da je u Ateljeu 212…
Čija je upravnica, velika Mira Trailović, 1988. otišla na miting na Ušće, gdje se “dogodio narod”. Kako onda očekujete da neko drugi ostane imun na to slatko osećanje nacije?
Da, zbilja: odakle Mira Trailović na tom mitingu? Možda nije uspela da izbegne nadolazeći talas “pozitivnosti” i “konstruktivnosti” koji zna da bude tako zavodljiv? A možda se čovek naprosto uplaši da će u toj opštoj euforiji i oduševljenju ispasti otpadnik? Jer, nemojte zaboraviti ni to da je Mira Trailović bila surovo smenjena sa mesta upravnika Ateljea 212; možda ima i toga.
Kako – surovo?
Mira Trailović je osnovala Atelje; to pozorište je bilo njen život. E, onda se odnekud postavilo pitanje dva ili tri mandata; tražili su da se povuče, da ode… Tog dana se pojavila u svojoj čuvenoj zelenoj haljini.
Kakvoj zelenoj haljini?
Mira je volela da se kostimira; po njenoj garderobi smo uvek znali kakva je predstava, koliko je sati. Kada je stigla u Atelje u toj ogromnoj zelenoj brokatnoj haljini sa zlatnim optokom – koju smo, po operi, zvali Ivan Susanjin – shvatili smo da se nešto sprema.
“Idem”, rekla je mirno.
Očito, bilo joj je muka od tog silnog natezanja… Penzionisali su je.
“Otkud Miri rak?”, pitala sam kasnije Jovana Ćrilova.
Začuđeno me je pogledao.
“Dobila ga ja one noći kada su je penzionisali.”
Inače, Mira Trailović nikada nije bila član partije; na mesto upravnice Ateljea nije ju postavila vlast. Ali je tako otišla.
Nije bila član Saveza komunista?
Nikada!
Kada ste vi došli u Atelje 212? Posle Danila Kiša?
Posle Kiša, 1971. Bila sam student treće godine Akademije za pozorište, film radio i televiziju. Ali, najpre sam 1969. postala član žirija BITEF-a, a onda me je Mira Trailović pozvala u Atelje 212. Bilo je to vreme takozvanog velikog marša kroz institucije, koji je došao odmah nakon studentskih demonstracija 1968. Nekako u isto vreme, veliki jugoslovenski novinar Frane Barbieri – u to vreme urednik NIN-a – pozvao me je da na dve strane nedeljnika koji je uređivao pišem o jugoslovenskom pozorištu.
Kako ste postali član žirija BITEF-a?
Tražili su da u žiri tog trećeg po redu BITEF-a uđe i neko od studenata; tako. A preporučili su me moji profesori sa Akademije.
Ko su bili ostali članovi žirija trećeg po redu BITEF-a?
Stojan Ćelić, Jovan Hristić, Slobodan Selenić, Borislav Mihajlović Mihiz… Taj BITEF je bio čudo: od Luke Ronkonija do Eugenija Barbe. Sećam se razgovora koji su u to vreme vođeni na BITEF-u: oprostite, ali to se ne može upoređivati sa ovim danas.
Zašto?
Zato što se razgovaralo o različitim temama, ne samo o tome kako ko glumi…
Čekajući da me primi na razgovor, ispred kancelarije Mire Trailović sam ugledala čoveka kako čita “Njujork tajms”. Počeli smo da razgovaramo i on me upita jesam li možda letos bila u Puli, da li sam gledala “Štićenika”.
“Jesam”, rekla sam. “Ali, taj scenarista… Ne možete da verujete kakva je to glupost!”
“Ja sam scenarista”, nasmejao se. “Zovem se Jovan Ćirilov.”
U Ateljeu sam radila deset godina, do 1981.
“Idi i napravi svoje pozorište”, rekla mi je Mira na odlasku.
Šta ste naučili od Mire Trailović?
Mnogo toga… Mira je uvek govorila da u pozorištu ne postoji preneseni, samo stvarni autoritet. Pored toga, učila nas je koliko je za predstavu važna takozvana pregledna proba.
Šta je pregledna proba?
Sastavite predstavu, a onda umetničko veće dođe i to pogleda. Mirine primedbe su uvek bile precizne i tačne; imala je jedinstven dar da komad vidi očima gledaoca.
“Ovo je dosadno!”, umela je da kaže. “To što ste planirali kao početak, obrnite, neka ide na kraju…”
Pored toga, imala je veštinu pravljenja kompromisa sa beogradskim i jugoslovenskim javnim životom. Što je bilo izuzetno važno, budući da je Atelje tih godina predstavljao pravi presek Beograda. Ne samo zbog toga što se nalazio između Politike, Televizije Beograd i Radio Beograda – i sve to u Ulici Lole Ribara – nego i zbog toga što se u Ateljeu učilo šta znači imati argumente. A to je pitanje repertoara. Koji nismo pravili samo mi koji smo tu radili.
Nego?
Došao bi, recimo, Danilo Kiš i rekao kako je nešto što smo planirali da postavimo glupo; odmah bismo promenili. Isto je važilo i za Slobodana Selenića.
Inače, kada sam došla u Atelje 212, Danilo Kiš mi je veoma pomogao da shvatim kako šta u toj kući funkcioniše.
“Slušaj, nemoj da misliš da ćeš u Ateljeu sama praviti repertoar”, rekao mi je. “Kod Mire je sve drugačije.”
“Šta je drugačije?”, pitala sam.
“Jednom sam joj, sećam se, predložio da postavimo komad Romena Vengartena Leto… E, onda Mira uzme telefon:
“Zdravo, Muhareme, ovde tvoja Mirica…”
Muharem Pervić?
Naravno…
“Vidi, Muhareme, ima jedan komad, baš mi kaže Danilica… Jesi čuo za tu dramu?”
Slede Vava Hristić, pa Mihiz, pa ceo krug. Eto, da znaš: tako se radi u Ateljeu!”, objasnio mi je Danilo Kiš.
Naravno, kao i sve ostalo, ni vreme o kome govorim se ne može posmatrati izolovano od političkih prilika u Jugoslaviji, od perioda liberalizma…
Govorite o sedamdesetim godinama prošlog vijeka?
Govorim… U predstavama tog vremena često ste mogli da čujete psovke, da vidite golotinju. Uzmite Kosu… Ili, nikada neću zaboraviti kada nas je profesor Slobodan Selenić – a profesori su u to vreme svoje studente vodili u pozorište – odveo u Atelje na predstavu Rado Srbin ide u vojnike Bore Ćosića; i Seku Sablić:
“Vetar duva, muda mi se klate…”, pevala je.
Bio je to jezik razaranja pristojnosti; istovremeno, ta skepsa, ta ironija je bio pokušaj proboja kroz ideologiziranost, kroz socrealizam; širenje granica slobode.
Ivan Vejvoda je napisao sjajan esej o jugoslovenskoj kulturi kao spoljnoj politici SFRJ; o Jugoslaviji između Istoka i Zapada; o tome kako je u vreme hladnog rata ovde uopšte bio moguć festival kakav je bio BITEF.
Kako je bio moguć?
Tako što je Jugoslavija bila neka vrsta sučeljavanja ili demonstracije mogućeg odnosa dva suprotstavljena sveta. Na BITEF se nije dolazilo samo da biste igrali predstave; dolazilo se i zbog toga da bi se videlo može li ta zemlja sa svojim posebnim i drugačijim socijalizmom uspeti kao njihova nada. To naročito važi za Nemce posle 1968. Hoću da kažem da je BITEF bio i veoma snažna politička scena u kojoj ste imali stalni susret različitih svetova.
Sećam se, recimo, kada je Jurij Ljubimov stigao na BITEF… Ko sve iz Njujorka, Berlina ili Londona nije došao u Beograd da vidi Ljubimovljevu Taganku: od Fransiska Arabala preko Toma Stoparda do Margaret Krojden!
To je deseti BITEF?
Deseti! Teatar nacija, 1977!
Iako nije sve uvek išlo glatko i bez problema, Jugoslavija je ipak tih godina bila zapadna zemlja. Odnosno – prozapadna. I to sa svojim dominantnim jugoslovenskim kulturnim konceptom. Uostalom, znate li vi kako je nekada izgledalo Sterijino pozorje?! Ko su bili Ljubiša Ristić, Dušan Jovanović, Goran Stefanovski?! Ili Dragan Živadinov, Vito Taufera, Janez Pipan? Koju kulturu su ti ljudi predstavljali? Jugoslovensku, naravno. Ako neka od njihovih predstava nije mogla da se igra u Beogradu, igrala se u Zagrebu, u Ljubljani. Ta sloboda je curila na mnogim mestima… Ili, šta je samo bila Misa u A-molu Ljubiše Ristića?!
“Kulturni terorizam”, govorio je Josip Vidmar.
Sedamdesetih sam razgovarala sa Josipom Vidmarom.
“Da, da” – rekao mi je, “Tomaž Šalamun, Dušan Jovanović, Lado Kralj, Milan Jesih brukaju slovenački narod. Taj ulični rečnik…”
Međutim, kada bi predstava nekoga od ovih autora pobedila na Sterijinom pozorju, Vidmar bi organizovao veliko slavlje.
Sa druge strane, Misu u A-molu je Danilo Kiš smatrao velikom predstavom, supstratom i te literature i te epohe.
“Da bi prikazao putovanje, Ljubiša neprekidno otvara i zatvara vrata od furgona; što i jeste putovanje” – govorio je Danilo Kiš. “Ili, kada bacaju led na užareno kamenje… Izvini, to je Tora! Dakle, kod Ljubiše nije reč o pukoj adaptaciji literature, nego i o rediteljevom doživljaju nečega što proističe iz te literature”.
Uzgred, kada je 1981, na šesnaestom BITEFU, izvedena Misa u A–molu, čuvena sovjetska ministarka kulture, Jekaterina Fuceva – od koje se, inače, u to vreme tresao ceo SSSR – pozvala je Miru Trailović…
Zašto ju je pozvala?
Da bi protestovala zbog izvođenja tog “antisovjetskog komada”.
“Katarinočka, draga, mislim da je taj problem drug Tito još 1948. rešio sa drugom Staljinom!”, odgovorila je Mira. “Izvinite, ali ne možete uticati na to hoće li se u Jugoslaviji nešto igrati ili će biti zabranjeno.”
I, spustila slušalicu.
Čekajte, kako…
Nema “kako”!… Pritom, ne kažem, pravljeni su kompromisi, pa bi se na BITEF jedne godine pozvao Mosovjet, a sledeće Anatolij Efros ili Ljubimov. Krajem sedamdesetih sam lično išla u Moskvu da u Beograd dovedem Anatolija Efrosa. Mira Trailović me je učila kako da se ponašam.
Šta vas je učila?
“Pazi”, govorila je, “kada se završi predstava, uđi u pozorišni salon, sedi i čekaj. Efros zna da ćeš doći, sve će ti reći… Samo, povedi računa o tome da u sobi za pušenje ne naletiš na Ivana Nagela, direktora pozorišnog festivala u Berlinu; pokušaj da do Efrosa nekako stigneš pre njega.”
Sedela sam tako u moskovskom Klubu književnika i čekala Anatolija Efrosa. Odjednom, za susednim stolom sam ugledala Belu Ahmadulinu i Bulata Okudžavu, koje sam – kao i Danilo Kiš koji je uvek divno pevao Okudžavine pesme – već bila upoznala na jednom od BITEF-a. Odmah sam, razume se, prešla za njihov sto. Ubrzo je prišao i Mihail Švidkoj, urednik časopisa “Teatar”. U vreme Glasnosti, Miša Švidkoj će biti imenovan za ministra kulture SSSR.
Zašto vam je prišao?
“Znate li, drugarice Pavićevič, kako izgleda u Sibiru predavati T.S. Eliota”, pitao me je.
“Zašto?”, odgovorila sam začuđeno.
“Zato što ću se, ako odmah ne pređete za svoj sto, u to i lično uveriti”, rekao mi je strogo.
Naravno, odmah sam se premestila, ali sam se sa Ahmadulinom i Okudžavom dogovorila da se vidimo kasnije. Okudžavu je, sećam se, te noći mučila zubobolja, pa smo nas troje njegovim automobilom satima krstarili Moskvom, sve se nadajući da ćemo ipak uspeti da pronađemo nekog zubara. Posle sam otišla i kod Ahmaduline kući. Kupila sam cveće.
“Cveće?!”, nasmejala se Bela. “Zaboga, Borka, kako ne donesoste boks cigareta?”
Jeste li na kraju sreli Anatolija Efrosa?
Jesam. Efros je uskoro stigao na BITEF, i to sa svojim čuvenim Don Žuanom. Efrosovo gostovanje je, zajedno sa Tagankom, u Beogradu bilo veoma zapaženo; tim pre što je bilo skrivano u Moskvi.
Šta je bilo skrivano?
Mala Brona i Taganka su bila disidentska pozorišta u kojima se publika glasno smejala, udarala nogama o pod, aplaudirala… I sve to kako bi sprečila da “problematične” replike čuje onaj ko to ne bi trebalo da čuje. Sedamdesetih sam išla i u Lenjingrad da gledam predstave studentskog pozorišta Krasnaja zvjezda. Rekli su mi da dođem do železničke stanice na kojoj će me neko sačekati; nikada nisu govorili ko će to biti.
Kako ste se prepoznavali?
Stojite, čekate, a onda vam neko iznenada priđe i kaže da idete za njim; tako.
Sa Efrosom je te godine u Beograd stigla i ministarka kulture SSSR Jekaterina Fruceva koja nije mogla da razume zašto Efrosov Don Žuan traje četiri, a Pismo za kraljicu Viktoriju Boba Vilsona pet, šest sati.
“Zašto sve te predstave tako dugo traju?!”, čudila se Fruceva.
I, kada govorimo o BITEF-u…
“Da bi se nešto videlo, potrebna je volja”, kaže Herman Broh.
A svi smo veoma dobro videli da je ono što je Josip Broz Tito bio na međunarodnom političkom planu, to Mira Trailović bila na internacionalnoj kulturnoj sceni. Nažalost, pitanje je zašto odavno u tom smislu ne postoji bilo kakav kontinuitet, zašto je sve tako raspadnuto?
Zašto je?
Pre svega zato što smo ratovali od 1991. do 1999; ali i zbog toga što smo sami izabrali da nam, umesto Mire Trailović i Danila Kiša, kontinuitet budu Dobrica Ćosić, Oliver Antić ili Tomislav Nikolić. Koji, uzgred, kaže kako je Jugoslavija bila “srpska greška”. Žao mi je, ali jugoslovenski socijalizam je bio poslednji i srpski i hrvatski modernizam! To je bila moderna u svakom pogledu: u kulturi, u shvatanju prostora, u arhitekturi, u kulturi življenja, u izgradnji puteva, stadiona, bolnica, u odnosu prema obrazovanju, prema pravima žena… Inače, ne znam da li ste čuli da su Crnogorke, prve u Jugoslaviji, dobile pravo glasa, i to već u julu 1941. Taj dekret je potpisao Milovan Đilas. Kao – književnik.
Nisam znala. Eto, ko bi rekao?!… Kada ste počeli da sarađujete sa Ljubišom Ristićem?
Kada sam imala šesnaest godina: 1964. sam ga videla na radnoj akciji Jadran magistrala, i to na deonici Bijelo Polje – Kolašin, naselje Mladost. Još mi u ušima odzvanja ista pesma.
Koja?
“Druže Tito, samo piši, radićemo i po kiši!
Ti nam piši sa Kardeljom, radićemo i nedeljom!
Neka piše i Jovanka, radićemo bez prestanka.”
Ljubiša je, sećam se, stajao posred kantine i upravo organizovao svoj prvi štrajk. Tvrdio je da nas uprava loše hrani i potkrada.
A onda smo, kao studenti Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, 1968. učestvovali u studentskim demonstracijama. Akademija se nalazila u Knez Mihailovoj, dijagonalno od Kapetan Mišinog zdanja. Imali smo geštetner, štampali letke…
Ko?
Ljubiša Ristić, Lazar Stojanović, Branko Baletić, ja. Sećam se, celog tog leta 1968. sam nosila neki žuti šešir. Kao i letke, sa kojima bih svaki čas pretrčavala od Akademije do Kapetan Mišinog zdanja. Onda bih se skinula u sobi profesora Aranđelovića, raspakovala paket sa lecima i bacala ih kroz prozor Filozofskog fakulteta.
Profesor Dušan Matić nam je tih dana bio dao zadatak da na časovima napadamo ili branimo Osamnaesti brimer Luja Bonaparte.
“Hajde, deco!”, govorio je. “Imate Anarchos, bez vladara! Osamnaesti brimer Luja Bonaparte: “za” i “protiv”!”
I, diskusija bi krenula.
Ali, to nisu dolazili da slušaju samo Danilo Kiš, Bogdan Tirnanić, Dušan Makavejev; dolazili su i policajci u civilu.
Znali ste da su tu?
Znali smo, naravno. Iako, pre Slobodana Miloševića, naoružana policija nikada nije ušla na Beogradski univerzitet.
“Samo vi, dečice, nastavite!”, govorio je Dušan Matić. “Neka svako radi svoj posao”.
Uglavnom, naša akademija je prva napravila Akcioni odbor protesta; prvi smo, već u toku noći, smenili partijsku vlast; prvi smo izbacili proglas o protestu koji su potpisali mnogi ljudi iz kulturnog i javnog života Beograda; najzad, za razliku od ostalih, studenti naše i Likovne akademije, kao i studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta jedini su do kraja ostali pri prvobitnih jedanaest studentskih zahteva. Ostalih su se sa vlastima složili oko četiri.
Na kojih jedanaest zahtjeva ste insistirali?
Tražili smo autonomiju Univerziteta, korenite društvene promene, ostavke odgovornih za batinanja studenata kod Podvožnjaka na Novom Beogradu… Bogdan Tirnanić je o tome pisao u “Susretu: Jedanaest teza za napadanje i obaranje”, to je bio naslov njegovog teksta.
Uglavnom, na poslednjem Savetu Univerziteta – to je već finale protesta, uveče se igralo Kozaračko kolo – naša dekanica, Ognjenka Milićević, Aleksandar Mandić i ja smo, kao predstavnici Akademije, bili određeni da obrazložimo studentske zahteve. Sastanku je prisustvovao i naš tadašnji rektor, Dragiša Ivanović. U prvom redu su sedeli Miloš Minić, moj otac…
Vuko Pavićević, profesor etike na beogradskom Filozofskom fakultetu?
Tako je. Izašla sam da Savetu Univerziteta saopštim da se naša akademija ne slaže sa onim što je dogovoreno. I ta ogromna Sala heroja!… Znala sam da vodim izgubljenu bitku… Kada god razmišljam o tim događajima, o šezdesetosmoj, često mislim kako se u mom životu zapravo uvek ponavlja ista scena.
Koja scena?
Krećem ka govornici, približavam se i čujem kako masa viče: “Ua!”, “Provokator!”…
Ko je to govorio?
Studenti koji su prihvatili prekid demonstracija.
“I, šta ako je i provokacija?! Zašto se vi toliko plašite provokatora?!”, rekla sam tresući se od straha.
Kao i mnogi drugi, tada sam naučila šta znači govoriti pred masom. Što je, po mom mišljenju, jedno od najvećih dostignuća studentske pobune 1968.
Ipak, taj eho iz Sale heroja će me pratiti ceo život. S tim što se “provokator” nadograđivao, pa sam u međuvremenu postajala i “izdajnik” i “otpadnik” i “ženetina” i “veštica” i “komunjara” i “Jugosloven”…
U čemu još vidite značaj tih studentskih demonstracija koje su završene Titovim riječima da su studenti u pravu?
U tome da je pobuna jugoslovenskih studenata 1968. takođe bila deo internacionalnog, evropskog pokreta. Naime, kao što danas postoji veliki evropski dosluh sa desnicom i fašizmom – koji je, uzgred, uvek nacionalan i provincijalan – tako je u to vreme postojao dosluh u levim idejama, u antifašizmu koji je, naravno, uvek internacionalan. Ali, sve o čemu govorim nije došlo onako, iz rukava, nego ste, recimo, na tom istom BITEF-u prethodno imali i Living teatar i ceo revolucionarni teatar Amerike; pre toga ste imali proteste protiv rata u Vijetnamu, pa jugoslovenski antifašizam, Jugoslovene u Španskom građanskom ratu… Sve je to bio deo istog sveta. Sa druge strane, osim ruševina u svakom pogledu, šta je stvorio nacionalni talas devedesetih? Pa, ništa!
Šta se dogodilo posle vašeg govora na Savetu Univerziteta?
Vratila sam partijsku knjižicu.
Bile ste član SKJ?
Naravno da sam bila član SKJ. I to od svoje osamnaeste do dvadesete; ukupno dve godine.
Dvije godine?! Kako ste onda, za razliku od dugogodišnjih lojalnih partijaca, danas vi “komunjara”, a oni – demokrate?
Eh, kako?! Devedesetih je, na osnovima antikomunizma, sklopljen pakt između dela ondašnje levice i nacionalista. I, eto, to su vam naši disidenti! Otuda ta laž, hipokrizija, blasfemija…
Pomenuli ste Bogdana Tirnanića…
Zajedno sa Dušanom Otaševićem, Leonidom Šejkom, Milovanom Vitezovićem, Bogdan Tirnanić i ja smo pisali u Susretu. Urednik nam je bio Mirko Klarin; lektor – pesnikinja Marija Čudina. Što je, nakon ulaska sovjetskih trupa u Čehoslovačku 1968, postao ozbiljan problem.
Kakav problem?
Nedugo nakon sovjetske invazije, u Susretu smo štampali letak u kome smo pozvali građane da u znak protesta bojkotuju predstavu Malograđani Maksima Gorkog, koja se tih dana igrala u Ateljeu 212.
“Malograđani na BITEF-u u Beogradu,
obaveštavamo vas da su trupe Varšavskog pakta 21. avgusta 1968. ušle u Čehoslovačku. Vratite se kućama!”, pisalo je na letku.
Tirnanić i ja smo stajali ispred Ateljea i posetiocima taj letak bukvalno ubacivali u ruke; oslovljavali smo ih sa – “IB-ovci”. Tako sam se obratila i Aci Popoviću, dramskom piscu.
Niste znali da je Aleksandar Popović bio na Golom otoku?
Nisam. Iskreno, nisam ga ni prepoznala.
“Na smrt ste me preplašili”, govorio mi je kasnije.
Istovremeno, ispred Ateljea su Bojana Marjan i Želimir Žilnik bili parkirali “spaček”, na koji su, da bi imitirali tenk, bili postavili sulundar. Tokom suđenja Ranim radovima, taj “spaček” je bio prepoznat.
Niste mi rekli zašto je protest ispred Ateljea 212 povezivan sa Marijom Čudinom.
Rusi su naš protest protumačili kao organizovani napad na SSSR. Jovan Ćirilov mi je kasnije pokazao tekstove iz sovjetske štampe: teatar Mosovjet je, recimo, bio konsterniran zbog činjenice da su u Beogradu bili sprečeni da odigraju predstavu. E, sada, budući da su Marija Čudina i Leonid Šejka bili prijatelji sa Mihajlom Mihajlovim, sa Barovićima i Đilasima koji su važili za “antisovjetske elemente”, u Moskvi su verovali da je sve koordinirano. Tim pre što je istovremeno i istim povodom u glavnom gradu SSSR protestovala neka njihova grupa umetnika. Uostalom, tako to rade službe, zar ne? Uskoro je redakcija “Susreta” bila raspuštena.
Zbog tog letka ili…?
Zbog letka. I to odlukom Gradskog komiteta Beograda, na kojoj je govorio i moj otac.
“Ovde protestuje elitna omladina koja izgleda ne zna šta je radnička klasa, šta je siromaštvo, šta su stvarni problemi našeg društva!”, rekao je.
Nije vas branio?
Nije.
Vidjela sam da ste, poslije odlaska iz Ateljea, 1981. u Pivari osnovali pozorište Nova osećajnost. Sa kim?
Sa Egonom Savinom, Sonjom Savić, Suadom Kapić, Mirjanom Karanović, Gišom Bogunovićem… Sezonu je otvorila predstava Egona Savina, Makbet.
Inače, Nova osećajnost je 1984. postala deo Godo festa, na kome je, tokom samo jednog leta, proizvedeno sedam, osam predstava. Zajedno sa Art-filmom i KPGT-om, bili smo smešteni u Kapetan Mišinom zdanju. Pomogao nam je tadašnji gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović. Odatle smo izbačeni čim je Bogdan otišao. Ali, pre toga smo uspeli da postavimo Tajnu Crne ruke, i to oslanjajući se uglavnom na knjigu Vladimira Dedijera.
Sarajevo 1914?
Jeste… Danas se svi bave Prvim svetskim ratom, Mladom Bosnom koja se tumači iz ugla pojedinih država, i to uglavnom u kontekstu ratova devedesetih. Iako je jasno da je Mlada Bosna zapravo bio jugoslovenski i pokret Južnih Slovena. Pa, valjda je ovde neko čuo za Masarika?!… Oprostite, ali ne razumem zašto se ovde toliko laže; zašto se tako uporno vrši revizija istorije? Zbog čega se falsifikuje?… Kada sam prvi put videla BITEF na ćirilici, verujte da sam bila šokirana. Ne zbog ćirilice, nego zato što nema i latinice. Iako je to u neku ruku logično, budući da se BITEF, umesto u Ulici Lole Ribara, danas održava u Svetogorskoj. A šta je kog đavola Lola Ribar kriv?!
Niste pitali Jovana Ćirilova?
Nisam.
Kada ste došli u Beogradsko dramsko pozorište?
Početkom devedesetih, i to kao umetnički direktor. Čim sam stigla, u Beogradskom dramskom je počeo štrajk. Štrajkovao je ceo kolektiv. I to uglavnom zato što nije prihvaćen repertoar koji sam bila predložila.
Šta ste predložili?
Vučjaka Miroslava Krleže. Bilo je planirano da ga režira Zlatko Sviben. Sledeći je bio Ivan Cankar. I on je odbijen. Pre toga sam na zgradu pozorišta postavila Maljevićev krst. Odmah je krenulo gunđanje koje je kulminiralo nakon predloga da postavimo Krležinog Vučjaka… Uzgred, Miroslav Krleža je jedno vreme stanovao tu, preko puta Beogradskog dramskog.
U pozorišnoj vitrini koja je, tokom jedne od patriotskih gužvi bila razbijena, dugo je stajala velika fotografija Tita i Krleže. Uspela sam da je sačuvam i da je, čim je imenovan za upravnika BDP-a, vrtim Nebojši Bradiću.
Kada ste došli u pozorište, ko je bio direktor Beogradskog dramskog?
Više se i ne sećam… Ali, nije samo direktor bio problem. Imali ste različite patriotske elemente koji su se gnušali ideje jugoslovenske kulture, jugoslovenskih pisaca, repertoara koji bi bio sa tim u skladu. Posebno ih je iritirao Miroslav Krleža, koji je, po mom mišljenju, tih godina bio naročito aktuelan.
Zašto?
Zato što se čovek u nešto kontinuirano kune, nešto osporava; na taj način uvek nešto bira. A Miroslav Krleža je uvek bio moj izbor. Zašto je on bio važan? Pa, zato što je, recimo, Jugoslaviju s pravo doživljavao kao najveće dostignuće jugoslovenskih naroda. U tom smislu, Krleža je i danas od presudne važnosti: druga obala nije samo druga nacija, nego i druga klasa. I zato se u Centru za kulturnu dekontaminaciju od 2012. igra Krležin Izlet u Rusiju.
Krleža je važan i zbog toga što je svima rekao ono što je trebalo da kaže.
Šta im je rekao?
“Nisu Srbi doputovali ovamo da odbrane Rijeku, nego da uhapse svakoga ko ne urla: Živeo kralj Petar!”, kaže u Pijanoj novembarskoj noći 1918.
Istovremeno:
“A vi ćete se pokloniti svakome ko se na belom konju pojavi na Dravi ili na Soči.”
Svakome, dakle, ono što je zaslužio!
Tačno! Inače, tu Pijanu novembarsku noć 1918. sam radila sa Ljubišom Ristićem i Nadom Kokotović. Split, 1979. Kasnije smo sa tom predstavom bili pozvani na BITEF. Interesantno, zbog nje su nas napali i u Beogradu i u Zagrebu. Predrag Matvejević mi je doneo primerak zagrebačkog “Danasa” koji nas je bio optužio da smo tom izvedbom “skrnavili Meštrovićev Kaštelet u Splitu”.
A u Beogradu?
U Beogradu je bila prekinuta Hronika BITEF-a u kojoj smo gostovali Nada Kokotović, Ljubiša Ristić, Slobodan Selenić i ja.
Zašto je prekinuta?
Zato što Ljubiša nije dozvoljavao da se Krleža na bilo koji način stavlja pod sumnju.
Ko je Krležu stavljao pod sumnju?
Slobodan Selenić… Iste noći, u Klubu prosvetne zajednice smo Ljubiša, Nada Kokotović, Muharem Pervić, Milan Vukos, Stojan Ćelić, Slobodan Selenić i ja nastavili raspravu o prirodi srpskog nacionalizma i prirodi svih nacionalizama koji su kasnije srušili Jugoslaviju. Branio nas je Stojan Ćelić.
“Nemojte… Ova deca su poslednje dobro koje nam je ostalo”, govorio je.
Ali, da se još jednom vratim na vaše pitanje: zašto je Krleža važan? Dakle, on nije važan samo zbog te emancipatorske, jugoslovenske ideje, nego… O tome je lepo govorio Danilo Kiš.
“Kroz Krležine rečenice duva vetar”, rekao je Kiš u intervjuu Boru Krivokapiću.
Eto zato! I zato što je Krležina kritička misao ogromna, povezana sa levim idejama; što je rečena jezikom koji vuče napred. I zato što je Krleža – temelj!
Budući da Beogradsko dramsko pozorište nije htjelo ni Krležu ni Cankara, šta ste sledeće predložili? Kako je, uostalom, okončan vaš štrajk?
Najpre su nam isekli telefone, a onda počeli da po oglasnoj tabli ostavljaju poruke na kojima je pisalo – izdajnici… U to vreme su u pozorištu radili Azra Čengić, Enver Petrovci, Rozalia Levaj, Uliks Fehmiu, Haris Burina… Kada bih god pozvala Envera Petrovcija, govorili bi: “Hej, Šiptar, zove te direktorka!” Uostalom, o tome vam je pričao i Uliks Fehmiu.
Pošto se situacija nije smirivala, u međuvremenu sam dobila poziv da dođem na razgovor u Skupštinu Srbije; pozvao me je njen predsednik, Aleksandar Bakočević.
Zašto vas je pozvao?
Raspitivao se šta se događa, zašto neće Krležu…
“Znate, moram da vam kažem da sam svojevremeno i sam iz tog pozorišta morao da odem.”
Je li vam rekao zbog čega?
Jeste: zato što je u to vreme u BDP-u postojalo neko čvorište…
Kakvo čvorište?
Ono što danas nazivamo strukturama DB-a. Ali, ne bih o tome…
Razgovor sa Bakočevićem nije dugo trajao. A nije ni imao nekog posebnog efekta.
“Druže Bakočeviću”, rekla sam, “znam da ste me pozvali zbog mog oca koji je verovao da ćete, kao prvi socijalistički funkcioner koji je na ruci imao sat sa kompasom, u ovoj zemlji ipak uspeti nešto da promenite.”
“Otac vam je bio neobično skroman i pošten čovek”, odgovorio je Bakočević, ispraćajući me. “A vi ste, drugarice Pavićević, energična žena, koja će sa problemima znati da izađe na kraj.”
I?
Ništa! To je sve!
E, onda su krenula pisma, napad na Harisa Burinu, koji je tada živeo u univerzitetskom naselju na Banovom brdu, u stanu mog oca. Dok je Haris bio u pozorištu, nekoliko momaka je upalo u stan i njegovoj ženi stavilo pištolj u usta.
“Ti si ta napolitanka!”, rekli su.
Tada sam prvi put čula taj grozni izraz; značio je da je – “mešana”.
Posle napada na Harisa Burinu, Nikola Barović mi je rekao da odmah odem u MUP, u Odsek za terorizam, i da podnesem zahtev za nošenje oružja.
Vi?!
Da, da, ja… Pitala sam ga zbog čega.
“Zato što ćete tek tada ozbiljno shvatiti”, odgovorio je. “Nećeš ga dobiti, ali će im biti jasno da ćeš se tući.”
Sledećeg dana sam zaista otišla u MUP, u Odsek za terorizam.
“Dobar dan”, rekla sam. “Ja sam Borka Pavićević, umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Došla sam da mi date dozvolu za pištolj.”
Pokazala sam pisma Radetu Šerbedžiji koja su počinjala: Tužni Hrvatu, idi u Zagreb pa to što govoriš u Beogradu reci Tuđmanu; decu ćemo ti… Ispričala sam šta se dogodilo Harisu Burini, pokazala pisma koja su tih dana stizala i na adresu Beogradskog dramskog pozorišta.
Izgleda da su ozbiljno shvatili tu moju demonstraciju, pa su uznemiravanja uskoro prestala.
Ko je potpisivao ta pisma? Ili su ona bila anonimna?
Jedno od njih su, sećam se, potpisali “dvesta patriota iz Čikaga”. Pitali su me da li Srpkinja u beogradskom teatru sme da govori na taj način. Crvenim slovima su bile podvučene reči: repertoar, katarza… Mi, rekli su, ne razumemo taj vaš jezik.
Na temelju ovih pisama, uključujući i ona koja je dobijala Mira Furlan, rediteljka Ana Miljanić je Centru za kulturnu dekontaminaciju krajem devedesetih postavila predstavu Projekat K.
Kasnije sam išla i kod Nade Popović Perišić, tadašnje ministarke kulture Srbije, žalila joj se da se u Beogradskom dramskom vrši progon glumaca i ljudi druge nacionalnosti.
Je li vas zaštitila?
Nije.
“Uvek dižeš paniku”, rekla je. “Neće biti da je sve baš tako kako opisuješ…”
Još jednom smo se srele, razgovarale o tome; ali, bilo je već kasno.
Haris Burina je uskoro napustio Beograd.
Vjerujem da ste mnogo puta do sada čuli primjedbu da ste, kao umjetnički direktor Beogradskog dramskog, u trenucima kada je Jugoslavija gorela, u svom pozorištu postavljali “lake komade” kakav je, navodno, bila i hit predstava BDP-a Zapali me; u kojoj je, inače, igrao i Haris Burina.
Razmišljajući o tome kako da publiku vratim u pozorište, u početku sam bila odlučila da napravimo rimejk Mačke na usijanom limenom krovu sa Snežanom Bogdanović i Žarkom Lauševićem; da onda postavimo Staklenu menažeriju, pa Zapali me… Istovremeno, na repertoaru smo imali i Sedmoricu protiv Tebe, koju je radio Nikita Milivojević i Mrožekove Emigrante i Čehovljevog Ivanova i Ko se boji Virdžinije Vulf i Bordel Žan Ženea i Naše očeve u režiji Ane Miljanić i O prošlosti, diplomsku predstavu Kokana Mladenovića… Najzad, imali smo i Čekajući Godoa. Sećam se, ta predstava je izvedena 25. juna 1991. U publici su bili i stari godoovci. Krcata sala! Vladica Milosavljević je bukvalno visila na nekom reflektoru. Igrali su Miki Manojlović, Žarko Laušević, Slavko Štimac i Miodrag Krivokapić. Rade Šerbedžija i Ljuba Tadić su svako malo odlazili u upravničku kancelariju, čekajući su da se u Skupštini Jugoslavije građanima obrati premijer Ante Marković.
Čekajući Godoa je režirao Haris Pašović?
Jeste. Harisu je te večeri bila uručena Nagrada “Bojan Stupica”… Predstava je imala neverovatan uspeh. Ovacije!
Već sledećeg dana smo mogli da vidimo tenkove JNA kako zloslutno krstare Slovenijom.
Zanimljiva je bila i predstava Sedmorica protiv Tebe; Uliks Fehmiu je igrao glasnika koji dolazi na kraju komada i kaže:
“Ni Eteokle ni Polinik; sad sam ja vlast!”
Nikita se dosta mučio da reši tu scenu. Ideju je dobio Uliks Fehmiu. To se u Hamletu zove – Mišolovka.
Koga ste ulovili?
Dok smo spremali Sedmoricu protiv Tebe, ispred američke ambasade u Beogradu je održan miting organizacije Bela ruža. Govorila je i Biljana Plavšić. Pored nje je stajao i naš sekretar iz pozorišta, koga je Uliks video na televiziji. Inače, kao glasnik, Uliks je u predstavi trebalo da nosio belo odelo. Videvši te noći u Dnevniku RTS-a našeg sekretara, predložio je da ispod kostima obuče nacističku uniformu i da ga, kada izađe na scenu, dok izgovara svoju repliku, polako skine. Na kraju je ostao u nacističkom odelu, govoreći: “Sada sam ja vlast!”
Tih dana je goreo Vukovar.
Repertoar Beogradskog dramskog se menjao sve do negde 1993, kada sam to pozorište konačno napustila.
Zašto ste otišli?
Rekli su mi da odem. I to na zahtev tadašnjeg ministra kulture Miodraga Đukića. Sve se to, inače, dogodilo posle našeg odlaska u Pariz…
Čijeg odlaska?
Kao deo Beogradskog kruga, Bogdan Bogdanović, Mirjana Miočinović, Goran Marković, Željko Vuković, Nikola Barović i ja smo 1993. otputovali u Pariz, gde smo govorili u knjižari Fnak. Domaćini su bili Predrag Matvejević i Bernar Anri Levi. U publici su sedeli neki silni ljudi, dijaspora… Mirjana Miočinović je u jednom momentu rekla kako je u Beogradu na vlasti fašistički režim. Nastao je lom!
“Vi niste Srpkinja!”, vikali su iz publike.
“Iz Gline!”, kratko je rekla Mirjana Miočinović.
Tokom kasnijeg sastanka sa Rolanom Dimom i Žakom Langom, u ime civilnog društva u Jugoslaviji – Civilni pokret otpora – zahtevali smo da se zaustavi rat u Bosni i Hercegovini i da se, kako bi se otklonile posledice etničkog čišćenja, prizna multidržavljanstvo. To je bio program. Onda smo sa istim programom otišli i u Savet Evrope u Strazbur. Tadašnja predsednica Saveta, Katrin Lalimijer mi je, deset godina kasnije, rekla kako je tek 2002. shvatila o čemu smo tada govorili.
U Beogradu nas je dočekao tekst Darka Ribnikara…
“Politikinog” dopisnika iz Pariza?
Tako je. U Beogradu su se naprosto utrkivali ko će žešće da nas napadne: Ribnikar nas je optužio da smo u Francuskoj “bacili bombu”; Aleksandar Berček je tražio da se proglasimo izdajnicima; na televiziji su se svakodnevno protiv nas vrtele izjave Radmile Milentijević; na toj čuvenoj oglasnoj tabli u Beogradskom dramskom pozorištu osvanuo je članak iz “Politike” i ostalih novina ispod koga je pisalo – izdajnici! Jedno vreme su čak polemisali i o tome da li je moja majka Hrvatica ili je Slovakinja, Čehinja… Na kraju nas je ministar kulture Srbije, Đukić, nazvao “nadrealističkom kloakom”, “pacovima iz pariske kanalizacije”. Sledećeg dana sam bila pozvana na razgovor kod direktora Beogradskog dramskog Mite Ristića. Prethodno je popio dva viskija.
“Moram nešto da ti kažem”, rekao mi je.
“Mito, znam šta ćeš da mi kažeš”, rekla sam i otišla iz Beogradskog dramskog pozorišta.
Tada sam naučila šta znači izraz “sa strane”.
Šta znači?
Znači da pozorište pripada onima koji su u njemu zaposleni; ostali su – sa strane. I ti sa strane, ti takozvani drugi su uvek predmet strašne odioznosti. Jer, u pozorištu imate one koji rade za honorar i one koji primaju plate. I u tome je ceo problem: ovi koji su unutra uvek misle kako ti sa strane rade nešto na njihovu štetu, na njihov račun. Nikada nisam uspela da im objasnim da ne štete, nego da doprinose pozorištu. Slično ste imali u Ateljeu, sa Oliverom Frljićem. Ko je tu zapravo igrao Zorana Đinđića? Ko je bio sa strane?…
Nažalost, vremenom naučite da sa strane nije greh samo u pozorištu, nego i u društvu u kome postoji takvo pozorište. Jer, to sa strane se odnosi na sve: na pitanje ko je koje nacionalnosti, ko je koje vere, političkog ili seksualnog opredeljenja; ono ceo aparat definiše kao sistem koji ne želi bilo kakvog uljeza. U takvom pozorištu, kao i u državi, drugi su uvek drugi na različite načine. Uostalom, pogledajte te nesrećne emigrante koje svi progone; pogledajte Konstantina, razne fajgele: drugost je za sve njih smrtna opasnost! Uvek! Uprkos pozivanju na Evropu, ta politika je, za razliku od one jugoslovenske, nužno konzervativna i nacionalistička; ona je patriotska, podobnička, zatvorena. Arogancija i inferiornost na istom mestu. A to neminovno upućuje na jedno – na provinciju!
Centar za kulturnu dekontaminaciju obilježiće 1. januara 2015. dvije decenije postojanja. Nastao iz Beogradskog kruga, ali i šireg antiratnog pokreta Beograda, Centar je, po riječima Borke Pavićević, osnovan sa jasnom idejom da, u tom opštem nacionalističkom metežu, oko sebe okupi one građane koji su se devedesetih godina prošloga vijeka protivili razbijanju Jugoslavije, ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, opsadi Sarajeva…
“Po ideji Aljoše Mimice, Beogradski krug se držao ustrojstva Dubrovačke Republike: imao je svoje Veliko i Malo veće. Sredinom 1994, na Malom veću se poveo razgovor o osnivanju posebnog kulturnog centra; tako je 1. januara 1995. počeo sa radom Centar za kulturnu dekontaminaciju”, objašnjava Borka Pavićević. “Čuvši da u krugu Kliničkog centra Srbije postoji prazna mrtvačnica, pomislila sam kako bi to mogao biti idealan prostor za nas.”
“VREME”: Mrtvačnica kao kulturni centar?
BORKA PAVIĆEVIĆ: Naravno. Mrtvačnica bi bila svojevrsni simbol našeg očajanja i nemoći da zaustavimo srpske snage koje tri i po godine tuku po Sarajevu, držeći ga pod nezapamćenom snajperskom i artiljerijskom opsadom. Neko je čak bio došao na ideju da kulturni centar ogradimo žicom, dok je Stojan Cerović predložio da ispred te zgrade postavimo Spomenik dezerteru! Na kraju smo od Srpskog pokreta obnove – koji je tih godina bio vlast na opštini Savski venac – umesto mrtvačnice dobili ruševni Muzej – Paviljon Veljković – koji smo kasnije adaptirali i u kome CZKD i danas radi.
Šta ste učinili za ovih dvadesetak godina? Je li kulturni prostor i dalje jednako kontaminiran?
Tokom protekle dve decenije, u Centru su održavane pozorišne predstave, izložbe, tribine, protesti; organizovane su škole ljudskih vrednosti; Ugroženost tela, plesni teatar Sonje Vukićević; tranziciona pravda; zajednica sećanja; nove politike solidarnosti; Rizik; Moderna, srpski nacionalni identitet u XX veku; Dosije Srbije; Imenovati to ratom; Svlačenje slobode… Tokom svih tih godina, Centar je bilo mesto otpora svakoj vrsti nasilja i netolerancije. I mesto – Otpora. Dakle, bilo je… Ali, šta se promenilo? Nažalost, malo toga. Iako je posle 2000. infekcija koliko-toliko zaustavljena, nakon perioda remisije, shvatili smo da se bolest vratila: sistem je rekonstruisan, ali na donekle drugačiji način.
Na koji način?
Na taj što su Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka – današnji naprednjaci – iza sebe imali resurse dve Jugoslavije. Govorim o putevima, železnicama, bolnicama, nekim institucijama. Danas nema ništa; ništa nije ostalo!… Krajem devedesetih, Ana Miljanić je u CZKD-u režirala predstavu O Nemačkoj Hermana Broha, u kojoj Broh kaže Cilzdorfu:
“Pokažite mi nemačke antifašiste i Nemačka će biti spašena!”
Na našim tablama se svih tih godina nalazila pesma Martina Nimlera Kada su došli. Eto, ispade da smo je prerano skinuli.
Vratili ste je?
Vratili! I to čim smo videli da u Srbiji desnica ponovo jača. Jer, mi te ljude poznajemo, pamtimo ih. I samo mi nemojte govoriti kako su se promenili; nisu! Isti su! Zašto su isti? Zato što, za razliku od levice koja obrazuje i razmišlja, desnica uvek samo regrutuje, reprodukuje. I zbog toga danas imamo tog jednog i istog razmnoženog čoveka: isti jezik, ista mimika; ista lica koja su maja 1991. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prekinula premijeru predstave Siniše Kovačevića Sveti Sava, u režiji Vladimira Milčina.
Zbog čega ste se sjetili te premijere?
Zbog iste vrste nacionalizma, ksenofobije, netolerancije, mržnje prema drugima, provincijalizacije, udruživanja, uzurpacije, organizovanog i neorganizovanog nasilja… To je, naprosto, ista atmosfera!
Šta je ista atmosfera?
Dok sam te noći prilazila Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kome se, u okviru Sterijinog pozorja igrala ta predstava Zeničkog narodnog pozorišta, videla sam ogroman broj policijskih vozila – prefarbanih u “vojna” – preko kojih su bila ispisana četiri “S”. Slova su izgledala kao razlomljeni noževi. Pored su stajali ljudi koji su nosili transparente ispisane istim razlomljenim slovima. Bertolt Breht to naziva malim uličnim prizorom.
Ušli smo u pozorište, seli; podigla se zavesa…
“Marš napolje!”, “Ua”, zaurlali su.
I to je scena iz Viskontijevog Sumraka bogova: tako fašizam kroz neotpor prolazi kao nož kroz sir. I to bi jednom konačno morali imenovati. Ne policijski, nego ideološki. Jer, šta će meni policija da me brani od fašista i nasilja?!
Gdje?
Na ulici, u prevozu, na stadionima, u kafanama. Dovoljno ih je videti kako hodaju, kako izgledaju, kako su obučeni. A onda čujem: “To su deca!”…
“Poštedite me argumenata sitne dečice”, kaže Miroslav Krleža.
Od tog Svetog Save, Žarka Lauševića koji stoji na sceni JDP-a, ansambla Zeničkog narodnog pozorišta koji plače, dogodilo se mnogo toga. Ali te pojave ne možete posmatrati izolovano; one su u kauzalitetu. I zato taj ansambl još plače. Svi mi još plačemo. Izuzev onih koji ne pamte ništa.
“Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja”, kaže Hamlet.
Eto, otuda ta varvarizacija koja, uzgred, nije krenula od juče.
Kada je krenula?
Uzmite knjigu Bogdana Bogdanovića u kojoj analizira jezik na našoj javnoj sceni krajem osamdesetih…
Mrtvouzice?
Tako je. Dakle, nije bio neophodan Memorandum SANU, Osma sednica CK SK Srbije, Odjeci i reagovanja, snimci vođe iz donjeg rakursa, mitinzi da bi čovek shvatio da će se iz svih “diferencijacija”, “preporoda”, “događanja naroda” roditi – monstrum. Ne mislim samo u ljudskom smislu; mislim i na takozvani Duh vremena.
I da se još jednom vratim premijeri predstave Sveti Sava: upravo onako kako su se te noći ponašali oni koji su prekinuli predstavu, tako su se ponašali i devedesetih; tako se ponašaju i danas. Svi! Gledala sam na koji se način mobilišu, kako se taj nacionalni talas podiže i sprema; kako ih lako obuzima ono slatko osećanje nacije. Evo, sećam se da je u Ateljeu 212…
Čija je upravnica, velika Mira Trailović, 1988. otišla na miting na Ušće, gdje se “dogodio narod”. Kako onda očekujete da neko drugi ostane imun na to slatko osećanje nacije?
Da, zbilja: odakle Mira Trailović na tom mitingu? Možda nije uspela da izbegne nadolazeći talas “pozitivnosti” i “konstruktivnosti” koji zna da bude tako zavodljiv? A možda se čovek naprosto uplaši da će u toj opštoj euforiji i oduševljenju ispasti otpadnik? Jer, nemojte zaboraviti ni to da je Mira Trailović bila surovo smenjena sa mesta upravnika Ateljea 212; možda ima i toga.
Kako – surovo?
Mira Trailović je osnovala Atelje; to pozorište je bilo njen život. E, onda se odnekud postavilo pitanje dva ili tri mandata; tražili su da se povuče, da ode… Tog dana se pojavila u svojoj čuvenoj zelenoj haljini.
Kakvoj zelenoj haljini?
Mira je volela da se kostimira; po njenoj garderobi smo uvek znali kakva je predstava, koliko je sati. Kada je stigla u Atelje u toj ogromnoj zelenoj brokatnoj haljini sa zlatnim optokom – koju smo, po operi, zvali Ivan Susanjin – shvatili smo da se nešto sprema.
“Idem”, rekla je mirno.
Očito, bilo joj je muka od tog silnog natezanja… Penzionisali su je.
“Otkud Miri rak?”, pitala sam kasnije Jovana Ćrilova.
Začuđeno me je pogledao.
“Dobila ga ja one noći kada su je penzionisali.”
Inače, Mira Trailović nikada nije bila član partije; na mesto upravnice Ateljea nije ju postavila vlast. Ali je tako otišla.
Nije bila član Saveza komunista?
Nikada!
Kada ste vi došli u Atelje 212? Posle Danila Kiša?
Posle Kiša, 1971. Bila sam student treće godine Akademije za pozorište, film radio i televiziju. Ali, najpre sam 1969. postala član žirija BITEF-a, a onda me je Mira Trailović pozvala u Atelje 212. Bilo je to vreme takozvanog velikog marša kroz institucije, koji je došao odmah nakon studentskih demonstracija 1968. Nekako u isto vreme, veliki jugoslovenski novinar Frane Barbieri – u to vreme urednik NIN-a – pozvao me je da na dve strane nedeljnika koji je uređivao pišem o jugoslovenskom pozorištu.
Kako ste postali član žirija BITEF-a?
Tražili su da u žiri tog trećeg po redu BITEF-a uđe i neko od studenata; tako. A preporučili su me moji profesori sa Akademije.
Ko su bili ostali članovi žirija trećeg po redu BITEF-a?
Stojan Ćelić, Jovan Hristić, Slobodan Selenić, Borislav Mihajlović Mihiz… Taj BITEF je bio čudo: od Luke Ronkonija do Eugenija Barbe. Sećam se razgovora koji su u to vreme vođeni na BITEF-u: oprostite, ali to se ne može upoređivati sa ovim danas.
Zašto?
Zato što se razgovaralo o različitim temama, ne samo o tome kako ko glumi…
Čekajući da me primi na razgovor, ispred kancelarije Mire Trailović sam ugledala čoveka kako čita “Njujork tajms”. Počeli smo da razgovaramo i on me upita jesam li možda letos bila u Puli, da li sam gledala “Štićenika”.
“Jesam”, rekla sam. “Ali, taj scenarista… Ne možete da verujete kakva je to glupost!”
“Ja sam scenarista”, nasmejao se. “Zovem se Jovan Ćirilov.”
U Ateljeu sam radila deset godina, do 1981.
“Idi i napravi svoje pozorište”, rekla mi je Mira na odlasku.
Šta ste naučili od Mire Trailović?
Mnogo toga… Mira je uvek govorila da u pozorištu ne postoji preneseni, samo stvarni autoritet. Pored toga, učila nas je koliko je za predstavu važna takozvana pregledna proba.
Šta je pregledna proba?
Sastavite predstavu, a onda umetničko veće dođe i to pogleda. Mirine primedbe su uvek bile precizne i tačne; imala je jedinstven dar da komad vidi očima gledaoca.
“Ovo je dosadno!”, umela je da kaže. “To što ste planirali kao početak, obrnite, neka ide na kraju…”
Pored toga, imala je veštinu pravljenja kompromisa sa beogradskim i jugoslovenskim javnim životom. Što je bilo izuzetno važno, budući da je Atelje tih godina predstavljao pravi presek Beograda. Ne samo zbog toga što se nalazio između Politike, Televizije Beograd i Radio Beograda – i sve to u Ulici Lole Ribara – nego i zbog toga što se u Ateljeu učilo šta znači imati argumente. A to je pitanje repertoara. Koji nismo pravili samo mi koji smo tu radili.
Nego?
Došao bi, recimo, Danilo Kiš i rekao kako je nešto što smo planirali da postavimo glupo; odmah bismo promenili. Isto je važilo i za Slobodana Selenića.
Inače, kada sam došla u Atelje 212, Danilo Kiš mi je veoma pomogao da shvatim kako šta u toj kući funkcioniše.
“Slušaj, nemoj da misliš da ćeš u Ateljeu sama praviti repertoar”, rekao mi je. “Kod Mire je sve drugačije.”
“Šta je drugačije?”, pitala sam.
“Jednom sam joj, sećam se, predložio da postavimo komad Romena Vengartena Leto… E, onda Mira uzme telefon:
“Zdravo, Muhareme, ovde tvoja Mirica…”
Muharem Pervić?
Naravno…
“Vidi, Muhareme, ima jedan komad, baš mi kaže Danilica… Jesi čuo za tu dramu?”
Slede Vava Hristić, pa Mihiz, pa ceo krug. Eto, da znaš: tako se radi u Ateljeu!”, objasnio mi je Danilo Kiš.
Naravno, kao i sve ostalo, ni vreme o kome govorim se ne može posmatrati izolovano od političkih prilika u Jugoslaviji, od perioda liberalizma…
Govorite o sedamdesetim godinama prošlog vijeka?
Govorim… U predstavama tog vremena često ste mogli da čujete psovke, da vidite golotinju. Uzmite Kosu… Ili, nikada neću zaboraviti kada nas je profesor Slobodan Selenić – a profesori su u to vreme svoje studente vodili u pozorište – odveo u Atelje na predstavu Rado Srbin ide u vojnike Bore Ćosića; i Seku Sablić:
“Vetar duva, muda mi se klate…”, pevala je.
Bio je to jezik razaranja pristojnosti; istovremeno, ta skepsa, ta ironija je bio pokušaj proboja kroz ideologiziranost, kroz socrealizam; širenje granica slobode.
Ivan Vejvoda je napisao sjajan esej o jugoslovenskoj kulturi kao spoljnoj politici SFRJ; o Jugoslaviji između Istoka i Zapada; o tome kako je u vreme hladnog rata ovde uopšte bio moguć festival kakav je bio BITEF.
Kako je bio moguć?
Tako što je Jugoslavija bila neka vrsta sučeljavanja ili demonstracije mogućeg odnosa dva suprotstavljena sveta. Na BITEF se nije dolazilo samo da biste igrali predstave; dolazilo se i zbog toga da bi se videlo može li ta zemlja sa svojim posebnim i drugačijim socijalizmom uspeti kao njihova nada. To naročito važi za Nemce posle 1968. Hoću da kažem da je BITEF bio i veoma snažna politička scena u kojoj ste imali stalni susret različitih svetova.
Sećam se, recimo, kada je Jurij Ljubimov stigao na BITEF… Ko sve iz Njujorka, Berlina ili Londona nije došao u Beograd da vidi Ljubimovljevu Taganku: od Fransiska Arabala preko Toma Stoparda do Margaret Krojden!
To je deseti BITEF?
Deseti! Teatar nacija, 1977!
Iako nije sve uvek išlo glatko i bez problema, Jugoslavija je ipak tih godina bila zapadna zemlja. Odnosno – prozapadna. I to sa svojim dominantnim jugoslovenskim kulturnim konceptom. Uostalom, znate li vi kako je nekada izgledalo Sterijino pozorje?! Ko su bili Ljubiša Ristić, Dušan Jovanović, Goran Stefanovski?! Ili Dragan Živadinov, Vito Taufera, Janez Pipan? Koju kulturu su ti ljudi predstavljali? Jugoslovensku, naravno. Ako neka od njihovih predstava nije mogla da se igra u Beogradu, igrala se u Zagrebu, u Ljubljani. Ta sloboda je curila na mnogim mestima… Ili, šta je samo bila Misa u A-molu Ljubiše Ristića?!
“Kulturni terorizam”, govorio je Josip Vidmar.
Sedamdesetih sam razgovarala sa Josipom Vidmarom.
“Da, da” – rekao mi je, “Tomaž Šalamun, Dušan Jovanović, Lado Kralj, Milan Jesih brukaju slovenački narod. Taj ulični rečnik…”
Međutim, kada bi predstava nekoga od ovih autora pobedila na Sterijinom pozorju, Vidmar bi organizovao veliko slavlje.
Sa druge strane, Misu u A-molu je Danilo Kiš smatrao velikom predstavom, supstratom i te literature i te epohe.
“Da bi prikazao putovanje, Ljubiša neprekidno otvara i zatvara vrata od furgona; što i jeste putovanje” – govorio je Danilo Kiš. “Ili, kada bacaju led na užareno kamenje… Izvini, to je Tora! Dakle, kod Ljubiše nije reč o pukoj adaptaciji literature, nego i o rediteljevom doživljaju nečega što proističe iz te literature”.
Uzgred, kada je 1981, na šesnaestom BITEFU, izvedena Misa u A–molu, čuvena sovjetska ministarka kulture, Jekaterina Fuceva – od koje se, inače, u to vreme tresao ceo SSSR – pozvala je Miru Trailović…
Zašto ju je pozvala?
Da bi protestovala zbog izvođenja tog “antisovjetskog komada”.
“Katarinočka, draga, mislim da je taj problem drug Tito još 1948. rešio sa drugom Staljinom!”, odgovorila je Mira. “Izvinite, ali ne možete uticati na to hoće li se u Jugoslaviji nešto igrati ili će biti zabranjeno.”
I, spustila slušalicu.
Čekajte, kako…
Nema “kako”!… Pritom, ne kažem, pravljeni su kompromisi, pa bi se na BITEF jedne godine pozvao Mosovjet, a sledeće Anatolij Efros ili Ljubimov. Krajem sedamdesetih sam lično išla u Moskvu da u Beograd dovedem Anatolija Efrosa. Mira Trailović me je učila kako da se ponašam.
Šta vas je učila?
“Pazi”, govorila je, “kada se završi predstava, uđi u pozorišni salon, sedi i čekaj. Efros zna da ćeš doći, sve će ti reći… Samo, povedi računa o tome da u sobi za pušenje ne naletiš na Ivana Nagela, direktora pozorišnog festivala u Berlinu; pokušaj da do Efrosa nekako stigneš pre njega.”
Sedela sam tako u moskovskom Klubu književnika i čekala Anatolija Efrosa. Odjednom, za susednim stolom sam ugledala Belu Ahmadulinu i Bulata Okudžavu, koje sam – kao i Danilo Kiš koji je uvek divno pevao Okudžavine pesme – već bila upoznala na jednom od BITEF-a. Odmah sam, razume se, prešla za njihov sto. Ubrzo je prišao i Mihail Švidkoj, urednik časopisa “Teatar”. U vreme Glasnosti, Miša Švidkoj će biti imenovan za ministra kulture SSSR.
Zašto vam je prišao?
“Znate li, drugarice Pavićevič, kako izgleda u Sibiru predavati T.S. Eliota”, pitao me je.
“Zašto?”, odgovorila sam začuđeno.
“Zato što ću se, ako odmah ne pređete za svoj sto, u to i lično uveriti”, rekao mi je strogo.
Naravno, odmah sam se premestila, ali sam se sa Ahmadulinom i Okudžavom dogovorila da se vidimo kasnije. Okudžavu je, sećam se, te noći mučila zubobolja, pa smo nas troje njegovim automobilom satima krstarili Moskvom, sve se nadajući da ćemo ipak uspeti da pronađemo nekog zubara. Posle sam otišla i kod Ahmaduline kući. Kupila sam cveće.
“Cveće?!”, nasmejala se Bela. “Zaboga, Borka, kako ne donesoste boks cigareta?”
Jeste li na kraju sreli Anatolija Efrosa?
Jesam. Efros je uskoro stigao na BITEF, i to sa svojim čuvenim Don Žuanom. Efrosovo gostovanje je, zajedno sa Tagankom, u Beogradu bilo veoma zapaženo; tim pre što je bilo skrivano u Moskvi.
Šta je bilo skrivano?
Mala Brona i Taganka su bila disidentska pozorišta u kojima se publika glasno smejala, udarala nogama o pod, aplaudirala… I sve to kako bi sprečila da “problematične” replike čuje onaj ko to ne bi trebalo da čuje. Sedamdesetih sam išla i u Lenjingrad da gledam predstave studentskog pozorišta Krasnaja zvjezda. Rekli su mi da dođem do železničke stanice na kojoj će me neko sačekati; nikada nisu govorili ko će to biti.
Kako ste se prepoznavali?
Stojite, čekate, a onda vam neko iznenada priđe i kaže da idete za njim; tako.
Sa Efrosom je te godine u Beograd stigla i ministarka kulture SSSR Jekaterina Fruceva koja nije mogla da razume zašto Efrosov Don Žuan traje četiri, a Pismo za kraljicu Viktoriju Boba Vilsona pet, šest sati.
“Zašto sve te predstave tako dugo traju?!”, čudila se Fruceva.
I, kada govorimo o BITEF-u…
“Da bi se nešto videlo, potrebna je volja”, kaže Herman Broh.
A svi smo veoma dobro videli da je ono što je Josip Broz Tito bio na međunarodnom političkom planu, to Mira Trailović bila na internacionalnoj kulturnoj sceni. Nažalost, pitanje je zašto odavno u tom smislu ne postoji bilo kakav kontinuitet, zašto je sve tako raspadnuto?
Zašto je?
Pre svega zato što smo ratovali od 1991. do 1999; ali i zbog toga što smo sami izabrali da nam, umesto Mire Trailović i Danila Kiša, kontinuitet budu Dobrica Ćosić, Oliver Antić ili Tomislav Nikolić. Koji, uzgred, kaže kako je Jugoslavija bila “srpska greška”. Žao mi je, ali jugoslovenski socijalizam je bio poslednji i srpski i hrvatski modernizam! To je bila moderna u svakom pogledu: u kulturi, u shvatanju prostora, u arhitekturi, u kulturi življenja, u izgradnji puteva, stadiona, bolnica, u odnosu prema obrazovanju, prema pravima žena… Inače, ne znam da li ste čuli da su Crnogorke, prve u Jugoslaviji, dobile pravo glasa, i to već u julu 1941. Taj dekret je potpisao Milovan Đilas. Kao – književnik.
Nisam znala. Eto, ko bi rekao?!… Kada ste počeli da sarađujete sa Ljubišom Ristićem?
Kada sam imala šesnaest godina: 1964. sam ga videla na radnoj akciji Jadran magistrala, i to na deonici Bijelo Polje – Kolašin, naselje Mladost. Još mi u ušima odzvanja ista pesma.
Koja?
“Druže Tito, samo piši, radićemo i po kiši!
Ti nam piši sa Kardeljom, radićemo i nedeljom!
Neka piše i Jovanka, radićemo bez prestanka.”
Ljubiša je, sećam se, stajao posred kantine i upravo organizovao svoj prvi štrajk. Tvrdio je da nas uprava loše hrani i potkrada.
A onda smo, kao studenti Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, 1968. učestvovali u studentskim demonstracijama. Akademija se nalazila u Knez Mihailovoj, dijagonalno od Kapetan Mišinog zdanja. Imali smo geštetner, štampali letke…
Ko?
Ljubiša Ristić, Lazar Stojanović, Branko Baletić, ja. Sećam se, celog tog leta 1968. sam nosila neki žuti šešir. Kao i letke, sa kojima bih svaki čas pretrčavala od Akademije do Kapetan Mišinog zdanja. Onda bih se skinula u sobi profesora Aranđelovića, raspakovala paket sa lecima i bacala ih kroz prozor Filozofskog fakulteta.
Profesor Dušan Matić nam je tih dana bio dao zadatak da na časovima napadamo ili branimo Osamnaesti brimer Luja Bonaparte.
“Hajde, deco!”, govorio je. “Imate Anarchos, bez vladara! Osamnaesti brimer Luja Bonaparte: “za” i “protiv”!”
I, diskusija bi krenula.
Ali, to nisu dolazili da slušaju samo Danilo Kiš, Bogdan Tirnanić, Dušan Makavejev; dolazili su i policajci u civilu.
Znali ste da su tu?
Znali smo, naravno. Iako, pre Slobodana Miloševića, naoružana policija nikada nije ušla na Beogradski univerzitet.
“Samo vi, dečice, nastavite!”, govorio je Dušan Matić. “Neka svako radi svoj posao”.
Uglavnom, naša akademija je prva napravila Akcioni odbor protesta; prvi smo, već u toku noći, smenili partijsku vlast; prvi smo izbacili proglas o protestu koji su potpisali mnogi ljudi iz kulturnog i javnog života Beograda; najzad, za razliku od ostalih, studenti naše i Likovne akademije, kao i studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta jedini su do kraja ostali pri prvobitnih jedanaest studentskih zahteva. Ostalih su se sa vlastima složili oko četiri.
Na kojih jedanaest zahtjeva ste insistirali?
Tražili smo autonomiju Univerziteta, korenite društvene promene, ostavke odgovornih za batinanja studenata kod Podvožnjaka na Novom Beogradu… Bogdan Tirnanić je o tome pisao u “Susretu: Jedanaest teza za napadanje i obaranje”, to je bio naslov njegovog teksta.
Uglavnom, na poslednjem Savetu Univerziteta – to je već finale protesta, uveče se igralo Kozaračko kolo – naša dekanica, Ognjenka Milićević, Aleksandar Mandić i ja smo, kao predstavnici Akademije, bili određeni da obrazložimo studentske zahteve. Sastanku je prisustvovao i naš tadašnji rektor, Dragiša Ivanović. U prvom redu su sedeli Miloš Minić, moj otac…
Vuko Pavićević, profesor etike na beogradskom Filozofskom fakultetu?
Tako je. Izašla sam da Savetu Univerziteta saopštim da se naša akademija ne slaže sa onim što je dogovoreno. I ta ogromna Sala heroja!… Znala sam da vodim izgubljenu bitku… Kada god razmišljam o tim događajima, o šezdesetosmoj, često mislim kako se u mom životu zapravo uvek ponavlja ista scena.
Koja scena?
Krećem ka govornici, približavam se i čujem kako masa viče: “Ua!”, “Provokator!”…
Ko je to govorio?
Studenti koji su prihvatili prekid demonstracija.
“I, šta ako je i provokacija?! Zašto se vi toliko plašite provokatora?!”, rekla sam tresući se od straha.
Kao i mnogi drugi, tada sam naučila šta znači govoriti pred masom. Što je, po mom mišljenju, jedno od najvećih dostignuća studentske pobune 1968.
Ipak, taj eho iz Sale heroja će me pratiti ceo život. S tim što se “provokator” nadograđivao, pa sam u međuvremenu postajala i “izdajnik” i “otpadnik” i “ženetina” i “veštica” i “komunjara” i “Jugosloven”…
U čemu još vidite značaj tih studentskih demonstracija koje su završene Titovim riječima da su studenti u pravu?
U tome da je pobuna jugoslovenskih studenata 1968. takođe bila deo internacionalnog, evropskog pokreta. Naime, kao što danas postoji veliki evropski dosluh sa desnicom i fašizmom – koji je, uzgred, uvek nacionalan i provincijalan – tako je u to vreme postojao dosluh u levim idejama, u antifašizmu koji je, naravno, uvek internacionalan. Ali, sve o čemu govorim nije došlo onako, iz rukava, nego ste, recimo, na tom istom BITEF-u prethodno imali i Living teatar i ceo revolucionarni teatar Amerike; pre toga ste imali proteste protiv rata u Vijetnamu, pa jugoslovenski antifašizam, Jugoslovene u Španskom građanskom ratu… Sve je to bio deo istog sveta. Sa druge strane, osim ruševina u svakom pogledu, šta je stvorio nacionalni talas devedesetih? Pa, ništa!
Šta se dogodilo posle vašeg govora na Savetu Univerziteta?
Vratila sam partijsku knjižicu.
Bile ste član SKJ?
Naravno da sam bila član SKJ. I to od svoje osamnaeste do dvadesete; ukupno dve godine.
Dvije godine?! Kako ste onda, za razliku od dugogodišnjih lojalnih partijaca, danas vi “komunjara”, a oni – demokrate?
Eh, kako?! Devedesetih je, na osnovima antikomunizma, sklopljen pakt između dela ondašnje levice i nacionalista. I, eto, to su vam naši disidenti! Otuda ta laž, hipokrizija, blasfemija…
Pomenuli ste Bogdana Tirnanića…
Zajedno sa Dušanom Otaševićem, Leonidom Šejkom, Milovanom Vitezovićem, Bogdan Tirnanić i ja smo pisali u Susretu. Urednik nam je bio Mirko Klarin; lektor – pesnikinja Marija Čudina. Što je, nakon ulaska sovjetskih trupa u Čehoslovačku 1968, postao ozbiljan problem.
Kakav problem?
Nedugo nakon sovjetske invazije, u Susretu smo štampali letak u kome smo pozvali građane da u znak protesta bojkotuju predstavu Malograđani Maksima Gorkog, koja se tih dana igrala u Ateljeu 212.
“Malograđani na BITEF-u u Beogradu,
obaveštavamo vas da su trupe Varšavskog pakta 21. avgusta 1968. ušle u Čehoslovačku. Vratite se kućama!”, pisalo je na letku.
Tirnanić i ja smo stajali ispred Ateljea i posetiocima taj letak bukvalno ubacivali u ruke; oslovljavali smo ih sa – “IB-ovci”. Tako sam se obratila i Aci Popoviću, dramskom piscu.
Niste znali da je Aleksandar Popović bio na Golom otoku?
Nisam. Iskreno, nisam ga ni prepoznala.
“Na smrt ste me preplašili”, govorio mi je kasnije.
Istovremeno, ispred Ateljea su Bojana Marjan i Želimir Žilnik bili parkirali “spaček”, na koji su, da bi imitirali tenk, bili postavili sulundar. Tokom suđenja Ranim radovima, taj “spaček” je bio prepoznat.
Niste mi rekli zašto je protest ispred Ateljea 212 povezivan sa Marijom Čudinom.
Rusi su naš protest protumačili kao organizovani napad na SSSR. Jovan Ćirilov mi je kasnije pokazao tekstove iz sovjetske štampe: teatar Mosovjet je, recimo, bio konsterniran zbog činjenice da su u Beogradu bili sprečeni da odigraju predstavu. E, sada, budući da su Marija Čudina i Leonid Šejka bili prijatelji sa Mihajlom Mihajlovim, sa Barovićima i Đilasima koji su važili za “antisovjetske elemente”, u Moskvi su verovali da je sve koordinirano. Tim pre što je istovremeno i istim povodom u glavnom gradu SSSR protestovala neka njihova grupa umetnika. Uostalom, tako to rade službe, zar ne? Uskoro je redakcija “Susreta” bila raspuštena.
Zbog tog letka ili…?
Zbog letka. I to odlukom Gradskog komiteta Beograda, na kojoj je govorio i moj otac.
“Ovde protestuje elitna omladina koja izgleda ne zna šta je radnička klasa, šta je siromaštvo, šta su stvarni problemi našeg društva!”, rekao je.
Nije vas branio?
Nije.
Vidjela sam da ste, poslije odlaska iz Ateljea, 1981. u Pivari osnovali pozorište Nova osećajnost. Sa kim?
Sa Egonom Savinom, Sonjom Savić, Suadom Kapić, Mirjanom Karanović, Gišom Bogunovićem… Sezonu je otvorila predstava Egona Savina, Makbet.
Inače, Nova osećajnost je 1984. postala deo Godo festa, na kome je, tokom samo jednog leta, proizvedeno sedam, osam predstava. Zajedno sa Art-filmom i KPGT-om, bili smo smešteni u Kapetan Mišinom zdanju. Pomogao nam je tadašnji gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović. Odatle smo izbačeni čim je Bogdan otišao. Ali, pre toga smo uspeli da postavimo Tajnu Crne ruke, i to oslanjajući se uglavnom na knjigu Vladimira Dedijera.
Sarajevo 1914?
Jeste… Danas se svi bave Prvim svetskim ratom, Mladom Bosnom koja se tumači iz ugla pojedinih država, i to uglavnom u kontekstu ratova devedesetih. Iako je jasno da je Mlada Bosna zapravo bio jugoslovenski i pokret Južnih Slovena. Pa, valjda je ovde neko čuo za Masarika?!… Oprostite, ali ne razumem zašto se ovde toliko laže; zašto se tako uporno vrši revizija istorije? Zbog čega se falsifikuje?… Kada sam prvi put videla BITEF na ćirilici, verujte da sam bila šokirana. Ne zbog ćirilice, nego zato što nema i latinice. Iako je to u neku ruku logično, budući da se BITEF, umesto u Ulici Lole Ribara, danas održava u Svetogorskoj. A šta je kog đavola Lola Ribar kriv?!
Niste pitali Jovana Ćirilova?
Nisam.
Kada ste došli u Beogradsko dramsko pozorište?
Početkom devedesetih, i to kao umetnički direktor. Čim sam stigla, u Beogradskom dramskom je počeo štrajk. Štrajkovao je ceo kolektiv. I to uglavnom zato što nije prihvaćen repertoar koji sam bila predložila.
Šta ste predložili?
Vučjaka Miroslava Krleže. Bilo je planirano da ga režira Zlatko Sviben. Sledeći je bio Ivan Cankar. I on je odbijen. Pre toga sam na zgradu pozorišta postavila Maljevićev krst. Odmah je krenulo gunđanje koje je kulminiralo nakon predloga da postavimo Krležinog Vučjaka… Uzgred, Miroslav Krleža je jedno vreme stanovao tu, preko puta Beogradskog dramskog.
U pozorišnoj vitrini koja je, tokom jedne od patriotskih gužvi bila razbijena, dugo je stajala velika fotografija Tita i Krleže. Uspela sam da je sačuvam i da je, čim je imenovan za upravnika BDP-a, vrtim Nebojši Bradiću.
Kada ste došli u pozorište, ko je bio direktor Beogradskog dramskog?
Više se i ne sećam… Ali, nije samo direktor bio problem. Imali ste različite patriotske elemente koji su se gnušali ideje jugoslovenske kulture, jugoslovenskih pisaca, repertoara koji bi bio sa tim u skladu. Posebno ih je iritirao Miroslav Krleža, koji je, po mom mišljenju, tih godina bio naročito aktuelan.
Zašto?
Zato što se čovek u nešto kontinuirano kune, nešto osporava; na taj način uvek nešto bira. A Miroslav Krleža je uvek bio moj izbor. Zašto je on bio važan? Pa, zato što je, recimo, Jugoslaviju s pravo doživljavao kao najveće dostignuće jugoslovenskih naroda. U tom smislu, Krleža je i danas od presudne važnosti: druga obala nije samo druga nacija, nego i druga klasa. I zato se u Centru za kulturnu dekontaminaciju od 2012. igra Krležin Izlet u Rusiju.
Krleža je važan i zbog toga što je svima rekao ono što je trebalo da kaže.
Šta im je rekao?
“Nisu Srbi doputovali ovamo da odbrane Rijeku, nego da uhapse svakoga ko ne urla: Živeo kralj Petar!”, kaže u Pijanoj novembarskoj noći 1918.
Istovremeno:
“A vi ćete se pokloniti svakome ko se na belom konju pojavi na Dravi ili na Soči.”
Svakome, dakle, ono što je zaslužio!
Tačno! Inače, tu Pijanu novembarsku noć 1918. sam radila sa Ljubišom Ristićem i Nadom Kokotović. Split, 1979. Kasnije smo sa tom predstavom bili pozvani na BITEF. Interesantno, zbog nje su nas napali i u Beogradu i u Zagrebu. Predrag Matvejević mi je doneo primerak zagrebačkog “Danasa” koji nas je bio optužio da smo tom izvedbom “skrnavili Meštrovićev Kaštelet u Splitu”.
A u Beogradu?
U Beogradu je bila prekinuta Hronika BITEF-a u kojoj smo gostovali Nada Kokotović, Ljubiša Ristić, Slobodan Selenić i ja.
Zašto je prekinuta?
Zato što Ljubiša nije dozvoljavao da se Krleža na bilo koji način stavlja pod sumnju.
Ko je Krležu stavljao pod sumnju?
Slobodan Selenić… Iste noći, u Klubu prosvetne zajednice smo Ljubiša, Nada Kokotović, Muharem Pervić, Milan Vukos, Stojan Ćelić, Slobodan Selenić i ja nastavili raspravu o prirodi srpskog nacionalizma i prirodi svih nacionalizama koji su kasnije srušili Jugoslaviju. Branio nas je Stojan Ćelić.
“Nemojte… Ova deca su poslednje dobro koje nam je ostalo”, govorio je.
Ali, da se još jednom vratim na vaše pitanje: zašto je Krleža važan? Dakle, on nije važan samo zbog te emancipatorske, jugoslovenske ideje, nego… O tome je lepo govorio Danilo Kiš.
“Kroz Krležine rečenice duva vetar”, rekao je Kiš u intervjuu Boru Krivokapiću.
Eto zato! I zato što je Krležina kritička misao ogromna, povezana sa levim idejama; što je rečena jezikom koji vuče napred. I zato što je Krleža – temelj!
Budući da Beogradsko dramsko pozorište nije htjelo ni Krležu ni Cankara, šta ste sledeće predložili? Kako je, uostalom, okončan vaš štrajk?
Najpre su nam isekli telefone, a onda počeli da po oglasnoj tabli ostavljaju poruke na kojima je pisalo – izdajnici… U to vreme su u pozorištu radili Azra Čengić, Enver Petrovci, Rozalia Levaj, Uliks Fehmiu, Haris Burina… Kada bih god pozvala Envera Petrovcija, govorili bi: “Hej, Šiptar, zove te direktorka!” Uostalom, o tome vam je pričao i Uliks Fehmiu.
Pošto se situacija nije smirivala, u međuvremenu sam dobila poziv da dođem na razgovor u Skupštinu Srbije; pozvao me je njen predsednik, Aleksandar Bakočević.
Zašto vas je pozvao?
Raspitivao se šta se događa, zašto neće Krležu…
“Znate, moram da vam kažem da sam svojevremeno i sam iz tog pozorišta morao da odem.”
Je li vam rekao zbog čega?
Jeste: zato što je u to vreme u BDP-u postojalo neko čvorište…
Kakvo čvorište?
Ono što danas nazivamo strukturama DB-a. Ali, ne bih o tome…
Razgovor sa Bakočevićem nije dugo trajao. A nije ni imao nekog posebnog efekta.
“Druže Bakočeviću”, rekla sam, “znam da ste me pozvali zbog mog oca koji je verovao da ćete, kao prvi socijalistički funkcioner koji je na ruci imao sat sa kompasom, u ovoj zemlji ipak uspeti nešto da promenite.”
“Otac vam je bio neobično skroman i pošten čovek”, odgovorio je Bakočević, ispraćajući me. “A vi ste, drugarice Pavićević, energična žena, koja će sa problemima znati da izađe na kraj.”
I?
Ništa! To je sve!
E, onda su krenula pisma, napad na Harisa Burinu, koji je tada živeo u univerzitetskom naselju na Banovom brdu, u stanu mog oca. Dok je Haris bio u pozorištu, nekoliko momaka je upalo u stan i njegovoj ženi stavilo pištolj u usta.
“Ti si ta napolitanka!”, rekli su.
Tada sam prvi put čula taj grozni izraz; značio je da je – “mešana”.
Posle napada na Harisa Burinu, Nikola Barović mi je rekao da odmah odem u MUP, u Odsek za terorizam, i da podnesem zahtev za nošenje oružja.
Vi?!
Da, da, ja… Pitala sam ga zbog čega.
“Zato što ćete tek tada ozbiljno shvatiti”, odgovorio je. “Nećeš ga dobiti, ali će im biti jasno da ćeš se tući.”
Sledećeg dana sam zaista otišla u MUP, u Odsek za terorizam.
“Dobar dan”, rekla sam. “Ja sam Borka Pavićević, umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta. Došla sam da mi date dozvolu za pištolj.”
Pokazala sam pisma Radetu Šerbedžiji koja su počinjala: Tužni Hrvatu, idi u Zagreb pa to što govoriš u Beogradu reci Tuđmanu; decu ćemo ti… Ispričala sam šta se dogodilo Harisu Burini, pokazala pisma koja su tih dana stizala i na adresu Beogradskog dramskog pozorišta.
Izgleda da su ozbiljno shvatili tu moju demonstraciju, pa su uznemiravanja uskoro prestala.
Ko je potpisivao ta pisma? Ili su ona bila anonimna?
Jedno od njih su, sećam se, potpisali “dvesta patriota iz Čikaga”. Pitali su me da li Srpkinja u beogradskom teatru sme da govori na taj način. Crvenim slovima su bile podvučene reči: repertoar, katarza… Mi, rekli su, ne razumemo taj vaš jezik.
Na temelju ovih pisama, uključujući i ona koja je dobijala Mira Furlan, rediteljka Ana Miljanić je Centru za kulturnu dekontaminaciju krajem devedesetih postavila predstavu Projekat K.
Kasnije sam išla i kod Nade Popović Perišić, tadašnje ministarke kulture Srbije, žalila joj se da se u Beogradskom dramskom vrši progon glumaca i ljudi druge nacionalnosti.
Je li vas zaštitila?
Nije.
“Uvek dižeš paniku”, rekla je. “Neće biti da je sve baš tako kako opisuješ…”
Još jednom smo se srele, razgovarale o tome; ali, bilo je već kasno.
Haris Burina je uskoro napustio Beograd.
Vjerujem da ste mnogo puta do sada čuli primjedbu da ste, kao umjetnički direktor Beogradskog dramskog, u trenucima kada je Jugoslavija gorela, u svom pozorištu postavljali “lake komade” kakav je, navodno, bila i hit predstava BDP-a Zapali me; u kojoj je, inače, igrao i Haris Burina.
Razmišljajući o tome kako da publiku vratim u pozorište, u početku sam bila odlučila da napravimo rimejk Mačke na usijanom limenom krovu sa Snežanom Bogdanović i Žarkom Lauševićem; da onda postavimo Staklenu menažeriju, pa Zapali me… Istovremeno, na repertoaru smo imali i Sedmoricu protiv Tebe, koju je radio Nikita Milivojević i Mrožekove Emigrante i Čehovljevog Ivanova i Ko se boji Virdžinije Vulf i Bordel Žan Ženea i Naše očeve u režiji Ane Miljanić i O prošlosti, diplomsku predstavu Kokana Mladenovića… Najzad, imali smo i Čekajući Godoa. Sećam se, ta predstava je izvedena 25. juna 1991. U publici su bili i stari godoovci. Krcata sala! Vladica Milosavljević je bukvalno visila na nekom reflektoru. Igrali su Miki Manojlović, Žarko Laušević, Slavko Štimac i Miodrag Krivokapić. Rade Šerbedžija i Ljuba Tadić su svako malo odlazili u upravničku kancelariju, čekajući su da se u Skupštini Jugoslavije građanima obrati premijer Ante Marković.
Čekajući Godoa je režirao Haris Pašović?
Jeste. Harisu je te večeri bila uručena Nagrada “Bojan Stupica”… Predstava je imala neverovatan uspeh. Ovacije!
Već sledećeg dana smo mogli da vidimo tenkove JNA kako zloslutno krstare Slovenijom.
Zanimljiva je bila i predstava Sedmorica protiv Tebe; Uliks Fehmiu je igrao glasnika koji dolazi na kraju komada i kaže:
“Ni Eteokle ni Polinik; sad sam ja vlast!”
Nikita se dosta mučio da reši tu scenu. Ideju je dobio Uliks Fehmiu. To se u Hamletu zove – Mišolovka.
Koga ste ulovili?
Dok smo spremali Sedmoricu protiv Tebe, ispred američke ambasade u Beogradu je održan miting organizacije Bela ruža. Govorila je i Biljana Plavšić. Pored nje je stajao i naš sekretar iz pozorišta, koga je Uliks video na televiziji. Inače, kao glasnik, Uliks je u predstavi trebalo da nosio belo odelo. Videvši te noći u Dnevniku RTS-a našeg sekretara, predložio je da ispod kostima obuče nacističku uniformu i da ga, kada izađe na scenu, dok izgovara svoju repliku, polako skine. Na kraju je ostao u nacističkom odelu, govoreći: “Sada sam ja vlast!”
Tih dana je goreo Vukovar.
Repertoar Beogradskog dramskog se menjao sve do negde 1993, kada sam to pozorište konačno napustila.
Zašto ste otišli?
Rekli su mi da odem. I to na zahtev tadašnjeg ministra kulture Miodraga Đukića. Sve se to, inače, dogodilo posle našeg odlaska u Pariz…
Čijeg odlaska?
Kao deo Beogradskog kruga, Bogdan Bogdanović, Mirjana Miočinović, Goran Marković, Željko Vuković, Nikola Barović i ja smo 1993. otputovali u Pariz, gde smo govorili u knjižari Fnak. Domaćini su bili Predrag Matvejević i Bernar Anri Levi. U publici su sedeli neki silni ljudi, dijaspora… Mirjana Miočinović je u jednom momentu rekla kako je u Beogradu na vlasti fašistički režim. Nastao je lom!
“Vi niste Srpkinja!”, vikali su iz publike.
“Iz Gline!”, kratko je rekla Mirjana Miočinović.
Tokom kasnijeg sastanka sa Rolanom Dimom i Žakom Langom, u ime civilnog društva u Jugoslaviji – Civilni pokret otpora – zahtevali smo da se zaustavi rat u Bosni i Hercegovini i da se, kako bi se otklonile posledice etničkog čišćenja, prizna multidržavljanstvo. To je bio program. Onda smo sa istim programom otišli i u Savet Evrope u Strazbur. Tadašnja predsednica Saveta, Katrin Lalimijer mi je, deset godina kasnije, rekla kako je tek 2002. shvatila o čemu smo tada govorili.
U Beogradu nas je dočekao tekst Darka Ribnikara…
“Politikinog” dopisnika iz Pariza?
Tako je. U Beogradu su se naprosto utrkivali ko će žešće da nas napadne: Ribnikar nas je optužio da smo u Francuskoj “bacili bombu”; Aleksandar Berček je tražio da se proglasimo izdajnicima; na televiziji su se svakodnevno protiv nas vrtele izjave Radmile Milentijević; na toj čuvenoj oglasnoj tabli u Beogradskom dramskom pozorištu osvanuo je članak iz “Politike” i ostalih novina ispod koga je pisalo – izdajnici! Jedno vreme su čak polemisali i o tome da li je moja majka Hrvatica ili je Slovakinja, Čehinja… Na kraju nas je ministar kulture Srbije, Đukić, nazvao “nadrealističkom kloakom”, “pacovima iz pariske kanalizacije”. Sledećeg dana sam bila pozvana na razgovor kod direktora Beogradskog dramskog Mite Ristića. Prethodno je popio dva viskija.
“Moram nešto da ti kažem”, rekao mi je.
“Mito, znam šta ćeš da mi kažeš”, rekla sam i otišla iz Beogradskog dramskog pozorišta.
Tada sam naučila šta znači izraz “sa strane”.
Šta znači?
Znači da pozorište pripada onima koji su u njemu zaposleni; ostali su – sa strane. I ti sa strane, ti takozvani drugi su uvek predmet strašne odioznosti. Jer, u pozorištu imate one koji rade za honorar i one koji primaju plate. I u tome je ceo problem: ovi koji su unutra uvek misle kako ti sa strane rade nešto na njihovu štetu, na njihov račun. Nikada nisam uspela da im objasnim da ne štete, nego da doprinose pozorištu. Slično ste imali u Ateljeu, sa Oliverom Frljićem. Ko je tu zapravo igrao Zorana Đinđića? Ko je bio sa strane?…
Nažalost, vremenom naučite da sa strane nije greh samo u pozorištu, nego i u društvu u kome postoji takvo pozorište. Jer, to sa strane se odnosi na sve: na pitanje ko je koje nacionalnosti, ko je koje vere, političkog ili seksualnog opredeljenja; ono ceo aparat definiše kao sistem koji ne želi bilo kakvog uljeza. U takvom pozorištu, kao i u državi, drugi su uvek drugi na različite načine. Uostalom, pogledajte te nesrećne emigrante koje svi progone; pogledajte Konstantina, razne fajgele: drugost je za sve njih smrtna opasnost! Uvek! Uprkos pozivanju na Evropu, ta politika je, za razliku od one jugoslovenske, nužno konzervativna i nacionalistička; ona je patriotska, podobnička, zatvorena. Arogancija i inferiornost na istom mestu. A to neminovno upućuje na jedno – na provinciju!
Radio Slobodna Evropa
