(Ne)prilagođen

Mirko Kovač: (Ne)prilagođen

H-Alter objavljuje esej povodom smrti velikog pisca: “Katkad mi se čini da se više od drugih pitamo tko smo, što smo, odakle smo, komu pripadamo, čiji smo i kamo idemo, premda su to vječna filozofska, pa i spisateljska pitanja što nas danomice kopkaju, jer su primamljiva za odgonetanje, a odgovori pobuđuju znatiželju…”

Tko smo, što smo?

Katkad mi se čini da se više od drugih pitamo tko smo, što smo, odakle smo, komu pripadamo, čiji smo i kamo idemo, premda su to vječna filozofska, pa i spisateljska pitanja što nas danomice kopkaju, jer su primamljiva za odgonetanje, a odgovori pobuđuju znatiželju; svatko ima svoju priču i svatko je priča na svoj način – pa ipak sam se uvjerio da nismo jedini koji o tomu pričaju, gdje god sam boravio, od sjevera do juga, sugovornici bi, čim se malo opustimo i zagrijemo čašicom pića, razvezli o svojim korijenima, “moji potječu iz…”, “u mojim žilama kola mješavina krvnih zrnaca”, “jedna je moja prabaka iz…” itd., a vrli stručnjaci danomice izvlače nauk da je “kriza identiteta” jedina trajna kriza koja se samo na ovaj ili onaj način ublažuje i prividno sređuje, pa opet izbija, jer smo nepovjerljivi prema onome što su nam očevi ostavili; moramo imati i svoje avanture, moramo čeprkati ispod tla na kojemu stojimo.

Patrick Geary

Ništa nije istraženo, ma koliko mi vjerovali da jest. Ono što je iza nas, ponajviše je proizvod “mitotvorne svijesti”. Patrick Geary u svojoj knjizi Mit o nacijama govori o tome da nacije nisu nastajale Božjom voljom nego spletom raznih okolnosti, bračnim i rodbinskim vezama domorodaca, osvajača, došljaka i raznih klanova i plemena, diferencirale se kao sekte i to najčešće kroz vjerske integracije i tako sve više prerasle u društvene zajednice. On povlači paralelu između afričkih Zulua i europskih naroda; ta su lutanja vodila u miješanja i spajanja, iz čega proistječe da nema čistokrvnog naroda. Geary veli da ove “rijeke koje čine narode nastavljaju teći, ali vode prošlosti nisu vode sadašnjosti”.

Ako smo definirali vlastiti identitet, bilo kao način “individualnog djelovanja” bilo kao fantaziju, kao nedostatak, kao nešto sigurno, nepromjenjljivo, čvrsto ili kao nešto što smo izgubili i više to ne tražimo, jer se od nas udaljilo – dakle, ako smo barem nešto od toga razriješili, onda ćemo ta pitanja tko smo i što smo razmatrati filozofski i varirati teme o smislu života, smrti, nirvani, ili o bilo čemu što smo spoznali, pa bilo to i ono Tinovo iskustvo:

 Mi smo išli putem. Put je bio dug.
Kasno opazismo da je taj put krug.

Psiholozi tvrde da se danas pojedinac “u prvom redu definira uz pomoć identiteta”. Ali što ako ne znam tko sam ili sam to ostavio iza sebe ili sam zaboravio (“nisam ponio fotke prošlosti, nemam vam što pokazati, ne znam tko sam”, davno je pjevao W. C. Wiliams), a od onoga što znam izgradio neki svoj identitet, svoju viziju identiteta koja na mahove nije stvarna, nego je gotovo fikcija. Ako sam razradio svoj mit o korijenima da bih bježao od već ustaljene fabule o korijenima, nisam to činio da bih nekamo odmaglio iz stvarnog svijeta, nego sam jednostavno iskazivao odbojnost prema onima koji točno znaju što su i tko su, koji sve znaju o svojim precima, koji listaju rodoslove i ponosno ističu kako pripadaju nekomu i kako nisu sami i ostavljeni, te kako se najbolje osjećaju među svojima. Svojte i svojatanja izbjegavao sam još od najranije dobi; bio sam neprilagodljiv, čak i divalj.

Stranac među svojima

Već nakon mojih prvih literarnih radova i nesuglasica oko njih, na mene se bijahu najviše okomili oni koje nazivamo svojima, a svaka jedva pismena protuha iz moje okoline dočekala me teškim moralnim maljem i zlurado mi podastirala neke svoje dokaze kako sam okaljao obraz užoj i široj porodici, jer da su oni davno, još dok sam bio jedan od najgorih učenika, shvatili da sam u žitu porodice kukolj koji valja trijebiti. Ali ako sam uopće nešto bio, barem kao mladunče u nekom jatu, u nekom gnijezdu, onda sam ponajprije bio rugalica; svakomu od onih glava obiteljskih umio sam se narugati, a kako sam dobro pisao, vazda sam ih ismijavao u školskim domaćim zadaćama.

Ralph Waldo Emerson

 Jednoj je zasjedalo “plemensko vijeće” na kojem se naklapalo kako me treba “isključiti iz zajednice”, čijim se čanom nikad i nisam osjećao. Htjeli su me ukalupiti, bilo mi je namijenjeno to i to, željeli su da budem točan kao i oni, ali ja ništa njihovo nisam usvajao, nijedna moja crta nije se dala asimilirati, zna to dobro moj prijatelj, sada umirovljeni profesor, s kojim sam se kao dječak bio odmetnuo u šumu; nedavno mi se javio iz Crne Gore i podsjetio me da smo 40 dana, bježeći od svojih, proveli kao Indijanci hraneći se u divljini svime što je bilo jestivo, pa i onim što nije. Veliki američki pjesnik i esejist iz 19. stoljećaRalph Waldo Emerson jednom je rekao da je “društvo u zavjeri protiv ljudske prirode svakog svog člana, jer zahtijeva usklađenost kao vrlinu, a zazire od samopouzdanja i individualiteta”.

Sada mi se čini da sam još kao pučkoškolac pokazivao odbojnost prema svemu što je ustaljeno i nametnuto kao neko pravilo. Ne mislim da je to vrlina kojom se hvastam, ali zasigurno je taj instinkt učinio svoje i vukao me sve više u “društvo neprilagođenih”, na sam rub otpadništva. Na satovima predvojničke obuke bio sam najgori i uvijek na začelju. Riječi nastavnika predvojničke da u meni raste “unutrašnji neprijatelj” razumio sam mnogo godina kasnije kada je ta ista formulacija objavljivana u novinama u vrijeme hajke na mene i moj roman prvijenac, a i na neke moje kasnije radove.

Vlatko Pavletić (foto: Vlado Havranek)

Od novinskih isječaka sačinio sam svojevrsni Registar uvreda, malu “bijelu knjigu” koju danas listam krajnje ravnodušno. Nailazim na mnoga imena davno zaboravljena i već potonula, pa i na ime književnog autoriteta iz toga vremenaVlatka Pavletića, utjecajnog ideologa, koji me u listu Telegram naziva “skandal-majstorom”, a na njega se nadovezuje stanoviti Ralić u listu Komunist, optužujući me da sablažnjavam i da to činim svjesno, te da se ne radi o “psihijatrijskom slučaju”, kako su me u Mostaru opisivali “kulturnjaci” (rasprava je objavljena u beogradskom listu Svet), nego o “svjesnoj raboti jednog mladog i neprilagođenog pisca koji se očigledno muči s identitetom”. Ha, ha, ha, ma s kakvim identitetom? Zašto bi me mučilo ono što me se nije ticalo? Taj je ideolog mislio da ja želim biti ono što je on bio, a ja sam upravo od toga zazirao i razvijao svoju “obrambenu izolaciju”. Tih godina prilagodbe komunisti su mnoge s kojima se nisu slagali nazivali šovinistima i tako su počeli njegovati šovinizam, koji će napokon, kad sustav ode k vragu, postati njihovo glavno utočište. Mnoge koje su nazivali šovinistima to su doista i postali, “komunisti su nas ni krive ni dužne gurnuli u šoviniste i mi smo tu ostali”, izjavila je jedna šovinistička perjanica svodeći račune sama sa sobom. Savez boraca mene nikamo nije mogao gurnuti jer sam njegovao svoje otpore, katkad su to bile male i jedva primjetne geste, ali dovoljne da se u nadigravanju s njima izvučem. Kad je izašlo u novinama da sam šovinist, pitao sam da mi kažu čiji i bio spreman zanijekati naciju. Objavio sam jedan svoj “lični manifest”, koji sam započeo riječima iz Kurana: “Ja ne obožavam ono što vi obožavate, niti sve vi obožavalac onoga što ste obožavali…” Ono što sam iz toga doba složio u svoj Registar, sada je zabavno, ali sam i onda uživao u tome kako sam obeshrabrio svoje goniče. Bilo je tako jednostavno, a uspio sam pomrsiti im konce. Prilagođen – neprilagođen, a što je između te dvije točke.

Tko je taj čovjek

Tko je on uopće; tko je taj čovjek? Onda me jedna slučajnost gurnula u neočekivanu poziciju; ta luckasta slučajnost uvijek se pojavi da izazove još veću zabunu. Možda mi je htjela priskočiti upomoć, ali se i slučajnost pokatkad umije poslužiti falsifikatom. Već sam u nekom prethodnom poglavlju nešto natuknuo o jednom zborniku (ili možda antologiji) mladih beogradskih prozaika židovskih korijena objavljenom u Izraelu, u kojem se našlo i moje ime. Aha, sad znamo tko je, razotkriven je, a kako su moji bliski prijatelji bili i neki pisci židovskog podrijetla (Kiš, David, Lebović i dr.), to sam i sam mnogo puta čuo, “vidite kako se oni drže, hvale jedan drugog”.

Ta afera s Antologijom nije previše izbijala u javnost, ali se o njoj govorilo u kuloarima, a na jednoj književnoj večeri netko je pitao mog prijatelja Borislava Pekića jesam li ja stvarno Židov, a ako nisam, kako sam se mogao naći u tome zborniku, “jer Židovi takve greške ne čine”. Pekić je odgovorio:  “Dobar mi je prijatelj, ali ja nemam volje loviti njegovu pravu verziju, nti mogu trčati za njim da bih shvatio tko je i što je, nemam strpljenja baviti se time, niti znam koji su njegovi pravi motivi da zapleće ono što je očigledno, jer on dobro zna što je i tko je.”

Danilo Kiš

Nikad nisam doznao kako sam se doista našao u tome zborniku, ali nisam toj pogrešci pridavao nikakvo značenje, jer i većih je pogrešaka bilo upravo sa mnom, pa nikom ništa. Filip David savjetovao mi je da to ne demantiram, “to je samo još jedna varijanta tvog neuhvatljivog identiteta”, ali je Danilo Kiš taj izbor sastavljača doživio kao ozbiljan gaf, pa je inzistirao da to demantiram, čak smo se i sporječkali, to je bila jedna od svega pet nesuglasica koje smo imali u svih 25 godina prijateljevanja. Ja sam smatrao da to mora učiniti sastavljač Zbornika, ali Kiš je bio uporan da i ja sudjelujem u demantiju, čak je u tome pripomogao i našao novinara beogradskog Reportera koji će mi u jednom intervjuu to pitanje postaviti i dati mi priliku da se izjasnim. Kiš je jahao na tome ispravku, svaki dan je zvocao, ali ne da bi od mene štitio neko “imaginarno jevrejstvo”, nego je kao osoba takav bio, nije podnosio “ošljarenje”, pogreške, neobaviještenost, proizvoljnost, netočnost; žderao se kad bi našao tipfelere u svojim tekstovima – bile su to sasvim plemenite boljke jednog ludog perfekcionista.

Moram li doista biti ono što mi je rođenje odredilo, zar se ne može iz vlastite kože? Zar se moramo povinovati, pomiriti, pokleknuti pred tom činjenicom da ti je nepoznat netko odredio sudbinu? Moramo li biti sluge pokorne pred dobivenim identitetom, ili se možemo pobuniti, odbaciti ga, pronaći neko drugo sklonište? Što ako nam to jednog dana postane teret? Može li se ostati u istoj kući identiteta s onima koji su u ime toga počinili zločine? Možemo li mirno prihvaćati da nas drugi svode na jednu dimenziju? Dakle, iz maloprijašnje moje priče proistječe da ja ne mogu biti Židov, jer sam nešto drugo.

Zadojen mlijekom

U Borbi od 12.-13. rujna 1992. objavljen je intervju koji je sa mnom vodio, na žalost pokojniSlavko Ćuruvija, uz viski i ugodne ćakule, u mom unajmljenom stanu u Rovinju. Ćaskali smo o svemu, o nacijama, o mješavini nacija, o svim svojim identitetima. Nije to bio klasičan intervju; imao sam povjerenje u darovitog novinara; tada mi nije bilo do autorizacije, zapravo sam bio ravnodušan, ma kakav razgovor ispao. I vidio sam ga samo kao fotokopiju koju mi je netko poslao iz Beča. Cio tekst nije mi se svidio, uključujući i moje odgovore, a uza sve, u njemu je bilo i neke novinarske zluradosti, ne toliko prema meni koliko općenito prema kulturnome i političkom ozračju u Hrvatskoj, posebice u opisima tmurnoga gradića Rovinja, nekada živopisnog turističkog centra Istre, a sada tužne provincije u koju se jedan pisac zakopao.

Slavko Ćuruvija

U tekstu je istaknuta moja izjava da sam Hrvat po ocu, Crnogorac po majci, a da me dojila muslimanka. Takve kombinacije nisu mi ništa značile, niti su mi smetale, ali razgovor je tekao posve drukčije, akcenti su bili na temama o istom podneblju i mentalitetu, o tomu da sam mogao biti bilo što iz te mješavine vjera i nacija, ali sam inzistirao da ne prihvaćam vjeru kao oznaku moje pripadnosti, jer moja pripadnost će se mijenjati ovisno o onomu što će se događati u njezinim okvirima.

I kada se ta novinska priča proširila, stizale su do mene prijetnje od zluradih, a od dobronamjernih molbe da demantiram te neistine. Čuo sam da je napravljena i jedna reportaža za RTS, intervjuirani su neki moji zemljaci, možda je među njima bilo i bratstvenika, ja taj svijet ne poznajem, ali su me svi nazivali izrodom koji je osramotio časne pretke. Do mene je to dolazilo iz druge ruke, pa sam čuo da je netko rekao da u tom kraju nisu nikad vidjeli živog katolika, a od muslimana se zaziralo, pa je taj sugovornik bio uvjeren da moja majka ne bi dopustila da me netko zadoji muslimanskim mlijekom. Nakon što sam sve to čuo svidjela mi se takva “virtualna kombinacija”, a posebice mi je odgovaralo što je jedna bezazlena stvar izazvala taj svijet tame, svijet bez prostora i orijentacije, svijet učahurenih mišljenja i učmalih života koji nije imao čak ni zeru radoznalosti da vidi katolika, ni ljudskosti da razgovara s muslimanom, jer taj je svijet zadojen strahom od drugog i drugačijeg, posve izgubljen u lažima vlastitih mitova i krivotvorene povijesti. Pojavi li se tračak nade u reinkarnaciju, neću je prihvatiti ako me ponovno smjeste u svijet iz kojeg sam potekao. Glatko ću to odbiti, budu li me pitali.

Bertand Russel

Htio bih tek pripomenuti da sam priču o muslimanskom mlijeku zapravo pokupio od svoje majke; pričala ju je stotinu puta, raznim osobama, pa i mojoj suprugi, uvijek s ljubavlju prema toj ženi, njezinoj prijateljici, koja joj je tada priskočila u nevolji. I nisam tu priču prvi put saopćio g. Ćuruviji, nego sam je u nekim svojim varijacijama uzimao kao stimulans kad god sam mijenjao iskaze o pripadnosti, jer nisam prihvaćao identitet kao nešto statično, pa sam više puta konstruirao svoju “etničku biografiju”. Znam, mnogi će reći da se ne može olako falsificirati pripadnost i da je to jedina slučajnost koje se uvažava i uvelike obilježava nečiji život, to je najtvrdokornije u našem ljudskom sustavu stvari. Sve to stoji, ali dopustite da i mi, sa svoje ljudske strane, možemo utjecati na te “okamenjene forme”, pa i učiniti nešto da se ta ovisnost ne pretvori u bolest. Bertrand Russel točno je rekao da se sve ono što je “prepušteno sebi samom, samo po sebi i po zakonu entropije pretvara u glib”.

Kad god sam se pozabavio svojim korijenima i otisnuo u neku takvu avanturu, svaki sam se put suočio s različitim verzijama vlastitog podrijetla. Sve više su na djelu spoznaje, znanstvene i povijesne, da su nacije mit, a mitovi su najpogodnija sredstva za sukobe, za opravdanje svih vrsta zlodjela. Pod okriljem mita o naciji dopušteni su okrutni zločini za koje se ne odgovara, a nacionalizam je, kako veli Bela Hamvas, “deformirano i antihumano stanje”, “poremećenost posebnog tipa”, “masovna deformacija u kojoj se ljudi ponose što su deformirani”. Naravno, ja mogu, ali i ne moram prihvatiti ono što su mi roditelji ostavili, to prije što su i oni, samo korak unatrag, imali neku drugu oznaku, o tome su pričali pokraj ognjišta u dugim zimskim noćima, “jedan je naš predak posjekao Turčina u Ljubuškom i pobjegao ovdje gdje smo sad”, ili “bježali smo s Kosova s ćupom zlatnika i dovde stigli”, a takvih i sličnih varijacija bilo je na pretek, svatko bi ponešto svoje dodao i tako upotpunio mit. “Normalni i stvarno odrasli ljudi ne pridaju prekomjerno značenje niti svojem etničkom identitetu, niti bilo kojem drugom svojem klasnom identitetu”, veli Georges Devereux.

Čiji si ti?

Da me nisu još od ranog djetinjstva stalno zapitkivali: što sam, čiji sam, od koje loze i kakvih korijena, vjerojatno bih s manje otpora prilazio tematici kojoj posvetih djelić prostora u ovom rukopisu. Još kao dječaka, na putu do škole, znali su me stariji presresti i pitati čiji sam. Mislim da nikad nisam točno odgovorio. Najčešće bih odbrusio: “ničiji”, “ne znam”, “svoj”, “zaboravio sam”, ali nisam to činio kao namćor, nego prije kao vrag koji se izruguje takvom zapitkivanju. Često sam izmišljao i neukim radoznalcima kao svoje roditelje navodio imena pisaca koje sam čitao. “Ja sam Puškinov sin”, rekao bih i doveo znatiželjnika u neugodnu situaciju.  Štoviše, uspio sam u tu igru uvući još neke dječake, pa smo se natjecali u izmišljanju što luđih korijena i roditelja. To što sam negdje rođen nije stvar moje sposobnosti. To je samo detalj u biografiji. Jedan pisac kaže: “Što su moje pripadnosti brojnije, to se moj identitet pokazuje posebnijim”. I danas mi je bliska misao Georgesa Devereuxa da je “etnički identitet puka etiketa”.

Mi nemamo nikakva razloga da se ponosimo podrijetlom (a sram je osobna stvar svakog inteligentnog stvora), potječemo  iz kultura koje nisu imale utjecaja, iz zatvorenih svjetova u kojima nije bilo rasadnika ideja, ali je zato sve ono najgore i naopako (fašizam, komunizam, ksenofobija, šovinizam) s lakoćom usađeno i iskorištavano za međusobne obračune i ratove. Intelektualci su imali utjecaja samo ako su bili propovjednici rulje, dočim su njihovi protivnici uglavnom bili popljuvani i proglašeni izrodima, ubijeni s leđa, umrli u emigraciji, oklevetani i brisani iz domaćih knjiga i nacionalne povijesti. Tko god je pokušao otvoriti oči slijepoj rulji, doživio je neko zlo. Jer u naopakoj povijesti pravilo je da su zločinci heroji. Folklor, nacionalizam, atentati – to su vrijednosti za koje se isplatilo boriti. Domovina, narod – emocionalni pojmovi nejasni i primamljivi, jer je u njima ideja razdora. Te pojmove (zemlja, narod) Paul Valéry nazivao je les choses vagues. Goethe veli da “najgore zemlje imaju najbolje rodoljube”. Forsirati danomice naciju ili narod, te kolektivne kategorije, znači biti u sukobu s normalnim životom i pripadati “zajednici masovne deformacije i još se ponositi što si deformiran”.  Nešto vrijedno i dobro možemo učiniti samo pojedinačno. U kolektivu smo stoka. Preziremo one koji su nam nedostižni, a vrijeđamo one koji su isti kao mi i s kojima dijelimo zemlju, zrak, vodu. Obasipamo ih pogrdama kako ne bismo grdili sami sebe, premda to činimo grdeći njih.

Iskusio sam bijedu kolektiva, bijedu “omasovljenog pojedinca”, ponajviše u vrijemeMiloševićeva uspona; tada sam još mislio da se nekom zajedničkom galamom može osujetiti “čovjek koji donosi smrt”. U zagrebačkom tjednikuDanas već sam bio objavio tekst pod naslovom Rađa li se naše čudovište. Bio sam prepoznat kao opozicionar, premda sam bio samo onaj koji je pokušavao artikulirati vlastite strahove i koji se opirao “kulturi smrti”, pa sam tako pozvan na jedan masovni prosvjedni skup na Trgu Republike u Beogradu, koji bješe organiziran u povodu prve obljetnice brutalna rasturanja demonstracija. Pridružio sam se govornicima, iako s mnogima od njih nisam imao ničeg zajedničkog; štoviše, stajali smo na suprotnim stranama, ali u toj prilici na istoj – protivu Miloševića. Ne sjećam se točno o čemu sam govorio, ali znam da me huk mase naprosto povukao da izustim: “Obraćam vam se kao srpski pisac!” Čim sam sišao s tribine, moja me supruga, moj najbolji kritičar, dočekala primjedbom da sam počinio kobnu grešku i nepotrebno se očitovao u nekakvom nacionalnom smislu, banalno kao i ostali. Vjerojatno sam podlegao histeriji i izustio ono što sam toliko puta ismijavao i što, na kraju krajeva, nisam bio. Jer što sam ja imao sa srpskim piscima? Ništa. Zazirao sam od njih, bio sam na suprotnoj strani, ništa s njima nisam dijelio, nikakve svjetonazore; zapravo se međusobno nismo podnosili. Pa i sada, kad naiđem na tu natuknicu uza svoje ime, osjetim nelagodu. Da bih bio srpski pisac, morao bih posvuda promovirati srpsku kulturu, a ja to ne činim, ali imena onih srpskih pisaca koje volim i cijenim, posvuda ističem, jer su sjajni pisci neovisno o bilo kakvim udruženjima, jednako dobri ma komu pripadali.

I nakon te svoje ishitrene izjave s govornice, doživio sam da mi  tadašnji urednik Književnih novina, eto pokojni Mile Perišić, srpski nacionalist, Karadžićev prijatelj i savjetnik, održi lekciju u svom glasilu i s ironijom opiše pisca koji se nikad nije izjašnjavao, za kojega se nije znalo čiji je, koji se nadnacionalno držao hineći svemirca, a sada je pred masom posve nenadano zbacio masku i razgolitio se. “Nismo znali, sad znamo, ali moramo videti hoćemo li ga i šta će nam”, pisao je Perišić. Nas dvojica smo u to vrijeme zazirali jedan od drugog (kad bih ga ugledao, prešao bih na drugu stranu ulice), premda smo nekoć bili u dobrim i srdačnim odnosima, a nakon objavljivanja toga teksta sreo sam ga na Terazijama, prišao sam mu i rekao da je potpuno u pravu što se tiče mog izjašnjavanja, da se kajem i da ću to povući, tako da neće imati trvenja i dvojbi oko toga hoće li me ili ne, neću mu dati priliku da se izjašnjava.

I doista, Mile je bio u pravu, ja se mogu proglasiti, primjerice, srpskim piscem, ali to moraju prihvatiti i drugi, neka se suglasnost mora postići. U svojim etnopsihoanalizama G. Devereux navodi razne slučajeve i veli: “Róheim se izjašnjavao Mađarom ali, pod utjecajem nacista, mnogi Mađari nisu dijelili njegovo mišljenje i prisilili su ga da napusti zemlju. Mađari koji nisu potpali pod utjecaj nacista tvrdili su da je Róheim Jevrej. Róheim, u egzilu, tako se malo slagao u mišljenju s njima da je njegov lijes po njegovoj želji pokriven mađarskom zastavom na sahrani u New Yorku.” Neće vas uvijek svi prihvatiti, kao što vas neće svi odbaciti. Dakle, vi možete biti ono što želite, a na kraju krajeva uvijek vam ostaje mogućnost izbora zastave za lijes.

Revizija identiteta

Posljednji rat na ovim balkanskim “poljima smrti” donio je, uz nesreću i ubijanja, mnoge promjene i revizije oko identiteta, jer je jednim svojim bitnim krakom imao plemenska i vjerska obilježja. Izronile su aveti prošlosti, obnovljeni su i osuvremenjeni povijesni sukobi, posve anakroni, ali poticani od intelektualaca i vođa koji su se domogli moći i oružja i koji su se nametali kao “branitelji identiteta”. Mnogi ljudi koji su prošlost odavno preispitali i pohranili u neke riznice kako bi se na nju mogli pozvati samo ako donosi dobro, odbili su da ih bilo tko zastupa u ime identiteta, a posebice da se u to ime ubija, da se poharaju čitave pokrajine i rasele milijuni ljudi. Poznavao sam zagrižene nacionaliste koji su se šokirali ulogom svojih zemljaka u zlodjelima i kaosu. Primjerice srpski književnik Žika Stojković bio je uskogrudni nacionalist, ali je izjavio u NIN-u da se stidi svog naroda, one milijunske mase koja je Mnogi su ljudi prvi put pojmili što je to identitet stideći se postupaka svojih sunarodnjakapred Narodnom skupštinom u Beogradu, 1990. godine, urlala: “Dolje pluralizam”. Bilo je čak iz književničke fele još takvih primjera.

Mnogi su ljudi prvi put pojmili što je to identitet stideći se postupaka svojih sunarodnjaka. Ako te netko “tvoj” osramoti – što činiti? Ima više načina. Spriječiti ga, ako je to moguće, javno ga prokazati kao hulju, izolirati ga i odreći se hulje, potražiti neki svoj drugi identitet, solidarizirati se sa žrtvama toga sramotnika, prihvatiti njihovu patnju kao svoju, promijeniti zajednicu, sredinu, državu, prihvatiti egzil, odbaciti svaku vezu s takvim srodnicima, zaboraviti ih ili zašutjeti poput Marlene Dietrich koja više nije htjela izustiti riječ njemačkog jezika ogađenog drekom nacista. Amin Maalouf, libanonsko-francuski pisac lijepo je rekao: “Identitet je lažni prijatelj.”

Dvostruki je (ili višestruki) identitet lijek da se čovjek sačuva od samoga sebe i vlastitih napasti, da se odupre zlim nasrtajima “kolektivnog terora” i uopće fanatizma, da ne dopusti da ga bilo kakva “pravda” ponese da učini drugomu nešto nažao. Promatrao sam u Beogradu, s početka devedesetih godina, kada se duž Francuske ulice, u kojoj je kuća Društva srpskih pisaca, orilo: “Hrvati ustaše!”, “Smrt Hrvatima”, ali među tom bratijom rijetko bi se našao netko tko je na bilo koji način povezan (bračno, prijateljski, rodbinski), ne samo s Hrvatima, nego i s drugima, jer takav dijeli identitet ili se solidarizira sa sebi sličnima. Osjećaj “proturječne pripadnosti” obuzdava svaki zanos kad god dođe do kolektivnih sranja, te do povijesnih i inih turbulencija u nekoj zajednici.

Bogdan Bogdanović

Sjećam se jednog skupa kada je moj prijatelj Bogdan Bogdanović govorio da bi svatko od nas morao imati po nekoliko prijatelja iz različitih nacija, rasa i boja kože kako bi se širila tolerancija. Taj mudri, dragi, čarobni čovjek jednom mi je pričao kako se ne može načuditi što mu braća Srbi još nijednom nisu na nos nabili njegova oca, glasovitog književnika Milana Bogdanovića, koji je u jednom razdoblju svog života primio muslimansku vjeru, na što sam mu odgovorio: “Neće te ni napasti, jer i tako sve muslimane smatraju Srbima!” Kiš je uvijek govorio da bi bila prava sreća kad bismo svi po rođenju mogli biti pogranični žitelji, a njegova pametna supruga Pascale Delpech imala je običaj reći: “Mrzim francusku provinciju, jer ondje žive samo Francuzi.”

Nema povratka

Kada bi me sada netko natjerao da se vratim tamo gdje sam (slučajno) rođen, bilo bi to progonstvo u tuđinu, u nepoznati svijet, premda ja od ostataka toga svijeta i jezika stvaram svoje literarne fikcije, ali sada ondje više čak ni pejzaž nije isti. Nekoć sam u djetinjstvu mislio da je to najljepši kraj na svijetu, da su ljudi dobri i bistri, da svatko tolerira vjeru i izbor drugoga, da cijene poštenje, da su daroviti i uspješni kad god se prilagode onom svijetu što smo ga nazivali “velikim”, ali kad bih se sada, ne daj Bože, ondje pojavio, ne bih ništa od toga zatekao, niti bilo koga prepoznao, a zasigurno bih čuo sve ono što ne želim čuti, što je daleko od mene. To više nisu moje riječi, one za mene imaju samo značenje “iskopina”. Naravno, za mnoge ljude zavičaj postoji, to se ne može zanijekati, postoji nostalgija za svojim krajem – to je razumljivo samo ako nije zavičaj zagađen svakovrsnim zlodjelima, progonima drugih, mržnjom, ako se zavičaj stavio na stranu onoga što je naopako i nemoralno.

Whitman je pjevao da je zavičaj ono mjesto kamo srce vuče i gdje je čovjek gospodar svoj! Kada nekamo otputujem, jedva čekam da se vratim u Istru – srce me vuče, ondje sam gospodar svoj. Začudo, iako sam u Beogradu imao, uza sve nedaće i bijedu života, mnogo lijepih trenutaka i prijateljstava, žena koje sam volio, nesretnih ljubavi i patnji, ipak se nisam nikad adaptirao, bježao sam, napuštao taj grad i vraćao mu se silom prilika, protivu srca, uvijek s napetošću i nekom drhtavicom. Stanovito vrijeme proveo sam u drugim gradovima (Sarajevo, Split, a ponajviše Zagreb). Naravno, to nikako ne znači da imam bilo kakvu odbojnost prema Beogradu, ili općenito prema Srbima, daleko od toga (iako mi se svašta pripisivalo), ali činjenica da sam u romanu Kristalne rešetke posegnuo za opisima Beograda, za nekom njegovom tamnom stranom, ponajbolje govori da je taj grad ostavio pečat na moju psihu.

Dušan Makavejev

Čovjek kojega izuzetno cijenim i s kojim sam uvijek, dugi niz godina, imao srdačne odnose, kozmopolit i miljama udaljen od svakog nacionalizma, nadasve, briljantan duh i intelektualac, vrstan umjetnik, pisac i filmski redatelj Dušan Makavejev, s kojim sam se ovih proteklih godina nekoliko puta sreo na “neutralnim terenima”, rekao mi je: “Za umjetnika, za pisca, Beograd je danas najzanimljiviji svjetski grad, krvav, mračan, bolestan, u suprotnostima i proturječan; dakle, posjeduje sve ono iz čega umjetnost crpi, a uza sve šarmantan, s duhom, nepresušan izvor – jednom riječju prijestolnica koju kao da je komponirao Dostojevski.”

Za mojih povremenih boravaka u inozemstvu, postalo mi je posve jasno da bi mi egzil teško pao, ne samo zbog “bremena godina” i nekih već stečenih navika, nego vjerojatno psihološki, jer više nije riječ o izletu, putovanju, turizmu, ograničenom boravku, stipendiji, nego naprosto o stanju, o statusu emigranta, o novom zanimanju, o nekoj novoj evidenciji ili policijskoj kartoteci gdje je pohranjen moj otisak prsta, fotka starijeg gospona, gdje su podaci o bračnom stanju, djeci, roditeljima, bolestima, itd. Da sam se morao naći u egzilu (zasigurno bih taj križ podnio i iznio do svog brda), mislim da bih morao mnogo toga mijenjati u svom karakteru, učiti manire prilagodbe, maskirati se, truditi se oko šarma i ostavljanja dojma, oguglati na poniženja, itd. (Ne mogu zaboraviti kako su me ismijavali i ponižavali u jugoslavenskom konzulatu u Frankfurtu, u veljači 1992. godine, oko produžetka mog isteklog YU pasoša, spajali me s nekim u Beogradu da bi me taj zafrkavao i vrijeđao, a potom me držali u hodniku konzulata više sati, kao, tobože, čeka se faks iz Beograda, da bi me na kraju neki službenik pozvao i priopćio mi: “Faks je stigao, odbija se produženje pasoša, na žalost bez ikakva objašnjenja.”)

I kad god sam nešto dulje ostajao vani, nisam mogao retka napisati, samo sam lunjao ili se vozio metroom do neke trafike gdje sam mogao kupiti naše novine. To su isto činili moji prijatelji i znanci koji su se našli u egzilu u New Yorku, Ateni, Parizu i dr. U eseju Usamljenik u Parizu, veliki talijanski pisac Italo Calvino opisuje kako se svakog jutra vozio podzemnom željeznicom do Saint-Germaina da bi kupio talijanske novine. Jedina privlačnost u tom mnoštvu, u toj vrevi velikih gradova jest anonimnost; znao sam se satima vozikati metroom samo da bih promatrao ljude.

Knut Hamsun

Svojedobno je Knut Hamsungovorio da nema ništa protiv osame, niti lutanja (napisao je najljepše knjige o skitnicama), ali to iscrpljuje, a na jednom mjestu kaže: “Ima u tom gluvarenju mnogo neplodnog.” Kada se konačno taj književni mag skrasio na svom imanju u Norveškoj, govorio je da su to jedini sretni trenuci njegova života. “Mogao bih jesti zemlju, naravno uz čašu vina”, govorio je u šali svojoj supruzi, premda je isticao da taj njegov “osjećaj punine” nije stoga što je to Norveška i što je Norvežanin, nego što je napokon pronašao zavičaj u kojemu razumije više i vidi dublje nego što mu je to Bog podario. Zavičaj se pronalazi, zadobiva. Može to biti neko selo iz kojega se vidi “sve ono što se sa zemlje može vidjeti u Svemiru” (Pessoa). Istina, bilo je pisaca, i još ih ima, koji su se u egzilu dobro osjećali. Jedan mi je pisac pričao da je tek kao apatrid uspio definirati mnoge svoje proturječnosti, nejasnoće s podrijetlom, da je tek u egzilu osjetio život i radost, da ima svoj krug divnih prijatelja u jednom europskom gradu, da se ondje puno toga događa, da ima mnogo kulturnih priredbi, da piše bolje nego ikada, piše i vodi društveni život, na sijelima uživa u mnoštvu jezika, svaki je party obilna trpeza – ukratko: egzil je obogatio njegov život, učinio ga sretnim i veselim. Još kad bi uspio dobiti papire (da već jednom baci tu odvratnu i uvijek sumnjivu putovnicu) njegovoj sreći ne bi bilo kraja. Dakle, egzil može biti i uspješan. Kako egzil nije više izgon nego izbor, egzilant ljeti dolazi na odmor u domaju kao “svjetski čovjek”, nema one specifične patnje emigranta-štakora o kojoj je pisao Bunjin; štoviše, povratnici unose neku vedrinu u naše tmurne živote.

U ženinom obilju

Kada sam 1991. napustio Beograd, bilo je prigovora i od ljudi meni sklonih kako nisam smio “iz jednog nacionalizma bježati u drugi, iz jednog fašizma u drugi”, dočim je Kusturica u nekim svojim škrabotinama u NIN-u to razriješio pišući da sam “pribjegao ženinom nacionalizmu” (vjerojatno je htio reći ženinoj naciji, ali kako je postao novopečeni Srbin, držao se stereotipa da je Hrvatica prirodno i nacionalistica). Bilo je još sijaset takvih i sličnih proizvoljnih i netočnih brbljarija na koja nikad nisam reagirao.

Ponajprije, ja sam još otprije bio odlučio odseliti se u Istru, tako da to i nije bio egzil, nego selidba i to u kraj koji je za mene imao i neko emotivno značenje, nešto od one “ljubavne patnje za imaginarnom domajom” o kojoj je pjevao Pessoa. Nije to bio egzil, nego povratak. Ili izbor, vjerojatno lakši od ostanka u Beogradu. Uza sve teškoće i udobniji. I nije to bio politički čin, nego možda tek jedna moralna gesta: moja je domovina Hrvatska u tom času bila meta u koju se gađalo iz svih oruđa. Dolazeći u Hrvatsku i sam sam postao meta; nosio sam majicu s natpisom: target. Kada je NATO, uz suglasnost Ujedinjenih naroda, bombardirao 1999. godine strateške ciljeve u Miloševićevoj Srbiji, mnogi su me u Beogradu kopirali noseći majice s natpisom: target. Vraćalo im se ono što su meni činili; ne likujem nego žalim što je tako.

Sasvim je sigurno da je i u Hrvatskoj divljao nacionalizam, ali ja sam vrlo brzo, nakon što sam otpatio rušenje hrvatske kulturne baštine, počeo pisati u opozicijskim listovima protivu vladajuće politike i oživljavanja aveti prošlosti. Imao sam veliki broj istomišljenika u Hrvatskoj, dosljednih antinacionalista. I nisu se oni priklonili meni, nego ja njima. Dovoljno je pripomenuti da sam dugo godina suradnik najboljega političkog i kritički nastrojenog glasila, nagrađivanog i priznatog u svijetu, tjednika Feral Tribune. Govoriti da sam se “priklonio ženinom nacionalizmu”, posve je budalasto, premda je točno da sam s njom (ali i s mnogim drugim, bliskim i bližnjima) “dijelio identitet”, ili prihvaćao dio identiteta, što smatram posve normalnim, pa to ne zamjeram ni Kusturici koji je izabrao srpsku naciju kao svoju (ili, kad bih govorio njegovim jezikom, ženinu naciju kao svoju). Dijeliti identitet s bližnjima, poželjno je, ali nije poželjno gubiti oštrinu prema slabostima i zabludama identiteta u kojem si se pronašao. I dok sam ja, primjerice, kritizirao “ženin nacionalizam”, on je divanio s Miloševićem, hvalio ga, nosio mu poklone, pljuvao po Zapadu što napada toga masovnog ubojicu, vrijeđao druge narode i nazivao ih “bečkim konjušarima” itd. To što se pronašao kao Srbin, nije sporno, ali je način kako to ostvaruje sporan, kako se povlađujući nekim kolektivnim zabludama i ludostima svoje netom izabrane nacije, na mučan način prilagođava. On je uspio da mu dio mase kliče na nacionalističkim skupovima “Emire, Srbine”, ali isto je toliko, ako ne i više, onih koji ga preziru zbog takve udvornosti. Ako svoju odanost naplaćuje, onda njegov izbor nije iskren. Ako podilazi, onda naciji koja ga prihvaća takav poltron nije potreban, ma koliko bio slavan, jer će se već sutra sramiti njegovih postupaka. Dakako, mene ne zanima spomenuta osoba, niti se kanim baviti tom sudbinom, ali, eto, priča se pootegla, jer nam je taj primjerak blizu i nadohvat ruke, dio je “crne kronike identiteta” i pokazuje nam da se promjena etnije ne može prelamati grubo i neodgovorno, niti je dopušteno sklapanje ugovora s đavolom da bi se došlo do nečega što se naziva “unutrašnjim pomirenjem”.

---

^{Esej je objavljen u knjizi Pisanje ili nostalgija (Fraktura, 2008.) pod naslovom (Ne)prilagođen. (op. ur.)}

 H-Alter.

PLEMENSKA (TRIBALNA) ORGANIZACIJA

 Plemenska (tribalna) organizacija se zasniva se familijarnosti bratstava (rodova) koja zajednički sačinjavaju pleme.

 Brastva su uvek nastanjena u grupi, u zasebnim selima ili u grupama sela. Veza između njih je: isto krsno ime. tradicija i svest o zajedničkom poreklu.

 Svako pleme ima svoju određenu teritoriju. Plemenske teritorije bile su, uglavnom, pojedine male župe, formirane u malim prirodnim jedinicama oko pojedinih reka, u njihovim dolinama i na obalama, u karsnim poljima ili na zgodnim kombinacijama dolina i pašnjaka

 Plemenska svest se na Balkanu, u nekim brdskim dinarskim oblastima, očuvala sve do XX veka - u istočnoj Hercegovini, Crnoj Gori, Boki i kod Albanaca. Najsličnija je škotskim klanovima.

 Slovenska plemena koja su dolazila na Balkan, nisu bila uvek istog porekla. To se vidi i po tome što ona nisu silazila na Dunav jednim putem i iz jedne oblasti. Dolazak Slovena na Balkan tekao je, uglavnom, u dva pravca. Jedni, istočna plemena, koja su bila i brojnija, silazili su uz obale Crnoga Mora, preko Dnjestra i Sereta, u današnju Rumuniju, pa odatle na Dunav. Drugi su silazili u panonsku dolinu preko Karpata. [3]

 Zabeležena su imena nekih od plemena balkanskih Slovena [3]: Severci ili Severjani (grč. Σεβερειζ), Moravci (grč. Μωραβων), Timočani, Drugovići (lat. Drogawitz), Sagudati, Velegeziti, Vajuniti, Brziti ili Brsjaci, Milinci, Jezerci, Duljebi, Bodrići, itd.

Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva je proces koji je otpočeo u VI veku n.e. pljačkaškim upadima Slovena naseljenih na levoj obali Dunava u Vizantiju, a okončao se u prvoj polovini VII veka trajnjim naseljavanjem Hrvata i Srba i velikog broja drugih Slovena. Proces pozicioniranja pojedinih plemena i slovenskih grupa unutar Balkanskog poluostrva okončan je krajem VIII i početkom IX veka, kada se javljaju i prve države Balkanskih Slovena.

 Sloveni koji su pljačkali Balkansko poluostrvo došli su 586. godine do Soluna. Te godine prvo je na juriš osvojena mala utvrda svete Matrone a sledeća meta bio je sam Solun. Pošto nisu uspeli, otpočeli su sa njegovom opsadom. Međutim nakon sedam dana opsade Vizantinci izvode vojsku iz tvrđave, što se prema legendi pripisuje svetom Dimitriju Solunskom, u kome su u potpunosti iznenadili Slovene i nagnali ih u beg razbivši opsadu. Kada su se malo pribrali, Sloveni su nastavili da pljačkaju prostor današnje Grčke sve do 589. godine, kada su se vratili preko Dunava.

 Druga slovenska opsada Soluna od nekoliko slovenskih plemena, (među kojima su bili: Dragovići, Sagudati, Velegeziti, Vajuniti i Brziti), se nakon pustošenja Tesalije, Epira, Ahaje, Kikladskih ostrva i dela Male Azije dogodila 611. godine. Cilj ovih Slovena bio je, prema tumačenjima ondašnjih hroničara, da zauzmu grad i tu se trajno nasele. U prilog tome, pored činjenice da su se kretala cela plemena sa ženama, decom i pokućstvom, idu i zapisi da su slične sudbine već zadesile mnoge gradove u današnjoj Grčkoj, tako da je moguće da su Sloveni nakon što su poharali okolinu Soluna rešili da zauzmu sam grad i trajno se nasele na tom područiju. Sloveni su opet pokušali da opštim jurišem sa kopna i mora (pomoću svojih brodova i monoksila) osvoje grad. Napad sa mora je u potpunosti propao zbog velike međusobne blizine plovila, koja su se sudarala i prevrtala. U borbama je zarobljen i vođa Slovena Hacon, koji je kasnije usmrćen kamenovanjem, dok su se Sloveni posle poraza povukli od grada i naselili po okolini.

 Združena vojska Slovena i Avara ustremila se posle 610. godine na Dalmaciju, zauzevši je u potpunosti oko 614. godine. U toj najezdi stradali su i porušeni mnogi gradovi, među kojima su Singidunum, Viminacijum, Dokleja, Salona, Epidaurus, Narona i drugi. Spašeni su samo Zadar i Trogir.

 Slovensko-avarsko-persijska opsada Carigrada (626.) zasnivala se na planu da Avari sa Slovenima i drugim sebi podređenim narodima udare sa evropske, a Persijanci sa azijske strane, dok bi udar sa mora izveli Sloveni. Glavni udar na kopnene bedeme otpočeo je 31.07. sa Avarima na jednom i Slovenima sa svojim opsadnim spravama na drugom delu. Istovremeno su Sloveni vršili udare sa mora i prebacivali Persijance preko Bosfora. Međutim vizantijska flota je bila superiornija u odnosu na slovenske brodiće i monoksile, zbog čega napad sa mora nije bio toliko jak. Vizantinci su primetili da se Avari i Sloveni na vodi sporazumevaju paljenjem vatri, što su koristili za nanošenje udara slovenskoj floti navlačeći ih. Posle jedne takve varke tokom koje su Carigradski Jermeni navukli Slovene u luku svetog Nikole nanevši im teške gubitke, kagan se iznervirao i naredio da se svi preživeli Sloveni pobiju zbog svoje nesposobnosti. Tom prilikom hroničari su zabeležili da se:„usled mnoge krvi zacrvene se morska voda.“

 Posledica ovog avarskog masakra bilo je povlačenje odnosno razbežavanje ostalih Slovena, što je ostavilo usamljene Avare i Persijance koji posle toga podižu opsadu i povlače se.

 Podatke o poreklu Hrvata i Srba i njihovom dolasku na Balkansko poluostrvo, osim domaćih hronika sumnjivog porekla i sadržaja donosi još samo vizantijski car Konstantin Porfirogenit u svom delu „O Upravljanju Carstvom“ lat. De administrando imperio pisanog sredinom X veka. Na osnovu podataka i legendi koje iznosi Porfirogenit može se zaključiti da su Srbi i Hrvati sa područija nekadašnje Istočne Nemačke, Poljske i severa Češke stigli na Balkansko poluostrvo tokom vladavine cara Iraklija(610.-641.), preciznije u njenoj drugoj polovini odnosno nakon kombinovane opsade Carigrada 626. godine.

 Najverovatnije je Iraklije ponudio Hrvatima da u njegovo ime proteraju Avare iz Dalmacije uz dozvolu da se u njoj potom nasele, što su oni i učinili. Potom su i Srbi, verovatno posle 632. godine kada se srpski knez Dervan pridružio Samovom plemenskom savezu, došli na Balkansko poluostrvo naselivši prostor između grubo povučene linije Skadar-Ras-Valjevo-Šabac na istoku i reka Cetine, Plive i Vrbasa na zapadu.

Od doseljenja Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo, na ovom području se razlikuju dva tipa kulture:

 • A) prvi tip: zasnovan je na ratarstvu i odgovara im zadružna društvena organizacija.

 • B) drugi tip: zasnovan je na stočarenju i pljački i odgovara mu plemenska društvena organizacija

 Zajednica se povećavala i pojačavao se osećaj za krvno srodstvo. Zajednica se deli po rodovima, odnosno razvija se rodovska organizacija. Rodovi su povezani u pleme.

 Unutar rodova nastala je hijerarhija – najimućnije, odnosno ekonomski najjače porodice (kuće) vladaju čitavim rodom, a pojedini rodovi čitavim plemenom. Uunutar plemena vlada stalna borba za prevlast. Česta su ubistva radi krvne osvete.

 Sa rastom plemenske zajednice dolazi do porasta delatnosti zemljoradnje. Ratnici su se teško privikavali na zemljoradnju, pa je često dolazilo do pobuna protiv režima. - javlja se odmetništvo kao nova kultura i pojava hajduka i uskoka. Hajdučke i uskočke skupine nisu mogle funkcionisati bez pomagača – jataka. Jataci su pomagali hajducima nudeći im prebivališta zimi te preprodavajući njihov plen. Hajduci su u balkanskoj plemenskoj kulturi postali simbol junaštva, slave a njihova dela su se počela smatrati korisnima (veličanje razbojništva, agresivnosti i osećaja neprijateljstva).

 Hajdučke i uskočke skupine i zajednice razvijale su se pa su im sve češće davane sitne nagrade u zamenu za “vojne usluge”. Hajduci rešavaju sukobe i potkopavaju vlasti. Kasnije se od hajdučkih skupina formira vojska čija je svrha bila oslobođenje hrišćana od islama

 Prema plemenskim pravilima žene su podređene u zajednici. Samo su muška deca bitna ( za vojnikovanje). Mušku decu odgajaju isključivo muškarci, a žensku isključivo žene

 Širenje zajednice podstiče iseljavanje iz plemena, pri čemu se iseljenici susreću s drugim kulturama, pa su prisiljeni prihvatiti novu kulturu kada više nemaju podršku rodovske organizacije

 Stvaranjem novih, brojnijih i složenijih zajednica dolazi i do razvoja novog feudalnog ustrojstva zajednica koje se značajno razlikuje od plemenskih oblika organizacije. Ranije zajednički pašnjaci, šume i poljoprivredna područja prelaze u vlast pojedinaca i dolazi do još jačih ekonomskih razlika i naglog osiromašivanja (pauperizacije) velikih delova stanovništva. Prosjačenje postaje “profesija”. Počinje se razvijati trgovina a zbog trgovine javljaju se sajmišta koja prerastaju u sela i male gradove u kojima se javljau začeci kapitalističkog društvenog uređenja.

 Sloveni se na Balkanskom poluostrvu naseljavaju delom u područjima pogodnima za poljoprivredu, a delom naseljavaju gorska i planinska područja, što pogoduje razvoju plemensko- ratničkog načina života, te razvoju pljački i gusarenja. Sa proširenjem zajednice nastaju pljačkaški rodovi, a kasnije i pljačkaška plemena. Plemenom vladaju kuće, a kućom poglavar. Nakon pljačkaških pohoda najveći deo plena pripada poglavaru što je razlog brzog bogaćenja određenih glavarskih kuća.

 Poglavareva volja bila je nametnuta čitavom plemenu, a podrška plemena ogledala se u davanju titula poglavaru (tako nastaju titule kao npr. ban, kralj, car, despot…) i čestim poklanjanjem simboličnih darova. Kao simboli vlasti uvedeni su konj, oružje i odelo.

 Posebno je isticana potreba za zajedništvom i jednoglasnošću, pa su protivljenja poglavarevoj volji bila kažnjiva i brzo su ugušivana.

 Zbog materijalnih razlika i razlika u ugledu između porodica, pojedinim porodicama pridavani su nadimci. Tako su neugledne porodice bile nazivane smerdi ili nikogovići , a uglednije i uticajnije porodice zvane su plemići, koljenovići ili kućerići.

 Plemenski poglavari dolazili su do bogatstva i primanjem mita koje su im nudili okolni gradovi u zamenu za siguran prolaz karavana ili brodovlja preko područja koje su oni kontrolisali.

 Uz titulirane poglavare, u to se vreme pojavljuje i kler, kao nova elita koja je imala ulogu da učvrsti političku kontrolu okolnih sila i osnažiti autoritet pojedinih poglavara. Sveštenstvo se naseljava u zajednice i utiče na čvršće vezivanje polunomada za zemlju

 Nastanak feudalnog režima vezuje se za naseljavanje plodnijih područja, formiranje većih zajednica i nastanak većih naselja kao središta trgovine i zanatstva.Na tim žarištima trgovine i zanatstva nastali su srednjovekovni gradovi u kojima se tokom XVIII i XIX veka počeo razvijati građanski stalež.

PLEMENSKA SVEST I SUJETA

03. јануар 2010.

 Kako je zbog svoje sujete zavisna od toga šta će drugi o njoj da misli, sujetna osoba je sklona da žrtvuje načela poštenja i pravičnosti da bi zadržala odobravanje zajednice. Ako pođemo od poznatog prepisivanja na ispitima, pa preko rođačkih veza, stići ćemo čak do zločina protiv čovečnosti učinjenih u ime vere i nacije. Dok prepisivanje na času ima pokriće pred savešću prijatelja, zločini učinjeni u ime vere i nacije imaju pokriće pred savešću čitave zajednice. Izopačava se predstava o pravom prijateljstvu i pravičnosti, pa onaj ko odbija da saučestvuje u nepravdi biva proglašen izdajicom, a strah od takvog etiketiranja ne može da podnese onaj ko se pokorava svojoj sujeti. Sujeta je osnov formiranja plemenskih odnosa plemenskog izopačenja predstave o dobru i zlu. 

Na pitanje “Šta je za vas zlo?” poglavica afričkog plemena odgovara: “Zlo je kada nas susedno pleme napadne i opljačka!” A na pitanje “Šta je za vas dobro?” on odgovara: “Kada to isto mi uradimo njima!”

 Nosioci takve autoritarnosti kod nas zastupaju da su ličnosti sa haških poternica “nacionalni junaci, bez obzira što su ubice, zato što su se borili za interese naše nacije!”. Dakle, plemenska svest je odlika i naše psihologije. Ne gleda se kakav si, već za koga si. Ako bi se gledalo kakav je ko, a ne za koga je, onda bi se takvim kriterijumom osudili sopstveni loši motivi, koji za razliku od nacističke autoritarnosti nisu skriveni i potisnuti. Zato se balkanski autoritarac odriče apsolutnih kriterijuma dobra i zla (koji su, na primer, definisani sa Deset zapovesti i koji gledaju “kakav je ko”), pa umesto njih formira subjektivni kriterijum plemenskog načina razmišljanja (”za koga je ko” “ko nije za naš kult, on je protiv nas”). Posledice takvog načina razmišljanja su katastrofalne. Onaj ko ne podražava kultni odnos prema zajednici, ko radi njega nije spreman da žrtvuje načela poštenja i pravednosti, proglašava se izdajnikom i neprijateljem, a onaj ko se bori za kult zajednice, proglasiće se i herojem pa makar bio i ubica. Svest o ličnoj odgovornosti ne postoji, već su za sve krivi “oni drugi”. Kult pruža izgovor za svako zlo koje se čini u njegovo ime, jer su “plemenski ciljevi sveti”. Naravno, plemenski ciljevi mogu biti klasni, partijski, nacionalni, verski, ili neki drugi, ali uvek uvijeni u formu trenutno aktuelne ideologije.

izvor: EliteSecurity Forum, novembar 2nd, 2006

RAZGOVOR VIII: Abdulah Sidran

Posljednje predavanje Zorana Đinđića-Nacionalizam i patriotizam

Dr Zoran Đinđić

1. avgust 1952. - 12.mart 2003

Objavljeno: 01.08.2013. 

Premijer Srbije Zoran Đinđić rodio se na današnji dan 1.avgusta 1952.godine

Izvodi iz predavanja studentima banjalučkog univerziteta na temu NACIONALIZAM I PATRIOTIZAM. Ovo je bilo posljednje obraćanje studentima prof. dr Zorana Djindjića, održano 21 februara 2003 u vijećnici Banskog dvora za vrijeme njegove posjete Banjaluci.  Novinari BUKE su tog dana bili u Maloj vijećnici Banskog dvora i jedini zabilježili ovo, kako se ispostavilo, posljednje predavanje premijera Srbije Zorana Đinđića

Ovo nije neko predavanje u nekom naučnom smislu, nije ni neki govor u tradicionalnom smislu nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane, da se ona dopuni nekim argumentima koji jesu činjenično obrazloženi, gde se može naći jedno takvo mesto kao što su ovi Banski Dvori u Banja Luci da se pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.


Suština je svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića bilo da su zajednice, bilo da su države ili društva, da se nalaze u nekom okruženju. To znači da izvan njega postoji nešto, i to što je izvan njega je njegovo okruženje koje na bitan način utiče na sudbinu, na opstanak, na uspešnost ili neuspešnost tog organizma, tog bića ili već o čemu se radi. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, ako je moguće da ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog ukruženja i da se prilagodi tome. Naravno postoje retki izuzeci kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava jer ga on definiše. Npr. Amerika danas: jedan organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zamlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje.

 U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primjeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontrolište svoje okruženje i svako koji je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Još je Čarls Darvin kao jedno veliko saznanje formulisao sledeće: "U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju". To je formula uspeha. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je da svako društvo ili svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: to je najpre njegov region, zatim potom šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Treba pokušati da otkrije ako je moguće koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i da pokuša to da iskoristi za svoj interes, da vidi da li se nešto dešava gde on može pronaći svoje mesto- ne da se suprotstavlja tome slepo i da na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama, ali ne ni da se potpuno podredi tome i da naprosto parazitira na logici tog okruženja, nego da živi svoj individualni život tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada i naravno, da negde dobije i neki udarac jer se ne može sve predvideti, a u krajnjem slučaju uvek se nešto neočekivano desi.

To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili možda ponekad opravdanje u tome da mi nismo u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo željeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju je ipak, merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda se vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu i nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da ih preplatite. Naravno, okruženje u kom mi živimo bilo kao nacija, bilo kao zemlja, ima neke svoje pravilnosti, ono nastaje kroz vekove i sasvim sigurno nije neki haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo nego poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite, pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači,   89-egodine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom, i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka, 21. veka, kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i u krajnjem slučaju na informatičke tehnologije. To nije bilo teško predvideti, ali, mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da se svet još uvek kreće po starim zakonomernostima. To je kao da imate mapu grada gde su ucrtane sve ulice i skretanja itd., ali je to možda mapa nekog arheološkog grada koji je tu postojao pre hiljadu godina i kad se vozite tim gradom logično skrenete u pogrešne ulice i zalutate i na kraju ne dođete na taj svoj cilj. Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju je važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jak da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese- svoje male interese u velikom svetu. U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni da se mogu čak nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbina celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači ne nešto što je sitno, ne nešto što je prolazno nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda.


Ljudsko društvo ili određeni deo ljudskog društvo se od nekog stanja kreće ka drugom stanju. To je proces koji nije završen, ali se može prepoznavati kod određenih manifestacija.


Prvi taj veliki prelazak, velika transformacija je od industrijskog ka informatičkog društva.U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku se desio prelazak od industrijskog ka informatičkom društvu. I to izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi, kojim instrumentima i oruđima se služe da zadovolje svoje potrebe i koje su kvalifikacije neophodne da bi bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince učinilo uspešnim u industrijskom društvu nije dovoljno da bi bili uspešni i u informatičkom društvu.

 Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije- prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društava. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u kojoj na skoro svakom mestu na zemaljskoj kugli danas ljudi mogu da proizvedu šta žele. Znači više nema privilegije ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazili u Evopskoj Uniji ili bilo gde drugo na zemaljkoj kugli. To je nešto sasvim novo i to stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju. Zamislite sada uporedo kao neki primer da vaši fudbalski klubovi igraju u nekoj igri u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi ti svetski klubovi. Ako želite da dobijete neku utakmicu to bi iziskivalo ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige da postoje ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili da budete na začelju. Nema više ili ste najbolji, ili ste najgori, znači samo postoje uspešni i neuspešni.


Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni.


Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji jedan trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se delegira, da se decentralizuje i da se odluke donose na onom nivou društva gde su ti organi koji na kraju sprovode te odluke, blizu građanima i gde građani mogu da ih kontrolišu, i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti.

Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim videćete da se zapravo kod svih njih radi o nečem sličnom, o nečemu što je bilo statično, što je bilo materijalno, što je bilo sadržajno kreće sve više ka nečem što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance. 


Naravno, u svemu tome se onda postavlja pitanje, šta je sa zemljama, sa narodima, nacijama, šta se sa njima događa. Očigledno da ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, da se to takođe postepeno utapa u ovaj jedan opšti trend.


Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas ima MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom.

Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država koje su se tu udružile i taj proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali to bi bila velika iluzija, kada bi izveli zaključak da nacionalni interes i države nestaje. Ja mislim da bi to bilo pogrešno.


Mislim da se one samo transformišu i da se prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali da neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao, proleteri svih zemalja, ujedinite se. Pa smo svi isti, pa nema granica, nema nacija, nema država nego je čovečanstvo jedna nacija. Ne, mislim da će bar onoliko koliko mi možemo da predviđamo istoriju u narednih sto godina nosioci i zapravo glavna pravna lica i entiteti koji tu budu nastupali ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično postavlja se pitanje nekog kolektivnog identiteta. Šta se onda događa sanjim, sa nacionalnim identitetom, sa tim što se unutar jedne države definište kao interes koji mora na tom svetskom tržištu ili u toj globalnoj konkurenciji da bude branjen, štićen? Uvek govorimo o tome kada govorimo o jednom organizmu i njegovom okruženju, da taj organizam prilagođavajući se tom okruženju mora da uspe da bi ostvario svoje ciljeve.


Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam.

Mislim da je, ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma njegova supstancijalnost, da se odnosi na neku etničku ili neku drugu pripadnost, da je statičan, da polarizuje, da nije komunikativan, da ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu što je uslov za uspeh u modernom društvu, nego je on zapravo karakterističan za statična društva i za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. I možete da vidite da taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju na drugim linijama, znači i ekonomsko, i državno i istorijski, društvima koja postoje u regijama gde se taj proces nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje i kao posledica toga imamo društvenu strukturu koja onda kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osjećanje, kao što je osjećanje nacionalizma.


Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.

Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja.

Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nije kriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa ako ne uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo.


Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etiku odgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.


Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tome niko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je on grešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj meri garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Znači ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu....


Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. Znači, to su neke realne činjenice. Ponekad se to smetne s uma, jer imate neke primere zloupotreba, jer je ogromna moć skoncentrisana sada u nekim instrumentima zbog toga što su društva dobila ogromnu moć. Ali u relativnom smislu, danas se vlast mnogo manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji zbog toga što postoi jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači naravno da nema zemalja u kojima ne postoje velike zloupotreba i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista jer je politika nešto plemenito.


Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu, kažu neću da se bavim politikom jer se političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti i onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro. Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju zaista politika postane ono što danas u medijima važi, a to je, delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vama ne vredi što vi dnevno nešto radite i privređujete ako on to na kraju sve upropasti. I može vas milion takvih da budu dobri koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste to privređivali- bolje da ste spavali ili da ste pecali. Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da treba eksperti nešto da rade, oni hoće da vas prevare.                                 

Znači mora da se prizna činjenica da su u modernim društvima politička struktura, političke institucije jedini instrument koji može da služi za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe jedan veliki megatrend od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji. Znači od toga da glasate jednom u četiri godine za nekoga, do toga da svakoga dana ili u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vi zapravo vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu. Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu.


Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i u svetu niko nikog ne voli. Samo postoje protokoli. Postoji diplomatija gde se sad to na lepši način prikazuje. Znači, svako brani svoj interes i svako voli nekog drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva onda nastrada onaj slabiji. Znači na autoputu kada vozite, ako voziš fiću i tamo se oni šleperi ili cisterne pretiču nemoj da se trpaš jer ćeš na kraju ti da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu, na desnu stranu, to će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera ili, šta je već, Amerika, ili Rusija, ili Kina ili ko se već kreće na tim autoputevima i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj. Neki meni kažu, mi smo pravoslavni narod i zbot toga mi nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju i oni idu u zaleđu nekog konvoja i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Znači, Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koje sam pomenuo: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedu nego Grčka koja ima- devet miliona stanovnika.


To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su oni jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli: hajde i mi da smo sa tim svetom, ne protiv njega, ne ni da se utopimo u njega. Oni vrlo jasno imaju svoj nacionalni interes- ako treba sa Turskom da stave veto, oni će ga staviti i njihovo veto u Evropskoj Uniji je dovoljno da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju. Znači to je jedan model koji mi moramo da izaberemo. Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Postoje neke konstelacije, gde se određene snage nađu na drugoj strani i uvek treba proceniti koji je rizik i ako je rizik suviše veliki treba se sklanjati iz tih situacija. Mi to nismo bili u stanju da procenimo u Beogradu. Vi ste ovde samo kolateralna šteta loše procene u Beogradu jer naprosto u Beogradu nisu u tom trenutku odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 89-te. je greškom srušen, ali će 92-ge, 93-će, 94-te biti Kineski zid prenesen. Naravno, to je bilo glupo. Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu.


Velika bi greška bila ako tu cenu dvostruko platimo. Znači jednom smo je platili i drugi put je plaćamo zato jer ćemo stalno time da se bavimo i da ćemo celu budućnost da obnavljamo kosovskim porazom. Jednom smo poraženi, a onda celu istoriju, od toga pravimo mit. I naravno mi to onda možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, to je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju, desilo se ovo, desilo se ono. Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. I mislim da je to naravno moguće. Ali vam treba izvesna pozicija: da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa, oni vas isključe i kažu: izađi tamo na klupu i tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i naravno nekog fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode da postignete gol i da na kraju pobedite.


Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali onoga trenutka kada on svoj neki interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju- tog trenutka on gubi kredibilitet. I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama koje su bile države smo mi imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije jer ih nije bilo i nije moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države nego je bila zajednica. Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi - da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program.

Ali kada vi to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativna politika u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan koji može da se analizira onda to nije dobro. Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.

Ako vi pogledate Francusku, Englesku, Njemačku, Austriju vi ćete videti veći stepen "nacionalizma" nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to onda izračuna i kaže se: to je bila greška. Hoću da kažem, da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način, vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju da je to dovelo do određenih neuspeha jer je to jedan pristup koji nije primeren modernim društvima. To ne znači da sada mi trebamo nacinalni interes da odbacimo i da kažemo: znači, alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljvavanja svog kolektivnog identiteta na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa. Sve te zemlje koje sam ja pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. To nije baš sasvim samolicemerno da vi kažete: oni rade isto što i mi, samo oni su jači pa kažu to nije nacionalizam to što oni rade. Ne. Tu ima zaista razlike u formiranju njihovog kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od tog nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnim insistiranja na tim tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes koji možemo da definišemo kao patriotizam. Ali ne samo nosioci vlasti nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, kao što je Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. I da se ništa ne izgubi na efikasnosti toga a da ne budu izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, da je to nešto arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou kao što nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi ne možete sa tim, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije- oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije taj teren na kome se mi takmičimo.

Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju u određenom smislu. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj gde se krše ograničenje brzine, preticanje, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo u principu da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas jer time ostajemo u svetskome saobraćaju. U kratkoročnom smislu može da se nešto tu uradi levo ili desno, što možda i nije baš sasvim po nekom pravilu, ali ako je to u našem interesu- to se toleriše.

Razlika između etike i morala je vrlo bitna, jer to šta je dobro za jedan narod kroz jednu javnu diskusiju- to je etika. Moral je pitanje namera da ja kažem to je dobro. Ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim jer su moji motivi dobri. To što će se to na kraju desiti katastrofalno ja nisam kriv, ja sam to iz dobrih namera uradio. Ja to prezirem. Mislim da je to jedan izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene intersuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama.

Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno da me to ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna mene dobre namere ne interesuju. Ako sledi, to što će neko da kaže to su motivi ovakvi ili onakvi, ni to me isto ne interesuje. U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božijoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe. Ne može ništa da se sprovede bez tehnologije. I, namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršentvo tehnologije, ali savršenstva da bi se ostvario zao projekat. Znači, mora da jedna zajednica neprekidno diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko jedna rasprava o vrednostima i ciljevima je za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve. Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno.


I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komonente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale- i to je pojam pravde. Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje- a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima, da li da se ovo ili ono? Pošto su sredstva ograničena- a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura gdje će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče. I to je jedan uzbuljivi posao koji je praktično osnovni atribut ljudskih društava, rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda.

Tekst i fotografija : BUKA