Michael Kirby Srbiji: Izvozite robu, a ne mlade ljude

Branka Trivić

05.03.2015

“Odliv mozgova” iz Srbije već četvrt veka – nažalost – nije vest na ovim prostorima. Iako preti opasnost da za koju deceniju više neće ni imati šta da se odliva. Da „braindrain“ ponovo postane vest u ovoj zemlji pobrinuo se ne srpski premijer, srpski predsednik, ovaj ili onaj ministar i stotine njihovih pomoćnika i savetnika, nego – američki ambasador u Srbiji.

Gospodin Michael Kirby sa panela Kopaonik biznis foruma poslao je ubistveno snažnu poruku:

„Čini mi se da vi najviše izvozite mlade ljude. Treba da nadjete način da ih zadržite, a da drugu robu izvozite što više.“

Pogodjeno tačno u najbolniju metu Srbije sa godišnjeg foruma političara i biznismena, koji se razmetao gromopucateljnim terminima kao što su „fiskalna konsolidacija“, „budzetski deficit“, „ozdravljenje javnih finansija“, „kapitalni izdaci“, „javni dug“, „rebalans budžeta“ i tako dalje i tome slično.

Kad je u pitanju odliv domaće pameti, Srbija je gotovo najgora na svetu. Ovo nije tipično domaće afektivno preterivanje nego kvantifikovana analiza Svetskog ekonomskog foruma, čiji podaci za 2013-2014. godinu pokazuju da je od ukupno 148 posmatranih država Srbija na pretposlednjem mestu. Iza nje je samo Venecuela, ali ta zemlja, za razliku od Srbije, ima razvijenu industriju.

Ivana Milićević sa Kragujevačkog univerziteta otvoreno kaže kolegi Branku Vučkoviću, da će se i sama pridružiti armiji mladih u Srbiji koji su napustili zemlju u potrazi sa budućnošću.

“Domaća pamet nam je glavni izvozni posao. Umesto da svetu prodajemo plodove našeg znanja, mi poklanjamo samo naše mlade stručnjake. Posle završenog Filološko-umetničkog fakulteta u roku, sa prosečnom ocenom 9,5 i dvogodišnjeg čekanja bilo kakvog posla u struci, ja sam odlučila da odem i da potražim sreću van granica Srbije. Znam da su to već učinile neke moje koleginice, koje su odmah po dobijanju diplome spakovale kofere i otišle u Ameriku i Nemačku, a poznajem i dosta lekara iz moje generacije koji su već u Sloveniji i Norveškoj”,kaže Ivana Milićević.

Ivana ne napušta Miloševićevu Srbiju, poput stotina hiljada mladih koji su odlazili početkom devedesetih. To strašno vreme i breme oduvale su demokratske snage, pa je zato još teže shvatiti da za petnaest godina nisu stvorili zemlju koju Ivana i njeni vršnjaci neće napuštati tražeći normalan život.

“Ja sam u Srbiji imala jedan lep i kvalitetan život, dakle, nisam bila ni na jedan način ugrožena, ali sam videla da nema nikakve perspektive i prosto ne želim da živim na račun svojih roditelja. Sumnjam da će se u tom pogledu nešto promeniti i zato odlazim”, odlučna je ova mlada Kragujevčanka.

Pitanje odliva domaće pameti počelo je da boli pre dvadeset pet godina, od tada je bivalo samo sve bolnije i bolnije, i ono se ne može rešavati „na kašičicu“. Biće potrebno mnogo vremena da se taj problem reši u Srbiji čija je industrija u medjuvremenu totalno devastirana, ocenjuje za RSE Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.

“U Beogradu smo 1989-1990. godine imali 242.000 radnika u industriji, a sada ih imamo oko 12.500. A o unutrašnjosti da i ne govorimo – svi gradovi su nam na kolenima, ekonomski skoro neodrživi, iako su ranije u njima postojale fabrike koje su zapošljavale po desetak hiljada ljudi. U ovakvoj perspektivi nije nimalo lako realizovati to što Kirby kaže – da izvozimo robu, a ne mlade ljude”, komentariše Atanacković.

Jaz između tržišta i obrazovnog sistema

Srbija mora napraviti privredni ambijent koji će umesto masivnog “odliva mozgova” omogućiti da najbolji mladi ljudi, obrazovani i talentovani, budu motivisani da ostanu u zemlji. Da bi se smanjio, ili bar ublažio, “odliv mozgova” država mora učiniti sve da bi u zemlju stizale investicije, da bi se stvorila veća stopa ekonomskog rasta koji će dovesti do otvaranja novih radnih mesta.

Ali, bolja poslovna klima nisu samo usvojeni zakoni, nego i manja korupcija i kriminal, sigurnost kapitala, poštovanje ugovora i, pre svega i iznad svega – nezavisno i efikasno pravosudje.

Stvaranje mnogo boljih uslova za realnu privredu i njen rast, što će otvarati nova radna mesta, jedini je izlaz, ocenjuje i Nebojša Atanacković, koji ukazuje i na problem jaza izmedju potreba tržišta i obrazovnog sistama u Srbiji.

“Često govorim da mi nemamo adekvatan obrazovni sistem koji prati potrebe tržišta, tako da kad privreda zapošljava nekoga ko nema dovoljno znanja, onda nema ni dovoljno produktivnosti. Problem odlaska mladih stručnjaka nije lako rešiti, ali je nužno o tome ozbiljno razmišljati i preduzimati prave mere da se to ublaži. Neophodno je, dakle, stvoriti bolje uslove za rast privede, što će voditi većem zapošljavanju”, zaključuje Atanacković.

Najviši srpski zvaničnici vole da ubedjuju mlade nezaposlene ljude da se okrenu sopstvenom biznisu jer ne može država da preuzme odgovornost za sve njih. Zamentu, medjutim, činjenicu da ne samo da im za to nisu omogućili nikakve podsticaje nego da su iz fondova za razvoj, koncipiranih da omoguće povoljne start-up kredite za mali biznis, partijske garniture na vlasti gotovo beskamatne kredite delile ne njima, mladima, nego tajkunima koji ih nikada nisu vratili.

A kad je u pitanju najobrazovanija mlada elita Srbije – podaci su zaista depresivni.

Više od 10.000 naučnika napustilo je Srbiju i verovatno se neće vratiti jer nema čemu da se vrati.

Bivši rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević izneo je pre par godina tužan podatak da je školovanje srpske naučne dijaspore, inače najobrazovanijeg dela gradjana Srbije, državu koštalo 12,5 milijardi evra.

Odlazak stručnjaka u inostranstvo u potazi za boljim šansama nijedna zemlja nije zaustavila, ali su ga mnoge minimizovale ulaganjem u razvoj nauke. O tome da se Srbija čak ni ne trudi da shvati koliko gubi i na razvojnom i i na demografskom planu, svedoči podatak da u nauku ulaže svega 0,3 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Michael Kirby Srbiji: Izvozite robu, a ne mlade ljude.

„Ja ću opet ginuti, a ti ćeš opet u trezor“

Autor Radomir Lazic5.3.2015. 

A ljevica će se stvoriti. Uvijek se stvarala kad čovjek shvati da se samo jednom gine.

Piše: Radomir Lazić

„Ja ću opet ginuti, a ti ćeš opet u trezor“

U ovoj rečenici je sadržano sve ono što se događalo i kao da naslućuje šta će se događati, a sve ono između toga je naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Sadašnjost ovakva kakva jeste i budućnost, slutim, gora. I nije važno što se ne može živ, dođavola, opet ginuti i što je i taj trezor isti kao što je i bio, jer nosilo se tada kao što se nosi iz njega i sada. Važno je da ste u svemu tome i vi, ne čineći ništa ili čineći isto, učestvovali i da ste se okupili da mudrujete oko toga treba li ljevica da se ujedini protiv onoga što i suviše olako nazivate fašizmom. Nazovite to drugačije, nazovite to imenom koje će biti sinonim za, kolika god da je, i vašu imovinu. Ono što se zove fašizmom nazvaću ja jer, zaboga, kao konstitutivni imali ste i prava i mogućnosti da se bar izborite da ih i ja imam. A niste.

Pozvao je organizator skupa, iz najbolje namjere, vas jer nije imao koga drugog, na žalost. Našu, u namjeri ujedinjenja, ljevicu koja će odlučno reći NE. Kome, kako, ko i kada jer će, po vašem vlastitom priznanju, taj proces trajati veoma dugo. Kad tek imate namjeru početi praviti neku platformu na osnovu koje će se to ujedinjenje izvršiti i kad čak niste sigurni da li u vašim strankama postoji spremnost za tako nešto. Da ne bude malo kasno za to dok vi sve to obavite a platforma vam se nameće sama po sebi. Platforma je država koje je sve manje, glad i bijeda. Stanje je daleko gore čak i od vaše, svjedoci ste i učesnici svega što se dešavalo, percepcije a pogotovo običnog čovjeka u kojeg ste se zaklinjali.

Kažu da je onaj koga dvaput prevare sam kriv. Izgubili ste, poraženi ste na izborima, jer taj isti čovjek nije htio da bude dvaput prevaren. Na žalost, ali samo zbog jedinog izbora koji mu je preostao, okrenuo se ponovo nacionalnim strankama. Ali zar i vaše stranke nisu nacionalne. Procenat onih kojima dokazujete svoju multietničnost, simboličnog je i više dekorativnog karaktera i nije u krajnjoj liniji ni bitan koliko vaš program i sposobnost da ga provedete. Desilo se da u dijelu zemlje koji je najviše u ratu stradao, od stanovništva koje je najviše stradalo i koje je po toj logici trebalo biti okrenuto onima koji će štititi njihove nacionalne interese, na izborima 2010. godine oni poklone svoje povjerenje upravo vama. Jeste li izdali njih? Jeste, a Tuzla, Mostar, Zenica i Sarajevo su grijeh koji vam na ovim izborima nisu oprostili. I ne treba.

Vaše uvjerenje da su oni koji nisu izašli na izbore u velikoj mjeri ljevičari moguće da je realna pretpostavka. Takođe je realna pretpostavka da među onima koje nazivate nacionalnim strankama ima takođe veliki broj ljevičara. Ljevičar se danas lako postaje u potrazi za elementarnim. Hljebom i poslom. Pretpostavka je jedno a činjenica drugo a sami ste priznali da niste našli način kako da i pred jedne i pred druge izađete i natjerate ih, ne da izađu na izbore, nego da vam vjeruju. Oni koji su i ovaj put povjerovali kunu se da neće nikad više.

Sve pojedinosti, sve detalje, sva pitanja koji bih vam možda, da sam bio prisutan skupu koji je održan, postavio postavljena su i ostavljena u zapisnicima koje su pravili oni koji su htjeli pomoći. Njih niko nije čitao ili ako hoćete nas niko nije slušao. Davno prije izbora postavili smo pitanje odgovornosti Predsjednika partije, nepotizma u Partiji, koaliranja sa desnim i razdorom među lijevim. Pozivani smo, jedan po jedan, u Gradski kometet ali smo otišli svi skupa. Skupa smo i napustili, ne ono u šta vjerujemo, nego one koji su nas izdali.

A ljevica će se stvoriti. Uvijek se stvarala kad čovjek shvati da se samo jednom gine.

Walter Benjamin – Kapitalizam kao religija

Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori  takozvana  religija.

Dokazivanje religiozne strukture kapitalizma – ne samo neke religiozno uslovljene strukture, kao što je mislio Veber, već suštinski religioznog fenomena – i danas odvlači mnoge u beskrajne, uopštene rasprave. Ne možemo precizno iscrtati mrežu u koju smo upleteni. Ipak, poslije izvjesnog vremena, možemo je bolje sagledati.

Ali, već sada možemo uočiti tri karakteristike religiozne strukture kapitalizma. Prvo, kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikada postojao. U njemu, sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religioznu nijansu.

Ta konkretizacija kulta povezana je s drugom karakteristikom kapitalizma: neprekidnim trajanjem kulta. Kapitalizam je obožavanje kulta ‘sans réve et sans merci’ (bez sna i bez milosti). U njemu nema „vikenda“, nijednog dana koji ne bi bio njegov praznik, u najstrašnijem smislu, utoliko što svakog dana, svaki vjernik mora predano izvoditi cijelu svetu pompu.

Treće, to je kult koji naglašava osjećanje krivice. Kapitalizam je vjerovatno prvi slučaj kulta koji počiva na krivici, a ne na iskupljenju. Tako se taj religiozni sistem naglavačke baca u bujicu šireg kretanja. Ogromno osjećanje krivice, koje ne može naći iskupljenje, okreće se kultu, ne zato da bi se oslobodilo krivice već da bi je učinilo opštom, da bi je zakucalo u svijest i na kraju, i iznad svega, uključilo i boga u tu krivicu, da bi ga konačno zainteresovalo za iskupljenje. Prema tome, iskupljenje se ne može očekivati od samog kulta, niti od reforme te religije – koja mora zadržati neke stabilne oslonce – ali ni od njenog poricanja. U korijenu kapitalizma kao religioznog pokreta – do samog kraja, do konačnog inficiranja boga osjećanjem krivice – nalazi se težnja za osvajanjem svijeta obuzetog očajem, koji je zapravo njegova potajna nada. Odatle istorijska posebnost kapitalizma: religija više nije obnova bića već prije njegovo potpuno uništenje. Od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati cijeli svijet, očekuje se spasenje. Transcendentnost boga se urušila, ali on nije mrtav. On se povukao u sudbinu ljudi. Taj prolazak „planetarnog čoveka“ kroz kuću očaja i apsolutno usamljenički karakter njegovog puta jeste onaj etos koji opisuje Niče. Taj čovjek je Übermensch, Natčovjek, prvi koji je spoznao kapitalističku religiju i počeo da je ostvaruje.

Četvrta karakteristika (religiozne strukture kapitalizma) jeste da njen bog mora ostati skriven i da mu se može obratiti tek kada njegovo osećanje krivice dostigne vrhunac. Kult se obožava pred nezrelim božanstvom, pri čemu svaka slika, svaka ideja ugrožava tajnu njegove nezrelosti.

Frojdova teorija takođe se nalazi u vlasti sveštenika tog kulta. Njena ideja je duboko kapitalistička. Potisnuta, grešna mašta, kao analogija kapitala – što bi tek trebalo rasvijetliti – kojem pakao nesvjesnog mora plaćati kamatu.

Ta religiozna kapitalistička misao se na veličanstven način razrješava u Ničeovoj filozofiji. Ideja o Natčovjeku ne izmešta apokaliptički „skok“ u preobraćanje, iskupljenje, pročišćenje ili pokajanje, već u naizgled neprekidno, ali ipak rastrzano, isprekidano intenziviranje. Zato su intenziviranje i razvoj neuskladivi s načelom non facit saltum („priroda ne pravi nagle skokove“; prim. prev.). Natčovjek je stigao na odredište, a da se nije morao promijeniti; to je istorijski čovjek koji se direktno uspeo na nebesa.

Niče je tvrdio da religiozno osjećanje krivice izvire upravo iz tog provaljivanja u nebesa, iz njihove sve potpunije humanizacije i da se tako održava. Slično tvrdi i Marks: nepreobraženi kapitalizam postaje socijalizam s prostom i složenom kamatom, kao funkcijama krivice (treba uočiti demonsku dvosmislenost tog koncepta).

Kapitalizam je religija svedena na čist kult, bez dogme. Kapitalizam se razvijao parazitski na tijelu zapadnog hrišćanstva – ne samo kalvinizma, već, kao što bi trebalo pokazati, i ostalih ortodoksnih hrišćanskih struja – tako da je na kraju istorija hrišćanstva postala istorija njegovog parazita – kapitalizma. Treba uporediti svetu ikonografiju raznih religija i onu s novčanica različitih zemalja; uočiti duh koji govori kroz njihovu ornamentaciju.

Zabrinutost (strepnja): mentalna bolest svojstvena kapitalističkoj epohi. Duhovna (ne i materijalna) beznadežnost siromaštva, vagabundizma – prosjačenja – monaštva. Stanje toliko beznadežno da postaje krivica. „Zabrinutost“ je indeks te krivice zbog osjećanja beznadežnosti; ona izvire iz straha od gubitka nade, koja potiče od zajednice, ne od individualno-materijalnog.

Hrišćanstvo iz vremena reformacije nije podstaklo pojavu kapitalizma (Weber) već se prije i samo pretvorilo u kapitalizam.

Metodološki bi bilo korisno prvo istražiti na koje je sve načine novac tokom istorije usvajao elemente mita – sve dok od hrišćanstva nije preuzeo dovoljno mitskih elemenata da bi stvorio sopstveni mit.

Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.

Našem razumijevanju kapitalizma kao religije može doprinijeti i ako zamislimo da je prvobitni paganizam morao poimati religiju ne kao neki „viši moralni“ interes, već na najneposredniji praktičan način – da je sigurno bio svjestan svoje „idealne“ ili „transcendentne“ prirode, kao i današnji kapitalizam, ali da je na nevjernike ili pripadnike druge vjere u svojoj zajednici gledao isto kao što moderna buržoazija gleda na one koji ne zarađuju.

Walter Benjamin, 1921

 Prometej

Minimalac u Srbiji najniži na svetu

SRBIJA | SREDA 23.04.2014. | 09:18

IZVOR: DANAS

Beograd -- Sadašnja minimalna cena rada u Srbiji od 115 dinara na sat bez doprinosa najniža je zakonom garantovana minimalna cena rada na svetu.

Foto: Tanjug

Dobro, možda se u tome, zahvaljujući kursnim kolebanjima, takmičimo sa Bugarima, koji su januara ove godine imali garantovanu minimalnu zaradu na sat od 1,04 evra. Malo ispred nas su Rumuni (1,14 evra), Brazilci (1,15 evra), Litvanci (1,76 evra), Letonci (1,93 evra), Česi (1,95 evra).

Na čelu liste su Australijanci (11,88 evra), a sa njima se takmiče Luksemburžani (11,1 evra). Od zemalja na koje se ugledamo, Nemačka trenutno nema zakonom garantovanu minimalnu cenu rada, ali je zakon o tome upravo u proceduri uz, i tamo, mučnog koalicionog usaglašavanja jer se smatra da se država time nedopustivo meša u stvari tržišta i materiju koja je stvar dogovora poslodavaca i sindikata.

Već je dogovoreno da ta zarada na sat za 2015. godinu iznosi 8,5 evra bruto. Minimalna cena rada postoji u SAD, a nedavno je predsednik Barak Obama iskoristio svoja predsednička ovlašćenja i podigao njenu vrednost na 10,1 dolara na sat. Zanimljivo je da u skandinavskim zemljama (Švedska, Danska, Finska) zakonom garantovana minimalna zarada ne postoji.

Naši poslodavci tvrde da ni ovako nisku minimalnu zaradu po satu ne mogu da izdrže, ili bar često ne mogu da izdrže. Pokušaj da se njen iznos podigne na 130 dinara za ovu godinu nije prihvatilo ni Ministarstvo finansija u ime Republike Srbije kao najvećeg poslodavca u zemlji.

Ipak, poslodavci su objavili da su u pregovorima oko izmena Zakona o radu stavovi oko načina formiranja minimalne plate približeni i da će o njima sledeće nedelje biti obaveštena javnost.

Najvažnija tačka spora oko minimalne zarade je njena visina. Dok sindikati tvrde da je preniska i da se od nje ne može živeti, poslodavci skreću pažnju da je i tako niska, polovina od prosečne plate, što je, po njima, nedopustivo visok odnos u korist minimalne zarade. Sa poslodavcima je saglasna i Vlada Srbije.

Poređenja radi, ako je cena sata rada 115 dinara za 176 sati mesečno, dobija se zarada od oko 20.000 dinara, što je otprilike polovina prosečne neto plate. Kad u Nemačkoj bude ozakonjena minimalna cena rada, za 176 sati zaposleni Nemac će dobijati minimalnih 1.496 evra bruto. U prvom kvartalu prošle godine bruto prosečna plata u Nemačkoj iznosila je 3.398 evra, znači da je minimalna plata manja od polovine proseka.

Foto: (sxc.hu)

U skladu sa svojim stavom, sindikati predstavljeni u Socijalno-ekonomskom savetu su tražili da se pri utvrđivanju minimalne cene rada „polazi naročito od kretanja potrošačkih cena, kretanja prosečne zarade u Republici, vrednosti minimalne potrošačke korpe i kretanja kursa dinara“.

Vlada Srbije insistira na tome da se minimalna cena rada utvrđuje jednom godišnje, istovremeno sa budžetom, umesto dvaput godišnje i da se njen iznos ne zakiva ni u kom relativnom odnosu recimo prema prosečnoj plati.

Sindikati, međutim, predlažu da „ukoliko vrednost minimalne zarade padne ispod 70 odsto vrednosti minimalne potrošačke korpe, automatski se koriguje na taj iznos odlukom vlade“ i da minimalna cena rada za tekuću godinu ne može biti niža od minimalne cene rada za prethodnu godinu. Sindikati su, kako je rekao državni sekretar za rad Zoran Martinović, spremni da se o ovom procentu dogovaraju, ali Vlada i sindikati ne bi visinu minimalne zarade vezivali ni za koji kriterijum u procentualnom odnosu.

Konačni dogovor oko ovih pitanja nije još postignut, ali su stavovi veoma približeni, rečeno je Danasu u radnoj grupi za izmene Zakona o radu

Plate pale u 18 zemalja EU

Generalna sekretarka Konfederacije evropskih sindikata Bernadet Segol i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc pozvali su građane država članica EU da na majskim izborima za novi sastav Evropskog parlamenta glasaju za socijalnu Evropu.

„Na početku krize nam je obećano da će se obnoviti kontrola nad finansijskim sektorom kako bi on služio realnoj ekonomiji. To obećanje nije ispunjeno“, navodi se u poruci Segolove i Šulca i dodaje da su „u mnogim zemljama Evropske unije ljudi prinuđeni da prihvate drastično smanjivanje plata i penzija, prava radnika su na udaru i nezaposlenost je dostigla nepodnošljiv nivo. Nejednakost i nesigurnost posla rastu“.

Predstavnici Konfederacije evropskih sindikata ranije su upozorili da je 20 odsto zaposlenih u Evropi siromašno, što je nov fenomen, da su plate pale u 18 država EU , ponegde i do 23 odsto, dok je porez na dobit u EU smanjen za 8,4 odsto.

„Preduzeća stvaraju dobit i dele deoničarima, a nepravedno nagrađuju zaposlene“ , tvrde evropski sindikalci i traže da se famozna Trojka restrukturira i odlučivanje vrati u demokratski izabrane institucije.

Američki san na srpski način

Miodrag Kostić Kole: Jedna je majka, a drugoj je ime sudbina

Male tajne velike kuvarice

Dodale zapršku: e-Novine

Veličina slova:  

Udobno zavaljeni u Zavali: Sin i mati, znaju kako se velika para mlati

Photo: Stock

Borba protiv korupcije trebalo bi da bude dečija igra, ako imamo u vidu providne, glupave i nelogične, a u teškom slučaju Miodraga Kostića Koleta i doslovce infantilne preduzetničke izgovore, kada ih se priupita – otkud to da su realni rashodi veći od evidentiranih prihoda? Demantujući tvrdnju podgoričkih Vijesti o kupovini vile od 2,5 milijuna evra, “Kralj šećera” je, međutim, nehotice zaintrigirao i ove iz Službe za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije

Prepisujem poslovne recepte: Kostić, sin svoje majke

Photo: Tanjug/Tanja Valić

Nakon što su podgoričke “Vijesti” objavile podatak potvrđen iz Uprave za nekretnine gde je nepokretna imovina i uknjižena, da jeMiodrag Kostić, kontroverzni Kole, kupio vilu u rezidencijalnom kompleksu “Dukljanski vrtovi” na rtu Zavala, skromno letnje utočište od 300 kvadrata, a sa terasama i cijelih 500, po sitnici od cijene, za svega 2,5 miliona evra, novosadski bizmismen je osetio preduzetničku potrebu da se preko srpskih medija – upuca u nogu.

On je, naime, verujući da zainteresovana javnost čita dosadne Vijesti, napravio krucijalnu grešku i o najvećem crnogorskom kupoprodajnom ugovoru u drugoj polovini 2014. godine, lično izvestio javnost, po svojoj prilici rešen da se brani neuračunljivošću.

“Stan na Zavali nisam kupio ja, nego moja majka i ne košta 2,5 miliona evra, nego znatno manje”, zamolio je Kostić drugara Veselina Simonovića da to “pusti” u Blicu, dnevniku koji je i inače sklon da objavi i veće švicarske rupe od ove plitke Koletove.

Verujući da se radi o još jednom slučaju tranzicionog mešetarenja s početka devedesetih godina, kada su direktori i direktorke viđenijih socijalističkih kompanija, prisvajali u privatno vlasništvo čitave poslovne filijale, skupe kvadrate (tako je, recimo, nastala imperija Homen) raspoređene po svetskim metropolama, baš kao i sirovine, poslovne kontakte, lažne pečate i memorandume, odmah smo pomislili da je i gospođa Roksanda Kostić, majka na Miodraga, samo još jedna od te snalažljive fele i krenuli u potragu za njenom neobično uspešnom tajkunskom biografijom.

Džakuzi s pogledom na more: Roksanda Kostić, zaradila ljušteći od krompira kore

Photo: vijesti.me

Kad ono, međutim, o srećnoj vlasnici vile u Crnoj Gori niti jedne reči na Bloombergu, osim nekoliko kompromitujućih podataka o vlasničkom udelu od 1,2 odsto u “MK Group”, ali i o sumnjivoj kupovini Jugoslavija komerca, nekada velikom spoljnotrgovinskom preduzeću koje raspolaže Vilom Jelena u Ulici kneza Miloša 60 i sa obližnjih 850 kvadrata poslovnog prostora u Sarajevskoj ulici u Beogradu, koju je Roksanda Kostić pazarila u oktobru 2007. za oko 300.000 bagatelnih evra na šest godišnjih rata, a preprodala, “oslobođenu” od radničkog balasta, već u aprilu 2009, sve uz saglasnost korumpirane Agencije za privatizaciju. Saznali smo u međuvremenu da je Roksanda postala i humana “zadužbinarka” koja je porodičnu stambenu zgradu na Petrovaradinu namenila za buduće “posebno odeljenje dečije bolnice u novom Sadu”, dakako uz obezbeđivanje “sredstava” (šifra za strašnu lovu) iz budžeta AP Vojvodina, kojim Bojan Pajtić raspolaže kao da mu je babovina, pod uslovom da je i on tu “dobar”.

Ničeg spornog nije bilo: Agencija za asanaciju privatizacionih prevara

Photo: Stock

Sada već očajni zbog nesposobnosti da saznamo više detalja iz uspešne poslovne karijere Roksande Kostić, ili makar neki pikantan detalj o komercijalnim poduhvatima ove, očito, veoma sposobne žene i trudbenice, strepnjom koja nadjačava nadu kolundžiju svratili smo i do Vikipedije, tj. onog odeljka koji je posvećen Miodragu Kostiću.

Kutlača po kutlača, palača: Kuvarica u kuhinji (Cook)

Photo: Stock

A tamo, zbunjujući podatak koji uliva nadu i običnim smrtnicima, da i oni mogu dosegnuti tajkunske visine: “Miodrag Kostić potiče iz vojvođanske, doseljeničke porodice. Rođen je 25. avgusta 1959. u Vrbasu. Otac mu je bio vozač, a majka kuvarica.”

U neverici da je “Srpski san” ipak moguć, proverimo i u engleskoj verziji: “His father was a driver and his mother a cook”, odnosno kuvarica u kuhinji (KUK, na srpskom).

Kako je Roksanda Kostić na poslovima termičke obrade namirnica, u samo jednom životu sa kutlačom u ruci, uspela da uštedi, da kažemo 250.000 evra za crnogorsku vilu (jer hoćemo da poverujemo sinu da su lažljive “Vijesti” prećerale deset puta),300.000 evra za “Jugoslavijakomerc” i, neka bude 200.000 evraza poslovni prostor u Sarajevskoj, dakle, ukupno 750.000 evra(svotica koja imponuje i kolezi Džejmiju Oliveru), pitanja su koja bi Služba za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, pod hitno, trebalo da postavi Roksandinom pažljivom i brižnom sinu Miodragu. A Roksandu nek' ostave s mirom, pod uslovom da inspektorima napravi pitu sas sirom.

Mali ogled o hroničnoj rusofiliji

e novine, 19.11.2014

Srbi po vokaciji, Rusi po zanimanju

Piše: Aleksandar Pantović

Veličina slova:  

Photo: Stock

Hvalospevi ruske istorije i ruske države u oštrom su kontrastu sa izjavama koje se tiču Srbije, u kojima se ona predstavlja kao bedna, namučena, poražena, a narod dekadentan, nacionalno neosvešćen, lak za svaku vrstu manipulacije, kulturno degradiran, podložan štetnim uticajim sa strane. Sve to svedoči da upravo nacionalisti doživljavaju sopstveni narod kao beslovesan puk, amorfnu masu beznačajnu van ideološkog upravljanja prosvećene nacionalne elite. Običan zbir pojedinaca nesposobnih da biraju i kreiraju sopstvenu lestvicu ciljeva, jedino prihvatljiv ako izrazi spremnost da ostvaruje programsku listu nacionalnih ciljeva. Poređenja sa mitiziranom prošlošću i ideologizovanom slikom strane zemlje nikad ne mogu ići u korist sadašnjosti i stvarnosti, jednostavno ljudi koji ih okružuju ne liče im na Nemanjiće i hajduke pokosovskog ciklusa

Od početka ukrajinske krize, u srpskoj javnosti je primetan fenomen entuzijastičkog demonstriranja rusofilije. Mnogi tekstovi, komentari javnih ličnosti, posebice crkvenog vrha, pripisuju političkoj personi Vladimira Putina mesijanske kvalitete. Od njega se očekuje da sruši stari „Novi svetski poredak“, i vrati ponovo svet u prijatnu i stabilnu epohu Hladnog rata. Njemu se pripisuje ponovno vraćanje Rusije u koncert Velikih sila, šta je on sposoban da skreše Amerikancima u brk, to niko nije, niti sme da pokuša. Čuju se preporuke da se ovde u Srbiji prekopira modus operandi ruskog obaveštajca, kao lek za sve naše nevolje. Naravno iza svega toga stoje reanimirani wet dreams o okretanju točka istorije, i fantaziranju o ostvarivanju srpskih nacionalnih interesa, onako kako su razumevani sa kraja 80-ih godina 20 veka, što nam dodatno govori da se iz iskustva veoma teško uči, kao i da je čitav period 90-ih i dalje percipiran samo kao greška u izvedbi. Poznato je ono Palmerstonovo upozorenje da Britanija nema večite saveznike, niti večite neprijatelje, usmereno protiv investiranja emocija u spoljnu politiku. Mada, hladno realistično, i prilično redukcionističko, ovakvo rezonovanje nema mnogo prođe kod naših evrofoba koji se redovno predstavljaju kao realisti naspram infantilnih zanesenjaka, privrženika ideje Srbije u EU, „evrofanatika“.

Možemo se vratiti na početke istorije moderne srpske državnosti i tamo ćemo naći dragocena upozorenja na rizike predavanja ushićenoj ljubavi prema majci Rusiji, upozorenja iz pera Ivana Jugovića upućena tadašnjem ustaničkom vođi: „Eto kako Rusi pomažu svojoj jednovernoj i jednoplemenoj braći. Ja vas nisam odvraćao od Rusa, jer je u interesu našem stajalo, da se njih držimo i i njima za pomoć da se obraćamo i da od njih pomognuti budemo; ali sam vam svakad od onog dana kada sam ja sa Rusima u Vlaškoj bio, s njima govorio i u Srbiju povratio se, savetovao : da budete prema njima na opazu, da budete ostorožni i pri svakom primanju njihove pomoći, i da svakad i to sa najvećom učtivošću prema njima ni najmanje nepretvarajući se, strogo na svoj interes pazite.“

Palice u erekciji, prirodna reakcija na Putinovu sliku: Rusofili, vragu mili

Photo: Stock

Čudesnom ironijom istorije, današnji rusofili najsličnije sebi u bezuslovnom obožavanju Rusije, u periodu neposredno pre, i tokom Drugog svetskog rata pronašli bi u tadašnjim jugoslovenskim komunistima. Vrh partije je na početku operacije „Barbarosa“ izražavao „bojazan“ da će Sovjeti za mesečak dana završiti sa Nemcima, pa tako oni neće imati priliku da se proslave u borbi protiv fašizma. Još indikativnije za naše današnje prilike je formiranje mešovith sovjetsko – jugoslovenskih preduzeće, neposredno nakon rata, koje je dovelo do uspostavljanja sovjetskih monopola u jugoslovenskoj privredi i dovelo Jugoslaviju, po rečima istoričara Vladimira Dedijera u položaj sličan kolonijalnom. A da bi se baš pokazala poenta čitavog ovog izlaganja valja naglasiti da je raskid posle 1948. i doveo do formiranja onog privlačnog jugoslovenskog miksa komunizma i konzumerizma, i učinio da druga Jugoslavija liči na „zemlju Karla i Gruča Marksa“, i da sećanja na život u njoj ostanu do današnjih dana, a ovo je uistinu zanimljivo, jer uključuje ljude maltene sa svih ideoloških pozicija, reper za normalnost i dostojanstveno življenje.

Dalje, u smislu političke kulture šta to Srbija može da uzme ili da nauči od Rusije? Dozvolimo li sebi malo „istoricizma“, novija istorija Srbije predstavlja se kao avangarda ruske istorije. Želja za srpskim Putinom već je ostvarena, i ostavila je trajne i verovatno nazacelive posledice. Sada u Rusiji imamo prilike da vidimo kako izgleda „ruski Milošević“. Kombinacija nacional boljševizma i gangsterske privrede i grandiozne geopolitičke ambicije. Putinov režim glasno je prigrlio i nasleđe Staljinizma i carizma. Ruskog nacionalizma i boljševizma. Nešto slično moglo se videti u Miloševićevoj režiji, petokrake JNA ukombinovane sa četničkom ikonografijom paramilitara povezanih sa režimom.

I Kosovo i Rusija, i mozak i papazjanija: Srpsko geslo sisa rusko veslo

Photo: Goran Necin

Sa svim svojim problemima - faličnim institucijama, partokratskom praksom, nikakvom kontrolom javnih finansija, bahatom političkom klasom, uticajem crkve na državne poslove - u smislu prihvatanja demokratije kao ideološkog okvira za organizaciju javnog živote, Srbija se opet nalazi miljama ispred Rusije. Farsičnost teletonova, u zemlji od skoro 150 miliona stanovnika u kojoj čovek mora da na telefon dobije lično predsednika da bi se za njegov problem pokušalo pronaći rešenje, svedoči o nepostojanju bilo kakve institucionalne efikasnosti i totalnog odricanja od koncepta shvatanja države kao servisa građana. Vredi pomenuti i glasnu opoziciji koja se pooigrava sa idejom nuklearnog rata protiv „Zapada“, uticajnim strogo uslovno rečeno novinarima, koji otvoreno prete sa TV kanala u državnom vlasništvu da SAD mogu pretvoriti u radioaktivni pepeo, do praktično konsenzualne utvrđenosti čitave političke scene u ultrareakcionarna shvatanja u odnosu na čitavu agendu ljudskih i građanskih prava i sloboda. Pogled u prošlost pruža nam na uvid Petra I Karađorđevića koji prevodi na srpski spis Džona Stjuarta Mila „O slobodi“, jednu od elementarnih lektira klasičnog liberalizma, nema ruskog cara sa sličnim liberalnim aspiracijama. Dakle, nemojmo se zamajavati, tzv. Putinizam i svog Putina, Srbija je već imala, sve je to oprobala, i toliko se opekla da je ličila na opis Pingvinije iz Fransovog „Ostrva pingvina“ „Ostavio je Pingviniju osiromašenu i opustošenu. Cvet našeg otoka propao je u njegovim ratovima. Posle njegovog pada, u našoj domovini ostali su samo grbavci i bogalji čiji smo potomci mi. Ali nam je on dao slavu.“

Pucanj u vrednosti civilizovanog sveta: Vladimir Putin, napucan

Photo: Stock

I zaista, kakvu sliku o sebi pruža Rusija? To je država koja je nesposobna da projektuje minimum meke moći, tj. sposobnosti da drugu državu privoli da želi slične ciljeve, da bez sile i ucena proizvede željeno ponašanje. Rusija sama svojim akcijama ruši hantingonovsku paradigmu civilizacijskih bratskih blokova, ratom protiv „bratske pravoslavne“ Gruzije, pa nemogućnošću da sačuva Ukrajinu u svojoj orbiti ni sa čim drugim do komadanjem i upotrebom sirove sile. Putin je svoje pozicije definisao anti. U potrazi za ideologijom koja bi odgovarala ruskim geopolitičkim amibicijama i koja bi se nakon kraha komunizma suprostavila liberalno demokratskoj ideji koju je razumeo kao rivalsku i neprijateljsku,  Putin je prihvatio i skupio oko sebe sve reakcionarne, antievropske, antiliberalne snage ne samo u Rusiji, već i širom Evrope. Moskva održava finansijske i političke kontakte sa partijama ekstremne desnice unutar zemalja EU, poput Le Penovog Nacionalnog fronta, Bugarske Atake, ili mađarskog Jobbyka. U pitanju su stranke po pravilu anti-EU nastrojene, sa čitavom lepezom stavova koje takva programska nastrojenost pretpostavlja : ekstremno nacionalističke, ksenofobne, antiliberalne. Na tom tragu može se pretpostaviti odakle finansije sličnim organizacijama sa sedištem u Srbiji.

I na kraju da se vratimo na domaće rusofile. Kao što je na početku rečeno, emotivni retorički naboj kojim se opisuje Rusija i njena istorija i njena dostignuća, daju osnovu za posumnjati da se kod samih ljubitelja Rusije, često Srba po vokaciji, Rusija uvažava znatno više od  same Srbije. Hvalospevi ruske istorije i ruske države u oštrom su kontrastu sa izjavama koje se tiču Srbije, u kojima se ona predstavlja kao bedna, namučena, poražena, a narod dekadentan, nacionalno neosvešćen, lak za  svaku vrstu manipulacije, kulturno degradiran, podložan štetnim uticajim sa strane. Sve to svedoči da upravo nacionalisti doživljavaju sopstveni narod kao beslovesan puk, amorfnu masu beznačajnu van ideološkog upravljanja prosvećene nacionalne elite. Običan zbir pojedinaca nesposobnih da biraju i kreiraju sopstvenu lestvicu ciljeva, jedino prihvatljiv ako izrazi spremnost da ostvaruje programsku listu nacionalnih ciljeva. Poređenja sa mitiziranom prošlošću i ideologizovanom slikom strane zemlje nikad ne mogu ići u korist sadašnjosti i stvarnosti, jednostavno ljudi koji ih okružuju ne liče im na Nemanjiće i hajduke pokosovskog ciklusa.

Photo:presseurop.eu

Sveti Pavle kaže „Kad ja bejah malo dete kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo.“ Infatilno poimanje misije i uloge spoljne politike koje dominira našom rusofilskom političkom i javnom scenom u kome je ponižavajuće pregovarati sa kosovskim Albancima, a nije ponižavajuće razdavati strateški važne industrije budzašto i za prazna, ni sa čim potkrepljena obećanja, mora se što pre napustiti. Mora se što pre odrasti.

Svaka država je tuđa

Utoliko je i pomisao da je ono što je državno samim time i ‘naše’ potpuno promašena, kao što je, uostalom, promašena pomisao da država može biti ‘naša’ jer je svaka država po prirodi stvari tuđa, a takva i treba biti zbog naravi poslova koje je dužna obavljati. Ako pravosuđe, uprava, hitna pomoć ili vatrogasci (a to je država jer država nije san, premda može postati mòra) ne postupaju po kriterijima struke i vladavine prava, nego se počnu ponašati kao ‘naši’, tada takva država prestaje biti država i postaje zločinačka organizacija ili, u boljem slučaju, folklorno društvo

Piše: Vuk Perišić, tportal.hr

Nije slučajno da se takozvano ‘nacionalno bogatstvo’ katkad naziva ‘obiteljskim srebrom’. Patetika tih fraza karakteristična je za zabunu, zapravo svjetonazor, po kojem između obitelji i države nema bitne razlike. Kada ta razlika nestane, obje tvorevine opstaju kroz represiju, laži, moralne ucjene, predrasude, kosture u čvrsto zaključanim ormarima i incest kojim se zabranjuje pristup svakome tko je na bilo koji način drugačiji, misli svojom glavom ili pokazuje višak individualnog identiteta. Jasno, tada se gubi i razlika između ‘obiteljskog srebra’ i ‘nacionalnog bogatstva’ jer iza njih stoji jedan te isti ekonomski (i politički) iracionalizam.

Obiteljsko srebro nije ništa drugo nego stara krama koja se gomila po vitrinama i ormarima i ne služi ničemu nego da bi mu se povremeno divile ‘tetke s hladnim trajnama’ i slične utvare u Schlafrocku koje čuvaju otajstva obiteljskog mikrofašizma. U pravilu je riječ o priborima za jelo koji se nikada ne koriste, tepisima po kojima je zabranjeno hodati, stolnjacima, porculanskim figurama, kristalnim vazama, goblenima, bezvrijednim zemljištima u rodnoj zabiti i ostalim relikvijama malograđanskog kiča. Već sama pomisao da bi taj mrtvi kapital trebalo prodati (ako ga itko ikada poželi kupiti) doživljava se kao izdaja kao i kod pristaša floskule o ‘nacionalnom bogatstvu’, jer u takvom mentalnom sklopu svaka ekonomija koja nije autarkična ili sakupljačka smatra se sramotnom, a profit i razumna upotreba stvari smatraju se grijehom. Kao što postoje obitelji koje će radije gladovati nego prodati svoje srebrne bedastoće, tako postoje i politički svjetonazori koji se zalažu za državno vlasništvo u djelatnostima koje bi trebale poslovati komercijalno, iako je državno upravljanje notorno po svojoj korumpiranosti i neučinkovitosti i ne služi javnom interesu, nego je samo poluga moći političke elite.

Opća konfuzija u kojoj su se poimanja obitelji i države zaplela u nerazmrsivo klupko porodila je dosjetku da su, primjerice, autoceste ‘naše’ i da pripadaju svim građanima. Ne pripadaju. One su u vlasništvu poduzeća koje je u vlasništvu države. Država i građani nisu jedno te isto. Naprotiv. Država i građani su po prirodi stvari dvije različite kategorije razdvojene dijametralno suprotnim interesima koji tek ponekad i ponegdje postaju konvergentni, primjerice, pod pretpostavkom da je država pristojna i demokratska i da ustraje u održavanju zakonitosti, vladavine prava i zaštite građanskih sloboda, ali i pod pretpostavkom da je građanima stalo do zakonitosti, vladavine prava i zaštite građanskih sloboda. Ta konvergencija nikada nije potpuna i tek je djelomice postignuta u razvijenim zapadnim demokracijama. Naime, država je aparat u rukama političke elite koja je sklona izbjegavanju svojih obveza, a znatan dio građana nerijetko uopće ne mari za individualnu slobodu i udobnost, nego će se radije utapati u kakav imaginarni kolektiv i odande zazivati raznovrsne povijesne tragedije.

Utoliko je i pomisao da je ono što je državno samim time i ‘naše’ potpuno promašena, kao što je, uostalom, promašena pomisao da država može biti ‘naša’ jer je svaka država po prirodi stvari tuđa, a takva i treba biti zbog naravi poslova koje je dužna obavljati. Ako pravosuđe, uprava, hitna pomoć ili vatrogasci (a to je država jer država nije san, premda može postati mòra) ne postupaju po kriterijima struke i vladavine prava, nego se počnu ponašati kao ‘naši’, tada takva država prestaje biti država i postaje zločinačka organizacija ili, u boljem slučaju, folklorno društvo.

Potpuno je neshvatljivo zašto se dio građana zalaže za to da, primjerice, autoceste (i slična takozvana ‘nacionalna blaga’) ostanu u državnom vlasništvu i zašto im zaboga nije svejedno tko je vlasnik autocesta ako su dobro održavane i ako je cestarina razumna i prihvatljiva. Štoviše, imajući na umu notornu nesposobnost svake države da se bavi komercijalnim poslovima, građani bi se trebali zalagati za to da izbace državu iz svake privredne djelatnosti i primoraju je na ispunjavanje dužnosti zbog kojih i postoji, a to su zaštita i promicanje nekih univerzalnih vrijednosti i potreba: pravna sigurnost, zakonitost, ljudska prava, obrazovanje, zdravstvo, zaštita okoliša i tako dalje, ukratko sve ono čime bi se trebali baviti pravosuđe, uprava, hitna pomoć i vatrogasci.

Kao što je teško pojmiti stvarnu korist koju bi građani mogli imati od toga da država po svaku cijenu zadrži svoj nerazmjerno velik vlasnički udio u privredi i infrastrukturi, više je nego jednostavno uočiti štetu koju je država u posljednje dvadeset i četiri godine – nakon lažne privatizacije – kao najveći poduzetnik i poslodavac nanijela privredi i čitavom društvu. Jedina korist od ovog sveopćeg podržavljenja vlasništva, duša, načina života, snova i sudbina je zadovoljstvo tetke s hladnom trajnom koja, koliko god bila siromašna i nezaposlena, uživa u spoznaji da negdje tamo u nekom ormaru čuva svoj, njen – ‘naš’ – beštek od lažnog srebra.

Vuk Perišić: Svaka država je tuđa | Tacno.net.