NEOLIBERALIZAM I NEOFEUDALIZAM

Magazin
Ponedeljak, 13. May '13.

Zašto levica ne kapira neoliberalizam: glupane, to je feudalizam!

U raspravama na temu neoliberalizma često se gubi iz vida glavna pokretačka snaga neoliberalizma: transfer moći od vlade do privatnog autoriteta očeva i vlasnika.
Autor:Corey Robin
Prevod:Sabo Tabi


Levičarski kritičari neoliberalizma – ili samo čisto starog neregulisanog kapitalizma – često citiraju čuvenu izjavu Margaret Tačer (Margaret Thatcher): „Ne postoji nešto takvo kao što je društvo“ („There is no such thing as society“), kao dokaz neprijateljske nastrojenosti neoliberalizma prema svemu što je kolektivno. Neoliberalizam, kaže se dalje, daje slobodu individui da se bori za sebe, uskraćujući joj podršku društva (vlade, susedsku solidarnost, itd.) da bi mogla da dokaže na tržištu od čega je napravljena.

Ali ovi kritičari često ignorišu „sitna slova“ onoga što je Tačer zapravo rekla u tom čuvenom intervjuu iz 1987. za, 'de ga nađe, Woman's Own. Evo šta je prethodilo tom zloglasnom citatu:

Ko je društvo? Takvo nešto ne postoji! Postoje pojedini muškarci i žene i postoje porodice…

Ta poslednja fraza („i postoje porodice“) je ključna. Nasuprot popularnom (ili barem levičarskom) mitu, neoliberali nisu nesputane individue. Na mnogo načina, oni se ne razlikuju od tradicionalnih konzervativaca: to jest, oni pojedince vide kao usađene u društvene institucije poput crkve ili porodice ili škole – sve institucije koje su, to treba reći, hijerarhijske i nedemokratske.

Tačer nije u tome usamljena. Uprkos njihovom individualističkom razmetanju, libertarijanci – posebno oni koji su tržišno orijentisani liberatarijanci koji se s pravom smatraju za vodeće teoretičare neoliberalizma – često iznose istu tvrdnju. Kada ti libertarijanci pogledaju na društvo, oni ne vide uvek izolovane ili autonomne pojedince; oni će najverovatnije videti privatne hijerarhije poput porodice ili radnog mesta, gde otac upravlja svojom porodicom i gazda svojim radnicima. I to je, pretpostavljam (iako je sigurno neophodno dalje istraživanje), ono što oni misle i vole u vezi sa društvom: da je to arhipelag privatnih vlada.
 Evo Miltona Fridmana u Kapitalizmu i slobodi:

Krajnja operativna jedinica u našem društvu je porodica, a ne individua. (32; takođe vidi 13)

A evo Ričarda Epstajna u članku „Libertarijanizam i karakter“ iz zbirke eseja o konzervatizmu, koju je uredio Piter Berkovic:

Bila bi greška velikih proporcija pretpostaviti da su pravna pravila dominantna sila u oblikovanju individualnog karaktera; daleko je verovatnije da će porodica, škola i crkva biti moćni uticaji. Ljudi koji upravljaju ovim institucijama upotrebiće svoj uticaj da naglase bilo koju koncepciju dobra koje se drže, bez obzira kakav bio zakon.

Puno sam razmišljao o ovim tekstovima dok momci debatuju na temu neoliberalizam protiv socijal demokratije, i za šta se zalaže neoliberalizam. Ono što se često gubi u tim debatama je ono što mislim da je prava, ili barem glavna, pokretačka snaga neoliberalizma, sudeći po nekim od njegovih najinteresantnijih i najvažnijih teoretičara (i njegove konkretne prakse): to nije oslobađanje pojedinca ili deregulacija tržišta, već prebacivanje moći od vlade (ili barem onih vladinih sektora poput zakonodavstva koji izisuju ili polažu pravo na demokratski legitimitet; planiram da kasnije kažem nešto o Hajekovom kratkom izlaganju o neizabranom, neodgovornom sudstvu, koje ima sve karakteristke srednjevekovnih sudija koji su primenjivali običajno pravo, slično „zakasnelom feudalizmu“ iz 19-vekovne američke države, tako brilijantno analizirane od strane Karen Oren ovde) na privatni autoritet očeva i vlasnika.

[Slede redigovani odlomci Robinovih odgovora na komentare čitalaca njegovog bloga]

1. Ja ne mislim da je neindividualistička strana libertarijanizma prosto ili striktno strateški ustupak gemeinschaftistima ili nešto što pobuđuje gnev potonjih. Niti mislim da je on praktična posledica inače prastare teorije. Ako se vratite na Hajeka, na primer, vi tamo uopšte nećete naći vrlo snažni individualizam (on, u tom pogledu, nije Fridman ili Nozik). Kolektivnost se provlači kroz čitavu njegovu teoriju znanja, kako tržišta šire znanje, kako u društvu dolazi do napretka i poboljšanja. Na mnogo načina, njegova teorija istorijskog razvoja strašno liči na Djuijevu, što u određenoj meri ima smisla. Ipak, ja mislim da je socijalna/kolektivna dimenzija liberatarijanizma daleko više intrinzična nego što to ljudi na levici shvataju (takođe pogledajte u tom pogledu Mizesa; nije toliko sofistikovan kao Hajek ali je ipak relevantan; na početku „Socijalizma“ ima čitavo poglavlje o ulozi i centralnosti porodice). Naravno, biti samo kolektivista/socijalan u orijentaciji teško da nekog čini feudalnim, ali ja mislim da je važno da uočimo da je socijalna dimenzija u neoliberalizmu, ili liberalnoj misli, prilično naglašena. I ako uzmete za ozbiljno kritiku Nozika Suzan Okin (zapravo njegova teorija vlasništva posredstvom rada bi značila da žene poseduju svoju decu), što ja činim, onda u najboljem slučaju postoji neispitano slepilo u pogledu porodice, i patrijarhata, čak i kod najindividualističkijih verzija libertarijanizma.

2. Ja mislim da mi odustajemo od razmatranja pitanja feudalizma zato što pretpostavljamo da stvari poput privatne imovine, tržišta, ili najamnog rada nisu postojale za vreme feudalizma. Postojale su. I u stvari, kako Oren pokazuje, čitav zakon gospodar/sluga (a ne, kao što su ljudi poput Horovica i drugih tvrdili, ugovorni zakon), koji je strukturisao odnose zapošljavanja u SAD sve do 20. veka, ima korene u srednjem veku, kada nastaje najamni rad, kao što je svima poznato na manjem obimu. Dakle deo onoga što je ovde neophodno je da se ponovo ispita šta je to feudalizam.

Takođe, tu je i „difuzna moć“ kao osnova Hajekove misli. Naravno disperzija moći ima duboke korene u feudalizmu. Monteskje, koji je bio jedan od njegovih najranijih i najvažnijih teoretičara u moderno doba, mnoge svoje ideje o tome je preuzeo od feudalizma. Mada neću reći da je to prosto feudalna ideja, ona ima feudalne odjeke i konotaciju. Setite se, Tokvilova kritika francuske revolucije se sastojala u tome da je ona samo oponašala centralizacijske tendencije monarhije, koje su same bile usmerene na prethodne feudalne formacije koje su (navodno) bile pluralnije i uključivale su mnogo disperziraniju moć.

3. Što se tiče onoga šta je danas feudalno, mislim da su to dve stvari. Prvo, to je usađena hijerarhija nejednakih, iako bih rekao da nema baš mnogo reciprociteta. Kao što sam pokušao da kažem na drugom mestu, postoje duboko lični odnosi dominacije, na radnom mestu, koji uopšte nisu apstraktni ili individualistički. Možda postoji individualistička retorika koja se lebdi nad njima, ali realnost je suprotna (i mislim da možete videti nešto od te realnosti u teoriji samog neoliberalizma; pogledajte Hajekov Ustav slobode o stvaraocima bogatstva i stvaraocima ukusa). Drugo, što je još važnije za moju poentu, neoliberalni teoretičari poput Hajeka uopšte nisu protiv države. Oni žele – i to postaje prilično jasno u Hajekovom delu Pravo, zakon i sloboda, tom 1. – državu u kojoj zakonodavstvo ima vrlo malu ulogu ali sudije imaju vrlo veliku ulogu. I ne sudije koji primenjuju ili konstruišu statutarni zakon, već sudije koje primenjuju nekakvu vrstu običajnog prava, pozivajući se na njegov „duh“ da bi oborili bilo šta u statutarnom zakonu za šta smatraju da je u suprotnosti sa večitim poretkom zakona (individualni delovi zakona mogu da evoluiraju i da se promene, ali veći poredak mora opstati). Ako čitate Oren, videćete da ta ideja pravosuđa koje upravlja spletom odnosa na radnom mestu putem pravilne upotrebe običajnog prava – i totalno nepopustljiv za Zakon ili čak Ustav – to je suština „zakasnelog feudalizma“ u Americi.

Sudeći po Oren, to je ono što je trebalo da sruši radnički pokret i Vagnerov zakon. Ja neoliberalizam vidim primarno kao nastojanje da se ostvari povratak na tu vrstu zakasnelog feudalizma.

Mislim da je u tome problem, koji smo nasledili od marksističkih i drugih oblika društvene misli, u tome kako mislimo o istoriji: mi idemo od feudalizma do kapitalizma i čegagod. Ali Šumpeter je smatrao – i Arno Majer to pokazuje u svojoj knjizi „Istrajnost starog režima“ (Persistence of the Old Regime) – te kategorije su daleko rastegljivije nego što mislimo. Mnoge aristokrate se adaptiraju i usvajaju kapitalizam, a mnogi buržuji epater l’aristocratie.


Izvor: Blog Coreya Robina

Nacionalizam: baza i nadgradnja
Stefan Aleksić | 11/05/2013




Na skupu u centru Beograda skupilo se nekoliko hiljada protivnika sporazuma Beograda i Prištine. Mantije na sve strane, kletve, krstače, Lazari, kosovski božuri, Bora Đorđević, carstva nebeska/zemaljska, kao da smo zalutali u onaj film koji je pre dvadeset pet godina najavio/prizvao rat.

Misliti na nov način, znači misliti novim jezikom i reći nešto novo znači reći to novim rečima. Poslednja tačka spora na nekolicini preostalih odgovornih medija u Srbiji zapala je u klinč. Fetišizovane su kategorije „smrti“ i „vitalnosti“ (nacionalizma) i dve strane su se ukopale da bi odbranile svoje pojmove: jedna da odbrani smrt, ili makar tešku bolest srpskog nacionalizma dokazujući da je on neraskidivo vezan sa Kosovom, druga da odbrani njegovu vitalnost i sopstveni strah od nacionalizma. Hajde da probamo da iskažemo situaciju na novi način: nacionalizam je u defanzivi. Potez vlasti kojim su digli ruke od kosovskog prijatnog dremeža je strahovit udarac i sa pravom se postavlja pitanje kako će taj nacionalizam skupiti kritičnu masu pojedinaca[1] koji će njegove projekte dalje proizvoditi. Takođe se sa pravom postavlja pitanje da li građani imaju volje, želje, snage i strpljenja da slušaju i trpe mlaćenje prazne slame o Kosovu dok pokušavaju da spoje kraj sa krajem. U tom smislu zaista izgleda da prosipanja iz šupljeg u prazno nemaju podršku kritičnog dela javnosti.

Ali reći da je nacionalizam u defanzivi niti je dovoljno, niti dovoljno precizno opisuje stanje. On je, uostalom, u defanzivi bio i posle 2004. Tada se branio od demokratizacije društva koje je započeto 2000. On je bio u defanzivi i krajem osamdesetih, kada se branio od neizbežnih i bolnih društvenih promena. To što je u defanzivi ne znači da je on manje opasan, naprotiv,[2] jer se on ponaša poput pacova sateranog u ćošak.[3] Pre no što konstatujemo njegovu budućnost, moramo videti otkuda nam on, odakle je došao, zašto je baš takav (šta se krije iza njega) i koje su strukture ovisne od baš tog i takvog nacionalizma.

Mada to izgleda zastarelo i izanđalo, danas je možda trenutak da se suočimo sa trenutkom nastanka ove i ovakve Srbije. Ono čega se moramo setiti je da je Srbija, ovakva kakva je, bedna, nikakva, siromašna, užasna iznutra i licemerna, posledica matricida, ubistva Jugoslavije. Potrebno je takođe shvatiti da je ta Jugoslavija bila emancipatorski projekat, a da je njeno razvaljivanje bilo antiemancipatorski projekat, dizajniran da bi se omogućila ovakva pljačkaška privatizacija, razularena eksploatacija i radikalna ekonomska i politička segregacija građana. Po mom mišljenju, to je centar nacionalizma: beg od činjenice da se u Srbiji (i Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni itd.) danas živi neuporedivo gore no u bivšoj državi, da su građani uvređeni (sem nacionalno!) i bedni. Rečima Teofila Pančića: to je nama naša borba dala.[4] Da bi se zabašurila ova činjenica (i suočavanje sa sopstvenom odgovornošću za matricid) izmišljaju se problematične latinice i ćirilice, Kosova, sporne teritorije i slične nacionalističke fantazije.

Dok god je pogonsko gorivo nacionalizma potreba da se razvije zastor ispred leša (Jugoslavije) koji zaudara i ispred preraspodele društvenih, zajedničkih resursa on će biti vitalan. Utoliko je pogrešno pretpostaviti da će ukidanjem paralelnih institucija na Kosovu preraspodela resursa biti završena ili radikalno smanjena. Preraspodela[5] se već desila početkom devedesetih a danas se ona pokušava sakriti i naturalizovati. Neverovatno zgodna sinhronizacija nacionalističkih politika i liberalizacija tržišta (ali ne i društva) ukazuju da su ova dva procesa neraskidivo vezana. To je interes koji sam imao u vidu kada sam rekao da je nacionalizam mehanizam preraspodele.[6] On još uvek ima funkciju u ovakvom društvu jer on eksploatatorski mehanizam krije iza kategorija koje spinuje pa izbacuje u prvi plan: Kosova, parade ponosa, pa čak i iza datuma pridruživanja EU.

Kosovo je, hteli mi to priznati ili ne, konstrukt nacionalizma: Kosovo, kao problem i mesto stalne emocionalne investicije, je izmišljeno i konstruisano da bi nacionalizam kao politička praksa nastavio da funkcioniše. Nacionalizam u Srbiji (a i u ostatku Balkana) je protejska figura, neuhvatljiva i time nevezana za Kosovo ili bilo koji drugi fiksirani pojam. Kao takav, on će preuzimati drugačije forme, druge ključne tačke, za tili čas će, recimo, Sandžak biti srce Srbije, pa Vojvodina, pa Republika Srpska, pa ćirilica, pa patriotska kultura, pa zabrana parade ponosa, pa datum. Ustavni patriotizam o kojem govori Dejan Ilić jeste predlog o kojem treba razmišljati. On i nastaje da bi se preskočile vernosti transcedentalnim kategorijama[7] i da bi se odgovornost prema državi definisala kao odgovornost prema jednom papiru (i vrednostima zapisanim u njemu). Ali za Srbiju, ustavni patriotizam je još uvek daleko. Da bi reči i vrednosti zapisane u tom nekom budućem ustavu imale ikakvog efekta, mora se prvo razmontirati stari način na koji smo zamislili zajednicu[8] i strukture koje od takvog mišljenja profitiraju.


Peščanik.net, 11.05.2013.
———–
Mada ne treba zaboraviti: broj nije uvek presudan. Na primer 2003. godine bio je dovoljan jedan jedini politički agens da Srbiju okrene za 180 stepeni. ↑
Na skupu na trgu republike Amfilofije je služio liturgiju za upokojenje vlade. Atanasije je rekao da ni Đinđić nije mario za “nebesku politiku”. U svakom slučaju to je bila urnebesna Monti-pajtonovska komedija (ako se izuzme da je aludiranje na Đinđića poziv na linč), a ja se uzdam u Marksa da nam se nacionalizam samo vratio kao farsa, pošto smo svedoci da je bio tragedija. ↑
http://farm8.staticflickr.com/7063/6817694280_f7cb26c351_z.jpg Jedan od primera “primenjenog nacionalizma”. Plakat dostojan Trećeg rajha. Ovo je samo najslikovitiji primer delovanja nacionalističke ideologije. On se preliva, u ovom plakatu na telo, seksualnost, estetiku, porodicu i tako dalje. ↑
Ovo nije nostalgija za Jugoslavijom, već nužno podsećanje na to šta čini državu i naciju emancipatorskim. Etničke izmišljotine? Fetišizovane teritorije, pisma, estetike? Lepe šare na čarapama? Šajkače? Ništa od toga. ↑
Budimo malo marksisti: preraspodela sredstava za proizvodnju. ↑
Naravno, preraspodela postojećih resursa se stalno vrši, na primer kroz favorizovanje patriotske kulture, a sadašnje ministarstvo kulture nije mnogo bolje no prethodno, ono pre njega i tako dalje. Ali gro preraspodele se desio pod maskom nacionalizma devedesetih i za vreme patriotskih vlada od 2004. na ovamo. ↑
Nasleđe “blut und boden” ideologije devedesetih je fiksacija za fetišizovanu, imaginarnu i transcedentnu kategoriju “Srbije” (jer se samo kao takva ne preispituje). ↑
Zato je nacionalizam sveprisutni duh: on je način na koji se misli zajedništvo, pa je tako upleten u svaku poru društvenog i političkog života. ↑

GRADONAČELNIK VS POKRAJINA

Kad gradonačelnik presuđuje Pokrajini

utorak, 07 maj 2013 02:18

piše: Miloš Podbarčanin

Samo pod SrBijom


Prema pravno-važećem Statutu Grada Novog Sada, u članu 47 - jasno su opisane dužnosti gradonačelnika; okviri i granice njegovog delovanja:

1) Gradonačelnik - predstavlja i zastupa Grad;
2) predlaže način rešavanja pitanja o kojima odlučuje Skupština;
3) naredbodavac je za izvršenje budžeta Grada i odlučuje o upotrebi sredstava stalne i
tekuće budžetske rezerve;
4) daje saglasnost na opšte akte kojima se uređuju broj i struktura zaposlenih u
ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Grada i na broj i strukturu zaposlenih i drugih
lica koja se angažuju na ostvarivanju programa ili dela programa korisnika budžeta
Grada;
5) utvrđuje nacrt urbanističkog plana, izlaže ga na javni uvid i upućuje ga na stručnu
raspravu;
6) zaključuje ugovor o primanju donacija;
7) obustavlja od primene odluku Gradskog veća za koju smatra da nije u saglasnosti sa
zakonom;
8) osniva službu za inspekciju korišćenja budžetskih sredstava;
9) odlučuje o organizovanju i sprovođenju javnih radova od interesa za Grad;
10) odlučuje o davanju na korišćenje, odnosno u zakup, kao i o otkazu ugovora o
davanju na korišćenje, odnosno u zakup i stavljanju hipoteke na nepokretnosti koje
koriste organi Grada, uz saglasnost Direkcije za imovinu Republike;
11) obrazuje službu izvršnih organa Grada;
12) usmerava i usklađuje rad gradskih uprava i obezbeđuje organizacione, materijalne i
druge uslove za njihov rad;
13) donosi pojedinačne akte za koje je ovlašćen zakonom, ovim statutom ili odlukom
Skupštine;
14) informiše javnost o svom radu;
15) obrazuje stručna savetodavna radna tela za pojedine poslove iz svoje nadležnosti;
16) saziva i predsedava sednicama Gradskog veća;
17) postavlja i razrešava pomoćnike Gradonačelnika;
18) vrši raspored službenih zgrada i poslovnih zgrada na korišćenje organima Grada;
19) utvrđuje nedeljni raspored rada, početak i završetak radnog vremena u zdravstvenim
ustanovama čiji je osnivač Grad; i
20) obavlja i druge poslove utvrđene ovim statutom i drugim aktima Skupštine.
Gradonačelnik je odgovaran za blagovremeno dostavljanje podataka, spisa i isprava,
kada to zahteva nadležni organ Republike, odnosno Autonomne Pokrajine koji vrši
nadzor nad radom i aktima izvršnih organa Grada i gradskih uprava.

Molim da mi neko, bilo ko - pa i lice bez posebnog pravnog znanja tumačenja zakonskih i podzakonskih akata - objasni,
KOJI je (pravni, zakonski, okvirni) temelj KONTINUIRANOG pozivanja i prozivanja gradonačelnika Novog Sada, g. Miloša Vučevića - Pokrajinske Vlasti, premijera Vojvodine, g. Bojana Pajtića,
da ON - kao gradonačelnik - raspravlja, tumači, meša se u - poziciju, rad, prava i status Pokrajine Vojvodine; stavove Pokrajinske Vlade,
koji su njemu - kao gradonačelniku - apsolutno NADREĐENI.
Kako god hoćete - Ustavno - Zakonski.
Pazite - predstavnik lokalne samouprave - grada - dozvoljava sebi - da se potpuno nezakonski - neustavno - meša u rad pokrajinskih Vlasti,
Tumači - presuđuje - proziva.
Apsurd!
Pravni apsurd.
Moguć i jedino u nezakonskoj (polu, pseudo, banana, kora od banane...) državi - kakva je Srbija.
Gde niko ne zna - ko, šta, kako, zašto, na koji način.
Ustavni Sud Srbije u slučaju Vojvodine deluje potpuno neustavno - nezakonski,
Donosi - ne ustavne - već politički motivisane odluke i presude.
Bez ikakvog valjanog pravnog dokaza i merila - ruši, ukida - umanjuje - stepen Autonomnosti - poverenih nadležnosti Vojvodine.
Na čega se nadovezuju - evo, vidimo - i kojekakvi ''gradonačelnici''.
Ali, tako je to - kada Srbija dvadeset i kusur godina - nema Zakonodavstvo - Sudstvo,
Kada se o svemu odlučuje samovoljno - paušalno - politikantski.
Pokažite mi jedan primer u Normalnom Svetu - gde  gradonačelnik - vodi državnu politiku - presuđuje sebi nadređenom - hijerarhijskom - organu.
Jedan Miloš Vučević - proziva Pokrajinu?
Miloš Vučević - gradonačelnik - presuđuje Pokrajini.
Određuje Premijeru Pokrajine - šta će, i kako da radi?
Gde to ima?
Pokažite.
Dokažite.
A da nije neka Putinova Staljno-Rusija; mada se i tamo zna - ko je ko - i ko je šta, i koje su mere i granice mešanja viših i nižih organa.
Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, u intervju za beogradsku-režimsku ''Politiku'' - tumači položaj i funkcionalnog Pokrajine Vojvodine.
A njegova zakonska ovlaštenja imate gore više - dokumentovana.
Miloš Vučević nije u stanju da objasni afere - od ATP ''Vojvodine'', gde je jedan od saučesnika i njegov otac, Zoran - niti tekuće afere - nenamenskog trošenja novaca - marifetluke njegovih koalicionih partnera (u prvom redu ''Treće Srbije'')...
Umesto da rešava pitanja i probleme koji muče stanovnike grada Novog Sada,
Miloš Vučević se bavi visokom politikom.
Potpuno nezakonski i neumesno.
On poziva Premijera Vojvodine - ''izaziva ga na medijske dvoboje'' - govori o stepenu i pravima Autonomije Vojvodine...
Možemo li reći g. gradonačelniku Vučeviću?
Gde su investicije u grad Novi Sad - gospodine Vučeviću?
Gde su projekti?
Gde su Vaše inicijative da se dođe do fondova - ništa niste dosad uradili.
Niti započeli - niti dovršavate.
Grad u problemima - dugovima - preti mu finansijski kolaps.
Nema načelnika Policije.
Grad je nebezbedan.
Puca se pored škola, vrtića, dečijih igrališta.
Šta Vi radite g. gradonaćelniće Novog Sada?
Da li ste prozvali Ministra Policije Srbije?
Niste.
Šta je sa radom Toplane?
Šta je sa Vodovodom i Kanalizacijom?
Javnim Komunalnim Preduzećima?
JKP ''Informatika'' i dalje plaća i sponzoriše desničarske medije i organizacije po Srbiji - zašto dopuštate nenamensko trošenje gradskih para?
Para iz džepova građana i građanki Novog Sada?
Nisu to vaše pare, gospodine Vučeviću.
Ni Vas - ni vaših koalicionih partnera.
''Treće Srbije'' - Parovića, Fajgelja i njima sličnih.
Koji troše li troše.
Zloupotrebljavaju svoje službene položaje.
Vaše nije da se bavite pitanjima koja nisu u vašoj nadležnosti.
Bavite se Novim Sadom.
Nasilno ste preuzeli Vlast u Novom Sadu - potpuno suprotno glasačkoj volji Novosađana - mogli bi i mi sa naše strane da preispitamo Legitimnost takve jedne vlasti.
Vaši dosadašnji rezultati rada nagoveštavaju da vi već sad imate ogroman problem - da Novosađani ne veruju u bilo kakvu sposobnost - da ćete bilo šta rešiti.
I bez obzira na montirane izbore po Mesnim Zajednicama.
Priznaćete - izlazak od 200-300 ljudi na izbore za MZ ne znači ništa; to je tek 30% biračkog tela u proseku po MZ.
Mesne Zajednice - sem na papiru - nemaju nikakve - ni nadležnosti, ni prava; u njihovim kancelarijama i prostorijama se sastaju Klubovi Penzionera, šahista itd; obuke na računarima.
To je realnost Mesnih Zajednica - koju ste, zajedno sa Miloševićem - upravo napravili VI - vaš predstavnik, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić.
A ne objašnjavate - ni do danas - gde su nestali Fondovi MZ?
Ruše se fasade - a obaveze prenose na stanare.
Nekad su za to postojale pare.
Kao i Penzioni Fond Vojvođana.
Sa ne malim sredstvima.
Telefonska centrala Pošte u Novom Sadu je i dalje na Palama.
Što to ne objasnite građanima i građankama Novog Sada?
Porušeni mostovi u Novom Sadu svakako nisu ''zasluga'' politike Pokrajinskog rukovodstva - posebno ne ovog danas; već zbog politike Beograda - kojoj ste i sami kumovali.
A ne zaboravljamo mi - da ste vi izdanak Srpske Radikalne Stranke.
Iste one - koja je 90-tih ''žarila i palila'' Vojvodinom,
pa i Novim Sadom.
Gde su sada vaši Radikali - koji su žiteljima Petrovaradina, vojvođanskim Hrvatima - turali bombe u usta - da im se prepiše imovina?
O čemu Vi govorite - i sa kojim pravom, gospodine Vučeviću?
Vaš otac, Zoran - ima jako mnogo toga da objasni istražnim organima - i sam saučesnik u mnogim nezakonskim radnjama.
A da ne govorimo koliko je bilo protežiranja po partijskoj liniji u radu vaše advokatske kancelarije - donošenju sudskih presuda u korist vaših klijenata, samo zato što imate političke veze.
Novi Sad je mali grad - za ljude koji znaju.
I tu nema sakrivanja.
Uostalom, svi ćete vi doći pod lupu i oštricu lustracije - kad-tad.
Gledajte svoja posla.

Manite se Vojvodine.

DUDOVAČA

Kako je dudovača promenila tok novosadskog mitinga

Panduri su ga pronašli s gaćama spuštenim do kolena i guzicom u mikro-spazmovima od grebuckanja nekog žbunja. Takva je novosadska indistrijska zona, zaparložena i čekinjava. Tamo danas samo kurve i pokoji neplaćeni portir zna gde je bezbedno zagaziti. Dva dana posle velikog mitinga protiv separatizma, Stojadin je, navlačeći gaće, po glavi sabirao čega se seća.

Od Grabovca do Novog Sada ima 330 kilometara, cirka tri i po sata ako nema rakije, a rakije je bilo. Bilo je i piva pa se na svako čerek sata zapišavala neka dizel trava pored puta, pevale se pesme, maltretirao se vozač da stane na Novom Beogradu da neko sinu izruči kajmak, stajalo se posle mosta na Beški da se povraća od visinske bolesti o onol’ke dunavske vodurine.

Zato je Stojadin jedva čekao da iz autobusa izađe.

Kaže: “Malo koje se sećam od posle na toj. Izuilazim iz aftobus, probijam se kroz rulju što dreka na Pajtić i onija njegovi, kad iz onolku masu, prav na men nalega crnac s ovolke oči. Crn, jebaj ga, ko noć u Sićevačku klisuru, a zubi mu nabeljeni. Nosi nekoj transparen od onoj Vulin šo se bakće s Kosovo i vika, sve po srpski, majke mu ga izponabutam, ko da mu tata opanci prodavao na pijac u Nišku Banju. Šta je ovoj, mislim si, od kude crnci u ovoj naš obračun, sto posto ripuje po fudbalski tereni, al gu ne plaća gazda, pa mu dopizdelo. Kažem ja na ovija moji iz Grabovac, jebaji ovoj, će si nađemo neko kafanče da popijemo po jednu.

I nađosmo, al bolje guju da nađosmo. Zasedosmo nas trojica, ja Veljko i onoj neki što mu ne znam ime, naručimo pivo, donese gu i rekne – 600 dinara. Kad se iz cipele nesam izvrnuja. Kažem: idi bre dete, za koje 600 dinari? Jel od zlato napraveno? Jel ga na carevi prodavate? Jeba ti Novi Sad i Vojvodinu, što bre ne ripate da se bunite za ovoj pljačku… U baštu od gosti niko ni reč. Svi nabili sunčani cvikeri, čukaju u telefončići pogleduju ni ko da smo s krušku pali. Al, platismo nekako pa će si menjamo kafanu.

Tu nas sustigne neki od naprednjački odbor sas flašu u ruku, zagleda ni u transparenti pa rastegne po vojvođanski da si gucnemo njegovu dudovaču, sam je, kaže, dudinje sakupljao pa pekao, ič gu šećer nema. Popismo rakiju, al to u noge udara. Ne mož se pokrenemo. Zalegasmo u nekoj šumarak gde imaju i šotke i patke u baru, al nas dečinja gađaše sas loptu, pa se pomerismo do Dunav. I zaspasmo ko pošten na parastos. Kad se probudismo, veće noć. Pored reku ovija neki trče, voze si bicikli i neka sirotinja stala u krug pa dele jedan duvan. Nestadoše svi aftobusi. Pitasmo gi, kude ni je aftobus, a oni se zasmejaše pa ni rekoše “šta ste dolazili, koju pičku materinu, kad ni autobus ne znate da pronađete?!”

I trupamo takoj po Novi Sad, ravan ko tanjir, al golem, pun ljudi i niko ni ne je bava za suvu šljivu. Kad jedanput ete ti onoj domaćin iz Vojvodinu što ni zanesvesteo sas dudovaču. Kaže, će si ulegamo kod njeg na spavanje, važno da smo čoveci.

Zalegasmo nekad u noć, taman sam si oči sklopija, kad neka deca zavriskaše iz drugu sobu, jebati da nije bombardovanje sad i zbog Vojvodinu ko što beše za Kosovo. Al ne beše to, no Veljko pjan od dudovaču ustao da moča, pa sas spuštene gaće ulegao u sobu s dečinju. Izjuriše ni iz kuću domaćica ni cipele ne stigosmo da nazujemo. Istera ona i domaćina i nas, jebati, mrak ko u prkno, kude ćemo sad. Kaže domaćin, zna on kafanče, nee skupo i raboti cel noć. Tu dočekasmo jutro pa ostadosmo sas novu konobaricu, kude će si mi pa idemo po Novi Sad, da se joped pogubimo.

Ne mog se setim šta beše posle, osim da pismo, pa jedosmo, pa pismo, pa domaćin reče će ni vodi izvan grad, kaže, ima prostitucija.

Da ti oma kazujem, ja takvoj gadne kurve u svoj vek ne vide. Da se čovek ne seti u kurvanje da krene, al mi brljivi od rakiju, pa da si rabotimo po šta dođosmo. Posle me izbudi ovoj trnje, što mi svu guzicu izgrebalo. Pipam si džepovi, odnela mi kurva i dnevnicu i telefon. Još da me nasvrabila po patku, pa da se u Grabovac vrnem ko Titovi tifusari.”

“Hoćeš da ti pokažem put do autobuske stanice?”, upita ga pandur.

“Stanicu ću si i sam nađem. Idem do ovija naprednjaci po pare za kartu. Ako imaju za crnci, imaće i za aftobus do Grabovac.”

Autonomija

VOJVODINA 2013

Vojvodina 2013 – potreba za novom politikom

Miroslav Ilić | 19/04/2013

Protestni skup održan 12. aprila 2013. pred Vladom AP Vojvodine označio je, prema mome sudu, kraj jedne političke epohe, odnosno neumitni završetak defanzivne i u svom krajnjem ishodu gubitničke politike koja se u kontinuitetu vodila u Vojvodini tokom dvadesetog veka. Ona je počela momentom “prisajedinjenja” državi Srbij i jugoslovenskoj zajednici na kraju Prvog svetskog rata, a sa manje ili više kreativnosti traje sve do danas. Politički dvadeseti vek Vojvodine završava se u njenom glavnom gradu, kao Beketov komad u kojem se beznadežno čeka, a dramska situacija perpetuira do beskraja u svojoj farsičnosti i tragičnoj egzistenciji njenih građana.

Za novi, 21. vek, koji je samo kalendarski nastupio pre 13 godina, za Vojvodinu, u Vojvodini i iz Vojvodine potrebna je jedna nova, drugačija politika.

Istorijski posmatrano, još od prelaska Dunava (1690) i nastanjivanja tadašnje većine srpskog naroda u južnu Ugarsku, pa do 1918. godine vođena je emancipatorska nacionalna i liberalna politika. Izlazak na veliku, evropsku scenu jedne moderne, protomultikulturalne, federalističke i antiklerikalne vojvođanske politike (posle “Vojvodstva srpskog” 1849. i Blagoveštenskog sabora 1861), dogodio se u tuđoj državi i kroz tuđe parlamente, od Požuna, Budimpešte, Beča do Beograda, Zagreba i Moskve. Ova politika imala je za cilj: prvo, opstanak Srba i njihovih religijskih i teško stečenih građanskih sloboda, a drugo, ostvarivanje ukupnog antropološkog i ekonomskog prosperiteta. Danas možemo oceniti da je ova politika bila uspešna. Iznedreni su politički gorostasi: Sava Tekelija, Svetozar Miletić, Mihailo Polit-Desančić, Vasa Stajić i još mnogi drugi. Nastale su u toj, drugoj državi najstarije kulturne i obrazovne institucije jednog naroda: Matica srpska, Srpsko narodno pozorište, Gradska novosadska biblioteka, Karlovačka i današnja “Jovina” gimnazija (nekada Srpska pravoslavna gimnazija). Održao se i razmnožio narod: od Vršca do Sent Andreje, od Temišvara i Arada do Slavonskog broda i Baje. Bilo je to vreme prosperiteta, banaka, bogatih i vrednih ljudi, imanja, dvoraca i zadužbina.

Jedino, međutim, što ta politika nije imala – već je bila pod uticajem maglovitih i devetnaestovekovnih, romantičarskih vizija i iluzija – bila je politika ujedinjenja “prečanskog srpstva” sa ostalim delom sopstvenog nacionalnog korpusa, ali i šireg – južnoslovenskog, odnosno “balkanskog”. To je bilo prepušteno mladoj srpskoj državi i Beogradu, kao faktičkim i političkim Pijemontom Srba od 1878. Kada je došlo do istorijskog momenta, uzrokovanog Velikim ratom, da se krene u secesiju od poražene Austrougarske monarhije, kada se dogovaralo vekovima željeno “ujedinjenje” na Krfu, kada se u mondenskim letovalištima Mediterana formirao Jugoslovenski odbor, zamišljajući jednu veliku zemlju na prostorima od Alpa do Karpata i od Panonije do Adrije, dok je Pupin iz Idvora bio eminencija u SAD – vojvođanskih elitnih političkih prvaka nigde nije bilo. Časni izuzeci su trunuli u zatvorima. Zbog toga će se i roditi čuvena rečenica kazana na samrtnoj postelji osveštenog vojvođanskog, radikalskog “ujedinitelja”: “Isto je to dobri moj Vaso. Vac ili Požarevac”. Mislio je na zatvore. Jedan u Ugarskoj, a drugi u Srbiji. U tim je zatvorima skončavala slobodoumna Vojvodina. Na isti način, zbog istih razloga.

I umesto temeljnih i promišljenih pravnih i filozofskih političkih postulata, tako bitnih za potonju Vojvodinu i integrativne procese u koje je ulazila, prevladao je nacionalistički, populistički radikalizam citiranog Jaše Tomića i diplomatske bravure Pupina na mirovnoj konferenciji u Parizu, zahvaljujući studentskom prijateljstvu sa pobedničkim predsednikom Vilsonom. Tako je, umesto da zasluženo postane politički subjekt konstituisanja nove srpske države, odnosno šire, jugoslovenske, Vojvodina bez sopstvene politike i bez autentičnih političara, slepo, bezuslovno srozana na objekt ekonomskih apetita ratom opustošene Srbije i njene kraljevske porodice. Izgubljena je zauvek Baranja i više od pola Banata, pokradene su i ratnim porezima opustošene opštine Vojvodine, rasturena je Karlovačka mitropolija i zauvek zatrta njena državotvorna istorija, a vojvođanska politika kao izraz interesa srpskog naroda, ali i svih njenih mnogonacionalnih zajednica i građanstva – marginalizovana i provincijalizovana. Beograd se poigravao, ne samo sa Vojvodinom, nego sa celim južnoslovenskim prostorom i svim njegovim narodima raznim sredstvima: od tajne policije, preko neistorijskih upravnih banovina, pa sve do likvidacija u skupštini i diktatura.

Prva pouka istorije za neku novu politiku u Vojvodini jeste: školovati sada i ovde što veći broj politički mislećih ljudi, najšire analizirati sa političkim ekspertima (i domaćim i stranim) sve aspekte sadašnjeg trenutka, mesta i položaja Vojvodine u sopstvenoj državi, regiji i Evropi. Na osnovu toga formirati politiku koja će razmotriti buduće integracije u kojima učestvuje Vojvodina. Nadalje, biti prisutan, aktivno radeći na onim mestima u kojima se formira, organizuje i sprovodi bilo kakva “unutar-nacionalna”, kao i “šira” politika od nacionalne. Ne dozvoliti nikada više da Vojvodina, njeni ljudi, građani, etničke zajednice, a posebno njeni resursi, ekonomski i bezbednosni interesi budu objekat bilo čije politike izvan Vojvodine. Rukovodeći se ovim rezonom, buduća politička elita Vojvodine ne može biti inferiorna, niti submisivna ni po jednom unutrašnjem ili spoljašnjem pitanju. Izvan Vojvodine i njene nove politike ne bi smelo da ima bilo kakvog korigujućeg autoriteta, pogotovo nametnutog. Vojvodinu kao samosvojnu političku regiju mora da prati i predstavlja nova, autentična vojvođanska politika, kako u promišljanju srpske državnosti, tako evropskog i šireg okruženja.

Zajednička karakteristika sva tri inscenirana “protestna” skupa u Novom Sadu (onaj nakon “Novosadske rezolucije” 1933, tzv. “jogurt revolucija” 1988. i ovaj od pre neki dan) jeste da su organizovani od strane vladajućeg Beograda i tribalne Srbije, na političkom terenu gde je vlast u Vojvodini iskazala ključnu slabost: gubitak kontakata sa autentičnom, vojvođanskom, intelektualnom i kulturnom elitom i njenom inkluzijom u širu političku vizuru. Ili pojednostavljeno, svakoj vlasti u Vojvodini nije bila potrebna kritika i kritičko mišljenje. Primera ima mnogo. Treba li reći npr. da Vasa Stajić tridesetih godina prošlog veka biva u Novom Sadu marginalizovan, razočaran u Maticu srpsku, koja je do nedavno bila nosilac kulturnog razvoja čitavog naroda, ne uspevši da ubedi svoje saplemenike da nastave slobodarske, demokratske i evropske ideje Miletića (knjiga o Miletiću izašla je 1926) i Zmaja i ne nalazeći novca za novopokrenuti časopis “Nova Vojvodina”? Nakon knjige “Vojvođani o Vojvodini” (1928) postalo je jasno da je intelektualna elita Vojvodine apsorbovana novom, “beogradocentričnom” velikom državom i da je Vojvodina nesagledivo provincijalizovana. Dok je Vojvodina krvarila pod ratnim porezima, a njeno multikulturalno građansko bivalo pretvarano u sirotinju, njena elita bila je razvejana od Beograda, preko Zagreba i Ljubljane do Beča, Pešte, Rima: Isidora Sekulić (Mošorin), Stanoje Stanojević (Novi Sad), dr Vojislav Subbotić (Novi Sad), dr Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica), Dušan J. Popović (Surduk), Todor Manojlović (Veliki Bečkerek), Nikola Radojčič (Kuzmin), Ivan Tabaković (Arad), Petar Konjović (Čurug), Aleksa Ivić (Buđanovci), Miloš Crnjanski (Čongrad), da pomenem samo neke. Nije ih bilo u Vojvodini, nije ih bilo za Vojvodinu. Zato su politički preslabi ostajali pokušaji Dude Boškovića, Joce Laloševića i Nikole Milutinovića. Vojvodinu nije imao ko da brani.

Vojvodinu ni pre neki dan nije imao ko da brani. I 1988. komunistička vlast ostala je sama, izdana, ne od plaćenih “jogurtaša”, nego od elite: privredne, doseljeničke, starosedelačke, etničke, kulturne. Nije joj se verovalo. Kada su se u Beogradu osnivale razne “demokratske” stranke, Novi Sad je bio uspavan. Ni danas na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu se ne uči politika, odnosno politikologija. Može slavistika, može sve u vezi sa jezikom, ali filozofija tek od nedavno. I sociologija se ovde zvala “marksizam”. Nije smelo biti kritike. Bojan Pajtić je sam u jednoj izjavi uspostavio paralelu sa nekadašnjim autonomaškim, partijskim rukovodstvom, pokušavajući da negira sličnosti. Da je bolje promislio, zapitao bi se: gde mu je savetnica za kulturu, glumica Mira Banjac? Gde su mu glumci SNP-a, upravnici, reditelji, operske dive? Gde su mu bivši i sadašnji rektori NS univerziteta, prof. Nedučin i prof. Vesković? Gde su mu akademici VANU, odnosno članovi novog vojvođanskog “kulturno-umetničkog društva”? Gde mu je glavni izvođač svih radova u Vojvodini – Borovica? Gde mu je bivši gradonačelnik Pavličić? Gde je predsednica Slovačkog nacionalnog veća, Ana Tomanova-Makanova? Gde je elokventna Gordana Čomić? Gde su mu svi oni anonimusi-pomoćnici, sekretari i ministri i portparoli koje je dovodio i odvodio kako je hteo, svi oni doktori (ni krivi, ali zato dužni) iz Subotice, Sremske Mitrovice, Vrbasa i banatskih zaseoka, koje je postavljao za ministre, upravnike i direktore mnogo iskusnijim lekarima u tercijarnim centrima, na opšte razočarenje javnosti? Gde mu je nestao Direktor fonda za kapitalna ulaganja, gde su mu omladinke i omladinci iz raznoraznih “poslovnih inkubatora”, koji su tako lepo trošili vojvođanske pare, a izlegali su samo kontrolore na glasačkim mestima? Gde su mu direktori javno-komunalnih preduzeća, nacionalnog parka “Fruška gora”? Direktori bolnica, kliničkog centra, dobavljači, nabavljači, bacači, centarfori? Nema ih. Tako je, ne poštujući moralna i stručna, nego gluva, nekritička, partijska načela, DS i njegov “vojvođanski šef” ruinirao svoju, ali i “vojvođansku” politiku, ostajući – sam na ledini, bez stvarne podrške onih koji vrede, onih koji nešto znače. Sa druge strane, da li mu je pomoglo to što je potpredsednik samozvane “državotvorne” stranke sa “centralom” u Beogradu? Da li je organizovan dolazak DS autobusa u Novi Sad? Da li se oglasio možda predsednik Političkog saveta DS, večiti prof. Mićunović da kaže nešto u prilog Vojvodini i njenom rukovodstvu? Ili se oglasio bivši predsednik Tadić? Ne. Niti hoće. Bojan Pajtić je sam, jer je zaboravio Vojvodinu, onu koja je samosvojna, da ne kažem “autonomna”, sam je, jer se oglušio o osnovno u ovoj maloj, dvomilionskoj istorijskoj zemlji, gde se možeš rukovati sa svakim viđenijim čovekom: poštovati red, rad, znanje i iskustvo, poštovati starijeg, lepo se javiti, biti pravedan, pitati za savet, nikog ne uvrediti, sagnuti glavu kad pogrešiš, lopove isterati, verovati “u se i u svoje kljuse”, pa kako bude i gde se telefonski razgovor obavezno, a ne samo na Pejićevim salašima – završava sa “pozdravite Vašu mamu”.

U Vojvodini se ne sme biti “vlast”, pogotovo osiona, nego se mora, kao i sa zemljom crnicom – biti joj sluga. Nova politika u Vojvodini podrazumeva moralno delovanje, inkluziju najboljih i kritičnih, a ne klijentilizam i partijske “klimoglavce”. Mora biti instruisan princip pravde i pravednosti od samog vrha. Vojvodinu ne brani vlast, Statut, Zakon o nadležnostima i Ustav, Vojvodinu brane njeni ljudi, njena elita.

Dakle, ako je tridesetih godina prošlog veka bilo teško odupreti se snažnom nacionalnom osećanju srpstva i “ujedinjenja”, podsećajući se Vojvodine samo u lamentima iz Beograda, Ljubljane i Zagreba, (“Vojvodina će ostati samo njiva koju treba preorati i pustiti da spava”, prema Isidori), ako je osamdesetih godina bilo teško verovati da će velika, naizgled snažna i nerazrušiva KPJ imati snage da sačuva i veliku SFRJ i u njoj Vojvodinu i vojvođanske “tekovine”, ako je u postdiktatorskom, tranzicionom, pljačkaškom sistemu DOS-a bilo teško povratiti Vojvodinu, zadovoljavajući se sa Đinđićevim “omnibusom” – posle svega što smo iskusili, mi danas, sada i ovde u Novom Sadu, uočavamo samo dva puta: postepeni nestanak i gubitak Vojvodine, što znači njenu dalju majorizaciju i politizaciju (“upodobljavanje” republičke, pokrajinske i gradske vlasti), provincijalizaciju, prodaju u bescenje, a na štetu generacija prošlih, sadašnje i budućih, kolonizaciju i sveopšte zapuštanje, dok na drugoj strani stoji borba za civilizacijski dostojnu Vojvodinu, evropskih i globalnih izazova, prosperiteta i budućnosti za nove naraštaje.

Smatram da nemamo pravo da skrivamo glavu u pesak i da mislimo da će neko drugi rešiti naše probleme, bilo da je to neka aktuelna politička partija, neki sadašnji ili novi vođa, ili bilo kakva briselska ili strazburška administracija. Mi danas moramo da raskinemo sa iluzijama da će bilo koji politički akter iz Beograda podržati ideju Vojvodine, jednako kao i da će Vojvodina nešto dobiti na poklon. Sebe danas moramo da prepoznamo kao jedino postojeću, kompetentnu građansku elitu Vojvodine i da preuzmemo odgovornost za naše sugrađane, našu decu, za sadašnjost i budućnost. Predlažem da se formira “građanska vlada Vojvodine u senci” od nepartijskih, kompetentnih ljudi sa sledećim ministarstvima Vojvodine: za ekonomiju, za privredu, za poljoprivredu, za nauku, za zaštitu životne sredine, za kulturu i multikulturalnost, za spoljne poslove i evropske integracije, za unuturašnje poslove i civilnu bezbednost, za zdravstvo, za obrazovanje, za informisanje i medije, za sport, za omladinski i studentski razvoj, za porodicu, za informatičko društvo, za ugrožene i vanredne prilike, za pravdu, za energetiku, za saobraćaj. Vlada u senci bi imala svoj Savet (Senat). Glavni cilj vlade u senci bilo bi formiranje nove politike u Vojvodini, za Vojvodinu u 21. veku. Povezala bi se i umrežila vojvođanska građanska elita i aktivirali bi se svi individualni i kolektivni kapaciteti na pripremanje i donošenje “zakona” (budućih stvarnih predloga) koji bi odgovarali Vojvodini. Ovo bi kreiralo novu političku klimu. Vlada bi upoznavala i domaću i stranu javnosti sa svojim radom, a pojedine sednice bile bi otvorene. Ostvarila bi se komunikacija sa civilnim akterima, poslovnim partnerima, evropskim institucijama i misijama u zemlji, otvorio bi se komunikacioni kanal prema stranim diplomatama. Ova vlada bi reagovala na pojedine antivojvođanske akcije bilo koje republičke ili pokrajinske vlade (aktuelne ili nove). Ukoliko bi bilo rezultata, vlada u senci bi mogla da bude nosilac i izborne aktivnosti.

Prof. dr Miroslav Ilić, Novi Sad, 18. april 2013.

Peščanik.net, 19.04.2013.

Amerika

Kako sam dospio zatvora u americi

Pitaš kako sam dop'o zatvora u Amer'ci, jarane. Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov'o il' ne. To ti je bilo nekako... 'vako.
Zovu mene jedan dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko', pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je fasov'o ? ADHD, kažu. Noge mi se odsjekle. Hoće l' preživjet', kukam ja po školi, đe je da ga vidim, na šta l' mi dijete liči?
Konačno ga dovedoše, njih petero, direktor'ca, garava k'o odžak, pa još neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa pol'cajac, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz'da, neki naš iz Zen'ce, da mi prevodi, da bolje razumim, ko biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se osuo, ma k'o normalan. On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči' ja, govor'te više, ako Boga znate! To ti je, kaže ona garava, Attention Deficit Hyperactivity Disorder.
Okrenem se ja onom malom iz Zen'ce, šta, reko, ova kaca Boga ti laprda, čime se zarazio? Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se i pomarisat'. Laknu mi nama'. Molim te, prevedi im da ništa ne brinu, izliječiću ga ja čim stignemo kući. Nećeš ga ti liječit', skoči ona debela, imala je brat bratu dvesto oka samo u guzicama, i još toliko u dva stomaka ispod stomaka. Imamo mi ovde lijekove, kaže, terapije, psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit'. Ništa vi ne brin'te, draga gospođo, znam ja, reko', jednu pravo dobru terapiju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, intrsting, kaze direktor'ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, s koljena na koljeno? Nije, reko', kod nas je to s bubrega na bubreg.
Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen'ce. Šta je, reko', sad? Kakav je sad belaj? Sad je, kaže, u pitanju OTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A priprijetio sam mu da se mani politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma, svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno odsutan i tako. A to je to, reko'. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit' za sva vremena i to od svih bolesti!
Tako ti je to u Amer'ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odma' daju ime, pa skraćen'cu i... nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, ne možeš ih se više nikad kutarisat'. Svaki dan u ap'teku k'o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen'ce - ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR, ma ima ih mali milion.
Iš'o ja na neke preglede i poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi piti lijekove za ho'sterol. Što, bolan ? Ho'sterol ti je, kaže, 215. Pa, reko', i prošle godine mi je bio 215 pa si rek'o da mi je u granicama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit' lijekove. Jeb'o mater te si ti normalan, reko'. Prije šes' mjeseci si mi sa istim nalazom rek'o da sam zdrav k'o dren, a sad ka'eš da sam u kritičnom
stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, mijenjate to svakih šes' mjeseci samo da bi ap'teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit' pa makar crk'o nama'. Nosi ih materi!
Mafija je to, jarane. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot'ku. Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit'. Navalila na mene svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit'. Slušam je i ne
mogu da vjerujem svojim ušima. Čuj, izbacit' baklave i tufahije, pa čime ću se, reko', zasladit' poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.
Voće? Ma, đe ti je to, reko'. Šljive brezukusne izgledaju k'o jab'ke, jab'ke k'o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana I noći, ma koje crno voće, nek' ti ga jede babo.
Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k'o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo se, Bože ubrani.
- Ðe ti je pita, reko' ?
- Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
- Šta ti je, reko, to ?
- To su, kaže, alge.
- Kakve alge?
- Japanske.
- Odakle ti to, reko'.
- Iz mora.
- Šta ima za jest'?
- Pa to, kaže.
- Šta to?
- Alge. One su vrlo zdrave.
- Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar
i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest'.
- Al' su zdravi.
- Čuli ti šta te ja upita'? Ðe ti je pita?
- Šta će ti , kaže, pita, od nje se deblja. Pita se, kaže, neće više jest' u ovoj kući. Sir nije dobar za ho'sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto.....nije više stigla reći ni je'ne, dofatio sam je za grlo i poč'o mastrafit'. Utrča mali onekle kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih oboje od batina, onako po pe-esu, k'o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su me zabolile.
Al' da vidiš sutra belaja. Vratio se ja s posla kad pred kućom čeka marica. Izađoše njih dvoj'ca, zabicili ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe, jedan sav pjegav, žut i deb'o, a drugi isto deb'o al' crn k'o đavo.
- Jeste l' vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?
- Nismo, reko'.
- Kako , kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku
- Kako , kaže, nisi kad ovde piše Kazim Klika.
- Ne piše tu, reko', Kazim Klika, ti ne znaš čitat'.
- Nego šta piše?
- Pise Ćazim Klica.
- Pa, jestel' to vi , kaže?
- Jesmo. Izvol'te, šta treba?
- Jesi l' ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
- U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!
- Nije, kaže, ništa uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
- A tooo, bi mi lakše, sve je u redu, reko', te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar'o.
- Znači priznaješ da si ga tuk'o, uskoči onaj garavi.
- Čuj, tuk'o, ma odr'o od batina.
Nih se dvoj'ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma' ćete poći s nama.
Ðe, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l' vi normalni, nisam ja tuk'o ničije dijete, samo sam izmastrafio mog Ekrema. Ko meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god 'oću ? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat'ke, Zuko, nastavnik muzičkog, nena Fatima, rahmetli dedo
Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka'eš da ga ja nemam pravo bit'! Pa ko će ga onda mlatit'?
- Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba razgovarat', lijepo im sve objašnjavat', biti s njima k'o drug. Ovo je Amer'ka, demokrat'ja, svako ima pravo da kaže i radi sta 'oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
- Ma, sit sam ja te vaše demokrat'je, zato vam i jes' sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.
- A dobili smo takođe i prijavu da ste silovali kamilu.
Ja se šokir'o!
- Kak'u ba kamilu, ko je silov'o kamilu, jes' ti ba normalan čo'eče?
- Vašu suprugu.
- Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov'o?
Kako mo'š silovat' vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čo'eče Boži!
- Ona kaže da si je silov'o prošle sedmice.
- Ko je ba silov'o ? Ma, sama tražila!
- Jes' prva dva puta. A treći put joj, kaže, nije više bilo do tog'.
Ja se obeznanio. Umalo me nije šlag trefio. Šta da ti više pričam.
Pošalji ovo e-poštom
Blogiraj ovo!
Podijeli na usluzi Twitter
Podijeli na usluzi Facebook

Oznake: amerika, humor, zatvor

POLITIČKI BALKANIZAM

Objavio: admin Posted date: 26. mart 2013. In: Blog

POLITIČKI BALKANIZAM: OSVRT NA METODE VLASTI KNEZA MILOŠA

Od svih definicija „balkanizma“, bez namere da osporavam delo Marije Todorove i podgrevam negativnu stereotipizaciju Balkana, najdraža mi je ona iz Vujaklijinog leksikona (1954), jer precizno markira najgore osobine ovog nesrećnog podneblja: “Beznačelnost, borba nedopuštenim sredstvima, podvala, politička ubistva, podmićivanje, strast za bogaćenjem, puzavost prema višim a grubost prema nižim od sebe.”

Srpski knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom u dva navrata (1815-1839. i 1858-1860. godine), a afirmisao se posle sloma Prvog srpskog ustanka kada su ga Turci amnestirali i promovisali u obor-kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije. Namera Turaka da preko njega i drugih starešina umire narod nije uspela, pošto je već 1815. buknuo Drugi srpski ustanak, upravo pod Miloševim vođstvom. Plašeći se mogućih međunarodnih komplikacija, a posle nekoliko srpskih vojnih pobeda, Porta je odobrila pregovore sa ustanicima, pa je postignut dogovor između Miloša i Marašli Ali-paše o zajedničkoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Srpski knez je neprekidno slao deputate u Carigrad ne bi li dobio i pisane garancije obećanih povlastica, pri čemu se nije libio ni podmićivanja turskih velikodostojnika. Uporedo sa tim je učvršćivao svoju vlast, oduzimajući beogradskom veziru sve funkcije.

Uspon kneza Miloša u “polumračnoj Srbiji” bio je usredsređen na dva cilja: obnovu nezavisne srpske države i osnivanje dinastije. Stoga je vrhunac njegove diplomatske aktivnosti bilo dobijanje Hatišerifa (1829, 1830, 1833), izdatih saglasno tursko-ruskim ugovorima, na osnovu kojih je Srbija stekla sve elemente države 19. veka. Njen vazalni položaj je tako postajao sve više formalne prirode, a sultanskim Beratom iz 1830. godine Milošu je priznato i nasledno kneževsko dostojanstvo.

Tokom tridesetih godina 19. veka izvršene su tri upravne reforme radi centralizacije zemlje, pri čemu se vlast našla u rukama kneza i njegove Kancelarije. Gušenje narodne samouprave i pretvaranje činovnika u pokorno oruđe despotske vladavine postepeno je generisalo nezadovoljstvo naroda, ali i starešinskog sloja, što se manifestovalo kroz nekoliko oružanih pobuna. Najveća buna za vreme prve vlade kneza Miloša bila je Đakova buna koja je izbila 1825. godine u smederevskom kraju usled nezadovoljstva seljaka preteranim dažbinama i kulukom. Buna je bila surovo ugušena, ali je signalizirala neophodnost modernizacije primtivnog državnog aparata, zbog čega je knez energičnije pristupio njegovom jačanju.

Iako je Miloš 1831. formalno oslobodio seljake feudalnih odnosa, on je ipak zadržao neke feudalne obaveze što ga 1835. umalo nije koštalo prestola. Pošto je knez i dalje na državu gledao kao na privatni posed, Srpska revolucija se 1833. našla u ozbiljnom raskoraku: sa jedne strane, nacionalni proces je već bio okončan, dok je istovremeno socijalni potpuno zaustavljen. Miletina buna (1835) je prisilila Miloša da sve poreske obaveze objedini u jednu novčanu sumu, pa je kratki period “srpskog polufeudalizma” okončan donošenjem Sretenjskog ustava 1835. godine koji je bio ozbiljni nagoveštaj građanskog društva i nove epohe. Ipak, pošto su velike sile procenile da je takav ustav bio „preterano demokratski“, on je suspendovan i 1838. zamenjen tzv. turskim ustavom kojim je Miloševa vlast ograničena savetom sastavljenim od starešina koje knez nije mogao smenjivati bez pristanka Porte. Ne nalazeći motiva da pod takvim uslovima i dalje vlada, Miloš je abdicirao i već 1839. napustio Srbiju. Kada se posle dve decenije egzila vratio u Srbiju, nije uspeo da se pomiri sa novim političkim i društvenim okolnostima, pa je odmah došao u sukob sa ljudima koji su ga vratili na vlast.

Iako je rođen u najvećem siromaštvu, Obrenović je 30-ih godina 19. veka bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu, spreman da daje pozajmice čak i sultanu. Ipak, Miloševi trgovački ideali i poglavarske dužnosti su veoma brzo došli u sukob zbog čega je prestao razlikovati narodnu kasu od svoje privatne. Neizvesnost njegovog položaja koji je tokom 1820-ih bio uzdrman narodnim nemirima i bunama, gonila ga je da se obogati preko svake mere „da bi mogao novcem voditi prvo svoju ličnu, a posle i dinastičku politiku”. Kod njega su se zaduživali svi viđeniji Turci u Srbiji, ali i paše susednih pašaluka, pa i baron Sigental, komandir Varadinske generalne komande. Mihajlo Gavrilović je primetio da su to u stvari bili „politički zajmovi” na koje je knez Miloš poput zelenaša ubirao veliki interes u protivuslugama politički moćnih ljudi. Aleksa Simić je pored Miloša bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, a radio je kao njegov posrednik sa beogradskim vezirom i upravnik odeljenja državnih i kneževih finansija. Prema Simićevom svedočenju, Miloš je 1830. prevario Husein-pašu za 135.000 groša, zbog čega su Turci odugovlačili sa dogovorenom evakuacijom srpskih gradova.

Miloševa uprava je u periodu 1816-1826. godine imala dosta toga azijatskog i despotskog u sebi, pa su je mnogi istoričari opisivali kao „nešto popravljen turski režim“. Sam knez je posredstvom svojih uhoda osluškivao narodno raspoloženje, ali se nije puno obazirao na oštre aluzije koje su pravljene na račun njegove samovolje i beskrupuloznosti njegove braće: „Što je nekad na hiljadu Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju“, izjavio je jedan rezignirani seljak. Još u vreme Đakove bune (1825) seljaci su otvoreno tražili da Miloš položi račune “kud je denuo narodno blago”. Iako je vladao despotski i hirovito, knez je ipak u izvesnoj meri ograničio vlast spahija, garantovao seljacima pravo svojine i gotovo iskorenio hajdučiju. Ipak, imovinska diferencijacija u Beogradskom pašaluku je otpočela 1816. da bi posle 1833. godine bila više nego očigledna. Stari patrijarhalni moral se ubrzano gubio, dok su knezovi uvećavali svoje zarade na kamatama. Monopol za prodaju poljoprivrednih proizvoda je takođe bio u rukama knezova koji su se obilato koristili tzv. pravom prvenstva. Dvadesetih godina 19. veka bio je primetan drastičan porast broja novih bogataša sa psihologijom skorojevića, praćen procvatom starešinskog kuluka i samovolje. Samo tokom 1831. godine na imanjima Jovana Obrenovića je radilo preko 3.000 kulučara. Pored toga što su kapetani (bivši knezovi) terali seljake na prekomerni kuluk, mnogi od njih su često prisvajali novac od đumruka sa karaula, a svrljiški kapetan se uz pomoć granične straže bavio i prekograničnom trgovinom stokom. Posle 1835. godine kuluci su smanjeni, dok je poreski status seljaka definisan.

Iako je prema sudu srpske istoriografije Miloš bio najveći vladar obnovljene Srbije, on je nesporno imao i velikih mana koje su mu “mračile slavu”. Najoštriji kritičar njegove unutrašnje politike bio je Vuk Karadžić koji mu je u pismu 1832. godine između ostalog zamerio na pravu da potpuno kontroliše živote ljudi iz najbližeg okruženja (“da ko kupi kola nalik na njegova, bilo bi zlo i naopako”). Da bi se razlikovao od ostalih glavešina, Miloš je 1830. sve knezove preimenovao u kapetane. Iako je više puta obećavao da će ustaliti činovničko osoblje “da se gledaju narodni poslovi”, do toga nije dolazilo. Smatrao je da je bolje upravljati bez zakona jer “onako se čovek veže za hartiju, pa ne može da čini ni zla ni dobra”. U Miloševim očima narod je bio “stoka bez repa” i “neblagodarna kučka”, pa se nije mnogo obazirao na njegovo raspoloženje kada je trošio stotine oka dukata na svoj nasledni berat i kupovinu sela u Karavlaškoj. Vlast je bila do te mere skoncentrisana u njegovim rukama, da mu je Vuk napisao: “A da vi sutra, sačuvaj bože umrete, umrlo bi i praviteljstvo”. Surov odnos kneza prema činovnicima, njihovo kažnjavanje, premeštanje i mešanje u njihov privatni život naveli su Vuka na zaključak da činovnici koji primete da ih vladar ne uvažava – ili napuštaju službu, ili je zloupotrebljavaju! Sa druge strane, Miloš je neprestano ubeđivao narod u nužnost samoodricanja („bolje to nego da se vrate Turci“), dok je Turke plašio “narodnom srdžbom“ i novim ustankom. Time je jedne suprotstavljao drugima i vešto se nametnuo kao “faktor mira”.

Miloš je bio “pohlepan na svako dobro parče zemlje”, pa su se u njegovim rukama našle najbolje njive, livade, skele, mehane i vodenice. Pošto je Tursko carstvo bilo samo privremeni okvir, u kome se on prilično dobro snalazio, turski vezir Abdurahman je samo blagosiljao ono što je Miloš na svoju ruku već bio sproveo u delo. I kneževa braća Jovan i Jevrem su prigrabili najbolja turska imanja na kojima su seljaci kosili “livade gospodske”. Pored zloupotrebe kuluka, tj. prekomerne eksploatacije besplatne radne snage, Miloš i Jovan su razvili sistem pljačke putem poklona – seljaci su bili dužni da o svakom većem prazniku daju “priloge”. Po Miloševom povratku iz Carigrada Jovan je obavestio svako “okružje” da bi kmetovi i činovnici trebalo da čestitaju knezu uspešno obavljen posao i odnesu mu poklone (kmetovi su bili obavezni da poklanjaju ovnove, dok su činovnici darivali volove). Miloš je prikupljao i “milostinju”, tj. neku vrstu dobrovoljnog priloga, pa mu je tako narod masovno “poklanjao” stoku 1835. i 1838. godine. Razmena skupocenih poklona sa sultanom u Carigradu 1835. godine navela je članove njegove pratnje da zaključe: “Kao što je knez snažan, tako su mu i pokloni veliki”.

Sistem Miloševog bogaćenja je podsećao istoričare na sistem zarade trgovca koji živi od procenta, jer “što je jednom rukom davao, drugom je smanjivao”. Pošto je prilično vešto balansirao na ivici narodnog strpljenja, on je tursku vlast sveo u “podnošljive” granice i potom je bez skrupula ekonomski eksploatisao. Pritom je fama o kneževom bogatstvu rasla brže nego njegova realna politička moć i državnička reputacija. Vuk Karadžić je pisao kako je Miloš odrastao čuvajući tuđe koze, te da 1815. godine nije imao ni 200 dukata da se izbavi od Turaka, već ih je morao pozajmiti. Kada je knez 1839. napustio Srbiju njegova gotovina se cenila na 550.283 zlatnih dukata, što mu je bilo više nego dovoljno da se u izgnanstvu skoro 20 godina baškari po Evropi. Vladimir Stojančević smatra da se Miloš obogatio na smišljen, ali jednostavan način – koristeći se političkom pozicijom i pohlepom. Tako je pokretna i nepokretna imovina tog “kneza sa kvalitetima dobrog privrednika” bila vrednija od tadašnje narodne kase srpske kneževine. Zahvaljujući svojoj radoznalosti, veštini, lukavstvu, pronicljivosti i odlučnosti, Miloš je prema Stojančeviću, bio “naš najveći i najprodorniji makijavelist”. Ponašao se kao neki “istočnjački satrap”, pri čemu je njegovo koristoljublje bilo naročito upadljivo između 1826. i 1833. godine.

Glavni izvori kneževog bogatstva bili su zakupi carskih poreza na teritoriji Beogradskog pašaluka. On je od 1816. uzeo u zakup carske spahiluke i do 1826. godine zakupio sve carine, skele i carski harač. Uvozna i izvozna trgovina, monopoli koje je sam uveo, njegova kneževska plata, pokloni i otmice na “legalan” i nelegalan način i zakidanje i podvale kod novčanih transakcija – bili su takođe značajan izvor enormnih prihoda. Pošto je 1829. godine preuzeo monopol na uvoz soli iz Vlaške i Moldavije, Miloš je drugima zabranio da trguju njome, favorizujući sopstvenu trgovinu. Trgovao je i drugom robom (stoka, koža, kukuruz) sve do 1835. kada je formalno izgubio to pravo. Svejedno, knez je u godinama svoje neograničene vladavine figurirao kao posrednik u eksploataciji prirodnih dobara Srbije za račun turske države.

Porezi koje je samo formalno prikupljala Narodna kancelarija išli su direktno njemu u ruke. Služeći se lukavstvom, ali i ozbiljno rizikujući položaj sopstvene kneževine, knez Miloš je pred Turcima prikrivao realan porast poreske osnove za tzv. vezirski porez, pa je taj višak poreskog dohotka mahom trošen za činovničke plate. Naime, pošto je Porta već bila prestala da šalje svoje kontrolore i finansijske inspektore, on je po dogovoru sa Marašli Ali-pašom dobio pravo da samostalno prikuplja vezirski porez i harač. Međutim, knez je odlučio da prikrije stvarni broj poreskih obveznika, tako da je broj domova u Srbiji (43.527) predstavljao kao broj haračkih lica! Milošev lični zakup carskih regalija je trajao sve do 1835. kada je harač i formalno ukinut.

Miloš je veoma rano proniknuo u mentalitet i duh turske politike, pa je potkupljivanje bilo jedan od zaštitnih znakova njegove diplomatije. Tako je preko svog posrednika Alekse Simića bez većih problema pridobio za sebe beogradskog vezira Husein-pašu. Jednom prilikom, Simić je izjavio paši: “Za izdržavanje konaka i posluge [Miloš] je odobrio novih 20.000 groša, jer smatra da je usled nemira u svetu život poskupeo”. I namere Beča je saznavao potkupljivanjem najviših činovnika, a Avramu Petronijeviću je poručivao da pridobije što više albanskih plemenskih vođa za otpor veziru: “Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi”. Na drugoj strani, Miloš je snabdevao tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao “isplaćeni harač”. Čak je i posao oko dobijanja Hatišerifa i berata ubrzao podmićivanjem čitave skale Portinih službenika, uključujući velikog vezira i samog sultana. Kada je 1833. postignut dogovor da Turci napuste srpske gradove (osim Beograda) i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, Miloš je, da bi ublažio mučan utisak o proterivanju Turaka, sakupio od naroda “milostinju” od 1.000 volova i poslao ih sultanu, kao i kesu sa 250.000 groša.

Srbija je preko ustavnog pitanja bila 1836-1839. uvučena u vrtlog evropske diplomatije, pa su okolnosti ipak zahtevale ličnost drugačijeg kova. Istovremeno, Miloševa opozicija je želela da apsolutističkog kneza preobrati u ustavnog monarha, zbog čega ga je uz podršku Turske i Rusije tzv. turskim ustavom iz 1838. primorala da svu svoju vlast podeli sa Savetom. Time je slomljen njegov lični i apsolutistički režim koji je do tada mogao imati kakvo-takvo opravdanje u pokušaju organizovanja države u prisustvu Turaka i pod okriljem sultana. Činjenica je da je srpsku nacionalnu državu stvorio na surov način, dok je njegov režim bio samo “nemoćan pratilac” snažnog društveno-ekonomskog procesa.

Knez Miloš Obrenović je u narodnom sećanju ipak ostao upamćen kao „strog domaćin jedne velike narodne zadruge čiji napredak i korist nije ni u jednom trenutku zanemario”, ali koga je neograničena vlast neminovno iskvarila. I srpska istoriografija se većim delom slaže da je Miloševa pojava bila istorijski nužna, te da je cenu svoje neodmerene vladavine platio političkim razlazom sa narodom i starešinsko-činovničkim slojem. Njegovo nakaradno shvatanje vlasti u uslovima unutrašnje autonomije ostalo je u senci zasluga za ukidanje feudalnih odnosa i izgradnju samostalne srpske nacionalne države.

Dr Vladan Jovanović je naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.



*Originalna verzija ovog teksta objavljena je pod nazivom „Korupcija u doba Miloša Obrenovića“ u: Korupcija i razvoj moderne srpske države, priredili Aleksandra Bulatović i Srđan Korać, Centar za menadžment, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd 2006, str. 1-9.