јесу ли Срби били под Турцима или Турци под Србима
Видимо на примеру “српских” турских надгробних споменика по Будиму да су официри Отоманске империје час Срби час Турци, како коме, тј. чијој идеолошкој пројекцији, одговара
колико је Његошева дилема –ко су уствари Турци против којих се бори - и данас актуелна
Приметих међ коментарима да су неки мој претходни текст "Турски педери.." схватили као текст о данашњој ситуацији у Турској, иако сам "дословно" написао да о данашњој Турској, "сукцесору" државе коју је мој прадеда прешпарато (без виза и царина) све до Каира тргујући цео живот, и данашњим Турцима, појма немам. И иако сам експлицитно навео да размишљам само о "искривљој свести", како су нас некада учили да се вика идеологија (мада би тачније било закривљена).
Зато ћу и у овом (тексту) наставити са постављањима сличних глупих питања, тема и дилема. Нпр., аналогно недефинисаности појма Србин (ко су све Срби) приупитао бих шта значи појам Турска и Турци у нашој историји и традицији? "Под ким" смо ми били 500 година? И ко смо све "ми" (а ко су уствари "они")?
"Ми" у Босни смо прошли сасвим друкчије него "ми" у Србији (мада слично као "ми" на Косову ем Метохији и у Македонији), а тек "ми" у Црној Гори", а да не говоримо да смо и "ми" у Хрватској и Панонији све до Будима града такође били који век "под Турцима". Али код "нас" дуж уског приобалног појаса Јадранског мора турска нога никад није крочила. Ови последњи "ми" (на које сам због "породичне анамнезе" осетљив) теоретски не постојимо јер су и највећи ауторитети српске историје пресудили да су "Срби" у 15. веку поробљени од Отоманске империје" (како отприлике почиње одлична књига грозног наслова "Између клања и орања"). Ерго "Срби" су само они који су били "под Турцима", но "срамота" што су се из "Срба" давно исписали Далматинци, Славонци, јуче Црногорци а сутра изгледа и Војвођани, не повезује се са овим (ултra)идеолошким постулатом.
Прилично је јасно да се у нашој историји и традицији под "нас" сматра само раја(кметови) карактеристична за Босну, јужну Србију и Македонију и то само за питоме долине река, популарне жупе.
Међутим, већина "нас" живела је "под Турцима" по брдима у статусу сточара или сељака ситних поседника, са слободом кретања, чак и трговаца по варошима, док је цела Европа била поробљена од "племића", првобитно страних освајача који су скоро сво становништво претворили у рају (кметове). Слободни сељаци ("под Турцима") су били "у поретку" сеоске самоуправе на челу са изабраним или наследним кнезовима (како где), а варошки хришћански трговци и занатлије у милетском поретку, самоуправи унутар "верског народа". Првопоменути поредак, на чије територије (планине источне и западне Србије и Босне, Црна Гора, "7 брда" и Херцеговина..) "етничка" турска нога "није крочила" практично вековима, сем као казнена експедиција – популарне делије, ако кнез није скупио и предао (у поређењу са данашњима сасвим мали) харач, вероватно је ембрион изражене склоности Срба ка "egalitare" и темељ "раја за сиромашне", како су путописци 19. века звали кнежевину Србију. Док је милетска организација темељ данашњег преовлађујућег поимања Срба као "православног верског народа", што је са хришћанског становишта оксиморон, али са "отоманског турског" нормално. Елем, дубоко у глави још увек се нисмо ослободили "пууустоог тууурскооог", чији су ментални репрезенти управо срБенде православистици.
Схизофренија "пркосних природа", тог нашег "трећег сталежа", потеклог из брдских и забачених сеоских општина (латински res publica) и "рајетинског менталитета" долинских кметова, доминатна је особина српског менталитета, ако смем тако да генерализујем. Сукоб "модерирају" "мож да бидне ал не мора да значи" особе милетског трговачког ситносопственичког менталитета. О две потоње "категорије": "Јарам и страх прислише и приучише га лажљивости и неискрености, те он лаже често и неумјестно...уништили су надаље у босанском хришћанину и дух заједништва“[i]
Међутим, постојао је (и још увек постоји у, у поређењу са данашњим "нормалним" европским народима) изразито предимензиониран слој ратника-најамника, "наоружаних лица" у најширем смислу (пандани данашњим "инкасантима" паркинг сервиса, Ђиласовој комуналној милицији-а не полицији јер је партијска, или чуварима банака, наоружаним ветеранима грађанских ратова нпр.). Они су ти који "граничну линију"" између "нас" (Срба) и "њих" (Турака или, као у Ђиласовом случају, дахија) некако размазују и чине нејасном. Како онда тако и сада.
Један војвођански мађарски политичар почетак нетрпељивости између Мађара и Срба види у (по њему) чињеници да су "турску" војску која је похарала Будим чинили све сами Срби. "Погледајте презимена на натписима на "турским" надгробним споменицима у Будиму", каже он.
"Турци" у Босни потичу од босанског племства које је пригрлило ислам, између осталог да би сачувало поседе и статус. Ово се "радо злурадо" истиче! Али не само зато. "Досадила" им је улога прогањаних јеретика у многобројним папиним "крсташким ратовима". Ти верници "прве реформације" како данас, највише у низоземским и скандинавским земљама, ре-афирмишу богумилску "јерес", прихватили су ислам добровољно, као њима ближу религију. Феноменолошки скоро исту (нема "ликова резаних" и слика, скромни бели зидови у месту молитве, нема ни свештеничког сталежа...). Уосталом, сви хришћани су све до 15. века и ислам сматрали за једну од хришћанских јереси. Укратко – "међуконфесионалне дистанце" тада нису биле тако велике, поготово нису имале размере "рата цивилизација", па су и размере "издаје", уколико је уопште о томе реч, биле барем – мноого мање, него што срБска митологија ем манија учи децу ("теорија вере и вечере"). Ако се подсетимо да су те крсташке ратове по Босни (читај пљачке и геноциде) водили угарски краљеви, јаснија ће бити "српскост" турских надгробних споменика по Будиму, па мађарског политичара треба подсетити да је нетрпељивост још старија. Видимо на овом примеру да су официри Отоманске империје час Срби час Турци, како коме, тј. чијој идеолошкој пројекцији, одговара.
Још један пример флуидног идентитета (плеоназам, сваки идентитет је флуидан) су јаничари. Професор историје на факултету на ком сам студирао (за мене остао један од најверодостојнијих) покојни Форишковић, наводио је на предавањима управо Андрићев идеолошки "наговор"[ii] из приповетке "Данак у крви", као пример догађаја које је историјски заправо било "сасвим супротно". Не само да није било сакаћења деце, већ су се родитељи гурали да своје дете ставе у елитну службу из које су се регрутовали владари целе империје, који, попут обновитеља Пећке патријаршије Мехмед паше Соколовића, углавном нису заборављали одакле су потекли. Таква социјална проходност била је незамислива у "напредној" сталешкој Европи ем Русији за којима кукају данашњи срБски квазидесничари, све до 20. века.
Чињеница да су "... само у периоду од 1543. до 1612. Срби допринели вођењу Отоманског царства с 13 великих везира, седам њихових заменика, 23 везира, осам адмирала (капудин-паша), бројним гувернерима провинција и с безброј великих дефтердара (шефова финансија) и највиших административних службеника..." навело је једног Турчина из друштва српско-турског пријатељства да се у шали запита – јесу ли Срби били под Турцима или Турци под Србима.
Оно што никако да научимо у нашим школама је да је Отоманска имеприја била до 18. века ("кад је србИН владао") најразвијенија, најмодерније устројена и највећа држава света, тј. Срби су "ка и вазда" од античких држава и Рима, преко Византије, Млетачке и Дубровачке (најбогатија држава света по златним резервама) републике и царске Србије, живели у САД "тадашњице" (додуше на периферији исте). Отоманска империја је "мајка" поретка меритократије. Опет "истина сасвим супротна". Слика оронулог и запарложеног "болесника на Босфору" потиче од 18. века кад је цартсво, веровали или не, пропало због инфлације у Европи изазване огромним приливом опљачканог јефтиног злата из Америке (тада се нису "штампале" папирне паре него племенити метали). Турци нису имали одакле да "наштампају" толико злата, па је европска роба напрасно постајала јефтина и конкурентна, независно од тадашњег не-квалитета. И "турска" привреда је колабирала.
Међутим, ова српско-турска са-владавина има и тамну страну. Смутна времена 19. века кад је управо Илирик постао седиште беговске "контрареволуције" реформама национално орјентисаних протокемалистичких султана (и то остао до "данашњице" и Исламске декларације Алије Изетбеговића), и место првих исламистичких контра-акција у историји – Призренске лиге, београдских дахија и побуна босанских бегова, а хришћани привремени савезници султана, заслужује засебан текст. Који ће покушати да покаже и колико је Његошева дилема –ко су уствари Турци против којих се бори, исказана у (негативном) одговору на љубазну понуду турског реформистички настројеног амбасадора, и данас актуелна.
О томе у наставку, за данас доста
[i] В. Клаић Земљопис Босне
[ii] " у текстовима двојице аутора долази до фикционализације повијесног и до при/повијесног оквиравања приповједног као идеолошки профилираног наговора... Крлежин Старчевић и Андрићев Његош нису само теме есеја, већ и интертекстуалне творевине које су фикционализацијом ауторских интенција иницирале наратив локалне идентификације и заживјеле у разним облицима политичког и културног (на)говора као парадигме." Борис Шкворц, професор на Сплитском и Сиднејском универзитету ПРИЧЕ О НАЦИОНАЛНИМ ИДЕНТИТЕТИМА: О КРЛЕЖИНОМ СТАРЧЕВИЋУ И АНДРИЋЕВОМ ЊЕГОШУ http://branali.blogspot.com/2013/05/blog-post_24.html
Нема коментара:
Постави коментар