Vikicitati-Marko Vešović

Marko Vešović, bosanskohercegovački književnik

Rođenje 1945. Pape, Crna Gora

"Nešto bih rekao o okruženju u kojem žive bosanski muslimani. Nedavni rat mi je otkrio činjenicu koja me zapanjila: da su bosanski muslimani okruženi svojim – prirodnim neprijateljima! Reći ćete: pa nisu valjda svi kršćani ili hrišćani prirodni neprijatelji muslimana? Razumije se da nisu. Oni su samo materijal od kojih politika lako, čak i prelako, bojim se, može napraviti prirodne neprijatelje muslimana. Ako je to uradila juče, to može uraditi i sutra." (februar 2005. za Radio Slobodna Evropa o okruženju u kojem žive Bošnjaci)


"Na žalost, stvarnost koju moje oči vide i uši slušaju meni kazuje da BiH kao država ne postoji. Tačno je da su se Bošnjaci odbranili, čak moram priznati da je moje poštovanje za taj narod, poslije rata, mnogo veće no prije rata, jer kad se sjetim koje su sile bile zinule da ih progutaju, a ipak ih nisu progutale, ne mogu a da im ne čestitam na snazi, vitalnoj, moralnoj, duhovnoj i svakoj. Bošnjaci jesu odbranili sebe, ali, na žalost, nisu odbranili BiH, jer to i nisu ni mogli." (februar 2005. za Radio Slobodna Evropa o Bošnjacima i BiH)


"Istina o mržnji je sazdana od sto niti. Pokušaću da ukažem bar na dvije. Postojali su i još postoje učitelji mržnje. Oni koji svoje narode uče mržnji kao što djecu uče tablici množenja. Ta proizvedena mržnja, a znaju se i sredstva, i najbrži načini njene proizvodnje, ne može se precijeniti. Jer nikad, kao danas, nisu moćnici raspolagali tolikim i toliko učinkovitim oruđima za proizvodnju mržnje. Mislim da tim oruđima, danas, svaka vlast, od svojih podanika, može napraviti šta god poželi. Gotovo je prirodno postalo da ljudi kupuju novine i gledaju TV kako bi doznali koga će danas da mrze. A sad nešto o ljudskoj prirodi. Lav Tolstoj je negdje napisao: voli se ono što se razumije. Iz tog ugla gledano, mrzjeti je mnogo lakše nego voljeti. Da bi nekog volio, moraš uložiti napor da ga shvatiš, da uđeš unutra, da ga pogledaš iznutra: mržnja bi, na taj način, mogla biti dokaz i izraz vječite ljudske gluposti, mentalne ograničenosti, duhovne lijenosti. Za mržnju ne samo da nije potrebno ulagati nikakav saznajni napor, ni rad mašte, nego obratno: da bi mrzio Drugog, neophodno je da o njemu ne znaš ništa. Zato su stereotipi, to jest predrasude jednih o drugima, tako pouzdani prozvođači mržnje: stereotip naređuje da obustaviš vlastito mišljenje, a laž o Drugom ti servira kao krajnu istinu o njemu. Ako se vratimo Tolstoju koji kaže da se voli što se poznaje, nema nikakve sumnje da su prozvođači mrnje rukovođeni obratnom mišlju: mrzi se ono što se ne poznaje." (februar 2005. za Radio Slobodna Evropa o ljudskoj mržnji)


"Nema nikakve sumnje da je jedno od brojnih svojstava prethodnih ratova na tlu ex-YU bila napad sirovog (seljačkog) na gradski (čaršijski) mentalitet. Mislim da su te ratove svi izgubili, jedino su seljaci pobijedili. Ne svi seljaci, dakako, mnogi su krvavo platili, ali mislim da uglavnom među seljacima možemo tražiti ratne pobjednike." (februar 2005. za Radio Slobodna Evropa o ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije)

you tube-Abdulah Sidran

http://duskoknezevic.me/politika-i-drustvo/živa-istina/1693-abdulah-sidran,-14-06-2013.html

Pesme prijatelja

Prof.dr Milan Đ Plavšić

ПРЕД РОДНИМ ПРАГОМ

Пред родним прагом стојим,
прага нема,
гледам у прозор, прозора нема,
желим да отворим врата, врата нема,
хоћу да уђем у кућу, куће нема.

Очекујем неког, никога нема,
само трепери тишина нема.

Клекох на земљу, пољубих груду,
да кости предака мирне буду.
О, родна грудо, кад би зборити знала,
бројне би приче испричала:

Како је овде наша кућа била,
мајка с оцем топло гнездо свила,
отац са дедом млео жито,
мајка сејала брашно кроз сито,
бака хлеб најлепши месила,
кућа пуна чељади била.

Па, како су родитељи с муком стварали,
децу с љубављу одгајали,
пеглали, спремали, у школу слали,
кћерку лепотицу удавали,
сина јединца у војску испраћали,
његовим студијама се радовали.

А сада, ничег и никог нема.
Ни куће, ни људи, нема па нема.
Ни ведрине плаве на небу нема,
а родна груда у самоћи дрема.

А Деда поносно на груди! седи,
с минулом прошлошћу тихо беседи,
сећање бележи да не избледи,
унуцима оставља, нада се да вреди.

Запамтите уници моји, ово вреди,
дедину прићу да не избледи
пренесите потомцима,
мислим да вреди,
учините услугу своме деди.

Објављено у 11.06.2013.

http://www.youtube.com/watch?v=Yc-w1-nYf38

Објављено у 12.06.2013. 

У РОДНОМ ПОЉУ

У родном Пољу мени су, друже,

испод прозора мирисале руже.

Око куће цветало цвеће

у лето, у јесен, у пролеће.

У родном Пољу мени су, господине,

испод винове хладовине,

свирале тамбуре, виолине,

играле коло девојке фине.

У родном Пољу мени су, колега,

тамо далеко изa брега,

родитељи оставили имање своје

ливаде, кућу пуну свега.

У родном Пољу, мени су, пријатељу,

преци причали, певали песме,

да се родно место без потомака

никада оставити не сме.

Ја сам решио да све оставим,

да одем у Београд, у њему остарим.

Због потомака сам тако решио,

Бог зна да ли сам погрешио.

Потомци моји - куда који,

у свет одоше, све оставише.

Сами су тако решили

мислим да нису погрешили.

Објављено у 12.06.2013.

http://www.youtube.com/watch?v=DHdNgvqrEv8

Tranzicija u Srbiji

A A A

|

 

Muke s tranzicijom

Dejan Ilić | 16/06/2013

U julu će se navršiti godina od dolaska koalicije SNS-a, SPS-a i URS-a na vlast. Po nekim svojim karakteristikama, ta godina mogla bi se označiti i kao – još jedna u nizu – nulta godina tranzicije. Od leta 2012. do danas, nova vlada vuče poteze koji bi se mogli tumačiti kao prekretnički i u institucionalnom i u normativnom smislu. Prvo, dogovor s kosovskim Albancima mogao bi se videti kao ispunjenje uslova za institucionalno zaokruživanje Srbije. Drugo, borba protiv korupcije mogla bi se razumeti kao pokušaj uspostavljanja vladavine prava u tako zaokruženoj Srbiji. Tom ključnom normativnom aspektu treba onda dodati i iskazanu želju da se Srbija priključi EU, to jest da prihvati norme na kojima Unija deklarativno počiva. Tako smo posle prelomnih 1990. i 2000, dobili, izgleda, i prelomnu 2012. Ima razloga da se 2012. vidi kao prelomna; međutim, ne i kao nulta godina tranzicije. Ona bi naime mogla biti prelomna jedino u smislu povratka ili obnove starog režima, na šta već ukazuju neki autori, poput Aleksandra Molnara na primer.^[1] Da bismo stvari videli u tom svetlu, potrebno nam je i neko okvirno poimanje same tranzicije.

Uzorne tranzitološke studije Jona Elstera^[2] i Pavla Jovanovića,^[3] na koje ću se ovde ukratko osvrnuti, pružaju razumevanje tranzicije na osnovu koga se mogu proceniti tekući događaji u Srbiji. Prilično zdravorazumski i u dobroj meri s razlogom, Elster će pod tranzicijom podrazumevati svaki prelazak s jednog političkog režima na drugi. Na prvi pogled, to shvatanje tranzicije isključivo je deskriptivno. No, koliko god da relativizuje shvatanje pravde u tranzicionim promenama, vezujući ga za istorijski kontekst i lične sklonosti i interese protagonista, Elster će pod tranzicijom ipak dovoljno često podrazumevati prelazak od lošeg ka nekom boljem političkom režimu. Ono što Elster podrazumeva Jovanović jasno postavlja, i tome dodaje još neka bitna zapažanja (o transformativnoj ulozi države, na primer). Pošto je svestan normativnog elementa u definisanju tranzicije, Jovanović će uvek govoriti odemokratskoj tranziciji. To znači da pod tranzicijom treba razumeti prelazak od autoritarnih ili totalitarnih režima na demokratski režim. Pored toga, Jovanović elaborira i tezu o epizodnojprirodi nedemokratskih režima. Naime, i autoritarne i totalitarne režime Jovanović vidi kao neku vrstu vanrednog stanja. Pri tom, jasan je Jovanović, tranziciju onda treba shvatiti kao povratak u redovno, to jest „normalno“ stanje. U tom povratku na „staro“ bitnu ulogu ima i sećanje na prošla, bolja, „demokratska“ vremena. Ovo naravno važi samo za društva koja su pre autoritarizma imala iskustvo demokratije. Ne odnosi se na prvu tranziciju, to jest na istorijsko prvo uspostavljanje demokratije.

Iz tog ugla posmatrano, kako izgleda današnja Srbija? Jedna stvar kada je reč o tekućoj „tranziciji“ odmah upada u oči: uporno traženje istorijskih uzora u domaćoj „nacionalnoj“ prošlosti, sa svim njenim monarhističkim primesama. Međutim, pozivanja na „bolju“ prošlost, to jest na zlatno doba srpske demokratije s početka 20. veka u blažoj ili na kolaboracionistički period iz 2. svetskog rata u notornoj nacionalističkoj varijanti, nikako ne mogu biti temelj za demokratizaciju današnjeg društva i stabilizaciju njegovih ustanova, naprosto zato što nijedan od ta dva modela ne bi izdržao ni normativnu ni funkcionalnu proveru. Primenjujući pravne i političke kriterije za prepoznavanje demokratije, srpske režime od pre 1. svetskog rata teško bismo mogli odrediti kao demokratske. Kolaboracionistički režim iz ratnog perioda nije bio u moralnom smislu dobar režim. Nijedan od ovih režima nije bio stabilan.

U tom svom istorijskom tumaranju, politička i intelektualna elita koja danas vrši vlast bez ikakve potrebe – dakle, isključivo svojom voljom – uplela se i u fašističku kontroverzu. Kao tranzicija, i fašizam se može koristiti kao deskriptivan termin: fašisti su oni koji se zalažu za institucionalizaciju političkog režima iz koga će biti proterani autonomija i pluralizam. Ljudska sloboda, ravnopravnost i pravo na razliku odbacuju se ideološkim pozivom na primat organski shvaćene zajednice. Nacional-fašisti su onda oni koji zajednicu vide kao organsko jedinstvo u čijem je temelju svest o zajedničkom poreklu, to jest krvnim sponama koje dijahrono i sinhrono vezuju članove u čvrstu „narodnu“ celinu, a „narod“ s vođom koji otelovljuje njegovu volju. Samo na tom osnovu, smatraju fašisti, mogu se dalje razvijati svest o zajedničkim interesima i međusobna solidarnost. Nasuprot tome stoje, recimo, politički liberalizam ili egalitarni liberalizam, koji osnovu društva vide u nečemu što nazivaju preklapajućim konsenzusom. Preambula Ustava Srbije kao i neka konstitucionalna rešenja u vezi s pravosuđem imaju jak fašistički potencijal, baš kao i domaće obrazovanje. Ni jedno ni drugo nije predmet interesovanja sadašnjih vlasti. One to jednostavne ne vide kao problem. Naprotiv, kulturnu politiku koju vodi vlada Srbije najispravnije je čitati u tom fašističkom ključu, baš kao i niz revizionističkih grobljanskih ceremonija na kojima je redovno prisutan vrh vlasti. U tom smislu, nova vlast ne predstavlja nikakav diskontinuitet sa devedesetima, a ako je u prethodnom periodu nekog diskontinuiteta i bilo, onda se ovo sad može videti samo kao povratak na staro.

Zašto su važni kultura i obrazovanje? To su polja u kojima se oblikuju i preispituju temeljne društvene vrednosti koje političku zajednicu drže na okupu. Zvanične obrazovne i kulturne politike su i danas u Srbiji opterećene etnonacionalističkim identitetskim pitanjima i predstavljaju izrazito jednostrano ideologizovane sfere u kojima akteri koji se ne uklapaju u dominantne obrasce nemaju šta da traže. Povrh toga, kada govorimo o tim politikama, mi zapravo govorimo o vrednosnom sistemu na koji se oslanja politika sadašnje vlade. Po svemu što možemo videti, taj sistem privileguje novac a nipodaštava ljudski život, a sve to pod plaštom patriotizma i etnonacionalističkog identiteta. Kako se u takvu sliku uklapa dogovor s kosovskim Albancima i želja da se uđe u EU? Sasvim jednostavno, te dve stvari su, uslovno govoreći, izvan slike: i jedno i drugo su spoljna pitanja. Ako je pitanje domaće tranzicije kako izgraditi pristojno društvo u Srbiji, onda su unutrašnja pitanja daleko važnija, a u tom kontekstu analiza kulturnih i obrazovnih politika mnogo preciznije pokazuje na kojim vrednosnim temeljima se podiže zdanje novog režima. To što su odgovori na spoljna i unutrašnja pitanja koje daju sadašnje vlasti u koliziji, nije razlog za radost, već za zabrinutost. Tako se stvara normativni jaz koji ima jak potencijal da izoluje srpsko društvo. U takvim uslovima ono bi lako moglo da nastavi da samozaljubljeno gradi neutemeljne vizije o vlastitoj prošloj veličini, nesposobno da zamisli drugačiju budućnost.

Još par reči i o borbi protiv korupcije u Srbiji i vladavini prava koja podrazumeva predvidljivu i neselektivnu primenu zakona. Tekuća borba protiv korupcije nije ni jedno ni drugo. Zakoni se primenjuju selektivno i njihova primena nije predvidljiva, jer se značenje korupcije rasteže preko granice pucanja, podrazumevajući čak i gonjenje za to što se nešto prodalo ispod cene za koju se danas iz nekog razloga smatra da je u trenutku prodaje navodno bila realna. Selekcija osoba koje se gone očito se vrši prema partijskoj pripadnosti, jer nema razloga da se veruje da su kršili zakon samo članovi stranaka koje danas nisu u vlasti, dok su njihove bivše koalicione kolege, iz partija koje su se dogovorile sa SNS-om, najednom postale oličenje poštenja. Uz sve to, nije promenjen nijedan zakon, niti je preduzeta bilo kakva sistemska mera da se borba protiv korupcije institucionalno uobliči, uprkos tome što osoba koja se vidi kao oličenje te borbe javno izgovara da ima mnogo lopova ali je sistem takav da se njihova krivična dela ne mogu dokazati. Istorijska paralela sa dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, i načinom na koji su se oni rešili političkih neistomišljenika zloupotrebivši i praktično razorivši pravosudni sistem i samu ideju vladavine prava pod krinkom borbe protiv korupcije, ovde može, ali i ne mora biti od nekog značaja. Ali jeste od značaja sličnost sa režimom iz devedestih koji je arbitrarno koristio državni aparat da bi se održao na vlasti.

Sve u svemu, sadašnju vladu moguće je videti kao uspešnu tranzicionu vlast samo ako se naopako shvati vladavina prava, dignu ruke od osnovnih alatki (kulture i obrazovanja) za oblikovanje društva, ako se odustane od kritike afirmisanja politika koje očito jesu fašističke, a u nedavnoj prošlosti su se pokazale i kao pogubne, i ako se konstitucionalna pitanja ostave bez odgovora. Drugim rečima, samo ako se zadovoljimo dogovorom s kosovskim Albancima i iskazanom željom da se uđe u EU, a sva ostala pitanja proglasimo nevažnim. Tako se zadovoljstvo sadašnjim vlastima praktično pokazuje kao odsustvo želje da se aktivno učestvuje u oblikovanju i vlastitih života i društva u kome živimo.

Peščanik.net, 16.06.2013.

———–    

1. Aleksandar Molnar, Ustavni haos prve revolucionarne rotacije u Srbiji: 5. oktobar 2000 – 27. jul 2012 (Beograd: Fabrika knjiga, 2013). ↑
2. Jon Elster, Svođenje računa. Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi, preveli Vesna Bogojević et al. (Beograd: Beogradski krug, 2005). ↑
3. Pavle Jovanović, Tranzicionizam. Refleksije o postkomunističkoj tranziciji (Podgorica: CID, 2006). ↑

Dileme za neupućene

ПРИРУЧНИК О ТУРСКОЈ, ЗА СМОТАНЕ

јесу ли Срби били под Турцима или Турци под Србима

 Видимо на примеру “српских” турских надгробних споменика по Будиму да су  официри Отоманске империје час Срби час Турци, како коме, тј. чијој идеолошкој пројекцији, одговара

колико је Његошева дилема –ко су уствари Турци против којих се бори - и данас актуелна

            

Приметих међ коментарима да су неки мој претходни текст "Турски педери.." схватили као текст  о данашњој ситуацији у Турској, иако сам "дословно" написао да о данашњој Турској, "сукцесору" државе  коју је  мој прадеда прешпарато (без виза и царина) све до Каира тргујући цео живот,  и данашњим Турцима, појма немам. И иако сам експлицитно навео да размишљам само о  "искривљој свести", како су нас некада учили да се вика идеологија (мада би тачније било закривљена). 

Зато ћу и у овом (тексту) наставити са постављањима сличних глупих питања, тема и дилема.  Нпр., аналогно недефинисаности појма Србин (ко су све Срби) приупитао бих шта значи појам Турска и Турци у нашој историји и традицији? "Под ким" смо ми били 500 година? И ко смо све "ми" (а ко су уствари "они")?

"Ми" у Босни смо прошли сасвим друкчије него "ми" у Србији (мада слично као "ми" на Косову ем Метохији и у Македонији), а тек "ми" у Црној Гори", а да не говоримо да смо и "ми" у Хрватској и Панонији све до Будима града такође били који век "под Турцима". Али код "нас" дуж уског приобалног појаса Јадранског мора турска нога никад није крочила. Ови последњи  "ми" (на које сам због "породичне анамнезе" осетљив) теоретски не постојимо јер су и највећи ауторитети српске историје пресудили да су "Срби" у 15. веку поробљени од Отоманске империје" (како отприлике почиње одлична књига грозног наслова "Између клања и орања"). Ерго "Срби" су само они који су били "под Турцима", но "срамота" што су се из "Срба" давно исписали Далматинци, Славонци, јуче Црногорци а сутра изгледа и Војвођани, не повезује се са овим (ултra)идеолошким постулатом.

Прилично је јасно да се у нашој историји и традицији под "нас" сматра само раја(кметови) карактеристична за Босну, јужну Србију и Македонију и то само  за питоме долине река, популарне жупе.

Међутим, већина  "нас" живела је "под Турцима" по брдима у статусу сточара или сељака ситних поседника, са слободом кретања, чак и трговаца по варошима, док је цела Европа била поробљена од "племића", првобитно страних освајача који су скоро сво становништво претворили у рају (кметове).  Слободни сељаци ("под Турцима") су били "у поретку" сеоске самоуправе на челу са изабраним или наследним кнезовима (како где), а варошки хришћански трговци и занатлије у милетском поретку, самоуправи унутар "верског народа". Првопоменути поредак, на чије територије (планине источне и западне Србије и Босне, Црна Гора, "7 брда" и Херцеговина..) "етничка"  турска нога  "није крочила" практично вековима, сем као казнена експедиција – популарне делије, ако кнез није скупио и предао (у поређењу са данашњима сасвим мали) харач, вероватно је ембрион изражене склоности Срба ка "egalitare" и темељ "раја за сиромашне", како су путописци 19. века звали кнежевину Србију. Док је милетска организација темељ данашњег преовлађујућег поимања Срба као "православног верског народа", што је са хришћанског становишта оксиморон, али са "отоманског турског" нормално.  Елем, дубоко у глави још увек се нисмо ослободили "пууустоог тууурскооог", чији су ментални репрезенти управо срБенде православистици.

Схизофренија "пркосних природа", тог нашег "трећег сталежа", потеклог из брдских и забачених сеоских општина (латински res publica) и "рајетинског менталитета" долинских кметова, доминатна је особина српског менталитета, ако смем тако да генерализујем. Сукоб "модерирају" "мож да бидне ал не мора да значи" особе милетског трговачког ситносопственичког менталитета. О две потоње "категорије": "Јарам и страх прислише и приучише га лажљивости и неискрености, те он лаже често и неумјестно...уништили су надаље у босанском хришћанину и дух заједништва“[i]

Међутим, постојао је (и још увек постоји у, у поређењу са данашњим  "нормалним" европским народима) изразито предимензиониран слој ратника-најамника, "наоружаних лица" у најширем смислу (пандани данашњим "инкасантима" паркинг сервиса, Ђиласовој комуналној милицији-а не полицији јер је партијска, или чуварима банака, наоружаним ветеранима грађанских ратова нпр.). Они су ти који "граничну линију"" између "нас" (Срба) и "њих" (Турака или, као у Ђиласовом случају, дахија) некако размазују и чине нејасном. Како онда тако и сада.

Један војвођански мађарски политичар почетак нетрпељивости између Мађара и Срба види у (по њему) чињеници да су "турску" војску која је похарала Будим чинили све сами Срби. "Погледајте презимена на натписима на "турским" надгробним споменицима у Будиму", каже он.

"Турци" у Босни потичу од босанског племства које је пригрлило ислам, између осталог да би сачувало поседе и статус. Ово се "радо злурадо" истиче! Али не само зато. "Досадила" им је улога прогањаних јеретика у многобројним папиним "крсташким ратовима". Ти верници "прве реформације" како данас, највише у низоземским и скандинавским земљама, ре-афирмишу богумилску "јерес", прихватили су ислам добровољно, као њима ближу религију. Феноменолошки скоро исту (нема "ликова резаних" и слика, скромни бели зидови у месту молитве, нема ни свештеничког сталежа...). Уосталом, сви хришћани су све до 15. века и ислам сматрали за једну од хришћанских јереси.  Укратко – "међуконфесионалне дистанце" тада нису биле тако велике, поготово нису имале размере "рата цивилизација", па су и размере "издаје", уколико је уопште о томе реч, биле барем – мноого мање, него што срБска митологија ем манија учи децу ("теорија вере и вечере"). Ако се подсетимо да су те крсташке ратове по Босни (читај пљачке и геноциде) водили угарски краљеви, јаснија ће бити "српскост" турских надгробних споменика по Будиму, па мађарског политичара треба подсетити да је нетрпељивост још старија. Видимо на овом примеру да су  официри Отоманске империје час Срби час Турци, како коме, тј. чијој идеолошкој пројекцији, одговара.

Још један пример флуидног идентитета (плеоназам, сваки идентитет је флуидан) су јаничари. Професор историје на факултету на ком сам студирао (за мене остао један од најверодостојнијих) покојни Форишковић, наводио је на предавањима управо Андрићев идеолошки "наговор"[ii] из приповетке "Данак у крви", као пример догађаја које је историјски заправо било "сасвим супротно". Не само да није било сакаћења деце, већ су се родитељи гурали да своје дете ставе у елитну службу из које су се регрутовали владари целе империје, који, попут обновитеља Пећке патријаршије Мехмед паше Соколовића, углавном нису заборављали одакле су потекли. Таква социјална проходност била је незамислива у "напредној" сталешкој Европи ем Русији за којима кукају данашњи срБски квазидесничари,  све до  20. века.

Чињеница да су "... само у периоду од 1543. до 1612. Срби  допринели вођењу Отоманског царства с 13 великих везира, седам њихових заменика, 23 везира, осам адмирала (капудин-паша), бројним гувернерима провинција и с безброј великих дефтердара (шефова финансија) и највиших административних службеника..." навело је једног Турчина из друштва српско-турског пријатељства да се у шали запита – јесу ли Срби били под Турцима или Турци под Србима.

Оно што никако да научимо у нашим школама је да је Отоманска имеприја била до 18. века ("кад је србИН владао") најразвијенија, најмодерније устројена и највећа држава света, тј. Срби су "ка и вазда" од античких држава и Рима, преко Византије, Млетачке и Дубровачке (најбогатија држава света по златним резервама) републике и царске Србије, живели у САД "тадашњице" (додуше на периферији исте).  Отоманска империја је "мајка" поретка меритократије. Опет "истина сасвим супротна". Слика оронулог и запарложеног "болесника на Босфору" потиче од 18. века кад је цартсво, веровали или не, пропало због инфлације у Европи изазване огромним приливом опљачканог  јефтиног злата из Америке (тада се нису "штампале" папирне паре него племенити метали). Турци нису имали одакле да "наштампају" толико злата, па је европска роба напрасно постајала јефтина и конкурентна, независно од тадашњег не-квалитета. И "турска" привреда је колабирала.

Међутим, ова српско-турска са-владавина има и тамну страну. Смутна времена 19. века кад је управо Илирик постао седиште беговске  "контрареволуције" реформама национално орјентисаних протокемалистичких султана (и то остао до "данашњице" и Исламске декларације Алије Изетбеговића),  и место првих исламистичких контра-акција у историји – Призренске лиге, београдских дахија и побуна босанских бегова, а хришћани привремени савезници султана, заслужује засебан текст. Који ће покушати да покаже и колико је Његошева дилема –ко су уствари Турци против којих се бори, исказана у (негативном) одговору на љубазну понуду турског реформистички настројеног амбасадора, и данас актуелна.

О томе у наставку, за данас доста  

---

[i] В. Клаић Земљопис Босне

[ii] " у текстовима двојице аутора долази до фикционализације повијесног и до при/повијесног оквиравања приповједног као идеолошки профилираног наговора... Крлежин Старчевић и Андрићев Његош нису само теме есеја, већ и интертекстуалне творевине које су фикционализацијом ауторских интенција иницирале наратив локалне идентификације и заживјеле у разним облицима политичког и културног (на)говора као парадигме." Борис Шкворц, професор на Сплитском и Сиднејском универзитету ПРИЧЕ О НАЦИОНАЛНИМ ИДЕНТИТЕТИМА: О КРЛЕЖИНОМ СТАРЧЕВИЋУ И АНДРИЋЕВОМ ЊЕГОШУ http://branali.blogspot.com/2013/05/blog-post_24.html

Поставио/ла  branimir marković

Sud sve može

MIRKO ĐORĐEVIĆ: GLOBALNA PALANKA

jun 10 2013

Sud sve može – može nevinog čoveka da pošalje na vešala, ali i zločinca da skine s vešala

Nisu ovo varijacije po McLuanu o svetu kao globalnom selu – davno smo o tome pisali – reč je o našoj palanci koja dobija široke dimenzije.

Ima mislilaca koji tvrde da svet postaje ne samo “globalno selo” već i palanka nalik našoj – mi smo oprezniji u vezi s tim problemom i bavimo se našom palankom u ovim zapisima. No, problem postaje širi, u evropskim razmerama ga registruju. Sud u Hagu – poznat po tome što je antisrpski, u kome mitorpolit Amfi ne bi ni svog psa zatvorio – je oslobodio Stanišića i saradnike mu, i ljudi su čista obraza i još čistijih ruku došli svojoj kući. A Stanišić je svojevremeno svoje saradnike zvao “crnorukcima” u nameri da ne prenagle. A oni su bezmalo pola Bosne zavili u crno, i šire, no svejedno, sada su slobodni ljudi po presudi suda. Sudske presude im ne komentarišemo, ali podigla se buka oko toga. Pravni umovi su zbunjeni, polemika dobija na zamahu. Ako je onako, kako je stajalo u optužnici – detalje je grozno i citirati – kako sad ovo? Nema ni komandne odgovornosti, ni bilo koje druge, sve je čisto i Sud nije čak ponudio ni objašnjenje javnosti. Mi naravno ne sudimo, jer “ne sudite da vam ne bude suđeno”, piše u jevanđelju. Da li će uslediti i zvanična rehabilitacija S. Miloševića to ne znamo, ali dočeka junaka nije bilo. Nekako su ih sakrili da ih ni novinari nisu videli. Niko ih video nije, niti su davali izjave, kao ono Gotovina pred svim kamerama, zasut cvećem i nošen na rukama pučanstva. I toliki drugi. Ovde na dočeku nije bilo nikog, čak i Gospodar Vučić nije viđen, a nije viđen ni vojvoda Toma N. Zbunila se palanka. Nije bilo na dočeku ni mitropolita Amfilohija, ni vladike Atanasija – nikog živog nigde. Nemamo neko mišljenje a i da ga imamo kako da ga izrazimo? Ako državni vrh ćuti o tome i sve to gura pod tepih, kako mi hroničari palanke da govorimo i kome to treba. Ali Sud je sud i nema tu komentara, odnosno, ako ga ima moramo ga zadržati za sebe, jer to dobri običaji nalažu.

A nije ni drugde bilo bolje, a mi Srblji smo dali primer – i ne jedan – kako sud sudi i presuđuje. Sud sve može, može nevinog čoveka da pošalje na vešala, ali i zločinca da skine s vešala. Nije to jednom bilo. A ovo o čemu ćemo nešto reći je bilo bogami poodavno. Još daleke 1954. godine u Beogradu. O tome postoji knjiga Borivoja Neškovića – to je brat doktora Blagoja Neškovića, koji je tada bio predsednik Vlade – koja donosi sve o reviziji solunskog procesa iz godine 1917. Na tom procesu je kralj Aleksandar, odnosno tada Prestolonaslednik, skinuo glavu D. Dimitrijeviću Apisu. Proces je naravno bio naravno namešten sa svedocima običnim vojnicima, ali tako je bilo. Prestolonaslednik je imao nameru da čak i pomiluje Apisa, ali se tome usprotivila Vlada N. Pašića s njim na čelu. A Apis je sa svojim crnorukcima ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu – sve to znamo. Sudije Vrhovnog suda Republike Srbije su izvršile reviziju 1954. godine i Apis je tu proglašen kao revolucionar koji je radio na budućem jedninstvu južnoslovenskih naroda. Među sudijama u toj Titovoj Jugoslaviji bio je uticajni sudija, sinovac vladike Nikolaja Velimirovića – i bilo je kako je bilo. Malo je ko smeo da komentariše presudu iz 1954, a svedočio je i jedan član Crne ruke, star čovek već. Pobunili su se istoričari, a V. Dedijer se javno usprotivio svemu tome. Nikom ništa. Tito se nije oglasio, ali ima dokaza da mu se to nikako nije svidelo, jer sudio je sam A. Ranković, odnosno on je stajao iza svega. Na sudu se pojavio i čovek direktno umešan u Majski prevrat, ali o onom vojniku iz Draževca – rodnog sela A. Rankovića – koga je ovaj ubio pred strojem – niko ni reči. Apis je rehabilitovan iako je čin njegov na čelu Crne ruke bio zločinački. I tako dalje. Sudovi sve mogu, a kada im politika kumuje onda tek postaju svemoćni. Valjalo bi o tome pročitati knjigu kojusmo gore pomenuli, sa dokumentima i fotografijama, pa onda o ovom suditi. Ovako sve je samo podsećanje s namerom da se ukaže kako sudovi često sude u senci politike. Sa nama se slaže recimo i F. Artman, koja se pobunila javno protiv ove presude Stanišiću i družini. I ne samo ona. Mi ovde samo koristimo pravo na čuđenje. I to je sve.

Ako nešto dobije blagoslov države i Crkve, sve je moguće i stoga mi o presudi Stanišiću ne žurimo da izrazimo mišljenje.

Ima u manastiru Mileševi, u eprahiji mileševskoj, mnogo fresaka koje čuvaju sećanje na svece i svetitelje. Tamo vlada episkop Filaret koji sve može i kome niko ništa ne može. Na jednoj fresci su sveti Maca i sveti Šiljak, koje su partizani sudili i streljali nakon rata. Sud je sud. Jedan od njih je zaklao mnogo žena, među njima i majku poznatog glumca M. Janketića, ali sada su sveci i to je to. Ni države – pa ni evropske – nisu imune od toga da sude i ne presude dobro. Ni Crkve. Stoga ovo nije komentar, nego samo običan zapis o palanci, koja dobija najšire konotacije kao fenomen za koji verujemo da je samo naš.

A svih detalja s one revizije solunskog procesa iz 1954. godine ćemo poštedeti i u ovoj prilici eventualne čitaoce naših uzaludnih zapisa iz palanke. To ovde, čini se nikom nije mnogo važno. A car Dušan je u Zakoniku opominjao sudije da sude po zakonu, a ne “po strahu od carstva mi” – a i sam nije sudio po svom Zakoniku u kojem ima alineja iz varvarskog prava i tako dalje.

Uglavnom, sud i država su isto, a EU još nije država.

(Autonomija)