Država ubija

Dnevni list Danas

Piše: Aleksej Kišjuhas, 06. januara 2019.    

Država, kako je to pronicljivo ustvrdio veliki sociolog Maks Veber, pre svega je institucija koja ima monopol na legitimnu upotrebu nasilja.

Prema ovom neobično omiljenom sociologu predsednika Aleksandra Vučića, države su forme ljudskog društvenog organizovanja koje su suštinski stvorene da bi sprovodile nasilje nad ljudima. U idealnom smislu, ovo nasilje služi tome da spreči kriminalce i osujeti osvajače da ostvare svoje zle i naopake namere.

Međutim, u istorijskoj realnosti, većina država na svetu bile su brutalne despotije i hiljadama godina su se izdašno odavale nasilju prema svojim građanima i raspojasano zloupotrebljavale ovaj monopol na upotrebu sile. Zato je politikolog Rudolf Ramel skovao termin „democid“ za masovna ubistva od strane vlasti, izračunavši da su države samo u 20. veku na različite načine poubijale oko 212 miliona sopstvenih građana (mahom su to bili režimi Staljina i Maoa). Dok je broj stradalih u ratu u istom stoleću, uključujući tu i ona dva svetska, bio oko 41 milion. Naprosto, uz zarazne bolesti, država je bila i ostala najveći ubica čovečanstva.

Prve složene države bile su totalitarne despotije čiji su vladari arbitrarno i nekažnjivo ubijali svoje podanike u hektolitrima. Čim se pojavi poljoprivreda, pojavi se i neka vlast koja ognjem i mačem kontroliše viškove hrane i njene rmbačeće proizvođače. Dok sami vladari žive u bogatstvu i luksuzu i sa ogromnim haremima.

Dokazi za ovo pronalaze se u svakom kutku sveta: među Sumerima, Vaviloncima, Spartancima, Hebrejima, Rimljanima, Samoancima, Fidžijcima, Kmerima, Astecima, Inkama, afričkim kraljevstvima. Navodno mudri kralj Solomon imao je 700 žena i 300 konkubina, a predložio je da reši izvesnu raspravu oko majčinstva tako što će pogubiti bebu o kojoj se tu radi (što zovemo „Solomonskim rešenjem“). Suština priče o Šeherezadi bila je u persijskom kralju koji je svaku noć ubijao novu nevestu. Jednako legendarni indijski kralj Narašimhadev zahtevao je da mu 1.200 zanatlija izgrade hram za 12 godina, a u suprotnom će ih sve pogubiti. U pitanju je mitologija, ali i krajnje ilustrativna moralna pouka drevnih političkih narativa o državi i vlasti. Vladar je neko ko je ohol, tašt, ćudljiv, neuračunljiv i moćan, te je bolje ćutati, ne zamerati se i strpljivo podnositi njegovu samovolju.

A i primera iz realne istorije ima tušta i tma. Rimski carevi su u čuvenom Koloseumu pogubili oko 400 hiljada ljudi, neretko sa nezamapćenom brutalnošću.

Vezane nage žene su silovane i na njih su puštane divlje životinje, hrišćani i robovi su sakaćeni i ubijani, ili su gladijatori jedni druge masakrirali u pokušaju da prežive do sutra. „Hleba i igara“ možda je vešt slogan političke propagande, ali se iza njega krije teško zamisliva orgija nasilja i krvoprolića. I zato je selfi sa napućenim usnama ispred Koloseuma za Instagram verovatno slično neprimeren kao i selfi ispred Aušvica. A nije se mnogo toga promenilo ni čitavih hiljadu i kusur godina kasnije. Primera radi, ljubomorni Henri VIII pogubio je dve svoje žene, nekoliko njihovih navodnih ljubavnika, mnoge svoje prve savetnike (poput Tomasa Mora i Tomasa Kromvela) i na desetine hiljada drugih ljudi. Starog momka svoje žene bio je obesio za vrat, izvadio mu creva, kastrirao ga, odrubio mu glavu, i isekao na četiri dela.

A i Henrijeva ćerka, „Krvava Meri“, svoj nadimak nije dobila zato što je u votku dodavala sok od paradajza, već zato što je na lomači spalila oko 300 protestanata. Naprosto, država je masovno ubijala hrišćane, pa jeretike, pa protestante, kada u međuvremenu nije lovila veštice.

Naravno, vlast je sa najvećom žestinom i strašću oduvek progonila svoje političke protivnike i konkurente. Čak je i Dante tzv. „izdajnike države“ smestio u poslednji, deveti, i najbrutalniji krug Pakla. Međutim, ovaj progon bio je tu sa dobrim razlogom, pošto je političko ubistvo stolećima bilo karakteristična metoda za preuzimanje vlasti.

Čuveni Julije Cezar bio je samo jedan od 34 rimska cara koje su ubili stražari, visoki zvaničnici ili srodnici (od ukupno 49 careva koji su vladali Rimom do podele carstva). Zatim, kriminolog Manuel Ajsner sa Kembridža izračunao je da je između 600. i 1800. godine u Evropi ubijen svaki osmi kralj dok je bio na vlasti, mahom od strane plemića koji su želeli da ga svrgnu i da sami zasednu na tron. I nisu to bili moderni politički atentatori i teroristi koji žele da prenesu određenu političku poruku, već puki članovi političke elite hronično gladni moći i vlasti. Dakle, političke vođe su se ubijale među sobom i organizovale su masovno nasilje prema svojim građanima kroz celu istoriju. Vladari su svoje podanike komotno ubijali, mučili, zatvarali, izgladnjivali ili izrabljivali do smrti još od izgradnje Keopsovih piramida, sve do izgradnje kapitalizma ili komunizma po rudnicima u Mančesteru, te kolhoza i sovhoza po Sovjetskom Savezu.

Da li onda zaista treba da nas iznenađuju (pokušaji) ubistva od strane državnih ili paradržavnih aparata sile u savremenoj Srbiji? I to u svim vlastima – Miloševića, DOS-a i Vučića? Na primer, atentati na Vuka Draškovića (1999), Zorana Đinđića (2003) i Olivera Ivanovića (2018), odnosno na novinare Slavka Ćuruviju (1999), Dejana Anastasijevića (2007) ili Milana Jovanovića (2018)? Ili nedavno brutalno prebijanje Borka Stefanovića u Kruševcu, te policijsko ubistvo Davida Dragičevića u Banja Luci?

Ali i smanjivanja plata, penzija i porodiljskih naknada, pljačkaški otete fabrike, te štrajkovi glađu, pelene i samoubistva radnika, koruptivne nabavke plaćene našim novcem, saobraćajne nesreće zbog skaradne signalizacije, mini-hidrocentrale, beskrajno duge liste čekanja u bolnicama i ostale tihe i spore ubice nevatrenim oružjem? Da li su političko nasilje, despotizam, autokratija i ostale „krvave košulje“ sudbina građana u političkoj zajednici koju zovemo državom? Ne, nisu, ili bar nisu više. Jer, u 17. i 18. veku, nešto novo se bilo otkrilo, provalilo i dramatično promenilo. Mudri ljudi ovog doba poput Hobsa, Spinoze, Loka, Voltera, Rusoa, DŽefersona, Medisona i mnogih drugih, prestali su da uzimaju vlast zdravo za gotovo.

Državu više nisu smatrali organskim i neodvojivim delom društva, a njene vladare za portparole boga na zemlji. Jer, o jeresi, državu su zapravo izmislili i dogovorili ljudi. I ona služi tome da tim istim ljudima olakša živote – a ne obrnuto. Nigde to nije prostije i moćnije izrečeno nego u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti (1776): misija vlasti je da svim ljudima obezbedi život, slobodu i potragu za srećom. I zato drangulije kao što su podela na tri grane vlasti, zato Ustav i fer suđenje, zato izbori i demokratija, zato ljudska i građanska prava, zato sloboda govora i izražavanja. Zato čak i pravo na oružje (kako bi se svrgnula svaka buduća tiranska vlast), šta god o monopolu na silu drobio Veber.

Dakle, ako zauzmemo jedan istoričniji, širi pogled od onog zagledanog u sopstveni pupak, uvidećemo koliko su ove političke institucije raspamećujući velike i važne. Kao i da je njihovo otkriće po svom značaju i pratećem blagostanju ravno otkriću točka, vatre, penicilina ili interneta. A, uzgred, njih nisu otkrili ni stari Grci, ni kineski mandarini, ni ruski klasici, već britanski, francuski i američki prosvetitelji. Otkrio ih je moderni Zapad. Drugim rečima, sve do nedavno, države jesu bile lično vlasništvo onog suverena koji je na svojoj prćiji tada radio šta je hteo. To jest, funkcionisale su i delovale kao mafijaške organizacije. U njima se vladar ili „don“ koristio nasiljem, zastrašivanjem i finansijskim reketiranjem stanovništva, eksploatišući građane u zamenu za „zaštitu“ od suseda ili od njih samih. I ubijao ih je po volji. A tako je i danas u delovima tzv. „neuspelih država“ poput Somalije, Sudana, Avganistana i Konga u kojima vedre i oblače lokalni „gospodari rata“.

Tribalistička i pretpolitička društvena organizacija na čelu sa poglavicom i njegovom pratnjom, a koji posredstvom nasilja i straha vladaju nad čitavim društvom, jedan je krajnje žilavi društveni aranžman. A recidivi dotičnog vešto preživljavaju i u neliberalnim demokratijama poput naše.

Zbog svega ovoga, odbrana krhke i lomljive demokratije u Srbiji postaje toliko važna. Naravno, posve je drugo (ali i važno) pitanje da li to uopšte razumeju oni koji pozivaju na njenu odbranu po ulicama Beograda od subote do subote, a bez jasnog plana i vizije. „Fer i pošteni izbori“, „vladavina prava“ ili „slobodni mediji“ nisu samo seksi fraze koje mogu zgodno da posluže za poslovično rotiranje Kurte i Murte na vlasti. Nažalost, Srbija jeste zemlja sa tankom tradicijom demokratije i političkog pluralizma. I sami građani su ti koji naduvavaju državu i prenapumpavaju svoje vladare u nešto veće od njih samih. Umesto da vladare posmatraju kao službenike koji su tu da, po ugovoru na određeno vreme, urade neki posao za same građane. Kako to veli odlični internet „mim“: „Dositej je u Srbiju doneo krompir i prosvetiteljstvo.

Krompir se primio“. Logika „Država, to sam ja“ ovde je trajnija i tradicionalnija od paprikaša i proje. Jer, baš kao i taj krompir, i paprika i kukuruz dolaze iz Amerika. Sloboda od straha, despotizma i od političkog nasilja nije nešto što se, kada je jednom osvojena ili zapisana, prenosi sa generacije na generaciju. Ona nije poput genoma, prezimena, majčinog mleka ili neuništivih „Lego“ kockica. Već se mora stalno i iznova graditi, osvajati, čuvati, negovati, đubriti i zalivati. I razumeti. Mi, građani, smo ti koji su poslodavci, šefovi i gazde – državi i vlasti. U suprotnom će nas ponovo izrabljivati i ubijati po piramidama, koloseumima, inkvizicijama, gulazima, te lomačama za veštice i političke jeretike.

Ljudi, životinje

Piše: Aleksej Kišjuhas  

30. decembra 2018. 08.33

Dnevni list Danas, Beograd

 

I ljudi su životinje. Hordati, kičmenjaci, sisari, primati, čovekoliki majmuni.

Međutim, poput skorojevića ili snobova, ovu istinu i dobro čuvanu tajnu o našem poreklu radije ne spominjemo. Pa ipak, u mnogo više slučajeva nego što to sebi volimo da priznamo, isti smo kao i većina drugih životinja. Kako o toj nezgodaciji suvislo svedoči profesor biologije i neurologije sa Stanforda Robert Sapolski, neuroni čoveka i neuroni škampa funkcionišu na isti način. Kada smo uplašeni, lučimo isti hormon kao i akvarijumska ribica koju maltretira druga akvarijumska ribica. Kada osećamo zadovoljstvo, u mozgu se aktiviraju iste hemikalije kao i kod činčila. Ukoliko stavimo dve ženke miševa zajedno u kavez, za samo par nedelja one će sinhronizovati svoje reproduktivne sisteme i ovuliraće u razmaku od nekoliko sati. Isto se dešava i među ljudskim cimerkama u internatu ili u studentskom domu. Naravno, kada je reč o nasilju, brutalno smo isti kao i drugi čovekoliki majmuni: mlatimo pesnicama i motkama, bacamo stvari i grebemo, ubijamo golim rukama.

Ponašanje svih životinja, i onih ljudskih i neljudskih, jeste posledica određenih čulnih informacija iz okruženja. Životinje se često služe zvučnim signalima da bi nešto najavile, zaplašile ili zavodile druge životinje. Ptice pevaju, psi laju, lavovi riču, slonovi trube, orangutani urlaju, a ljudi viču. Ili, nešto suptilnije, kada ženke pandi ovuliraju, one blago i nesvesno povise ton, kikoću se ili piskutaju, što zatim neodoljivo privlači mužjake. Isto se dešava i kod ljudske životinje, odnosno žena i muškaraca. Postoje i vizuelni okidači ponašanja. Ptice se šepure perjem kada se udvaraju, psi čučnu ili legnu na leđa kada se potčinjavaju, a majmuni pokazuju zube ili crvene zadnjice, u zavisnosti od toga da li su agresivni ili u teranju. A ni ljudima nije strano da se šepure nakitom, odećom ili sportskim automobilom, da pognu glavu ili „podviju rep“ pred gazdama i šefovima, da pokazuju zube kada su besni, baš kao i (polu)gole zadnjice kada su u teranju ili u noćnom izlasku. Sasvim nesvesno, i striptizete koje su usred plodnog trenutka ciklusa tada se mnogo više trude oko svog egzotičnog plesa, čak i ako ih brkate mušterije seksualno ne zanimaju.

Zatim, suše nam se usta ako smo pod stresom, bez obzira na to da li bežimo od grabljivice ili imamo tremu na ispitu. A ta usta su nam suva zato što nije pametno da trošimo energiju na varenje doručka ukoliko nas napadaju sabljozubi tigar ili strogi profesor. Takođe, određene „bebeće“ karakteristike lica (krupne oči, mali nos ili njuška, okruglo čelo) čine da mi, sisari, sasvim poblesavimo i poželimo da negujemo biće sa tim karakteristikama, bez obzira na to da li je u pitanju mače ili ljudska beba. Doduše, mnoge životinje ponajpre komuniciraju mirisima, a što je kod nas ljudi malo zakržljalo. Iako će nam miris jednog znoja biti privlačan, a drugog odvratan, u zavisnosti od (ne)privlačnog genetskog kvaliteta i količine testosterona oznojane individue. LJudi jesu posebne živuljke zato što komuniciraju i udvaraju se međusobno i nekakvom poezijom, ali tada ne smemo zaboraviti da su i druge životinje takođe posebne na svoje načine. Neke zmije vide ultracrveno, električne jegulje se udvaraju električnim signalima, slepi miševi komuniciraju radarski, a pauci identifikuju uljeze ili plen preko specifičnih vibracija duž svoje mreže. Drugim rečima, nema ničeg naročito posebnog u našoj posebnosti.

Međutim, neobično je zanimljivo da tada obratimo pažnju i na tzv. „subliminalne“ ili podsvesne poruke iz našeg prirodnog okruženja. I ne, nije reč o satanističkim porukama koje „dobijemo“ ako unazad vrtimo rokenrol ploče. Već o kakofoniji informacija kojima smo izloženi svakodnevno i koje dramatično utiču na naše ponašanje, a da toga nismo ni svesni. Lako je razumeti kako će prizor isukanog noža, glas koji doziva naše ime na ulici, ili ruka koja nas miluje po preponi, brzo promeniti hemiju u našem mozgu, a zatim i naše ponašanje. Ali postoje i hektolitri drugih „okidača“ našeg ponašanja koji nam dolaze do životinjske glave, ali ne i do njene svesti. Na primer, kažu istraživanja, ljudi će misliti da je neki čips ukusniji ako istovremeno slušaju zvuk krckanja ili žvakanja tog čipsa. Više nam se dopadne neka posve neutralna slika ukoliko nam pre toga pred očima bljesne fotka nasmejanog lica u trajanju od samo 1/20 dela sekunde. A što je neki lek protiv bolova skuplji, smatraćemo i svedočiti da je efikasniji, čak i ako je u pitanju bio placebo ili gola voda. Priupitajmo ljude sa engleskog govornog područja koji je njihov omiljeni prašak za veš. Ako su pre toga pročitali tekst u kojem se samo spominje reč „okean“, izabraće „Tajd“ (što znači „plima“). Stavimo sliku očiju na autobusku stanicu, i ljudske životinje će češće bacati đubre u kantu na istoj. Jednostavno, i ljudi su samo životinje koje instinktivno reaguju na razne stimuluse i nesvesne okidače; na slike, mirise, zvukove, ukuse, reči, simbole i ostale feromone.

Ovakva saznanja, nažalost, ukazuju i na onu mračnu stranu ljudske životinjske prirode, pre svega u pogledu odnosa prema drugima i prema drugačijima. Stavimo prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice pod magnetnu rezonancu, pokažimo mu sliku pripadnika druge rase u trajanju od samo 1/10 sekunde, i aktiviraće se njegova – amigdala. A u pitanju je nezgodni bademasti organ iz onog „reptilskog“ dela ljudskog mozga koji je odgovoran za osećanja straha, gneva i gađenja. DŽabe politička korektnost, NVO seminari, multikulturalizam, interkulturalizam i ostala dizanja svesti, beli čovek jednostavno reaguje reptilski i sa gadljivim strahom na crna i tamnoputa lica. I naše amigdale su upadljivo spremne da nauče da povežu nešto loše sa „Drugima“ i sa „NJima“. Zatim, belci mnogo bolje pamte bela nego crna ili „azijatska“ lica („Svi Kinezi izgledaju isto“, zar ne?). A porotnici će crnca radije osloboditi krivice ukoliko ovaj tamnoputi optuženik nosi debele, štreberske cvikere. Najzad, pokažimo ljudima video klip u kojem se igla zabada u nečiju ruku, i magnetna rezonanca će kod njih očitati specifičnu mentalnu reakciju nelagode i empatije. To jest, naš mozak će reagovati skoro kao da ubadaju nas same. Međutim, takve reakcije su mnogo manje i ređe ako ruka na filmu pripada – drugoj rasi.

Da li to onda znači da smo „svi mi pomalo rasisti“? Ne, ili bar ne nužno. Pokažimo belcima crno lice subliminalnom brzinom i zaista se aktivira spomenuta amigdala. Ali, pokažimo ga dovoljno dugo za svesnu obradu informacija, i uključuje se tzv. prefrontalni korteks, odnosno onaj „kognitivni“ ili „razumni“ deo mozga koji „obuzdava“ raspojasanu amigdalu koja se plaši, gnevi ili gadi. Uzgred, slično je i sa našom „subliminalnom“ percepcijom lepote ili seksualne privlačnosti. Još kao deca, kod oba pola, i u svim kulturama, privlačne ljude smatramo inteligentnijim, dobronamernijim i poštenijim osobama. Skloniji smo tome da glasamo za lepše političare, da zapošljavamo lepše kandidate, da bolje ocenjujemo lepše studentkinje, a manje smo skloni da ih osudimo za krivično delo (ili ih pak osuđujemo na blaže kazne). Mozak je kurva, pa jedan te isti tzv. orbitofrontalni korteks procenjuje i nečiju lepotu i nečiju dobrotu, dakle, jednako ocenjuje nečije umove, srca, frizuru i jagodice na licu.

Sve ovo jednostavno znači samo to da u našim javnim politikama moramo da obratimo pažnju i na biologiju ljudskog ponašanja. Na primer, na biologiju zbog koje su američki policajci 1999. godine sa 41 hicem praktično streljali izvesnog afričkog imigranta Amadua Dijala, misleći da ovaj poseže za pištoljem (a hvatao je novčanik), i što je Brus Springstin bio ovekovečio u sjajnoj pesmi „Američka koža (41 hitac)“. Reptilski deo mozga ovih pandura prosto je stisnuo dugme za uzbunu i paniku, pre nego što je prevladao prefrontalni korteks. Slično je i sa tragedijom migrantske krize u kojoj komotno dopuštamo da se na hiljade tamnoputi(ji)h ljudi bukvalno dave u Mediteranu kada ih ne mlatimo pendrecima i ne zaustavljamo bodljikavim žicama. Konačno, Ulrike Majnhof, liderka terorističke „Frakcije Crvene armije“, imala je konvencionalnu novinarsku karijeru dok se odjednom nije radikalizovala. Tek nakon njenog kontroverznog „samoubistva“ u zatvorskoj ćeliji, saznali smo da je ona bila imala benigni tumor na mozgu koji joj je odstranjen. Ali i to da je ova operacija ožiljcima oštetila baš njenu – amigdalu, a samim tim i spomenuti centar za strah, gađenje i bes. Biologija jeste, ali možda ne mora da bude naša sudbina.

Dakle, možemo da objasnimo, a ne moramo da opravdamo ovu mračnu stranu ljudske životinje. Treba da razumemo vizuelne, zvučne, tekstualne i ostale okidače našeg ponašanja kada gledamo i čitamo (lažne) vesti, glasamo na izborima, idemo na proteste, pristupamo terorističkim ćelijama, kupujemo robu široke potrošnje, borimo se i povlačimo, ljutimo i radujemo, zavidimo i ljubomorišemo, kada mrzimo i kada volimo. LJudska fiziologija mahom je ista kao fiziologija drugih životinja ili bar sisara. Ali, mi ljudi ponekad koristimo ovu fiziologiju na sasvim drugačije načine. Sami sebi aktiviramo uzbudljive neurone za obazrivost i budnost kada gledamo horor filmove ili jedemo feferone. Lučimo hormone za negovanje i brigu i kada po internetu gledamo slike mačića. Osećamo stres kada mislimo o umiranju, ali i o blamu na žurci, a ne samo kada bežimo od predatora. Stiskamo pesnice i zube kao šimpanze pred seksualnim konkurentom, ali isto to radimo i zbog konkurentne vere ili političke ideologije. Nismo jedina vrsta koja organizuje genocide, ali smo jedina koja to radi uz muziku i zastave. Iako nismo jedina životinja koja ima neobavezne seksove, jedina smo koja priupita „Kako je bilo?“ posle. Zato u novoj godini, budimo ljudi, iako smo životinje.

    

Tiranijom protiv istine

Ognjen Radonjić 28/12/2018 |

Vrhovni cilj ove vlasti je borba protiv slobode građana da tragaju za istinom. Razlog je jednostavan – nema potrebe tražiti je jer ona već postoji i u rukama je vlasti. Naša vlast tačno zna šta je dobro, a šta je zlo. Za nju je dobro ono što je čini srećnom, dok je zlo sve ono što je čini nesrećnom i ljutom.

Ova vlast traži od nas da kličemo njenoj istini neupitno i neprestano. Ali, na njihovu žalost, kao što upozorava Rob Rejmen (Rob Riemen) u Plemstvu duha, istina „oslobađa zato što ima moć nad nama: ona je nadređena nama, a ne obrnuto. No, ta apsolutna, nepristupačna istina, koju možemo spoznati našom savešću, ali je ne možemo posedovati, po definiciji se ne može ograničiti prolaznim oblikom. Stoga nijedan smrtnik nikada ne može ni pomišljati na to da bi mogao posedovati istinu.“ Sokratova misija je bila da otkrije neznanje. Smatrao je da je razum pojedinca nadmoćan u odnosu na konvencionalnu mudrost. Po njemu, nije bitno šta čovek zna, već je bitno da li to što zna uistinu zna. Do otkrića neznanja je dolazio kroz dijalog tako što je postavljao pitanja koja potom kroz odgovore vode mnoštvu drugih pitanja. On nije nudio odgovore zato što je znao da ih ne zna. On je nudio pitanja koja pokreću proces promišljanja i kontinuiranog samopropitivanja. Spoznao je to da što čovek ima više znanja, on postaje svesniji svog neznanja, što ga navodi da dalje traga za znanjem.

Kada je proročište u Delfima na pitanje da li postoji neko mudriji od Sokrata odgovorilo da ne postoji, Sokrat je odgovorio da je to zbog toga što on zna da ne zna, za razliku od drugih, recimo zanatlija, koji su znali mnoge stručne stvari o kojima on ništa nije znao, ali je opet, kada je reč o najkrupnijim stvarima, svaki od njih smatrao da svojom mudrošću prevazilazi druge, pa je ta mana potirala njihovu stručnu mudrost. Dakle, kako Sokrat u svojoj odbrani zaključuje, on je po proročici Pitiji najmudriji jer je uvideo da njegova mudrost ništa ne vredi, zbog čega mu je pripao zadatak da odbrani proročanstvo tako što će kroz propitivanje raznih ljudi dokazati da oni u stvari nisu toliko mudri koliko misle da jesu. Rečju, možeš biti i vrlo učen, ali ipak biti potpuna neznalica. Bezuslovna i stalna potraga za mudrošću i istinom je, po njemu, bio jedini život vredan življenja. Pošto smo ljudi, a ne bogovi, nismo u stanju da spoznamo u potpunosti istinu, zbog čega smo primorani da je iznova tražimo. Istina nas obavezuje da otkrijemo šta je dobro, a šta zlo. Prava mudrost je jedinstvo mišljenja i življenja. Stalna sumnja je konzistentno vodila sumnji u konvencionalnu mudrost istakutih građana Atine, koji su naglašavali vrednost svojih tradicija i svoje interese predstavljali kao interese društva. Pošto su ljudi spremniji da poveruju nego da promišljaju, jer se kroz promišljanje susreću sa svojim neznanjem, oni teže stalnom prilagođavanju pomodnostima, vladajućim stavovima, običajima, očekivanom ponašanju i ustaljenom poretku. Čežnja za lakšim životom koji podrazumeva nesvesnost sopstvenog neznanja i sveopštu prisutnost samorazumljivosti, svoju odbranu pronalazi u izopštavanju onih koji kritički promišljaju, sumnjaju i sve dovode u pitanje. Zbog toga su kritička pitanja ne samo neobična već i nepoželjna, jer ako ljudi kroz propitivanje shvate da sve ono do čega im je stalo nema opravdanja, počeće da dovode u pitanje društveni poredak i mudrost uspostavljenih autoriteta. Posledično, Sokrat je postao državni neprijatelj kojem je 399. g. pre n.e. upriličeno javno suđenje zbog, kako je glasila optužnica, uvođenja novih božanstava i kvarenja omladine. Tražena je smrtna kazna. U svojoj odbrani od optužbe da kvari omladinu, Sokrat nije ustuknuo ni pedalj: „Ja vas građani atinski pozdravljam i veoma cenim, ali ću se više pokoravati bogu nego li vama, i dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao neću prestati da se bavim ispitivanjem istine i da vas savetujem i poučavam, kad se s nekim od vas već budem sastao govoreći po svom običaju: ‘Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga više nagomilati, i za slavu, i za čast, a za pamet i za istinu i za dušu, da bude što bolje, za to se ne staraš i nimalo ne haješ?’ A ako bi ko od vas to osporio i ustvrdio da se stara za to, neću ga pustiti da odmah ode, niti ću se ja s njim rastati, nego ću ga pitati, i ispitivati, i prorešetavati, pa ako dobijem utisak da on nema vrline, a tvrdi da je ima, koriću ga što najvažnije stvari najmanje ceni, a ništavnije više… Dakle, ako ja ovakvim učenjem kvarim omladinu, to bi bilo ono štetno, a tvrdi li ko za me da drugo učim nego li ovo, ništa ne tvrdi. Prema tome, izjavio bih, građani atinski, ovo: poslušali vi Anita ili ne, i pustili vi mene ispod suđenja ili ne, ja neću nikako drukčije da radim, ni ako bih imao po nekoliko puta glavom da platim.“ Pod pretnjom smrću, nije se odrekao svoje sumnje zbog čega je, na kraju, uputio čovečanstvu neprolaznu poruku: „Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu, osvetite im se ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za što drugo nego li za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja vas korio što se ne brinu za ono za što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili, onda sam od vas doživeo punu pravdu, i ja sam i moji sinovi.“ Glavom je platio, iako je mogao da se izvuče – prethodno je odbio da traži blažu kaznu kao i ponudu svog prijatelja Kritona da mu organizuje bekstvo jer je ono bilo protivno atinskim zakonima.

 Političar i novinar Filip Džajgentes (Philippe Deane Gigantès) je s pravom istakao da su jedini i pravi pokretači istorije moć i pohlepa Velikih Zgrtača. Menjaju se države, granice, religije i dinastije, ali su moć i pohlepa večni. U takvom svetu su, u vremenima koja su dolazila, Sokratova načela ostala na margini – nekada više, nekada manje, sve do pojave fašizma, ideologije globalnog sistematskog zatiranja ljudske slobode i potrage za istinom.

 Rob Rajman nas podseća kako je, u veoma opasnim vremenima, kada su 1930. nacisti postigli svoj prvi veliki uspeh na izborima, Tomas Man (Thomas Mann), u borbi za istinu, podigao glas protiv narastajućeg jednoumlja u svom govoru u Betovenovoj dvorani u Berlinu. Primetio je da je kreirana atmosfera veličanja tehnoloških dostignuća domaće privrede, sporta, filmskih zvezda i dopadljivih brojki koja je pogodna za „politiku u grotesknom stilu, s pretenzijama Vojske spasa, masovnom histerijom, cirkuskom galamom, alelujama i poput nekog primitivnog plemena monotonim ponavljanjem poklika, tako dugo dok svima ne počinje izbijati pena na usta. Fanatizam postaje načelo izbavljenja, entuzijazam epileptička ekstaza, politika opijum za mase Trećeg Rajha ili proleterska eshatologija, dok razum skriva svoje lice.“

 Umberto Eko (Umberto Eco) je definisao fašizam u nekoliko ključnih teza: – Fašizam se bori protiv modernosti, prosvećenosti i umnosti. Nepoverenje prema intelektu je osnovna karakteristika fašizma. Intelektualci u službi fašizma imaju zadatak da sve one koji se protive kultu tradicije i zalažu za modernost proglase izdajnicima. – Fašizam ne trpi kulturu čiji je osnovni izraz kritično mišljenje. U modernoj kulturi naučna zajednica stimuliše raznolikost mišljenja jer se na taj način obogaćuje znanje. Suština fašizma je jednoumlje, nekritično prihvatanje fašističke istine kao jedine istine. U tu svrhu, fašizam do krajnjih granica seje i rasplamsava prirodni strah od različitosti. – Fašizam stvara identitet nacije preko svojih neprijatelja, najčešće opsesivnim pozivanjem na skrivene agende i zavereničke planove domaćih i inostranih neprijatelja naroda. – Neupitna odanost i jedinstvo sledbenika se gradi kroz uverenje da se daleko nadmoćniji i bogatiji neprijatelj može pobediti. – Podanici fašizma se moraju neprekidno boriti za svoje mesto u svetu, mesto posebnog i najboljeg naroda koje im pripada po rođenju, a koje im je, nepravedno, oduzeto od strane neprijatelja. – Individua nema prava, dok je masa shvaćena kao kvalitet. Masa nema zajedničku volju zbog čega se javlja Vođa, kao njen predstavnik i tumač. Posledično, svi oni koji se protive Vođi su neprijatelji naroda. U fašizmu se obrazovanje u smislu duhovne i moralne izgradnje čoveka mora desetkovati jer je, kako Tomas Man ističe, njegov krajnji cilj da uništi istinu koja je apsolutno merilo ljudskog dostojanstva, a ne subjektivan pojam koji se koristi po nahođenju u cilju ispunjenja partikularnih interesa. „Uništiti istinu nije ništa drugo nego čoveku oduzeti njegovo dostojanstvo“.

Važno oruđe u borbi protiv potrage za istinom, obrazovanja i kulture je, kako Eko ističe, smišljanje svojevrsnog orvelovskog novogovora koji se svodi na osiromašeni vokabular, kako u medijima, tako i u knjigama, sa ciljem da se zatru instrumenti kompleksnog promišljanja. Podsetimo se Kaliklovog razgovora sa Sokratom u kome je pokušao da ga poduči tome šta je po prirodi lepo i pravedno: „Onaj ko želi živeti pravim životom mora svojim najjačim strastima odmogućiti da jačaju, bez obuzdavanja. Jer šta bi za moćnike bilo sramnije i žalosnije od umerenosti i pravednosti? Kad mogu uživati sve blagodeti, a da im niko u tome ne smeta, zar da sami sebi nameću kao gospodara zakon, gunđanja i osude mnoštva? I zar takvi ljudi ne bi bili duboko nesretni kraj takve pravednosti i umerenosti, kada svojim prijateljima ne bi smeli pogodovati? Istina, dragi moj Sokrate, za koju tvrdiš da je tražiš, jeste u ovome: neumerenost, razuzdanost i sloboda da činiš šta ti je po volji, ako samo raspolažeš sa dovoljno sredstava, jesu vrlina i sreća; a sve drugo je izmotavanje, dogovori ljudi koji su protivni prirodi – sve je to glupost i bez ikakve vrednosti.“

 Da bi u jednom društvu praksa moćnika da udovoljavaju svojim niskim strastima i požudama bila legitimizovana, ona mora postati bliska i prihvatljiva građanima. Tome služi propaganda koju su fašisti doveli do perfekcije. Novogovorom i suzbijanjem kritički nastrojenog obrazovanja i kulture koja se po definiciji svodi na potragu za istinom, ljudi postaju zatupljeni.

Zatupljenim ljudima nije potrebna sloboda, jer im ona život čini teškim i komplikovanim. Nije lako živeti sa bezbroj pitanja koja traže odgovore. Zatupljenost se hrani trivijalnostima i prostaklucima ili, ako hoćete, niskim strastima i požudom. Zatupljeni ne postavljaju pitanja, oni slede i zauzvrat traže još ove hrane. U tom procesu pojedinci gube vlastiti socijalni identitet, ali ne i privid da ga poseduju. Ovaj privid se manifestuje kroz proces identifikacije sa Vođom, hraniocem njihove zatupljenosti. Na taj način im postaje prihvatljivo da za sebe žele ono što sebi žele moćnici. A ako ljudima nešto smeta, to je što bi oni voleli da budu moćnici, a to nisu, ili što Vođa nije oštriji prema izdajnicima (lopovima, pljačkašima, tajkunima, ološima). Istovremeno, u većini slučajeva intelektualci su korumpirani, a one među njima koji to nisu zatupljene mase smatraju za čudake kojima nikada ne bi poverile vlast.

 Čuveni italijanski reditelj Federiko Felini (Federico Fellini) smatrao je da je izvor fašizma „nedostatak znanja o pravim problemima i odbijanje ljudi – kroz lenjost, predrasude, pohlepu ili aroganciju – da pruže svom životu dublje značenje. Još gore, oni se razmeću svojim neznanjem i ganjaju uspeh za sebe ili svoju grupu kroz hvalisanje, nepotkrepljene tvrdnje i lažno predstavljanje svojih osobina kao dobrih, a da pritom nisu zasnovane na stvarnim sposobnostima, iskustvu ili kulturnom promišljanju.

Protiv fašizma je nemoguće boriti se ukoliko ne prepoznamo da on nije ništa drugo do glupa, patetična i frustrirana strana naše ličnosti koje se moramo stideti.“ Sve nam je ovo tako poznato jer se fašizam, kao što ističe Eko, može uvek vratiti „i pod najnevinijom maskom“. Zar ga ne primećujemo pod maskom demokratije? Plasira se danas teza da je dokaz demokratije to što u javnosti svako može da kaže šta mu padne na pamet. To, naravno, nije dokaz demokratije već je posledica procesa identifikacije zatupljenih masa sa vrednosnim sistemom tiranije i predstavlja ključni kanal kroz koji Vođa kontroliše mase. Takođe, zar nije deo naše svakodnevice Ekovo upozorenje da je zakonodavna vlast za vreme fašističke Italije „bila poprilično fikcionalna, pri čemu je izvršna vlast, koja je na sebe preuzela i ovlašćenja pravosuđa, sama donosila nove zakone“. Suprotno tome, stabilna demokratija podrazumeva snažne institucije čiji je zadatak da kroz političku podelu moći i odgovornosti (checks and balances) na kompromisan način uskladi različite interese i zaštiti manjinu od većine. Upravo zbog ovih kameleonskih moći fašizma,

Eko upozorava da je naša dužnost da budemo stalno na oprezu, da se borimo uvek i svugde protiv fašizma u njegovim različitim formama i „pokažemo prstom na svaki njegov primer, svakoga dana, na svakom mestu na svetu. Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja.“

 Ovogodišnji dobitnik nagrade „Verica Barać“ koju dodeljuje Savet za borbu protiv korupcije, Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a i beskompromisni borac za ljudske slobode, istakao je da bi bio srećniji da je ovu nagradu dobio neko iz tužilaštva, policije ili sudstva jer bi to bio dokaz da se država bori protiv korupcije. Ipak, ulog je mnogo veći od toga. To bi zapravo bio dokaz da ne živimo u tiraniji. Nažalost, živimo. Tomas Man i Umberto Eko su nam pokazali kako da je prepoznamo, dok nas je Sokrat učio kako da se protiv nje borimo.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 28.12.2018.

DINKO GRUHONJIĆ: VOJVODINA – POSLOVNI POTEZ KOJI BEOGRADU DONOSI PROFIT ČITAVO STOLEĆE

27 Nov 2018 

Cirkus je, barem privremeno, otišao iz našeg grada, ali će se sasvim sigurno vratiti…

Monarh u pokušaju, Aleksandar Vučić, otkrio je u nedelju spomenik kralju Petru Prvom u Novom Sadu. Na Trgu republike, sa zastavom republike koju “krasi” kruna, sa himnom Bože pravde, u zemlji koja je po ustavu sekularna i republika.

Postavljen je, dakle, spomenik kralju koji nije svraćao u Novi Sad niti je bio kralj u vreme kada je Novi Sad oslobođen posle Prvog svetskog rata. Kralj Petar je abdicirao još u junu 1914. godine u korist sina Aleksandra, koji je – kao regent – zajedno sa radikalskim prvakom Nikolom Pašićem vodio politiku. Petar jeste bio relativno popularan u narodu, ali ništa više od toga. To jest, nije imao vlast, nije imao uticaj, a njegova popularnost korištena je u propagandne svrhe.

Kralj Petar na spomeniku, naravno, jaše konja, a konj uz to ima podignutu jednu nogu. No, pojedini stručnjaci tvrde da je i to falsifikat. Jer, kad je spomenikom prikazan jahač, pravilo je da podignuta noga konja znači da je umro od posledica ranjavanja. Kada su obe konjske noge podignute, to simboliše da je poginuo u borbi. Dok sve četiri noge na zemlji znače da je junak na konju umro prirodnom smrću. Kralj Petar je umro prirodnom smrću 1921. godine u Beogradu.

U novembru ove godine obeležena je stota godišnjica ulaska srbijanske vojske u Novi Sad, 9. novembra 1918. godine. Cinici su predložili da se na ulazu u Novi Sad podigne ogromni slavoluk tom događaju. I da na njemu, u znak sećanja i zahvalnosti, budu ispisana imena svih onih koji su poginuli u oslobađanju Novog Sada. “Mali” problem predstavlja istorijska činjenica da tada niko nije poginuo. Zašto? Zato što Novi Sad nije ni trebalo oslobađati, pošto se austrougarska vlast i vojska već bila povukla iz njega.

Da stvar bude gora, srbijanska vojska je kasnila tri dana da “oslobodi” Novi Sad. Nakon povlačenja K&K vojske i administracije, vlast u gradu su organizovali “dezerteri”. Navodno su čak pitali srbijansku vojsku, kada je konačno stigla: “Pa, di ste dosad?”.

Svake godine malo izaziva jezu činjenica da se ovakvi slavni datumi obeležavaju uz prisustvo državnih, vojnih i crkvenih “velikodostojnika”. Pošto to podosta liči na Španiju generalisimusa Franka ili Italiju Benita Musolinija. A Benito, kada se prevede sa italijanskog, na srpskom se kaže – Dobrica. Kultovi “oslobađanja” i slavljenja smrti su tipični za profašističke diktature.

Onda su 24. i 25. novembra 1918. održane ujediniteljske skupštine, koje su proglasile priključenje Bačke, Banata, Baranje i Srema Kraljevini Srbiji. Na tim skupštinama, međutim, učestvovali su samo predstavnici slovenskih naroda, dok Mađari i Nemci nisu imali pravo glasa. U brojkama to znači da oko 60 odsto neslovenskog stanovništva nije imalo pravo glasa na tim “narodnim skupštinama”. Ali, tako nekako to uvek izgleda nakon poraza i pobede u ratu. Samo što se onda to jasno i glasno kaže, a ne ovako, spektaklom kojim odjekuju laž i praznina, kojim se zapravo poništava sve što je bilo dobro pre jednoga veka. Zašto? Verovatno zato što bi se onda logično nametnuo i odgovor da je Kosovo krajem 20. veka izgubljeno u ratu sa celim svetom. I onda i pitanja kako smo uopšte došli u takvu situaciju i koji su političari odgovorni za to. A odgovor bi bio: ovi isti koji su sada na vlasti. Falsifikatori.

Ništa od toga nije ni spomenuto u okviru “spektakularnog” obeležavanja 100. godišnjice priključenja Vojvodine Srbiji. Čak je korištena i reč “prisajedinjenje”, koje nema u originalnom dokumentu odluke iz 1918. godine. Tamo lepo piše “priključenje”. A “prisajedinjenje” valjda zvuči arhaičnije, kao iz knjiga starostavnih, da se podcrta da je reč o odluci iz pravednih davnina i istorijskih dubina. Kao i obično, da bi spektakl bio “spontano” uvećan, u Novi Sad su stigle na desetine i stotine autobusaiz cele Vojvodine i Srbije. Pa je “reporterka” Radio-televizije Srbije u živom uključenju u program rekla da se u Novom Sadu okupilo “više hiljada, khm – više stotina hiljada ljudi…” A proslavu je “uveličao” i novopečeni predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik. On je i inače počesto u Vojvodini. Zlobnici kažu da je to zato što mora da kontroliše investicije u brojne monumentalne nekretnine.

I sve se to događalo u glavnom gradu Vojvodine u kojem je jedan ubijeni političar iz vremena pre Prvog svetskog rata dobio ulicu (Miša Dimitrijević), a njegov ubica, antisemita iz Radikalne stranke – i bulevar i spomenik (Jaša Tomić). U gradu u kojem se i opozicija, koja se predstavlja kao nekakva alternativa Vučićevom kriminalnom ultranacionalističkom režimu, priključila obmanama vlasti tako što je polagala cveće na grob tog istog radikala Jaše Tomića.

Doduše, već 1919. u radikalskom listu “Zastave” objavljen je tekst pod nazivom “Plači, Vojvodino!” Dosanjali su ujedinjenje sa majčicom Srbijom, ali su potom brzo ukapirali da su stvari sve samo ne ružičaste, to jest da je bratska matica nekako više kolonizatorsko-pljačkaški nastrojena spram braće severno od Save i Dunava. A u Vojvodini postoji stara izreka: “Ako smo braća, kese nam nisu sestre”. Kakvo srdačno oduševljenje “prisajedinjenjem” odmah posle 1918. godine, takvo slavlje i 100 godina kasnije.

Dakle, kakav je bilans Vojvodine u proteklih 100 godina, koje je provela u različitim Jugoslavijama, a sada po prvi put, od 2006. godine, u nezavisnoj Srbiji (ne računajući onih pet-šest dana, od 25. novembra do 1. decembra, kada je proglašeno osnivanje Kraljevine SHS)? Te, 1918. godine, Vojvodina je po stepenu ekonomske razvijenosti bila uz bok Sloveniji, razvijenija od Hrvatske i mnogo razvijenija od ostalih jugoslovenskih krajeva. Danas je Vojvodina i zvanično okarakterisana kao nedovoljno razvijeni region nerazvijene Republike Srbije…

Noć nakon otkrivanja spomenika kralj Petru Prvom, na tom istom Trgu republike prelepljene su table sa nazivom trga plakatima “Trg Republike Vojvodine”. Pre toga, u subotu ujutro, osvanule su u više vojvođanskih gradova nalepnice “Posle 100 godina i Hong Kong je rekao doviđenja“,koje je potpisala organizacija Mlada Vojvodina, a potpis je ilustrovan nazivom organizacije i zvezdom petokrakom. Da li je u pitanju rađanje ili simuliranje otpora, pokazaće vreme.

Cirkus je, barem privremeno, otišao iz našeg grada, ali će se sasvim sigurno vratiti…

(Lupiga) 

Kako je Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića

Piše: dr Miloš Savin, istoričar
Gradski odbor Lige socijaldemokrata Vojvodine 28. oktobra poručio je da bi spomenik  Jaši Tomiću trebalo izmestiti iz najužeg centra grada i postaviti ga na neku primereniju  lokaciju. Recimo, u dvorište policijske stanice u Ulici Miše Dimitrijevića u Novom Sadu. Nekoliko dana kasnije, 5. novembra, kamere su zabeležile kako je predsednik LSV  Nenad Čanak prilikom otvaranja prolaza Milana Mladenovića u Novom Sadu, lično gradskim čelnicima sugerisao da bi to trebalo učiniti. Gradski odbor LSV, u stvari, oglasio se povodom ocena da bi sadašnjem Trgu republike u Novom Sadu trebalo dati ime po Aleksandru Tišmi koji je već dobio ulicu par stotina metara dalje. Liga je poručila da Tišma zaslužuje u Novom Sadu i ulicu i spomenik i spomen-sobu i šta god još može imati, ali je pogrešno njegovo ime davati onome što su betonom i behatonom napravili  od sadašnjeg Trga republike, te da je bolje da Trg republike ostane Trg republike, a da  Tišma dobije spomenik u srcu Novog Sada, da bude tu, među Novosađanima. Recimo,  na mestu spomenika Jaši Tomiću. Liga socijaldemokrata Vojvodine oštro se protivila  kada je u vreme Maje Gojković i tadašnje radikalske vlasti, Jaša Tomić uopšte dobio  spomenik u Novom Sadu, a naročito na toj lokaciji, uz obrazloženje da je „reč o dokazanom antisemiti i ubici Miše Dimitrijevića“. Ova stranka je takođe isticala i da su  baš na tom mestu, 7. oktobra 2007. godine, neonacisti iz „Nacionalnog stroja“ kod tog  spomenika hteli da se okupe i slave rođendan Hajnriha Himlera. Otud predlog koji se ponavlja i danas – da taj spomenik treba izmestiti na neku primereniju lokaciju, to jest u dvorište policijske stanice u Ulici Miše Dimitrijevića. To je ujedno i povod da se vratimo malo u istoriju i podsetimo na to kako je i zašto Jaša Tomić ubio Mišu Dimitrijevića.
Uloga Milice Miletić
u sukobu Tomića i Dimitrijevića
Početkom 1869. godine formirana je Srpska narodna slobodoumna stranka Svetozara Miletića, koja je s vremenom stekla dve jake frakcije – radikale na čelu s Jašom Tomićem i liberale na čelu s Mišom Dimitrijevićem. Za vreme Miletićevog boravka u zatvoru, list „Zastava“ koji je on pokrenuo, upao je u finansijske probleme i izgubio političku orijentaciju. Kratkotrajno uredništvo Miše Dimitrijevića ideološki je osvežilo „Zastavu“, ali je on pod pritiskom Miletićeve ćerke Milice, bio prinuđen da je napusti. Problem „Zastave“ neočekivano je rešen tako što je 2. januara 1885. predata Jaši Tomiću na uređivanje, te faktički pretvorena u radikalski organ. Zatim je sklopljen brak između Jaše Tomića i Miletićeve ćerke Milice. Pošto im je „Zastava“ zatvorila vrata, liberali na čelu s Mihajlom Mišom Dimitrijevićem pokrenuli su svoj list „Branik“. Međusobne javne optužbe između radikala i liberala počele su brošurom „Nekoji ’prijatelji’ Miletićevi“ koju je objavila Milica Miletić, sada već kao Tomićeva supruga. Time je prvi put na vojvođanskom području jedan čisto politički sukob sveden na potpuno lični nivo. Ubrzo joj se u ličnom diskreditovanju bivših saboraca, priključio suprug kog su potom liberali šaljivo prozvali „političkim đuvegijom“. Tomić, kao Miletićev zet i urednik „Zastave“, imao je ambiciju da preuzme i celu Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, ali to nije mogao izvesti od liberala. Nakon više incidentnih situacija, 1887. radikali su se izdvojili u zasebnu stranku. Istovremeno su liberali na čelu s Mišom Dimitrijevićem, kome se kasnije pridružio i Polit-Desančić, uspostavili „prečišćenu stranku kontinuiteta“, Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, u javnosti prepoznatu kao Srpska liberalna stranka. Popularnost radikala je rasla, ali ne dovoljno da nadmaše liberale, pre svega, zahvaljujući sposobnosti Miše Dimitrijevića. A onda je Milica Tomić optužila Mišu Dimitrijevića da je na sve načine pokušavao da se dokopa „Zastave“. Na to im je odgovorio „Branik“, navodeći da je najbolji dokaz na koji način i po koju se cenu dolazilo do „Zastave“ pismo Milice Miletić iz 1884. godine, u kojem je svom tadašnjem vereniku Branku Petroviću obećala da će u mu u miraz doneti te novine, te pozvao sve zainteresovane čitaoce da izvrše uvid u to pismo.
Radikal s lovačkim nožem
Nekoliko dana kasnije, 4. januara 1890. godine, Jaša Tomić je planirano, krišom, pratio Mišu Dimitrijevića od redakcije do novosadske železničke stanice, gde ga je, s očiglednim predumišljajem, pred suprugom, najbližim prijateljem Nikolom Joksimovićem i prisutnim građanima iznenada zaklao, unapred pripremljenim lovačkim nožem. Tomić je osuđen na šestogodišnju zatvorsku kaznu. Pojedini istoričari skloni su da relativizuju ubistvo koje je izvršio Tomić, tvrdeći da je jednaka „tragedija“ i to što je Miša izgubio život, i što je Jaša robijao šest godina. Navode da je Jaša ubistvo počinio u afektu, nakon agonije u kojoj je proveo nekoliko dana zbog uvređene časti svoje žene. Previđaju da je Milica Tomić godinama narušavala ugled Miše Dimitrijevića. Previđaju da je Jaša Tomić mogao tužiti Dimitrijevića i da eventualnu neistinu ospori sudskim putem. Neko će čak reći da je Dimitrijevića neko mogao isto tako pratiti i likvidirati negde pred kućom, van očiju javnosti. Da to nije morao učiniti lično Jaša Tomić i ne tako, javno. Umesto svega toga, Tomić je odlučio da ga lično prati i gotovo ritualno, brutalno zakolje na javnom mestu pred svedocima. „Kako Milici Tomić nije pošlo za  rukom da Mišu Dimitrijevića dotuče perom, učiniće to njen suprug Jaša – Nožem“, napisao je čuveni istoričar Lazar Rakić u svojoj studiji o Jaši Tomiću.

In memoriam-Milan Đ Plavšić

https://www.facebook.com/milovan.aks/videos/1995717803984415/?t=31https://www.facebook.com/milovan.aks/videos/1995717803984415/?t=31

MILIVOJ BEŠLIN: Šešeljeva škola političke i nacionalne ideologije

Posted: 04 Aug 2018 12:59 PM PDT Imenica predator u naš četvoroimeni jezik došla je iz engleskog i prvenstveno znači napadač, istrebljivač, grabljivac. Etimološki reč potiče iz latinskog jezika i osnovno značenje joj je pljačkaš. Upravo zbog činjenice da je letnju sezonu napada, uvreda i orkestrirane kampanje protiv Crne Gore u Srbiji pokrenuo patrijarh Irinej, a da su njegovi motivi, sam to nije krio, prevashodno finansijsko-materijalne prirode, ovaj se udar ne može drugačije okarakterisati nego kao predatorski. Prisvajanje tuđe imovine u stranoj državi ne može imati drugo ime. Daljim konsultovanjem rečnika stiže se i do toga da cilj predatora nije samo preživljavanje, već težnja za dominacijom vlastite vrste, istrebljenjem neke druge vrste. Tako je u životinjskom svetu, u ljudskim društvima, predator bi se zadovoljio i time da se “odmetnuta” nacija vrati svojim, kako često ističu, “pradedovskim korenima”. Osim Crnogoraca, navedena antilogika srpskog nacionalizma se odnosi i na Bošnjake. U manjoj meri na ostale narode u regionu, s kojima je Srbija u permanentnom stanju neobjavljenog rata. “Kosovski zavet” U tom kontekstu, većinska Srbija i dalje igra ulogu detonatora Balkana, tačnije, postjugoslovenskog regiona. Narativ je nepromenjen od kraja osamdesetih godina 20. veka i tiče se položaja Srba u regionu, njihove, navodne, ugroženosti i konstantne potrebe da ih se “zaštiti” destrukcijom susednih država u kojima žive, ili ako je moguće pripajanjem delova teritorija tih država. U danima kada su predstavnici režima zauzeti pregovorima sa kosovskim vlastima, na braniku “zaštite” srpstva se nalazi opozicija. Dok Aleksandar Vučić i njegova premijerka sve frekventnije i direktnije upozoravaju da je Kosovo izgubljeno i da se iz dijaloga nema šta očekivati, kao da mir i stabilnost u regionu građanima Srbije ništa ne znače, opozicija se fanatizuje i dolazi na pozicije s kojih je Vučić otišao 2008. kada je napustio Šešelja. Možda je i veći problem što je sam Vučić te pozicije napustio samo retorički i čini se, samo privremeno i taktički. Već je rečeno da i vlast i opozicija u Srbiji iz svojih nacionalističkih šinjela, srpsko pitanje vide isključivo kao teritorijalno. Tako je bilo i devedesetih godina. Teritorijalni okvir nacionalnog pitanja nužno vodi ka nasilnim promenama granica na Balkanu. Novi opozicioni Savez za Srbiju, pod predvodništvom Dragana Đilasa i Vuka Jeremića okupio se na “kosovskom zavetu”, a njegovi lideri, uključujući i ekstremno desničarske Dveri i verovatno DSS, rešeni su da zauzimaju prazan prostor koji ostaje iza Vojislava Šešelja i njegovih radikala. Osim “borbe” za Kosovo sa beogradskih Terazija i optužbi protiv Vučića za izdaju, drugi stub ove koalicije je borba za demokratizaciju Srbije. Tragično je da srpska opozicija, posle pune tri decenije i uprkos svemu kroz šta je društvo prošlo, još nije naučila osnovne elemente političke teorije – nacionalističko ili demokratsko! Ne možete imati “drveno gvožđe”, kako je upozoravala istoričarka Latinka Perović, nije se još rodio “krokodil vegetarijanac”, plastičniji je bio Nenad Čanak. Pokušaje sličnog amalgamisanja je imala opoziciona alternativa vladajućim komunistima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Znamo kako se završilo – niti su uveli demokratiju, niti su zaštitili naciju. Potom je istu grešku ponovila opozicija Miloševiću devedesetih godina prošlog veka. I najzad, isti film sa intelektualno sve inferiornijim, ali sve ekstremnijim akterima gledamo ponovo. Da li će ikada srpsko društvo nešto naučiti iz tragičnih posledica i istorijskih grešaka koje je počinilo prethodnih decenija? Zagovaranje zamrznutog konflikta Osim protivljenja Briselskom dijalogu između Srbije i Kosova i zagovaranju tzv. zamrznutog konflikta, odnosno otvaranju novog konflikta između Srba i Albanaca, novi opozicioni Savez za (veliku) Srbiju se posebno koncentrisao na pretenzije prema Crnoj Gori. Imajući u vidu rusku opsesiju Crnom Gorom, izvesno i zbog toga što detalji sudskog procesa za pokušaj državnog udara (16. oktobra 2016) i ruska umešanost u ovaj teroristički akt sve jasnije izlaze na videlo, čitava prokremljovska menažerija i svekoliko crkveno, političko, intelektualno i medijsko ruskokolonaštvo i udvorištvo u Srbiji se ustremilo poslednjih nedelja protiv Crne Gore. Ne može se oteti utisku da je reč o organizovanoj akciji koordinisanoj iz jednog centra. Sezonu anticrnogorske histerije otvorio je srpski patrijarh koji je položaj Srba u jedinoj građanskoj državi na Balkanu uporedio sa fašističkom NDH, a položaj crkve sa vremenom Osmanskog carstva. Irinejeva izjava, izgovorena, kakvog li paradoksa, upravo dok je bio gost u Crnoj Gori, na moralno nepodnošljiv način relativizuje fašizam i genocid nad Srbima u NDH. Intelektualno najograničeniji srpski patrijarh u poslednjih najmanje sto godina ne može znati da se upoređivanjem i sravnjivanjem fašizma sa bilo čime, neminovno vrši njegova normalizacija. Uz to, svako ko zna koliko je Srba ubijeno u NDH, koliko je sveštenika ubijeno, crkava srušeno i zapaljeno, morao bi se zapitati koliko ima smisla komparirati sa današnjom situacijom u Crnoj Gori, gde na ekskluzivnim lokacijama u crnogorskim gradovima niču monumentalni i sa arhitektonske strane vrlo kontroverzni hramovi Srpske crkve. SPC upravo ima hegemoniju u javnom prostoru. O hotelskim lancima i neoporezovanim biznisima Srpske crkve u Crnoj Gori izlišno je i govoriti. Trebalo bi podsetiti i na činjenicu da je država Crna Gora suštinski pristrasna u korist SPC, jer ne dopušta pristup vernicima i sveštenstvu obnovljene Crnogorske crkve da vrše verske obrede u hramovima nastalim pre 1918. koje je gradila Crna Gora i njena autokefalna crkva. Svi verski objekti se danas nalaze u vlasništvu crkvene organizacije koja je Crnoj Gori tuđa i ne krijući to, otvoreno prema Crnoj Gori njenoj državnosti i identitetu neprijateljska. Urgentnost donošenja novog zakona o verskim zajednicama zbog svega toga postaje imperativ i društvena potreba u Crnoj Gori. “Identitetski genocid” Irinejevu izjavu najtiražniji režimski tabloid u Beogradu dočekao je uz velika slova na naslovnici: “Milo gori od Pavelića!“ Književnik Toma Marković ironično je Irinejevu letnju bombu nazvao: “Jasenovac na pjenu od mora“. Patrijarha je ubrzo podržalo čitavo stado ekstremnih nacionalista i ruskokolonaša u Beogradu. Proruski potpredsednik Vlade Srbije, Nenad Popović, u svojstvu vicepremijera je izgovorio retku budalaštinu , “identitetski genocid” nad Srbima u Crnoj Gori. Zbog čega li mu neko ne objasni smisao i definiciju pojma genocida?! Ili neka pređe Drinu i uveri se u posledice prakse stvarnog genocida. Čak je i nerežimska televizija N1 dovela u studio nacionalističkog istoričara Čedomira Antića koji već godinama haranguje protiv Crne Gore i proziva vlasti u Beogradu zbog, navodnog, odsustva volje da urade nešto “efikasno” u zaštiti Srba u susednoj državi. Svi mediji su preneli izjavu predsednika Srpskog nacionalnog saveta u Crnoj Gori, Vuksanovića da je položaj Srba u Crnoj Gori nepodnošljiv. Mediji su prenosili i propagandu ruskog gebelsovskog Sputnika da je Crna Gora pred ekonomskim slomom. Ponovo se zavrteo tvit lidera klerofašističkih Dveri da će crnogorsko primorje uskoro opet biti srpsko. Vuk Jeremić, “šovinista šešeljevskog tipa”, kako ga je nedavno nazvao njegov politički otac, Boris Tadić, rekao je da su Srbi u Crnoj Gori “najugroženiji narod u Evropi”. Istoričar i potpredsednik SPS-a, Predrag Marković je u državnoj Politici antifašističku Crnu Goru, jedinu zemlju u regionu u kojoj se ne vijore barjaci kolaboracije, nazvao “duhovnim” nastavljačima kvislinga Sekule Drljevića. Ministar za širenje mržnje prema susedima, Vulin, ničim izazvan je dao provokatorsku izjavu – “Mi nećemo kao neke druge zemlje iznajmljivati zaštitu svog neba…” – sa ciljem da uvredi Crnu Goru, čiji vazdušni prostor je od nedavno pod zaštitom NATO saveza. I da ne bi zaostao za opozicionim jurišnicima, ili svojim ministrima, a i uvek je dobro skrenuti pažnju sa neprijatne teme kosovske kapitulacije i poraza, predsednik Srbije je obznanio da poziva predstavnike srpskih nacionalističkih i proruskih stranaka iz Crne Gore na savetovanje. Zanimljivo bi bilo, kada bi u Srbiji postojali i takvi glasovi, upitati koji su tačno kriterijumi uzeti prilikom slanja pozivnica na ovo savetovanje?! Političari koji su pozvani na rukoljub u Beograd (Knežević, Bulatović, Milačić…) politički su marginalci i uzimajući u obzir rezultate poslednjih izbora, predstavljaju manjinu, ne u Crnoj Gori, već su manjina i kada je reč o Srbima u toj državi. Ipak, tu je reč o političkoj manjini koja je jasno podanički i poslušnički orijentisana prema Rusiji i manjini koja je, pokazalo se, spremna da legalne metode političke borbe zameni nasilnim, rušeći državu u kojoj žive i protežirajući velikosrpstvo sa svim za njega karakterističnim ciljevima. Jedan od ključnih tiče se i nestanka samostalne Crne Gore i negiranja njenog istorijskog, nacionalnog i kulturnog identiteta. Takvi “Srbi“ su bili potrebni svakom režimu u Beogradu u poslednjih trideset godina. Jedan narod, jedna država, jedan vođa! Recimo i to, Srbi u Crnoj Gori nisu ni dijaspora, ni iseljenici, ni okupirani delovi organske nacije, već autohtoni narod Crne Gore. To se danas negira, a Vučić je nedavno imao izjavu koja je prekopirani stav laktaškog odlazećeg firera – Dodika. On je rekao da ne postoje hrvatski Srbi, crnogorski Srbi ili slično, već da postoje samo Srbi: “Mi smo Srbi jedan narod i istom rodu pripadamo”, rekao je predsednik svih građana Srbije. Ipak, ova esencijalizacija nacije, osim što negira istoriju i etnogenezu različitih delova srpskog naroda na Balkanu, karakteristična je za sve ekstremno desne ideologije. Ovome se moglo naučiti samo u Šešeljevoj školi političke i nacionalne ideologije. I kao koncept, kao i ostali šešeljevski koncepti, potpuno je neoriginalan. Navedena vrsta unifikacije ili nacionalnog “gleichschaltunga”, prema istorijskim zakonitostima zavrašava se usklikom: Jedan narod, jedna država, jedan vođa! I kao i uvek kada je potrebno pojačati pritisak na Crnu Goru, javi se tužna politička olupina koja je dva puta birana na neposednim izborima za predsednika te države. Uvek na usluzi srpskim ili ruskim namerama da se za sitan interes podrije vlastita država, unize i identitetski negiraju ljudi koji su ga birali, Momir Bulatović, sa stalnim mestom življenja u studiju ruskog propagandnog Sputnika, oglasio se ovoga puta u tiražnom provladinom Blicu i sa frekvencija, takođe, provladine Prve srpske televizije. Obrazlaganje njegovih teza vodilo bi u političko lešinarenje. Naposletku, kada je reč o Crnoj Gori, sada već konstantnim pritiscima i potpuno normalizovanoj anticrnogorskoj histeriji – u Srbiji se izbrisala granica između vlasti i opozicije, između ozbiljnog i tabloidnog novinarstva, između režimskih i opozicionih medija, između kafanskih narativa i intelektualnih rasprava. Društvo u kome se opozicija i vlast takmiče u nacišovinizmu i desnom ekstremizmu – ne može biti uspešno društvo slobodnih i zadovoljnih građana. Već ta činjenica, šta je u Srbiji tačka kompeticije dovoljno govori. Primera radi, u Crnoj Gori, poslednjih meseci, dominantna tema političkih sporenja vlasti i opozicije jeste – ko je veći i iskreniji Evropljanin i zagovornik što bržeg uključivanja u EU. *** I dok diže moralnu paniku zbog navodne ugroženosti ćirilice u Crnoj Gori, iako ne postoji zvaničan akt, izjava ili bilo koji gest od strane nekog crnogorskog subjekta koji bi o tome svedočio, dakle, reč je o utisku – Srbija državnom represijom proteruje latinicu. Ako bi Crna Gora htela zaista diskriminaciju bilo koje zajednice, primenjivala bi metode koje Srbija odavno primenjuje. Predlogom novog zakona, kazne za pisanje latinicom, nije šala, kretaće se i do milion dinara! I to je poželjni model koji rusifikovani srpski nacionalizam nudi. Podaništvo i bespogovorno kvislinštvo prema diktaturi iz Kremlja i žandarisanje po regionu, uz neprekinuti narativ o srpskoj ugroženosti svuda tamo gde postoji teritorijalna pretenzija. Crna Gora i Bosna i Hercegovina ostaju jezgra velikosrpskog projekta koji se posle poraza devedesetih i zbunjenosti posle 2000. sada potpuno reafirmisao, spreman da svoj “magnum crimen“ ponovi. Srpski nacionalizam nikada neće pristati na ravnopravnost u državama čije teritorije smatra “svojim“. Ako vlast i popusti, tu je opozicija da nastavi i pojača. Ako se i opozicija uspava, tu je provincijalna i do fanatizma zagrižena intelektualna elita kao “ čuvar vatre“. Sledi godišnjica “Oluje“, neka se pripremi Hrvatska. Posle toga, u septembru, ide referendum o imenu Makedonije, a nakon toga izbori u Bosni i Hercegovini. Puno posla za pretenzije Srbije u regionu. Samo da se srpsko društvo ne posveti sebi. Tada bi videlo užase najzaostalije ekonomije zapadnog Balkana, najnižeg BDP-a, najbednijih zarada u regionu, najviše indekse korupcije, najlošije stanje u medijima, ali i najviše mafijaških obračuna na ulicama. Zbog toga je uvek lepše gledati “preko plota“ i štititi vaskoliko, a uvek ugroženo, srpstvo. (Avangarda)