Kako je Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića

Piše: dr Miloš Savin, istoričar
Gradski odbor Lige socijaldemokrata Vojvodine 28. oktobra poručio je da bi spomenik  Jaši Tomiću trebalo izmestiti iz najužeg centra grada i postaviti ga na neku primereniju  lokaciju. Recimo, u dvorište policijske stanice u Ulici Miše Dimitrijevića u Novom Sadu. Nekoliko dana kasnije, 5. novembra, kamere su zabeležile kako je predsednik LSV  Nenad Čanak prilikom otvaranja prolaza Milana Mladenovića u Novom Sadu, lično gradskim čelnicima sugerisao da bi to trebalo učiniti. Gradski odbor LSV, u stvari, oglasio se povodom ocena da bi sadašnjem Trgu republike u Novom Sadu trebalo dati ime po Aleksandru Tišmi koji je već dobio ulicu par stotina metara dalje. Liga je poručila da Tišma zaslužuje u Novom Sadu i ulicu i spomenik i spomen-sobu i šta god još može imati, ali je pogrešno njegovo ime davati onome što su betonom i behatonom napravili  od sadašnjeg Trga republike, te da je bolje da Trg republike ostane Trg republike, a da  Tišma dobije spomenik u srcu Novog Sada, da bude tu, među Novosađanima. Recimo,  na mestu spomenika Jaši Tomiću. Liga socijaldemokrata Vojvodine oštro se protivila  kada je u vreme Maje Gojković i tadašnje radikalske vlasti, Jaša Tomić uopšte dobio  spomenik u Novom Sadu, a naročito na toj lokaciji, uz obrazloženje da je „reč o dokazanom antisemiti i ubici Miše Dimitrijevića“. Ova stranka je takođe isticala i da su  baš na tom mestu, 7. oktobra 2007. godine, neonacisti iz „Nacionalnog stroja“ kod tog  spomenika hteli da se okupe i slave rođendan Hajnriha Himlera. Otud predlog koji se ponavlja i danas – da taj spomenik treba izmestiti na neku primereniju lokaciju, to jest u dvorište policijske stanice u Ulici Miše Dimitrijevića. To je ujedno i povod da se vratimo malo u istoriju i podsetimo na to kako je i zašto Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića.
Uloga Milice Miletić
u sukobu Tomića i Dimitrijevića
Početkom 1869. godine formirana je Srpska narodna slobodoumna stranka Svetozara Miletića, koja je s vremenom stekla dve jake frakcije – radikale na čelu s Jašom Tomićem i liberale na čelu s Mišom Dimitrijevićem. Za vreme Miletićevog boravka u zatvoru, list „Zastava“ koji je on pokrenuo, upao je u finansijske probleme i izgubio političku orijentaciju. Kratkotrajno uredništvo Miše Dimitrijevića ideološki je osvežilo „Zastavu“, ali je on pod pritiskom Miletićeve ćerke Milice, bio prinuđen da je napusti. Problem „Zastave“ neočekivano je rešen tako što je 2. januara 1885. predata Jaši Tomiću na uređivanje, te faktički pretvorena u radikalski organ. Zatim je sklopljen brak između Jaše Tomića i Miletićeve ćerke Milice. Pošto im je „Zastava“ zatvorila vrata, liberali na čelu s Mihajlom Mišom Dimitrijevićem pokrenuli su svoj list „Branik“. Međusobne javne optužbe između radikala i liberala počele su brošurom „Nekoji ’prijatelji’ Miletićevi“ koju je objavila Milica Miletić, sada već kao Tomićeva supruga. Time je prvi put na vojvođanskom području jedan čisto politički sukob sveden na potpuno lični nivo. Ubrzo joj se u ličnom diskreditovanju bivših saboraca, priključio suprug kog su potom liberali šaljivo prozvali „političkim đuvegijom“. Tomić, kao Miletićev zet i urednik „Zastave“, imao je ambiciju da preuzme i celu Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, ali to nije mogao izvesti od liberala. Nakon više incidentnih situacija, 1887. radikali su se izdvojili u zasebnu stranku. Istovremeno su liberali na čelu s Mišom Dimitrijevićem, kome se kasnije pridružio i Polit-Desančić, uspostavili „prečišćenu stranku kontinuiteta“, Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, u javnosti prepoznatu kao Srpska liberalna stranka. Popularnost radikala je rasla, ali ne dovoljno da nadmaše liberale, pre svega, zahvaljujući sposobnosti Miše Dimitrijevića. A onda je Milica Tomić optužila Mišu Dimitrijevića da je na sve načine pokušavao da se dokopa „Zastave“. Na to im je odgovorio „Branik“, navodeći da je najbolji dokaz na koji način i po koju se cenu dolazilo do „Zastave“ pismo Milice Miletić iz 1884. godine, u kojem je svom tadašnjem vereniku Branku Petroviću obećala da će u mu u miraz doneti te novine, te pozvao sve zainteresovane čitaoce da izvrše uvid u to pismo.
Radikal s lovačkim nožem
Nekoliko dana kasnije, 4. januara 1890. godine, Jaša Tomić je planirano, krišom, pratio Mišu Dimitrijevića od redakcije do novosadske železničke stanice, gde ga je, s očiglednim predumišljajem, pred suprugom, najbližim prijateljem Nikolom Joksimovićem i prisutnim građanima iznenada zaklao, unapred pripremljenim lovačkim nožem. Tomić je osuđen na šestogodišnju zatvorsku kaznu. Pojedini istoričari skloni su da relativizuju ubistvo koje je izvršio Tomić, tvrdeći da je jednaka „tragedija“ i to što je Miša izgubio život, i što je Jaša robijao šest godina. Navode da je Jaša ubistvo počinio u afektu, nakon agonije u kojoj je proveo nekoliko dana zbog uvređene časti svoje žene. Previđaju da je Milica Tomić godinama narušavala ugled Miše Dimitrijevića. Previđaju da je Jaša Tomić mogao tužiti Dimitrijevića i da eventualnu neistinu ospori sudskim putem. Neko će čak reći da je Dimitrijevića neko mogao isto tako pratiti i likvidirati negde pred kućom, van očiju javnosti. Da to nije morao učiniti lično Jaša Tomić i ne tako, javno. Umesto svega toga, Tomić je odlučio da ga lično prati i gotovo ritualno, brutalno zakolje na javnom mestu pred svedocima. „Kako Milici Tomić nije pošlo za  rukom da Mišu Dimitrijevića dotuče perom, učiniće to njen suprug Jaša – Nožem“, napisao je čuveni istoričar Lazar Rakić u svojoj studiji o Jaši Tomiću.