Pred sam skup u Davosu saznali smo od NVO OXFAM da 1% najbogatijih ima veću imovinu nego preostalih 99% zajedno, te da bi 62 najbogatija, čija imovina je jednaka imovini polovine najsiromašnijih u svetu, mogli stati u autobus, a pre pet godina za to je bio potreban džambo-džet. Imovina najsiromašnije polovine čovečanstva od 2010. je smanjena za hiljadu milijardi dolara, odnosno za 41%, dok je imovina famozne 62 osobe, gde je i devet žena, porasla za više od 500 milijardi dolara na 1760 milijardi dolara. Najsiromašnija polovina čovečanstva je od početka 21. veka dobila manje od 1% ukupnog povećanja svetskog bogarstva, dok je 1% najbogatijih došao do čak polovinu ukupnog povećanja. Oksfam poziva da se okonča “doba poreskih rajeva (gde se ulaganje kompanija učetvorostručilo od 2000), koji zemlje u razvoju koštaju najmanje 100 milijardi dolara.[1]
Ipak, neki pomaci su napravljeni; u poslednje dve decenije na globalnom nivou ostvaren je znatan napredak u pristupu zdravstvu i obrazovanju i borbi protiv siromaštva. Udeo najsiromašnijih u zemljama u razvoju je gotovo prepolovljen (oko milijardu ljudi se spasilo ekstremnog siromaštva). I pored ovoga, prihodi i bogatstvo širom sveta su veoma neravnomerno raspodeljeni, odnosno nejednakost je sve veća, jer npr. više od polovine prihoda koji je ostvaren između 1988. i 2008, otpada na 5% najbogatijeg stanovništa, dok skoro ništa od tih prihoda ne dobija desetina najsiromašnijeg stanovništva. Globalno bogatstvo se procenjuje na 48 500 dolara po punoletnom stanovniku (kojih je u svetu 4.6 milijardi), ali na oko 69% odraslih u kategoriji sa najnižim prihodima otpada samo 3% svetskog bogatstva. Nejednakosti su se povećale u proteklih 20 godina, te na 8% svetskog stanovništa otpada čak 82% globalnog bogatstva. Slična trendovi su i kod tranzicionih zemalja, gde spada i Srbija.
Ako uzmemo Gini koeficijent (kojime se najčešće meri nejednakost, koji praktično ima vrednosti između 20 i 65, a gde veći nivo pokazuje neravnomerniju raspodelu dohotka) naša zemlja je posle srednjeg nivoa nejednakosti u okviru regiona jugoistočne Evrope, dopšla u nezavidniju poziciju poslednjih godina. Naime, kretanje tog indeksa ukazuje na stagnantan nivo nejednakosti u Srbiji od 2002 do 2005 (oko 33); potom je usledio znatan pad zaključno sa krajem 2008 (na 28,2), potom povećanje na 29,7 (2010)[2]. Kako pokazuju podaci The World Factbook CIA, narednih godina beležili smo znatan rast, na 38,7 (2014). Po istom izvoru, Srbija stoji lošije od većine zemalja regiona i Evrope. Npr. prosek Gini koefijenta za EU je 30,6 (2012), za Makedoniju 43,6 (2013), za Bugarsku 35,4 (2012), za Hrvatsku 32 (2010), za Grčku 34,4 (2013), za Tursku 40,2 (2010), dok su Rumunija, Slovenija ili centralno evropske države zemlje sa znatno manjom dohodovnom nejednakošću. Ako nam je za utehu, ‘jednakiji’ smo od zemalja kao što je: Gruzija koji ima Gini indeks 46 (2011), Haiti 59,2 (2011), Brazil 51,9 (2012), Rusija 42 (2012), Kina 46,9 (2014), SAD 45 (2007), Urugvaj 45,3 (2009), Mikronezija 61,1 (2013), Južna Afrika 62,5 (2013) i većine drugih neevropskih država.[3]
Ipak, primenom OECD skale ekvivalencije dohodovna nejednakost u Srbiji je znatno manja i stabilna u periodu 2008-2012 (oko 30). Isto istraživanje je potvrdilo poznatu ekonomsku zakonitost da se tokom kriznih perioda nejednakosti smanjuju. [4] Ovde treba dodati da se Gini koeficijent zasniva na službenim podacima nacionalnih statističkih zavoda, koji ne u uzima u obzir da se oko 30% GDP Srbije realizuje u sivoj zoni, što je nešto više od proseka zemalja regiona. To ukazuje da je u našoj zemlji mnogo veći stepen stvarne nejednakosti izmedju socijalnih grupa, jer su neke od njih imale enormni rast bogatstva usled privatizacije (na štetu gubitnika tranzicije).
Reprodukovanje nejednakosti
Deca fakultetski obrazovanih roditelja u SAD dobijaju u znatno vremena za negu i stalni dijalog koji im pomaže da razvijaju svoje mišljenje. Naime, vreme koje oba roditelja provode odgajajući decu (do četiri godine starosti) više je za oko 50% kod visoko obrazovanih roditelja. Radnička klasa i samohrani roditelji, koji imaju manje slobodnog vremena, češće traže da im se njihova deca jednostavno pokoravaju, što tu decu sprečava da nauče da organizuju svoje živote ili misle svojom glavom.
Dakle, kako svet postaje složeniji i nagrade za vrhunske kognitivne sposobnosti se povećavaju, tako siromašni roditelji postaje sve veća prepreka društvenoj pokretljivosti. Jaz između bogatih i siromašnih raste već u vaspitavanju dece.
Porodice sa obrazovanim roditeljima su dugotrajnije i samim tim stimulativnije za uspešan odgoj dece. Šansa da dete do sedam godina živi u porodici sa jednim roditeljem je višestruko veća kod onih koji nemaju visoko obrazovanju u SAD.[5] Zajednički obrok, simbol porodične kohezije, takođe je češći kod porodica sa visoko obrazovanim roditeljima.[6]
Kada je u pitanju šansa za završetak studija u zavisnosti od rezultata na testu posle osnovne škole, deca koja pripadaju najbogatijoj četvrtini američke populacije koja su imala odlične rezultate na pomenutom testu imaju verovatnoću da diplomiraju od čak 75%. Za decu iz najsiromašnije četvrtine stanovništva SAD, sa takođe odličnim rezultatima na istom testu, ta verovatnoća je skoro tri puta manja. Dakle, porodični bekgraund je bolji prediktor da li će dete diplomirati na univerzitetu, nego završni testovi nakon 8. razreda. Obeshrabruje da će deca iz najbogatijeg kvarta sa lošim ocenama na testu imati sličnu verovatnoću da završe koledž, kao i deca iz najsiromašnijih kvarta sa visokim rezultatima na istom testu. [7]
Dakle, kako svet postaje složeniji i nagrade za vrhunske kognitivne sposobnosti se povećavaju, tako siromašni roditelji postaju sve veća prepreka društvenoj pokretljivosti. Jaz između bogatih i siromašnih raste već u vaspitavanju dece.
Za Srbiju je indikativno analiza na osnovu anketiranja 415 porodica školske dece na teritoriji grada Kragujevca iz 2010. Jasno se pokazalo da je porodica jedan od najznačajnijih faktora koji utiče na uspeh učenika. Npr. deca roditelja sa višim i visokim obrazovanjem (koji su činili tek četvrtinu ukupnog broja roditelja) su u prva četiri razreda osnovne škole u 90,6% slučajeva imala odličan uspeh, a deca roditelja koji imaju obrazovanje do završene osnovne škole su tek u 38,2% slučajeva postigla odličan uspeh.[8]Ustanovljeno je da roditelji iz srednje klase izražavaju veću zainteresovanost, što pokazuju češćim dolaskom u školu da bi razgovarali o napredovanju svoje dece.[9]
Obrazovani roditelji podižu decu tako da ona postaju svesna sopstvenih vrednosti i talenata, pritom ih motivišući da razvijaju svoje sposobnosti kroz razne vanškolske aktivnosti. Obrazovanje roditelja ima veći uticaj na uspeh dece od porodičnog socio-ekonomskog statusa. Deca manje obrazovanih ljudi češće imaju problematično ponašanje od mališana čiji su mama i tata visoko obrazovani, a upravo ti problemi u ponašanju mogu dovesti i do slabijeg uspeha u školi (deca koja se kažnjavaju zbog neprimerenog ponašanja u školi češće razvijaju odbojnost prema obrazovanju uopšte i gube volju da za postizanjem uspeha na tom planu). Deca najviše uče iz primera, i to uglavnom iz onih koje posmatraju kod kuće. Ukoliko roditelji čitaju knjige, odlaze u muzeje i pozorišta, veće su šanse da će deca učestvovati u tim aktivnostima. Takvi roditelji pozitivno utiču na samopouzdanje mališana.
Indikativno je da i PISA testovi pokazuju da socio-ekonomski status ima značajan uticaj na učenička postignuća i u Srbiji. Siromašni učenici ostvaruju slabije rezultate i pohađaju slabije škole, samim tim smanjuje se društvena mobilnost. Naime, rezultati na PISA testu u velikoj meri zavise od socio-ekonomskog statusa testiranih 15-godišnjaka. Naime, preko dva puta više funkcionalno nepismene dece nalazi se u prvom (socio-ekonomskom) kvartilu (najsiromašnijih 25% populacije po prihodima) u odnosu na četvrti.[10] Za društvo je veoma važno da se omogući podjednaka dostupnost obrazovanja za decu iz svih društvenih slojeva, jer je to uslov za društvenu mobilnost. Sa stanovništa efikasnosti je važno da sposobni učenici mogu da steknu najbolje obrazovanje bez obzira na socijalni položaj porodice.
Po PISA testu 2012. godine (15 godišnjaci) Srbija se nalazi u u donjoj polovini evropskih zemalja. Bolji smo od Crne Gore i Albanije, Bugarske i Rumunije, a u istom nivou sa postignućima Turske, Kipra i Grčke. Svi učenici su na svrstani u četiri grupe (kvartila), u prvoj najsiromašniji, u četvrtoj najbogatiji. Test pokazuje da postoji razlika od 77 poena između najsiromašnije i najbogatije četvrtine učenika u postignućima iz matematike. Inače, najveći broj učenika u Srbiji nalazi se na prvom i drugom nivou postignuća na PISA skali 2012. Ovaj podatak jasno ukazuje da je naš sistem i dalje baziran na reprodukciji, a ne na upotrebi stečenih znanja.
Činjenica je da gimnazije predstavljaju najbolji srednjoškolski profil u Srbiji. Cilj je izgradnja obrazovnog sistema koji podstiče razmišljanje, umesto repodukovanje. Potrebna je bolja obučenost nastavnika, nagrađivanja nastavnika i škola prema rezultatima. Poželjni su podsticaji (u vidu stipendija, npr.) za đake sa nižim socio-ekonomskim statusom da upišu gimnazije. Treba raditi na smanjenje potreba za privatnim časovima, koji nisu dostupni siromašnijima (aktivirati dopunsku i dodatnu nastavu).
Naš poznati sociolog Mladen Lazić je u studiji iz 1987. zaključio da je «postojeća društvena struktura rezultat izrazito burnog procesa vertikalne pokretljivosti, prirodnog za post-revolucionarnu epohu koja je istovremeno i period bitne strukturalne transformacije (iz agrarno/ruralnog u industrijsko/urbano društvo). Stabilizacija tih […] procesa razotkriva imanentne obrasce pokretljivosti socijalističkog društva. Ono se ne može jednoznačno odrediti ni kao otvoreno, ni kao zatvoreno. Samoobnavljanje grupa predstavlja osnovni oblik reprodukcije, što ukazuje na klasnu prirodu društva». U savremenom razdoblju više nije reč o burnim procesima društvene stratifikacije, ali je samoobnavljanje i je dalje delatan proces.[11]
Inače, vertikalna pokretljivost se zbiva na taj način što pojedinci bitno menjaju svoj društveno-ekonomski položaj, tako da prelaze u drugi sloj, viši ili niži. Vertikalna pokretljivost se manifestuje, dakle, kao društveno napredovanje (ili nazadovanje) na lestvici socijalne stratifikacije. U prvom slučaju dolazi do promena društveno-ekonomskog statusa između pripadnika različitih generacija, na primer između oca i sina, dok je u drugom reč o statusnim promenama koje pojedinac doživljava u toku svog života.
Ono što izaziva promene u društveno-ekonomskom statusu su: promene u zahtevima za obavljanjem profesionalnih i drugih društvenih uloga i „promene u ponudi talenata (sposobnosti)”. Ako, na primer, vršenje određenih profesionalnih uloga u određenom periodu traži veću stručnost nego ranije, to može da izazove veće socijalno pomeranje, bilo da oni koji više nisu u stanju da ih vrše napuštaju svoje dužnosti, ili se javljaju kandidati za njihovo obavljanje iz drugih slojeva. Tipičan i značajan primer ovih procesa je povlačenje znatnog broja kapitalista sa dužnosti rukovodilaca preduzeća (pri čemu oni, naravno, zadržavaju svoj status kapitalista koji prisvaja višak vrednosti) i preuzimanje te uloge od strane profesionalnih menadžera, često iz nižih društvenih slojeva.[12]
Koliko je potrebno nejednakosti za ekonomski razvoj?
Pisac najuticajnije ekonomske knjige posle Kejnza, Kapital u 21. veku (Capital in the Twenty-First Century) Tomas Piketi indirektno postavlja i pitanje koliki je nivo dohodovne nejednakosti koji neće dovesti do urušavanja društvene kohezije i stabilnosti.[13] Osnovna teza Piketija je da će, budući da je stopa prinosa na kapital trenutno veća od stope rasta globalne ekonomije, udeo svetskog bogatstva u vlasništvu malobrojne elite zadržati trend porasta. Drugim rečima, treba očekivati da bogati postanu bogatiji. Kapitalizam automatski generiše proizvoljne i neodržive nejednakosti koje radikalno podrivaju meritokraske vrednosti na kojima se zasnivaju demokratska društva.
Indikativno je da bi Kina mogla paradigma procesa koje opisuju francuski ekonomista. Nakon smrti Mao Cedunga 1976. mera nejednakosti prihoda iznosila je 31 (Gini indeks), da bi do 2014. narasla do 45,9. Stoga se postavlja pitanje nije li rast nejednakosti cena koju je Kina morala da plati u svom četvorodecenijskom begu iz siromaštva? Piketi uz to smatra da nije dobro da akumulacija bogatstva stvara preveliku nejednakost.
Prelazak iz jednog u drugi sistem može biti traumatičan, što je, po svemu sudeći, trenutno slučaj.
Da li svet i Srbija u eri u kojoj je previše nejednakosti? Odnosno, da li svaka epoha ima nivo nejednakosti koja joj je potrebna. Različiti ekonomski sistemi najbolje funkcionišu sa različitim nivoima nejednakosti, stvarajući selektivne pritiske da se nagrađuju grupe koje se kreću ka efikasnijem nivou proizvodnje. Prelazak iz jednog u drugi sistem može biti traumatičan, što je, po svemu sudeći, trenutno slučaj.
Pre 15 hiljada godina, pre pripitomljavanja životinja i uzgajanja biljaka, čovečanstvo je bilo sastavljeno od lovaca-sakupljača koji su energiju potrebnu da prežive dobijali od ulovljenih divljih životinja i skupljenih biljaka. U to vreme bilo je veoma teško stvoriti trajnu nejednakost, jer se praktično nije imalo šta akumulirati. Svi su bili vrlo siromašan, ali jednako siromašni.[14] Antropološke studije današnjih preostalih sakupljačkih društava ukazuju da je njihov Gini koeficijenti prosečno oko 25 (i arheološki dokazi su u skladu sa tim brojem), što je slično nivou nejednokosti kod skandinavskih zemalja danas, koje imaju najveću dohodovnu jednakost u svetu.
Početak pripitomljavanja životinja i uzgajanja biljaka počinje u desetom milenijumu pre Hrista, čime se stvara više energije, odnosno obimnije zalihe hrane (populacija planete skače sa 6 miliona na oko 250 na početku nove ere). Iako su prosečni prihodi porasli u poljoprivrednim zajednicama[15], ekonomska struktura društva se promenila da su bila nagrađena ona koja su postala manje jednaka. Naime, poljoprivreda zahteva mnogo složeniju podelu rada nego lov. Stvaranje prvih tržišta stvara uslove za veću specijalizaciju, dok zakoni koji podržavaju državnu prinudu igraju još veću ulogu u rastu ekonomske nejednakosti (neko postaje plemić, a drugi seljaci ili robovi). Prosečan Gini koeficijent u poljoprivrednim društvima je oko 45, skoro duplo viši nego u lovačkim i sakupljačkim zajednicama.
Industrijska revolucija je promenila sve ponovo. Izvanredna snaga fosilnih goriva donela je ogromnu količinu energije (parna mašina, električna energija, dizel motori), što je uticalo na eksplozivan rast broja ljudi na planeti ali i njihovih prihoda, koji su porasli grubo desetostruko (dostižući oko $ 25 po danu u dolarima iz 1990.). Eksploatacija fosilnih goriva zahteva još kompleksniji podelu rada nego agrar, a neuspesi fašizma i komunizma ukazuju da društva u kojem slobodno tržište preuzima vođstvo, a ne države, imaju tendenciju da bolje ekonomski funkcionišu. Međutim, ovaj privredni sistem proizvodi novu tenziju: s jedne strane, oni koji ekonomski jačaju mogu svoju moć da pretvore u političku, koja opet dovodi do rasta nejednakost. S druge strane, bogatstvo u tržišnom društvu zavisi od postojanja bogate srednje klase koja može da kupi obiljje roba i usluga. Ipak, previše nejednakosti nosi rizik revolucija.
Civilizacija “fosilnih goriva” ima tačka ravnoteže, odnosno “pravi” nivo nejednakosti, i društva koja su u ovoj optimalnoj ravnoteži će prosperirati. Uspešne vladajuće garniture prepoznaju ovo, i koriste progresivno oporezivanje i druge fiskalne transfere da smanjuju ekonomsku nejednakost (u OECD 1970 prosečni Gini bio je 26, da bi ekonomske teškoće ali i smena preferencija glasača na desno dovela da isti indeks 2012. poraste na 31). Trenutno, novi talasi ekonomskih problema i javni bes sugerišu da je nivo nejednakosti previsok. Čini se da je optimalni ili idealni nivo dohodovne nejednakosti između 25 i 35.
Piketi potencira da je nejednakost porasla od 1970, ali ako se sadašnji trend nastavi do 2050, globalna nejedankost će se opadati, to zbog snažnog uspona Kine i Indije. Naime, globalizacija je dala izvanredne mogućnosti mnogoljudnim zemaljama u razvoju da se pridruže međunarodnoj ekonomiji, te se mnogi prešli iz ruralnog siromaštva do bolje plaćenih fabričkih poslova (ipak, alarmantan broj ljudi je ostavljne na margini).
Uticaj ekonomskog rasta na nejednakost
Čini se da postaje sve manje upitno da znatnija nejednakost prihoda negativno utiče na ekonomski rast. Jednostavna analiza, koja polazi od korelacije između Gini koeficijenta i dužine rasta pokazuje da je veća nejednakost povezana sa manje održivim rastom. Dalja istraživanja pokazuje da pad 10 percentila u nejednakosti (predstavljeno promenom Gini koeficijenta sa 40 na 37), smanjuje očekivani rast dvostruko. Istina, pokazalo se da nejednakost deluje kao podsticaj za naporan rad, razvoj veština i produktivnost. Pored toga, nejednakost podstiče inovacije i rast u novim sektorima. Ipak, prevelika nejednakost negativno utiče na rast jer može dovesti do društvenih sukoba, osiromašenja srednje klase koja onda manjom potrošnjom negativno utiče na rast. Pored toga, nejednakost snižava produktivni potencijal privrede. Takođe, bogati mogu da blokiraju strukturne reforme što koči potencijal za ekonomski rast.
U svakom slučaju, čini se da sadašnja raspodela bogatstva predstavlja ozbiljnu pretnju ekonomskom rastu i stvaranju održivog socijalnog i prirodnog okruženja. Teza iz neoliberalnih teorija da nejednakost podstiče rast jer su oni imućniji skloniji štednji te investiranju poslednjih deceniju i više je snažno uzdrmana. Naime, brojne studije ukazuju da upravo potrošnja većinskog (siromašnijeg) dela populacije podstiče tražnju i samim tim stvara uslove za kreiranje novu ponude. S druge strane, potrošnja vlasnika kapitala često je neproduktivna u usmerena ka luksuznim roba, a ne investicijama, što usporava ekonomski rast. Često pominjana priča u Srbiji da će kapitalista pre kupiti skupoceni auto ili jahtu nego uložiti u dodatne pogone, iako izvesno preterana, uklapa se sa ovim teorijskim pretpostavkama.
Nema sumnje da su liberalizacija trgovine i povećanje izvoza doveli do povećavanja investicija i novih radnih mesta u ZUR. Globalizacija je izvesno doprinela da su Kina i druge pacifičke zemlje, kao i Indija, smanjile razlike u odnosu na bogatije države, ali se u njima povećao jaz (npr. nova tehnologija favorizuje visoke kvalifikovanih radnika i potiskuje rutinske poslove). Udeo siromašnih opao je najviše u Aziji, koja je u poslednjih nekoliko decenije imala intenzivno ekonomsko otvaranje i dinamičan privredni rast.
Civilizacija ‘fosilnih goriva’ ima tačka ravnoteže, odnosno ‘pravi’ nivo nejednakosti, i društva koja su u ovoj optimalnoj ravnoteži će prosperirati.
Mnogi kritičari ukazuju da ekonomski rast u tranzicionim zemljama Evrope nije mnogo pomogao siromašnima. Slično je u Latinskoj Americi; povratkom rasta devedesetih (nakon pada GDP-a 80-ih) nejednakost je smanjena samo u jednoj zemlji (i to Kolumbiji). Predviđanja o sposobnosti rasta da ljude izvuče iz siromaštva stoga treba praviti vrlo oprezno. Štaviše, postoji opasnost da, ako ekonomski rast ne uspe brzo pomoći siromašnima, oni postanu potklasa čije karakteristike će ih vremenom sve više i više odvajati od nesiromašnih. Treba reći da su borbi sa siromaštvom i nejednokošću manevarske sposobnosti postkomunističkih vlada vrlo ograničene, čak i kad to žele. MMF, svetske vlade i svetski bankari nametnuli su stroge režime i ne podnose s radošću lokalne inicijative, osim one ako ne pridonose stvaranju povoljnih uslova za tržišne sile.
Liberalizacija trgovine i povećanje izvoza na osnovu komparativnih prednosti dovodi do povećavanja investicija koje generišu veliki broj novih radnih mesta i rast dohotka. Dok su Amerikanci 1980. zarađivali 12,5 puta više od Kineza, poslije intenzivnog procesa otvaranja kineske privrede taj odnos se više nego dvosturko smanjio.
Jedan od najvećih svetskih teoretičara tendencija globalne nejednakosti je Branko Milanović. On je razvio treći koncept nejednakosti (nejednakost ako svet posamtramo kao jednu celinu) što se može videti na grafikonu ispod. Ako prihvatimo da je concept 3 najrealističniji u prikazivanju nejednakosti globalno, onda možemo videti da se od kasnih 1980-ih ona nije bitnije promenila, barem ne do 2010. Interesantno je primetiti da dok je nejednakost pre 145 godina većim delom bila proizrokovana klasnom pripadnošću, danas je najvažnije u kojoj državi živite. Naime, šanse da budete bogat ili siromašan 60% zavise od zemlje u kojoj ste rođeni, 20% od bogastva vaših roditelja, dok je ostatak na vama, tj. na vašim sposobnostima i sreći (Milanović ovo zove: ‘non-Marxist world’).[16]
Globalna nejednakost kroz tri koncepta nejednakosti
Napomene: Koncept 1: nejednakost između zemalja
Koncept 2: nejednakost između zemalja ali sa ponderisanjem svake države sa veličinom njene populacije
Koncept 3: nejednakost ako svet posamtramo kao jednu celinu (državu)
http://www.lse.ac.uk/publicEvents/pdf/20110208%20Branko%20Milanovic.pdf
Dakle, Milanović je pokazao da se globalna nejednakost poslednjih decenija nije bitnije promenila. Nažalost, negov predlog da se zemljama sa enormnim nejednakostima daje manja pomoć kako bi bogati pojedinci shvatili svoju ličnu odgovornost za stanje u kom se nalazi njihova država, a da se znatno veća pomoć usmeri direktno pojedincima (a ne preko državnog aparata), još uvek nije zaživeo.[17] Ono što je jasno da čak i socijalno orijentisana elita nema lak zadatak u borbi sa nejednakošću.[18]
Goran Nikolić
NSPM
___________________
[1] Procena je da su bogataši na račune u poreskim rajevima položili 7600 milijardi, a samo plaćanje poreza na taj novac bi ostatku sveta donelo 190 milijardi dolara. Skoro trećina imovine Afrike čuva se van granica kontinenta, a od poreza na taj novac moglo bi se sačuvati životi četiri miliona afričke dece godišnje.
[2] http://data.worldbank.org/indicator/SI.POV.GINI?page=1
[3] https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/fields/2172.html
[4] http://bif.rs/2014/05/recesija-nejednakost-i-polozaj-srednje-klase-u-srbiji/
[5] Ono što je obeshrabrujuće je da je u poslednjih šest decenija šansa da dete do sedam godina živi u porodici sa jednim roditeljom bez visokog obrazovanja tri puta povećana (istovremeno, kod onih koji imaju visoko obrazovanje u SAD mogućnost za tako nešto se nije bitnije menjala u isto vreme).
[6] 75% verovatnoća, nasuprot verovatnoći od 63% u porodici gde roditelji nisu visoko obrazovani.
[7] The new class divide Mar 20th 2015, Read the full review of Our Kids: The American Dream in Crisis, by Robert Putnam here.
http://www.economist.com/blogs/graphicdetail/2015/03/daily-chart-11
[8] Treba napomenuti da se u zanimanjima radničke klase, srazmerno se brže dostiže vrhunac mogućnosti zarade, ona nude manje perspektive za napredovanje i manji dohodak za ulaganja, a manje su sigurna. Pored toga, manuelni radnici pokazuju tendencije ka fatalizmu, orjentaciji na sadašnjost i želji za neposredno zadovoljavanje potreba.
[9] KVALITET USPEHA I RAZVOJA ŠKOLSKE DECE DO ČETVRTOG RAZREDA OSNOVNOG OBRAZOVANjA. Marina Simidžija, 2010. http://www.cqm.rs/2010/pdf/37/69.pdf
[10] Uticaj socio-ekonomskih faktora i rezultata učenika na PISA testovima. Mladen Stamenković, Ekonomski fakultet. FREN, QM, br. 39. 2015.
[11] Lazić, M. (1987): U susret zatvorenom društvu. Klasna reprodukcija u
socijalizmu. Naprijed: Zagreb.
[12] Popović, M. (1974), Problemi društvene strukture, Beograd: BIGZ.
[13] The Lunch Question, STRATFOR FEBRUARY 11, 2015 Ian Morris
https://www.stratfor.com/weekly/lunch-question?
mc_cid=833f04473a&mc_eid=72221fd4b4
[14] Medison predložio da tipična lovac-skupljač imao dnevni prihod ekvivalentan $ 1.10 u 1990. SAD vrednostima.
[15] Dostigli su u proseku oko $ 1.50- $ 2.20 po danu, po proračunima Medisona.
[16]http://www.lse.ac.uk/publicEvents/pdf/20110208%20Branko%20Milanovic.pdf
[17] Milanović, B, 2011. The Haves and the Have-Nots, New York: Basic Books, 2011.
[18] Kako primećuje KEVIN WILLIAMSON: There’s no such thing as “raising taxes, but only on the rich” or “passing regulations that only cost Big Business.” Everybody is always and forever on the same hook. KEVIN D. WILLIAMSON, Why We’re Never Moving Away from Income Inequality. National Review, October 8, 2015. http://www.nationalreview.com/article/425225/
why-were-never-moving-away-income-inequality
