Zašto se zalažem za nacionalno dostojanstvo

http://www.slobodnaevropa.org/

Iz mog ugla, Odgovor Bojana Pajtića

• Printajte
• Komentirajte
• Podijelite
• Objavite

Bojan Pajtić

• 

Pročitajte i ovo

• Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom

29.08.2014

Na adresu naše redakcije stigao je odgovorBojana Pajtića, predsednika Demokratske stranke, na prilog Radija Slobodna Evropa “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom”. Tekst prenosimo u celini, bez intervencija:

Poštovana redakcijo Radija Slobodna Evropa,

Emitovali ste juče prilog pod nazivom “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom” i napravili pravo čudo. Zahvaljujući vama, sinoć sam legao u postelju sa svojom ženom, a ujutru se probudio sa Koštunicom iVladanom Glišićem iz Dveri. Zbog stresnog iskustva koje ste mi priuštili, zaslužujem izvinjenje. A bojim se da za to ima još mnogo razloga. Pođimo redom.

Problem interpretacije

O novinarskoj hrabrosti i profesionalnim kvalitetima gospođe Branke Trivićuvek sam imao dobro mišljenje. Zato sam iznenađen načinom na koji su moje rečenice – verovao sam jasne i precizne – interpretirane u prilogu. Nisam, naime, optužio Premijera “za to što dostojanstvom Srbije plaća poslušnost prema Evropskoj uniji”, kako to tvrdi autorka.

To nije tačno. Napisao sam nešto sasvim drugo: da “cenu njegove popularnosti plaćamo dostojanstvom”. Jer, pres-monodrama Predsednika Vlade bila je – kao i uvek – namenjena obmanjivanju domaće javnosti. I tu nema ničeg spornog. Ako je gospođa Trivić gledala tu konferenciju, sigurno se slaže sa mnom. Ali čak i da sam – kao što nisam – optužio Premijera za“poslušnost prema Evropskoj uniji”, to bi bila upravo odbrana temeljnih evropskih principa i ništa više. Evropska unija je zamišljena kao mirovni, građanski i ekonomski projekat ravnopravnih država, koje se slobodno udružuju i sarađuju. Saradnja i poslušnost, dakle, dva su sasvim različita koncepta. Kad slovački premijer Robert Fico kaže “Slovačka jeste članica EU i mi želimo da budemo disciplinovan igrač, ali to ne znači da smo ovce”, on suptilno ukazuje na razliku između saradnje i poslušnosti. To je, složićete se, sasvim legitimno. U suprotnom, sigurno ste već objavili prilog o tome kako gospodin Fico “koketira sa slovačkim nacionalizmom”, a meni je promakao.

Potom, u prilogu se navodi sledeće: “Šta je sadržaj te srpske Srbije, odnosno, po čemu ona treba da se razlikuje ili u čemu je to superiornija od evropske Srbije, lider Demokrata nije objasnio.” Naravno da nisam. Pre svega zato što nikad i nigde nisam rekao da je srpska Srbija superiornija od evropske Srbije. To ste jednostavno izmislili. Umesto te besmislene rečenice, rekao sam nešto sasvim drugo: da prvo treba da izgradimo srpsku državu da bi ona mogla da bude evropska država. Prvo je preduslov za drugo. Ako pročitate kriterijume EU iz Kopenhagena, bice vam sve jasno.

U nastavku priloga kreće prava paljba po meni: da sam rekao da DS treba da ujedini naciju i demokratiju, da sam pominjao Ljubu Davidovića i cara Dušana, da sam podsetio da mi je otac pravoslavni sveštenik, da su mi preci došli s Arsenijem Čarnojevićem sa Kosova. Nabrajajući moje dalje grehe, autorka kaže nešto zbilja ružno: “da stvar bude još šizoidnija”?! Dozvolićete mi, gospođo Trivić, ovo Vam, čak ni uz najbolju volju i najviši stepen tolerancije – ne mogu lako oprostiti.

Kao ugledna novinarka, Vi bi trebalo da znate da stvari ne mogu biti “šizoidne”. Prvo, kaže se “shizoidne”. Drugo, shizoidna može da bude samo licnost, a ne stvar. U ovom slučaju, ta ličnost sam očigledno ja. Pa čestitam, gospođo Trivić. Upravo ste postali član Kluba psihijatara amatera, koji u Srbiji predvodi šef poslanicke grupe SNS Zoran Babić. I ako sam od njega uvek mogao da očekujem da deli psihijatrijske dijagnoze na račun predstavnika Demokratske stranke, od Vas nisam. Zbilja, odakle Vam pravo da bilo koga, pa i predsednika Demokratske stranke, proglašavate shizoidnim? Vi mi pripisujete poremećaj licnosti u kojem dominiraju intravertnost, autizam, emocionalna tupost i ravnodušnost? I šta, gospođo Trivić, u tome što sam rekao ukazuje na shizoidnost? Da li to što DS ujedinjuje naciju i demokratiju? Dozvolite, plejada predsednika Sjedinjenih Američkih Država stalno ukazuje na to da je demokratija ono što Amerikance čini “najvećom nacijom na svetu”. Zar to ne bi trebalo da bude poruka tom istom svetu da nacija i demokratija idu jedno s drugim? Pa ako nije to, da li je onda shizoidno to što pominjem ime osnivača Demokratske stranke? Nije prikladno? Da li je shizoidno to što imenujem jednog od najvećih vladara u istoriji Srbije? Ne bih smeo? Da li je, na kraju, shizoidno to što mi je otac pravoslavni sveštenik? Šta da radim? Da ga prećutim? Da ga se odreknem? Ne, gospođo Trivić, kada bih na to pristao, jedino time bih potvrdio Vašu “stručnu” dijagnozu. Kao što vidimo, na samom početku priloga bilo je već previše uvreda i pogrešnih interpretacija. Ali žestina u nastavku ne jenjava.

Problem vrednosti

Autorka veli da “raspredam priču” o “nužnosti nekakvog srpskog nacionalnog dostojanstva”, a da sam istovremeno čelnik Demokratske stranke i predsednik Pokrajinske vlade koji se zalaže za konstituisanje Vojvodine kao moderne evropske regije. Drugim rečima, moje zalaganje za nacionalno dostojanstvo i moje zalaganje za modernu evropsku regiju su – u suprotnosti. Neće biti da je tako.

Prvo, priznajem da se zalažem za srpsko nacionalno dostojanstvo. Sve dokFransoa Oland s punim pravom ističe da “Francuska nije bilo koja nacija” i da je potrebno da joj vrati ponos, sve dok nemačka nacija stiče dostojanstvo onako kako joj je savetovao Tomas Man –  kroz “veliki doprinos svemu čovečanskom i slobodnom duhu”, dotle svaka evropska nacija, bez razlike, ima ne samo pravo na svoje dostojanstvo, nego i obavezu da radi na tome da ga zasluži. Dostojanstvo nije ništa drugo nego odraz društvenih i etickih vrednosti, osećanje morala, časti i ponosa. Ima ga svaka evropska nacija, bez razlike. Imaće ga i svi građani Srbije, bez razlike.

Zalaganje za nacionalno dostojanstvo je obaveza svakog političara u Srbiji (jednako i lidera stranaka nacionalnih zajednica), a naročito predsednika Demokratske stranke. Predsednik Demokratske stranke koji bi se odrekao nacionalnog dostojanstva ne bi bio predsednik ni jedan jedini dan. Istovremeno, bez društvenih i etičkih vrednosti, ni Vojvodina, Beograd ili centralna Srbija ne bi mogli da budu evropska regija. Kako bi?

Drugo, ja se zalažem za nacionalno dostojanstvo, a ne za “nekakvo”nacionalno dostojanstvo. Autorka namerno koristi neodređenu pridevsku zamenicu. Time hoće da kaže da je srpsko nacionalno dostojanstvo“nekakvo”, dakle maglovito i nedefinisano, a “priča o nužnosti” tog dostojanstva sasvim uzaludna. Izvinite, ali neće biti.

Premda bi trebalo da se zabrinem, mene ipak zabavlja činjenica da Radio Slobodna Evropa štiti Evropljanina Vučića od razularenog nacionaliste Pajtića. Ima li išta tragikomičnije? A, s druge strane, ima li ičega što bolje odslikava pravo stanje stvari? Nikad nisam ni pomislio, a kamoli izgovorio da za jednog ubijenog Srbina treba ubiti sto Muslimana. To je rekao Vučić. Ali to je greh koji se prašta. Ne prašta se ako misliš da tvoja država i njeni građani treba da imaju elementarno nacionalno, demokratsko i građansko dostojanstvo. I ako to zastupaš, onda Demokratska stranka “gubi tlo pod nogama”, kako kaže autorka. Ne, gospođo, tlo pod nogama se gubi baš onda kad zapostaviš sopstveno dostojanstvo i poveruješ da ćeš na kolenima trčati brže.

Problem svedoka

Gospođa Trivić se, da bi u svojoj presudi bila ubedljivija, poziva i na svedoke. Prvi kaže da moji stavovi nisu ništa drugo do “puki politički marketing”, jer smo“spremni da zakucamo na vrata svakog birača bez obzira na njegove vrednosne preferencije”. A upravo je obrnuto, i baš to je ono što užasava mnoge. Demokratska stranka se, posle izvesnog perioda udvaranja “svakom biraču”, vraća svojoj suštini i nudi jasnu politiku srednjeg puta. Pitanje demokratije je suštinsko nacionalno pitanje. Bez demokratije nema nacionalnog dostojanstva. I nijedna druga stranka, ni u jednoj drugoj državi Evrope, ne bi trebalo to da posebno objašnjava. A mi smo, izgleda, dospeli dotle da moramo. Pa neka, objasnićemo. Ako treba, svakog dana ću da objašnjavam, sve dok naši kritičari ne shvate apsurd: neka probaju da razdvoje američko i demokratsko, nemačko i demokratsko ili francusko i demokratsko. Ne bi se ‘leba najeli ni od novinarstva ni od političke analize.

Drugi svedok reče da “srpstvo, nacija i dostojanstvo” nisu ništa ozbiljno i da to nije nikakva suvisla politika. To kaže u zemlji čiji mladi ljudi ne znaju ko je bioBranislav Nušic, ali zato nepogrešivo prepoznaju Stanijinu među hiljadu drugih stražnjica. Nemam komentar. U stvari imam, ali pokušavam da sačuvam dostojanstvo. Stalo mi je do dostojanstva.

Problem nacionalizma

Vratimo se naslovu uvredljivog priloga: “Pajtić koketira sa srpskim nacionalizmom”. To je nesuvislo, dabome. Pre svega, ne koketiram. Osoba koja koketira zove se koketa. U srpskom jeziku nemamo reč “koket”. Pošto mi, dakle, pol ne dozvoljava da koketiram ni sa kim, to ne znači da autorka ne koketira s nekim, opredeljujući se baš za ovakav termin. Poštujem. Njeno pravo. Drugi deo moje primedbe na račun nesuvislog naslova tiče se mnogo značajnijeg problema. Voleo bih, naime, da mi autorka objasni šta je to srpski nacionalizam. Ta se etiketa toliko prilježno lepi svemu i svačemu u Srbiji, da je prosto izgubila svako značenje. Meni se oduvek činilo da je nacionalizam privrženost sopstvenom narodu, i da se manifestuje kroz poštovanje sopstvene nacije, poznavanje njene istorije i kulture i zalaganje za demokratski i nacionalni prosperitet. Pa može li onda biti da autorka sutra optuži nekog drugog predsednika neke druge stranke u Evropi da koketira s poštovanjem svoje nacije, s njenom istorijom i kulturom i poziva na nacionalni prosperitet? Ako autorka želi da sačuva svoje dostojanstvo, to sigurno neće učiniti.

Za kraj, ako već ne razume mene, autorka će sigurno razumeti ove reči:“Nacija koja se ne seća šta je bila juče – ne zna ni šta je danas, ni šta pokušava da uradi.”

Tako je govorio Vudro Vilson, američki predsednik koji je bolje razumeo Srbiju od Branke Trivić. Da nije, ne bi istakao srpsku zastavu na Beloj kuci 28. jula 1918. godine i rekao: “Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom.”

Poštovana redakcijo Radija Slobodne Evrope,

Molim vas, kad sledeci put budete pisali o mom “koketiranju sa srpskim nacionalizmom”, imajte ove reči na umu. One obavezuju vas više nego mene.

Ljudska vrsta, organizirani neprijatelj živih bića

Pozajmljeni intervju: Slavko Kulić, filozof, ekonomist i sociolog

Razgovarala: Tatjana Gromača Vadanjel

Veličina slova:  

Mi smo prisiljeni da svoj proizvod dajemo ispod cijene, cijenu rada nismo i ne možemo nikada naplatiti: Slavko Kulić

Izvor: www.novilist.hr

Skupovi na koje sam pozivan od Filozofskog foruma svijeta u Ateni, sjednice Lisabonskog savjeta, Ekonomskog foruma Evrope, Komisije za denuklearizaciju Evrope, Etičke komisije Europske komisije, do Znanstvenog foruma svijeta u Rio de Janeiru, pokušava razumjeti uvjete opstanka života i osvijestiti ljudsku vrstu putem morala, putem obrazovanja, da se suoči sa vlastitim sukobom sa prirodom i posljedicama toga sukoba, da bi život na zemlji uopće opstao. Znači ja se bavim problemom, i pridružio sam se ljudima koji se time bave na razini svijeta, da se spasi život na Zemlji, a ne ljudska vrsta. Jer ljudska vrsta je postala organizirani neprijatelj i prirode, i drugih vrsta života. Ona je postala vrlo opasna, jer tu pohotu i nasilje koje hrani dovodi do toga da svijet postaje globalno ratište sa sve većim brojem tržišta, i sve većim brojem bojišta. Jer se na tržištu i bojištu nasilno preraspodjeljuje ono što netko stvara

Prof. dr. sc. Slavko Kulić netipičan je hrvatski znanstvenik, koji promišlja aktualnu stvarnost u kojoj se nalazimo i vrlo izravno, bez zadrške reagira na probleme, razmišljajući prije svega o koristi zajednice koju njegovo djelovanje može polučiti. Misao dr. Slavka Kulića sinteza je više vrsta znanja, i onih sa područja ekonomije, koja je bila polazišna točka obrazovanja i egzistencije ovog dugogodišnjeg profesora na Ekonomskom institutu u Zagrebu, a koji je danas u mirovini, ali i sa područja sociologije, prava, filozofije, međunarodnih odnosa, polja na kojima se tijekom života dodatno usavršavao. Iza ovog iznimno vrijednog humaniste cijeli je niz objavljenih radova, spomenuti ćemo tek nekoliko – „Lažna zora globalizacije“, „Globalizacija i trajektorij RH u svijetu interesa i država“, „Kvartalni kapitalizam i njegovi dometi na tlu Hrvatske“, „Što je to samosvijest suvremenog svijeta?“… Dr. Slavko Kulić aktivan je član ljudske zajednice u cjelini, na čijoj dobrobiti želi raditi, a protiv nasilja i zlouporabe temeljnih ljudskih vrijednosti, ugroženih danas posvuda u svijetu. Stalni je član Hrvatske akademije ekonomskih znanosti, Hrvatskog vijeća europskih pokreta, Međunarodnih filozofa za mir, Svjetskog parlamenta… Misao dr. Slavka Kulića oslobođena je mnogih uvjetovanosti i determinizama, pa je uvijek poticajna za susret i njeno približavanje čitateljstvu.

*Vi ste već nekoliko godina unazad isticali da u Hrvatskoj ne znamo točnu visinu našega vanjskoga duga. Da li trenutno postoje neke raspoložive informacije o točnoj visini duga?

– Pravi bi odgovor bio da je najteže saznanje da ne znamo stanje inozemnog duga. Život i način života na dug pita za stanje deficita svijesti. Dug nije problem, nego je problem psihologija pomoći – najamna psihologija, najamna ekonomija i najamna politika. Znači dug nije slučajan, on je posljedica načina vođenja društva. Istina je da nemamo svijesti o tome, jer naša svijest izvire iz našeg primitivnog načina mišljenja i života. Jer ta primitivna struktura koja misli da će opstati na tuđoj moći ima duboki problem u sebi i duboko nerazumijevanje, zato naša svijest ne upravlja našom stvarnosti, već stvarnost civilizacije koja počiva na novcu i počiva na nasilju i pohlepi, takva stvarnost pita da li smo mi razumjeli uvjete svoga načina života i svoga opstanka? Vlast na dug ne može biti beskonačna, na taj način se narod vodi u zabludu. Mi ne možemo opstati na tuđoj moći. Inteligentna bića i kralježnjaci svoj život obavljaju pomoću svog samokretanja, dakle proizvodnjom slobode i slobodom proizvodnje svoga života. Znači, problem je u nama, i rješenje je u nama. Nije problem u ustroju svijeta, koji počiva na pohlepi i na nasilnim odnosima, već u nama, koji nismo razumjeli uvjete svoga života, i to da opstanak na tuđoj moći nije moguć. Na to sam upozoravao još 60-ih godina prošlog stoljeća, kada sam upozoravao da socijalizma na dug nema, i da će nam se dogoditi ono što se je dogodilo.

Mi ne možemo opstati na tuđoj moći. Moć na kojoj možemo opstati mora biti iz nas samih. A ona se dobiva stvaranjem novih vrijednosti, od poljoprivredne proizvodnje do industrije. Međutim mi smo i poljoprivredu i industriju u potpunosti izostavili i okrenuli se trgovačkoj strategiji u kojoj je država nabavna služba koja može uvesti što hoće, ali ako plati PDV unaprijed*Vi također kažete da mi nemamo ni vlastitu monetarnu vlast, niti monetarni sustav, naša valuta zapravo nema težinu, ona služi samo kao sredstvo transakcije…

– Točno je. Hrvatska ima dublje probleme od ovih koji se nama pokazuju. Trebamo rekonstituciju društva i države, promjenu ustava RH koji bi uključio monetarnu vlast u jedinstvo vlasti RH. S obzirom da se hrvatsko društvo nije politički konstituiralo, bez političkog konstrukta nema pravnog konstrukta. Na to upozoravam već 24 godine, ali na to se nitko ne obazire, nitko od onih upravljačkih struktura koje na vrlo primitivan način upravljaju ovom stvarnošću. Moje je mišljenje da bez konstrukta društva mi i dalje idemo u sve dublju neravnotežu, u smislu stabilne neravnoteže, na sve nižoj razini kvalitete života. Stanje svijesti naroda je takvo kakvo jest, problem više nije ni u vjerskom ni u političkom determinizmu, ja mislim da je ipak prije svega problem u znanstvenom determinizmu, zbog nekritičkog mišljenja o tome što se događa. Jer takozvana znanost je kolaborirala sa evolucionizmom, sekularizmom, ili podupire kreacionizam. Svijest naroda ovog prostora je proizvod ograničenosti koja proizlazi iz kreacionizma, vjerskog determinizma, njih je otprilike 89%, i oko 11% je onih koji spadaju u sekularizam, etatizam ili evolucionizam, koji je po svojoj prirodi nasilan, koji je nas zagrlio, a savez s njim je stvorila i naša financijska i politička oligarhija koja radi u svom interesu.

*Evolucionizam isključuje moralnost u ponašanju ljudi?

– Evolucionizam isključuje moralnost u ponašanju pojedinca i naroda spram drugih, dok kreacionizam ipak nije izostavio moralnost, ali on gradi svoju moć na filozofiji straha od boga u zagrobnom životu, pa na taj način može iznuditi pobožnost, ali opet podređenost. I evolucionizam i kreacionizam javljaju se nad ovom stvarnošću kao paraziti, i kod jednih i drugih manjina vlada nad većinom. Ta dva ograničena mišljenja nas onesposobljavaju da prosuđujemo po dubini svoju ljudsku prirodu, koja nije životinjska, već bi morala biti moralna. Jer taj dublji uvid u ljudsku prirodu ipak je onaj koji daje prostor procesu očovječavanja, za razliku od ovih procesa koji nas vode u rasčovječavanje. Ta društvena subjektivnost koja odbacuje radno sposobnog pojedinca u društvu pita – tko je taj tko ima pravo da isključuje ljude iz socijaliteta? Mi ljude u školama već pripremamo za nasilno ponašanje, jer ono pogoduje kasnije politici koja se bazira na nasilnom prisvajanju. Nasilje ne daje razvoj, a nema se tko suprotstaviti nasilju kao obliku razvoja koji trenutno vlada svijetom. Međutim, znanost je tu zakazala, nije razumjela da se liberalna doktrina transformirala u nešto što smo samo prihvatili – u neoliberalnu. Dug je postao sredstvo manipulacije svijetom, 93% ljudi svijeta su dužnici. Sve što se danas događa upozorava da svijet ima nemirnu budućnost, jer bogati i moćni nemaju mjere u hranjenju svoje pohlepe. Kada se radi o odnosima sa Zapadnom Evropom, koja je imperijalistička, mi smo prisiljeni da svoj proizvod dajemo ispod cijene, cijenu rada nismo i ne možemo nikada naplatiti. Nama sa Zapadnom Evropom ostaju dvije mogućnosti – da plaćamo veću cijenu kapitala, ili da radimo za nižu cijenu rada. Po svoj prilici tu se radi o ovom drugom. Pa se otvara pitanje da li je nezaposlenost, proces rasčovječavanja, da li je on na kraju, ili je tek na početku? Ne možemo optužiti svijet, već one koje misle da vode ovu našu stvarnost tu u Hrvatskoj. Mi ovdje nemamo političkog konstrukta, niti pravnog konstrukta. Znači, sve je i dalje raspoloživo do konačne pokradenosti. Ako smo se prepustili tome, onda ja više ne vidim problem u onima koji misle da nas vode, nego u onima koji dozvoljavaju takvo loše vođenje. Financijska i politička oligarhija je privatizirala monetarnu politiku i otuđila s interpersonalnim savezom financijske oligarhije zapada. Hrvatska akumulacija je oko 340 milijardi kn data na upravljanje stranim bankama, pa je sve skuplje koristimo kao tuđu.

*Mi bismo se kao društvo prema vašem mišljenju trebali orijentirati na stvaralačko, a ne na trgovačko. Međutim kod nas se baš stvaralačka komponenta želi zakočiti.

– Ona je u potpunosti izostavljena iz konstrukta društva. A mi ne možemo opstati na tuđoj moći. Moć na kojoj možemo opstati mora biti iz nas samih. A ona se dobiva stvaranjem novih vrijednosti, od poljoprivredne proizvodnje do industrije. Međutim mi smo i poljoprivredu i industriju u potpunosti izostavili i okrenuli se trgovačkoj strategiji u kojoj je država nabavna služba koja može uvesti što hoće, ali ako plati PDV unaprijed. Ja ne vidim problem u izvršnoj vlasti, već u zakonodavnoj, jer zakonodavna ima mogućnost da po članku 80. iz ustava kontrolira vladu, međutim vlada je proizvela tolike dugove a da nitko u saboru ne zna, niti u hrvatskoj javnosti. Tu se otvara pitanje kako to da je hrvatski sabor prešutio to što vlada radi, a sabor mora kontrolirati izvršnu vlast? Ako nema osobne i društvene odgovornosti kod ljudi koji su ovo društvo dvadeset i više godina vodili, a čak i prije, vjerojatno ćemo se pitati i za njihovu povijesnu odgovornost.

Najveći problem vidim u stanju deficita svijesti: Slavko Kulić

Izvor: imageshack.us

*Cijeli proces privatizacije koji nas je, kao državu, jako koštao, zapravo uopće nije zakonski proveden?

– Točno. Oko 90% pretvorbe i privatizacije je nezakonito, na to smo upozoravali. No to nije samo pitanje tko je dozvolio takva politička odobravanja i na koji način preuzimao poduzeća, kapital i sve što se zateklo, nego je problem danas da li je hrvatsko poduzetništvo legitimno na tako stečenom vlasništvu ili nije? Znači, strani investitori ne dolaze k nama slučajno, već oni znaju za to stanje u kojem se naše poduzetništvo nalazi, a ono je nešto što traži odgovornost i objašnjenje načina na koji su došli do kapitala. Mi imamo daleko dublje probleme od onih za koje naša javnost zna. Međutim, znanost je to prešutjela, politika je to zloupotrijebila, a crkva je uspjela povratiti imovinu kroz čin refeudalizacije odnosa i oživjela do te mjere da stječe moć da se miješa u socijalitet i određuje što će tko učiti otvarajući škole vjerskog determinizma. Mi se gubimo u tranziciji, nismo razumjeli procese u koje nas je netko uveo na razini svijeta ni Evrope, što znači da nam prijeti opasnost da nestanemo u tranziciji kao druge kulture prije nego li postanemo subjekt civilizacije, odnosno država. O tome se ne govori. Ono što se govori nema nikakvo znanstveno ni stručno utemeljenje, tako da živimo u gomili lažnih odnosa, i tragično je da je laž još uvijek jača od svake istine na ovom prostoru, bilo da je priopćavaju javnosti pojedinci ili institucije.

*Naše društvo nije stvorilo bazičnu političku konstituciju, u smislu da se je u vrijeme osamostaljenja dogovorilo što mi zapravo želimo, koji tip socijalnih odnosa?

- Mi smo se tada, 1991. godine, nakon razlaza kao izlaza iz jednog civilizacijskog ustroja, morali politički konstituirati u okviru geobiopolitičkog tipa razumijevanja opstanka, za tip socijalnih odnosa koji se prakticiraju u svijetu i Evropi. S obzirom na to da su dva tipa u tom momentu postojala, proamerički kapitalizam ili individualizam, i evropski kontinentalni tip kapitalizma, gdje su dioničari vlasnici poduzeća. Mi smo po konstruktu samoupravnog socijalizma ipak bili po tipu samoupravljanja bliži ovom drugom načinu. Međutim, problem je u tome što hrvatska stvarnost sve više pod utjecajem anglosaksonskog prava, proameričkog tipa kapitalizma, nego ovog evropskog ili kontinentalnog. Tu se otvara pitanje da nismo uopće razumjeli što je pravna stečevina EU kao sredstvo uređivanja odnosa u društvu? Da li pravna stečevina uopće može biti pravo naroda ovog prostora, ako narod ovog prostora nije sudjelovao u stvaranju i usvajanju te pravne stečevine? Oni koji su je usvajali, HDZ i SDP, pristali su da mi kroz dvadeset, trideset godina nestanemo kao subjekti ove kulture i ovoga prava tradicionalno, socijalno i nacionalno. To znači da više nećemo imati pravo na svoju kulturu, već pravna stečevina postaje naše pravo, odnosno biti ćemo asimilirani u druge kulture koje će nas preuzeti kao svoju. To narodu nitko nije kazao, ili je narod, u želji za samoobmanom, prihvatio taj način vođenja društva.

Sva otkrića i izumi, sve tehnologije koje je ljudska vrsta do sada proizvela su u funkciji toga da homo sapiens brže osvaja prostor i brže prisvaja dobra. Nitko nije ništa pridonio očovječavanju. Znanosti su zakazale*Vi kao najveći problem našeg društva ističete manjak svijesti…

– Da, najveći problem vidim u stanju deficita svijesti. Naša nas je svijest dovela do tog bez koncepcijskog stanja u kretanju i društva bez konstrukta, i ta nas je neoliberalna stvarnost dovela u stanje eutanazije i uskraćivanja uvjeta života sve većem broju stanovnika. Mi ćemo rasprodati ono što nam je preostalo, a više se zaduživati ne možemo, jer smo potrošili kapacitet zaduživanja. Politička struktura će prodati sve ono što je ostalo u smislu državnih udjela, ovih 600, 800 udjela, i kada to potrošimo problem je čime će oni drugi nakon njih vladati u smislu bilo kakve izvjesnosti ove stvarnosti.

*Vjerojatno imate uvid u to kakva je situacija trenutna u našem susjedstvu, na tlu Evrope?

– Ono što se za sada zna, najdalje su u tranziciji pogrešno otišli Mađari, a mi smo odmah iza njih. Oko nas, stanje na južnom dijelu istočne Evrope je stanje podložnosti evropskom kapitalizmu. Znači da su prihvatili podložnost kao oblik postojanja do daljnjega. Dakle u okolici stanje nije ništa bolje, da bi mogli kazati da je naše stanje najgore. Naše je stanje uvjetovano, kao i stanje u našem okruženju, gdje je, uz pomoć privatizacije, manjina došla do društvenog bogatstva pomoću kojega sada vlada većinom. Cijela materijalna i kulturna osnovica društva je rastvorena i ona se nalazi u vlasti pojedinaca, koji su se na taj način obogatili preprodajom. Ovdje je pitanje povijesne odgovornosti onih koji su izvršili promjenu političko pravnog uređenja, s ciljem da stvore državu, a ne da opljačkaju narod i da ga ostave u stanju siromaštva, neizvjesnosti, nezaposlenosti i svega onoga što nam tek predstoji. Nama predstoji proces otpuštanja zaposlenih, iz državne uprave, iz banaka, iz svega onoga što neće moći opstati u smislu takozvane evropske konkurencije, koja se nameće. Mi ne možemo konkurirati po pravu jačega prema centrima moći, i tu se opet vraćamo na naše stanje svijesti i upravljačkih struktura koje su se morale pozabaviti sistemom privređivanja, zbog dugoročnog uređivanja odnosa rada i kapitala u prostoru, ako su htjeli kapitalističko društvo. Međutim, također se moralo znati da je kapitalizam amoralno društvo, što znači da smo mi pristali na odnose i društvo za kojeg moral nije ono što uređuje odnose među ljudima. Politika je bila i ostala ono što određuje odnose među silama, a moral ono što određuje odnose među ljudima. Zato politika nikada nije trebala moralne ljude, ili pak moralni ljudi ništa nisu mogli napraviti u politici.

*Ako vi smatrate da je politika amoralna sama po sebi, kako onda uređivati društvo i voditi ga, na koji način?

– U zadnjih deset, petnaest godina ja sam se pridružio manjem broju ljudi u svijetu koji institucionalno promišljaju drugačije viđenje svijeta, izvan geobiopolitičkog tipa razumijevanja. Geobiopolitički tip razumijevanja opstanka i razvoja života temelji se na antropocentrizmu, na pozitivističko materijalističko utilitarističko hedonističkom tipu vrijednosti, gdje manjina preferira takav sustav vrijednosti na štetu i teret većine. Ja zagovaram sa suradnicima na razini svijeta i Evrope biosocijalni tip razumijevanja života, gdje je temeljni princip suradnja, za razliku od geobiopolitičkog tipa koji počiva na sukobu, na socijaldarvinizmu. Na tu temu sam napisao knjigu „Neoliberalizam kao socijaldarvinizam“, (Prometej, Zagreb, 2004.), gdje sam upozorio na sve posljedice takvog tipa razumijevanja života. Nasilje ne može biti oblik razvoja. Ako mi sami ne proniknemo u mogućnost svoga opstanka iz sebe i pomoću sebe, za naš nestanak neće nitko biti kriv ako mi sami to ne uspijemo.

Školovanje danas izostavlja moralnost, preferira disciplinarnost: Slavko Kulić

Izvor: www.eak.ba

*Mislioci, stručnjaci, znanstvenici sa kojima ste se povezali i koji svoj program viđenja svijeta baziraju na suradnji, je li to vrst udruženja, tko vas financijski podržava?

– Nas poziva i podržava onaj koji je razumio da život na zemlji ne može opstati na ovaj način. Sva otkrića i izumi, sve tehnologije koje je ljudska vrsta do sada proizvela su u funkciji toga da homo sapiens brže osvaja prostor i brže prisvaja dobra. Nitko nije ništa pridonio očovječavanju. Znanosti su zakazale. Skupovi na koje sam pozivan od Filozofskog foruma svijeta u Ateni, sjednice Lisabonskog savjeta, Ekonomskog foruma Evrope, Komisije za denuklearizaciju Evrope, Etičke komisije Europske komisije, do Znanstvenog foruma svijeta u Rio de Janeiru, pokušava razumjeti uvjete opstanka života i osvijestiti ljudsku vrstu putem morala, putem obrazovanja, da se suoči sa vlastitim sukobom sa prirodom i posljedicama toga sukoba, da bi život na zemlji uopće opstao. Znači ja se bavim problemom, i pridružio sam se ljudima koji se time bave na razini svijeta, da se spasi život na Zemlji, a ne ljudska vrsta. Jer ljudska vrsta je postala organizirani neprijatelj i prirode, i drugih vrsta života. Ona je postala vrlo opasna, jer tu pohotu i nasilje koje hrani dovodi do toga da svijet postaje globalno ratište sa sve većim brojem tržišta, i sve većim brojem bojišta. Jer se na tržištu i bojištu nasilno preraspodjeljuje ono što netko stvara. Dakle ja sudjelujem na znanstvenim i stručnim forumima i raspravama, bilo da se radi o pozivima znanstvenih institucija, bilo da se radi o predsjednicima vlada koji nas pozivaju da im pomognemo.

*Da li se je još netko od naših mislećih ljudi priključio poput vas tim nastojanjima?

– Ja nisam sreo niti u okviru radnih tijela Europske komisije, pa ni na svjetskim forumima,  ljude iz Hrvatske, što znači da ne pratimo što se događa u sociologiji Europe, pa ni odnosima zapada i istoka, a da olako prihvaćamo pravila koja nam nameću. Što znači da mi i dalje živimo u neznanju jer to ne interesira niti strukture vlasti, niti naše predstavnike u toj novoj ekonomskoj geografiji ili geografskoj ekonomiji Europe. Suvremena patologija života Europe i svijeta proizlazi iz klimatskih promjena, klimatske promjene proizlaze iz biocidnih tehnologija, koje pak proizlaze iz ekonomije nasilja, a geobiopolitičkog tipa razumijevanja u cilju profita kao političke paradigme u prisvajanju prirode i dobara. Taj okatedreni evolucionizam i okatedreni kreacionizam kao ograničeno mišljenje su temeljni problemi, a to smo vas učili u školama, da prihvatite kao ispravno, a ono to nije. Nova svijest na kojoj radimo raspravlja o opstanku života u opozitu spram tri ljudska važeća mišljenja koja nisu valjana – vjerskog, političkog i znanstvenog. I znanost je u pitanju, jer je suvremena znanost postala oblanda evolucionizma i kreacionizma. Um intelektualaca bi trebao biti u funkciji ethosa, a ne da podupire lažne odnose u koje nas guraju evolucionizam i kreacionizam. Moral je kulturna paradigma, moral se uči, on se u čovjeka ukorjenjuje, a mi smo ga izbacili u potpunosti iz učenja. Moral je kozmička paradigma, to je ono što nam daje ravnotežu, ljudska priroda nije isključivo životinjska, ona je i čovječna. Školovanje danas izostavlja moralnost, preferira disciplinarnost. Komponenta obrazovanja je nestala, a ona uključuje moralnost i preferira transdisciplinarnost.

*Tekst prenosimo iz Novog lista

Oceni

4.66

 Podeli:  Facebook |  | 

DA SE VRATIMO U SVET

RADOMIR KONSTANTINOVIĆ

Jul 29 2014

Nema razgovora sa ludilom

Upamtiću tri dana: 5, 6. i 7. decembar 95: tada su, u organizaciji našega Društva antifašista, govorili ljudi najrazličitijih profesija, i različitih shvatanja, ali u jednome svakako isti: u nemirenju sa fašizmom, u svojoj hrabrosti da to nemirenje javno ispoljavaju.

Pri tome, pokušavali su da se suoče sami sa sobom: šta je za antifašistu, danas, usred naše razorene zemlje, suočavanje sa istinom te zemlje, šta drugo nego suočavanje sa samim sobom? Mi smo ta razorena zemlja. Istorijski govor, ovde, često je govor ispovedni – to je ispovest bez jezika ispovesti, to je ispovest jezikom istoričara. (Uostalom, svaka ispovest jeste svojevrsna forma istorije?)

Svi smo mi sada pomalo istoričari – svi smo nesrećni. Nesreća nas pretvara u istoričare, utoliko više ukoliko se manje mirimo sa njom. To je samosuočavanje, i kad se iskazuje polemičkim jezikom, i upravo kao takvo ono je suštinski antifašističko, esencijalno demokratsko. Ako demokratija podrazumeva mogućnost opštenja sa drugim. – Kako da budem sa drugim ako nikada nisam bio drugi za sebe samoga? Onaj koji ne uspeva da za sebe bude drugi, da sebe vidi, da se sa sobom suoči – šta je on? Ali šta je fašizam, kao apsolutna negacija drugoga i drugosti, šta je ako ne ovo slepilo: ova apsolutna nesposobnost za sebe kao za drugoga? (Tvrdim da onaj krvavi pajac Musolini, velikim svojim gestovima, nije glumio samo za druge, on je glumio i za sebe samoga: on se sakrivao iza tih velikih gestova.)

Fašizam je paranoidan. Gde se bolje otkriva fašizacija ove zemlje, ako ne u ideji o Srbiji koju mrzi celi svet (dakle, ne samo zapadna Evropa, Vatikan, do juče Kominterna, i ne samo Amerika?) Novi svetski poredak nije ni počeo da se stvara, a barbarogenijska, anti-evropska, anti-svetska Srbija tražila je već svoje: starija je ta Srbija od svetskog poretka (ja sam joj svedok: pisao sam o njoj 1966-1969). Jesmo li zaboravili na Kosovu prosutu krv, 27. i 28. marta 1989, na tzv.dan državnosti? Vidimo li, možemo li, da li se usuđujemo da vidimo i svoje lice u njoj? Sačuvao sam Politiku od 7. maja 1989, sa spiskom pobijenih u ove dane, i sada, sedam godina kasnije, taj već izgužvani list Politike jeste groblje moje albanske (arnautske, šiptarske) braće, groblje nad kojim, ponekad, u ovoj užasnoj našoj noći, u ovoj najstrašnijoj srpskoj noći, ja čujem najuzvišenije reči srpske epike: Jaoh mene do Bog miloga, đe pogubih od sebe boljega.

Pa ipak, ono što mi je u svemu ovome odvratno, to nije sama podvala, koju inspiriše potreba da se sakrije sopstveno zlodelstvo; odvratno je što je ta jeftina politička smicalica, ta prostačka lukavost, mogla da postane motiv čitavoga jednog sveta, motiv sposoban za fantastičnu reprodukciju, jednaku nesposobnost (fantastičnoj takođe?) toga istog sveta da se suoči sa samim sobom.

Mera ludila, kolektivnog ludila, ravna je ovoj nesposobnosti za samosuočavanje: duševna praksa totalitarizma jeste praksa ovog masovnog izluđivanja, ovog pretvaranja besmislice u sopstveni opsesivni motiv: ovoga nemorala apsolutnog slepila ili apsolutne neodgovornosti. Fašizam nas čini neodgovornim, i u tome jeste njegova ogromna privlačna moć: predavanje fašizmu jeste predavanje neodgovornosti, neka vrsta slobode, strašna sloboda od slobode.

Svi mi imamo iskustvo života (?) u blatu ove slobode (i to je možda najporaznije, ali svakako i najznačajnije iskustvo poslednjih godina, iskustvo „nacionalnog osvešćenja“?), u blatu ovog ludila: ko od nas nije dolazio do samoga dna nemoći, i beznađa, već i pri najslabijem, najuzdržanijem pokušaju oponiranja onima koji su do grla u tom blatu, kojima je, umesto reči, to blato u ustima, krvavo blato? Tu reči ne vrede. Nikakvi dokazi. Nikakva analitika. Nema razgovora sa ludilom. – Ludilo i jeste ludilo jer je nedodirljivo. Ludilo isključuje opštenje (ili je ono, možda, pre svega upravo ovo ukinuto opštenje?) Naš raskid sa svetom, naš rat sa svetom (jer nije to bio samo rat sa Muslimanima i Hrvatima, nego rat sa svetom), šta je to drugo nego ludilo, i koja bi druga sila mogla taj rat da vodi, ako ne sila ludila?

Najzad, i sva ona čudovišna, a sistematska, negacija Narodno-oslobodilačke borbe, koja delirijumski vrhunac svoj dostiže ubijanjem Tita nasred Titovog Užica – zar nije ona istovremeno i ova paranoidna negacija sveta, jerNarodnooslobodilačka borba jeste sami zenit naše svetske istorije, našeg učešća u svetu: Tito je svetski čovek.

Postavljam pitanje: kada je počelo klevatanje NOB, ako ne u onom istom času kad je počela paranoidna samoizolacija Srbije, kad smo se našli usred samoće kao usred nekog ponovljenog ledenog doba, kada je ovo društvo moralo, sa osnovnim svojim institucijama (ne samo bankarsko-finansijskim), u podzemlje, kad nam nije „posivela“ samo ekonomija – kad su nam duše „posivele“: kad je podzemlje preuzimalo vlast, kad je mafija postajala svemoćni gospodar?

U izolaciji trijumfuje mafijaštvo, kriminal je jedina stvarnost izolacije: biti svetski, znači biti jači od kriminala; kriminal je anti-svet (Anti-svet jeste kriminalan svet.) Rušenje NOB, njene istine, njenih ideja, njenih heroja i mučenika, nije samo komplementarno rušenju avnojske Jugoslavije (te jedino moguće Jugoslavije), nego je to i rušenje sveta. I nije, doista, ni najmanje slučajno što je pokušaj povratka u svet, iznuđen totalnim porazom Velike Srbije (koji je, sasvim sigurno, dosad najveći poraz u srpskoj istoriji), takođe i pokušaj „povratka“ NOB (pa makar i samo svečarski, ili feljtonski): ta borba jeste svetskaborba, tom borbom ovaj ovde svet postajao je svetski svet. Negacijom te borbe ovaj svet dostigao je najvišu samonegaciju.

Patnje su ogromne; poniženja svakodnevna. Pa ipak, neumitan je i naš govor, ovaj naš pokušaj govora, kao što je onaj 5, 6. i 7. decembra 95. Neumitno je samosuočavanje, uprkos svemu. Divim se onima koji su, u ta tri dana, izgovarali ovu knjigu, divim im se i kad ne mogu da nađu pravu reč, kad pokret njihov ne prati ni dovoljno umenja ni dovoljno znanja: ovo je samosuočavanje, za koje je potrebna ogromna moralna snaga, ako je naš svet propao, ako našom zemljom luta milion i po ljudi bez kuće i kućišta, ako je trista hiljada mrtvih, ako u Hrvatskoj jedva da još ima Srba, onda mi nismo nikakvi pravednici među nepravednima, uzvišeni među niskima, nepogrešni među pogrešnima. Moramo da se suočimo sa sopstvenom bedom: moramo da se vratimo u svet, iako je taj svet još veoma daleko: taj svet smo mi sami.

(Tekst je objavljen u zborniku “Stvaranje i razaranje Jugoslavije”. Knjiga, koja je skupila radove sa okrugog stola održanog od 5. do 7. decembra 1995. godine u Beogradu, izašla je 1996. godine u izdanju Društva za istinu o antifašističkoj NOB.)

Univerzitetske Augijeve štale

ŠTA DA SE RADI

Podvodna intelektualna korupcija je svestranija, perfidnija. Tako saznajemo da na državnom Beogradskom univerzitetu 50 odsto redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad. Pa kako su onda oni doktorirali?

Vladimir GlišinU poslednjih mesec dana nema tabloida, ozbiljnih dnevnih novina, nedeljnika, a da se već na naslovnoj strani ne komentariše lik i delo gospodina rektora, profesora, dr,mr, vlasnika beogradskog i inih univerziteta pod zajedničkim imenom Megatrend. Ne samo štampa, već recimo i na Beogradskom univerzitetu i nekim njegovim upravnim organima, udarne tačke dnevnog reda opet su bililik i delo g.Miće Jovanovića. Očigledno je da će pomenuti gospodin verovatno još za neko duže vreme ostati ne samo „medijska zvezda“, već će interesovanje za njega, što bi se narodski reklo, biti, a i šire.

Pa po čemu je gospodin Mića Jovanović zaslužio ovoliku, nezapamćenu pažnju? Neću biti originalan, jer je ova metafora tokom istorije korišćena bezbroj puta, ali ni ovog puta ne mogu da se ne prisetim Augijevih štala, iz grčke mitologije. Pa da se prisetimo onogašto smo još u školi učili.

Premagrčkoj mitologiji, Augije jebio je kralj Elisa i otac Epikaste.Najpoznatiji jepo svojoj štali u kojoj je bio smešten najveći broj stoke u zemlji, a posebno i po tome što te štale nikada nisu bile čišćenesve do vremena velikog heroja Herakla (u rimskoj mitologiji Herkules). Te štale nije trebalo nikada čistiti, jer je stoka bila blagoslovena pa i ono što ona ostavlja iza sebe takođe jebilo blagosloveno! Čuvena je ona grčka mitološka priča u vezi sa Augijevim štalama. Hera, žena kralja Mikene Euristiusa, nije trpela Herakla i naterala je svog muža da mu izda naredbu da očisti Augijeve štale. Zadatak je izgledao apsolutno nemoguć, jer je celo stado bilo blagosloveno prema tome i božanstveno zdravo pa i besmrtno, te je iza sebe ostavljalo ogromnu količinu balege. Ove štale sa više od hiljadugoveda nisu bile čišćene preko 30 godina . Međutim, Herakle je to uspeo da uradi za jedan jedini dan tako što je razbio zidove štale i na nju usmerio tok dve brze reke koje su jeza čas očistile iisprale.

I sada pitanje. Kakve veze imaju Augijeve štale sa uvodnim delom ovog teksta? Po meni imaju, i te kako! G. Mića Jovanović je došao u središte javnog interesovanja upravo zbog toga što su za sada poznati bar neki doktorati, trukovani na njegovim univerzitetima, bili plagijati, da ne kažemo lažni. Klijentela na njegovim univerzitetima takođe je bila blagoslovena, božanstveno zdrava, pa bezmalo i besmrtna, nedodirljiva, te onda nije ni čudo što je iza sebe ostavljala, ono što je ostavljala. Možemo samo da zaključimo da očigledno na njegovim univerzitetima, čistačica dugo nije dolazila. A onda ko to posle toliko vremena treba sve da počisti, pa ko drugi, nego opet jedan mitološki Herakle.

Međutim, bez obzira na sve osobine Augijevih štala i afere Megatrendova, bili bismo krajnje nepravedni prem njemu te da sve intelektualno beščašće naše svakodnevice usmerimo samo na njegove univerzitete. Gospodin Mića Jovanović je samo vrh ledenog brega koji je jako velik, duboko zaronjen u vodi, ne vidi se tako jasno kao što je to onaj deo koji je iznad vode, na primer, u liku i delu gospodina Miće Jovanovića. Da pomenuti gospodin nije bio toliko nezajažljiv, i on bi ostao nepoznat javnosti.

Međutim, podvodna intelektualna korupcija je svestranija, perfidnija. Tako saznajemo da na državnom Beogradskom univerzitetu 50 odsto redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad. Pa kako su onda oni doktorirali? Zatim, vrednovanja naučnih radova po kvantifikaciji koju je odredilo Ministarstvo za prosvetu i nauku pruža neograničene mogućnosti za nezaslužena naučna zvanja, visoke položaje u naučnoj i administrativnoj hijerarhiji kako na univerzitetima tako i u tzv. naučnim institutima. Tako, na primer, tri objavljena tzv. naučna rada u opskurdnim domaćim ,,naučnim” časopisima koji izlaze kao „Glasnici”, „Arhivi”, „Zbornici”, „Godišnjaci” vrede kao jedan u najvrednijim svetskim časopisima „Sajans” ili „Nejčer”! Ili, u šta svrstati kada su studenti prinuđeni da kupuju udžbenike direktno od svojih predavača, i da zbog toga dobijaju veću ocenu. Ovakva korupcija se nikada ne prijavljuje, jer odgovara i studentima a i tzv. profesorima.

Isto tako čitamo o šokantnim podacima da je profesor na jednom privatnom univerzitetu tokom jedne godine čak 11 puta bio mentor, a na jednom drugom fakultetu doktorat je branjen svakih 18 dana! Nije onda ni čudo što imamo više doktorata po glavi stanovnika nego najrazvijenije zemlje. Nije ih sve mogao naštancovati g.Mića Jovanović.

I ono što se meni čini da je sada najopasnije u celoj ovoj aferi oko Miće Jovanovića jeste da će se kola slomiti samo na njemu!

Ostale, podvodne mnogo masovnije i dalekosežno opasnije posledice intelektualnog beščašća, ostaće i dalje netaknute! Imamo i mi kao i Augije veliko blagosloveno stado.

Kako sve to raščistiti, ko bi bio sada naš Herakle? Odgovor na to pitanje je vrlo jednostavan. Napraviti jednu međunarodnu, nepristrasnu, nekorumpiranu recenzentsku komisiju visokog ugleda koja će pročešljati ne samo trenutne doktorate nego i naučni opus celokupnog univerzitetskog nastavnog osoblja kao i naučnog osoblja po institutima širom Srbije. Da dobijemo tačan uvid gde smo sa našim naučnim rezultatima i ko su uopšte kod nas naučnici. Posebno je to sada urgentno, jer je današnja celokupna ljudska civilizacija zasnovana upravo na nauci. Može da nam se desi da su političari sa plagijatskim doktoratima možda i najmanje zlo našeg društva.

*Profesor Univerziteta

objavljeno: 26.06.2014

  inShare 

Samo radikalizovana levica može spasiti Evropu

Posle majske izborne pobede antiimigrantskih evroskeptičkih stranaka u Francuskoj i Velikoj Britaniji, mnogi liberali bili su preneraženi i zabrinuti. Međutim bilo je pomalo i glumljene naivnosti u njihovoj jadikovkama i iščuđavanju nad desničarskim pobedama. Pravo je pitanje zašto je desnici trebalo toliko vremena da napravi proboj.

Kada je Žan-Mari Le Pen – osnivač francuskog desničarskog Nacionalnog fronta, pobednika na nedavnim izborima za evropski parlament – ispričao neukusan vico gasnim komorama i francuskom pop pevaču jevrejskog porekla – njegova ćerka Marin Le Pen, koja vodi stranku, javno ga je kritikovala, gradeći imidž ljudskog lika svog oca. Nije važno da li je ovaj porodični sukob bio isceniran ili pravi – osciliranje dva lica, brutalnog i civilizovanog, definiše današnju populističku desnicu. Ispod civilizovane javne maske vreba brutalno, skaredno pravo lice, a razlika među njima je samo u meri u kojoj se skriveno lice otkriva. Čak i da ova druga strana ostane sasvim izvan vidokruga, ona deluje kao prećutna pretpostavka, kao nevidljiva referentna tačka. Bez bauka svog oca, Marin Le Pen ne postoji.

U porukama Marin Le Pen nema nikakvih iznenađenja: u pitanju je uobičajeni antielitistički, radnički patriotizam koji kritikuje transnacionalne finansijske sile i otuđenu briselsku birokratiju. Ona odbacuje neizabrane briselske finansijske tehnokrate koji brutalno sprovode interese međunarodnog finansijskog kapitala i sprečavaju pojedinačne države da na prvo mesto stave dobrobit svog naroda. Ona, dakle, zagovara politiku koja reaguje na brige i pitanja običnih radnih ljudi. Le Pen predstavlja jasnu suprotnost sterilnim evropskim tehnokratama: dok fašistički ispadi njene partije pripadaju prošlosti, ona vraća strast u politiku. Čak i neki dezorijentisani levičari nisu odoleli iskušenju da je brane. Le Pen i njene evropske levičarske simpatizere ujedinjuje zajedničko odbacivanje snažne Evrope i želja za povratkom na suverenitet nacionalnih država.

Problem u tom zajedničkom odbacivanju je, kako kaže ona šala, što Le Pen ne traži uzroke nevolja u mračnom kutku gde se oni kriju, nego pod svetlom, jer se tamo bolje vidi. Umesto da pokuša da razazna antagonizme današnjeg globalnog kapitalizma, ona se fokusira na lake mete poput doseljenika, čije je prisustvo svima vidljivo na našim ulicama. Poruka Le Penove polazi od prave premise: od propasti politike štednje koju sprovode briselski stručnjaci. Kada je rumunski levičarski pisac Panait Istrati posetio Sovjetski Savez 1930, u vreme velikih čistki i montiranih procesa, jedan sovjetski apologeta, pokušavajući da ga ubedi u neophodnost nasilja protiv državnih neprijatelja, citirao je poslovicu: „Nema kajgane bez slomljenih jaja.“ Na šta je Istrati kratko odgovorio: „Dobro. Vidim slomljena jaja. Ali gde vam je kajgana?“ Trebalo bi da tako reagujemo povodom mera štednje koje nameću briselski tehnokrati: „Dobro, razbijate naša jaja po čitavoj Evropi, ali gde je kajgana koju ste nam obećali?“

Najmanje što se može reći o krizi, koja traje od 2008, jeste da nije narod taj koji ne zna šta radi, već su to upravo ovi eksperti. U zapadnoj Evropi svedoci smo rastuće nesposobnosti vladajuće elite; oni sve manje i manje umeju da vladaju. Pogledajte kako se Evropa nosi sa grčkom krizom: pritiska Grčku da vrati dugove, ali u isto vreme upropašćuje njenu privredu nametnutim merama štednje, garantujući tako da grčki dug nikada ne bude vraćen. U junu 2013. Wall Street Journal jeobjavio interne dokumente Međunarodnog monetarnog fonda koji otkrivaju da su ekonomske posledice agresivnih mera štednje po Grčku možda čak triput veće nego što se ranije mislilo, što obesmišljava prethodne MMF-ove mere štednje kao rešenja za krizu u evrozoni. Sada, nakon što je izgubljeno više stotina hiljada radnih mesta zbog takvih „pogrešnih procena“, MMF priznaje da je prisiljavanje Grčke i drugih zaduženih zemalja na prebrzo smanjenje deficita kontraproduktivno.

Današnji pritisak EU na Grčku da sprovede mere štednje savršeno se uklapa u ono što se u psihoanalizi zove superego. Superego nije pravi etički princip, već sadistički agens koji bombarduje subjekta nemogućim zahtevima, skaredno uživajući u nesposobnosti subjekta da ih ispuni. Međutim, paradoks superega je u tome, kao što je Frojd jasno video, da što više slušamo njegove zahteve, utoliko se više osećamo krivim. Zamislite pakosnog učitelja koji svojim učenicima zadaje nemoguće zadatke, a zatim se ceri kad vidi njihovu nervozu i paniku. Upravo se u tome krije problem sa naredbama Evropske unije: Grci čak nemaju nikakvu šansu; njihova propast je deo igre. Kao da snabdevači i donosioci duga optužuju zadužene zemlje da se ne osećaju dovoljno krivim.

U tome se krije prava poruka „iracionalnih“ narodnih protesta u čitavoj Evropi. Demonstranti vrlo dobro znaju šta ne znaju; ne prave se da imaju brze i lake odgovore. Ali instinkt im govori jednu činjenicu: ne znaju ni oni na vlasti. Danas u Evropi slepci vode slepce. Politika štednje nije neka nauka, čak ni u minimalnom smislu; ona je mnogo bliža savremenom obliku sujeverja – neka vrsta spontane reakcije na nesagledivo složenu situaciju, slepa reakcija po modelu „nešto je krenulo naopako, mi smo nekako za to krivi, moramo da platimo ceh i da istrpimo, pa hajde da uradimo nešto što boli i da trošimo manje.“ Politika štednje nije „previše radikalna“, kako tvrde neki levičarski kritičari, već naprotiv, previše površna – to je čn izbegavanja pravih korena krize.

Mračni kutak

Može li ideja o ujedinjenoj Evropi biti svedena na vladavinu briselskih tehnokrata? Dokaz da ne može je činjenica da Sjedinjene Države i Izrael, dve nacionalne države opsednute svojim suverenitetom, na nekom dubokom i često zamagljenom nivou doživljavaju EU kao glavnogneprijatelja. Ovakvo shvatanje, koje se drži pod kontrolom u javnom političkom govoru, eksplodira u svom skarednom supkulturnom naličju. U Izraelu, ludačke priče o pravu države da istera Palestince temelje se na Knjizi izlaska, konkretno na božjoj zapovesti Jevrejima, koji se približavaju svojoj zemlji nakon 40-godišnjeg lutanja, da nemilosrdno pobiju plemena koja tamo žive. U Sjedinjenim Državama, ovu viziju odražava fundamentalistička politička vizija ekstremne desnice sa svojim opsesivnim strahom od Novog svetskog poretka, koji se očituje u knjigama Tima Laheja. Na to ukazuje naslov jednog od njegovih romana: Evropska zavera. Neprijatelji SAD nisu muslimanski teroristi; oni su samo marionete kojima potajno upravljaju evropski sekularisti – prave snage Antihrista koje žele da oslabe SAD i uvedu Novi svetski poredak pod dominacijom UN-a. Na neki način, ovo je ispravna percepcija: Evropa nije običan geopolitički blok, nego globalna vizija koja je u krajnjoj liniji nespojiva sa nacionalnim državama, vizija transnacionalnog poretka koji garantuje određena prava (blagostanje, slobodu, itd) za sve ljude na svetu. To je razlog zašto EU teži da se proširi preko granica stare Evrope. To je razlog zašto je evropski san još uvek svima privlačan. Ovaj aspekt EU daje odgovor za pitanje takozvane evropske „slabosti“: postoji iznenađujuća korelacija između evropskog ujedinjenja i jenjavanja evropske globalne vojnopolitičke moći.

U čemu je onda problem sa briselskim tehnokratama? Nisu u pitanju samo njihove mere i njihova lažna stručnost, već još više njihov modus operandi. Osnovni obrazac današnje politike je depolitizovana administracija i koordinacija interesa elitnog stručnjačkog korpusa. Jedini način da se uvede strast u ovu depolitizovanu zonu, da se ljudi aktivno mobilišu, jeste kroz strah: strah od doseljenika, strah od kriminala, strah od bezbožne seksualne izopačenosti, strah od same prejake države (sa njenim visokim poreskim opterećenjem), strah od ekološke katastrofe, strah od uznemiravanja (politička korektnost je primer liberalnog oblika politike straha). Progresivni liberali se, naravno, zgražavaju nad populističkim rasizmom. Međutim, ako pažljivije pogledamo videćemo da se njihova multikulturalna tolerancija i poštovanje (etničkih, verskih, seksualnih) razlika u osnovnim premisama ne razlikuju od ideja antiimigranata: strah od drugih jasno se prepoznaje u liberalnoj opsednutosti uznemiravanjem. Zdravstvenim uznemiravanjem, kada me uznemirava besprizorni pušač, verbalnim uznemiravanjem, kada začujem kako neki tip iz niže klase priča bezobrazne viceve. Drugi je u redu, ali samo ukoliko njegovo prisustvo nije nametljivo, ukoliko Drugi nije zaista Drugi.

Nije ni čudo što je tema „toksičnih subjekata“ u poslednje vreme popularna. Pojam „toksično“ obuhvata niz osobina koje pripadaju potpuno različitim nivoima – prirodnom, kulturnom, psihološkom, političkom. „Toksični subjekat“ može biti imigrant sa nekom smrtonosnom zaraznom bolešću koga treba izolovati; terorista čiji opasan plan treba sprečiti i kome je mesto u Gvantanamu (praznoj zoni slobodnoj od vladavine prava); fundamentalistički ideolog koji bi trebalo da bude ućutkan jer širi mržnju; ili roditelj, nastavnik ili sveštenik koji zlostavlja i kvari decu. Toksičan je, na kraju, Sused kao takav, tako da je krajnja svrha svih pravila međuljudskih odnosa u izolovanju, ili barem neutralisanju i ograđivanju ove toksične dimenzije.

Na današnjem tržištu nalazimo čitav niz proizvoda lišenih svojih malignih svojstava: kafa bez kofeina, šlag bez masnoće, pivo bez alkohola. I tako dalje. Kolin Pauelova doktrina ratovanja bez žrtava (naravno naših) postaje rat bez rata; današnje redefinisanje politike kao umetnosti ekspertskog upravljanja pretvara se u politiku bez politike; sve do današnjeg tolerantnog liberalnog multikulturalizma, koji postaje iskustvo Drugog lišenog njegove Drugosti. Nije li detoksikacija imigrantskog Drugog osnovna tačka programa stranke UKIP Najdžela Faraža? Faraž konstantno ističe da on nije protiv stranih radnika u Britaniji – on ceni vredne Poljake i njihov doprinos britanskoj privredi. Ovo je stav „civilizovane“ antiimigrantske desnice: politika detoksikacije suseda – dobri Poljaci naspram loših imigranata. Ova vizija detoksikacije Suseda predstavlja jasan prelaz iz otvorenog varvarstva u varvarstvo sa ljudskim likom. U kakvim uslovima ono nastaje?

Stara teza Valtera Benjamina da iza svakog uspona fašizma stoji propala revolucija ne samo da još uvek važi, nego je relevantnija nego ikad. Desni liberali rado ističu sličnosti između levog i desnog „ekstremizma“: Hitlerov teror i logori bili su imitacija boljševičkog terora, lenjinistička partija još uvek živi u Al Kaidi. Ali zar ovo ne ukazuje na to da je fašizam zauzeo mesto neuspele levičarske revolucije? Njegov uspon je neuspeh levice, ali istovremeno i dokaz da postoji revolucionarni potencijal koji levica nije mogla da mobiliše. Zar ovo ne važi i za današnji takozvani „islamofašizam“? Zar porast radikalnog islamizma ne stoji u korelaciji sa nestankom sekularne levice u muslimanskim zemljama? Danas, kada se Avganistan predstavlja kao ekstremno islamska fundamentalistička zemlja, ko još pamti da je pre 36 godina to bila zemlja sa snažnom sekularnom tradicijom, uključujući i jaku Komunističku partiju koja je došla na vlast nezavisno od Sovjetskog Saveza? Kao što je pokazao Tomas Frenk, isto važi i za Kanzas: država koja je do 1970-ih bila ugaoni kamen radikalnog levičarskog populizma danas je temelj hrišćanskog fundamentalizma. Isto važi i za Evropu: neuspeh levičarske alternative globalnom kapitalizmu iznedrio je antiimigrantski populizam.

Treba biti obazriv čak i u slučaju nesporno fundamentalističkih pokreta, i ne gubiti iz vida socijalnu komponentu. Talibani se redovno predstavljaju kao fundamentalistička islamistička grupa koja svoja pravila sprovodi terorom – međutim, kada su u proleće 2009. preuzeli dolinu Svat u Pakistanu, New York Times je izvestio da su organizovali klasnu pobunu iskoristivši duboke podele između male grupe bogatih zemljoposednika i njihovih zakupaca bezemljaša. Ako su, eksploatišući muke zemljoradnika, talibani podigli paniku zbog rizika u Pakistanu, koji je još uvek u velikoj meri feudalan, šta sprečava liberalne demokrate u Pakistanu i Sjedinjenim Državama da na sličan način „iskoriste“ ove muke i pomognu zemljoradnicima bezemljašima? Žalosna pouka je da su feudalne snage u Pakistanu „prirodni saveznici“ liberalne demokratije. I mutatis mutandis (menjajući samo neophodno), isto važi i za Faraža i Le Pen: njihov uspon je naličje pada radikalne levice.

Pouka koju bi uplašeni liberali trebalo da izvuku je sledeća: samo radikalizovana levica može spasiti ono što treba spasavati u liberalnom nasleđu. Tužna realnost koja vreba ako se to ne desi jeste spoj dveju suprotnosti – vladavine bezimenih finansijskih tehnokrata pod maskom populističkih pseudo-strasti.

New Statesman, 25.06.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.07.2014.