DINKO GRUHONJIĆ: VOJVODINA – POSLOVNI POTEZ KOJI BEOGRADU DONOSI PROFIT ČITAVO STOLEĆE

27 Nov 2018 

Cirkus je, barem privremeno, otišao iz našeg grada, ali će se sasvim sigurno vratiti…

Monarh u pokušaju, Aleksandar Vučić, otkrio je u nedelju spomenik kralju Petru Prvom u Novom Sadu. Na Trgu republike, sa zastavom republike koju “krasi” kruna, sa himnom Bože pravde, u zemlji koja je po ustavu sekularna i republika.

Postavljen je, dakle, spomenik kralju koji nije svraćao u Novi Sad niti je bio kralj u vreme kada je Novi Sad oslobođen posle Prvog svetskog rata. Kralj Petar je abdicirao još u junu 1914. godine u korist sina Aleksandra, koji je – kao regent – zajedno sa radikalskim prvakom Nikolom Pašićem vodio politiku. Petar jeste bio relativno popularan u narodu, ali ništa više od toga. To jest, nije imao vlast, nije imao uticaj, a njegova popularnost korištena je u propagandne svrhe.

Kralj Petar na spomeniku, naravno, jaše konja, a konj uz to ima podignutu jednu nogu. No, pojedini stručnjaci tvrde da je i to falsifikat. Jer, kad je spomenikom prikazan jahač, pravilo je da podignuta noga konja znači da je umro od posledica ranjavanja. Kada su obe konjske noge podignute, to simboliše da je poginuo u borbi. Dok sve četiri noge na zemlji znače da je junak na konju umro prirodnom smrću. Kralj Petar je umro prirodnom smrću 1921. godine u Beogradu.

U novembru ove godine obeležena je stota godišnjica ulaska srbijanske vojske u Novi Sad, 9. novembra 1918. godine. Cinici su predložili da se na ulazu u Novi Sad podigne ogromni slavoluk tom događaju. I da na njemu, u znak sećanja i zahvalnosti, budu ispisana imena svih onih koji su poginuli u oslobađanju Novog Sada. “Mali” problem predstavlja istorijska činjenica da tada niko nije poginuo. Zašto? Zato što Novi Sad nije ni trebalo oslobađati, pošto se austrougarska vlast i vojska već bila povukla iz njega.

Da stvar bude gora, srbijanska vojska je kasnila tri dana da “oslobodi” Novi Sad. Nakon povlačenja K&K vojske i administracije, vlast u gradu su organizovali “dezerteri”. Navodno su čak pitali srbijansku vojsku, kada je konačno stigla: “Pa, di ste dosad?”.

Svake godine malo izaziva jezu činjenica da se ovakvi slavni datumi obeležavaju uz prisustvo državnih, vojnih i crkvenih “velikodostojnika”. Pošto to podosta liči na Španiju generalisimusa Franka ili Italiju Benita Musolinija. A Benito, kada se prevede sa italijanskog, na srpskom se kaže – Dobrica. Kultovi “oslobađanja” i slavljenja smrti su tipični za profašističke diktature.

Onda su 24. i 25. novembra 1918. održane ujediniteljske skupštine, koje su proglasile priključenje Bačke, Banata, Baranje i Srema Kraljevini Srbiji. Na tim skupštinama, međutim, učestvovali su samo predstavnici slovenskih naroda, dok Mađari i Nemci nisu imali pravo glasa. U brojkama to znači da oko 60 odsto neslovenskog stanovništva nije imalo pravo glasa na tim “narodnim skupštinama”. Ali, tako nekako to uvek izgleda nakon poraza i pobede u ratu. Samo što se onda to jasno i glasno kaže, a ne ovako, spektaklom kojim odjekuju laž i praznina, kojim se zapravo poništava sve što je bilo dobro pre jednoga veka. Zašto? Verovatno zato što bi se onda logično nametnuo i odgovor da je Kosovo krajem 20. veka izgubljeno u ratu sa celim svetom. I onda i pitanja kako smo uopšte došli u takvu situaciju i koji su političari odgovorni za to. A odgovor bi bio: ovi isti koji su sada na vlasti. Falsifikatori.

Ništa od toga nije ni spomenuto u okviru “spektakularnog” obeležavanja 100. godišnjice priključenja Vojvodine Srbiji. Čak je korištena i reč “prisajedinjenje”, koje nema u originalnom dokumentu odluke iz 1918. godine. Tamo lepo piše “priključenje”. A “prisajedinjenje” valjda zvuči arhaičnije, kao iz knjiga starostavnih, da se podcrta da je reč o odluci iz pravednih davnina i istorijskih dubina. Kao i obično, da bi spektakl bio “spontano” uvećan, u Novi Sad su stigle na desetine i stotine autobusaiz cele Vojvodine i Srbije. Pa je “reporterka” Radio-televizije Srbije u živom uključenju u program rekla da se u Novom Sadu okupilo “više hiljada, khm – više stotina hiljada ljudi…” A proslavu je “uveličao” i novopečeni predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik. On je i inače počesto u Vojvodini. Zlobnici kažu da je to zato što mora da kontroliše investicije u brojne monumentalne nekretnine.

I sve se to događalo u glavnom gradu Vojvodine u kojem je jedan ubijeni političar iz vremena pre Prvog svetskog rata dobio ulicu (Miša Dimitrijević), a njegov ubica, antisemita iz Radikalne stranke – i bulevar i spomenik (Jaša Tomić). U gradu u kojem se i opozicija, koja se predstavlja kao nekakva alternativa Vučićevom kriminalnom ultranacionalističkom režimu, priključila obmanama vlasti tako što je polagala cveće na grob tog istog radikala Jaše Tomića.

Doduše, već 1919. u radikalskom listu “Zastave” objavljen je tekst pod nazivom “Plači, Vojvodino!” Dosanjali su ujedinjenje sa majčicom Srbijom, ali su potom brzo ukapirali da su stvari sve samo ne ružičaste, to jest da je bratska matica nekako više kolonizatorsko-pljačkaški nastrojena spram braće severno od Save i Dunava. A u Vojvodini postoji stara izreka: “Ako smo braća, kese nam nisu sestre”. Kakvo srdačno oduševljenje “prisajedinjenjem” odmah posle 1918. godine, takvo slavlje i 100 godina kasnije.

Dakle, kakav je bilans Vojvodine u proteklih 100 godina, koje je provela u različitim Jugoslavijama, a sada po prvi put, od 2006. godine, u nezavisnoj Srbiji (ne računajući onih pet-šest dana, od 25. novembra do 1. decembra, kada je proglašeno osnivanje Kraljevine SHS)? Te, 1918. godine, Vojvodina je po stepenu ekonomske razvijenosti bila uz bok Sloveniji, razvijenija od Hrvatske i mnogo razvijenija od ostalih jugoslovenskih krajeva. Danas je Vojvodina i zvanično okarakterisana kao nedovoljno razvijeni region nerazvijene Republike Srbije…

Noć nakon otkrivanja spomenika kralj Petru Prvom, na tom istom Trgu republike prelepljene su table sa nazivom trga plakatima “Trg Republike Vojvodine”. Pre toga, u subotu ujutro, osvanule su u više vojvođanskih gradova nalepnice “Posle 100 godina i Hong Kong je rekao doviđenja“,koje je potpisala organizacija Mlada Vojvodina, a potpis je ilustrovan nazivom organizacije i zvezdom petokrakom. Da li je u pitanju rađanje ili simuliranje otpora, pokazaće vreme.

Cirkus je, barem privremeno, otišao iz našeg grada, ali će se sasvim sigurno vratiti…

(Lupiga) 

Kako je Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića

Piše: dr Miloš Savin, istoričar
Gradski odbor Lige socijaldemokrata Vojvodine 28. oktobra poručio je da bi spomenik  Jaši Tomiću trebalo izmestiti iz najužeg centra grada i postaviti ga na neku primereniju  lokaciju. Recimo, u dvorište policijske stanice u Ulici Miše Dimitrijevića u Novom Sadu. Nekoliko dana kasnije, 5. novembra, kamere su zabeležile kako je predsednik LSV  Nenad Čanak prilikom otvaranja prolaza Milana Mladenovića u Novom Sadu, lično gradskim čelnicima sugerisao da bi to trebalo učiniti. Gradski odbor LSV, u stvari, oglasio se povodom ocena da bi sadašnjem Trgu republike u Novom Sadu trebalo dati ime po Aleksandru Tišmi koji je već dobio ulicu par stotina metara dalje. Liga je poručila da Tišma zaslužuje u Novom Sadu i ulicu i spomenik i spomen-sobu i šta god još može imati, ali je pogrešno njegovo ime davati onome što su betonom i behatonom napravili  od sadašnjeg Trga republike, te da je bolje da Trg republike ostane Trg republike, a da  Tišma dobije spomenik u srcu Novog Sada, da bude tu, među Novosađanima. Recimo,  na mestu spomenika Jaši Tomiću. Liga socijaldemokrata Vojvodine oštro se protivila  kada je u vreme Maje Gojković i tadašnje radikalske vlasti, Jaša Tomić uopšte dobio  spomenik u Novom Sadu, a naročito na toj lokaciji, uz obrazloženje da je „reč o dokazanom antisemiti i ubici Miše Dimitrijevića“. Ova stranka je takođe isticala i da su  baš na tom mestu, 7. oktobra 2007. godine, neonacisti iz „Nacionalnog stroja“ kod tog  spomenika hteli da se okupe i slave rođendan Hajnriha Himlera. Otud predlog koji se ponavlja i danas – da taj spomenik treba izmestiti na neku primereniju lokaciju, to jest u dvorište policijske stanice u Ulici Miše Dimitrijevića. To je ujedno i povod da se vratimo malo u istoriju i podsetimo na to kako je i zašto Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića.
Uloga Milice Miletić
u sukobu Tomića i Dimitrijevića
Početkom 1869. godine formirana je Srpska narodna slobodoumna stranka Svetozara Miletića, koja je s vremenom stekla dve jake frakcije – radikale na čelu s Jašom Tomićem i liberale na čelu s Mišom Dimitrijevićem. Za vreme Miletićevog boravka u zatvoru, list „Zastava“ koji je on pokrenuo, upao je u finansijske probleme i izgubio političku orijentaciju. Kratkotrajno uredništvo Miše Dimitrijevića ideološki je osvežilo „Zastavu“, ali je on pod pritiskom Miletićeve ćerke Milice, bio prinuđen da je napusti. Problem „Zastave“ neočekivano je rešen tako što je 2. januara 1885. predata Jaši Tomiću na uređivanje, te faktički pretvorena u radikalski organ. Zatim je sklopljen brak između Jaše Tomića i Miletićeve ćerke Milice. Pošto im je „Zastava“ zatvorila vrata, liberali na čelu s Mihajlom Mišom Dimitrijevićem pokrenuli su svoj list „Branik“. Međusobne javne optužbe između radikala i liberala počele su brošurom „Nekoji ’prijatelji’ Miletićevi“ koju je objavila Milica Miletić, sada već kao Tomićeva supruga. Time je prvi put na vojvođanskom području jedan čisto politički sukob sveden na potpuno lični nivo. Ubrzo joj se u ličnom diskreditovanju bivših saboraca, priključio suprug kog su potom liberali šaljivo prozvali „političkim đuvegijom“. Tomić, kao Miletićev zet i urednik „Zastave“, imao je ambiciju da preuzme i celu Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, ali to nije mogao izvesti od liberala. Nakon više incidentnih situacija, 1887. radikali su se izdvojili u zasebnu stranku. Istovremeno su liberali na čelu s Mišom Dimitrijevićem, kome se kasnije pridružio i Polit-Desančić, uspostavili „prečišćenu stranku kontinuiteta“, Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, u javnosti prepoznatu kao Srpska liberalna stranka. Popularnost radikala je rasla, ali ne dovoljno da nadmaše liberale, pre svega, zahvaljujući sposobnosti Miše Dimitrijevića. A onda je Milica Tomić optužila Mišu Dimitrijevića da je na sve načine pokušavao da se dokopa „Zastave“. Na to im je odgovorio „Branik“, navodeći da je najbolji dokaz na koji način i po koju se cenu dolazilo do „Zastave“ pismo Milice Miletić iz 1884. godine, u kojem je svom tadašnjem vereniku Branku Petroviću obećala da će u mu u miraz doneti te novine, te pozvao sve zainteresovane čitaoce da izvrše uvid u to pismo.
Radikal s lovačkim nožem
Nekoliko dana kasnije, 4. januara 1890. godine, Jaša Tomić je planirano, krišom, pratio Mišu Dimitrijevića od redakcije do novosadske železničke stanice, gde ga je, s očiglednim predumišljajem, pred suprugom, najbližim prijateljem Nikolom Joksimovićem i prisutnim građanima iznenada zaklao, unapred pripremljenim lovačkim nožem. Tomić je osuđen na šestogodišnju zatvorsku kaznu. Pojedini istoričari skloni su da relativizuju ubistvo koje je izvršio Tomić, tvrdeći da je jednaka „tragedija“ i to što je Miša izgubio život, i što je Jaša robijao šest godina. Navode da je Jaša ubistvo počinio u afektu, nakon agonije u kojoj je proveo nekoliko dana zbog uvređene časti svoje žene. Previđaju da je Milica Tomić godinama narušavala ugled Miše Dimitrijevića. Previđaju da je Jaša Tomić mogao tužiti Dimitrijevića i da eventualnu neistinu ospori sudskim putem. Neko će čak reći da je Dimitrijevića neko mogao isto tako pratiti i likvidirati negde pred kućom, van očiju javnosti. Da to nije morao učiniti lično Jaša Tomić i ne tako, javno. Umesto svega toga, Tomić je odlučio da ga lično prati i gotovo ritualno, brutalno zakolje na javnom mestu pred svedocima. „Kako Milici Tomić nije pošlo za  rukom da Mišu Dimitrijevića dotuče perom, učiniće to njen suprug Jaša – Nožem“, napisao je čuveni istoričar Lazar Rakić u svojoj studiji o Jaši Tomiću.