Kritika srpske Wikipedije

 Damjan Pavlica

 2010.

Na srpskoj Wikipediji dobrovoljno radi veliki broj saradnika, koji daju sve od sebe da bi se riznica dostupnog znanja na našem jeziku uvećala. Čast je sarađivati sa takvim ljudima. Nažalost, ima i onih koji postupaju drugačije – ne uvažavaju činjenice, zataškavaju sopstvenu istoriju i šire nacionalizam, što je nespojivo sa bilo kakvim naučnim radom. Problem nastaje kada se takvo ponašanje ne sankcioniše i postane rasprostranjeno.
Mnogi misle da na Wikipediji može da piše ko šta hoće, što je samo donekle tačno. Na ovoj enciklopediji otvorenog sadržaja svako može da piše šta hoće, ali od napisanog ostaje samo ono što prođe kontrolu administratora. Srpska Wikipedija ima 20-ak aktivnih administratora, i ja sam bio jedan od njih. Dok sam pisao o filozofiji, metafizici i religiji, bio sam uvaženi saradnik, koji je svojim radom stekao mnoštvo priznanja. Kada sam se dotakao bolnih tema novije srpske istorije, usledila je konstanta opstrukcija mog rada, uvrede i brisanje članaka. Kada sam prvi put spomenuo ratne zločine nad Albancima usledila je kratkotrajna blokada mog korisničkog naloga.

Primeri problematičnih članaka
Vremenom sam primetio da na srpskoj Wikipediji postoji čitav niz problematičnih članaka koji se razlikuju od članaka na svim ostalim jezicima.
U članku o Draži Mihailoviću možete pročitati gomilu hvalospeva („jedan od najodlikovanijih oficira u istoriji moderne srpske države“ i slično), ali nećete saznati da su pod njegovom komandom činjeni masovni ratni zločini nad pripadnicima drugih etničkih grupa. U Srbiji se trenutno vodi postupak za njegovu rehabilitaciju. Izgleda da je srpska Wikipedija već u potpunosti rehabilitovala ovog generala, osuđenog za teške ratne zločine, ne čekajući odluku suda. Revoltiran ovakvom situacijom, jedan posetilac je izjavio: „Znam da je ovo srpska Wikipedia, ali je ipak Wikipedia dođavola.“
U članku o opsadi Sarajeva možete saznati da su Bošnjaci započeli rat ubistvom srpskog svata, ali ništa nećete saznati o dugogodišnjem razaranju grada od strane srpskih snaga. Čitajući članak „Masakr na Markalama“, bićete obmanuti da je i dalje sporno ko je odgovoran za granatiranje naroda na sarajevskoj pijaci, iako je sud odavno otkrio i kaznio počinioce. U članku „Masakr u Srebrenici“ se već od druge rečenice licitira sa brojem žrtava. Kao uzrok „bitke“ u Srebrenici pominje se hrvatsko zauzimanje zapadne Slavonije(?) i bošnjački napadi na srpska sela, ali se ne pominje da je srpski ratni cilj bio stvaranje geografski neprekinute i etnički čiste teritoriju uz Drinu.
U članku o masakru u Račku, koji se eufemistički naziva „incident“, već u prvoj rečenici ćete pročitati da su srpske snage ubile „naoružane albanske teroriste“, ali nećete saznati da većina stranih izveštaja kaže drugačije, osim ukoliko ne pogledate druge jezike. Takođe nećete saznati da u tim „oružanim borbama“ nije poginuo ni jedan jedini policajac, ali je ubijeno 45 meštana sela Račak.
U članku o Kosovu saznaćete o njegovom značaju za srpsku istoriju, ali nećete saznati da je ono 1912. pripojeno Srbiji protivno volji većinskog stanovištva. Nećete ništa saznati ni o vojnoj diktaturi u periodu Kraljevine Jugoslavije, ali zato naširoko piše o kolaboraciji Albanaca sa fašističkim silama u Drugom svetskom ratu. Nadalje, nećete ništa saznati o posleratnom teroru Službe državne bezbednosti, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, niti o tome da je na demonstracijama 1981. policija iz vatrenog oružja ubila na desetine studenata Prištinskog univerziteta. Konačno, ne pominju se ni Miloševićevi progoni 1990-ih, zbog kojih je čitav srpski državni vrh završio pred sudom za ratne zločine. Ali naravno, pominje se masovno etničko čišćenje Srba 2004. i sugeriše se da je premijer Kosova ratni zločinac. Članak o Kosovu je školski primer izgradnje lažne istorijske svesti jednog naroda putem ideološke viktimizacije. Ovaj članak je zabranjeno menjati. On je zaključan za izmene novajlija, a ne mogu ga menjati ni stari urednici koji misle drugačije. Verujte, pokušao sam. Iz članka o Kosovu su izbrisali mojih mesec dana rada, grubo kršeći sopstvena pravila.
Članak o mržnji prema Albancima, nazvan „Albanofobija“, je prvi otvoreno cenzurisan članak na srpskoj Vikipediji. Uredništvo je uklonilo čitavo poglavlje koje se odnosi na Srbiju, iako je tekst bio potkrepljen jakim izvorima: akademskim radovima, istraživanjima javnog mnenja, međunarodnim izveštajima, itd. Kada sam se usprotivio cenzuri, od mene je traženo da povučem reč. Drugi administratori su listom stali na stranu cenzora, uz zajedljive komentare („ju, strašno, četri pasusa su netragom nestala“). Na kraju je ostala cenzurisana verzija sa podacima o drugim zemljama, dok su podaci o Srbiji uklonjeni.

Nivo komunikacije na srpskoj Wikipediji
Ukoliko se na srpskoj Wikipediji pozovete na istraživanje neke organizacije koja se bavi ljudskim pravima, možete očekivati sledeći odgovor:
„Čast izuzecima, ali skoro sve organizacije koje se bave ljudskim pravima su plaćeni i lobistički šljam, koji pod plaštom zaštite ljudskih prava sebi obezbeđuje lagodan život i obično truje sredinu u kojoj djeluje.“
Ukoliko se pozovete na izveštaj Ujedinjenih Nacija, dobićete ljubazno objašnjenje:
„Ujedinjene nacije već celu deceniju potpomažu etničko čišćenje Srba sa Kosova, a neposredno pre toga se nikako nisu usprotivile NATO bombardovanju Srbije, koje je izvršeno bez saglasnosti Ujedinjenih nacija; pre toga su podržale etničko čišćenje Srba iz RSK, pre toga uvele teške sankcije SRJ na osnovu do danas nedokazanih tvrdnji, pre toga podržale zločinačko otcepljivanje republika SFRJ itd. Stoga stavove koje ta organizacija iskazuje ne možemo smatrati za pouzdane, jer je jasno da će Ujedinjene nacije pretežno imati stavove koji podržavaju i prikrivaju zločine koje potpomažu.“
Ukoliko pak pomenete progone i deportacije zbog kojih je Miloševićeva vrhuška osuđena za ratne zločine pred Međunarodnim sudom, budite spremni na sledeći odgovor:
„Srpska policija nije sprovodila nikakve masovne progone albanskog življa, i to je notorna činjenica.“
Mišljenja korisnika iz drugih ex-yu republika se konstantno nipodaštavaju, kada se uključe u rasprave oko članaka vezanih za zajedničku prošlost. Bošnjaci se nazivaju uvredljivim imenima bez pardona:
„Bošnjak – slovenski stanovnik Balkana čiji je predak zarad boljeg života promenio veru iz pravoslavne (ili katoličke) u islam. Takođe označavan i kao: Mudža, Balija…“
Podsećam da etiketiranje bošnjačkog naroda izrazima „mudžahedin“ i „balija“ sudovi kvalifikuju kao govor mržnje. Kada neko iz Hrvatske pokuša da nešto kritikuje na srpskoj Wikipediji, ovo je odgovor koji može da očekuje:
„Drago mi je da Vam je tako ugodno u Nezavisnoj Državi, čija je današnja suverenost proizvod pijemontskih ambicija Srba i njihovih nekoliko miliona položenih života.“
Umesto potenciranja starih sukoba, zar ne bismo mogli jednostavno da im poželimo dobrodošlicu:
„Drago nam je da ste se javili iz Hrvatske, navešćemo i vašu stranu priče u članku.“

Sistemska pristrasnost srpske Wikipedije
Ubrzo sam uvideo da su problemi na našoj enciklopediji sistemske prirode. Sistematska pristrasnost proizilazi otud što se naučnici susednih naroda omalovažavaju, dok se svaka tvrdnja srpskih akademika nekritički prihvata. Tzv. „patriotski“ autori se favorizuju naspram građanskih. Nipodaštavaju se svi koji objavljuju na nepodobnim sajtovima; npr. Peščanik je zabranjen kao izvor podataka na srpskoj Wikipediji. Kada je reč o starijim autorima, zajednica je jednodušna u ponižavanju Dimitrija Tucovića, jednog od retkih srpskih autora uvaženih u svetu.
Zataškavanje i viktimizacija su osnovne tehnike pisanja srpske istorije. Neprijatne činjenice se osporavaju, ublažavaju, pravdaju i zatrpavaju nebitnim detaljima. Neke rečenice se jednostavno brišu. Istovremeno, odvija se komplementaran proces viktimizacije, kojim se naglašavaju srpske žrtve. Najveći problem je što administratori tolerišu ovakvu praksu.
Zvanična srpska verzija o nekom događaju je samo jedno od gledišta koje želim da znam. Da bih doneo ispravan sud, neophodno je da doznam i druge verzije, pre svega verzije naših suseda. Wikipedija nije mesto za negovanje sopstvene mitologizovane istorije. Na Wikipediji i drugi narodi imaju pravo da pišu našu istoriju, jednako koliko i mi sami.
Nekoliko meseci sam proveo svakodnevno prevodeći sa raznih jezika. Kad sam počeo to da ubacujem u članke, dočekan sam na nož od najvećeg dela zajednice, moje izmene su doživljavane kao zlonamerne i proglašen sam za krajnjeg ekstremistu. Nacionalizam je rak rana srpske enciklopedije.

Univerzalni karakter Wikipedije
Najveća prednost engleske Wikipedije je što možete pročitati tekstove o nekoj temi sa više strana. Na srpskoj Wikipediji se ta prednost često gubi, te navodi srpskih autora, potpuno irelevantni za svetske naučne tokove, postaju naša istina. Da bi srpska enciklopedija ostvarila pun potencijal, neophodno je privući sve koji govore i razumeju srpski jezik – bili oni Albanci, Bošnjaci, Hrvati ili bilo koji drugi.
Tako bi se uvećao broj saradnika i dobili bismo priliku da saznamo njihovu stranu priče. Nažalost, korisnici sa ex-yu prostora nisu ohrabreni da se uključe, jer je prisutna atmosfera isključivosti, pa čak i otvoren govor mržnje. Neki članci o zajedničkim temama su toliko pristrasni da su uvredljivi za drugu stranu.
Zalažem se da naša enciklopedija, poput engleske, privuče sve govornike bez obzira na nacionalnu pripadnost, i da bude otvorena za različita gledišta. Kada sam na srpskoj Wikipediji izneo ovakav plan, lokalni administratori su mi uglas odgovorili da je srpska Wikipedija „već najtolerantnija (ako ne i previše tolerantna) od svih u regionu“, da je „stanje na engleskoj vikipediji prilično nezavidno“ i da ni jednoj ne treba poželeti da bude kao engleska. Sve dok vodeći ljudi srpske Wikipedije budu imali ovakav stav, mi ćemo o našim temama morati da se informišemo na drugim jezicima.

Duboki rez

Frankfurter Allgemeine Zeitung 18/05/2015 |  

Fotografije citalaca, Damir Romanov, Sumarice, Kragujevac

Uvodna napomena Wolfganga Klotza,
bivšeg direktora beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel:

Oduvek sam smatrao da knjige Hajnriha Augusta Vinklera „Dugo putovanje na Zapad“ (Der lange Weg nach Westen) o nemačkoj istoriji i „Istorija Zapada“ (Die Geschichte des Westens), prosto vapiju za prevodom na srpski jezik. Ambivalentan odnos srpske kulture prema Zapadu između ostalog je utemeljen i na resantimanu koji nam je poznat iz nemačke istorije. U Srbiji se danas podrazumeva da je Nemačka oduvek bila deo Zapada, a da je nacistički period bio samo privremena „tlapnja razuma“ koja je izrodila neke čudovišne stvari, što nije istorijski tačno. I za nemački odnos prema Srbiji bilo bi dobro da Nemačka u današnjem otporu Srbije prema Zapadu prepozna elemente svog nekadašnjeg otpora – što nikako ne znači da mu treba priznati i dalje važeći intelektualni i politički legitimitet.
Pred vama je govor istoričara H. A. Vinklera (Heinrich August Winkler) u Bundestagu povodom 70 godina od kraja Drugog svetskog rata, 8. maja 2015. Ovaj govor je dokument sam po sebi. Ukoliko on, osim toga, u Srbiji izazove znatiželju nekog izdavača da sazna više iz ovog izvora, onda je njegovo objavljivanje ispunilo i dodatnu svrhu.

***

Gospodine predsedniče,
Gospodine predsedniče Bundestaga,
Gospođo kancelarko,
Gospodine predsedniče Bundesrata,
Gospodine predsedniče Saveznog ustavnog suda,
Dame i gospodo poslanici nemačkog Bundestaga,
Ekselencije,
Dame i gospodo,
U nemačkoj istoriji ne postoji dublji rez od dana čiju 70. godišnjicu danas obeležavamo: 8. maj 1945. godine. On označava kraj Drugog svetskog rata u Evropi, pad nacionalsocijalističkog režima koji je taj rat i pokrenuo, kao i pad Nemačkog Rajha koji je Bizmark osnovao 75 godina pre toga. Dvanaest godina su nacionalsocijalisti grozničavo prizivali nemačko nacionalno jedinstvo. Kada je njihova vladavina propala u paklu bez presedana, bilo je neizvesno da li će Nemci ikada više živeti zajedno u jedinstvenoj državi.
U istorijskom govoru povodom 40. godišnjice bezuslovne kapitulacije Nemačkog Rajha, tadašnji savezni predsednik Rihard fon Vajceker (Richard von Weizsäcker) napomenuo je Nemcima da ne odvajaju 8. maj 1945. od 30. januara 1933. godine – dana kada je predsednik Rajha Fon Hindenburg Hitlera proglasio kancelarom. Ali 8. maj 1945. valjalo je „prepoznati kao kraj stranputice nemačke istorije u kom se krije klica nade u bolju budućnost“.
Stranputica o kojoj Vajceker govori nije počela tek 1933. godine. Veliki deo nemačke elite, pa i celokupnog društva, smatrao je prvu nemačku demokratiju, Vajmarsku Republiku, proizvodom poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, državnom formom zapadnih pobedničkih sila, ne-nemačkim sistemom. U Prvom svetskom ratu su poznati profesori i publicisti idejama Francuske revolucije iz 1789, dakle slobodi, jednakosti, bratstvu, suprotstavili nemačke „ideje iz 1914“: glorifikaciju jake države sa osloncem na vojsci, „zajednicu naroda“ i navodni „nemački socijalizam“. Kada je u proleće 1930. propala vajmarska parlamentarna demokratija i Nemačka ubrzo prešla na poluautoritarni predsednički režim, Hitler je s jedne strane uspešno mogao da apeluje na rasprostranjeni otpor prema zapadnoj demokratiji i, s druge strane, da iskoristi demokratsko dostignuće Bizmarkovog carstva, koje je tada mahom ostalo bez političkog dejstva: opšte i jednako pravo glasa za Rajhstag, koje je od revolucije 1918/19. godine pripadalo ne samo muškarcima nego i ženama.
Izborni uspesi nacionalsocijalista u poslednjoj fazi Vajmarske Republike ne mogu se objasniti bez duge predistorije nemačke uzdržanosti prema zapadnoj demokratiji. Isto važi za Hitlerovu brzo rastuću popularnost posle dolaska na vlast. Ta popularnost je išla dotle da je, prema rečima britanskog istoričara Ijena Keršoa (Ian Kershaw), i sam Hitler najkasnije 1936. počeo da „veruje u mit o sebi“. U Drugom svetskom ratu je „mit o fireru“ doduše dalekosežno poljuljan porazima u borbi protiv Sovjetskog Saveza u zimu 1941/42. i zatim naročito posle poraza kod Staljingrada krajem januara 1943, ali ipak nije zamro. Posle neuspelog atentata na Hitlera 20. jula 1944. taj mit je privremeno čak i obnovljen. Mnogi su poverovali da je Hitler možda ipak u dosluhu sa „proviđenjem“ i da samo on može spasiti Nemačku.
Nemački filozof Ernst Kasirer (Cassirer), koji je u aprilu 1945, nekoliko nedelja pred kraj rata, umro u egzilu u Americi, u svom poslednjem delu „Mit o državi“ Hitlerovu političku karijeru tumači kao trijumf mita nad razumom, i to trijumf kao posledicu duboke krize. „U politici smo uvek na trusnom tlu. Moramo biti spremni na potrese i erupcije. U kritičnim trenucima ljudskog društva slabe racionalne snage koje se odupiru oživljavanju starih mitskih ideja. Tada nastupa vreme mitova. Jer oni nikada nisu pobeđeni. Uvek su tu, vrebaju iz tame i čekaju svoju priliku. Ona se otvara kad druge povezujuće snage društva izgube bitku protiv demonskih mitskih sila.“
Imajući u vidu izlive netrpeljivosti prema imigrantima koje smo proteklih meseci doživeli u Nemačkoj, antisemitske progone i porast nasilja u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, Kasirerove reči postaju zabrinjavajuće aktuelne. One nas podsećaju na istinski nauk nemačke istorije između 1933. i 1945. godine: obavezu da pod ma kojim okolnostima uvažavamo nepovredivost ljudskog dostojanstva svakog pojedinca.
Drugi i ovog puta apsolutni poraz Nemačke u XX veku uzdrmao je samosvest Nemaca drugačije i snažnije nego poraz 1918. godine. Velika većina Nemaca pobedu saveznika u maju 1945. nije doživela kao oslobođenje. Za razliku od naroda kojima je ta pobeda donela slobodu od nemačke okupacije i diktature, „slom“ nacionalsocijalističkog režima za mnoge Nemce je značio i slom njihove vere u „firera“ i nemačku „konačnu pobedu“. Bezuslovnu kapitulaciju Nemačke u početku su kao oslobođenje doživeli samo oni Nemci koji su već pre toga bili svesni zločinačkog karaktera Hitlerove vladavine.
Kada je Privremeni savet Evangelističke crkve u Nemačkoj u oktobru 1945. u „Štutgartskom priznanju krivice“ progovorio o „solidarnosti u krivici“ crkve i naroda, to je i unutar crkve naišlo na široko protivljenje. Neprimerenom potvrdom savezničke teze o „kolektivnoj krivici“ Nemaca naročito se smatrala rečenica: „Zbog nas su mnogi narodi i zemlje doživeli beskrajnu patnju.“
Najužasniji od svih nacionalsocijalističkih zločina protiv čovečnosti, ubistvo oko 6 miliona evropskih Jevreja, u „Štutgartskom priznanju krivice“ se ne pominje konkretno. Proći će decenije pre nego što će u Nemačkoj, zahvaljujući i epohalnim istraživanjima jevrejskih intelektualaca poput Jozefa Vulfa (Joseph Wulf), Geralda Rajtlingera (Reitlinger), Raula Hilberga i Saula Fridlendera (Friedläneder), sazreti saznanje da je upravo holokaust centralna činjenica nemačke istorije XX veka. Istovremeno je narastala i jedna druga spoznaja: Pobeda nad Nemačkom, za koju su se saveznički vojnici, među njima i vojnici Crvene armije, izborili uz najveće žrtve, na neki način je i Nemce oslobodila od njih samih – u smislu šanse da se izbave iz političkih zabluda  i tradicija koje su Nemačku odvajale od zapadnih demokratija.
Kulturno je Nemačka uvek bila zemlja starog Zapada, latinske ili zapadnocrkvene Evrope. Ona je učestvovala u srednjovekovnoj podeli moći, inicijalnom razdvajanju najpre duhovne i svetovne moći, zatim kneževske moći i moći staleža, kao i u procesima emancipacije u ranom novom veku od humanizma preko renesanse do prosvetiteljstva, i suštinski je uticala na njih. Ali presudan deo nemačke elite do duboko u XX vek opirao se nekima od suštinskih posledica prosvetiteljstva: idejama Američke revolucije 1776. i Francuske revolucije 1789, ideji o neotuđivosti ljudskih prava, o suverenosti naroda i ideji predstavničke demokratije. Tek je iskustvo nemačke katastrofe iz perioda od 1933. do 1945. godine, vrhunac nemačke pobune protiv političkih ideja Zapada, polako zaljuljalo temelje tog resantimana. Priliku da izgradi novu i ovog puta funkcionalnu parlamentarnu demokratiju koja bi bila kadra da se sama zaštiti, posle 1945. dobio je svakako samo jedan deo Nemačke: tri zapadne okupacione zone, kasnije Savezna Republika Nemačka, i zapadni deo podeljenog Berlina. Nemci koji su živeli u drugom delu zemlje ostaće još četiri i po decenije uskraćeni za političku slobodu.
Sve veće otvaranje Savezne Republike Nemačke prema političkoj kulturi Zapada i formiranje samokritične istorijske kulture neraskidivo su povezani. Bile su potrebne žestoke naučne, publicističke i političke kontroverze kako bi se ti procesi unapredili. Od velikog je značaja u tom kontekstu bila debata o važnom udelu nemačkog carstva u izbijanju Prvog svetskog rata. Tek postepeno bilo je moguće prevazići i dalje uticajna nacionalno-apologetska tumačenja nemačke istorije i suprotstaviti se rasprostranjenoj sklonosti da se nemački narod vidi kao prva Hitlerova žrtva koja je time oslobođena svake odgovornosti za učinjene nepravde. U međuvremenu „kamenje spoticanja“,^[1] spomenici i mesta sećanja u brojnim nemačkim gradovima podsećaju na Jevreje i druge žrtve nacionalsocijalizma – i to ne zbog nekakvih državnih ukaza nego kao deo građanskih inicijativa. Veoma često đaci u školi istražuju istoriju svog mesta u doba takozvanog „Trećeg Rajha“.
Krivično procesuiranje nacionalsocijalističkih ratnih zločina, konkretno Šoe, na nemačkim sudovima veoma se sporo odvijalo, a započelo je postupkom protiv operativnih trupa u Ulmu 1958. godine. Čak 1986. godine vođena je javna rasprava koja je u istorijskim analima Savezne Republike Nemačke zabeležena kao „svađa istoričara“: u pitanju je debata o istorijskom mestu nacionalsocijalističkog pomora nad Jevrejima – genocida koji je britanskog premijera u ratnom periodu, Vinstona Čerčila (Winston Churchill), naveo da u pismu svom ministru spoljnih poslova Entoniju Idenu (Anthony Eden) od 11. juna 1944. zabeleži sledeće: „Nema sumnje da se ovde radi o verovatno najvećem i najstrašnijem zločinu u celokupnoj ljudskoj istoriji, koji navodno civilizovani ljudi krajnje naučnim sredstvima čine u ime velike države i jednog od vodećih naroda Evropa.“
Mnogi Nemci su prešli dug i bolan put pre nego što su bili sposobni da se retroaktivno slože sa ovim sudom nekadašnjeg ratnog protivnika. Ali da nisu bili spremni da se suoče sa neuporedivom čudovišnošću holokausta, pomorom Sinta i Roma, desetina hiljada mentalno zaostalih ljudi kao i nebrojenih homoseksualaca, i sa odgovornošću za najužasnije ratne zločine počinjene u zemljama Evrope koje je Nemačka okupirala i eksploatisala, kako bi Savezna Republika Nemačka ikada ponovo postala uvaženi član međunarodne zajednice?
Naročito je teško bilo milionima izbeglica i prognanih da patnju koju su doživeli sagledaju kao posledicu nemačke politike nasilja i da se pomire sa gubitkom domovine. Ali posle rušenja Berlinskog zida 9. novembra 1989, suštinski simboličnog događaja u mirnim revolucijama u istočnoj i srednjoj Evropi, čija predistorija seže do osnivanja nezavisnog sindikata “Solidarnost” u aprilu 1980. u Poljskoj – nemačko pitanje neočekivano ponovo dolazi na dnevni red međunarodne politike i tada ogromnoj većini Nemaca, pa i prognanima, postaje jasno da će ponovno ujedinjenje Nemačke biti moguće samo unutar granica iz 1945. godine. Drugim rečima: nemačko pitanje moguće je rešiti jedino ako se ujedno reši i jedan drugi problem veka, poljsko pitanje. Upravo to je učinjeno ugovorom „Dva plus četiri“ i nemačko-poljskim pograničnim ugovorom od 14. novembra 1990: To su dva sporazuma kojima je postojeća nemačko-poljska granica na Odri i Lužičkoj Nisi za sva vremena priznata u međunarodnopravno obavezujućoj formi.
Istorijski značaj 3. oktobra 1990. godine, dana kada je Nemačka Demokratska Republika shodno članu 23. Ustava pripojena Saveznoj Republici Nemačkoj, sažeo je Rihard fon Vajceker na svečanosti u Berlinskoj filharmoniji u rečenici: „Došao je dan kada je prvi put u istoriji celokupna Nemačka pronašla svoje mesto u krugu zapadnih demokratija.“
Za razliku od Nemačkog Rajha koji je propao 8. maja 1945, ujedinjena Nemačka je od samog početka bila uključena u nadnacionalne saveze poput Evropske unije i Atlantskog saveza. To je postklasična nacionalna država koja neka od svojih suverenih prava koristi zajedno sa drugim državama unutar Evropske unije kao državne zajednice ili ih je prenela na nadnacionalne ustanove. Nemačka je 1990. postigla ponovno ujedinjenje samo potpunim raskidom sa onim delom svoje političke istorije koji je bio protiv razvoja slobodne demokratije zapadnog porekla. Upravo na tome se zasniva „druga šansa“ Nemačke, o kojoj je u julu 1990. govorio američki istoričar nemačkog porekla Fric Štern (Fritz Stern), rodom iz Vroclava a zbog Hitlera primoran da emigrira.
Suočavanje Nemačke sa vlastitom prošlošću nije okončano i nikada to neće ni biti. Svaka generacija tražiće svoj pristup razumevanju jedne tako protivrečne istorije kakva je nemačka. U toj istoriji postoje mnogi uspesi, i u doba nakon 1945, zbog kojih građanke i građani Savezne Republike Nemačke mogu da se raduju i na koje mogu biti ponosni. Ali prisvajanje te istorije mora uključivati i spremnost da se suočimo sa mračnim stranama prošlosti. Niko od dolazećih naraštaja ne očekuje da se osećaju krivima zbog dela koja su davno pre njihovog rođenja Nemci počinili u ime Nemačke. Ali deo odgovornosti prema vlastitoj zemlji uvek jeste i volja da se istorija te zemlje osvesti u celosti. To važi za sve Nemce, bilo da su njihovi preci živeli u Nemačkoj i pre 1945. ili da su se tek kasnije doselili ovamo. I važi i za one koji su odlučili ili će tek odlučiti da postanu Nemci.
Kada bi Nemci podlegli komformističkom iskušenju da prestanu da se sećaju krivice koju su posle 1933. i naročito u Drugom svetskom ratu svalili na sebe, opet bi se iznova i iznova suočavali sa tim da potomci žrtava odbijaju da zaborave tu istoriju. SS i Vermaht su na mnogo mesta počinili zločine koji se ne mogu izbrisati iz kolektivnog sećanja pogođenih naroda. Tu spadaju i opsada i izgladnjivanje Lenjingrada tokom skoro 900 dana, kada je između 600 i 800 hiljada ljudi izgubilo život, smrt 2,7 miliona (od ukupno 5,7) sovjetskih ratnih zarobljenika, uništenje jevrejskog geta u Varšavi nakon pobune u proleće 1943. i sistematsko rušenje glavnog grada Poljske nakon druge pobune u Varšavi u oktobru 1944. godine.
Toponimi poput Oradura i Lidica u Nemačkoj su poznatiji nego Kragujevac u Srbiji, Distomo u Grčkoj i Marcaboto u Italiji. Ali i ti nazivi, a to je samo nekoliko od mnogih, sinonimi su za masakre čije se posledice osećaju i danas. Ne postoji moralno opravdanje za to da se sećanje na takva zlodela u Nemačkoj ne održava i da se zaborave moralne obaveze koje iz toga proizlaze. Isto važi i za neljudski tretman miliona prinudnih radnika, naročito takozvanih „radnika sa Istoka“ i ponovo posebno Jevreja, za koje je prinudni rad skoro uvek bio put u smrt. Ispod takve istorije se ne može podvući crta.
Pored zaborava, svakako postoji i jedna druga opasnost u odnosu prema najmračnijem poglavlju nemačke istorije: forsirana aktualizacija zbog političkih poena. Kada se Nemačka pridruži pokušajima međunarodne zajednice da spreči preteći genocid ili neki drugi zločin protiv čovečnosti, nije potrebno pozivanje na Aušvic. S druge strane, iz holokausta kao ni iz drugih nacionalsocijalističkih zločina, niti iz Drugog svetskog rata, apsolutno ne proizlazi pravo Nemačke da okrene glavu od aktuelnih zločina u svetu. Zločini protiv čovečnosti koje su nacionalsocijalisti počinili nisu argument kojim bi se opravdalo to da Nemačka stoji po strani u slučajevima kada postoji dobar razlog da se zajedno sa drugim državama angažuje u smislu „responsibility to protect“, odnosno zaštitničke obaveze međunarodne zajednice.
Svaka dnevnopolitički motivisana instrumentalizacija istrebljenja evropskih Jevreja svodi se na banalizaciju zločina. Odgovorno ophođenje sa istorijom ima za cilj da omogući odgovorno delanje danas. Iz toga s jedne strane proizlazi da Nemci ne smeju dozvoliti da ih analiza vlastite istorije parališe. S druge strane, svaki pokušaj da se na osnovu nacionalsocijalizma formuliše posebna nemačka etika vodi u zabludu.
Istovremeno i dalje postoje nemačke obaveze koje su direktna ili indirektna posledica nemačke politike od 1933. do 1945. Na prvom mestu, u tom kontekstu treba napomenuti poseban odnos sa Izraelom i način kako se on razvijao tokom poslednjih pet decenija. Ali i u Evropi nacionalsocijalistički period ima posledice kao prošlost koja nikako da prođe. Nemački Rajh pod Hitlerovim vođstvom nije samo gazio po nacionalnom suverenitetu i teritorijalnom integritetu brojnih evropskih zemalja. On je paktom između Hitlera i Staljina, napadom na Poljsku i na Sovjetski Savez stvorio i preduslove za podelu Evrope na njen slobodni i neslobodni deo koja će trajati četiri i po decenije. Iz toga proizlazi obavezna solidarnost sa zemljama koje su tek u talasu mirnih revolucija 1989/90. ponovo stekle pravo na unutrašnje i spoljašnje samoopredeljenje.
Dana 21. novembra 1990, oko sedam nedelja posle ujedinjenja Nemačke, u glavnom gradu Francuske potpisana je Pariska povelja. Njom su se sve 34 zemlje članice Konferencije za bezbednost i saradnju u Evropi obavezale da će „izgraditi, učvrstiti i ojačati demokratiju kao jedini oblik vladavine naših nacija“. U trenutku kada se Evropa našla na početku nove ere, zemlje potpisnice, a među njima i Sovjetski Savez, izjasnile su se za mirno rešavanje sukoba. Potvrdile su principe Završnog akta iz Helsinkija, potpisanog 15 godina ranije, među kojima je i uvažavanje teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti, kao i zabrana pretnje silom i njene primene. Ako ijedan datum simboliše konačni kraj drugog posleratnog perioda XX veka, onda je to dan kada je potpisana Pariska povelja, 21. novembar 1990.
Od mnogih nada položenih u smenu epoha od 1989. do 1991. neke su se ostvarile, druge ne. Stari evropski Zapad, podeljen sporazumom „Velike trojke“ sa Jalte – SAD, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza – u februaru 1945, ponovo se spojio. U istočnoj, srednjoj Evropi i na jugoistoku, za razliku od 1918, nije nastala nova „Međuevropa“, privredno, politički i vojno nestabilna zona. Zapravo je većina demokratija te regije u međuvremenu postala deo Evropske unije i Atlantskog saveza. Ali vizija o trikontinentalnom mirovnom prostoru od Vladivostoka do Vankuvera, velikom savezu slobodnih demokratija, nije se ostvarila. Godina 2014. predstavlja dubok rez: aneksijom Krima mimo međunarodnog prava radikalno je poljuljano važenje principa Pariske povelje – a time i evropsko mirovno uređenje s kojim su se tada složili nekadašnji protivnici u Hladnom ratu.
Nemačka je za vreme konflikta u Ukrajini, koji i dalje traje, učinila sve što je u njenoj moći da očuva jedinstvo Evropske unije i Atlantskog saveza. Ujedno je i uz bliske konsultacije sa saveznicima pokušala da u dijalogu sa Rusijom spasi ili ponovo uspostavi što više od one politike konstruktivne saradnje o kojoj su se Istok i Zapad složili posle završetka Hladnog rata. Jednu stvar je pritom trebalo i dalje treba imati na umu, a to je i nauk iz nemačke istorije: Nikada više naši susedi iz južne i srednje Evrope, koji su 1939/40. postali žrtve dvostruke nemačko-sovjetske agresije u okviru pakta između Hitlera i Staljina, a koji su danas naši partneri u Evropskoj uniji i Atlantskom savezu – nikada više Poljska i baltičke republike ne smeju steći utisak da će Berlin i Moskva doneti bilo kakve odluke mimo njih i o njihovom trošku.
Krajem maja 1945, nekoliko sedmica po završetku Drugog svetskog rata u Evropi, Tomas Man, koji je u Prvom svetskom ratu još uvek bio veliki zagovornik nemačkih „ideja iz 1914“, izneo je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu na engleskom jeziku svoje misli „O Nemačkoj i Nemcima“. U tom govoru, za koji je sam rekao da je „deo nemačke samokritike“, stoji rečenica u kojoj su upečatljivo sažeti rezultati njegovog promišljanja: „Nemci su dozvolili da budu zavedeni tako da na svom urođenom kosmopolitizmu utemelje zahtev za hegemonijom u Evropi, čak i za vladavinom svetom, čime se on pretvorio u svoju suštu suprotnost, u nacionalizam i imperijalizam najnadmenije i najopasnije vrste.“
Hegemonija jedne zemlje nespojiva je sa samorazumevanjem saveza država kakav je Evropska unija. Ujedinjenoj Nemačkoj već i samo zbog broja stanovnika i privredne moći pripada posebna odgovornost unutar Unije za jedinstvo i dalji razvoj te nadnacionalne zajednice. Tome treba dodati i odgovornost koja proističe iz nemačke istorije. To je istorija puna uspona i padova, koja se ne svodi na godine od 1933. do 1945. i koja nije nužno vodila do Hitlerovog dolaska na vlast, ali ipak jeste omogućila taj događaj i njegove posledice. Suočavanje sa tom istorijom predstavlja oboje: i evropski imperativ i zapovest prosvećenog patriotizma. Da citiramo reči trećeg saveznog predsednika Gustava Hajnemana (Heinemann) iz govora prilikom inauguracije 1. jula 1960: „Neke otadžbine su teške. Nemačka je jedna od njih. Ali je to naša otadžbina.“

Heinrich August Winkler, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 08.05.2015.

Prevela Jelena Pržulj
Peščanik.net, 17.05.2015.

———–    

1. „Kamen spoticanja“ (Stolpersteine) je umetnički projekat Guntera Demniga u okviru koga se u trotoare nemačkih i evropskih gradova ugrađuju pločice sa podacima o žrtvama holokausta. (prim. prev) ↑

Drezdenski kongres KPJ

Izvor: Wikipedia

Drezden u vreme održavanja kongresa

Četvrti kongres Komunističke partije Jugoslavije održan je u Drezdenu od 6. do 12. novembra 1928. godine.
Drezdenski kongres je osudio levu i desnu frakciju, a na čelo partije je postavljeno tzv. radničko rukovodstvo, odnosno ljudi koji nisu bili angažovani u frakcijskim borbama.^[1] Za političkog sekretara izabran je Jovan Martinović, a Đuro Đaković za organizacionog sekretara Partije. Iz novog rukovodstva su isključeni vođa desne frakcije Sima Marković i vođa leve frakcije Đuro Cvijić.^[2]
Na kongresu je zaključeno da se Kraljevina Jugoslavija nalazi pred revolucijom. Kongres je potvrdio pravo svih ugnjetenih naroda na samoopredeljenje i doneo odluku o stvaranju nezavisnih država - Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, dok će mađarski i albanski narod imati pravo da se odvoji, jer je njihovu zemlju anektirala srpska buržoazija.^[3][4] Zaključeno je da pokrete potlačenih naroda trenutno vodi burožoazija i da vodstvo treba da pređe u ruke radničke klase. Stoga KPJ treba da povede oružanu borbu potlačenih naroda Jugoslavije.^[5]
Usvojen je stav Kominterne o socijaldemokratiji kao blizancu fašizma, a članstvu KPJ zabranjeno je da ulazi u reformističke sindikate i deluje unutar buržoaskih opozicionih partija.^[1]
KPJ je tada imala 2034 člana.^[1]

Pozadina

Glavni članci: Sukob leve i desne frakcije u KPJ i Otvoreno pismo Kominterne članovima KPJ

Pre uspona Hitlera na vlast, Komunistička partija Nemačke je bila jedna od najjačih komunističkih partija. Drezden je bio centar evropske moderne umetnosti do 1933.
Kongres KPJ u Drezdenu održan je u atmosferi zaoštrenih nacionalnih tenzija u Jugoslaviji u obimu neviđenom do tada^[6], nakon Atentata u Narodnoj skupštini na poslanike Hrvatske seljačke stranke uključujući njenog vođu Stjepana Radića.
Komunističku partiju Jugoslavije su već godinama razjedale frakcijske borbe između "levice" i "desnice". Nešto ranije te godine je održana Osma zagrebačka mjesna konferencija KPJ, na kojoj je inicijativu preuzela takozvana anti-frakcijska linija, koju su vodili Đuro Đaković, Blagoje Parović i Josip Broz.^[7] Sa zagrebačke konferencije je upućen apel Kominterni, kako bi svojim autoritetom uticala na nestanak frakcionaštva. Kominterna je poslala na Kongres KPJ šefa italijanske partije Palmira Toljatija da postavi novo rukovodstvo KPJ na čelu sa radničkim aktivistom Đurom Đakovićem.^[8]

Tok kongresa

Šef italijanskih komunista Palmiro Toljati, gost kongresa.

Kongresu je prisustvovalo 25 delegata i jedan delegat Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Kongresu su takođe prisustvovali i Palmiro Toljati i Dmitri Manuilski, u ime Kominterne i Milan Gorkić u ime Komunističke omladinske internacionale. Filip Filipović je na Kongresu podneo Referat „O političkoj situaciji i zadacima partije“.
Glavna rasprava je vođena oko okončanja frakcijskih borbi. Na Kongresu je osuđena "desna" frakcija, predvođena Simom Markovićem, ali i "leva" predvođena Đurom Cvijićem. Delegat kominterne Palmiro Toljati je na Kongresu oštro istupio protiv Sime Markovića ("broja 1"):

„Ja sam pažljivo slušao izlaganje druga broj 1. Mi smo također — delegacija Kominterne — imali s njim i osobne razgovore. Nas je prenerazilo kako on postavlja pitanje organizacije u gradu X (Beograd). Ja vas pitam, druže broj 1: što ste vi učinili u toj organizaciji? Vi ste je cijepali. Praksa druga broj 1 je destruktivna. Drug broj 1 govorio je o postojanju nacionalnog antagonizma u Partiji. A vi ste sami, druže broj 1, suprotstavljali organizaciju u gradu X Partiji. A to i jest čist oportunizam. Što je to oportunizam? To je utjecaj sitne buržoazije u našim redovima i primjena njenih metoda. Drug broj 1 svojom cjepačkom praksom dao je eklatantan primjer oportunizma u vašoj Partiji. Kakvo je bilo držanje druga broj 1 posle 1922. godine? Oportunističko. U 1924. godini — oportunističko. Jedno izvjesno vrijeme on štaviše tolerira javno likvidatorski stav Živote Milojkovića. [...] Činjenica da na vašem Kongresu postoji jednodušna i apsolutna jasnoća u pitanju borbe protiv desne 'opasnosti', činjenica koju ja pozdravljam — jest prvi uvjet za pravilno rješavanje unutrašnje-partijskog problema u vašoj Partiji.^[9]“

(Palmiro Toljati)

Uz Josipa Broza, koji je bio oštar kritičar frakcija u KPJ, isticao se i Đuro Đaković, koji je ukazivao i na neke desničarske tendencije »ljevičara«, pa i Đure Cvijića.^[10]

„Po nacionalnom pitanju da li je ’ljevica’ iskoristila hapšenje vodstva Radićeve stranke? Nije. Da li je iskoristila primjenu Obznane na Radićevu stranku? Nije. Da li je izdala proglas narodu povodom dolaska radićevaca u Parlament? Nije. Da li se je stavila u vezu s makedonskom revolucionarnom organizacijom? Nije. Da li je koji ’ljevičar’ preuzeo pred sudom obranu pohapšenih i progonjenih Makedonaca? Opet, nije! Prema svemu tome, nacionalna politika naših ’ljevičara’, po mojem shvatanju, jeste revolucionarna fraza, frazeologija preko legalnih listova (novina), ili, pravilnije rečeno, desničarsko skretanje.^[10]“

(Đuro Đaković)

Povodom nacionalnog pitanja, Kongres je zauzeo stav za razbijanje ugnjetačke i militarističke Kraljevine SHS i tražio nezavisne republike, pre svega Hrvatsku i Sloveniju, kao i nezavisnu i ujedinjenu Albaniju. „Srušiti imperijalističku tvorevinu, Jugoslaviju“ - glasila je odluka Kongresa. Parola o ujedinjenoj Albaniji je značila da se ne ruši samo kapitalistička Jugoslavija, nego i Grčka. Parola o ujedinjenju Makedonije rušila je i Bugarsku, Jugoslaviju i Grčku. Kongres je tražio samoopredeljenje naroda, čime bi bio srušen buržoaski poredak u Italiji, Jugoslaviji, Albaniji, Grčkoj i Bugarskoj - jer se išlo na balkansku revoluciju za stvaranje Balkanske federacije.
Na Kongresu je doneta i Rezolucija „o ženskom pitanju“ u kojoj je konstatovano povećano zapošljavanje žena, jer one predstavljaju jeftinu radnu snagu; politička obespravljenost žena i nejednakost pred zakonom; veće učešće žena u štrajkovima i političkim akcijama KPJ. Kongres je takođe zaključio da je Partija u dotadašnjem radu potcenjivala rad među ženama, da nije pružala dovoljnu pomoć aktivnim ženskim partijskim kadrovima i da se iskustva iz rada u pojedinim pokrajinama nisu koristila. U rezoluciji je naglašeno da je potrebno pojačati rad među ženama, organizovati ilegalni rad po kružocima, posvetiti posebnu pažnju uključivanju žena u sindikat i početi sa političkim radom među ženama na selu.

Rezolucije kongresa

Nacionalno pitanje

Glavni članak: Balkanska federacija

Komunistička partija Jugoslavije je ocenila Nastanak Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kao akt imperijalizma:

"Već samim stvaranjem države SHS, stvorene su mnogobrojne i duboke suprotnosti unutar države SHS, koje neizbežno vode u susret novome ratu i koje ce mogu rešiti samo slomom te državne tvorevine. Dok su pri pretvaranju predratne Srbije u sadanju državu SHS pobednički imperijalisti Antante ostavili više stotina hiljada Slovenaca i Hrvata pod jarmom italijanskog imperijalizma, oni su stavili pod vlast velikosrpske buržoazije ne samo Slovence, Hrvate i do rata nezavisne Crnogorce i ostavili pod njenom vlašću 1913 godine osvojeni najveći deo Makedonije, nego su joj priklopili znatna albanska, bugarska i mađarska područja. Na takav način, kao sastavni deo svetskog imperijalističkog sistema, Senžermenskim, Trijanonskim i Nejskim mirovnim ugovorima stvoreni novi sistem nacionalnog ugnjetavanja u državi SHS stvorio je i nove suprotnosti između države SHS i njenih suseda".^[11]

Kao glavni neprijatelj naroda prepoznata je "hegemonistička buržoazija i njena vojna monarhija". Jugoslovenski komunisti, a posebno pripadnici vladajuće srpske nacije, treba da priznaju "pravo na otcepljenje i pravo na oružani ustanak protiv nacionalnog ugnjetavanja". Poseban osvrt dat je na težak položaj albanskog naroda pod beogradskim režimom:

"S imperijalističkim ugovorima o miru ostala je posle rata i oko trećina albanskog naroda pod vladavinom velikosrpske buržoazije, protiv kojeg ona sprovodi isti ugnjetački režim kao i u Makedoniji... Albanski narod, kapitalistički još nerazvijen, kako u Albaniji tako i u Jugoslaviji, može da se oslobodi i ujedini samo u naslonu na radništvo, seljaštvo i ostale pokrete ugnjetenih nacija na Balkanu, u masovnoj nacionalno-revolucionarnoj borbi kako protiv velikosrpskog, tako i protiv italijanskog imperijalizma i domaće begovske kontrarevolucije".^[11]

Aneksija albanskih krajeva u Makedoniji i na Kosovu je stvorila suprotnost sa Albanijom. Stoga, Komunistička partija Jugoslavije "izjavljuje solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre svega Srbije, s Albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu Kosovskog komiteta i poziva radničku klasu da svestrano pomažu borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju".^[11]

Žensko pitanje

Drezdenski kongres je posebnu pažnju posvetio ženskom pitanju:

Bezobzirno izrabljivanje ženske radne snage, njihova politička obespravljenost, nejednakost pred zakonom, uz nacionalno potlačivanje i ostatke feudalizma u nekim provincijama Jugoslavije, produbljuju suprotnosti u životu proleterke i bude njihovu aktivnost. Porast ženskog proleterskog pokreta očituje se u poslednje vreme kako najživljim učestvovanjem u štrajkaškim borbama u zemlji, tako i aktivnim učestvovanjem najboljih elemenata radnica u političkim akcijama Komunističke partije (1. maj, događaji u Zagrebu, gerilski pokret u Crnoj Gori).^[12]

Zaključeno je da jugoslovenska buržoazija nastoji da preusmeri žensko nezadovljstvo i među njima učvrsti buržoaski uticaj, "pomoću klerikalnih, dobrotvorno-vaspitnih, feminističkih i reformističkih organizacija, uz potporu i subvenciju države, crkve i dvora". Klerikalna štampa izdaje pet ženskih časopisa i petnaest opštih časopisa, koji se u 100,000 primeraka rasturaju u prvom redu među ženama. Posledica ovoga rada je da se ogromne mase radnica i seljanki nalaze pod ideološkim i organizacionim uticajem buržoazije. Zato KPJ stavlja sebi u zadatak "da pridobije široke mase radnica i seljanki za jedinstven front revolucionarne klasne borbe".^[12]
Odlučeno je da se "izgradi odozgo do dole partijski aparat za rad među ženama", da se pri centrali KPJ obrazuje komisija za rad među ženama, koja će organizovati rad na pridobivanju radnica i seljanki za pristup u masovne organizacije radničke klase i u Partiju i da se pri sindikatima organizuju kružoci za likvidiranje nepismenosti, za podučavanja u šivenju i krojenju, za upoznavanje sa osnovnim pricipima higijene itd.^[12]

Izabrani rukovodioci

Đuro Đaković, izabran u Drezdenu za organizacionog sekretara.

Na Četvrtom kongresu izabran je novi Centralni komitet i Politbiro. Kongres je odlučio da novi CK KPJ mora biti sastavljen od komunista svih jugoslavenskih nacionalnosti koji su po socijalnom sastavu pretežno radnici.^[13]
U CK su izabrani — Jovan Mališić, Đuro Đaković, Josip Čižinski, Ljubo Radovanović, Filip Filipović, Marko Mašamović, Laza Stefanović, Đuro Salaj, Gojko Vuković, Žika Pecarski, Josip Debeljak...^[13] Članovi Političkog biroa CK izabrani na Četvrtom kongresu su: Božo Vidas Vuk, Gojko Vuković, Milan Gorkić, Đuro Đaković, Jakob Žorga, Marko Mašanović, Jovan Mališić, Petar Radovanović, Đuro Salaj, Laza Stefanović i Filip Filipović.
Za političkog sekretara (prvog čovjeka Partije) izabran je Jovan Mališić, a za organizacionog sekretara Đuro Đaković.^[13] U sekretarijat Politbiroa su izabrani: Đuro Đaković, Đuro Salaj i Žika Pecarski. Novi sekretarijat se u potpunosti sastojao od aktivista koji su prošli obuku Kominterne.^[14]
Vođa desne frakcije Sima Marković je ne samo uklonjen iz rukovodstva, već je ubrzo izbačen iz Partije.^[15]
Đuro Đaković, u skladu s ’novim kursom’, nakon kongresa predlaže Kominterni da stavi Milana Gorkića na raspolaganje CK KPJ i postavi ga u Politbiro, rečima:

„Mi u Jugoslaviji drugoga druga za sprovođenje njegova kursa i političke linije Partije ne možemo naći.^[16]“

(Đuro Đaković)

Posledice

Oružani otpor diktaturi

Glavni članak: Oružani otpor šestojanuarskoj diktaturi

Jedini izlaz iz ove krize za radničku klasu i seljaštvo jeste oružana borba, građanski rat protiv vladavine hegemonističke srbijanske buržoazije. Nikakve parlamentarne i demokratske kombinacije, nikakve vlade, njihovi izbori i pacifističko očekivanje nisu u mogućnosti da udovolje ma i jednom od osnovnih zahteva radničke klase, seljaštva i ugnjetenih naroda. Za radni narod osim oružane borbe drugog izlaza nema... Protiv generalske vlade, za vladu radnika i seljaka, za samoopredjeljenje sviju naroda Jugoslavije.^[17][13]

– Poziv KPJ na oružani otpor diktaturi iz januara 1929.

Policijski snimak ubijenih sekretara SKOJ-a Janka Mišića i Mije Oreškog koji su pali u sukobu sa policijom 27. jula 1929. u Samoboru.

Nakon kongresa, veći dio rukovodstva KPJ odlazi na rad u zemlju. Među njima je i novi vođa KPJ Mališić, koji održava ilegalne sastanke rukovodstva u Zagrebu, i širom zemlje.^[13] Kada su novi rukovodioci stigli u zemlju, dočekala ih je otvorena diktatura proglašena 6. januara 1929, što je izgledalo kao potvrda teze o blizini revolucije. Komunistička partija Jugoslavije je dočekala zavođenje diktature kao signal za akciju i pozvala narod na oružani ustanak.^[18] Ilegalci su poslati u razne krajeve zemlje da prikupljaju oružje i organizuju napade na policiju. Prva polovina 1929. godine obeležena je serijom oružanih okršaja između komunista i policije.^[19] Malobrojni komunisti su uzalud pokušavali da pokrenu mase na "oružani ustanak" putem izolovanih uličnih borbi.^[19] Međutim, stanovništvo nije sledilo primer avangarde, a odgovor jugoslovenske policije je bio brutalan. Usledile su bezobzirne policijske odmazde, tokom kojih su ubijene i uhapšene mnoge komunističke vođe.^[19]
U prvih nekoliko meseci su ubijeni mnogi visoki rukovodioci KPJ, SKOJ-a i Crvene pomoći, uključujući i organizacionog sekretara KPJ Đuru Đakovića.
Krajem 1929. godine vođstvo KPJ je bilo meta žestoke kritike Kominterne, zbog tendencije razvoja podzemne jugoslovenske partije ka pučizmu, a na štetu radničkog organizovanja.^[19] Jula 1930. godine Kominterna je saopštila da je slogan o "oružanom ustanku" bio potpuno pogrešno shvaćen u Jugoslaviji. Fokus je stavljen na organizaciju ilegalnih sindikata, dok su oni koji zahtevaju trenutni oružani ustanak proglašeni teroristima u partijskoj štampi.^[20]

Smena rukovodstva KPJ

U narednom periodu, Kominterna neprestano mijenja sastav najužeg partijskog rukovodstva KPJ. Neko su vrijeme djelovala dva rukovodstva — jedno u zemlji, a drugo u Beču, dok je koordinator bio Jovan Mališić. Tako je formiran Polirtbiro u sastavu — Jovan Mališić, Viktor Koleša, Žika Pecarski, Blagoje Nikolić i Marko Mašanović, sa zadatkom da djeluje u zemlji, a u Zagranični biro su postavljeni — Filip Filipović, Đuro Salaj i, kao koordinator Jovan Mališić.^[13]
U siječnju 1930. godine Kominterna je u Politbiro uključila Petka Miletića i Ristu Samardžića, a ubrzo zatim u zajedničko rukovodstvo kooptirani su i Antun Mavrak, Akif Šeremet, Nikola Kovačević i Karlo Hudomal. Samo nekoliko dana kasnije smijenjen je s funkcije sekretara Jovan Mališić, a obrazloženje — »sukob s cjelokupnim rukovodstvom«.^[13]

Ocene i tumačenja

„IV kongres je dao novo rukovodstvo, takozvano ’radničko rukovodstvo’. Kako se moglo i očekivati s obzirom na njegov slab sastav rukovodstvo nije imalo snage da se nosi sa zadacima koji su pred njega postavljali velike zahtjeve, posebno posle proglašenja vojno-fašističke diktature 6. januara 1929. g. Političko-taktička linija rukovodstva 1929. godine bila je, kako je poznato, ocijenjena kao pogrešna (IV partijska konferencija 1934).^[9]“

(Sima Marković)

Pojedini savremeni publicisti veruju da su odluke kongresa KPJ u Drezdenu uzrok svih kasnijih "nevolja" Srbije, odnosno "gubitka" terotorija koje je "Srbija" (iako pod tim imenom nije postojala) tada faktički držala.^[21]

21. Literatura

    • Pregled Istorije Saveza komunsta Jugoslavije. „Institut za izučavanje radničkog pokreta“, Beograd 1963. godina.
    • Hronologija Radničkog pokreta i SKJ 1919-1979. „Institut za savremenu istoriju“ Beograd i „Narodna knjiga“ Beograd, 1980. godina.
    • Istorija Saveza komunsita Jugoslavije. Istraživački centar „Komunist“ Beograd, „Narodna knjiga“ Beograd i „Rad“ Beograd, 1985. godina.

    Reference

    1. 
       
22. Istorija SKJ (2)
23. 
    
24. Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism (str. 60)
25. 
    
26. [Projekat Rastko Gracanica] Dimitrije Bogdanovic: Knjiga o Kosovu (Pogovor)
27. 
    
28. Istorija SKJ, 104-107. str.
29. 
    
30. Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism (str. 60)
31. 
    
32. Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism (str. 61), Cornell University Press, 1988.
33. 
    
34. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 19), Beograd, 1989.
35. 
    
36. R. J. Crampton, Eastern Europe in the Twentieth Century - And After (str. 155)
37. 
    
38. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 154-166), Beograd, 1989.
39. 
    
40. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 47-52), Beograd, 1989.
41. 
    
42. [Projekat Rastko Gracanica] Dimitrije Bogdanovic: Knjiga o Kosovu (Kosovo i albanska narodnost u novoj Jugoslaviji)
43. 
    
44. Rezolucija po ženskom pitanju, IV Kongres KPJ - Marks21 | Solidarnost
45. 
    
46. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 145-151), Beograd, 1989.
47. 
    
48. Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism (str. 60)
49. 
    
50. Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism (str. 60)
51. 
    
52. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 192-206), Beograd, 1989.
53. 
    
54. Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism (str. 61), Cornell University Press, 1988.
55. 
    
56. Ivan T. Berend, Decades of Crisis: Central and Eastern Europe Before World War II (str. 328)
57. 
    
58. Geoffrey Swain, "Wreckage or Recovery: A Tale of Two Parties," in Matthew Worley (ed.), In Search of Revolution: International Communist Parties in the Third Period. Palgrave-Macmillan, 2004; pg. 131.
59. 
    
60. Swain, "Wreckage or Recovery," pp. 133-134.
61. 
    
http://www.pecat.co.rs/2011/05/zagrebacka-epizoda-aleksa