Srbija je Goša

Mario Reljanović  30/08/2017   

Tužna priča o Goši traje već neko vreme. Nije, međutim, došla na udarne strane novina i drugih medija. Osim onom jednom prilikom kada je u predizbornoj kampanji tadašnji premijer a sadašnji predsednik izrežirao predstavu za javnost, posetio radnike u štrajku, obećao im pomoć koja nije bila ni realna ni zakonita, i otišao ubeleživši još jedan efektan politički poen. Ta obećanja nikada nisu realizovana. Nije Goša dospela do režimskih medija ni kada su njeni radnici štrajkovali glađu, ni kada se jedan od radnika ubio zbog užasnog materijalnog stanja u kojem nije više mogao da vidi kako dalje u Srbiji, u državi kojoj nije stalo do radnika koji gladuju.

Više puta su se poslednjih dana oglašavali razni funkcioneri povodom štrajka, i to pre svega zbog protesta koji su radnici održali prošle nedelje pred zgradom Vlade. Premijerka je izjavila da je država učinila sve što je mogla po zakonu, pa čak i nešto što nije po zakonu; ministar rada je izjavioda ne može da razgovara sa radnicima jer je Goša privatna firma (ova izjava ne zaslužuje ni komentar); ministar privrede je ponovio premijerkino mišljenje, ali je ipak razgovarao sa radnicima, za sada bezuspešno i ne pre nego što je i sam izbacio otrovnu strelicu deklarišući protest radnika Goše kao politički i besciljan.

Priča o Goši je priča o Srbiji. Goša je privatna fabrika (uskoro će sve u Srbiji biti privatno; uostalom i vlast se ponaša kao privatni vlasnik države) čiji radnici nemaju šta da jedu, ne primaju zarade, nemaju overene zdravstvene knjižice, a sve to zbog nezakonitog ponašanja poslodavca koji je, mrtav hladan, izneo sav svoj „ekstraprofit“ iz zemlje i sada kaže kako je Goša za njega – gotova priča. Ovo je scenario u kojem mogu da se pronađu mnogi zaposleni i mnoga preduzeća, koja su doživela sudbinu Goše (i propala) ili koja konstantno žive pod tim teretom izgledne propasti, do koje će doći ako je to po volji velikog gazde.

Nije, naravno, država učinila sve za radnike Goše. Čak ni ono što je morala po zakonu. Nemoguće je da u jednoj organizovanoj zemlji poslodavac ne isplaćuje zarade i ne uplaćuje doprinose svim radnicima, a da pri tom nijedan državni organ na to ne reaguje godinama. To je moguće samo u državama koje vladavinu prava hijerarhijski smeštaju na začelje, daleko iza interesa ljudi na vlasti i interesa krupnog (i svakog drugog) kapitala – koji se, gle čuda, često sumnjivo preklapaju. Nije premijerka u pravu: cinična je njena izjava da je država čak prekršila zakon kako bi izašla u susret radnicima (i overila im zdravstvene knjižice, odnosno isplatila novčanu pomoć). Država koja ne može da obezbedi svojim građanima da naplate ono što su pošteno zaradili, ne sme da se naziva državom. To je kvazidržavna interesna tvorevina, ništa više od toga. Inače se ne bi moglo dogoditi da radnici podnesu 12 krivičnih prijava protiv odgovornih lica u Goši (podatak sa samog protesta radnika), a da nijedna od njih ne bude procesuirana. (Krivični zakonik je jasan: krivično delo je definisano u članu 163 – „Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine“.)

Ne samo što nijedna od tih prijava do danas nije procesuirana, nego zbog toga ne odgovara ni jedan postupajući (odnosno nepostupajući) javni tužilac, koji krivične prijave drži u fioci – verovatno namerno, i po nečijem nalogu, jer je inače teško zamisliti toliku nestručnost i nebrigu za posao koji obavlja. Nije država reagovala ni pružanjem pravne pomoći zaposlenima, da lakše formulišu svoje odštetne zahteve prema poslodavcu. Besplatna pravna pomoć nije mešanje države u privatne stvari, već normalna služba pomoći građanima koju poseduje većina država sveta (ne i Srbija).

Umesto toga, država predlaže stečaj za Gošu – iako je evidentno da radnici to ne žele i da je sasvim moguće da Goša dobro posluje u budućnosti – a istovremeno i pomaže vlasniku kroz reprogram duga koji ima prema državi za neplaćene poreze i doprinose (iako je dug koji ima u odnosu na neuplaćene doprinose zapravo dug prema radnicima, državi ne smeta da se u njihovo ime odriče tih potraživanja). Država ne samo da je nesposobna da sprovede zakone, već se (polu)svesno dalje zakopava u nezakonite radnje. Da ne govorimo o mogućim izmenama zakona koje bi omogućile da se ovakva situacija nikada ne ponovi, kao i da se poslodavcima pošalje jasna poruka da se tako nešto neće tolerisati (recimo, stara ideja o konverziji duga poslodavca u vlasnički udeo zaposlenih u preduzeću, koju u Srbiji niko nikada nije ozbiljno ni razmatrao).

Konačno, treba odati priznanje nadležnim organima za neverovatan podatak: u jeku krize i štrajka, preduzeće koje samo za poreze i doprinose duguje oko četiri miliona evra (500 miliona dinara) prodaje se drugoj stranoj kompaniji, kako će se ispostaviti, sa sumnjivom vlasničkom strukturom i sa isključivim ciljem da se slovačka firma koja je vlasnik „opere“ od dugova koje ima prema Goši. Ništa čudno država nije našla u tome da firmu u kolapsu kupuje druga firma, kao da se radi o najprostijoj transakciji.

Nema odgovora države ni na odbijanje sadašnjeg poslodavca da pregovara sa radnicima. Nema odgovora ni zašto se ljudi koji su bili odgovorni za isplatu zarada i uplatu doprinosa (i plaćanje poreza), a koji imaju svoja imena i prezimena, ne gone krivično za to što su uradili, kada je njihova krivična odgovornost sasvim izvesna.

Ministar privrede je protest okarakterisao kao politički (gotovo je nepotrebno navoditi ostatak ove floskule koji se podrazumeva i kada nije glasno izgovoren, „uperen protiv države i njenog predsednika“). Da li gladujući radnici Goše žele da pokrenu revoluciju? Ne. Baš naprotiv, oni se u strahu od političke odmazde na samom protestu jasno ograđuju od politike (govornici su bar desetak puta ponovili, kao da je u pitanju magična formula: „ovo nije politički protest, ovo je socijalni protest“). U Srbiji, u XXI veku, ipak je nemoguće razdvojiti socijalno od političkog. Protest, naravno, ima političku dimenziju, a činjenica da radnici na tome ne insistiraju ne može promeniti realnost stvari, već samo govori to da se njima može i mora pomoći kroz solidarnost građana kao pojedinaca okupljenih oko ideje da niko radnicima ne sme da ukida njihova prava, a ne direktnim političkim eksponiranjem.

Država Srbija je potisnula, zaboravila, ukinula svoju socijalnu funkciju. To na sebi osećaju radnici Goše, ali već sutra će osetiti neki drugi zaposleni, nezaposleni, penzioneri, bolesna i stara lica, deca. Socijalna uloga države je odumrla, podredivši svu pažnju i energiju kapitalu. Kapital je mantra oko koje se sve vrti. Da stvari budu potpuno ironične, time „liberali“ srpske politike postaju veći liberali od pravih liberala – jer, teško je naći primer države koja se tako malo, odnosno nimalo, brine o interesima građana i sprovođenju zakona. Ovo što se dešava nije dakle primer promišljene i razumne politike, nekog političkog i ekonomskog trenda koji možemo ali i ne moramo voleti i podržavati, već primer brutalne prodaje sopstvenog naroda i zemlje bez ikakvog dugoročnog plana.

Iz svega, međutim, ne sledi zaključak da bi promena došla s promenom stranaka na vlasti. To nije tačno. Ne samo što nije izmislio ovaj koncept kvazidržave (iako ga je doveo do apsurda), dolaskom na vlast SNS je zapravo jednostavno nastavio politiku koja je utemeljena kada su mnogi od današnjih opozicionara bili na vlasti. Otuda nema mnogo mesta čuđenju što u prethodnom periodu, kada je Srbiju zahvatio talas štrajkova, nismo mogli čuti niti jednu poruku podrške štrajkačima. Nismo čuli ništa, osim povremenih i incidentnih ispada političara koji su se svodili na bezidejnu i neoriginalnu kritiku „režima“, koju inače stalno slušamo. Ni na protestu radnika Goše nije bilo političara, osim jednog izuzetka, koji bi svojim prisustvom, ali bez aktivnog učešća, dali znatnu moralnu podršku. Nisu ni svojim pristalicama omogućili da se organizuju i daju podršku radnicima, bez isticanja stranačkih oznaka. Time bi se, ako ništa drugo, protest omasovio i učinio vidljivijim i težim za ignorisanje (i vređanje).

Svako ko ne reaguje na ovo što se dešava – prećutno se sa tim slaže. Mnogi od njih ni ne znaju šta bi poručili radnicima. Alternativu nemaju, niti veruju u druga rešenja osim prodaje svega po što nižim cenama – i fabrika, i radnika. A neki se verovatno jednostavno gade same pomisli da budu u blizini dok se na protestu čuje „Internacionala“. I to samo pokazuje koliko je politika u Srbiji zapravo politikantstvo i koliko se rukovodi najužim (i najnižim) interesima bez obzira na to što se na taj način implicitno podržavaju politički protivnici u zatiranju osnovnih socijanih i ekonomskih prava građana. Isto se može reći i za sindikate: kada su radnici Goše rešili da raskrste sa sindikatima i da sami sebe predstavljaju u štrajku, ostali su bez ikakve podrške sindikata (svaka čast izuzetku, predsedniku jednog od većih srpskih sindikata, koji se pojavio na protestu). I ovo samo potvrđuje spregu države i sindikalnog rukovodstva, kao i nesposobnost sindikata da se upuste u akcije koje su isključivo proizvod solidarnosti sa obespravljenima, a da time ne realizuju neki svoj interes (ili, još gore, da time svesno ugroze svoj idiličan brak sa državom).

Zbog toga, najbolja poruka sa protesta jeste transparent „Srbija je Goša“. Jer, Goša je sinonim za zlo koje će se neminovno dogoditi svima koji u Srbiji žive od sopstvenog rada, oznaka mehanizma propadanja i uništenja svega što je pošteno izgrađeno, zarad ličnih ili uskih interesa ljudi na vlasti i krupnog (sitnog, sumnjivog) kapitala. I to zlo nije ograničeno samo na privatni sektor – kako se ambicije o privatizaciji državnih funkcija budu širile, širiće se i ovi destruktivni mehanizmi.

Peščanik.net, 30.08.2017.

Banke – trezori nepoverenja

Milutin Mitrović

Bojim se da svet ne prati jesu li kod nas okončane sofističke rasprave renomiranih ekonomista u stilu „nije šija nego vrat“ – odnosno da li je uopšte postojala kriza, ili je to bila samo recesija. Nedovoljno prefinjeni svetski ekonomisti i političari presekli su da je 9. avgusta 2007. počela finansijska kriza1 – i kvit. Povod za ovoj tekst je manje desetogodišnjica, a više današnje činjenično stanje. Najnoviji podaci PitchBook Data govore da su fondovi Private Equity2 u SAD i Evropi, koji se smatraju uzročnikom krize premašili rekordni nivo, koji su imali uoči izbijanja krize i od nekadašnjih 429 milijardi dolara stigli na današnjih 739. Svet finansija je nezadrživo aktivan, a pisanje o njemu liči na adrenalinom nabijene reportaže iz Las Vegasa – sreća (za malobrojne) i suze (za većinu).

Prateći osamdesetih godina u Njujorku izuzetno aktivne marksiste sa City University of NY prvi put sam poverovao da je Marks neizbežna karika u evolucionom razvoju današnjeg homo sapiensa. Marksova teorija o krizama u kapitalizmu ima nebrojeno mnogo visokokvalifikovanih interpretatora koji dokazuju njenu aktuelnost i danas. Postoji Kapital, postoji poglavlje o tendenciji pada profitne stope… i tu su razlozi zašto je Marks opet u modi.

Marksa navodim pre svega zato što bih se rado pomučio njegovim teško razumljivim tumačenjem (današnjeg) poimanja nekih ekonomista kako rast produktivnosti više nije relevantan. U većini razvijenih zemalja produktivnost usporava, pa nije jasno da li je teorija o balansiranom rastu aktivnosti (zero-sum3 activity) samo težnja da se opravda stanje ili pomalo zastrašujuća budućnost. Naime, rapidna automatizacija i robotizacija reflektuju se padom produktivnosti i rastom niskoproduktivnih zaposlenja i niskoplaćenih poslova – tzv. „gig ekonomija“. U pitanju je ostvarenje neoliberalističkog sna – o magičnoj fleksibilnosti rada. Najvidljiviji oblik tog dostignuća su momci što kroz saobraćajni haos velikih gradova proleću na biciklima raznoseći (za male pare) poslovnu poštu ili pice i pivo. Prema američkom Birou za radnu statistiku osam od deset najbrže rastućih „zanimanja“ spada u „gig“ kategoriju najnestabilnijih i najniže plaćenih poslova.

O finansijskoj krizi 2007. godine štampano je mnogo knjiga, najviše popularnih, među kojima je i moja pod naslovom Postmoderna vremena. Ona se, kriza a ne knjiga, može rezimirati vrlo kratko: za spasavanje posrnulih banaka, kompanija i spekulanata u svetu je ubrizgano ukupno 12.300 milijardi dolara. To je za 1.102 milijarde dolara više nego što je bruto domaći proizvod (BDP) Kine koji stvara 1.384.930.000 stanovnika! Najveći deo tog novca, od trenutka kolapsa banke Lehnam Brothers 2008. godine, dobile su banke i finansijske ustanove, ali su i pare za sve ostale morale proći kroz banke, uz njihovu proviziju, kako bi formalno bio poštovan princip i država ne bi tim novcem „nacionalizovala“ dužnike i ugrozila svetinju privatnog vlasništva. Nisam čuo ili pročitao da je neko opisujući transakcije spasavanja kapitalizma upotrebio omiljenu floskulu – „novcem poreznika“.

Novac je upumpavan postupkom nazvanim kvantitativno popuštanje4 (QE – quantitative easing). Smisao je da Centralna banka otkupljuje državne dugove i tako pušta likvidni novac u promet. Time bi, računalo se, bila izazvana i kontrolisana inflacija do 2 odsto, a ona, po teoriji, pokreće ekonomiju. Međutim, posebno kada je EU u pitanju, efekti su bili više nego traljavi, pa se sa 60 milijardi evra prešlo na 80 mesečnog upumpavanja likvidnog novca ne bi li se pokrenula ekonomija. Dodatna galantnost s „parama poreskih obveznika“ dobila je naziv Helicopter Money5 – figurativno: bacanje novca. Podaci za polovinu ove godine govore da stopa inflacije u EU uprkos „bacanju novca“ iznosi samo 1,3 odsto. Nema inflacije jer i banke i kompanije dobijena likvidna sredstva koriste za otkup sopstvenih akcija (buy-in), koncentrišući vlasništvo i povećavajući rezerve. Novac najmanje stiže u proizvodnju i potrošnju pa otuda nema ni inflacije.

U jednoj studiji krize (Dufour i Orhangazi) moguće je pročitati kako je pomoć upućena ka nisko i srednje razvijenim zemljama (MMF je formirao fond od 1.100 milijardi dolara) iskorišćena da se te ekonomije prinudno otvore za međunarodni kapital i da se u njima sprovedu programi rezanja javne potrošnje. SAD nikada nisu u svoj antikrizni program unele smanjenje svojih izdataka za javnu potrošnju kao lek za krizu. Enormna administracija i fantastični izdaci za vojsku6 SAD ostali su van dometa borbe protiv krize. Pored toga, više od 3.000 milijardi državnih subvencija dato je na kupovinu „toksičnih akcija“ i rekapitalizaciju finansijskih institucija. Treba li napominjati da je to adrenalinska injekcija „novca poreskih obveznika“ datog za oporavak privatnih gubitnika u zemlji neoliberalnog kapitalizma.

Postoji u ekonomiji termin Paretova optimalnost (Pareto Optimality) koja kaže da pri nepromenjenom obimu vrednosti nije moguće poboljšati stanje jedne individue, a da to ne prouzrokuje pogoršanje neke druge u odnosu na stanje pre promene. U slučaju saniranja finansijske krize, izvršena je verovatno najveća nerevolucionarna preraspodela bogatstva u istoriji. Nesumnjivi dobitnik po Paretovom principu je finansijski sektor, banke kao njegov simbol i špekulantski kapital širom sveta. Mogućnost da se to obavi bez fizičkog nasilja ima vedriju varijantu u Galbrajtovoj (John Kenneth Galbraith) ciničnoj, često citiranoj dosetki da „budale povremeno treba razdvojiti od novca“. S druge strane, Milton Fridman je kao Pinočeov savetnik ozbiljno potpirivao oružano rušenje legalne vlašti predsednika Aljendea, računajući da haos građanskog rata omogućava sprovođenje njegovih (neo)liberalnih mera, što se legalnim putem ne bi moglo. Uspeh tog poduhvata dokaz je da ekonomija, uprkos drugačijim tvrdnjama, nije gadljiva na upotrebu sile i da demokratija ume da joj zasmeta.

Mračno nasleđe krize sada se postepeno prekraja. Prošle sedmice dva američka fonda za nekretnine integrisala su se u kompaniju sa 82.000 nekretnina koje su za bagatelu otkupljivali od banaka kao hipotekarnu zaplenu za neplaćene kredite u vreme krize. Visok profit koji se sada može očekivati od pravovremene hazardne kupovine očituje se u berzanskoj proceni kompanije na 20 milijardi dolara, što je dva i po puta više nego što su iznosile prošlogodišnje aktive oba fonda zajedno. Zaposlenost se vratila u Ameriku; istina realne plate i produktivnost stagniraju, no sve više ljudi smirenije živi i ima volje da kupuje. Banke su čak u boljem stanju nego pre krize – bolje su kapitalizovane „novcem poreskih obveznika“, dakako. Jedino što su neugodno doživele i one i ceo finansijski sektor, i politika, i ekonomska elita, jeste gubitak moralnog poverenja, što njih ne baca u preveliku brigu.

Biolozi tvrde da su krpelji7 i akari jedno te isto, samo što su se krpelji evolucijom specijalizovali da sišu krv i prenose lajmovu groznicu koja se javlja u ciklusima kao krize u kapitaliazmu. Rekao bih da su mnoge banke podjednako evoluirale u besramne društvene parazite. Danas veliki broj kompanija, naročito onih iz tehnološkog sektora, čuvaju likvidna sredstva u sopstvenim “slamaricama”. Ta sredstva nisu uopšte mala – iznose ukupno 974 milijarde dolara (izvor: Emea – EU institucija). Najvećim delom su nastala prelivanjem likvidnih sredstava iz državne blagajne u banke i kompanije. Novac do kog su došle kako bi se pokrenula ekonomija najmanje je otišao u proizvodne svrhe. Mnogo su primamljiviji profiti koji se stiču finansijskim kockanjem, a ne ulaganjem u niskoprofitnu industriju. Opšte urušavanje poverenja, a posebno u banke, dovelo je visokoprofitne kompanije u situaciju da samoinvestiraju u budućnost kao Tesla, Amazon, Microsoft, Apple… Samo ova poslednja kompanija prema procenama Moody’s ima 246 milijardi dolara van domašaja američkih poreznika i banaka. Po njihovoj računici ukupni iznos je 1.840 milijardi, što je duplo više nego procene Emea.

Stara je izreka: ako ćemo o moralu, onda u crkvu, a ne u banku. BNP Paribas, nastala kao francusko-holandska banka davno pre krize, postala je multinacionalna, treća po veličini u svetu. Pod reflektore je pala tek kada je ojadila američke investitore likvidiranjem svojih hedž fondova na početku krize. Otvoren je dosije pa se obznanilo da je pod zelenaškim kamatama davala novac za naoružavanje sudanskoj vladi u vreme Darfur krize i embarga OUN. Isto se ponovilo sa Kubom i Iranom, uprkos sankcijama; a optužena je i za tajno kreditiranje vlade Hutua u genocidnom ratu protiv Tutsija u Ruandi. Ukupna novčana kazna od 9 milijardi nije bila u stanju da je poljula, jer je očito zaradila znatno više. Poljuljala ju je kriza, ali je devet godina posle krize ta i takva banka istina pala sa trećeg na osmo mesto, samo ne zbog kazni i mahinacija nego zbog toga što su se na prva četiri mesta popele veće i jače kineske banke. Uza sav gubitak poverenja, sudske procese, smene rukovdstva, BNP Paribas je prošlu godinu završila sa aktivom od 2.190 milijardi dolara, a računa se da će ove godine premašti predkriznih 2.470 milijardi.

Italija je uzor uspeha za nesolidne zemlje. Prošla je kroz krizu kao što je prolazila kroz ratove – uvek bi se na kraju našla na pobedničkoj strani. Poslednji potresi se smiruju ovih dana. Banca Popolare di Vicenza i Veneto Banca su pale pod stečaj jer su poslovnim prijateljima, rodbini šefova i političkim partijama masovno delile kredite koji nikada neće biti vraćeni. Solomonsko rešenje za njih nađeno je tako što će biti osnovana „loša banka“ (bad bank) u koju će se preneti nenaplativa potraživanja i to uvaliti državi, a Banca Intesa se ponudila da za 1 evro preuzme one delove problematičnih banaka koji se mogu profitabilno koristiti. Naravno, sve se to događa uz mnogo buke, kuknjave i državnog samarićanstva. Veći problem je bio sa nacionalnim bankarskim ponosom – bankom Monte dei Paschi di Siena (MPS), koju su 1472. godine osnovali stočari iz Sijene i koja je najstarija neprekidno aktivna banka na svetu. Po istom ključu kao i prethodne banke opljačkali su je oni koji su je vodili u sprezi sa političarima, finansijskim špekulantima i industrijskom buržoazijom. Svoj prljavi posao pretvorili su u kuknjavu nad malim štedišama koji će izgubiti ono što su štedeli celog veka… bla, bla, bla… i dražava je odrešila kesu i uz odobrenje Evropske komisije ubrizgala 4,5 milijardi evra. Uz ranije posedovani deo tako je sa ukupno 53,45 odsto postala dominantni vlasnik.

I ovoga puta je upalio italijanski dominantni trik spasavanja (privatnih) kapitalista „parama poreskih obveznika“. Nisu spasavani mali štediše i sitni biznis nego banka, monstrum, krpelj i njeni spekulanti. Umesto da su male štediše obeštećene sa po 100.000 evra koliko država garantuje, a da se špekulanti puste niz vodu. Nacionalni bankarski ponos i lažna briga o sitnim štedišama imali su toliku snagu, ili je u pitanju mnogo jači interes, da je čak i EU pristala da odobri protivzakonitu indirektnu nacionalizaciju banke. A bankarski bosovi, kao što je to i u Americi i bilo gde drugde, na vreme su pobegli uz obilate „zlatne padobrane“ – otpremnine. Direktor MPS dobio je 19 miliona evra za ispraćaj. Najskromniji, Samuele Sorato, generalni direktor banke Popolare di Vicenza, dobio je otpremninu od 4 miliona evra, i još tri plate od po 600.000 evra do odlaska u penziju! A samo penzije takvih su dovoljne da se normalnom čoveku zavrti u glavi. Recimo, penzionisani direktor nevelike milanske Interbanke Mauro Gambro prima 52.000 evra penzije (istina bruto), što je u prevodi na srpski 6 miliona i 84 hiljade dinara mesečno! Za ostale nisam našao podatke, ali ne verujem da imaju problema da se protegnu s parama do narednog meseca.

U Italiji se ipak jedna politička aglomeracija pobunila: „Pokret 5 zvezdica“ (M5S)8 prekidao je ekspoze ministra finansija u Parlamentu povicima: „Dosta sa kljukanjem banaka“ i „Na ulicu pokvareni bankari“. No, kako ta sajber populistička tvorevina neprekidno pravi džumbus i viče, to je efekat vrlo mali. Novog direktora „nacionalizovane“ MPS mogao bi da pogodi zakon po kojem rukovodioci državnih preduzeća mogu imati platu najviše do 10 prosečnih iznosa plate zaposlenih. Koliko god da to iznese, biće za bankare beda, jer gro zaposlenih u bankama prima 1.500 do 2.000 evra mesečno.

U vreme kad je katolička crkva gajila latinski jezik, teolozi su formulisali da bankar vix aut numquam potest Deo placere – nikada Bogu ne može biti mio. Doguralo je dotle da se prisećamo onoga što je u srednjem veku formulisano, pa polako sada prelazi u parlamentarne predzakonske procedure. Italija raspravlja o zakonskom ograničenju prihoda, što je neizvodljivo kada su privatne banke u pitanju. Mnogo dublja i ozbiljnija je inicijativa iz Amerike – da se ukine zakon kojim građani nemaju prava da pokreću kolektivnu tužbu (class action) protiv banaka. Dubinu sumanutosti tog zakona otkriva detalj – da samo vojna lica imaju prava na takvu tužbu! Dakle, po zakonu kolevke liberalnog kapitalizma sa bankama se može suditi samo pojedinac, sa izvesnošću plaćanja astronomskih sudskih troškova i dakako bez ikakve izvesnosti da pobedi ergele bankarskih advokata. Izuzeće vojnih lica jasno stavlja do znanja svest o privilegiji. Ipak se počelo bar raspravljati, pa ako stigne predlog do Parlamenta, čeka ga nepremostivi bankarski lobi. Moć gospodara novca je prevelika.

Prema procenama Bank of England, prvih deset investicionih banaka u svetu imaju godišnju aktivu od 7.488 milijardi dolara. Pred takvom sumom svaka politika pada na kolena. Kad se nagomilaju toliki novac i moći, onda je sasvim umesno pitanje koje je londonski The Economist postavio u naslov teksta: “Odakle može doći sledeća kriza?” Njihova analiza pokazuje da su se spregom finansijskog sektora i politike dugovi, dubioze, nenaplaćena potraživanja… jednostavno preselili iz banaka u države. Ukupni javni dugovi država u sveti iznose danas 217.000 milijardi dolara, što je porast od 327 odsto u odnosu na stanje iz 2008. godine. Ako je stanje takvo, onda banke i računovodstveno drže države u šaci, jer su one te koje poseduju dugove država. Sve zajedno je u pitanju neverovatna finansijska alhemija. No tema nije političko-etička, nego gde će prvo da pukne. Berluskonijev nekadašnji ministar finansija prof. dr. Đulio Tremonti, autor „kreativnih finansija“, panično je neki dan upozorio: „Ko ima novca u bankama neka ih vadi dok još može“. Ozbiljniji skreću pažnju na ogromne kineske unutrašnje dugove, procenjene na 290 odsto njihovog BDP-a. Ako taj balon eksplodira, zatrešće se ceo svet. Problem je toliki da je glavna tema o kojoj će se raspravljati na predstojećem kongresu kineske Komunističke partije.

Kina je čudo koje juri ili srlja, to još nije jasno. Na primer, 65 odsto posednika mobilnih telefona, a takvih je 425 miliona u Kini, obavlja finansijske transakcije, od plaćanja novina ili kafe do transfera novca i podizanja kredita, isključivo preko mobilnih telefona. Obim tih transakcija prema sajtu Market Mogul9 iznosio je 2016. čak 5.500 milijardi dolara! Pročitao sam reportaže jednog američkog i jednog italijanskog novinara koji su fascinirani činjenicom da su se u Kini, plaćajući kreditnom karticom, osećali neugodno kao da su vremeplovom iz srednjeg veka stigli u neku drugu moderniju dimenziju. Novac, ni u obliku kartica više nije „in“.

Među mnogim nagađanjima uzroka nove krize vidno mesto ima strah od kriptovaluta, koje jesu problematične naročito kao najefikasnija mašina za pranje prljavog novca. Hakerski teroristi skoro bez izuzetka traže da im se ucene isplate u bitkoinima. Međutim, ukupan obim kriptovaluta iznosi 143 miljarde dolara, što je mnogo za pojedinca, ali malo za čovečanstvo. Dovoljno je uporediti sa kineskim brojkama i videti da to nije finansijska, nego možda kriminalistička problematika.

Vidim u jednom tabloidu kako „jedini ekonomista u svetu koji je predvideo krizu 2007. godine“ najavljuje novu koja samo što nije počela. U pitanju je jedan iz mnoštva estradnih ekonomista Stiv Kin, koji ko zna šta je rekao ili napisao, ali je dobro došao za tzv. „klik ekonomiju“ – da se navedu naivni da kliknu (to donosi prihode), pa dakako ne nađu ništa što bi opravdalo naslov. Teško da će u dogledno vreme ponovo doći do neke krize. Odbrambeni mehanizmi protiv bilo kakvog prevrata, pa i finansijskog dovedeni su do maksimuma. Nisu uspele razne narandžaste, zelene i slične revolucije, afrička i druga proleća, Haselovo: Indignes Vous!, Occupy Wall Street… Ništa nije ostavilo značajne trajne posledice. Pa ipak, bar ja živim u uverenju da je današnji dominantni ekonomski i politički sistem istorijski prevaziđen i neodrživ na duži rok te da se mora iz temelja menjati. Pitanje je samo može li se to učiniti mirnim putem.

Žak Atali (Jacques Attali) je (vidim iz recenzije, knjigu nisam čitao) objavio novu ni malo optimističnu knjigu Kratka istorija sledećih dvadeset godina, u kojoj kaže: „Ako do sledećeg veka čovečanstvo ne izvrši samoubistvo… i ako istoričari budu zainteresovani da proučavaju ono što se dogodilo današnjim ljudima, onda će se iznenaditi otkrivši da 2017. nije izbila nikakva revolucija koja bi sprečila ‘Veliku katastrofu’ što će nedugo posle te godine izbiti“.

Nešto ne pratim u poslednje vreme jesu li kod nas okončane sofističke rasprave renomiranih ekonomista u stilu „nije šija nego vrat“ – odnosno da li je uopšte postojala kriza, kojoj se navršilo deset godina, ili je to bila samo recesija.

Peščanik.net, 25.08.2017.

________________

1. BNP Paribas je 9. avgusta 2007. kao treća najveća banka na svetu u tom momentu blokirala tri svoja investiciona fonda na tlu SAD i tako oštetila investitore za milijarde dolara. Ima ih u Evropi koji bi time da prigrabe primat u propadanju.
2. Ne bih da nevešto prevodim naziv. Koristi se recimo: „privatni akcionarski“ ili „riziko“ kapital, a i jedno i drugo je samo delimično prihvatljivo, jer su u pitanju fondovi koji kupuju firme, razbucaju ih, reorganizuju i prodaju ono što vredi. Tako obezbeđuju visoke kamate na uloge, ne manje od 250.000 dolara. Ne kotiraju se na Wall Streetu, nikome ne podnose račune. Nazivaju ih i „Novi vandali“, a vide se kao bitan uzročnik krize 2007. godine.
3. Najuprošćenije korišćenje termina „zero-sum“ je u teoriji igara, a podrazumeva da koliko god jedni učesnici gube, toliko drugi dobijaju. Lester Thurow je 1980. godine objavio uticajnu knjigu The Zero-Sum Society – gde među prvima analizira današnje društvo sa tog stanovišta nepravedne preraspodele.
4. Mislim da je manje nasilje nad jezikom, odnosno značenjem ekonomskih termina ako se oni ostave na engleskom, koji je lingua franca za mnoge oblasti. Nasilno prevođenje nije dokaz jezičkog suvereniteta nego neracionalnosti.
5. Termin je skovao Milton Fridman u opusu Optimalna količina novca(Amazon, polovna $25), a podrazumeva stanje kada QE i smanjenje kamata skoro do nule nisu u stanju da pokrenu ekonomiju, pa treba dodavati još novca.
6. Američki vojni budžet je Obama želeo da smanji na 551 milijardu. Međutim, Washington Times tvrdi da je na kraju ipak izneo 610 milijardi. Jedna od prvih mera Trampove administracije bilo je povećanje budžeta za 65 milijardi, što jasno otkriva ratoborne ambicije republikanaca na vlasti. Amerika za vojsku i rat sama izdvaja (640 milijardi – podatak Sipri) više nego narednih devet najmilitarističkijih sila u svetu zajedno.
7. Za krpelja se na arapskom koristi reč sekka, koja istovremeno znači i novčić. Na italijanskom je zecca, a drugo značenja te iste reči je – kovnica novca. Da li je u pitanju slučajnost?
8. M5S je postmoderna tvorevina registrovana u Privrednoj komori Italije kao privatno preduzeće jednog komičara i jednog kompjuterskog gurua. Ima funkciju političke partije/pokreta i po anketama vodi sa oko 30 odsto kao najjača pojedinačna politička snaga. Preletačevićev pokret je neuspela kopija.
9. Market Mogul je jedna od najbrže rastućih finansijskih start-up kompanija koju su osnovali tzv. milenijalci. Imaju vrlo kvalitetan sajt sa dnevnim analitičkim informacijama i nedeljnim izborom tema.

Prekarni radnici

Prekarni radnici svih zemlja, ujedinite se!

– Jesi li ti prekarna radnica? – pitam telefonski, bez prethodnog uvoda, Gabrijelu Ivanov. Profesionalno se poznajemo godinama i činilo mi se da bi Gabrijela mogla biti egzemplarna predstavnica jednog dijela velike i raznorodne vojske prekarnih radnika današnjice.

– Što je to? – pita.

Objašnjavam joj ukratko, kaže da će još pogledati točno o čemu se radi i dogovaramo se za razgovor uživo.

Prekarnost nije sasvim nov pojam na tržištu rada, ali se zadnjih godina češće koristi, jer je i sve više onih koji su njom zahvaćeni. Glavna karakteristika prekarnosti je nesigurnost – rad na određeno vrijeme, povremeni i privremeni rad –  i niska ili nikakva radna prava i zaštita. To su sezonski radnici, radnici na crno, slobodnjaci koji žive od honorara, oni koji obavljaju povremene poslove preko raznih agencija, stručnjaci koji rade po projektima… Za razliku od svojih roditelja, koji su mogli računati na stalno zaposlenje koje im je osiguralo  mirovinsko i zdravstveno osiguranje, definirano osmosatno radno vrijeme, godišnje odmore, slobodne vikende i, na kraju, kakvu-takvu mirovinu, današnji radnik postindustrijskog globalnog kapitalizma često može računati samo na –  permanentnu nesigurnost. Tradicionalni oblici rada i zaposlenosti mijenjaju se već desetljećima na Zapadu pa je tako u osamdesetima povremeni rad porastao za nekoliko posto u ukupnoj zaposlenosti u gotovo svim većim zapadnim ekonomijama. I od onda samo raste. Dok se u počecima prekarni rad predstavljao kao emancipacijski jer je značio veću mobilnost, fleksibilnost, odabir radnog modela koji vam najviše odgovara, što je trebalo poticati motivaciju i kreativnost radnika, u praksi se pokazalo da je fleksibilnost tek druga riječ za nesigurnost, da se takav netradicionalni oblik rada zapravo ekonomski eksploatira, a da radnici umjesto motivacije osjećaju beznađe. Ono što je poslijeratna generacija smatrala izborenim jednom zauvijek – pravo na rad i pravo na posao – počelo se urušavati. Ukinuta su mnoga radna mjesta, ali je ostao posao koji je trebalo obaviti. Posao za prekarne radnike.

Britanski profesor Guy Standing, koji predaje ekonomsku sigurnost, autor je knjige „Prekarijat, nova opasna klasa”, u kojoj objašnjava da je neoliberalna politika proizvela veliki i rastući broj ljudi koji dijele dovoljno zajedničkih iskustava da bi ih se moglo nazvati klasom u nastajanju. Oni su prekarni radnici, a klasu u nastajanju je nazvao prekarijatom. Iako su prekarijatom obuhvaćene različite kategorije ljudi – nekadašnji pripadnici radničke klase koji su deindustrijalizacijom izgubili posao i teško preživljavaju ili visokoobrazovani koji također ne mogu naći stabilan posao – dijele isti osjećaj besperspektivnosti, ali i gnjeva, nepovjerenja u sustav i politiku i nepripadanja široj društvenoj zajednici. Uostalom, danas svatko može postati dijelom prekarijata, rijetki su zaštićeni. Standing prekarijat smatra potencijalnom opasnošću upravo zbog toga što ih frustracija i osjećaj nepravde čine lako zapaljivima i metama ekstremnih politika, koje ih huškaju protiv imigranata jer im, navodno, kradu poslove mada su baš imigranti česte žrtve prekarnog rada. Standing smatra da ta nova klasa može proizvesti nestabilnost u društvu i zalaže se smanjenje neravnopravnosti na tržištu rada. Jedna od mjera koju predlaže je osnovni (ne minimalni!) prihod koji bi bio garantiran svima i od kojeg bi ljudi mogli živjeti. Standing to smatra temeljnim ljudskim pravom. Da se ne radi ni o nikakvoj utopiji, pokazuje primjer Brazila gdje je uvedena praksa osnovnog prihoda.

„Ako imate društvo u kojem su ljudi sigurni i ne boje se što im donosi sutra, tek onda ćete imate ljude koji tom društvu pripadaju, koji su solidarni, koji su produktivni i altruistični“, kaže Standing. Stara je to lekcija države blagostanja: socijalna sigurnost generira političku sigurnost.

Oni koji vjerojatno nisu opasni jer imaju privid rada, makar povremenog i nestabilnog, brojni su prekarni radnici u takozvanim kulturnim i kreativnim industrijama. Te se industrije često navode kao one koje pokreću razvoj gradova i turizma i rad u njima se smatra intelektualno i društveno prestižnim, ako već ne i financijski. No ti su sektori zapravo „leglo“ prekarnog rada. Dobar dio kulturnjaka i kreativaca radi samostalno, u udrugama ili malim agencijama. Njihova se zaposlenost definira kao nestandardni oblik zaposlenosti, a što to karakterizira pojašnjava Studija o zapo­slenosti u kulturnom sektoru Europske unije u doba digitalizacije: fleksibilnost, mobilnost, rad po projektima, kratkoročni ugovori, honorarni rad, volonterske i nisko plaćene aktivnosti, pseudozapošljavanje, pseudosamozapošljavanje. U Europi je u kulturnome i kreativnome sektoru veći udio „nestandardno zaposlenih“ u odnosu na ukupnu  zaposlenost. Sve ih je više i u Hrvatskoj. U posljednje vrijeme sve češće ćete čuti za nekog dizajnera, arhitekta, fotografa, novinara, kustosa, pr stručnjaka, copywritera, prevoditelja, teoretičara raznih, uglavnom humanističkih, područja i tako dalje da je freelancer, što je nerijetko samo bolji naziv za „nezaposlen“. Medijska teoretičarka Marie-Luise Angerer tipičnog radnika u kreativnom sektoru opisuje kao osobu između 25 i 30 godina, obrazovanu, vještu, fleksibilnu, psihički jaku, nezavisnu, nevjenčanu, mobilnu i spremnu za svaku poslovnu priliku. Poslodavcima odgovara da je što više slobodne radne snage; posao uglavnom obavljaju dobro jer ga inače ne bi imali, i to po cijeni koja je manja nego rad stalno zaposlenih, a još im ne moraju plaćati ni mirovinsko i zdravstveno osiguranje.

Gabrijela Ivanov se dobrim dijelom uklapa u tu sliku. Ima 36 godina, fakultetski je obrazovana, nema djece, zadnji stalni posao je imala 2004. godine, odnedavno je samozaposlena u udruzi K-zona koju je osnovala s prijateljicama prije nekoliko godina, ali misli da neće u tom statusu ostati još dugo, bavi se web i video produkcijom, medijima (uređuje portal VoxFeminae), organizira umjetnički festival, razvija vještine društveno odgovornog poduzetništva i više-manje živi po projektima.

– Definitivno sam prekarna radnica. Nisam ni znala što sam – kaže Gabrijela kada smo se našle na Trešnjevci, u blizini ureda u kojem radi. Radni prostor odvojen od životnog joj je novost, godinama je radila od kuće. Odmah na početku razgovora kaže da gubi strpljenje i da je „prvi put, nakon svih godina opiranja, uklonila mentalne prepreke za mogućnost da potraži posao u inozemstvu“.

– Uvijek sam se protivila odlasku vani jer mi je stalo da se ovdje stvari mijenjaju, ali nekada mi se čini da je cijeli trud uzaludan, da se nikako ne pomiče na bolje – kaže. I odmah ublažava rečeno: – Ili se barem pomiče previše sporo.

Kako odmiče razgovor, tako postaje pozitivnija. Očigledno joj je težak dan utjecao na izbacivanje neraspoloženja. Bliži se festival koji organizira – VoxFeminae, posvećen ženskom stvaralaštvu – ne ide sve po planu i moraju se prilagođavati promjenama u zadnji čast.

Gabrijela ima dobru osnovu za pronaći solidan posao u inozemstvu, završila je Fakultet elektrotehnike i računarstva. No, kratko je trajalo dok nije shvatila da joj tipični načini rada u njenoj profesiji ne odgovaraju. Nakon što je diplomirala 2002. godine trebalo joj je samo 15 dana da nađe posao u informatičkoj firmi. Tamo je provela dvije nesretne godine. Dali su joj da radi dosadne administrativne poslove i vjeruje da ju je to dopalo zato što je bila jedina žena. Nisu joj se svidjeli odnosi u firmi ni kako se raspoređuju prihodi i shvatila je da ne želi više raditi za nekoga, već s nekim. Stabilan posao u korporaciji, pristojna plaća, kredit i dobar auto – dakle, život mnogih njenih fakultetskih kolega – nisu joj bili dovoljan motiv. „Ne odgovara mi sustav vrijednosti klasičnog poduzetničkog poslovanja i odbijam raditi unutar njega“, rezolutna je. Mogli bismo reći da se Gabrijela sama „osudila“ na prekarnost za razliku od mnogih drugih koji nisu imali izbora. Ako pristati ili ne pristati na posao koji vam je neprihvatljiv, uopće znači imati izbora. Kasnije je radila nekoliko godina u nevladinim udrugama, spajajući svoja tehnička znanja i društveni angažman, i onda se osamostalila – postala je freelancerica. Bez mirovinskog i zdravstvenog osiguranja, što je njenim roditeljima, naviknutima da se „mora“ imati stalan posao i sve što uz to ide, bio problem, ali ne i njoj. I sada kaže da ne računana mirovinu i da se mora u sljedećih dvadesetak godina pobrinuti za sebe u starosti. „Naučila sam živjeti izvan zone ugode i balansirati u tome“, kaže. Gabrijela zna što znači živjeti izvan ugodnosti; bilo je perioda kada je imala minimalno novaca, spavala kod prijatelja, snalazila se i uvidjela da ako je to najgore što joj se može dogoditi, onda nije strašno. No to podrazumijeva da imate neku jaku socijalnu mrežu unutar koje su se ljudi spremni brinuti jedni za druge ako zatreba. A to nema svatko, niti bi nam prijatelji trebali držati egzistencijalno zaleđe, umjesto onog Standingovog osnovnog prihoda.

Kao i mnogim prekarnim radnicima, i Gabrijeli je njen posao sveukupni način života u kojem se gubi granica između privatnog i poslovnog. Fleksibilnost radnog vremena samo je iluzija, jer zapravo radite stalno, kao što je iluzija i da imate veću slobodu izbora posla jer ste često prisiljeni prihvatiti svaki posao koji vam se nudi, ili zato što vam uistinu treba ili zbog straha da iako ga sada imate, možda ga neće biti sljedeći mjesec. No, Gabrijela ipak kaže da joj je nemjerljiva  pozitivna strane takvog načina rada što je ispunjena jer radi ono što je odabrala.

Mnogi će prekarni radnici reći slično: da su zadovoljni jer sami upravljaju svojim životima i ne robuju u tvrtkama radeći posao u koji ne vjeruju. I kada se s vremena na vrijeme umore od stalnog snalaženja, kao Gabrijela na početku našeg razgovora, ipak neće posustati i tražiti po oglasnicima posao koji će im plaćati račune. No što će biti s cijelom tom novom klasom za dvadeset, trideset godina, kada ne budu više toliko ni fleksibilni, ni konkurentni ni mobilni, kada ne budu možda spremni na spavanje na kauču kod prijatelja ako zagusti, i sa sobom vući djecu ili ih neće imati jer si neće moći priuštiti biti odgovorni za još nekog osim sebe, kao što se već danas prekarni radnici rjeđe odlučuju na roditeljstvo od stalno zaposlenih? Što će tek biti ako ne budu mogli raditi? Gabrijela se nada da će se do tada sadašnji sustav pokazati neefikasnim i da će se urušiti, a da će zaživjeti modeli umrežavanja manjih zajednica koje će biti samoodržive. S obzirom na pesimizam kojim je započela razgovor, neočekivano  optimistična slika budućnosti. Za sada se čini da sustav jede prekarne radnike i još ih k tome uvjerava da su vlasnici svojih života sve dok ne shvate da su mladi i potplaćeni, a da će biti stari i siromašni. No možda je Gabrijela u pravu kada kaže da radije bira stvarni osjećaj nesigurnosti, nego lažne sigurnosti. „Ionako su svi danas u nesigurnoj poziciji, samo što se oni koji imaju stalni posao uljuljkaju u tu lažnu sigurnost, dignu kredit i tek se onda uvale u stvaran problem “, kaže. Bio je petak navečer, nešto prije sedam sati kada smo se rastale. Gabrijela se vratila na posao, trebalo je još raditi.

Barbara Matejčić: Čovjek i prostor, 02.01.2013.

Život prostitutki na beogradskoj kaldrmi u 19. veku

• Dušan Komarčević

---

Janković: Telesno kažnjavanje beogradskih prostitutki u 19. veku

0:03:35

0:00:00/0:03:35

▶

 Direktan link 

Janković: Telesno kažnjavanje beogradskih prostitutki u 19. veku

Kata Nesiba, prostitutka koja je u Beogradu živela i radila 1800-ih godina, glavna je junakinja istoimene knjige Ivana Jankovića, pravnika i sociologa u penziji. Ispisujući životopis ove „beogradske bludnice i njene borbe za ustavna prava“, autor na osnovu arhivskih dokumenata pokušava da rekonstruiše istorijski period u kojem na „usijanoj beogradskoj kaldrmi“ svoje usluge pružaju seksualne radnice i radnici.

Nakon što je prvi put objavljena 2014. godine, knjiga „Kata Nesiba i komentari“ (koju u koautorstvu potpisuju Ivan Janković i slikar Veljko Mihajlović, potonji je autor ilustracija u knjizi) doživela je novo, dopunjeno izdanje koje je ove godine izašlo pod okriljem beogradske Fabrike knjiga.

Ivan Janković za Radio Slobodna Evropa govori o tretmanu kojem su bile izložene prostitutke, ali i pripadnici LGBT zajednice u Srbiji 19. veka. Takođe, sa ovim višedecenijskim zagovornikom ukidanja smrtne kazne i jednim od osnivača Fonda za humanitarno pravo, razgovaramo i o tome dokle je Srbija stigla sa pravosudnim procesuiranjem ratnih zločina iz ratova devedesetih, kao i zašto se nakon teških zločina u javnosti čuju glasovi da ponovo treba uvesti smrtnu kaznu.

RSE: Kako ste se, kao pravnik, odlučili da se upustite u istraživanje o životu jedne seksualne radnice u devetnaestovekovnom Beogradu, iz čega je na koncu proizašla knjiga „Kata Nesiba i komentari“?

Ivan Janković: Nisam to učinio kao pravnik. Moj interes, kao pravnika i kao sociologa, vrlo dugo je bila smrtna kazna. Pre trideset i više godina sam, pored ostalog, počeo da istražujem istoriju smrtne kazne u Srbiji, i to na arhivskoj građi. Radeći u arhivu natrapao sam na Katu Nesibu, za koju sam na početku mislio da je Šugava Kata. Naime, Vuk Karadžić je u nekim intrigama nabeđivan da je, kao predsednik Magistrata, to jest Beogradskog suda, početkom 1830-ih godina, u sudski konak, gde su sudije, pa i on, stanovale i radile, doveo jednu bludnicu, poznatu kao Šugava Kata. Pamteći to, kada sam naišao na tu Katu, onda sam to zabeležio i sve kasnije što sam decenijama radio, gomilala se ta građa i pokazalo se da su u pitanju različite osobe, Kata Nesiba nije Šugava Kata, ali Šugava Kata jeste postojala. I o njoj sam našao nov materijal, koji čak nije ušao ni u ove komentare.

Ona je takođe bila javna bludnica, zvala se Katarina Miljković, ali poznatija kao Šugava Kata. Nisam ovu Katu istraživao kao pravnik, nego je to jedna usputna, slučajna posledica mojih istraživanja koja su se ticala smrtne kazne.

Batina i kamdžija za vanbračni polni odnos

RSE: Do kakvih saznanja ste došli o položaju seksualnih radnica i radnika u Beogradu u prvoj polovini 19. veka?

Ivan Janković: U Beogradu, u prvoj polovini 19. veka, prostitucija nije bila u stvari zabranjena. Bilo je zabranjeno nešto drugo, mnogo šire od prostitucije, bili su zabranjeni nebračni polni odnosi, to je uključivalo i predbračne i vanbračne i sve druge polne oblike, uključujući recimo homoseksualne odnose. Sve je to bilo zabranjeno i sve je to predstavljalo blud, blud odjejanije i smešenije – smešali su se.

To je jedan pristup koji je ta mala autonomna, polu-autonomna, pa autonomna Srbija u stvari preuzela iz Osmanskog prava. U Osmanskom carstvu, u šerijatskom pravu, zina, to je bio naziv, je označavala isto to što i blud odjejanije i smešenije kod nas. Prostitucija per se nije bila kažnjiva, ali su prostitutke kažnjavane, kada god bi bile uhvaćene. Kažnjavane su i njihove mušterije jer su se upuštali u nebračni seksualni odnos.

Prostitucija u Srbiji u 19. veku nije bila kažnjiva ali vanbračni odnosi jesu

RSE: Kakve su bile kazne za one koji uđu u taj odnos?

Ivan Janković: Kazne su bile telesne i progonstvo. Kumulativno, nekada samo jedno, nekada samo drugo. Već od 1830-ih to sve češće može biti i kazna zatvorom. Opet kumulativno, tako da ste mogli otići u zatvor, biti telesno kažnjeni i onda prognani.

Telesna kazna, koja je u Srbiji primenjivana vrlo intenzivno, ukinuta je tek 1873. godine. Izvršavala se nad muškarcima štapovima ili batinama, nad ženama kamdžijama i nad decom rozgom – trskom. Broj kamdžija, koje su seksualne radnice dobijale, kada bi bile kažnjene, varirao je, ali je uglavnom bio između dvadeset i pedeset. Slično je, ponavljam, bilo i sa njihovim klijentima muškarcima, koji su bili kažnjavani štapovima po debelom mesu.

Srbija je dosta toga preuzela iz Osmanskog prava, što nije čudo, ona je bila deo te imperije vekovima. Telesna kazna je naravno bila česta i u Osmanskom carstvu, međutim ona se tamo izvršavala falakama, krivci su tučeni, udarani po tabanima. U Srbiji je telesna kazna podjednako često, ako ne i češće primenjivana, ali krivci nisu tučeni po tabanima, očigledno zato da se ne bi pravila veza, analogija, sa turskom vlašću, nego po debelom mesu.

RSE: Zanimljiv detalj je odnos tadašnjih vlasti prema veneričnim bolestima. U Srbiji 1800-ih one su bile rasprostranjene, pa Vuk Karadžić u jednom trenutku predlaže knezu Milošu Obrenoviću da osnuje bolnice za lečenje „venerija“. Na to mu knez Miloš odgovara: „Vala, kada nas niko nije čuvao ni lečio, nećemo ni mi nikoga.“ Slično poručuje i institucija Upravitelni Sovjet, preporučujući građanima da „svaki sebe čuva“. Sa današnje distance, to je prilično nehuman odnos?

Ivan Janković: Da, ali opet moraju da se povuku bitne razlike između toga i sadašnjeg vremena. Polne bolesti, naročito sifilis, koji tada nije bio izdiferenciran medicinski, ne govorim o Srbiji, govorim o Evropi, se u Srbiji pojavio i raširio u vreme Prvog ustanka. Pretpostavlja se da su ga donele ruske trupe, koje su se sukobljavale sa Turcima, naročito na teritoriji istočne Srbije. Tako da je taj sifilis, koji se tada zvao "francuska bolest", kao što su se odevali ljudi ala franga, tako je i frenga bila "francuska bolest". Naziv dolazi iz Turske, ali se i ovde koristio.

Tek kada su jasno izdiferencirani simptomi i uzroci sifilisa, a to je u Evropi bilo tek krajem 1830-ih godina, i kada su uvedene neke relativno efikasne terapije, koje su ujedno bile i škodljive, živa se najviše koristila za lečenje sifilisa, tek onda, po padu Miloša Obrenovića, ustavobraniteljskom režimu počinje koliko-toliko sistematska profilaksa, prevencija i terapija i suzbijanje veneričnih bolesti.

Muški haremi i mladići u ženskoj odeći

RSE: U jednom segmentu knjige bavite se položajem LGBT zajednice tokom 1830-ih godina u Beogradu. To je na neki način i poruka ovdašnjim zastupnicima najradikalnijih homofobnih ideja, da homoseksualnost nije postojala kod Srba dok nam „mrski Zapad“ to nije poturio kao kukavičje jaje?

Ivan Janković: Postojalo je, naravno, uvek i svuda. Ali, Dušane, razumem da vi hoćete da napravite tu paralelu. Međutim, govoriti o LGBT zajednici u Srbiji u prvoj polovini 19. veka, kao i govoriti o njoj u Engleskoj, Francuskoj, Italiji, ili bilo kojoj drugoj daleko razvijenijoj zemlji, je prosto besmisleno. One su mogle postojati isključivo kao tajne, kao prikrivene, kao klandestine grupe i kao takve su i postojale. Gej prajda nije moglo biti.

Gej prajda nije moglo biti, ali je beogradski vezir imao miljenike

Tu se meša nekoliko tema. Jedna tema je odnos prema seksualnosti u Osmanskom carstvu, na Orijentu uopšte. Držanje muškog harema je bilo potpuno legitimno. Sultani, i ne samo sultani, već i velikodostojnici, uključujući i beogradskog vezira, koji je relativno sitan činovnik, su držali, kako ženske, tako i muške hareme. Beogradski vezir je imao đojlene. Đojle znači miljenik, neko ko je drag, mlade ljude za čije izdržavanje je Srbija davala novac u okviru danka, koji je davala Porti, posebno veziru za izdržavanje njegove svite. Ničeg sličnog u hrišćanskim društvima nije bilo. Prosto je bilo nezamislivo da jedan hrišćanski monarh ima svoj harem uopšte, a pogotovo muški harem. To je ogromna razlika između hrišćanstva i islama u ovom periodu. To je jedna nit.

Postojanje takvog odnosa prema seksualnosti u Srbiji, u prvoj polovini 19. veka, nije moglo ne uticati na stavove hrišćana, dakle i Srba, koji su činili većinu tog hrišćanskog stanovništva, na njihove stavove prema homoseksualnosti uopšte.

RSE: Na koji način je uticala?

Ivan Janković: Uticalo je tako što se stvarnost prihvatala. Ako ste živeli u jednoj varoši, sada govorim o periodu sve do kraja 1830-ih, pa i duže, u kojoj je glavni velikodostojnik imao homoseksualne odnose sa svojim haremom, takoreći javno, ne mislim da su odnosi bili javni, ali njihovo postojanje se nije krilo, to mora da izmeni vašu ideju u nekoj meri. Vi ste onda to kao hrišćani racionalizovali time da je to samo još jedan primer grešnosti i neprihvatljivost islama, kao vere i religije, i mogli ste da gradite čvrst otpor prema takvim praksama.

Druga nit koja je tu relevantna je da u toj jednostavnoj seljačkoj zajednici, koja je činila veći deo Srbije, represivni aparati, koji su seksualnost potiskivali, nisu bili onako jaki i rafinirani kao što su postali kasnije sa civilizovanjem te mase. Tako da koliko god da je osuđivano povremeno mešanje ili smešanije ili blud, nisu predstavljala tako veliki šok, kao što su to činila kasnije, u 19. veku i sve do sredine 20. veka. Mi to i danas posmatramo sasvim drugačije, zato što su to danas ustavom zagarantovana prava. Prava na seksualnu orijentaciju.

RSE: Za današnje čitaoce interesantno je da su u Beogradu tokom 1830-ih ordinirali i transvestiti. Zapravno, dečaci koji su nosili žensku odeću. I bili su izuzetno popularni.

Ivan Janković: Kako da ne. To su čočeci. Već za njih je transvetiti jedan anahronizam, zato što mi to danas kažemo. Čočeci su mladi muškarci, po pravilu, posebno obučavani za pesmu i igru. Oni su u Osmanskom carstvu, po pravilu, poticali iz neosmanskog stanovništva, dakle iz manjinskog, hrišćanskog, ali ne samo hrišćanskog, bilo je i Albanaca, od hrišćana Jermena, koji su bili posebno na ceni. Bilo je naravno i Srba među njima.

Čočeci su mladi muškarci, po pravilu, posebno obučavani za pesmu i igru

Oni su predstavljali svoju veštinu u kafanama. Imali su svoj esnaf. Putovali su u malim grupama. Te grupe su se zvale čok ili ćok. Pod rukovodstvom starijeg muškarca, koji se zvao čok paša, koji je vodio računa o njima, koji je ugovarao poslove. Tako putujući, zadržavali su se prema okolnostima i tamo gde ima interesa. Gde naiđu na publiku, onda se tamo zadrže, manje ili duže, pa izvode svoje veštine u jednoj kafani ili u nekoliko kafana ili kako kada.

Bilo je pokušaja i u samom Carigradu da se zabrane ta predstavljanja čočeka, jer su, kao i obično kod svih tih graničnih delatnosti koje su na ivici zakona, bile povezane sa drugim oblicima kriminaliteta. Pre svega, često su dovodili do nasilja. Naravno, ti pokušaji zabrane nikada ne mogu da budu uspešni, pa nisu bili ni tada. U Beograd su povremeno dolazile grupe čočeka i izvodili svoj program u kafanama. Na Dorćolu ima takav jedan slučaj, koji je opisan u knjizi, vrlo tragičan, gde je jedan čoček iz ljubomore ubijen i tako dalje.

RSE: Knjiga pokazuje i jedan brutalan odnos prema ljudskom telu, prvenstveno ženskom. U jednom odeljku knjige pominjete glagol „bastisati“. Činu bastisanja su bile izložene žene koje ne pripadaju većinskoj veri.

Ivan Janković: Bastisati prosto znači udariti, osvojiti, to se odnosi pre svega na gradove, gradovi se bastišu. Neprijatelj se kao takav bastiše, a bastišu se i žene, koje u ratnim dejstvima budu zarobljene. Bastisanje podrazumeva nasilje i to je manje ili više nasilna obljuba ili oblik silovanja, međutim ne samo to. Bastisane žene su, po pravilu, prevođene u onu veru kojoj je pripadao taj koji ih je bastisao i to se ciklično ponavljalo. Ponekada po više puta u jednoj generaciji.

Uzmimo samo primer Beograda. Beograd je 1806. godine pripadao Porti. Imao je garnizon i bio je turski grad. Njega su 1806. godine osvojili srpski ustanici. Oni su tada masovno bastisali žene i sve što se zateklo, od Turkinja, kako su ih zvali, iako to naravno uopšte nisu morale biti Turkinje, svakako muslimanke, sve bez izuzetka su bile silovane, pokrštene i vrlo često uzimane kao ljubavnice ili žene, puno takvih primera je bilo.

Sve što se dogodilo 1806. godine, kada su Srbi ušli u Beograd, se ponovilo 1813. godine, kada su Turci ušli u Beograd i sve te žene, koje su tada naravno bile sve hrišćanke, neke od ranije, neke pokrštene, sve one su bastisane. Upravo ta sudbina je stigla majku junakinje ove knjige, majku Kate Nesibe.

U 19. veku uopšte, telo je bilo objekt i to objekt na kome su se mogle izvršavati kaznnu. Javna batinjanja, i to važi za celu Evropu, javna pogubljenja, izlaganja leševa pogubljenih, izlaganja odsečenih glava, to je bila svakodnevnica. Vi ste, odrastajući u bilo kojoj varoši, uzmimo Beograd, svako malo mogli da vidite neko ljudsko telo podvrgnuto ekstremnom nasilju, torturi, smrti, komadanju i tako dalje. U Srbiji, do 1851. godine, su leševi pogubljenih osuđenika stavljani na točak, običan kolski točak, na koji se mrtvo telo zaveže, pa se taj točak uglavi na jednu visoku motku, pa se motka pobije u zemlju i prema presudi telo ostaje dotle dok ne strune.

Dakle, kada vi odrastate u takvom svetu, u svetu u kome su iznakažena tela javno izložena pred vama, sa nekom pedagoškom idejom, ona su tu, da bi ste vi prilagodili svoje ponašanje, da ne bi ste završili kao i oni. Velike promene u odnosu prema ljudskom telu su u Srbiji nastupile 1850-ih godina, tada je ukinuto stavljanje tela na točak, izlaganje glava i tako dalje.

RSE: Interesantno je da je iznad sudske vlasti, bila reč knjaza Miloša. U pojedinim slučajevima se i sama Kata, nezadovoljna sudskom odlukom, obraća knjazu, čija reč je ponekad jača od zakona. Koliko se u današnjoj Srbiji zadržao taj model da je uticajni pojedinac jači od slova zakona?

Ivan Janković: Mislim da tu poređenje nije moguće. Naime za vreme prve Vlade, od 1815. do 1838. godine, Miloš je bio pravi apsolutistički vladar. U prvim decenijama, sve do 1830, u stvari nije ni bilo sudova u pravom smislu te reči. Tradicionalno, kao i u drugim srednjevekovnim društvima u Evropi, u monarhu vladaru se objedinjuju sve grane vlasti. On je i zakonodavac i sudija i izvršitelj. U stvarnosti naravno postoji čitav jedan aparat koji te njegove funkcije vrši, ali one su sve u njemu. Tako je bilo i u Srbiji do 1830, pa i do 1838. godine.

Te 1838. godine Turski ustav razdvaja, izričito, eksplicitno, tri grane vlasti i zabranjuje, pokušava da uspostavi neku ravnotežu. Od tada imate sudove i od tada Miloš Obrenović više ne može da vlada, a on ne može da vlada zato što on ne može vladati po Ustavu. On je i psihološki jedan apsolutni samodržac. Kada su ga pitali, kako će on sada po Ustavu vladati, pitao ga je jedan strani putnik, on je odgovorio: „Neću ga se držati.“ To je naravno tačno. Dakle za period prve Miloševe Vlade, poređenje iz ovih razloga se ne bi moglo držati sa današnjicom.

Spomenik knezu Mihajlu Obrenoviću na Trgu republike u Beogradu

Drukčije stoje stvari sa periodom posle 1838. godine, periodom ustavobraniteljskim, kako se zove taj režim do 1858. godine i kasnije drugom Vladom Miloša i Mihaila Obrenovića. Tu načelo sudske nezavisnosti trpi ogromna ograničenja, ali ona su ustavna. Ona proizilaze iz Ustava iz 1838. godine i kasnijeg Mihailovog ustava, odnosno jednog skupa ustavnih zakona. Zbog toga ministar pravde može da utiče najdirektnije, legitimno, na odluke sudova.

Treba imati na umu i da su i ti sudovi i te sudije u periodu, cela prva polovina 19. veka, naravno pa i mnogo kasnije, bili ljudi nevični pravu, to su često bili nepismeni ljudi. Oni su u stvari bili spremni da sude po osećaju za pravdu, u vreme kada je Srbija već dobijala jedno obimno zakonodavstvo, koje bi sudija morao da poznaje. Zbog toga su upravne vlasti, pre svega Ministarstvo pravde, na jedan način i pomagali sudovima, kada su vršili takav uticaj.

Kondom kao 'sredstvo za izvršenje prekršaja'

RSE: Kata Nesiba se može čitati i kao priča o osobi sa margine, koja se bori za svoja prava. Za života glavne junakinje vaše knjige doneseni su prvi srpski ustavi: 1830., 1833., 1835. i 1838. godine. Čini se da je ona, iako nepismena, shvatala značaj „najvećeg pravnog akta“?

Ivan Janković: Mislim da je to malo preterano reći. Ali je, iako nepismena, naravno, shvatala značaj koju pravna zaštita daje i kada god je mogla, tu zaštitu, koja joj je po pravu pripadala, ona je i tražila.

RSE: Gde je Srbija danas po pitanju zakonodavstva, kada je reč o oblasti prostitucije?

Ivan Janković: Ona je, neki kažu slučajno, uvela kažnjivost za klijente, kupce seksualnih usluga i to je jedan novitet, a kada pitate gde je komparativno u odnosu na druge zemlje, onda je najbolje to opisati ovako – u Srbiji je prostitucija kriminalizovana, ona je kažnjiva, i to nije dobro, to nikada nije dobro. Ne samo što je kažnjiva, kao što je bila proteklih sto godina, ne baš sto, ali u socijalizmu svakako, nego je delo, koje bi trebalo da bude trajno, to je bavljenje prostitucije, prostitucija u vidu zanata, vrlo teško dokaziva.

Danas se seksualne radnice kažnjavaju samo zato što se zateknu na određenim lokacijama, kao što je čuveni „picin park“ i što kod sebe imaju kondome. Čak u sudskoj praksi, praksi prekršajnih sudova ima puno primera da su u prekršajnom postupku kondomi oduzimani kao sredstvo izvršenja prekršaja, što je jedna teško prihvatljiva praksa.

Problematičan zakonodavni okvir za bavljenje prostitucijom u Srbiji

RSE: U stručnim krugovima i među aktivistima vodi se debata o „švedskom modelu“, prema kojem se kažnjava mušterija. S druge strane, u Nemačkoj i Holandiji prostitucija je dekriminalizovana, a seksualne radnice plaćaju porez i teče im radni staž. Šta vidite kao bolje rešenje za Srbiju?

Ivan Janković: Svakako dekriminalizovanje prostitucije i to će jednog dana da se desi. Postoje mnogi drugi mehanizmi kojima se može štiti dostojanstvo žena i muškaraca, osoba koje se bave prostitucijom. Kriminalizacija prostitucije ne može i nikada nije donela nikakvog dobra. Naveo sam ovaj drastičan primer oduzimanja kondoma, kao sredstva izvršenja krivičnog dela.

To nas čeka, kada, to zavisi delimično i od aktivnosti upravo ovih NGO-a na koje ste mislili. Nije to samo JAZAS, tu je i Astra. Imali ste čitav niz nekih istraživanja i izveštaja sa tih istraživanja koji su vrlo dobri i to je neki proces koji nas čeka.

Za suočavanje s ratnom prošlošću potrebna smena generacija

RSE: Izađimo malo iz teme kojom se bavite u knjizi. Bili ste među osnivačima Beogradskog centra za ljudska prava, kao i Fonda za humanitarno pravo. Kako vam iz današnje perspektive izgleda proces tranzicione pravde u Srbiji?

Ivan Janković: Mislim da taj proces zahteva vreme. Kada kažem vreme, zahteva smenu generacija. Generacija se obično uzima na 30 godina. Sličan slučaj vredi imati na umu – Nemačku koja se naravno ne može porediti sa Srbijom ni po zločinima, niti po bilo čemu drugom, govorim o Drugom svetskom ratu.

Jedan istoričar, Helmut Dubil, je napisao izvrsnu knjigu „Niko nije slobodan od istorije“. On je uzeo da pregleda zapisnike nemačkog Parlamenta od 1950. godine, pa do ne znam kada, tražeći reč „žrtva“, sa namerom da vidi ko se smatra žrtvom i ko je smatran žrtvom. Ustanovio je da su u prvih dvadeset godina takoreći žrtve isključivo Nemci. Kada se govori o žrtvama, govori se o Nemcima, i to bilo kao žrtvama nacizma, žrtvama zavedenim od Hitlera i tako dalje, bilo kao žrtve savezničkih bombardovanja i nasilja. Tek krajem šezdesetih godina, počinje da se govori o Jevrejima kao o žrtvama, po prvi put se to pominje u Parlamentu.

Naravno od ranije se to znalo, uostalom Nirnberška suđenja su to vrelo jasno pokazala, svet je bio toga svestan, ali do te promene u svesti dolazi u Nemačkoj tek kada se ta ratna generacija zameni, kada dođe do smene generacija.

Mislim da će se nešto slično događati i kod nas, a ne samo kod nas nego u celom ovom regionu, pa i u drugim slučajevima.

RSE: Imate vere u to da će neke buduće generacije napraviti taj korak koji je napravljen u Nemačkoj, uprkos tome što odrastaju u društvu koje konstantno radi na poricanju onoga što se dešavalo tokom devedesetih?

Ivan Janković: Upravo tako, zato što je prirodna reakcija uvek suprotna. Baš ta okolnost, da je poricanje dominantan diskurs, izaziva reakciju i potrebu da se raskrinka i da se uđe ispod poricanja i vidi šta je to tamo dole.

Beogradske sveće za Srebrenicu

0:02:27

0:00:00/0:02:27

▶

 Direktan link 

RSE: Autor ste knjiga o smrtnoj kazni „Na belom hlebu: Smrtna kazna u Srbiji 1804. – 2002.“ i „Smrt u prisustvu vlasti“. Svaki put, kada se u Srbiji desi neki gnusan zločin, deo javnosti, naročito na društvenim mrežama, pokrene pitanje ponovnog uvođenja smrtne kazne, koja je ovde ukinuta 2002. godine. S obzirom na to da ste, osim prava, doktorirali sociologiju, ali i bili višedecenijski zagovornik ukidanja ovog oblika kažnjavanja, kako objašnjavate ovu pojavu?

Ivan Janković: Mislim da je prirodna. Isto se događa svuda u svetu. Radi se o jednom jakom porivu retributivnom, odmazde. Za većinu ljudi svuda, možda sa nekim malim izuzetkom nekih severnoevropskih zemalja, odmazda je prirodna reakcija. Kada god se desi gnusan zločin, a mediji ga učine još gnusnijim, većina ljudi traži smrt, zato što im se čini da je to jedino pravedno. "Oko za oko, život za život".

Često se zaboravlja da je taj zakon taliona „život za život“, koji nalazimo u Starom zavetu, u stvari predstavljao svojevrstan civilizacijski iskorak, jer on manje nalaže smrt za smrt, a više hoće da ograniči broj smrti, zato što je odmazda, sama po sebi, nekontrolisana. Ako vi, kao pripadnik drugog plemena, ubijete nekog iz mog plemena, ja neću samo vas da ubijem, nego ću da ubijem sve vaše, da vas zatrem. Zakon taliona hoće ograniči tu razobručenu odmazdu, tako što propisuje da se ne sme uzeti više od jednog života ako je jedan život izgubljen.

Ta reakcija je, dakle, prirodna. Naravno, to ne znači da treba uvesti smrtnu kaznu, daleko od toga. To je pitanje, samo jedan primer, jedna oblast u kojoj populistički sud ne može biti uvažen, zato što je protivan osnovnim vrednostima na kojima naša moderna društva počivaju.

RSE: Kako prosečnom građaninu, prezasićenom tabloidnim napisima o takvim teškim zločinima, objasniti zašto je važno da smrtna kazna ne bude vraćena?

Ivan Janković: Najjednostavniji odgovor je zato što smo obavezni, ugovorima koje smo potpisali, da ne uvodimo smrtnu kaznu. Pripadnost Savetu Evrope, organizaciji kojoj mi pripadamo, isključuje mogućnost da države članice primenjuju i uvode smrtnu kaznu. Bio je uslov za pristupanje Savetu Evrope, ukidanje smrtne kazne. To bi bio jedan formalno pravni odgovor da tako kažem.

Drugi, dublji sloj, koji je mnogo važniji, je da retributivni nagon, poriv i potreba za retribucijom, koliko god da je još uvek prisutan, u većini našeg društva, je istorijski stalno ograničavana i to ograničavanje retributivnog, kao i nekih drugih poriva, upravo čini civilizacijski proces. U tome se civilizacija ili uljudba sastoji.

Intervju nedelje: Ivan Janković

0:00:00/0:22:02

 Direktan link 

RSE: Na kraju, vratimo se junakinji vaše knjige. Da živi u današnjoj Srbiji, da li bi Kata Nesiba bila javno eksponirana starleta ili seksualna radnica iz „andergraund“ miljea?

Ivan Janković: Mislim ovo drugo. Pomalo sam zaljubljen u Katu i mislim da se ona nikada ne bi spustila do estrade, imala je suviše jaku ličnost.

• 

  Dušan Komarčević

  Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.