Novi Sad – grad invalida

Piše Dr Ivo Marinić

Javne površine u Novom Sadu se iz dana u dan, sve više i više uzurpiraju od strane Parking servisa, javnog komunalnog  preduzeća čiji je osnivač grad Novi Sad. Do uzurpacije dolazi  usled stalnog proširivanja parking prostora čija se upotreba naplaćuje, najčešće po satu.  U nedostatku parking prostora, usled uzurpacije velikih površina  koje se većim delom dana ne koriste za parkiranje već zvrje prazni, Parking servis koristi metode dalje uzurpacije imovine korisnika tako što specijalnim vozilom odnosi „nepropisno“ parkirana vozila. Tog „nepropisnog“  ima jako mnogo (široke su inventivne mogućnosti tumačenja pojma „nepropisno parkiranje“). Jedna od posebnih pogodnosti Parking servisa je  stečeno pravo na odnošenje „nepropisno“ parkiranog vozila na mestu označenom za parkiranje vozila sa oznakom za invalida. To „označeno“ mesto zauzima dva a ne jedno parking mesto. To „drugo parking mesto“ služi da invalid koji parkira invalidsko vozilo(?) izađe eventualno sa kolicima u koje seda posle završene vožnje automobilom koji je parkirao. E sad, ako vi parkirate svoj automobil na to drugo mesto, tu je Parking servis, da u pratnji organa prinude (policajca) odnese vaš automobil na centralnu lokaciju u gradu. Naravno to izaziva dodatne troškove koje ćete vi platiti. A koliki su ti troškovi i ko ih utvrđuje. Pa utvrđuje ih  Parking servis,  i oni trenutno iznose 9.000,00 dinara.  E sad tek ide ono zbog čega ste izloženi ovom tretmanu. Nadležni organ vam propisuje kaznu (po republičkom zakonu o bezbednosti saobraćaja) i ta kazna iznosi 3.000,00 ili 5.000,00 dinara (1,8 do 3 puta manje od „nošenja“auta po gradu).

Da biste došli do svog auta koji je odnet „na sigurno“, morate da dođete na ideju da ga je „odneo“ Parking servis. Ali to nije lako. Tu vam priteknu u pomoć slučajni prolaznici, zabrinute komšije i drugi, koji vas obaveste kako ste ostali bez svog auta i kako da ponovo dođete u njegov posed. I uz odgovarajuće troškove (najčešće korišćenjem taksija jer je ta centralna lokacija daleko od centra grada) dolazite do Parking servisa. Tu vam „objasne“ kako ste došli u tu situaciju da vam iz poseda oduzmu vaš auto i ponude  otkup za 9.000, 00 dinara, stim da novčani iznos kazne propisan zakonom  i opažanjem težine prekršaja od strane policajca možete platiti u roku od 15 dana u korist republičkog budžeta. Otkup plaćate na licu mesta Parking servisu a ako kojim slučajem nemate novca za „otkup“ vi to možete učiniti i neki drugi dan, pri čemu plaćate „ležarinu“ ili parkiranje u dvorištu Parking servisa 1.000,00 dinara dnevno. Pa izvolte.

Sve u svemu, ova „parking greška“ vas košta najmanje 12.000,00 do 14.000,00 dinara, (zavisno od težine opažaja).  A ako poželite da vam to isto uradi sudija za prekršaje, tada vas to zadovoljstvo košta više za iznos sudskih troškova „spora“.

Videći „dobru zaradu“ na uzurpaciji prostora, Parking servis širi svoju delatnost na područje „pomoći i zaštite invalida“. E tu nema spora. Ugrozili ste invalida i morate da platite. Em je humano, em je u skladu sa evropskim propisima. I počinju po gradu da niču mesta za parkiranje  invalide (naročito ispred velikih tržnih centara i na mestima  gde se retko mogu očekivati invalidi koji voze auto), pa ispada da je Novi Sad grad invalida. Parking servis je spreman  da im obezbedi  i više mesta nego za ostali svet,  jer  se sa tog mesta može, u nedostatku parking  prostora, bar jednom dnevno ojaditi neki siromah koji  jedva sastavlja kraj s krajem. Ali zato je tu Parking servis  da brine  o invalidima.

Stalno širenje uzurpacije parking prostora kao javnog dobra, od strane jednog preduzeća Parking servisa, predstavlja ozbiljan gradski problem i dovodi do nepotrebnog  povećanje troškova života bez odgovarajućeg uticaja na uslove saobraćaja u gradu. Zbog toga bi bilo korisno da se nadležne službe lokalne samouprave pozabave ovim sada već ozbiljnim društvenim problemom, a ako to lokalni organi iz bilo kojih razloga ne mogu, da se sa tim problemom pozabave odgovarajući republički organi.

Zaboravljene rasprave i analize

Pokušaj fašističkog državnog udara

Zveri srpske

Piše: Rastislav Dinić

Malo ćemo da vas ucenjujemo građanskim ratom: Alternativa zdravom razumu

Photo: BETA

Krajnje je vreme da „Dveri srpske“ prestanu da se eufemistički nazivaju „konzervativnim“ pokretom – konzervativci se ne zalažu za bilo kakve revolucije, pa bile one duhovne, moralne ili ekonomske – te da se počnu nazivati onim što po svim relevantnim parametrima jesu – fašističkom organizacijom. Ovo nije ni uvreda, ni „etiketiranje“, već argumentovana klasifikacija zasnovana na najsavremenijim teorijama fašizma. Ko se sa takvom klasfikacijom ne slaže, može izaći sa protivargumentima, ali ne može ovu klasifikaciju olako otpisati kao proizvoljnu, tendecioznu ili besmislenu
I rаnjenа zver, sаterаnа od lovаcа u bezizlаzаn položаj, čini tаj poslednji, čisto instinktivni nаpor dа se spаse, nаsrćući nа svoje progonitelje, pа zаšto ne bi ondа i uvređeni, opljаčkаni, poniženi i obesprаvljeni nаrod nаčinio neki nelogičаni i očаjnički ispаd kаd mu vlаst priredi još jedno, sigurno ne poslednje, аli simbolički nаjbolnije poniženje?Ostoja Simetić[1]
Fašizam se može definisati kao oblik političkog ponašanja opsednut propadanjem zajednice, poniženjem i statusom žrtve, kao i kompenzatornim kultovima jedinstva, energije i čistote, u kojem masovni pokret posvećenih nacionalističkih militanata, radeći u nelagodnoj, ali efektivnoj saradnji sa tradicionalnim elitama, napušta demokratske slobode i posvećuje se ciljevima unutrašnjeg čišćenja i spoljašnje ekspanzije kroz osvetničko nasilje i bez ikakvih etičkih i pravnih ograničenja.Robert Pakston[2]
Ur-fašizam je još uvek oko nas, ponekad i u civilu. Bilo bi nam najlakše kada bi se na svetskoj sceni pojavio neko ko bi rekao „Želim da ponovo otvorim Aušvic, želim da crnokošuljaši ponovo paradiraju italijanskim trgovima.“ Ali život nije tako jednostavan. Ur-fašizam se može vratiti pod najnevinijim maskama. Naša je dužnost da ga raskrinkavamo i upiremo prstom u svako od njegovih novih otelotvorenja – svakog dana, u svakom delu sveta.Umberto Eko[3]

Nemojmo se zavaravati – 10. oktobar je bio pokušaj fašističkog državnog udara. Slab, glup i neuspešan, ali nesumnjiv i nesumnjivo fašistički. Ko to ne priznaje i umesto toga koristi eufemizme o „socijalnom buntu“, „omladini bez perspektive“ i „odbrani tradicionalnog morala“, ili ništa ne zna, ili je slep, ili pak, besramno laže.
Da je u pitanju pokušaj državnog udara, jasno pokazuje zajedničko saopštenje „Dveri srpskih“, „Vidovdana“, „Novog Standarda“, „Srpskih nacionalista“ i fonda „Slobodan Jovanović“ kojim se poziva na:
„[Š]to hitniju jаvnu rаsprаvu i novi društveni dogovor između, sа jedne strаne, svih sistemskih političkih strаnаkа vlаsti i opozicije, kаo i sindikаtа i medijа, i sа druge strаne, аlternаtivnih medijа, pаtriotskih orgаnizаcijа i Srpske prаvoslаvne crkve, u cilju smirivаnjа аlаrmаntnih društvenih tenzijа i izbegаvаnjа vаnrednog stаnjа i grаđаnskog rаtа.“[4]

Photo: BETA

Na osnovu čega ove organizacije, koje ne izlaze na izbore, pa samim tim ne predstavljaju nikoga osim sebe samih, zahtevaju ovaj „novi društveni dogovor“ u kome će one biti ravnopravni partner parlamentarnim strankama? Na osnovu čega one, u zemlji sa slobodnim i fer višestranačkim izborima, traže ozbiljne političke ustupke od sistemskih stranaka koje su na ovim izborima dobile mandat od građana? Na osnovu samo jedne stvari – pretnje novim nasiljem, odnosno građanskim ratom. Ali zašto bi pregovori sa njima predupredili i sprečili građanski rat? Postoji samo jedan smislen odgovor – zato što su oni ti koji odlučuju da li da ga izazovu ili ne. Kad ne bi bilo tako, razgovor sa njima bi bio bezvredan i potpuno nesposoban da zaustavi „građanski rat“ o kome govore. Oni ne nastupaju u ime građana, nego u ime nasilnika; zato njihov argument nije demokratski, nego teroristički.
Da je u pitanju fašistički državni udar, a ne bilo kakva ekonomski motivisana revolucija, dâ se primetiti na osnovu više sasvim jasnih pokazatelja. Prvo, razlog koji su sami pučisti dali za svoj izlazak na ulicu nije ekonomske, već prepoznatljivo fašističke prirode (o čemu više kasnije u tekstu) – sprečavanje „parade sodomita“[5]. „Demonstranti“, kako ih eufemistički naziva nacionalistička štampa, nisu se pridružili nijednom od postojećih štrajkova širom Srbije, niti su stali u odbranu radnika ili bilo koje druge obespravljene kategorije građana. Mladen Obradović i njegovi satrapi iz Đenove ne pripadaju najnižim društvenim slojevima, ne fale im pare ni za put u Italiju, ni za skutere, ni za baklje, oni su pripadnici “frustrirane srednje klase“[6] koji zakonskim sredstavima nisu postigli status za koji intimno smatraju da im pripada, pa se sada igraju heroja razbijajući izloge, glave i mamografe. U Srbiji postoji ogroman broj ljudi koji uistinu žive na ivici bede, a koji nikada nisu posegli za nasiljem. Porediti njihovu stvarnu muku i njihove legitimne zahteve sa divljanjem fašističke bagre nije samo glupo i banalno pogrešno (jer brka levicu sa desnicom, legitiman ekonomski protest sa fašističkim terorom), nego i uvredljivo.
Drugo, organizacije koje su na ovaj ili onaj način povezane sa neredima u nedelju, bilo u svojstvu organizatora ili u svojstvu relativizatora, nastupaju sa eksplicitno fašističkim programom i zahtevima. U pitanju su dakle, nesumnjivo fašističke organizacije. Dokazivati to na primeru „Obraza“, „Naših“ i „SNP 1389“ bilo bi suvišno: ovo ne samo da je očigledno, nego će se time uskoro pozabaviti i Ustavni sud Srbije, pa da mu se ovde ne mešamo u posao.
Zanimljivije je i značajnije ukazati na činjenicu da su i „Dveri srpske“, organizacija koja se tretira kao deo mejnstrima, i čiji su predstavnici česti gosti kako na državnoj televiziji, B92 i Studiju B, tako i u mejnstrim štampanim medijima, poput Politike i NIN-a, takođe nesumnjivo fašistička organizacija. Pritom, ovo nije nikakva prozvoljna „etiketa“ kojom se časte i demonizuju politički protivnici. Fašizam o kome se ovde radi je pojam oko čijeg značenja među istoričarima i političkim naučnicima postoji relativno širok konsenzus. Rodžer Grifin formuliše ovu široko prihvaćenu definiciju „fašističkog minimuma“ na sledeći način: „Fašizam je rod političke ideologije čije mitsko jezgro, bez obzira na brojne varijacije, predstavlja palingenetsku formu populističkog ultra-nacionalizma.“[7] Palingeneza ovde upućuje na preporod, tačnije na preporod nacije koja je ogrezla u dekadenciji i slabosti. Fašizam je dakle, bez obzira na svoje pojavne oblike koji variraju od paganskog, rasističkog i anti-hrišćanskog nacizma, preko eklekticizma italijanskih fašista, do klerofašizma ustaškog pokreta i Kodreanuovog „Gvozdenog puka“, uvek zasnovan na ovom mitu o preporodu nacije i njenog spasavanja od dekadencije kroz fašističku revoluciju. Iz ovog temeljnog mita slede i neke druge nužne crte fašizma – anti-liberalizam, anti-konzervativizam, anti-racionalizam, lažni socijalizam, itd. Grifin piše:

Mi jedini znamo šta narod misli: Vladan Glišić, dverjanin opšte prakse

Photo: BETA

„Predstava o ’naciji’ kao organizmu koji može ’propadati’ i ’preporađati se’ predstavlja suštu suprotnost onome što liberali podrazumevaju pod ovim pojmom. Ovako shvaćena nacija označava organizam sa sopstvenim životnim ciklusom, kolektivnom psihologijom i komunalnom sudbinom, koji u principu obuhvata ceo narod (ne samo njegove vladajuće elite) i u praksi sve one koji su etnički i kulturno njegovi ’prirodni članovi’ i koji nisu zaraženi anti-nacionalnim silama. Kada je nacija koncipirana na ovaj način, koji akademici ponekad zovu i „integralnim nacionalizmom“, „hipernacionalizmom“ ili „liberalnim nacionalizmom“ – ona se pretvara u realnost višeg reda i transcendira život pojedinca koji stiče smisao i vrednost samo u meri u kojoj direktno doprinosi blagostanju celog organizma. Iscrpno proučavanje primarnih izvora fašizma ubedilo me je da se u jezgru fašističkog mentaliteta nalazi fiks ideja posvećivanja, i ako je potrebno – žrtvovanja, individualne egzistencije borbi protiv sila degeneracije koje su navodno srozale naciju, i naporu da ova povrati svoju slavu i veličinu. Fašista je osećao da je on (a uglavnom je to bio „on“) sudbinski rođen na razdelnici između nacionalnog pada i nacionalnog preoporoda. Ovo osećanje je alhemijski preobražavalo sav pesimizam i kulturni očaj u manični osećaj svrhe i optimizma. Fašista je znao da je on jedan od „odabranih“ u inače izgubljenoj generaciji. Njegov zadatak je bio da pripremi teren za novu vrstu čoveka, homo fascistus, koji će instinktivno formirati deo revitalizovane nacionalne zajednice bez potrebe da se prvo pročisti od sebičnih refleksa koje širi civilizacija natopljena egoizmom i materijalizmom.“[8]
Kako se „Dveri“ uklapaju u ovakvo određenje fašizma? Kao udžbenička ilustracija, dakle – savršeno. Uzmimo samo njihov manifest, koji je prošle godine, pod nazivom „Šаnsа u krizi: sedаm osnovа nаšeg preporodа“, objavio spiritus movens pokreta, Boško Obradović (nije nebitno napomenuti da je tekst u tek ponešto skraćenoj verziji, objavljen i u NIN-u, pod imenom „Za novo oduševljenje“[9]). Obradović u tekstu ističe sledećih sedam „osnova našeg preporoda“:
1. Jа sаm Srbin i nemаm problem sа tim. Nemа rаzlogа dа se stidim svogа nаcionаlnog identitetа. Imаm svа ljudskа i nаcionаlnа prаvа dа gа štitim. Ne želim dа promenim nаcionаlni identitet. Imаm sа čim dа izаđem pred sаvremeni svet. Nemаm problem dа upoznаjem druge i učim od boljih. Imаm problem sа onimа koji mi ne žele dobro i ne mogu dа se prаvim lud dа oni ne postoje. Morаm dа se orgаnizujem i rаdim nа dobro svogа nаrodа.
2. Oslobođenje misli i delа. Nemаmo vremenа zа čekаnje. Ne čekаmo više nikogа i ništа. Sаmoorgаnizujemo se. Podižemo duhovni i morаlni ustаnаk. Rušimo lаžne аutoritete i oslobаđаmo zаrobljene snаge ovogа nаrodа. Delujemo moderno а trаdicionаlno. Ne odstupаmo i ne predаjemo se.
3. Svаki Srbin nа svetu je vаžаn zа srpsku nаcionаlnu stvаr. Svаki srpski rаskol, podelа i neslogа su prošlost i smrtni greh novog rodoljubljа. Svаki Srbin mi je vаžаn i zа Srpstvo koristаn. Nemа nijednog Srbinа koji ne može dа učini nešto korisno. Morаmo dа dopremo do svаkogа i dа svаkome nаđemo mesto. Nekа svаko primi novu nаcionаlnu filosofiju pomirenjа, sloge i sаbornosti i nekа učini premа svojim mogućnostimа nešto korisno zа svoj nаrod, znаči sebe i svoje potomstvo.
4. Svаko rođeno dete je nаcionаlni prаznik. Počnimo sа poštovаnjem i prаznovаnjem svetinje ljudskog životа, brаkа, mnogočlаne porodice. Decа su nаš nаcionаlni progrаm, nаšа snаgа, nаšа budućnost.

Sve ću da vas preporodim: Boško Obradović, idejni vođa

Photo: Stock

5. Odbаcujemo pogrešne orgаnizаcione forme i stvаrаmo nove. Nove nаcionаlne mesije i lideri nаm nisu potrebni. Novi Centrаlni komiteti tаkođe. Nove strаnke nipošto. Trаži se novа orgаnizаcionа kulturа i novi model društvenog delovаnjа, sаbornog tipа. Stvаrа se Srpskа mrežа.
6. Potrebno nаm je novo oduševljenje i nаcionаlnа sаmodisciplinа. Nemа nаcionаlnog nаpretkа u bilo kom smislu bez vere u sebe, svoju misiju, svoj uspeh. Bez novog oduševljenjа. Odbаcimo svаki nаcionаlni umor, rаzočаrenje, rаvnodušnost i lenjost. Nаcionаlni posаo rаdimo predаno, uporno, disciplinovаno, redovno i neodstupno.
7. Vizijа i investirаnje u budućnost: Mlаdа Srbijа. Ko će sve ovo dа pokrene i izvede? Oni koji su nаs do sаdа vodili i opet nаm se nude? Nemа druge: morаmo sаmi dа investirаmo u svoju budućnost, pripremаjući ljude koji će dа nаs vode. Dа li ih neko dаnаs sаbirа, školuje, obučаvа i motiviše dа postаnu nаcionаlnа elitа i lideri zа 21. vek? Kаko doći do ovog novog nаcionаlnog menаdžmentа? Dа li se o tome brine u Crkvi, Rаsejаnju, Držаvi i drugim nаcionаlnim institucijаmа? Hoće li iko dа preuzme odgovornost аko se o ovome ne brine i dа preuzme nа sebe dа nešto promeni? Štа se čekа?
Ono što fascinira već pri prvom čitanju ovog „programa“ jeste njegova zapanjujuća ispraznost – tu zapravo nikakvog programa i nema. Problemi koji trenutno more Srbiju vrlo su konkretni, i programi koji bi trebalo da se sa njima nose moraju ponuditi konkretna rešenja. Ekonomska kriza, Kosovo, ulazak u EU, pitanja su o kojima se mogu predlagati različita rešenja, ali se nekakva rešenja moraju ponuditi, a Obradovićev manifest ne nudi baš nikakva. Njegov jedini sadržaj je fašistički mit o palingenezi, tj. preporodu. Nacija je ogrezla u dekadenciji i malodušnosti, i „Dveri“ su tu da ova negativna osećanja „alhemijski preobraze“ u „oduševljenje“, ili kako kaže Grifin – „manično osećanje svrhe i optimizma“. Svaki život je svetinja, ali samo zato što svaki život može biti „za Srpstvo koristan“. Rođenje svakog deteta treba da bude nacionalni praznik, ali samo zato što su deca naš „nacionalni program“. (Podsetiti se: „Kada je nacija koncipirana na ovaj način, ona se pretvara u realnost višeg reda i transcendira život pojedinca koji stiče smisao i vrednost samo u meri u kojoj direktno doprinosi blagostanju celog organizma.“)
Obradović ređa opšta mesta fašističkog projekta sa skoro razoružavajućom nevinošću. „Svaki srpski raskol, podela i nesloga su prošlost i smrtni greh novog rodoljublja“, piše on, punih deset godina nakon srpkog prevoda čuvenog teksta „Večni fašizam“, u kome Umberto Eko piše: „U modernoj kulturi, naučna zajednica veliča neslaganje kao put ka napretku znanja. Za ur-fašizam, međutim, neslaganje je izdaja.“[10] Više od sedamdeset godina nakon Musolinijeve „moralne i duhovne revolucije“[11], Boško Obradović poziva na „moralni i duhovni ustanak“.
Stenli Fiš govori o tome da mnoge savremene ultra-desničarske organizacije, kako bi se prilagodile standardima političke korektnosti, kodiraju problematične poruke, prevodeći ih u prihvatljive forme, ali tako da je pravi sadržaj ovih poruka lako dekodirati. Ovde, međutim, imamo posla sa potpuno otvorenim fašizmom, upravo dirljivo nesvesnim ikakve potrebe da se sakriva iza kodova.[12]
Evo još jednog prostog primera. Opšte je mesto studija fašizma da se fašistička ideologija istorijski predstavljala kao „ni levo, ni desno“[13], odnosno kao „treći put“ između kapitalizma i marksizma[14]. Georg Mose kaže: „Fašizam je svuda bio ’stav prema životu’, zasnovan na nacionalnoj mistici koja je varirala od nacije do nacije. Takođe, on je bio revolucija, pokušaj da se nađe ’treći put’ između marksizma i kapitalizma, ali sa većim naglaskom na ideologiji nego na ekonomiji, ’revolucija duha’ o kojoj je govorio Musolini, ili Hitlerova ’nemačka revolucija’“[15] Grifin pak piše o navodno socijalističkom aspektu fašizma na sledeći način: „Jasno je da on [fašizam] aksiomatski odbacuje marksistički internacionalizam i materijalizam, ali on može da predstavi preporod nacionalne zajednice kao prevazilaženje klasnog konflikta, uništavanje tradicionalnih hijerarhija, istrebljivanje parazitizma i nagrađivanje svih produktivnih pripadnika nacije, te uprezanje energija kapitalizma i tehnologije u novi poredak u kome ovi prestaju da budu eksploatišući i porobljivački.“[16]
A evo šta pišu „Dveri“ u svom proglasu „Budimo nerealni, tražimo moguće!“[17]:
"Neophodni preduslov zа reаlizаciju novog nаcionаlnog progrаmа jeste odbаcivаnje podele nа levo i desno kаo neupotrebljivog rekvizitа stаropаrtijske sholаstike. Ovа bаjаtа ideološkа rаvаn ne sаmo dа je dаvno prevаziđenа već je i sаmoogrаničаvаjućа i štetnа formа zа sаvremeni nаcionаlni аktivizаm.
U novu idejnu stvаrnost potrebno je uložiti novu sаmosvest sа obа ideološkа polа. Tzv. srpskа nаcionаlnа desnicа trebа dа se odrekne intelektuаlizmа, pseudoelitizmа i svаke vrste odvojenosti od nаrodа i njegovog stvаrnog životа, dok tzv. srpskа levicа morа dа priznа dа bez rešenjа nаcionаlnog pitаnjа nemа rešenjа ni socijаlnih pitаnjа.
Zа desnicu to u prаksi znаči dа nemаmo ništа od golih teorijskih formi religioznosti, morаlizmа, monаrhizmа, sаbornosti i pаtriotizmа, аko im nismo dаli stvаrnu, socijаlnu sаdržinu. Zа levicu je nаrаvoučenije dа nemа prаve društvene solidаrnosti bez zаjedničkih istorijskih vrednosnih temeljа u vertikаli duhа porodične i nаcionаlne zаjednice.

Oslobodite naše drugove fašiste: Dušan Kovačev i Dragomir Anđelković, crna dvojka

Photo: BETA

Ako bi se trаžio nаš idejni izrаz dаnаs, ondа bi nаjtаčnije bilo reći dа smo (N)I LEVO (N)I DESNO. Jer, аko je desno: verа, držаvotvornost, nаcionаlnа sаmobitnost, svetost trаdicionаlnog brаkа i porodice – ondа smo desno. Ali, аko je desno: novi monopol i neodgovornost povlаšćenih društvenih slojevа, kаpitаlizаm bez socijаlne funkcije, ceremonijаlnа religioznost bez misionаrske i milosrdne sаdržine, ondа nismo desno.
Tаkođe, аko je levo аntiglobаlizаm, nаrodnа socijаlizаcijа duhovnih i mаterijаlnih dobаrа, preustrojstvo kаpitаlističkog strojа u korist pojedincа i celine, revolucionаrni žаr morаlne sаmosvesti protiv korupcije kаo duhovnog oblikа kаpitаlizmа, jednom rečju, socijаlni pаtriotizаm sа hrišćаnskim likom, lišen neomаrksističkog rаtа protiv vere i nаcije, ondа smo levo. Ako je, pаk, levo: neodstupno zаlаgаnje zа odumirаnje držаve, nаcionаlnih individuаlitetа i religijske svesti, dаlje nepristаjаnje nа privаtnu svojinu, slobodu mišljenjа i delovаnjа, kаo i večiti internаcionаlizаm i diktаturа rаznih mаnjinа kаo novog proleterijаtа, ondа ne možemo i nećemo biti levo."
Ovakvih primera je bezbroj, ali ovde bih istakao još samo dva koja smatram naročito značajnim. Opet po Eku: „Ur-fašizam je zasnovan na selektivnom populizmu, ili kvalitativnom populizmu, moglo bi se reći. U demokratiji, građani imaju individualna prava, ali građanstvo u celosti ima uticaja samo u kvantitativnom smislu – pobeđuju odluke većine. Za ur-fašizam, međutim, invidue kao individue nemaju nikakva prava, a narod je koncipiran kao kvalitet, monolitan entitet koji izražava zajedničku volju. Kako nijedna velika skupina ne može imati jedinstvenu zajedničku volju, vođa se predstavlja kao interpretator ove volje. Izgubivši svoju moć delegiranja, građani ne delaju; oni su pozvani samo da igraju ulogu Naroda. Tako Narod postaje samo teatarska fikcija. U budućnosti ćemo imati i televizijski ili internet populizam, u kome će se emotivna reakcija izabrane grupe građana predstavljati i prihvatati kao Glas Naroda. Zbog svog kvalitativnog populizma, ur-fašizam mora biti protiv „pokvarenih“ parlamentarnih vlada. Kad god političar izrazi sumnju u legitimnost parlamenta jer ovaj više ne zastupa Glas Naroda, možemo namirisati ur-fašizam.“[18]
A evo šta u svom najnovijem tekstu „Režim gradom neće šetati“[19] predlaže Boško Obradović kao put „ka smirivanju strasti i sprečavanju građanskog rata“: „Od posebnog je znаčаjа dа se prekine vređаnje i ponižаvаnje svegа što je srpsko u nаšem društvu, dа Crkvа, pаtriotske orgаnizаcije i slobodni intelektuаlci dobiju prostorа nа medijskoj i jаvnoj sceni, kаko bi se аrtikulisаo glаs nаrodа koji u ovom trenutku nemа svog zаstupnikа u političkom životu i nа medijimа.“[20]
Dakle – Glas Naroda nije ono što se izražava glasanjem na slobodnim i fer izborima, nego je to nešto što je Narod spreman da došapne samo Crkvi i „patriotskim ogranizacijama“, koje će onda taj glas „artikulisati“ tako da ga svi čujemo. Ovo je selektivni populizam, odnosno udžbenički primer ur-fašizma.
Konačno, Eko piše: „U korenu ur-fašističke psihologije nalazi se opsesija zaverom, po mogućstvu internacionalnom. Sledbenici moraju osećati da su pod opsadom. Najlakši način da se zavera razreši jeste uz pomoć ksenofobije. Ali zavera mora doći i iznutra: Jevreji su obično najbolja meta, jer su istovremeno i napolju i unutra.“[21]
Što se opsade tiče, „Dveri“ su ponovo dirljivo otvorene, one ne samo da kod svojih sledbenika stvaraju osećaj opsade, nego otvoreno tvrde da je Srbija pod okupacijom: „Prvi preduslov uspehа ovog progrаmа jeste definisаnje Srbije kаo u određenom smislu okupirаne držаve i prekid svih međusobnih rаsprаvа do trenutkа dok Srbijа ne bude ponovo slobodnа.“[22] Država koja je ovde pod okupacijom je inače pre samo par godina na referendumu dobila Ustav koji su „Dveri“ izričito podržale[23]. Uz to, kao što je već rečeno, radi se o državi sa redovnim demokratskim izborima, zemlji u kojoj od 5. oktobra do danas nije zabranjena ni jedna jedina partija (uključujući tu i onu koja se zalagala i još uvek se zalaže za granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica) i konačno, zemlji u kojoj se predstavnici „Dveri“ redovno pojavljuju u mejnstrim medijima, soleći nam pamet na temu vere, patriotizma, porodičnih vrednosti i sličnog. Dakle, ili je u pitanju vrlo jadna okupacija, ili pak u njoj učestvuju sve sistemske stranke, baš kao i same „Dveri“.
Zanimljivije je, međutim, kako „Dveri“ razrešavaju problem zavere. Očigledno, ne uz pomoć antisemitizma. Kako onda? Ko je istovremeno „i napolju i unutra“, tako da može da posluži kao objašnjenje internacionalnog pritiska, ali i unutrašnjeg rovarenja? Umesto odgovora na ovo pitanje, evo odlomka iz teksta Vlada Glišića „Ideologija homoseksualizma“[24], premijerno objavljenog pred prošlogodišnju „Povorku ponosa“, a zatim više puta „repriziranom“ na sajtu „Dveri“:

Nedostižni uzor: Benito Musolini, idol mladih

Photo: Stock

"Ideologijа homoseksuаlizmа je u svojoj poslednjoj instаnci i izrаzito nehumаnа pа moždа i аntihumаnа:
Pošto ovаj ideološki pokret čine rаznovrsne i rаznorodne političke orgаnizаcije i аktivisti, jedni su nаizgled sаmo zаinteresovаni zа borbu protiv diskriminаcije i potrebu dа društvo prihvаti homoseksuаlce, dok imа i onih koji svoju ideologiju rаzvijаju do ludilа u kome bi većinа ljudi imаlа hrаbrosti dа nаprаvi čuveni „iskorаk“ u jаvnost i sebe deklаriše kаo homoseksuаlcа. Problem je što nа krаju svаkа promocijа homoseksuаlnosti kаo srž ideologije homoseksuаlizmа dovodi do togа dа se sklizne u ovаj potpuno neočekivаn i nehumаn koncept, а to je koncept pokušаjа dа se što veći broj ljudi nа plаneti pridobije zа homoseksuаlno opredeljenje. Mа koliko ovo nenormаlno izgledаlo (i mа koliko ovo nemа nikаkvog izgledа nа uspeh), sаmа nаmerа ideologа dа idu u ovom prаvcu govori o njihovoj nehumаnosti. а je ovo nehumаn koncept govori činjenicа dа bi u tom slučаju produženje ljudske vrste prirodnim putem bilo ugroženo. Nаrаvno dа sаvremenа nаukа imа veštаčke metode oplodnje i rаđаnjа, аli je i činjenicа dа je to potpuno novа grаnа nаuke i dа će tek budućnost pokаzаti dа li ovа industrijа imа i svoje neželjene posledice. Ako bi ideolozi homoseksuаlizmа čаk i tvrdili kаko je veštаčko rаđаnje ideаlаn model, oni bi imаli i problem što to zа mnoge verujuće ljude nа plаneti nije prihvаtljivo. Što znаči dа bi promocijа ovog stаvа morаlа dа uključuje i represiju velikih rаzmerа te tаko opet ulаzimo u oblаst totаlitаrne i аgresivne prirode ideologije homoseksuаlizmа.
Međutim, ono što govori o аntihumаnističkoj crti ove ideologije nije sаmo činjenicа dа se njeni ekstremni predstаvnici igrаju idejаmа o homoseksuаlnoj plаneti, već činjenicа dа njihovа egocentričnа histerijа mnogo više pogoduje jednoj suštinski аntihumаnoj metodi reprodukcije ljudske vrste sа kojom se sve više i ilegаlno eksperimentiše. To je klonirаnje. Svesni dа je celа ljudskа civilizаcijа jаsno protiv ove metode, gej i lezbo аktivisti u jаvnosti ne istupаju sа ovim zаhtevom аli je primetno dа su uvek u blizini onih koji se ovim ilegаlnim eksperimentimа bаve. Ideologijа homoseksuаlizmа izuzetno pogoduje i socijаlnim inženjerimа globаlnih rаzmerа koji promovišu ideju o „zlаtnoj milijаrdi“ (tvrdnjа dа ljudsku populаciju nа Zemlji trebа svesti nа jednu milijаrdu kаko bi se obezbedio zаvidni životni stаndаrd, dok ostаli stаnovnici Zemlje trebа dа nestаnu i to su obično oni iz siromаšnijih i obesprаvljenih nаrodа nа plаneti). Kаdа se sve ovo imа u vidu vrlo je jаsno dа ideologijа homoseksuаlizmа imа krаjnje nehumаn, а u svom ekstremnom vidu i аntihumаn kаrаkter."
Jasno je šta su ideologije nacionalizma, komunizma ili fašizma, te kako se svaka od njih da analizirati – analizirajući knjige, tekstove, proglase, manifeste, baš kao i političku praksu njenih pobornika (između ostalog, upravo onako kako ja to sada činim u ovom tekstu). Međutim, šta je i na osnovu čega se da analizirati ideologija homoseksualizma, to je verovatno jasno samo Vladanu Glišiću, iz prostog razloga što je on taj pojam, kao i ono što ovaj navodno označava, sam izmislio. I ne samo što je izmislio, nego je toj stvari koju je izmislio, pripisao odlike koje je izmislio, na osnovu tvrdnji koje je izmislio. Ko su „ideolozi homoseksualizma“ koji se „igraju idejama o homoseksualnoj planeti“ i odakle Glišiću ta informacija? Ko su „gej i lezbo aktivisti“ koji su „primetno uvek u blizinu“ onih koji se bave ilegalnim eksperimentima kloniranja ljudi? Kako je i kada Glišić to „primetio“?
Sve ovo su ovo, naravno, suvišna pitanja, jer polaze od pretpostavke da je smisao Glišićevog teksta da iznese nekakvu razumnu i empirijski proverljivu tezu o nekom fenomenu koji postoji u svetu. Ali to prosto nije slučaj; smisao Glišićevog teksta je da čitaocima ponudi zgodno razrešenje zavere – konspirološku bajku koja od jedne ranjive društvene grupe čini žrtvenog jarca. Zaustaviti gej paradu onda prestaje da bude obračun sa ranjivom manjinom i postaje junačko suprotstavljanje svetskoj zaveri. (Kod Eka: „Sledbenici se moraju osećati poniženo navodnim bogatstvom i snagom svojih neprijatelja. Jevreji su bogati i međusobno se ispomažu kroz razgranatu tajnu mrežu. Međutim, sledbenici ur-fašizma moraju istovremeno biti ubeđeni da su u stanju da savladaju neprijatelje. Tako, konstantnim menjanjem retoričkog fokusa, neprijatelj postaje istovremeno previše jak i previše slab. Fašističke vlade su osuđene na ratne poraze jer su strukturalno nesposobne da objektivno procene snagu neprijatelja.“[25])
Krajnje je vreme da „Dveri srpske“ prestanu da se eufemistički nazivaju „konzervativnim“ pokretom[26] – konzervativci se ne zalažu za bilo kakve revolucije, pa bile one duhovne, moralne ili ekonomske – te da se počnu nazivati onim što po svim relevantnim parametrima jesu – fašističkom organizacijom. Ovo nije ni uvreda, ni „etiketiranje“, već argumentovana klasifikacija zasnovana na najsavremenijim teorijama fašizma. Ko se sa takvom klasfikacijom ne slaže, može izaći sa protivargumentima, ali ne može ovu klasifikaciju olako otpisati kao proizvoljnu, tendecioznu ili besmislenu.

Photo: BETA

Pritom, ovaj tekst nije predlog za zabranu ili bilo kakve zakonske reprekusije protiv „Dveri“ – liberalna demokratija može i mora omogućiti slobodu govora i organizovanja čak i fašistima, sve dok ovi ne pozivaju na nasilje prema drugima ili nasilno rušenje ustavnog poretka. Međutim, iole pristojni politički i medijski akteri dužni su da znaju s kim imaju posla i da u skladu s tim fašističku marginu drže tamo gde joj je i mesto – na margini. „Demokratska pravna država ne može da goni lažne misli i neumesne namere. Sloboda intervencije države je ograničena. Ali baš zbog toga ona može čvrsto da opstane samo ako naspram netolerancije, pre no što državne mere prinude budu dopuštene, istupi građanska netolerancija. Demokratije mogu biti slobodne ako za vršenje vlasti sposobne, ozbiljne snage odbiju svaki razgovor s mržnjom zadojenim, fanatičnim, agresivnosti sklonim grupama, ako se nijedan čovek koji drži do sebe ne pokaže u društvu predstavnika mržnjom zadojenih, fanatičnih, militantnih, ideja. Dok je ovaj uslov zadovoljen, pristalice demokratije mogu mirno da spavaju: sloboda se ne može zloupotrebiti na račun slobode. Ali samo dotle.“[27]
[1] “10.10.10 - Ko je kriv?“, sa sajta “Dveri srpske” (http://www.dverisrpske.com/tekst/1873451)

[2]Anatomy of Fascism (New York: Vintage Books, 2005), str. 215.

[3] “Ur-fascism”,The New York Review of Books [vol. 42, No.11], 22.06.1995.http://www.pegc.us/archive/Articles/eco_ur-fascism.pdf

[4]http://www.srpskenovinecg.com/srbija/7502-dveri-srpske

[5]http://www.obraz.rs/index1.htm
Po Eku: “Pošto su i rat i heroizam preteške igre, ur-fašista prenosi svoju volju za moć na seksualna pitanja. Ovo je poreklo mačizma (koji implicira kako prezir prema ženama, tako i netoleranciju i osudu nestandardnih seksualnih praksi, od čednosti do homoseksualnosti). Kako je čak i seks teška igra, ur-fašistički heroj počinje da se igra sa oružjem – to postaje zamena za faličku praksu.“, “Ur-fascism”, The New York Review of Books [vol. 42, No.11], 22.06.1995.

[6] Eko kaže: “Ur-fašizam potiče iz individualne i društvene frustracije. Zato je jedna od najtipičnijih crta istorijskog fašizma upravo apel frustriranoj srednjoj klasi, klasi koja trpi od ekonomske krize i osećanja političkog poniženja, i uplašenoj od pritiska nižih slojeva. U naše vreme, kada stari “proleteri” postaju sitni buržuji (a lumpen-proleterijat je uglavnom isključen sa scene), fašizam sutrašnjice obraćaće se ovoj novoj većini.”, Isto.

[7] „Fascism, general introduction“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010.), str.118.

[8] Isto.

[9] broj 3032, 5. februаr 2009, str. 27.

[10] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[11] Vidi: Robert Mallett, “Fascism as the Expression of a Spiritual Revolution in Italy”, The Sacred in Twentieth-Century PoliticsHistory of Fascism 1914-1945 (Taylor & Francis e-Library, 2003.), str. 106. (Palgrave Macmillan, 2008.), kao i Stanley G. Paine,

[12] Što naravno, ne znači da se „Dveri“ nikada ne služe kodiranjem. Dovoljno je setiti se plačevnog Obradovićevog apela da se „Paradom ponosa“, „diskriminišu“ pravoslavci, kao i zahteva „Dveri“ da se Parada zabrani zbog navodnog kršenja Ustava. Homofobija se ovde maskira jezikom ljudskih prava.

[13] Knjiga Ze’eva Sternhela o rađanju fašizma u Francuskoj, upravo se tako i zove: Ni droite ni gauche: l'idéologie fasciste en France (Editions Complexe, 1999)

[14] Vidi pre svega: George L. Mosse, „Toward a General Theory of Fascism“,Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010), takođe: Ruth Ben-Ghiat, “Italian Fascism and the Aesthetics of the 'Third Way'”, Journal of Contemporary History, Vol. 31, No. 2, Special Issue: The Aesthetics of Fascism (Apr, 1996), pp. 293-316.

[15] George L. Mosse, „Toward a General Theory of Fascism“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010.), str. 89.

[16] „Fascism, general introduction“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010), str. 120-121.

[17]http://www.dverisrpske.com/tekst/1757521 Tekst je originalno objavljen u “Pečatu”, petаk, 10. аpril 2009, broj 58, str. 31-33.

[18] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[19] Tekst je objavljen u najnovijem „Pečatu“, br. 136 (http://www.pecatmagazin.com/?p=8803)

[20] Slično i Lidija Glišić u takođe skorašnjem tekstu: „Iаko poželim dа sve ovo pobrojаno zаistа jeste nekа virtuelnа stvаrnost nekog nemаštovitog kreаtorа iz koje se može izаći kаko se ušlo – klikom nа mišа, ipаk mi je drаgo što sаm svesnа štа reаlnost jeste. Oni koji nisu poput Plаtonovih „pećinskih ljudi“ skrivаće se među tаmne senke, i neće čuti glаs koji je pušten već ovih dаnа – Vox populi, vox Dei!” (http://www.dverisrpske.com/tekst/1873413) Teško je ne primetiti da bi vođena istom logikom, ova vrla hrišćanka verovatno radosno oslobodila Varnavu i razapela Hrista.

[21] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[22]http://www.dverisrpske.com/tekst/1757521

[23] “Za Ustav Srbije!”, 25.10.2005. (http://www.dverisrpske.com/tekst/147)

[24]http://www.dverisrpske.com/tekst/174663

[25] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[26] Skorašnji primer je ovde:http://www.nspm.rs/hronika/đorđe-vukadinovic-organizacije-sa-kojima-se-hilari-klinton-srela-bez-kredibiliteta-i-uticaja-u-srpskoj-javnosti.html

[27] Janoš Kiš, Neutralnost države (Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1996), str. 162.

*Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika

Završna scena

Viridiana, završna scena

Slobodan Beljanski | 24/06/2012


Bunjuelovu Viridianu (1961) uglavnom pamtimo po sceni pira beskućnika u otmenoj kući. Lokalni ološ, kome je uzalud pružena prilika da se udomi i privikne na rad, zaposeo je gospodarski dom, ispreturao ga i zagadio. Uz zvuke Hendlovog Mesije, nasumce ubačenog u gramofon, jelo se, pilo, kopuliralo i razbijalo. Usput, izigravajući Tajnu večeru, društvo se i fotografisalo “aparatom” što mu ga je priroda dala.

Iako je zlatni presek, ova scena nije i poenta priče.

Policija je uspostavila red, ali je unutrašnja trulež nastavila svoj tihi rad. Viridianine relikvije ubrzo su završile na lomači, a ona je rasplela kosu i došla na vrata gazdinog vanbračnog sina. Zatečen sa sluškinjom, s malo oholosti i cinizma rekao joj je: “Kad sam te prvi put video pomislio sam: Ova će završiti kartajući se samnom”.

I završila je! Digla je ruke i od samostana i od prosvećivanja. Došla je da se poda, sela za sto i čekala narednu podelu.

Simbolika kojoj Bunjuel pribegava samo se delimično može upotrebiti za naše prilike.

Da, ima i kod nas izneveravanja ideala, odustajanja od pobune, prepuštanja jačoj i bezobzirnijoj struji. I kod nas je gospodarski dom teško isprljati, jer se odavno isprljao sam. Ali, ološ, onaj politički, ovde nije ni marginalan ni privremen. I on i nered ovde nisu eksces, već nasleđeno i produbljeno stanje. Ako je takav spoj uopšte moguć (sigurno ima znalaca koji će reći da je već i isproban), mogli bismo poslužiti kao istorijski primer nacionalne ohlo-oligarhije.

Zbog toga je, u ne malom broju varijanti za sastav nove Vlade, samo jedna neutešna konstanta: vladavini nesposobnih, licemernih i korupciji sklonih ne preti ozbiljna opasnost. Svaka računica u postojećoj ponudi, sa stanovišta razboritosti i vrlina, praktično je beznadežna. Kako god okrenete, Vlada će biti formirana unutar osvedočenog bratstva vinovnika propasti. Bez velikog preterivanja mogli bismo reći, kao što je sredinom 19. veka za svoju državu rekao H. D. Toro, da su nekadašnji kritičari sadašnjih aktera na političkoj sceni, koji ponovo u njihovim redovima nalaze rešenje, jedna od najozbiljnijih prepreka promenama, i da niko pristojan sa novom vlašću ne bi mogao imati doticaja, a da se ne osramoti.

Glupost udružena s drskošću, naspram prostote udružene s obešću. Možete kombinovati i drugačije, a da ne napustite našu političku arenu. Nema te niskosti koja se ovde ne može prodati kao plemenita žrtva. Nema te bruke koja se ne da pretvoriti u partijsko veselje ili rasaditi kao proizvod kolosalne nepravde. Uz zanemarive izuzetke, svi kandidati za vlast bili bi i kandidati za lustraciju, da se kojim slučajem primenjuje zakon koji im je namenjen. Današnjeg srpskog političara ne pogađa ni davnašnja ni skorašnja kompromitacija, jer mu samo kompromitovanom unutar političke klase ne preti ostrakizam.

Pa šta je, pitaće neko, osim predaje stihiji svetovnog života mogla učiniti naša obeščašćena Viridiana? Mogla je pružati otpor. I naći nekog boljeg nego što je gazdin sin.


Peščanik.net, 24.06.2012.

Propadanje srpske privrede

 Piše Saša Radulović  / 26.07.2013.


Glavni problem srpske privrede je nelikvidnost. To je bio glavni problem 5.oktobra 2000.godine. Isti problem imamo i danas, 13 godina kasnije.

U analizi bilo kog problema, važno je razlikovati uzroke i posledice. Nelikvidnost je posledica. Isto kao što je bela kuga posledica. Borba sa posledicama je unapred izgubljena bitka. Jer uzrok uvek iznova i nepogrešivo pravi nove posledice. Morate napasti uzrok. Šta je uzrok nelikvidnosti?

Nakon 5.oktobra 2000.godine uzroci nelikvidnosti su bili:
- nerazuman poreski sistem
- višak zaposlenih
- loše korporativno upravljanje pod velikim uticajem države
- mešanje države i politike u privredu
- vođenje socijalne politike kroz diktiranu cenovnu politiku i politiku zapošljavanja
- pravna nesigurnost i nemogućnost naplate potraživanja
- velika javna potrošnja, prateći deficit i glad države za novcem

Ovi faktori su direktno uticali na to da je sav obrtni kapital privrede bio pojeden od strane države kroz visoke poreze i doprinose, zaposlenih kroz zarade, a delom i vezan u nenaplativim potraživanjima.

Osnovna ideja privatizacije je bila fokusirana na pitanje lošeg korporativnog upravljanja. Očekivali smo da ako promenimo vlasnike, da će oni rešiti pitanje viška zaposlenih, iako to niko od političara nije hteo javno da prizna. Zatim smo očekivali da će ti isti vlasnici investirati kapital u razvoj posla i da će to zatim dovesti do rasta zapošljavanja i jačanja privrede. To se očigledno na makro nivou nije desilo. Postoje dobri primeri, ali ih je jako malo i predstavljaju manjinu.

Jako loš, dilentatski zakon o privatizaciji, kao i nedostatak svih ostalih sistemskih zakona, je osnovnu ideju privatizacije pretvorio u potpun debakl. Divlji zapad. Zakon nema ni osnovne kriterijume kontrole privatizacije, načina procene vrednosti, sadržaja privatizacionih ugovora itd. Nismo rešili status zemljišta, donosili smo zakone sa ogromnim rupama, nismo izvršili popis imovine i dugovanja, nismo imali, a ni dan danas nemamo, nikakvu kontrolu finansijskih izveštaja, nije bilo, a ni danas nema, kontrole porekla novca itd. Promena zakona o privatizaciji koja je omogućila kupovinu na 6 rata je potpuno dotukla privatizaciju. Svakavi tipovi su došli do vredne imovine za male pare u vrednosti jedne rate i nemilosrdno je čerupali. Npr. za ukupnu kupoprodajnu cenu od 3 miliona evra, koju plaćate na 6 rata od 500.000 evra, dođete do imovine vredne 10 miliona evra. A onda na razne načine iz kompanije izvučete 4 miliona evra, opteretite imovinu privatizovanog preduzeća, i tim novcem platite ostale rate, a deo novca uzmete i za sebe.

Privatizacije koje su preživele i koje i danas rade su bile prve privatizacije kod kojih smo prodali tržište strancima. Duvanska industrija, cementare, hemijska industrija itd.


A danas, šta je uzrok nelikvidnosti danas?

Za mala preduzeća, glavni problem je nerazuman poreski sistem, pravna nesigurnost i nemogućnost naplate potraživanja.

Za velika, uglavnom privatizovana preduzeća, glavni problem su nesposobni vlasnici koji su uzeli ogromne kredite i umesto u razvoj osnovne delatnosti, investirali ga u nekretnine i mrtav kapital. Ovo se lepo kaže: preinvestirali se. Ja to zovom malo drugačije. Operativni biznis se nije razvijao i sada je u velikom problemom jer operativni biznis ne može da nosi teret ogromnih kredita uzetih u evrima (ili indeksiranim u evrima, svejedno) i rast kursa evra koji je prethodnih 5 godina kreirao ne samo nepodnošljnivo velike rate kredita nego i nepodnošljive gubitke usled negativnih kursnih razlika. Prihodi u dinarima su stagnirali, a dug je rapidno rastao zbog pada vrednosti dinara. To najbolje znaju građani koji su uzeli kredite u švajcarskim francima.

Pored ovoga, vlasnicima bizmismenima je bilo potrebno da izvuku i dodatne pare od preduzeća koja su kupili tuđim parama za lične potrebe. Kuća u Beogradu. U Londonu. U Beču. Novac u Švajcarskoj. Neka jahta. I tako to. Radi se o ogromnim svotama novca. Za potrebe ovog čerupanja privrede, korišćene su uglavnom offshore kompanije: Kipar, Luxemburg, razna Devičanska ostrva, Belize i tako to. Država se uopšte nije obazirala na to. Niti su zakoni o ovome vodili računa, niti su se banke bavile time šta se dešava sa njihovim parama. Međunarodne analize kažu u proseku $5 milijardi godišnje. Oko $60 milijardi u poslednjih 12 godine. Naravno značajan deo ovog novca se vratio u vidu "direktnih stranih investicija" tih istih offshore kompanija. Samo bez plaćanja poreza.

Čitavo ovo ludilo vlasničke transformacije su finansirale banke. Uglavnom strane banke koje su otvorile domaće filijale i što preko njih, što direktno iz matične banke zaobilazeći domaću filijalu, plasirale ogromna sredstva kojima je privatizovana srpska privreda. Razni bizmismeni bez ikakvog značajnog kapitala, a sa odličnim političkim vezama, su dobijali kredite, uglavnom preko svojih offshore firmi, i kupovali preduzeća u privatizaciji. Uglavnom zbog zemljišta.

Ako mislite da su sami pali, sami se ubili, varate se. Banke imaju veliku aktivu vezanu u kreditima firmama čiji operativni biznis ne može više da ih finansira. Nekretnine koje su ponuđene kao obezbeđenje ne dobaciju ni do 50% vrednosti kredita. Zvanično, ovi problematični krediti banaka, ili NPL kako ih zove NBS u svojim izveštajima, za privredu iznose preko 20% plasiranih kredita. Za pojedine privredne grane, procent ide i do 50% npr. za građevinsku industriju. Ovo je zvanično. Nezvanično, bolje reći prikriveno, problematični krediti su oko 50% za ceo portfolio banaka. Ceo bankarski sistem je uzdrman zbog ovoga. Šta to znači, vidimo na primerima Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine, čije je deponente spasila država, a čiji NPL iznosi čak preko 80% portfolija.

Direktna posledica su ogromne kamatne stope i za privredu i za građane. Nepodnošljive.

Osnovna ekonomska politika naše države od 5.oktobra do danas je: strani investitori. Oni su, po mišljenju svih kreatora ekonomske politike do danas, trebali da izleče sve boljke naše privrede. Oni su zaključili da u Srbiji niko nema kapital da kupi, niti ima kapital za obrtna sredstva i investicije, niti ima tehnologiju, niti ume da upravlja sa korporacijama. Pa su zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je naravno kapitalna budalaština.

Pravi strani investitori (ne naši ljudi sakriveni iza offshore kompanija) vode svoje korporacije radi legalnog sticanja dobiti. To znači da im je osnovni motiv za dolazak u Srbiju, pogađate, legalno sticanje dobiti. To je sasvim u redu. Ako to razumemo, onda treba da razumemo da njihov interes nije razvoj naše privrede. Oni nemaju ništa protiv našeg razvoja. Ali nemaju želju da bacaju svoje pare na to. Šta ih onda interesuje? Tri stvari.

Neke interesuje naše tržište.
Neke interesuju prirodna bogatstva.
Neke interesuje jeftina radna snaga.

Ovi prvi su fokusirani na našu kupovnu moć i mogućnost da plasiraju svoje proizvode našim građanima i kompanijama. Banke. Telekomunikacije. Cement, Cigarete. Hemija. Recimo kada smo prodali hemijsku industriju, prvi deo koji je bio praktično ugašen je razvoj. Razvoj im nije potreban. Razvoj je u matičnoj zemlji.

Ovi drugi i treći su zainteresovani za izvoz. I zainteresovani su da troškovi rada budu što manji. Svaki rast zarada i životnog standarda negativno utiče na njihov profit. Fiat je takav investitor. Problem sa takvim investitorima je što se povlače ukoliko životni standard poraste. Za nas je pitanje, da li za vreme dok su tu, možemo to da iskoristimo za pokretanje naše prateće industrije koja bi mogla da funkcioniše i bez njih.

Svi strani investitori su zainteresovani da u Srbiji prave profit i da taj profit vrate u matičnu zemlju. Što negativno utiče na platni bilans države. To naravno nije nikakav problem ukoliko i vaša privreda investira u inostranstvu i postoji balans između te dve stvari. Ne znam da li moram da kažem da kod nas takav balans ne postoji. U proseku godišnje gotovo milijarda evra izađe iz Srbije na ime profita koji strani vlasnici izvlače iz zemlje. Veliki deo ovog iznosa su banke. Značajan deo su i naši bizmismeni i njihove offshore kompanije.

Da li ovo sve znači da su strani investitori loši? Naravno da ne. Ovo samo znači da strani investitori ne čine privredu niti će spasiti našu privredu. Njih ne treba juriti. Oni nisu glavna i jedina ekonomska politika naše vlade. Oni su šlag na torti. Nama nedostaje torta.


Šta su posledice nelikvidnosti? Prva posledica koja se oseti je nedostatak investicija u osnovna sredstva, nove tehnologije, rast. U sledećoj fazi nelikvidnosti dolazi nedostatak obrtnog kapitala. U prevodu, nemate novac ni za sirovine. Ovu fazu prati nemogućnost plaćanja sopstvenih obaveza drugim privrednim subjektima i državi. Privredni subjekti napuštaju novac kao sredstvo plaćanja i prelaze na robnu privredu koristeći kompenzacije, koje u slučaju nelikvidnosti po zakonu nisu dozvoljene, samo što to niko ne kontroliše niti ima nekih sankcija. Ova faza traje godinama. Rezultat je smanjena privredna aktivnost, nedostatak rasta i nedostatak zapošljavanja. Krajnji rezultat je stečaj.


Šta treba uraditi? Svako rešenje će značiti kraj za mnoge kompanije. Čitava ideja je da se postavi sistem u kome će one kompanije koje su zdrave, koje zapošljavaju i imaju realan proizvod i tržište, prežive, ojačaju i postanu lideri na tržištu. Ukratko, cilj je pozitivna selekcija. Cilj je da pobede najbolji. Cilj je da dobijemo pravo tržište.

Šta znači tržište? Tržište koje nije efikasno, duboko, sa velikom ponudom i potražnjom, likvidno, sa informacionom simetrijom, bez monopola, nije tržište. To je polign za arbitražu i pljačku. Recimo, naša berza nije tržište. Ne zadovoljava ni minimum uslova da bi se zvalo tržište. Kada nemate tržište, nemate ni tržišnu vrednost. Koliko vredi kilogram zlata u pustinji ili u nekoj drugoj zabiti?

Malim kompanijama treba reforma poreskog sistema. Potrebno je rasteretiti rad. Smanjiti namete na rad za trećinu. Kod malih proizvodnih firmi, troškovi radne snage predstavljaju 30%-40% ukupnih rashoda. Čak i kod velikih državnih firmi, kao što je EPS, Železnice itd. rad predstvalja najveći trošak.

Tek kada sprovedemo poresku reformu, možemo da uvedemo nultu toleranciju za neplaćanje poreza. Jer će naš poreski sistem postati razuman tek nakon poreske reforme. Ne možete uterati nerazuman porez. Nemoguće je sprovesti nultu toleranciju za nerazuman porez. Očekivati od web programera ili molera, da kada pogodi posao od 300 evra, od tog posla 120 evra plati državi je nerazumno.

Ovo smanjenje nameta na rad je masivan stimulans koji je neophodan privredi. Injekcija adrenalina. Vredna je oko 1.5 milijardi evra godišnje. Država treba da pošalje jasan signal da se zapošljavanje isplati. Da će najveći profit ostvariti oni koji se bave proizvodnim delatnostima. Tada će i značajan kapital krenuti u tom pravcu. A ne u pravcu trange frange nekretina, zastupništva uvoza i trgovine.


Velikim kompanijama treba konverzija potraživanja u kapital. Ovo se najbolje sprovodi kroz stečajni postupak. Potrebne su izmene i dopune stečajnog zakona koje bi ovu transformaciju učinile brzom i efikasnom. Neodgovorni vlasnici treba da izgube kapital. Poverioci, a među njima i država, treba da konvertuju svoja potraživanja u vlasništvo.

Zatim je potrebno važeći zakon o privatizaciji staviti van snage. Dovoljno zla se pod njim desilo. Ni jedno privredno društvo više ne treba da bude privatizovano pod tim zakonom. Treba nam nov zakon. Imamo i novu situaciju. Konverzija potraživanja u kapital, kao i poništavanje privatizacija, traži ponovnu privatizaciju.

Zatim je potrebno ukinuti konverziju prava korišćenja u vlasništvo nad zemljištem. Pravo korišćenja na zemljištu staviti u promet. Oni koji imaju pravo korišćenja mogu da kupe zemljište od države po tržišnim cenama. Pre toga moraju da se donesu urbanistički planovi jer oni i lokacija određuju vrednost zemljišta. Npr. vrednost zemljišta u centru grada na kome je planskim dokumentom dozvoljen park je 0. Tek kada imamo planske dokumenta koji kažu koliko, gde, i šta može da se gradi, ćemo znati i kolika je vrednost zemljišta. Npr. gruba računica vrednosti parcele na kojoj je dozvoljena gradnja 10.000 m2 stambenog prostora iznosi između 15% i 25% vrednosti izgrađenog stambenog prostora, zavisno od lokacije. Pre dobijanja upotrebne dozvole, investitor je obavezna da od države kupi i zemljište. Do tada, plaća porez na zemljište.

Šta još?

Potrebno je zakrpiti rupe u privrednim zakonima i zakonima koji se tiču tržišta kapitala. Potrebna je i kontrola finansijskih izveštaja. Netačni i lažni finansijski izveštaji čine berzu smešnom. Čine investiranje u kapital smešnim.

Da bi konverzija potraživanja u kapital kroz koju će banke i država postati vlasnik kompletne nelikvidne privrede uspela, potrebno je uspostaviti investicione fondove koji će se baviti upravljanjem te aktive. Ni banke, kao ni država, ne umeju da upravljaju privredom. U ovome treba da učestvuje i država. Ne kroz fondove za razvoj i razvojne banke. Fond za razvoj treba ukinuti.

Javna potrošnja

Da bi sve ovo ostvarili, potrebno je smanjiti svu javnu potrošnju koja ne doprinosi održivom BDP-u. Potrebno je reformisati penzioni sistem, zdravstvo i prosvetu jer su to najveći budžetski korisnici. Potrebno je izvršiti veliku racionalizaciju javnih preduzeća i otpuštanje partijskih viškova. Potrebni su standardi korporativnog upravljanja i jasni kriterijumi merenja uspešnosti.

Jedina javna potrošnja koju treba povećati su socijalna davanja. Potrebne su socijalne karte. Bez njih, gotovo je nemoguće izvršiti restrukturiranje privrede. Socijalne karte treba da se baziraju na poverenju. Osnovna jedinica za socijalnu pomoć je porodica. Svaka porodica koja nema primanja ili ima primanja manja od standarda, i koja nema imovinu, dobija socijalnu pomoć do visine standarda. Da bi dobili socijalnu pomoć, sve što treba da urade je da se prijave. Sve što treba da urade je da daju izjavu o primanjima i imovini. Prevaranti se otkrivaju ne tako što tražite od ljudi da vam donesu gomilu papira kako bi izvršili selekciju, a onda ih nikada ne kontrolišete. Oni se otkrivaju konstantnim proverama slučajnim izborom i rigoroznim kaznama.

Cilj svega ovoga je zdrava privreda na zdravim temeljima. Jedino tako će doći od rasta zapošljavanja. Kroz rast zapošljavanja, doći će i do realnog rasta zarada i životnog standarda. A to nam je cilj. Da živimo bolje.

Vodimo pogrešnu ekonomsku politiku već 12 godina. Guramo glavu u pesak pred uzrocima. Širimo demagogiju pričom o lečenju posledica. I non-stop spinujemo. Stalno prizivamo strane investitore i druga čuda koja će nas spasiti od nas samih. Ovo bi moralo da prestane, ako imamo ikakav nagon samoodržanja. Ekipa koje je do sada kreirala ekonomsku politiku mora da ode. Potrebna je potpuno nova ekonomska politika.


http://www.facebook.com/SasaRadulovich

http://twitter.com/SasaRadulovich
.

O TRIBALIZMU

03. јануар 2010.

PLEMENSKA SVEST I SUJETA

Kako je zbog svoje sujete zavisna od toga šta će drugi o njoj da misli, sujetna osoba je sklona da žrtvuje načela poštenja i pravičnosti da bi zadržala odobravanje zajednice. Ako pođemo od poznatog prepisivanja na ispitima, pa preko rođačkih veza, stići ćemo čak do zločina protiv čovečnosti učinjenih u ime vere i nacije. Dok prepisivanje na času ima pokriće pred savešću prijatelja, zločini učinjeni u ime vere i nacije imaju pokriće pred savešću čitave zajednice. Izopačava se predstava o pravom prijateljstvu i pravičnosti, pa onaj ko odbija da saučestvuje u nepravdi biva proglašen izdajicom, a strah od takvog etiketiranja ne može da podnese onaj ko se pokorava svojoj sujeti. Sujeta je osnov formiranja plemenskih odnosa plemenskog izopačenja predstave o dobru i zlu.

Na pitanje “Šta je za vas zlo?” poglavica afričkog plemena odgovara: “Zlo je kada nas susedno pleme napadne i opljačka!” A na pitanje “Šta je za vas dobro?” on odgovara: “Kada to isto mi uradimo njima!”

 Nosioci takve autoritarnosti kod nas zastupaju da su ličnosti sa haških poternica “nacionalni junaci, bez obzira što su ubice, zato što su se borili za interese naše nacije!”. Dakle, plemenska svest je odlika i naše psihologije. Ne gleda se kakav si, već za koga si. Ako bi se gledalo kakav je ko, a ne za koga je, onda bi se takvim kriterijumom osudili sopstveni loši motivi, koji za razliku od nacističke autoritarnosti nisu skriveni i potisnuti. Zato se balkanski autoritarac odriče apsolutnih kriterijuma dobra i zla (koji su, na primer, definisani sa Deset zapovesti i koji gledaju “kakav je ko”), pa umesto njih formira subjektivni kriterijum plemenskog načina razmišljanja (”za koga je ko” “ko nije za naš kult, on je protiv nas”). Posledice takvog načina razmišljanja su katastrofalne. Onaj ko ne podražava kultni odnos prema zajednici, ko radi njega nije spreman da žrtvuje načela poštenja i pravednosti, proglašava se izdajnikom i neprijateljem, a onaj ko se bori za kult zajednice, proglasiće se i herojem pa makar bio i ubica. Svest o ličnoj odgovornosti ne postoji, već su za sve krivi “oni drugi”. Kult pruža izgovor za svako zlo koje se čini u njegovo ime, jer su “plemenski ciljevi sveti”. Naravno, plemenski ciljevi mogu biti klasni, partijski, nacionalni, verski, ili neki drugi, ali uvek uvijeni u formu trenutno aktuelne ideologije.

izvor: EliteSecurity Forum, novembar 2nd, 2006

Pismo Tugomira Alaupovića iz 1943.: ‘Jednokrvnoj braći u Bosni i Hercegovini’

dr. Tugomir Alaupović (1870-1958) o nedjeljivosti Bosne i Hercegovine. 

Poruka je napisana 1943, a naslovljena je „Jednokrvnoj braći u Bosni i Hercegovini“. Napisana je u Zagrebu i po kuriru upućena na oslobodilački teritorij u BiH. Objavljena je dvanaest godina kasnije (1955) u Dobrom pastiru. Čini se da je danas aktualnija nego u vrijeme kad je napisan

Pa zar nije dužnost svakog čistog i neokaljanog brata i sugrađanina našega da dobro promisli i razmisli, šta još skora budućnost nosi nama, djeci i unucima našim, zemlji i rođenoj grudi našoj. A ona je danas razapeta na dvije strane. Otimaju se gospoda političari, nacionalne imperijaliste i šićardžije, koja li će rijeka i potok, dolina i planina da nas rascjepi na dva komada i kome će zapasti veći dio, kada se već ne mogu složiti – kako no rimski vojnici za haljinu Isusovu – da bace kocku i ona da odredi, čija li je ta nesretna Bosna i Hercegovina u svojoj cjelini i u svojim od vjekova utvrđenim granicama. U fanatičnom nacionalnom zanosu i lažnoj vatri ne vide i ne razumiju da Bosna i Hercegovina – već i u vitalnom interesu i jedne i druge strane – treba i mora ostati jedna i cjelovita u svojim historijskim i dugim godinama utvrđenim granicama…

Ove dvije pokrajine [Bosna i Hercegovina] imaju sasvim svoj i poseban geografski, geopolitički i društveni značaj, pa ko i u čije ime ima pravo da ih dijeli i cijepa? Tu su sva tri, jedino vjerom rastavljena narodna elementa, našli svoju grudu rođenu, srasli se s njom, srasli i odrasli jedni uz druge, jedni s drugima. To bi morali držati na umu svi, kojima ležu na srcu da se jednom smiri i izmiri preostala slavenska oaza na Balkanskom poluotoku od Crnoga do Jadranskoga mora i da se za sva vremena stane na put političkim imperijalistima i nacionalnim fanaticima sa svih strana: zastarjelim političkim partijskim programima i šupljim deklamacijama; razlikama po vjeri i imenu; mijenjanju i pomjeravanju pokrajinskih granica. (…)

sarajevo objekti vera

Duh starih ljudi i Bošnjana nije se ugasio kroz tolike vjekove i patnje, čuvao je ponos i obraz. Da ne bijaše u novija vremena unašenje nacionalne mržnje i vjerske nesnošljivosti, ne bi Bosna i Hercegovina nikada okrvavila tako žalosno i neljudski ruke bratskom krvlju niti bi se iko od priuba boljih građana polakomio za tuđom mukom i imovinom. Prejak i usijan nacionalni osjećaj – pa još kada nema solidnog ni realnog osnova i temelja – opasna je stvar. Lasno se izvrgne u krajnji fanatizam, u mrsku nesnošljivost megalomaniju i maniju da je proganjan. Kakvim je rodovima taj nacionalni i vjerski fanatizam i manija rodio za ove posljednje godine, znadete svi, osjetili ste svi. Nema pera koje će to ikada opisati moći. Ni najotrovnija fantazija ni satanizam nisu mogli predvidjeti i pretkazati, šta je doživjela naša tužna i crna sadašnjica.

Pa ni to nije dosta. Iz sve proljevane krvi, razvaljenih sela i gradova, popaljenih vjerskih svetišta, … treba da se Bosna i Hercegovina cijepa i komada. (…)

Griješili smo, ljuto griješili i mi u Bosni i Hercegovini. Ne griješimo više da barem svojim mladima udarimo osnove i temelje za sretnije dane i za sretniju i pametniju budućnost buduće zajedničke države

tezej 10:37 on 03/09/2013 Permalink | Log in to leave a Comment

How to enable JavaScript in your browser and why

How to enable JavaScript in your browser and why