PRVI ZNAK GLUPOSTI JE POTPUNO ODSUSTVO STIDA

Sigmund Frojd: 

februar 9, 2016

Frojd je jedan od najkontraverznijih naučnika XX veka. Njegov doprinos psihologiji je ogroman, a ovekovečila su ga dva otkrića: on je razotkrio misteriju ljudskog sna i prvi pronašao univerzalni ključ ka ljudskoj podsvesti.

Prvi znak gluposti je potpuno odsustvo stida.

Veličina vešeg identiteta određuje se veličinom problema koji može da vas izvede iz takta.

Muškarac je srećan sa bilo kojom ženom dok je ne zavoli.

Pre nego što dijagnostikujete kod sebe depresiju i nisko samopouzdanje, obavezno se uverite da niste okruženi idiotima.

Što je besprekorniji čovek spolja, to je više demona u njemu.

Ljudi su moralniji nego što misle i mnogo nemoralniji nego što mogu da zamisle.

Mi više težimo ka tome da izbegnemo bol, nego da susretnemo radost.

U trenutku kad čovek počne da sumnja u svoj život i svoju vrednost, on postaje bolestan.

(Izvor: family.rs)

Kad kreditni sistem ubija ekonomiju

Srbija još uvek nije u stanju da dostigne nivo realnog BDP iz 1989. godine. Socijalistički sistem, u kome niko nije mogao tako malo da te plati koliko si ti malo mogao malo da radiš, bio je efikasniji od ovog tranzicionog. Državna i društvena svojina i apsolutno nefleksibilno tržište rada u kome je, radio ne radio, svirao radio, stvarali su realne vrednosti tempom o kome privatizovana Srbija može samo da sanja. Kako i zašto?

Malo je verovatno da ćemo ikada dobiti ozbiljnu i nepristrasnu studiju koja će odgovoriti na ova pitanja. Politička struktura je nezainteresovana, domaćih sponzora nema, dok strani sponzori nemaju razloga da finansiraju ovakvu vrstu analiza. Tačnije, mnogo je zainteresovanih da se ova vrsta analize nikada ne uradi.

Vratimo se ključnom pitanju – kako je moguće da je utopistički socijalistički sistem, sa svim dobro poznatim i nespornim manama, bio efikasniji od racionalnog kapitalističkog sistema, koji je danas sceni.

Iako ne jedini, verovatno se najvažniji ekonomski razlog ovog prividnog paradoksa krije u monetarnoj sferi, preciznije, u strukturi i funkcionisanju kreditnog sistema. Najvažnija skrivena prednost socijalističkog razvojnog modela bila je vezana upravo za način na koji je funkcionisao bankarski sistem.

KREDITNI SISTEM NEKAD

Banke, sve od reda u državnom vlasništvu, usmeravale su kredite industriji, poljoprivredi, i marginalno, stanovništvu. Kada je novac išao građanima, to je bilo u obliku potrošačkih kredita za kupovinu domaćih proizvoda ili, u malom obimu, za kreditiranje kupovine stanova u izgradnji. Gotovinskih kredita nije bilo niti je bilo kredita za kupovinu gotovih stanova od građana.

Suština sistema je bila u tome da se na svaki način podstiču privreda i zapošljavanje, dakle da se kreditira stvaranje novih vrednosti i podstiče rast BDP. Konceptualno se malo toga može zameriti finansijskom sistemu. Jugoslavija je radila sve ono što su radile i ostale države koje su se brzo razvijale – novac je usmeravan privredi, i to pre svega za investicije.

Kao i kod velikog broja drugih država u fazi ubrzanog razvoja, ovakav sistem je dovodio do periodičnih inflatornih udara i posledično do zamrzavanja cena i plata, do monetarnih reformi uz periode finansijske nestabilnosti. I uprkos svemu tome, sistem je funkcionisao, ljudi su radili, vrednosti su stvarane.

Krediti preduzećima nisu davani ne bazi hipoteka već na bazi planova razvoja, ili, kako se to danas zove, na bazi biznis-planova i očekivanih priliva novca. Banke su i deklarativno i faktički bile servis privrede.

banke-kredit01

Bilo je promašenih i bilo je „pogođenih“ investicija. Kao i u kapitalističkom sistemu, promašaji su nezaobilazan i nužan deo ekonomskog razvoja. Nevolja sa socijalističkim sistemom je bila u tome što se promašaji nisu priznavali i neuspešna preduzeća nisu puštana niz vodu. Osamdesetih je taj proces eskaliralo i bankarski sistem je više bio posvećen reanimaciji socijalističkih zombija, no potrebama zdravog dela privrede. Paradoksalno, bilo je lakše dobiti kredit kao veliko propalo preduzeće nego kao veliko i uspešno. Zdrava privreda je tako bila zapostavljana i prepuštena sebi, dok su ogromna davanja privrede za nerazvijena područja (BIH, Makedonija, Crna Gora, Kosovo) takođe uzimala svoj danak.

Osamdesetih je sistem pucao po svim šavovima i više nije bilo dovoljno volje da se ekonomska politika koriguje. Reforme vlade Ante Markovića (reč je o njihovom zdravom delu) su zakasnile, dok je u monetarnom segmentu ta reforma bila ubitačna. Restriktivnom monetarnom politikom, fiksiranjem i odbranom nerealnog kursa dinara došlo je do strahovitog skoka ionako visokih realnih kamata, i to je bio poslednji udar na privredu koja se gušila. Još gore, sve se to događalo u trenutku kada se politički sistem raspadao, a sa njim i Jugoslavija.

KREDITNI SISTEM DANAS [1]

Uništenjem najvećeg dela domaćeg bankarskog sistema početkom prošle decenije i dolaskom stranih banka na domaće tržište logika i pravila kreditiranja su drastično promenjeni.

Potrebe privrede i razvoja su sada irelevantne i kreditna politika je isključivo u funkciji profita banaka. U tom kontekstu je sasvim svejedno da li će novac otići za investicije ili će, u ekstremu, kroz gotovinske kredite završiti kod prodavaca droge ili u kladionici. Savršeno je svejedno da li će novac otići za kupovinu mašina i opreme ili za uvoz polovnog automobila iz zapadne Evrope. Svejedno je da li se kreditira potrošnja domaćih ili stranih roba i usluga, da li se kreditira uvoz ili izvoz. Nebitno je da li će preveliko kreditiranje kupovine stanova dovesti prvo do ogromnog rasta cena nekretnina, a potom do sloma tržišta nekretnina. Sve je do te mere nebitno da je država samo nemi i pasivni posmatrač finansijskog samoubistva velikog broja građana i preduzeća.

Iz ugla banke, kreditiranje kupovine stanova je odličan posao. Ne samo da je reč o sigurnosti koju daje hipoteka već je reč o dužniku koji će ići i go i bos i gladan samo da ne izgubi stan. Otuda i toliko kredita za kupovinu stanova.

I kod privrede je situacija slična – i ovde je najvažnija sigurnost koju obezbeđuje hipoteka. Preduzeća koja imaju veliki razvojni potencijal, ali mali hipotekarni, biće uvek hendikepirana u odnosu na preduzeće koje ima hipotekarni potencijal bez obzira na racionalnost investicija. Preduzeće koje ulaže u gradnju stanova npr., uvek je bolji i manje rizičan klijent od industrijskog preduzeća. (Za ovu analizu je nebitan običaj nekih banaka da precenjuju vrednost hipoteka kako bi lakše odobrili kredite privilegovanim klijentima.)

Kod gotovinskih kredita logika je nešto drugačija – ogroman broj malih dužnika daje veliku disperziju rizika, a kamate koje se naplaćuju su enormne. Ako se banci posreći, građani se iz ovakvih kredita nikada neće izvući i banka će moći dužnika da cedi godinama, reprogramirajući kredit i naplaćujući ogromnu kamatu. Kroz sistem refinansiranja kredita prenošenjem kredita sa banke na banku, banke će razmenjivati klijente i tako ih držati u vrtlogu duga.

Dok su se u socijalizmu građani oslanjali na platu, danas se, poput građana kapitalističkih država, sve više oslanjaju na kredit. Posledica ovakvog kreditnog sistema je da su krediti građanima sa dva procenta učešća u ukupnim kreditima 2001. godine skočili na 37 procenata u 2008. godini. Istovremeno, u istom periodu, krediti privredi su sa 85 procenata učešća pali na 58 procenata. Danas je učešće privrede u ukupnim kreditima oko 46 procenata, dok građani učestvuju sa 30 procenata.

Logika koju sam naveo nije specifično srpska niti je specifično tranziciona. Ona danas važi svuda gde postoji slobodno, kapitalističko bankarstvo. (U Britaniji npr. manje od 10 odsto ukupnih bankarskih kredita se odobrava produktivnom delu privrede, dok je lavovski deo vezan za tržište nekretnina.)

Iako su posledice ovakve kreditne politike veoma loše i za razvijene zemlje, posledice po tranzicione države su još mnogo gore. Prvo, za tranzicione ekonomije banke su gotovo jedini izvor kreditiranja, jer tržište kapitala efektivno ne postoji. Drugo, tranziciona preduzeća su najčešće novi entiteti koji se tek razvijaju i za koje je investicioni kapital pitanje opstanka.

Ovakav kreditni sistem, da li namerno ili slučajno, favorizuje ino-kompanije koje žele da preuzmu tržišta tranzicionih država i koje nemaju finansijska ograničenja sa kojima se susreću domaća preduzeća. Pre ili kasnije, verovatnije pre, sve što vredi prelazi ili će preći u strane ruke. Domaća preduzeća, sa malim izuzecima, ne mogu izdržati trku jer ih kreditni sistem ubija. Ako se i preživi, to je preživljavanje na niskom, stagnantnom nivou. (Naravno, domaća preduzeća ne ubija samo kreditni sistem, ali se ovaj tekst bavi samo kreditnim sistemom.)

Ako je defekt o kome pišem tako veliki, tako jasan i tako poguban po tranzicione ekonomije, kako je moguće da se o tome ne govori, ne piše i ne debatuje.

Prvi razlog je vezan za vladajući doktrinu po kojoj tržište uvek racionalno funkcioniše. Racionalne banke daju kredite racionalnim privatnim dužnicima, i ta vrsta racionalisti mora dovesti do racionalnog ekonomskog ishoda – do zdravog privrednog rasta. Važno je samo da se država ne meša, da ne interveniše, da ne usmerava i da ne ometa racionalne aktere – banke i privatni sektor [2].

Drugi razlog je trivijalniji. Eventualna kritika kreditnog sistema dovodi do konflikta sa moćnim finansijskim sektorom i sa moćnim inostranim ekonomskim institucijama. Potencijalni kritičari sistema tako mogu ugroziti šansu za dobijanje državne sinekure, donacije za NVO, stipendije, poziva za studijsko putovanje, kongres i sl.

Treći razlog je možda i najdepresivniji. Prevelik broj uticajnih ekonomista ne razume kako finansijski sistem funkcioniše, i oni nikada nisu otišli dalje od zapadnih udžbenika koje su u mladosti čitali, ili ih čitaju i danas. Za njih stvarnost van udžbenika ne postoji.

Da zaključim – kada je o ekonomskom razvoju reč, nije svejedno kuda će banke usmeravati novac, kome će odobravati kredite i šta će kreditirati. Prepuštanje kreditne politike samo bankarskom sektoru dovodi do katastrofalnih posledica po ekonomiju, bez obzira da li je reč o razvijenim državama ili o državama u razvoju. Bez intervencije države, bez nekog od oblika finansijske represije, regulisanja i usmeravanja kreditne aktivnosti banaka, tranzicione ekonomije su bez ikakve razvojne šanse.

Nebojša Katić

nkatic.wordpress.com

_________
Napomene:

[1] Napisao sam veliki broj tekstova u kojima sam kritikovao monetarnu politiku NBS, pa se time ovde neću baviti. Neću se ovde baviti ni astronomskim kamatnim stopama u Srbiji jer sam i o tome često pisao. Samo ću konstatovati da je Srbija lider po visini kamatnih stopa koje plaćaju njeni građani i privreda. To liderstvo je nesporno i možda jedino koje se ne mora spinovati.

U ovom tekstu se nisam bavio ni defektima vezanim za način kreiranja novca u sistemu tzv. frikcionog bankarstva, a to je velika i ozbiljna globalna tema.

[2] Teorijska podloga ovakvog pristupa je objašnjena u tekstu Neliberalni koreni svetske ekonomske krize https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/.

marijadex: Prof. dr Milan Đ. Plavšić

marijadex: Prof. dr Milan Đ. Plavšić: Zahvaljujem se mom prijatelju i kolegi Prof dr Milanu Plavšiću na  izvanrednom i nadahnutom video prilogu.

Loše posledice migracije

Branko Milanović  02/02/2016 |  

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Oduvek mi se činilo da geografija određuje naš pogled na svet (mislim da se De Golu pripisuje izreka “istorija je primenjena geografija”). Kada mesec dana putujete po Evropi, prosto vam se nametne njen trenutno najveći problem: migracija. Zato mi dopustite da (opet) ukratko ukažem na neka ključna pitanja u vezi sa ovom temom. O tome opširnije raspravljam u trećem poglavlju svoje nove knjige Globalna nejednakost: novi pristup eri globalizacije / Global inequality: a new approach for the age of globalization.

Svakom ekonomisti je jasno zašto većina ekonomskih analiza (ne sve – na to ću doći kasnije) podržava migraciju. Ako komparativna prednost i podela rada išta znače, onda one važe za ceo svet, a ne samo unutar (proizvoljno) iscrtanih nacionalnih granica. Edvin Kanan je još pre sto godina dobro prorekao: “Ako se lični interes i opšte dobro prirodno podudaraju… onda se pomoću ekonomskih interesa ta podudarnost proteže i preko nacionalnih granica” (preuzeto iz Frenkelovog inauguracionog govora iz 1942. pred Južnoafričkim ekonomskim društvom; Toni Atkinson mi je skrenuo pažnju na ovaj nezasluženo zaboravljeni podatak).

Da nije tako, mogli bismo da ograničimo kretanje radne snage između regiona u istoj zemlji. Budući da ovo nikome ne pada na pamet, logičan zaključak je da isti princip slobodnog kretanja mora važiti i u međunarodnim razmerama. Drugim rečima, slobodno kretanje radne snage vodi maksimalnom poboljšanju rezultata rada. Takođe znamo da migracija povećava prihode migranata (koji su obično siromašni) i tako postaje najmoćnije sredstvo za smanjenje globalnog siromaštva, kao i za smanjenje globalne nejednakosti.

Do sada sve dobro zvuči. Ali moglo bi se tvrditi i sledeće: zar migracija ne smanjuje primanja domaćih radnika kojima su migranti konkurencija? Iako rezultati empirijskih studija pokazuju da su negativne posledice po domaće radnike na sličnim poslovima male (a postoje i domaći radnici koji imaju koristi od migracije ako je njihova obučenost komplementarna sa obučenošću migranata), to ne znači da ih uopšte nema. Ali tu se poteže argument Lanta Pričeta: on kaže da na migraciju treba primenjivati iste principe koji se primenjuju na trgovinu. Slobodnoj trgovini se ne protivimo čak ni kad ima negativne posledice po neke domaće proizvođače. Primarne posledice slobodne trgovine su pozitivne, a negativne su sekundarne i njih rešavamo davanjem kompenzacije onima koji su na gubitku (obezbeđujemo socijalnu pomoć nezaposlenima ili dopunsko osposobljavanje radnika). Iste principe treba primenjivati i na migraciju.

Tako smo, sa ekonomskog stanovišta, naizgled rešili problem migracije. Ona je korisna, a iza problema ili primedbi, ako ih ima, stoje neekonomski razlozi kao što su društvena kohezija, davanje prednosti postojećoj kulturnoj homogenosti, ksenofobija i slično. Ali izgleda da stvari nisu tako proste. Možda postoje i neke negativne posledice migracije. Ja ih vidim bar tri.

Prva je uticaj kulturne ili verske heterogenosti na formulaciju ekonomskog programa. Bil Isterli je 90-ih godina pokrenuo pravu malu proizvodnju studija u kojima se tvrdilo da su, ako postoji verska ili etnička heterogenost, ekonomski programi manje uspešni jer postaju predmet stalnog sukoba i cenkanja: dopustiću ti devalvaciju ako uspostaviš kontrolu cena. Te studije uglavnom su se odnosile na Afriku (s ciljem da se objasni njen veoma nizak rast učinka), ali nema razloga da to ne važi i za Evropu. Svoj stav Isterli zasniva na tvrdnji da se grupe nadmudruju oko projekata i programa korisnih za svoje članove, i to u uslovima u kojima je, iz verskih ili etničkih razloga, međusobno poverenje na niskom nivou. Tako će jedna grupa zagovarati devalvaciju valute ako se njeni članovi bave izvozom ili supstitucijom uvoza, a druga će se zalagati za zaštitu dobara koje njeni članovi najviše proizvode. Tačno je da ekonomske uloge manjina u Evropi nisu tako jasno podeljene kao u Africi: muslimani u Velikoj Britaniji ne daju prednost niskom ili visokom kursu funte jer nisu upućeni na određenu proizvodnju kao što su to etničke grupe koje žive u Delti u Nigeriji, koje su motivisane da traže veći udeo u prihodima od nafte. Bez obzira na to, treba imati na umu teškoće u koordinaciji programa tamo gde postoji verska ili etnička raznolikost. U budućnosti se može pojaviti ovaj problem, jer Evropa postaje sve raznolikija.

Druga negativna posledica migracije je to što kulturne razlike mogu izazvati urušavanje države blagostanja. Na to je pre 20 godina ukazao Asar Lindbek. Država blagostanja uvek je imala izrazito nacionalističke korene (to se vidi na početku njenog stvaranja u Švedskoj 30-ih godina prošlog veka) i temeljila se na homogenoj zajednici i uzajamnom pomaganju članova te zajednice. Oslanjala se na zajedničke norme ili afinitete članova. Ali ako to zajedništvo više ne postoji, otvara se mogućnost kršenja određenih normi na kojima je država blagostanja sazdana (recimo, norme da ne tražimo bolovanje kada nismo bolesni ili da ne pijemo na radnom mestu) i ona počinje da se urušava. Ako ne poštuješ iste norme kao ja i izvlačiš korist na moj račun, ja nisam zainteresovan da finansiram takvo stanje stvari. Zato je migracija velika opasnost po integritet države blagostanja u Evropi. Zato se trenutni restriktivni potezi nordijskih zemlja prema migrantima mogu opisati i kao odbrana države blagostanja, kojima ona štiti domaće stanovništvo ili, drugačije rečeno, kao nacional-socijalizam.

Treća negativna posledica tiče se lošeg uticaja migracija na zemlje iz kojih migranti potiču. O tome je pre nekoliko godina pisao Pol Kolijer u svojoj knjizi Egzodus: kako migracija menja naš svet / Exodus: How migration is changing our world. Tada mi se učinilo da je to knjiga čiji je autor prikriveni ksenofob koji se ne usuđuje da otvoreno kaže svoje mišljenje, ali onda sam prošlog leta pročitao nekoliko tekstova o posledicama velike emigracije u manjim istočnoevropskim zemljama. Te zemlje gube veliki broj lekara, medicinskih sestara i inženjera koji se sele u bogatije zemlje zapadne i severne Evrope. Viša primanja u Mađarskoj bi možda zadržala domaće lekare ili privukla lekare iz drugih delova sveta, recimo iz Nigerije. Ali ovaj pristup zanemaruje činjenicu da je potrebno mnogo vremena ne samo da se lekari obuče, nego i da signali tržišta stignu do njih.

Pol Krugman je lepo rekao: “Da istorija nije važna, prilagođavanje bi bilo trenutno”. Ekonomski modeli često zanemaruju ovu činjenicu stvarnog života. U međuvremenu, hiljade ljudi umiru zbog lošeg zdravstvenog sistema. Gubitak specijalista je veoma teško nadoknadiv u malim zemljama. Ako vaša zemlja svake godine obrazuje po deset stručnjaka za kontrolu vode i oni se presele u bogatije zemlje, uskoro neće biti nikog da kontroliše kvalitet vaše vode za piće.

Tako da treba uvažiti i ove negativne ekonomske posledice migracije. One nisu dovoljne da ponište njene pozitivne posledice, ali ne treba ih ni sasvim zanemariti.

Tekst je prvo objavljen na autorovom blogu.

Social Europe, 29.01.2016.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 02.02.2016.

Erich Fromm: Osećanje identiteta — individualnost nasuprot konformizmu gomile

 

Čovek se može definisati kao životinja koja može da kaže »ja«, koja može da bude svesna sebe kao posebnog bića. Životinja koja je u prirodi i ne prevazilazi je nije svesna sebe i nema potrebu za osećanjem identiteta.

Čovek koji je otrgnut od prirode i koji je obdaren razumom i imaginacijom oseća potrebu da stvori pojam o sebi i da kaže i oseća »ja sam ja«. Zato što on ne postoji pasivno, već živi sopstveni život, zato što je izgubio prvobitno jedinstvo sa prirodom, mora da donosi odluke, svestan je toga da su on i njegov sused dve različite osobe, mora da bude u stanju da oseća sebe kao subjekta svojih radnji. Kao i potreba za udruživanjem, ukorenjenošću i prevazilaženjem, potreba za osećanjem identiteta je isto toliko bitna i imperativna da čovek ne bi mogao da ostane zdrav kad ne bi pronašao način da je zadovolji, čovekovo osećanje identiteta razvija se u procesu izlaženja iz »prvobitnih spona« koje ga vezuju za majku i prirodu. Dete koje još oseća da je jedno sa majkom ne može da kaže »ja«, niti ima potrebe za tim. Jedino pošto je shvatilo da je spoljašnji svet nešto odvojeno i različito od njega, ono postaje svesno sebe kao odvojenog bića, i jedna od poslednjih reči koju ono nauči da upotrebljava jeste »ja« kada misli na sebe.

U razvitku ljudskog roda stepen do koga čovek postaje svestan sebe kao posebnog »ja« zavisi od toga u kolikoj je meri on izišao iz plemena, koliko se proces individualizacije razvio. Član primitivnog plemena može da izrazi svoje osećanje identiteta u formuli »ja sam mi«; on ne može još sebe da shvati kao »individuu« koja postoji odvojeno od njegove grupe. U srednjem veku individua se identifikovala sa društvenom ulogom feudalne hijerarhije. Seljak nije bio čovek koji je slučajno bio seljak, feudalac nije bio čovek koji je slučajno bio feudalac. On je bio seljak ili feudalac, i ovo osećanje njegovog nepromenljivog položaja bilo je suštinski deo njegovog osećanja identiteta. Kada je feudalni sistem srušen, ovo osećanje identiteta je poljuljano i javilo se akutno pitanje »ko sam ja?«, ili tačnije: »kako znam da sam ja ja?«. Ovo pitanje u filozofskom obliku postavio je Dekart. On je odgovorio na traženje identiteta rečima: »Sumnjam — dakle, ja mislim — dakle, ja jesam.« Ovaj odgovor stavlja celokupno težište na doživljavanje »ja« kao subjekta misaone delatnosti i propušta da uoči da se »ja« doživljava takođe u procesu osećajne i kreativne delatnosti.

Razvitak zapadne kulture išao je u pravcu stvaranja osnove za potpuno doživljavanje individualnosti. Smatralo se da će pojedinac moći da oseća »sebe« kao da je centar i aktivni subjekt svojih moći kada se oslobodi politički i ekonomski, kada se nauči da misli o sebi i kada se oslobodi autoritarnog pritiska. Ali je samo manjima postigla to doživljavanje »sebe«. Za većinu, individualizam nije bio ništa drugo nego fasada iza koje se skrivao neuspeh da se stekne individualno osećanje identiteta.

Tražene su i nađene mnoge zamene za pravo individualno osećanje identiteta. Nacija, religija, klasa i zanimanje služe da obezbede osećanje identiteta. »Ja sam Amerikanac«, »ja sam protestant«, »ja sam trgovac«, to su formule koje pomažu čoveku da doživi osećanje identiteta pošto je izgubio prvobitni identitet sa plemenom, a još nije stekao pravo individualno osećanje identiteta. Ove različite identifikacije se u savremenom društvu obično javljaju zajedno. One su u širem smislu identifikacije sa položajem i mnogo su uspešnije ako su pomešane sa ostacima feudalizma, kao što je to slučaj u evropskim zemljama. U Sjedinjenim Državama, u kojima nema mnogo feudalnih ostataka i u kojima postoji tako velika društvena pokretljivost, ove identifikacije sa položajima su prirodno manje uspešne i osećanje identiteta se sve više menja u doživljavanje konformizma.

Sve dok se ja ne razlikujem od drugih, sve dok sam kao i drugi i dok me oni priznaju kao »običnog čoveka«, mogu da osetim sebe kao »ja«. Ja sam onakav »kakvog me želite« — kao što je Pirandelo rekao u naslovu jednog svog komada. Umesto preindividualističkog identiteta sa plemenom razvija se nov identitet sa gomilom, u kome se osećanje identiteta zasniva na osećanju bezuslovnog pripadanja masi. Ne menja stvar to što se ova uniformnost i saglasnost često ne shvataju kao takve, već se skrivaju iluzijama o individualnosti.

Problem osećanja identiteta nije, kao što se to obično smatra, samo filozofski problem ili problem koji se odnosi na naš um i misao. Potreba za osećanjem identiteta proizlazi iz samih uslova ljudske egzistencije, i to je izvor najjačih težnji. Pošto ne mogu da ostanem zdrav bez osećanja svoga »ja«, moram da činim gotovo sve da bih stekao ovo osećanje. Iza ove jake strasti za položajem i saglasnošću nalazi se baš ta potreba i ona je nekad jača čak i od potrebe za fizičkim održanjem. Šta je očiglednije od činjenice da su ljudi spremni da rizikuju svoje živote, da se odriču ljubavi, da ustupaju svoju slobodu, da žrtvuju svoje misli kako bi bili jedno sa gomilom, kako bi postigli saglasnost i na taj način stekli osećanje identiteta, čak i kad je ono iluzorno.

Erich Fromm, ”Zdravo društvo”

Feljton: Bizarni sveci Srpske crkve (13)

Zašto Srpska crkva ne obriše iz kalendara svoje lažne svetitelje?

Piše: Miroslav Ćosović

Veličina slova:  

Photo: hubimg.com

Srpska crkva ogrezla je u etnofiletizmu, ponaša se kao masovni ubica kad počini prvo ubistvo, poslije mu to postane stvar navike. Kao kad se narkoman navuče na drogu, poslije joj se vraća iz ovisnosti. Kao alkoholičar koji pije neprestano danima, pređe mu u naviku i ne može toga da se otarasi. Tako i Srpska crkva ima ovisnost. Kad je već jednom proglasila pedofila, nogoseka, kasapina, prokletnika, umobolnika i slične osobe za svetitelje, nema prepreka da se i ljotićevac i dušmanin Jevreja ne proglasi za sveca. Nema prepreke ni da se okoreli zlikovac kao što je Maca Vukojičić proglasi za svetitelja, ili kvisling Joanikije Lipovac. SPC je postala ovisna o zločincima, ne može bez njih

Knjiga Miroslava Ćosovića "Bizarni sveci Srpske crkve" prodaje se u Crnoj Gori, u supermarketima i na kioscima po cijeni od 3.99 €. Osim onoga što čitate u feljtonu, u knjizi možete pročitati još mnogo toga zanimljivog - o Svetom Savi, o Nikolaju Velimiroviću, o Njegošu, o Luki Vukmanoviću, o Atanasiju Jevtiću, o Amfilohiju Radoviću, o Filaretu Mićeviću, o istoriji pravoslavne crkve na ovim prostorima... Facebook stranica knjigehttps://www.facebook.com/bizarni.sveci.srpske.crkve

Mirko Đorđević je još 2003. pričao kako je Srpska crkva 1774. obrisala iz kalendara svetih gomilu lažnih svetaca: "Što se tiče kalendara u koji se unosi svetitelj i određuje mu se dan i služba mu se služi toga dana, vladika Velimirović je dobio dva dana, međutim, u kalendaru hrišćanskom, pa i u kalendaru naše crkve, pravi je haos i to nije od danas i nije od juče. Godine 1774. naša crkva je, to je u Habzburškoj monarhiji onda bilo, izbrisala iz kalendara ravno 36 Srba svetitelja za koje se utvrdilo da ni po čemu ne ispunjavaju nijedan od ovih uslova, ali ih je još uvek ostalo dosta, primera radi svi su srednjevekovni vladari, carevi, kraljevi i arhiepiskopi po nekom automatizmu proglašeni za svece pa ćete često čuti i pročitati kad čitate crkvenu štampu jednu sintagmu koja glasi 'svetorodna loza Nemanjića'. Međutim, dovoljno da otvorite, ako nemate vremena, Ćorovića, Ruvarca, 'Istoriju srpskog naroda', izdanje Srpske književne zadruge, pristojniju istoriju za srednje škole, pa ćete videti da je u većini slučajeva među tim svetiteljima reč o oceubicama, sinoubicama, razbojnicima, pedofilima. Sveti kralj Milutin ko sve nije svet od njih. U nekim hrišćanskim crkvama kalendar je prečišćavan više puta... (136. emisija "Peščanik" radija B92, 23. V 2003)

To je isto uradila i Rimokatolička crkva 1969. godine. "Politika" je pisala: "Zajedno sa još skoro dvesta svetaca, sveti Nikola je iz verskog kalendara Rimokatoličke crkve izbačen 1969. godine dekretom pape Pavla Šestog, jer se navodno pokazalo da su svi oni 'tvorevina fikcije'. Povod za ovaj događaj bilo je otkrivanje slučaja svete Filomene u Italiji, gde su se njene relikvije čuvale u nekoliko crkava, a hagiografski opisi njenog života izlazili su na raznim jezicima. Kad je po papinom naređenju ispitan ovaj slučaj, pokazalo se da Filomena nikada nije postojala već da ju je izmislio starešina nekog samostana, sagradivši oltar za čuvanje njenih 'relikvija' i lansirajući priču o njihovim čudotvornim moćima, posle čega je dotad prazna samostanska blagajna bivala sve punija." (Svetac koji je zaradio milione, online "Politika", 21. decembar 2008. godine)

Prema tome, Srpska crkva može da ispravi svoje greške i da obriše sve svoje lažne svetitelje, te da dobro razmisli koga će ostaviti u kalendaru svetih. Možda bi trebala da ostavi Avakuma Beogradskog, kome istina nema moštiju, ali je po svemu sudeći junački postradao za vjeru, i možda ima još neko ko zaslužuje da bude među svetiteljima Srpske crkve.

ZAKLJUČAK: CRKVA KOJA USHIĆENO SLAVI ZLIKOVCE JE ZLOČINOLJUBNA CRKVA

Srpska crkva ogrezla je u etnofiletizmu, ponaša se kao masovni ubica kad počini prvo ubistvo, poslije mu to postane stvar navike. Kao kad se narkoman navuče na drogu, poslije joj se vraća iz ovisnosti. Kao alkoholičar koji pije neprestano danima, pređe mu u naviku i ne može toga da se otarasi. Tako i Srpska crkva ima ovisnost. Kad je već jednom proglasila pedofila, nogoseka, kasapina, prokletnika, umobolnika i slične osobe za svetitelje, nema prepreka da se i ljotićevac i dušmanin Jevreja ne proglasi za sveca. Nema prepreke ni da se okoreli zlikovac kao što je Maca Vukojičić proglasi za svetitelja, ili kvisling Joanikije Lipovac. SPC je postala ovisna o zločincima, ne može bez njih...

Dvadeset petog marta 1941. jugoslovenska vlada je potpisala sporazum o pristupanju Trojnom paktu, koji je, kako je ista vlada objašnjavala značio neutralnost Jugoslavije u II svjetskom ratu. Za one koji ne znaju, u II svjetskom ratu bilo je neutralnih država oko kojih je rat bjesnio svom žestinom, kao što su bile Švajcarska i Švedska, a neutralna je bila i Turska. Protiv sporazuma od 25. marta odmah je ustala SPC, patrijarh Gavrilo Dožić i Nikolaj Velimirović koji je držao vatrene govore, uzbunjivao narod i dva dana kasnije, 27. marta 1941. grupa visokih oficira vojske Kraljevine Jugoslavije izvršila je puč, zbačila vladu, a na čelu nove vlade postavila generala Dušana Simovića. Takođe, sa jednakom strašću protiv sporazuma sa silama Osovine ustali su i komunisti, koji su se zahvaljajući ovom puču kasnije dokopali vlasti, jer puč je bio povod Njemcima da napadnu Jugoslaviju, a iz rata su komunisti izašli kao pobjednici. Tako se Nikolaj Velimirović "najveći Srbin poslije Svetoga Save" našao na istom poslu huškanja na rat rame uz rame sa komunistima koje je mrzio iz dna duše. "Najveći Srbin poslije Svetog Save" je svojim huškanjem na rat sa Njemcima u smrt poveo stotine hiljada Srba.

U ratovima devedesetih jedan od glavnih zagovornika rata bila je Srpska crkva. Na sajtu Youtube postoji video zapis "SPC: Srbi i Hrvati Vjekovni neprijatelji".

U tom klipu tadašnji episkop gornjokarlovački Nikanor Bogunović drži govor, iza njega stoje većinom lica u uniformama. Pominje njemačke političare Kola i Genšera, pa snažnim tonom, sa izraženom mržnjom na licu kaže: "Ko je taj mirotvorac koji miri Srbe i Hrvate, te vjekovne neprijatelje?"

To je episkop Srpske crkve! Svi poltičari pa i generali se u ratu bar deklarativno zalažu za mir, ali episkop SPC otvoreno traži da se dalje ratuje, da se ne prekida sa ratovanjem! Nikanor Bogunović je sada episkop Banatski.

Kao što sam pokazao i danas Amfilohije Radović, najvažniji episkop u SPC i najavljuje i prijeti ratom, iako je opšta atmosfera na Iliriku da je narod jako umoran od ratova. Ako je narod umoran od ratova, Srpska crkva nije!

Istoričari bi trebali da provjere da li se desio ijedan rat Srba na Iliriku u posljednja dva vijeka, koji Srpska crkva nije zdušno podržala? Mislim da bi rezultati tog istraživanja bili zanimljivi.

(Kraj feljtona)

RELIGIJA, FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM U BiH

Prilog fenomenologiji (z)vjerskog cinizma SPC

Zagreb, 1-2 10. 2005.
dr Esad Bajtal

---

Uprkos kontraverznog lika fašizma (njegove pojavno-fenomenološke raznolikosti i mnoštva definitornih odredbi)¹, govorit ću s aspekta fašizma kao «filozofije političkog monizma»; dakle onog fašizma koji, povijesno-kontekstualno (i od prilike do prilike), svoje životne i praktične nazore izvodi iz jednog jedinog, u datom trenutku operativno najefikasnijeg principa. 

U okviru naznačene teme, principijelno fašističkim ćemo smatrati svaki govor ili akciju isključivosti, neovisno o tome da li oni svoj monistički oslonac nalaze u religiji, naciji, rasi, boji kože, ili bilo kojoj drugoj ideologiji socijalno pogubne jednostranosti – koja ne priznaje Drugog i Druge.

Biblijska slika Svijeta počinje iskazom: Na početku bijaše Riječ.

Ako se ikad pojavi neka fašistička «biblija» početak stvaranja svog svijeta ona će, vjerovatno, početi riječima: Na početku bijaše Knjiga.

Šta hoću da kažem?

Neposredno po dolasku na vlast 1933. (30. januara Hitler dobija mandat da oformi vladu, a već 23. marta, ustavnom dvotrećinskom većinom Rajhstaga, za šta je glasao iKatolički centar, on sva ovlašćenja preuzima u svoje ruke), Führer reorganizuje cjelokupno uređenje zemlje i kreće u konkretnu akciju fašizacije kompletnog društva. Pored ostalog, prisilio je različite države Njemačke da izaberu isključivo «nacionalne» vlade. (BiH, danas, upravljaju upravo tri takve nacionalne garniture).

Već 10. maja Hitlerov nacistički režim na berlinskom Opernplatzu, teatralno-javno spaljuje 20.000 knjiga koje su selektivno pokupljene iz gradskih knjižara i biblioteka. Riječ je o knjigama koje Hitlerova propaganda kvalificira kao one koje «nijedan pristojan Nijemac ne bi smio pročitati». Gorjeli su: Franz Kafka, Sigmund Freud, Jack London, Ernest Hemingway, Erich Maria Remarque, Thomas Mann; gorjeli su: Max Brod, Albert Einstein, Sinclair Lewis... Ukupno 526 autora što je svojevrsni fašistički index librorum prohibitorum.


Eto prve očigledne veze fašizma i religije.
A da fašizam ne bira religiju, i da nema religije otporne na fašizam, pokazuju i žalosni primjeri našeg vremena. U Avganistanu, 2001. godine, Talibani spaljuju sve budističke knjige i topovima ruše Buddhine spomenike; iste godine kašmirski separatisti spaljuju sve primjerke Kur'ana; a 2004. godine u jednoj američkoj crkvi spaljuju se knjige o Harry Potteru. I konačno, bh predstava fašističkog liberpiromanstva: u noći 25-26 avgusta 1992. u Sarajevu, Miloševićevi i Karadžićevi nacisti spalili su ne samo knjige, nego i kompletnu zgradu Vijećnice, tj. Nacionalne i univerzitetske bilioteke Bosne i Hercegovine.

Spaljeno je preko milion knjiga i na hiljade autora.
Bio je to početak rata protiv čovjeka, historije, civilizacije i kulture. Gledali smo demonstraciju fašizma direktno podupiranog od Srpske pravoslavne crkve (SPC). Crkve čiji poglavar, patrijarh Pavle, još 1991. godine u svom pismu lordu Karingtonu otvoreno tvrdi kako Srbi ne mogu ni s kim da žive, i da, «tu strašnu istinu treba da shvate i svi dosadašnji Jugosloveni i civilizovana Evropa»² (M. Tomanić, 72)

Upravo, to isto, tvrdnjom da Nijemci ne mogu da žive sa Jevrejima, Slovenima, Ciganima... govore svojevremeno Adolf Hitler i njegovi nacisti. Svoj dolazak iz Beča u Njemačku 1913.g. Hitler pravda upravo neskrivenim gađenjem življenja sa Drugima. On javno izjavljuje: «Gadila mi se ta mješavina Čeha, Poljaka, Mađara, Rusina, Srba, Hrvata i Jevreja».

Džemaludin Latić, profesor islamske teologije u Sarajevu, svoje gađenje spram drugih izraziće svojom čuvenom postratnom medijskom izjavom o tome kako je njemu bliži svaki Iranac iz Teherana nego Hrvat iz haustora.

Sve su to primjeri religijskog na(r)cizma, religijske isključivosti i apsolutizacije vlastite religije. Religije koja svojom otvorenom politizacijom, i izlaskom iz crkve na ulicu, prestaje biti ono što jeste: «ideja o svijetu», a postaje «tehnika vladanja svijetom». Tu ideju religiozne tehnike vladanja svijetom najbolje izražava Alija Izetbegović u svojoj knjižici «Islamska deklaracija» kad nostalgično konstatira:

«Turska kao islamska zemlja vladala je svijetom. Turska kao europski plagijat predstavlja trećerazrednu zemlju kakvih ima još stotine na svijetu». («Islamska deklaracija», Sarajevo, 1990. str. 4)

Time on ističe pragmatičku ekskluzivnost politike zasnovane na islamu, implicite se pitajući: zašto biti među onima kojih ima na stotine? Zašto biti jednak, ako se pomoću vjere može «vladati svijetom»? Tako shvaćeno, vjerovanje postaje norma, zakon i obaveza. Sličnu logiku srećemo u kršćanskom načelu: «Nema spasa izvan Crkve». Prevedeno na islamski diskurs Alije Izetbegovića, tako postulirano načelo «spasa» ostaje u sferi porazne isključivosti (samo) jednog puta i (samo) jednog cilja:
«...društvo se može popravljati samo u ime Boga... i mi trebamo ići tim jedinim putem koji sigurno vodi do cilja» (str. 21).


Preciznije:«Islam jasno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području. Nema, dakle, laičkog principa, a država treba da bude i da podržava moralne koncepte religije». (str. 22)


Ili: «U perspektivi se vidi samo jedan izlaz: stvaranje i okupljanje nove inteligencije koja islamski misli i osjeća. Ova bi inteligencija istaknula zastavu islamskog poretka i zajedno s muslimanskim masama krenula u akciju za njegovo ostvarenje». (str. 18)


A šta to ostvarenje «islamskog poretka», konkretno znači? 
Po Izetbegoviću, to znači «...stvaranje velike islamske federacije od Maroka do Indonezije, od tropske Afrike do centralne Azije» (str. 46).

(Ako ovaj Izetbegovićev panislamistički poklič dekodiramo u ključu velikosrpske ideologije s kraja XX stoljeća, onda dobijamo dobro poznati politikantsko-ludistički i ratnohuškački slogan: «Srbija do Tokija», od kojeg se zvanični Beograd još ni do danas nije nikad ogradio).

U tome Izetbegović nalazi «jedinstvo vjere i politike» kao ključni princip «islamskog poretka», iz koga (principa), kako sam kaže, izvlači svoj «prvi i najvažniji zaključak...», «zaključak o nespojivosti islama i neislamskih sistema». A zatim jezikom i logikom fašističke isključivosti programski precizno konstatira:
«Nema mira ni koegzistencije između 'islamske vjere' i neislamskih društvenih i političkih institucija». (str. 22)

Eto Izetbegovićeve islamske verzije patrijarh-Pavlove pravoslavne priče o nemogućnosti zajedničkog življenja (Srba) sa Drugima. A ako Srbi ne mogu živjeti sa drugima, onda, logički, mogu i moraju živjeti samo – sami sa sobom. Veliki Vožd, Slobodan Milošević, upravo tom nacistički isključivom pavlovljevskom logikom dolazi do hitlerovske političke platforme izražene ratnohuškačkim sloganom «Svi Srbi u jednoj državi», koja bi, po Šešelju, obuhvatala «sve srpske zemlje», onako kako to, precizno taksativno, slijedi:srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju, srpski zapadni Srem i srpsku Baranju. (M.Tomanić, str. 78).

Baš kao što Hitlerova «Velika Njemačka» «sve narode germanskog 'porijekla' treba da smjesti unutar istih granica», što bi (po planu G. Federa, iz 1927.), šešeljevski jasno obuhvatilo:
Šlezvig u Danskoj, Poznanj i Gornju Šleziju u Poljskoj, Sudet u Čehoslovačkoj, Južni Tirol u Italiji, i Alzas i Lorenu u Francuskoj. 

Na tom važnom poslu nasilnog i krvavog prisajedinjenja «svih srpskih zemalja» u jednu (Veliku Srbiju), združeno i predano rade svih ratnih godina oficijelna srpska politika i SPC. U knjizi «Srpska pravoslavna crkva u ratu i ratovi u njoj» (Beograd, 2001.), Milorad Tomanić o tome piše:


Tokom 90-tih, političke 'konkretnosti' bile su stvar i Crkve, a ne samo političara. Crkva je određivala i granice nove srpske države, i sa kojim narodima Srbi više ne mogu zajedno da žive... Crkva je objašnjavala kako u ostvarenju tih ciljeva treba koristiti i oružje.


Crkva i oružje?!?! 
«Naivno» pitanje ovdje glasi: čemu oružje ako smo «svi mi djeca Božija». Ali, evo, nimalo naivnog i odrečnog odgovora vladike raško-prizrenskog, Artemija. U beogradskoj «Borbi» od 21. maja 1994. vladika Artemije, ciljano sofistički obrazlaže kako je tvrdnja o ljudima kao «deci Božijoj», sa pravoslavne tačke gledišta neodrživa, i da je svako izjednačavanje ljudi pred Bogom za pravoslavlje neprihvatljivo, tj. da svi oni koji to čine,
«dovode pravoslavne Srbe u opasnost da uzgube osjećaj razlikovanja Istine od laži, prave i lažne vere».


Čudno, ali ne i originalno. 
Naime, vladika Artemije tu mizerno slijedi fašističku logiku još mizernijeg vladike Nikolaja Velimirovića, iz njegove davne božićne poslanice (1950.) godine, u kojoj Velimirović zagovara otvoreno, i ljudski porazno, razlikovanje između hrišćana i nehrišćana.


Velimirović piše: 
«Ja ispravljam svoje sveštenike kad govore narodu: 'Bog je otac sviju ljudi'. Nije tako. Bog je tvorac sviju ljudi. A Bog je otac samo onih ljudi koji veruju u Sina Božijeg i u sinovstvo. Koji se god odriče Sina, taj ni Oca nema».

Dakle, zaključuje Nikolaj Velimirović,
«ova razlika između hrišćana i nehrišćana, između rođenih i stvorenih, mora se naročito isticati u naše vreme, vreme vulgarne propagande da su sve vere jednake». 

Eto, tu prepoznajemo ishodište one vjerske isključivosti, netrpeljivosti i mržnje koja će se 1992. godine svom silinom sručiti na BiH i njene građane. Artikulirane kao politički program SDS-a, Velimirovićeva «nejednakost vera» i Patrijarhova «nemogućnost zajedničkog življenja», poprimaju u Bosni i Hercegovini ne samo kôd doktrinarno jasno definirane ideologije, nego i praktični smisao fašistički konkretno operacionalizirane ratne akcije uništavanja Drugih.

Naime, na jednom od ratnih pregovora sa Karadžićevim Srbima, na sarajevskom aerodromu Butmir, pregovarač Vlade tadašnje R BiH, pita Momčila Krajišnika (tadašnjeg predsjednika paljanske skupštine, danas haaškog uznika): «Dokle ćete ubijati civile u Sarajevu»? Krajišnik mu kratko i pavlovski vrlo precizno odgovara: «Sve (dotle) dok ne prestanete željeti živjeti sa nama»!³

Doslovno religijski background tog fašističkog odgovora da se, precizno i dodatno, dešifrirati i iz jedne krajnje crkveno-poltronski intonirane izjave predratnog ateiste Radovana Karadžića, ratnog predsjednika Republike Srpske, koji (negdje početkom 1994.), na pitanje o uzajamnim odnosima SPC-a, SDS-a, i srpske ratne politike u BiH, kaže:

«Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta» (M.Tomanić, 119).


Tako govore Karadžić i Krajišnik! 
Ali, ko su oni?

Ko su, zapravo, Radovan Karadžić i Momčilo Krajišnik?
Bolji poznavaoci predratnih bh prilika znaju da su se Krajišnik i Karadžić (najistaknutije bh figure velikosrpskog ratnog projekta), našli u zatvoru gdje su, kao obični kriminalci i lopovi, ležali zbog nekih kriminalnih finansijskih mahinacija. Ali, otkud kriminalci i ubojice zajedno s Crkvom na istom političkom poslu? Kao objašnjenje za bolje razumijevanje te (prividno paradoksalne), veze Crkve, kriminala i zločina, može nam poslužiti jedan lucidni uvid sociologa Lea Kupera (Leo Cooper) koji kaže:

«Izvršiocima genocida potrebna je neka ideologija kako bi dali legitimitet svome ponašanju, jer bi se bez nje morali i sami i međusobno vidjeti onakvima kakvi u stvari jesu – obični lopovi i ubice»⁴ 

Eto, zašto je Karadžiću, Krajišniku i SDS-u trebala Crkva.

Ali, ključno pitanje ovdje je – zašto su oni trebali Crkvi?


Evo, zašto!
Ako se, tragom povijesnog sjećanja vratimo u davno peto stoljeće, u godinu 451.; godinu održavanja IV vaseljenskog sabora u Halkidonu, onda nailazimo na jednu bitnu odluku Sabora: odluku da «granice Crkve teku granicama države». Dakle, logikom te saborske odluke, sa novim zamišljenim granicama (granicama združene Velike Srbije u čiji sastav bi ušle «sve srpske zemlje»), SPC bi bila na velikom teritorijalnom dobitku. A da taj (pri)zemno-politikantski geometrizam SPC ne ostane samo teorijski san, pobrinulo se kolektivno sjećanje Crkve. Ono, povijesno gledano, iza sebe, u svom pragmatsko-egiostičkom file-u, već poznaje (i čuva) stvarnost političke zbilje u okviru koje država srednjovjekovne Srbije (Srbije Nemanjića), inaugurira praksu Dara i poslušnički simptomatične darežljivosti spram Crkve.

Konkretno, država Nemanjića je ta koja, u svoje vrijeme, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao svom odanom savezniku, jednom službenom Hrisovuljom elegantno i velikodušno daruje čitav srpski narod.


Šta je Hrisovulja?
Hrisovulja je darovni dokument,⁵ tj. naziv darovne povelje kojom vladar feudalne Srbije velikodušno daruje Crkvu ne samo zemljišnim posjedima, nego, i svim selima i stanovnicima koji na tim posjedima žive. Sad konačno razumijemo: Hic et nunc, kontinuirana ratna podrška Srpske Pravoslavne Crkve ekspanzionističko genocidnoj politici SDS-a, vrsta je apriornog uzdarja na Dar koji je SPC hrisovuljski realno očekivala i konačno dobila u vidu Republike Srpske. Upravo zato Mirko Đorđević (najbolji poznavalac SPC na prostorima bivše YU), o Republici Srpskoj razmišlja kao o do sada


"jedino poznatom primeru pretakanja klerikalnog diskursa i klerikalne ideologije u praktičan politički čin uspostavljanja 'teodulije', tj. vlasti kao služenja Bogu».
(M. Đorđević, "Znaci vremena", Beograd, 1998. str. 54).⁶


U nastavku, a na tragu saborske halkidonske logike dara (na koju se i sam kritičko-objašnjavalački poziva), M. Đorđević govori o
neverovatnoj stvarnosti uspostavljanja jedine danas postojeće crkveno/državne 'simfonije' ⁷ u Evropi Republike Srpske (...) koja je (ustavom) ozvaničena pravoslavna država, sa obavezujućom državnom religijom, obaveznom veronaukom i sa najverovatnije najvećim brojem crvenih datuma u kalendaru: samo u januaru, zbog raznih crkveno-državnih (ili obrnuto) svetkovina, 17 dana je neradno! No, nije li time (pita Đorđević), samo ovaploćena srednjovekovna ideja 'Oca Nacije', izrečena gotovo uzgredno 1992. godine, sa funkcija predsednika Jugoslavije: «Ujedinimo Crkvu i državu u brizi za srpski narod».

Otuda onaj beskompromisni, fašističko-zločinački radikalizam u stvaranju srpskih, etnički čistih teritorija: sve što nije srpsko, tj. pravoslavno, moralo je nestati sa kleronacionalno zacrtanih (RS u BiH; tj.RSK u Hrvatskoj) prostora. Prisjetimo se za ovu priliku zlokobnih sudbina stanovnika Srebrenice i/li Vukovara.

I ne samo njih.

U Bijeljini 1992. svi muškarci zatečeni na ulici, prisilnim skidanjem hlača i gaća, prolazili su povijesno najprizemniju i planetarno najmizerniju provjeru klero-nacionalne «ispravnosti». Svi oni koji su biliobrezani, kao klero-nacionalno nepodobni građani buduće RS, završavali su na stratištu. Nisu li time patrijarh Pavle, vladika Velimirović, vladika Artemije i Radovan Karadžić, još jednom (i, indirektno) raspeli Isusa Krista, počinivši time njegovo drugo, metafizičko raspeće? Konačno, suočeni s tom vrstom (z)vjerskog cinizma i primitivizma nemoguće je glasno i javno ne upitati: kako bi, i sam Isus Krist,koji je također bio obrezan (!), metodom arkanovske (resp. SPC) provjere vjerske podobnosti, prošao u Bijeljini ratne 1992. godine???


To je samo dio priče o religiji i fašizmu u BiH.

A šta je sa antifašizmom u BiH?
Biću kratak: nema ga. Ima antifašista, nema antifašizma. Preciznije, organizirani antifašizam nema snage jer nema aktivnu podršku države BiH. Zapravo, kako reče književnik (i predsjednik SUBNOARA)^*Jure Galić, antifašisti su u BiH krajnje marginalizirani i «izjednačeni sa ribolovcima i ptičarima».

Ipak, navešću dva mala, ali principijelno i indikativno vrlo važna individualna primjera antifašizma. Jedan ratni, drugi poratni. Primjeri dolaze sa dvije različite nacionalne strane:


Primjer prvi:
Selim Bešlagić, usred rata, kao gradonačelnik Tuzle (dok Srbi nemilice ruše džamije i katoličke crkve), investira cca 5-7 hiljada DM u popravku gradske parvoslavne crkve, koju su granatiranjem s brdâ oštetili Karadžićevi i Mladićevi artiljerci.


Primjer drugi:
U Vitezu, gradu vrlo loše ratne reputacije (zločin u Ahmićima), posluje čuvena trgovačka firma FIS VITEZ, vlasništvo katolika Pere Gudelja. U prizemlju poslovne zgrade te firme, na najprometnijem mjestu, postavljeno je, (paralelno sa staklenim zvonom Crvenog križa) i stakleno zvono za dobrovoljne priloge neke Merhametove, dakle muslimanske Narodne kuhinje. Volio bih vidjeti, nešto slično i u druge dvije konfesionalno-nacionalne sredine. Recimo u Foči ili Zavidovićima. Nažalost, nisam siguran da će to biti uskoro, baš kao što se ni Bešlagićev pacifističko-benevolentni primjer, čak ni dest godina poslije rata, nigdje (na drugim dvjema stranama) nije ponovio. Tek kad se to dogodi tada ću vjerovati da je BiH na čvrstom antifašističkom putu.

A kad će se to desiti?
Onda kada današnje medijski i politički napadno samoopravdavajuće racionalizacije budu zamijenjene katarzički-samokritičkom spoznajom i priznanjem civilizacijskog primitivizma i neljudskosti vlastititog držanja svih (a naročito onih koji su sve planirali i počeli), u nedavnoj ratnoj prošlosti.

Za podsjećanje, evo te prošlosti u poetski upečatljivoj izvedbi jednog beogradskog pjesnika⁸ koji nam (bez obzira da li pjesmu, u svojoj čitalačkoj slobodi, čitamo «unaprijed», kao poetsku imaginaciju predosjećanja kobne bh budućnosti, ili «unazad», kao deskript «već viđenog»), prenosi užasnu ispovijest zacrtanog putešestvija neke obijesno-razularene armade, koja, sama o sebi (tj. o svom neshvatljivo zločestom i šokantno prepoznatljivom činodejstviju), ponosno,⁹ kazuje sljedeće:

Orjentisali smo se prema zvezdama
vodile nas trube i ključevi tamnica
osluškivali savete onih ispod zemlje
nismo se zaustavljali
...
imali smo zadatak da nas po zlu zapamte
narodi koje posetimo

I tako, baš «po zadatku», planski rušeći gradove i sijući zlo nad nedužnim ženama i djecom Drugih, ovi revnosni bojovnici konačno naiđu na nekog Svog, tj. kako sami kažu, na nekoga na «kome se videlo da je naš čovek».

Pa, ipak, ništa ne prepuštajući slučaju, podvrgnuli su ga rigoroznoj provjeri (provjera kao paradigma ratovanja koje svoj raison d'être nalazi u «etničkom čišćenju», što je politikantski evropski eufemizam za stvarni genocid počinjen u BiH):

Da ga proverimo
našli smo dete sa jagnjetom u naručju
zubima ih je oboje zaklao
stekao je naše puno poverenje

Imali smo jednog osetljivog mladića
bez prestanka je plakao
postepeno smo ga čeličili
stvarali od njega čoveka
Sve zadatke je izvršavao
kao najbolji među nama
ali kad je svešteniku jezik čupao
urlikao je on a ne sveštenikDavali smo mu lakše zadatke
da strelja đake u školskim dvorištima
ni to ga nije ispunjavalo radošću
oduzeli smo mu činove i ispljuvali ga Naiđosmo na groblje zabačeno
u grobove ubacismo bombe sa suzavcem
mrtvaci su iz grobova iskakali
mi smo ih ponovo ubijali

Međutim, uprkos svim užasnim zlodjelima koje je počinila, ova čudna armada, sama sebe (baš kao i Milošević u Haagu), i dalje vidi na putu «uzvišenih ciljeva», i «čiste misli». Pa, čak, i na «putu Gospodnjem», trivijalno pravdajući svoje bezočne zločine tobožnjom nedostojnošću samih žrtava.

Za nama nerazuman lelek nedostojnih
ispred nas ciljevi uzvišeni
iznad Zver koja nas vodi
putevima Gospodnjim
...
I još smo dugo putovali
iza nas lelek i štakori
ispred nas čista misao
i poruka narodima

Međutim, mimo svih planova i bezbroj jeftino racionalizirajućih samopravdanja u službi freudovski racionalizirane «čiste misli», dogodilo im se (kako pjesnik kaže: «nepredviđeno»), nešto sasvim drugo. U nekim, psihijatrijski govoreći, «lucida intervala^*» vlastitog kolektivnog ludila, na svojim zločinačkim licima, nevoljno i sasvim iznedada, u magnovenju samosvještenja («ugledasmo u bistroj vodi naša lica»), dokučili su sav ponor ideologizirane zlovolje na čijem dnu su se prepoznali. Vidno potreseni žestinom svirepe bezdušnosti koju su, mesijanski, ponosno prakticirali svih tih godina, «briznuli su u plač»:

Nepredviđeno zađosmo u neka brda
u brdima naiđosmo na bistru vodu
ugledasmo u bistroj vodi naša lica
i iznenada briznusmo u plač.

Sve dok se to ne desi, sve dok tri (istina, različito) fašizirane¹⁰ bh religije u «bistroj vodi» naglo probuđene svijesti i savjesti, konačno ne prepoznaju svoj ratni zao lik, i sve dok, pogođene istinom te porazne samospoznaje (pred kojom nema skrivanja), ne briznu u katarzični plač javnog samopokajanja – nema i neće biti istinskog antifašizma u BiH.

Ima li nade?
Ima!

Jer, vječito rovita i oduvijek napadana Bosna (resp. BiH), valja to jasno (i ne bez izvjesne doze ponosa), kazati, ima svoju dugu – antifašističku tradiciju, koja nam dolazi još iz davnog XVIII stoljeća, dirljivo-lapidarno iskazana kroz univerzalno-ljudskom saosjećajnošću nadahnutu molitvu sarajevskog ljetopisca – Mula Mustafe Bašeskije^**:

Daj, spasi Bože i onog koji bježi, i onog koji tjera!

Nažalost, iako se danas u BiH svi glasno, a neki, čisto programski, čak i preglasno (kako bi domaćoj i svjetskoj javnosti pokazali da su ono što nisu), pozivaju na demokratiju i toleranciju, baš niko, vjerski uzorno tolerantnog Bašeskiju – ni da spomene. Umjesto toga, iz mukle šutnje i licemjerja bh kleronacionalnog trojstva, vrištećim glasom apokalipse progovara nam ona gorka istina Andrićeve melanholične rezignacije, po kojoj,

U zemlji mržnje, najviše mrze onoga koji ne (umije da) mrzi.

U toj ljudski poraznoj šutnji, čak i zabilježena misao Bašeskijine istinski vjerske nade i oprosta, pada u onaj kobni zaborav protiv koga se upravo vlastitim zapisivanjem toliko, i uporno – borio («sve što se zabilježi ostaje, a sve što se pamti nestaje»).¹¹


Sažetak

Tekst polazi od odredbe fašizma kao «filozofije političkog monizma» koja svoje nazore izvodi iz jednog jedinog, za političke svrhe, operativno najefikasnijeg principa. U tom smislu, tekst smatra fašističkim svaki govor ili akciju isključivosti, neovisno o tome da li oni svoj oslonac nalaze u religiji, naciji, rasi, boji kože, ili bilo kojoj drugoj ideologiji socijalno pogubne jednostranosti koja ne priznaje Drugog i Drugačije. Obzirom na odnos religije i fašizma, povijesno iskustvo pokazuje da je svaki fašizam religiozan: niti ima religije otporne na fašizam, niti fašizam bira religiju. Na bh prostorima proces fašizacije najdublje je prodro u tkivo Srpske pravoslavne crkve (SPC). Izdaja Vjere u korist politizacije religije nije mimoišla ni druge dvije vjerske zajednice BiH. Konačno, antifašizma u BiH ima i svoju povijesnu i vjersko-doktrinarnu tradiciju, ali, u ovom trenutku nema praktičnu moć ni snagu neophodnu za demokratizaciju i ozdravljenje društva.

---

1 «Fašizam ima zagonetno lice zato što se u njemu pojavljuju najoprečniji sadržaji. On proklamira autoritarnost, a organizira pobunu. On se bori protiv suvremene demokracije, a s druge strane ne vjeruje u obnovu bilo koje vladavine iz prošlosti. On, čini se, nastupa kao talionica jake države, a koristi sredstva koja najviše doprinose njenom rastakanju, kao kakva destruktivna frakcija ili tajno društvo. Na koji god način da priđemo fašizmu, nalazimo da je on istodobno jedna stvar i njena suprotnost, on je i A i ne-A...». (José Ortega y Gaset:Sobre el Fascizmo, 1927.)2 Pavlov izraz «dosadašnji Jugosloveni», govori da već te 1991.g. za patrijarha Pavla nema više ni Jugoslovena ni Jugoslavije. Dakle, Jugoslavija je nestala prije nego su je (tobože) srušili oni koji su oficijelno srpski optuženi za njeno rušenje. A povijesna istina je da su Jugoslaviju (u ime Velike Srbije) stvarno rušili i srušili oni koji su je, tobože, branili: Slobodan Milošević, patrijarh Pavle i njihovi istomišljenici iz SPC, SANU i Francuske 7. O tome najbolje svjedoči ratno i poratno srbiziranje toponima po BiH: Srbinje (Foča), Srpsko Sarajevo; Srpsko Orašje, Srpska Ilidža, Srpsko Goražde, Srpski Brod, itd.;ukupno 12-13 tako prefiksiranih toponima. Gdje je tu Jugoslavija? A gdje tek u grafitima tipa: «Ovo je Srbija», pisanim širom BiH, pa čak, i na jednoj pošti usred Sarajeva na koji će, ne dajući se zbuniti glupošću, neki sarajevski srednjoškolac, vispreno i doslovno činjenički otpisati: «Ovo je pošta, budalo».3 A. Tanović: Egzistencija u opsadi, Sarajevo, 2000. str. 774 M. Tomanić, cit.dj. str. 65 Hrisòvulja, prema grčkom pridjevu χρύσειος, danas u naučnim knjigama – isprava, ili «zlatna bula», prema srgr. (biz.) χρυσόολλον. Značenjski i auditivno, izraz hrisovulja u sazvučju je sa našim volja, povelja.6 www.komunikacija.org.yu./komunikacija/casopisi/sociologija/XLI_2/d004/document 7 Još na saboru u Halkidonu ustanovljena je doktrina 'simfonije' iliti srastanja Crkve i države, koja se održava, eto, još i danas. U BiH, to anahrono srastanje se, istina u različitoj mjeri, sasvim jasno vidi na sve tri «konstitutivne» strane. Isto vrijedi i za prostore bivše YU.* SUBNOAR, je novi naziv (Savez udruženja boraca narodnooslobodilačkog antifašističkog rata), kojim se bivši SUBNOR federalnog dijela BiH želi nominalno jasno antifašistički distancirati od današnjeg nacinalističko-profašističkog SUBNOR-a RS-a koji podržava aktualni srpski politički trend zvaničnog i zakonskog izjednačavanja četnika i partizana, tj. fašista i antifašista.8 Branislav Petrović: O prokleta da si ulico Rige od Fere; Prosveta, Beograd, 1971. (drugo izdanje), str. 99-102.9 Ova poduža pjesma ima ukupno 32 strofe, a ovdje su, gornjim redoslijedom, korištene: prva.; treći i četvrti stih devete; zatim, petnaesta, šesnaesta, sedamnaesta, osamnaesta, devetnaesta, te, tridestprva i tridestdruga strofa.* Lat. lucidus, jasan, bistar; inter-, između; vallum, palisada, slobodan prostor između dva utvrđenja. Dakle, «lucida intervala» su svijetli trenuci, kratkotrajna normalna psihička stanja u toku duševnog poremećaja i bolesti, tj. više ili manje potpun ili manje-više dug period povlačenja mentalne bolesti.10 Čast časnim pojedincima u okviru svake od tri bh konfesije, koji su, univerzalno ljudski se izdižući iznad inercije kleronacionalne i pseudopatriotske retorike i patetike, činili sve što su, i koliko su mogli, da, makar malo, otupe zlokobnu oštricu ratnog besmisla, preuzimajući time na sebe rizik orkestriranih javnih objeda koje su dolazile kako iz oficijelnih tako i iz mahalaško-privatnih krugova njihovih vjerskih zajednica. Na taj način oni su, birajući između Boga i Crkve, hrabro, i vjerski dosljedno, izabrali – Boga.*^* Mula Mustafa Bašeskija-Ševki (1731/2-1809), kazaz (svilar) po zanatu, ali se nije bavio tim poslom, nego je produžujući naukovanje u nekoj od sarajevskih medresa, 1757. postavljen za sibjan-mualima u mektebu kod Ferhadija džamije. Dvije godine poslije prima se dužnosti imama i hatiba Buzadži hadži-Hasanove džamije. Ali, to ga nije zadovoljilo, pa 1763. napušta mualimsku službu i postaje narodni pisar (katibi-am). Godine 1756., dakle u 25. godini života, počinje da vodi Ljetopis i bilježi događaje ponukan faktom nesigurnosti ljudske memorije, o čemu sam kaže: «Ovdje ću bilježiti datume nekih događaja koji se zbiše u gradu Sarajevu i Bosanskom ajaletu, jer sve što se zabilježi ostaje, a sve što se pamti nestaje».11 M.M. Bašeskija: Ljetopis, Sarajevo, 1987. str. 7

13.12.2005.