Pesme prijatelja

Prof.dr Milan Đ Plavšić

ПРЕД РОДНИМ ПРАГОМ

Пред родним прагом стојим,
прага нема,
гледам у прозор, прозора нема,
желим да отворим врата, врата нема,
хоћу да уђем у кућу, куће нема.

Очекујем неког, никога нема,
само трепери тишина нема.

Клекох на земљу, пољубих груду,
да кости предака мирне буду.
О, родна грудо, кад би зборити знала,
бројне би приче испричала:

Како је овде наша кућа била,
мајка с оцем топло гнездо свила,
отац са дедом млео жито,
мајка сејала брашно кроз сито,
бака хлеб најлепши месила,
кућа пуна чељади била.

Па, како су родитељи с муком стварали,
децу с љубављу одгајали,
пеглали, спремали, у школу слали,
кћерку лепотицу удавали,
сина јединца у војску испраћали,
његовим студијама се радовали.

А сада, ничег и никог нема.
Ни куће, ни људи, нема па нема.
Ни ведрине плаве на небу нема,
а родна груда у самоћи дрема.

А Деда поносно на груди! седи,
с минулом прошлошћу тихо беседи,
сећање бележи да не избледи,
унуцима оставља, нада се да вреди.

Запамтите уници моји, ово вреди,
дедину прићу да не избледи
пренесите потомцима,
мислим да вреди,
учините услугу своме деди.

Објављено у 11.06.2013.

http://www.youtube.com/watch?v=Yc-w1-nYf38

Објављено у 12.06.2013. 

У РОДНОМ ПОЉУ

У родном Пољу мени су, друже,

испод прозора мирисале руже.

Око куће цветало цвеће

у лето, у јесен, у пролеће.

У родном Пољу мени су, господине,

испод винове хладовине,

свирале тамбуре, виолине,

играле коло девојке фине.

У родном Пољу мени су, колега,

тамо далеко изa брега,

родитељи оставили имање своје

ливаде, кућу пуну свега.

У родном Пољу, мени су, пријатељу,

преци причали, певали песме,

да се родно место без потомака

никада оставити не сме.

Ја сам решио да све оставим,

да одем у Београд, у њему остарим.

Због потомака сам тако решио,

Бог зна да ли сам погрешио.

Потомци моји - куда који,

у свет одоше, све оставише.

Сами су тако решили

мислим да нису погрешили.

Објављено у 12.06.2013.

http://www.youtube.com/watch?v=DHdNgvqrEv8