O menadžmentu

Milan Ceković • 09:39 > 09:56 • 18. 11. 2013.

Da li je menadžment značajan i zašto je ismejan?

Osnovni cilj svakog pristojnog obrazovnog procesa nije da se zaliva bašta mediokritetstva, već da se unapredi društvo tako što se kroz smislen sistem pomaže ljudima da formiraju kritičku svest, realizuju svoje potencijale, usmere ih kao odgovarajućim profesijama (jer promašena profesija je gotovo robija) i da se iz te koncentracije mladosti, između ostalog, iznedre pravi lideri.

Ko je lider? Lider je čovek koji predvodi ljude, a između "upravljanja" i "predvođenja" ljudi, postoji drastična filozofska, strategijska i operativna razlika. Lider zna da je pravi čovek na pravom mestu dragocenost, a ne jednokratan uložak ili šraf, koji se pomahnitalo zavrće do pucanja. Lider je harizmatičan motivator, hrabar, sposoban i dobronameran čovek.

Danas su nam, možda više nego ikada, potrebni energični, inteligentni, obrzovani, ali pre svega hrabri i dobronamerni ljudi. Dobronamernost nije instant akcija i šibicarstvo, već želja da se ostvare ciljeve širi od ličnih interesa.

Pravi lider je čovek svestan značaja Saveza velikih umova, a taj Savez nije grupa malodušnika, minera i osoba koje svoju nevericu i strahove isturaju kao odbrambeni mehanizam ispred svake proaktivne ideje. Savez velikih umova je jedinstvo različitosti, koje se postiže afirmacijom principa  komplementarnosti. Šta to znači?

Članovi tima se po svojim temperamentima, znanjima, veštinama i sposobnostima razlikuju, tako različiti se dopunjuju i dele zajedničke vrednosti. Usmereni su ka istim ciljevima i u tom procesu jedni od drugih uče. Predvodnik takvoog Saveza nije najpametniji na svetu, već čovek koji je spreman da podeli znanje, usvoji nove informacije i podstakne konstruktivne konflikte. Članovi Saveza velikih umova znaju da kritika nije mržnja, već da je gledanje na problem iz različitih perspektiva put ka uspehu.

Svi u Savezu velikih umova znaju da je neophodno da neko postavi crveni tepih, ne bi li se neko drugi njime prošetao, da srknuti kafu znači da je istu neko skuvao, da onaj što ređa cigle nije bitniji od onoga što meša malter, jer jedino se kula od karata može sagraditi ukoliko bi svi da ređaju, a niko ne bi da meša i gura (ne razvijajte maštu previše, ovde se radi o principu zajedništva). Svrha svakog Saveza velikih umova su istinite vrednosti, a ne lažne cene!!!

Nasuprot ovom hilovsko-adižesovskom pristupu, nalazi se koalicija "Podobni", koja je osposobljena jedino da onesposobi sposobne. Ta koalicija ima sve više članova sa pokretne trake našeg nestajanja. Štancovani i maskirani lažnom lojalnošću, klimoglavački šminkaju mrtvaca i režiraju kadrove u kojima svi šmirajući lažu, tako što se smeškajući jedni sa drugima slažu. Brod ide ka steni, a mornari su opijeni!

Na našu tugu i žalost, Nebeska Avlija je zaparložena, jer se loši motivi i laž neprestano zalivaju. U takvim okolnostima jedino cvetaju sledbenici koji izuzetno prijaju dobropozicioniranim Narcisima. Hm, da… Dakle, jedna od funkcija svakog iole pristojnog procesa obrazovanja je da bude vetar u jedrima mladosti, ne bi li ona jednog dana hrabro i drugačije uticala na dešavanja u okruženju. Rezultat dosadašnjih metoda je car doteran do duvara.

No, pre nego bilo ko na nivou zgrade, firme, opštine ili države krene u dobronamernu akciju, neophodno je da beskompromisno formira Savez velikih umova, a to nije Savez stranačkih pajtaša, rođaka, kumica i kumova, već integrisan sistem najboljih, koji razvija ciljeve uz pomoć ljudi, a ljude razvija preko realizacije ciljeve. Ukoliko se to shvati, spasenje je moguće, sve ostalo je promašena tema zadatka koji je smisao postavio.

I za kraj, istina je, menadžment je najpre malo izvikan, zatim izlizan, a potom ismejan, ali svemu tome je doprinela loša selekcija i ekspanzija mnogih samoprozvanih i karikaturnih menadžera i menadžerki, ali to ne znači da menadžment nije značajan, ako mu se adekvatno priđe, a ne izopačeno i patološki motivisano. Menadžment treba izučavati zbog njegove svrhe, a ne da biste bili u nekakvom besmislenom trendu.

www.021.rs

Otvoreno pismo papi Franji

Vedrana Rudan

16.11.2013. - 11:03

Čitala sam, živite u skromnom stanu, vozite se u krntiji. O, kako biste se začudili u čemu se voze naši političari, bankari, svećenici i ostali mafijaši. Audiji, džipovi, mercedesi…Svi oni vjerojatno o vama misle da ste, oprostite mi na izrazu, glupan koji vjeruje u carstvo nebesko i Božju strijelu koja će ubiti sve koji ljudima čine zlo.

Autor: Vedrana Rudan

Veličina slova:aaa

Sveti Oče,

moje ime je Rudan, Vedrana Rudan. Nevjernica sam i pišem vam iz zemljice Hrvatske. Kako živimo, mi ovdje? Sve ću vam, Sveti Oče, napisati. Dječica u vrtićima vrište od gladi, tridesetoro siročadi na jednu tetu. Spavaju na podu a uši ih grizu. U mnogim školama nema vece papira, grijanja, vode, neke su i bez krova. Oko bolnica šeću bezdlake mačke jer su u kontejnerima same sebi dale kemoterapiju. Pred njima ne bježe štakori jer su od njih i deblji i brži.

U bolnicama nema vate, zavoja, tople vode, vece papira, posteljine, lijekova, u posljednje vrijeme ni liječnika. Ljudi koji imaju posao rade od jutra do sutra u nadi da će dobiti plaću koju ne dobivaju. Sveti Oče, sigurno ne znate da je Hrvatska 107% katolička. Zbog toga naši ljudi od usta otkidaju, uz pomoć političara koji im u tome pomažu, da bi katolički svećenici živjeli u dvorcima od oniksa.

Ne plaćaju porez, njima ne trebaju fiskalne kase, redovito od države koja nije katolička primaju plaću, tucaju dečkiće i dečke iako su protiv homoseksualaca a časne sestre su jedine žene u mojoj zemlji koje imaju pravo na besplatni abortus. Koliko ga plaćaju žene koje nisu časne ne znam jer sam već trideset godina djevica.

Čitala sam, živite u skromnom stanu, vozite se u krntiji. O, kako biste se začudili u čemu se voze naši političari, bankari, svećenici i ostali mafijaši. Audiji, džipovi, mercedesi…Svi oni vjerojatno o vama misle da ste, oprostite mi na izrazu, glupan koji vjeruje u carstvo nebesko i Božju strijelu koja će ubiti sve koji ljudima čine zlo.

Oče moj, ne znate a morali biste znati, Božja strijela u Hrvatskoj baš nikoga ne pogađa. U rukama zločinaca su novine, televizije, policije, sva odvjetništva i sve crkve. Ugledni građani, ne biste vjerovali, predragi Franjo, imaju na desetke kuća, ukradenih slika, punjenih bijelih i smeđih medvjeda a sva njihova zlodjela svetom vodom škrope vaši dečki.

Da, s pravom se pitate, zašto Vam pišem? Ako je narodu tako teško neka krene u rat protiv zlotvora. Oče premili, ne poznajete moj narod. Njega u srce pogađa što u Ustavu ne piše da je brak zajednica muškarca i žene. Čak 720 tisuća građana umire od želje da se to uvali u Ustav iako znaju da će referendum koštati milijune. Uzalud. Više ih uznemiravaju, oprostite mi na izrazu, pederi, nego činjenica da oni, njihova djeca i njihovi roditelji umiru od gladi.

Vojskovođe hrvatske bitke nad bitkama vaši su svećenici jer misle da se istostpolno smije općiti samo u crkvama i samostanima u društvu razapetog Krista i gledajući u tople oči Majke Božje koja drži djetešce na sisi. Oče premili, jeste li ikad čuli za tako nešto?

Znam, dobivate tisuće pisama dnevno zato ću prijeći na stvar. Vaša Svetost je nedavno progovorila o korupciji. Ipak ste čuli za Hrvatsku? U ovoj zemlji ne možeš živ dobiti izvod iz matične knjige rođenih ako ne platiš. A izvod iz matične knjige rođenih star najviše šest mjeseci moraš imati i kad ti rodbina organizira pogreb. Franjo moj premili, svi koji svijetom šire korupciju doktorirali su je u mojoj zemlji.

Zato, zato, zato Vas molim kao Boga, svratite u Lijepu Našu Sodomu i Gomoru. Nedavno ste rekli da bi svima koji su korumpirani trebalo objesiti kamen oko vrata i baciti ih u more. Franjo mili, mi imao MORE. Mi imamo KAMEN. Mi imamo KONOPAC. Dođite, ništa ne morate donijeti sa sobom osim sebe. Sebe nam donesite! Ovdje ne žive ljudi koji bi uzeli kamen u ruku, svezali ga našim zlotvorima oko vrata i zatim ih gurnuli u more. Dođite, o, dođite, Oče dragi. Bog je od nas davno digao ruke. Vi ste nam jedina nada.

Volim vas i preklinjem i očekujem. Ako dođete poljubit ću vam prsten. Ako dođete bacit ću se pred Vas. Ako dođete, oprat ću Vam noge. Ni mami ih nisam prala. Ako dođete otići ću u samostan i postat ću časna sestra Rudan, Vedrana Rudan.

Hvaljen Isus i Marija, Spasitelju naš!

Tekst je preuzet sa bloga autorke

  

Tagovi: http://www.6yka.com/home/tag

Evropski kulturni identitet

Umberto Eco | 14/11/2013

Ljudi koji se bave mojom profesijom ulažu divovske napore da izbegnu kongrese, simpozijume i intervjue o opsesivnoj temi evropskog identiteta. Ovo pitanje nije novo, ali je postalo goruće poslednjih godina, u vreme čestog poricanja postojanja ovog identiteta.

Mnogi od onih koji odbacuju evropski identitet uglavnom su neopterećeni kulturnim bagažom, osim gotovo urođene ksenofobije koja bi želela da vidi kontinent podeljen na krpež sićušnih domovina. Oni nisu svesni da je to identitet koji je nastajao od osnivanja Univerziteta u Bolonji (1088) i „lutajućih sveštenika“ svih fela, koji su tumarali kontinentom od univerziteta do univerziteta – iz Upsale u Švedskoj do Salerna u Italiji – komunicirajući na jedinom zajedničkom jeziku koji su znali, latinskom. Evropski identitet, kako se čini, vide samo obrazovani ljudi. To je žalosno, ali i to je neki početak.

S tim u vezi, želeo bih da citiram nekoliko pasusa iz Prustovog Pronađenog vremena. Scena se odvija u Parizu u vreme Prvog svetskog rata. Noću, grad je u strahu od cepelina koji lebde nad krovovima. Ljudi krive mrske Švabe za razne strahote. Pa ipak, ove Prustove stranice odišu germanofilskim duhom koji se provlači kroz razgovor protagonista.

Šarli je germanofil, iako njegovo divljenje za Nemce po svemu sudeći nema toliko veze sa kulturnim afinitetima koliko sa njegovim seksualnim sklonostima: „’Naše divljenje za Francuze ne znači da treba da omalovažavamo svoje protivnike; tako vređamo sebe. Vi ne znate kakav je vojnik nemački vojnik, vi koji ga niste videli kao ja, dok maršira na paradi.’ Vraćajući se na ideal muškosti o kojem mi je govorio u Balbeku… rekao mi je: ‘Vidite, vrhunski je i stamen momak taj švapski vojnik, snažno, zdravo biće, koji misli samo na slavu svoje zemlje,Deutschland über alles.’“

Ostavimo Šarlija i književne reminiscencije iz njegovog pronemačkog govora i pređimo na Sen-Lua, hrabrog vojnika koji kasnije gine u borbi. „Sen-Lu, pokušavajući da mi predoči određene suprotnosti svetlosti i senke koje su bile ‘čarolije njegovog jutra’… nije prezao od aluzija na neku stranicu Romena Rolana, ili čak Ničea, sa nezavisnošću kakva se sreće kod ljudi koji su bili u rovovima, i koji se, za razliku od onih koji su ostali u pozadini, nikada nisu nimalo plašili da izgovore neko nemačko ime… Sen-Lu mi je pričao o nekoj melodiji Šumana, dao mi je naslov samo na nemačkom i odmah mi rekao, bez ustezanja, da je u zoru kada je začuo prvi cvrkut ptice sa ruba šume, bio oduševljen kao da mu je ova ptica govorila o onom ‘veličanstvenom Zigfridu’ koga se nadao da će slušati posle rata.“

Ili: „Saznao sam da je Rober de Sen-Lu ubijen dva dana po povratku na front, štiteći povlačenje svojih ljudi. Nije bilo čoveka koji se manje od njega hranio mržnjom čitavog naroda… Poslednje reči koje sam čuo iz njegovih usta, šest dana pre toga, bili su one sa početka Šumanove pesme, koju mi je pevušio na stepeništu, na nemačkom, ali sam zbog suseda morao da ga ućutkam.“

I Prust užurbano dodaje da ni tada u francuskoj kulturi ništa nije zabranjivalo proučavanje nemačke kulture, koja se mogla pratiti uz malo predostrožnosti: „Jedan profesor je napisao izvanrednu knjigu o Šileru, i o tome su pisale novine. Ali pre nego što je progovorio o autoru knjige, recenzent je napisao, kao da je to dozvola za objavljivanje, da je bio na Marni, u Verdenu, da ima pet odlikovanja i da su mu poginula dva sina. Posle toga je pohvalio jasan stil i dubinu knjige o Šileru, koji se mogao opisati kao ‘veliki’ samo ako umesto ‘taj veliki Nemac’ napišete ‘taj veliki Švaba’.“

To je ono što čini osnovu evropskog kulturnog identiteta: trajni dijalog između literatura, filozofija, muzičkog i pozorišnog stvaralaštva. To nije nešto što jedan rat može da izbriše. I upravo je taj identitet temelj zajednice koja se opire najvećim barijerama, onim jezičkim.

L’Espresso/Presseurop, 11.11.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 14.11.2013.

U zemlji ćirilice

Dobrodošli u zemlju ćirilice

Sofija Mandić | 11/11/2013

“Kako možete da me pitate za trafiku dok gori Hilandar”, čuvene su reči nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića, koji je odgovarajući na pitanja o svojoj kriminalnoj prošlosti uperio prst u manastirske instalacije u plamenu. Ovog slučaja se uvek iznova setim kada se pojavi neki novi smokvin list čiji je zadatak da prikrije ili to što je neko nekada bio i radio (Jočić kaže: svako ima pravo na prošlost!) ili još gore, ono što baš u datom trenutku radi. Dok vi skrećete pogled na, recimo, kosovske izbore.

I dok kao hipnotisani merkamo Dačićeve izjave o tome da li će i kome Albanac biti gradonačelnik, odvija se jedna gotovo dirljiva stvar – naše vlasti na sledeći nivo podižu bliske odnose sa onima sa kriminalnim dosijeom. Podsetimo, do sada se ta bliskost ogledala u omogućavanju određenom broju ljudi da razbiju šta im se prohte (od kontejnera do ambasada i džamija), omogućavanju da se bave različitim drugim krivičnim delima koja se dobro slažu sa njihovim nasilničkim pedigreom, a da se sve to završi skupljanjem krivičnih prijava kao salveta, koje tužioci ne smeju ni da pogledaju. Oni koji su, nekim nesrećnim slučajem, bili optuženi i osuđeni, amnestirani su ili oslobođeni krivičnog gonjenja uoči Nove 2013 – jer koga je tih prazničnih dana moglo da brine što će tri hiljade osuđenika ponovo biti slobodno. Ministar pravde je tada, naučen tehnici smokvinog lista od starijih kolega, rekao: zatvori su puni, i time stavio tačku na svaku priču o nedopustivosti i nezakonitosti ovakvog poteza.

Naime, sem što nasilnike nećemo goniti ili ćemo ih puštati na slobodu, ako se osuda ipak dogodila – od sada ćemo ih i zapošljavati. Novi predlog zakona o privatnom obezbeđenju omogućiće im da se bave poslovima privatnog obezbeđenja, što se i do sada dešavalo, ali je zakon bio taj koji je trebalo da to ubuduće spreči i oblast privatnog obezbeđenja uredi. Novi predlog zakona će ovim ljudima omogućiti da legalno nose oružje, vode dresirane pse, lišavaju građane slobode i legitimišu ih. Ministarstvo unutrašnjih poslova će odlučivati o licencama za ovaj posao, a takođe i odlučivati koje će javne institucije biti obezbeđene na ovaj način. Nadzor nad primenom zakona vršiće isto ministarstvo koje izdaje licence, što je kao u onoj priči u kojoj koza čuva kupus.

Svaka konstatacija opozicije koliko ova stvar može biti opasna bila je nedovoljno zanimljiva za medije, a na konkretna pitanja i amandmane da se predlog zakona dopuni odredbom po kojoj lica u kaznenoj evidenciji neće moći da se bave ovim poslovima, odgovarano je samo tišinom. Premijer se u jednom trenutku usudio da izgovori da ovakav uslov nije moguć, jer kaznene evidencije nema, jer se time krši privatnost osuđenika i jer to prema zakonu nije moguće, što je ne zna se koja više po redu – neistina. Nije komentarisao to da uslovi koji se tiču neosuđivanosti postoje i za policajce u ministarstvu unutrašnjih poslova.

U isto vreme, u Zemun polju se Romima preti smrću i poziva se na njihovo proterivanje; i ova stvar će se (izvesno) završiti ne optužnicama već samo još jednim novinskim izveštajem o tome „kakvi smo postali“. Prvi potredsednik vlade na sednici Biroa za koordinaciju službi bezbednosti najavljuje formiranje službi koje će se baviti narko dilerima i terorizmom i ekstremizmom. Niko da ga pita kakve su to službe i u okviru čega se formiraju, niko da ga obavesti da se u ovoj zemlji, gonjenjem još uvek i isključivo bave tužioci, niko da mu kaže da je Biro kojim rukovodi samo koordinaciono telo već postojećih institucija i da se ostavi mesijanskih izjava posle svake njegove sednice. Da time krši zakon i Ustav.

Smenjuju se te slike, mešaju se sa onima koje smo poslednjih dana viđali – slikama Nemačke iz 1938. godine, slikama Kristalne noći. Vidim domaće kriminalce sa psima i oružjem u rukama kako nas hapse, sve slično onoj čuvenoj slici SS vojnika koji patrolira ulicama Berlina i vodi iskeženog vučjaka, iskeženog baš kao i on. Vidim čas Hilandar, čas Bundestag u plamenu, čas srpske Rome, čas nemačke Jevreje. Vidim i natpis koji od skoro visi sa nadvožnjaka na ulazu u Beograd, a koji je prvi natpis koji vidite kada dolazite iz pravca aerodroma u glavni grad – Dobrodošli u zemlju ćirilice.

Kako se uvek nađe neko da vas izvuče iz najcrnjih misli (jer čemu i služe veliki ljudi!), pročitam šta je Tomas Man rekao pred kraj rata koji je počeo dolaskom na vlast nekoga koga niko nije shvatao ozbiljno, koji je počeo već pomenutim prizorom iskeženog vučjaka i SS vojnika i pojedinačnim incidentima rasizma i antisemitizma. On se iz egzila obratio nemačkim građanima:

„Vaši despoti utuvili su vam u glavu da je sloboda jedna zastarela koještarija. Verujte mi, sloboda će, bez obzira na blebetanje nadrifilozofa i uprkos svim ćudima istorije, večno biti ono što je bila pre dve hiljade i više godina: svetlost i duša Zapada, a ljubav i slava istorije pripašće onima koji su za nju umrli, a ne onima koji je gaze tenkovima.“

Reći ćete, nemoj preterivati, neće ovde više biti rata, neće biti progona i neslobode. Neće biti kriminalaca sa iskeženim vučjacima na ulicama. Pa i ako bude, naša slava će biti ova prava, slobodarska, nećemo se tome prikloniti. Pitam se kada taj proces nepriklanjanja počinje da se odvija – sada ili za to još imamo vremena?

Iskustvo života u Srbiji je pokazalo da smo vrlo često bili u zabludi misleći da će zdrav razum prevagnuti, kao i da smo često u rasuđivanju bili zaslepljeni dnevnim događajima i opasnosti prepoznavali prekasno. Kada prelistate rezultate izbora sa Kosova i sve trivije dnevne štampe, zapitajte se – da li se plašim? Da li se osećam bezbedno posle odluke vlade da legalno naoružamo naše kriminalce i nekadašnje „ratnike“? Strah koji se javi na vreme može i mnogo toga dobrog doneti; do glasanja u skupštini imamo još nekoliko dana.

Peščanik.net, 11.11.2013.

Video, Pro Femina 2013 - dr Dubravka Stojanović

Video, Pro Femina 2013 - dr Dubravka Stojanović

Novi Sad – grad invalida

Piše Dr Ivo Marinić

Javne površine u Novom Sadu se iz dana u dan, sve više i više uzurpiraju od strane Parking servisa, javnog komunalnog  preduzeća čiji je osnivač grad Novi Sad. Do uzurpacije dolazi  usled stalnog proširivanja parking prostora čija se upotreba naplaćuje, najčešće po satu.  U nedostatku parking prostora, usled uzurpacije velikih površina  koje se većim delom dana ne koriste za parkiranje već zvrje prazni, Parking servis koristi metode dalje uzurpacije imovine korisnika tako što specijalnim vozilom odnosi „nepropisno“ parkirana vozila. Tog „nepropisnog“  ima jako mnogo (široke su inventivne mogućnosti tumačenja pojma „nepropisno parkiranje“). Jedna od posebnih pogodnosti Parking servisa je  stečeno pravo na odnošenje „nepropisno“ parkiranog vozila na mestu označenom za parkiranje vozila sa oznakom za invalida. To „označeno“ mesto zauzima dva a ne jedno parking mesto. To „drugo parking mesto“ služi da invalid koji parkira invalidsko vozilo(?) izađe eventualno sa kolicima u koje seda posle završene vožnje automobilom koji je parkirao. E sad, ako vi parkirate svoj automobil na to drugo mesto, tu je Parking servis, da u pratnji organa prinude (policajca) odnese vaš automobil na centralnu lokaciju u gradu. Naravno to izaziva dodatne troškove koje ćete vi platiti. A koliki su ti troškovi i ko ih utvrđuje. Pa utvrđuje ih  Parking servis,  i oni trenutno iznose 9.000,00 dinara.  E sad tek ide ono zbog čega ste izloženi ovom tretmanu. Nadležni organ vam propisuje kaznu (po republičkom zakonu o bezbednosti saobraćaja) i ta kazna iznosi 3.000,00 ili 5.000,00 dinara (1,8 do 3 puta manje od „nošenja“auta po gradu).

Da biste došli do svog auta koji je odnet „na sigurno“, morate da dođete na ideju da ga je „odneo“ Parking servis. Ali to nije lako. Tu vam priteknu u pomoć slučajni prolaznici, zabrinute komšije i drugi, koji vas obaveste kako ste ostali bez svog auta i kako da ponovo dođete u njegov posed. I uz odgovarajuće troškove (najčešće korišćenjem taksija jer je ta centralna lokacija daleko od centra grada) dolazite do Parking servisa. Tu vam „objasne“ kako ste došli u tu situaciju da vam iz poseda oduzmu vaš auto i ponude  otkup za 9.000, 00 dinara, stim da novčani iznos kazne propisan zakonom  i opažanjem težine prekršaja od strane policajca možete platiti u roku od 15 dana u korist republičkog budžeta. Otkup plaćate na licu mesta Parking servisu a ako kojim slučajem nemate novca za „otkup“ vi to možete učiniti i neki drugi dan, pri čemu plaćate „ležarinu“ ili parkiranje u dvorištu Parking servisa 1.000,00 dinara dnevno. Pa izvolte.

Sve u svemu, ova „parking greška“ vas košta najmanje 12.000,00 do 14.000,00 dinara, (zavisno od težine opažaja).  A ako poželite da vam to isto uradi sudija za prekršaje, tada vas to zadovoljstvo košta više za iznos sudskih troškova „spora“.

Videći „dobru zaradu“ na uzurpaciji prostora, Parking servis širi svoju delatnost na područje „pomoći i zaštite invalida“. E tu nema spora. Ugrozili ste invalida i morate da platite. Em je humano, em je u skladu sa evropskim propisima. I počinju po gradu da niču mesta za parkiranje  invalide (naročito ispred velikih tržnih centara i na mestima  gde se retko mogu očekivati invalidi koji voze auto), pa ispada da je Novi Sad grad invalida. Parking servis je spreman  da im obezbedi  i više mesta nego za ostali svet,  jer  se sa tog mesta može, u nedostatku parking  prostora, bar jednom dnevno ojaditi neki siromah koji  jedva sastavlja kraj s krajem. Ali zato je tu Parking servis  da brine  o invalidima.

Stalno širenje uzurpacije parking prostora kao javnog dobra, od strane jednog preduzeća Parking servisa, predstavlja ozbiljan gradski problem i dovodi do nepotrebnog  povećanje troškova života bez odgovarajućeg uticaja na uslove saobraćaja u gradu. Zbog toga bi bilo korisno da se nadležne službe lokalne samouprave pozabave ovim sada već ozbiljnim društvenim problemom, a ako to lokalni organi iz bilo kojih razloga ne mogu, da se sa tim problemom pozabave odgovarajući republički organi.

Zaboravljene rasprave i analize

Pokušaj fašističkog državnog udara

Zveri srpske

Piše: Rastislav Dinić

Malo ćemo da vas ucenjujemo građanskim ratom: Alternativa zdravom razumu

Photo: BETA

Krajnje je vreme da „Dveri srpske“ prestanu da se eufemistički nazivaju „konzervativnim“ pokretom – konzervativci se ne zalažu za bilo kakve revolucije, pa bile one duhovne, moralne ili ekonomske – te da se počnu nazivati onim što po svim relevantnim parametrima jesu – fašističkom organizacijom. Ovo nije ni uvreda, ni „etiketiranje“, već argumentovana klasifikacija zasnovana na najsavremenijim teorijama fašizma. Ko se sa takvom klasfikacijom ne slaže, može izaći sa protivargumentima, ali ne može ovu klasifikaciju olako otpisati kao proizvoljnu, tendecioznu ili besmislenu
I rаnjenа zver, sаterаnа od lovаcа u bezizlаzаn položаj, čini tаj poslednji, čisto instinktivni nаpor dа se spаse, nаsrćući nа svoje progonitelje, pа zаšto ne bi ondа i uvređeni, opljаčkаni, poniženi i obesprаvljeni nаrod nаčinio neki nelogičаni i očаjnički ispаd kаd mu vlаst priredi još jedno, sigurno ne poslednje, аli simbolički nаjbolnije poniženje?Ostoja Simetić[1]
Fašizam se može definisati kao oblik političkog ponašanja opsednut propadanjem zajednice, poniženjem i statusom žrtve, kao i kompenzatornim kultovima jedinstva, energije i čistote, u kojem masovni pokret posvećenih nacionalističkih militanata, radeći u nelagodnoj, ali efektivnoj saradnji sa tradicionalnim elitama, napušta demokratske slobode i posvećuje se ciljevima unutrašnjeg čišćenja i spoljašnje ekspanzije kroz osvetničko nasilje i bez ikakvih etičkih i pravnih ograničenja.Robert Pakston[2]
Ur-fašizam je još uvek oko nas, ponekad i u civilu. Bilo bi nam najlakše kada bi se na svetskoj sceni pojavio neko ko bi rekao „Želim da ponovo otvorim Aušvic, želim da crnokošuljaši ponovo paradiraju italijanskim trgovima.“ Ali život nije tako jednostavan. Ur-fašizam se može vratiti pod najnevinijim maskama. Naša je dužnost da ga raskrinkavamo i upiremo prstom u svako od njegovih novih otelotvorenja – svakog dana, u svakom delu sveta.Umberto Eko[3]

Nemojmo se zavaravati – 10. oktobar je bio pokušaj fašističkog državnog udara. Slab, glup i neuspešan, ali nesumnjiv i nesumnjivo fašistički. Ko to ne priznaje i umesto toga koristi eufemizme o „socijalnom buntu“, „omladini bez perspektive“ i „odbrani tradicionalnog morala“, ili ništa ne zna, ili je slep, ili pak, besramno laže.
Da je u pitanju pokušaj državnog udara, jasno pokazuje zajedničko saopštenje „Dveri srpskih“, „Vidovdana“, „Novog Standarda“, „Srpskih nacionalista“ i fonda „Slobodan Jovanović“ kojim se poziva na:
„[Š]to hitniju jаvnu rаsprаvu i novi društveni dogovor između, sа jedne strаne, svih sistemskih političkih strаnаkа vlаsti i opozicije, kаo i sindikаtа i medijа, i sа druge strаne, аlternаtivnih medijа, pаtriotskih orgаnizаcijа i Srpske prаvoslаvne crkve, u cilju smirivаnjа аlаrmаntnih društvenih tenzijа i izbegаvаnjа vаnrednog stаnjа i grаđаnskog rаtа.“[4]

Photo: BETA

Na osnovu čega ove organizacije, koje ne izlaze na izbore, pa samim tim ne predstavljaju nikoga osim sebe samih, zahtevaju ovaj „novi društveni dogovor“ u kome će one biti ravnopravni partner parlamentarnim strankama? Na osnovu čega one, u zemlji sa slobodnim i fer višestranačkim izborima, traže ozbiljne političke ustupke od sistemskih stranaka koje su na ovim izborima dobile mandat od građana? Na osnovu samo jedne stvari – pretnje novim nasiljem, odnosno građanskim ratom. Ali zašto bi pregovori sa njima predupredili i sprečili građanski rat? Postoji samo jedan smislen odgovor – zato što su oni ti koji odlučuju da li da ga izazovu ili ne. Kad ne bi bilo tako, razgovor sa njima bi bio bezvredan i potpuno nesposoban da zaustavi „građanski rat“ o kome govore. Oni ne nastupaju u ime građana, nego u ime nasilnika; zato njihov argument nije demokratski, nego teroristički.
Da je u pitanju fašistički državni udar, a ne bilo kakva ekonomski motivisana revolucija, dâ se primetiti na osnovu više sasvim jasnih pokazatelja. Prvo, razlog koji su sami pučisti dali za svoj izlazak na ulicu nije ekonomske, već prepoznatljivo fašističke prirode (o čemu više kasnije u tekstu) – sprečavanje „parade sodomita“[5]. „Demonstranti“, kako ih eufemistički naziva nacionalistička štampa, nisu se pridružili nijednom od postojećih štrajkova širom Srbije, niti su stali u odbranu radnika ili bilo koje druge obespravljene kategorije građana. Mladen Obradović i njegovi satrapi iz Đenove ne pripadaju najnižim društvenim slojevima, ne fale im pare ni za put u Italiju, ni za skutere, ni za baklje, oni su pripadnici “frustrirane srednje klase“[6] koji zakonskim sredstavima nisu postigli status za koji intimno smatraju da im pripada, pa se sada igraju heroja razbijajući izloge, glave i mamografe. U Srbiji postoji ogroman broj ljudi koji uistinu žive na ivici bede, a koji nikada nisu posegli za nasiljem. Porediti njihovu stvarnu muku i njihove legitimne zahteve sa divljanjem fašističke bagre nije samo glupo i banalno pogrešno (jer brka levicu sa desnicom, legitiman ekonomski protest sa fašističkim terorom), nego i uvredljivo.
Drugo, organizacije koje su na ovaj ili onaj način povezane sa neredima u nedelju, bilo u svojstvu organizatora ili u svojstvu relativizatora, nastupaju sa eksplicitno fašističkim programom i zahtevima. U pitanju su dakle, nesumnjivo fašističke organizacije. Dokazivati to na primeru „Obraza“, „Naših“ i „SNP 1389“ bilo bi suvišno: ovo ne samo da je očigledno, nego će se time uskoro pozabaviti i Ustavni sud Srbije, pa da mu se ovde ne mešamo u posao.
Zanimljivije je i značajnije ukazati na činjenicu da su i „Dveri srpske“, organizacija koja se tretira kao deo mejnstrima, i čiji su predstavnici česti gosti kako na državnoj televiziji, B92 i Studiju B, tako i u mejnstrim štampanim medijima, poput Politike i NIN-a, takođe nesumnjivo fašistička organizacija. Pritom, ovo nije nikakva prozvoljna „etiketa“ kojom se časte i demonizuju politički protivnici. Fašizam o kome se ovde radi je pojam oko čijeg značenja među istoričarima i političkim naučnicima postoji relativno širok konsenzus. Rodžer Grifin formuliše ovu široko prihvaćenu definiciju „fašističkog minimuma“ na sledeći način: „Fašizam je rod političke ideologije čije mitsko jezgro, bez obzira na brojne varijacije, predstavlja palingenetsku formu populističkog ultra-nacionalizma.“[7] Palingeneza ovde upućuje na preporod, tačnije na preporod nacije koja je ogrezla u dekadenciji i slabosti. Fašizam je dakle, bez obzira na svoje pojavne oblike koji variraju od paganskog, rasističkog i anti-hrišćanskog nacizma, preko eklekticizma italijanskih fašista, do klerofašizma ustaškog pokreta i Kodreanuovog „Gvozdenog puka“, uvek zasnovan na ovom mitu o preporodu nacije i njenog spasavanja od dekadencije kroz fašističku revoluciju. Iz ovog temeljnog mita slede i neke druge nužne crte fašizma – anti-liberalizam, anti-konzervativizam, anti-racionalizam, lažni socijalizam, itd. Grifin piše:

Mi jedini znamo šta narod misli: Vladan Glišić, dverjanin opšte prakse

Photo: BETA

„Predstava o ’naciji’ kao organizmu koji može ’propadati’ i ’preporađati se’ predstavlja suštu suprotnost onome što liberali podrazumevaju pod ovim pojmom. Ovako shvaćena nacija označava organizam sa sopstvenim životnim ciklusom, kolektivnom psihologijom i komunalnom sudbinom, koji u principu obuhvata ceo narod (ne samo njegove vladajuće elite) i u praksi sve one koji su etnički i kulturno njegovi ’prirodni članovi’ i koji nisu zaraženi anti-nacionalnim silama. Kada je nacija koncipirana na ovaj način, koji akademici ponekad zovu i „integralnim nacionalizmom“, „hipernacionalizmom“ ili „liberalnim nacionalizmom“ – ona se pretvara u realnost višeg reda i transcendira život pojedinca koji stiče smisao i vrednost samo u meri u kojoj direktno doprinosi blagostanju celog organizma. Iscrpno proučavanje primarnih izvora fašizma ubedilo me je da se u jezgru fašističkog mentaliteta nalazi fiks ideja posvećivanja, i ako je potrebno – žrtvovanja, individualne egzistencije borbi protiv sila degeneracije koje su navodno srozale naciju, i naporu da ova povrati svoju slavu i veličinu. Fašista je osećao da je on (a uglavnom je to bio „on“) sudbinski rođen na razdelnici između nacionalnog pada i nacionalnog preoporoda. Ovo osećanje je alhemijski preobražavalo sav pesimizam i kulturni očaj u manični osećaj svrhe i optimizma. Fašista je znao da je on jedan od „odabranih“ u inače izgubljenoj generaciji. Njegov zadatak je bio da pripremi teren za novu vrstu čoveka, homo fascistus, koji će instinktivno formirati deo revitalizovane nacionalne zajednice bez potrebe da se prvo pročisti od sebičnih refleksa koje širi civilizacija natopljena egoizmom i materijalizmom.“[8]
Kako se „Dveri“ uklapaju u ovakvo određenje fašizma? Kao udžbenička ilustracija, dakle – savršeno. Uzmimo samo njihov manifest, koji je prošle godine, pod nazivom „Šаnsа u krizi: sedаm osnovа nаšeg preporodа“, objavio spiritus movens pokreta, Boško Obradović (nije nebitno napomenuti da je tekst u tek ponešto skraćenoj verziji, objavljen i u NIN-u, pod imenom „Za novo oduševljenje“[9]). Obradović u tekstu ističe sledećih sedam „osnova našeg preporoda“:
1. Jа sаm Srbin i nemаm problem sа tim. Nemа rаzlogа dа se stidim svogа nаcionаlnog identitetа. Imаm svа ljudskа i nаcionаlnа prаvа dа gа štitim. Ne želim dа promenim nаcionаlni identitet. Imаm sа čim dа izаđem pred sаvremeni svet. Nemаm problem dа upoznаjem druge i učim od boljih. Imаm problem sа onimа koji mi ne žele dobro i ne mogu dа se prаvim lud dа oni ne postoje. Morаm dа se orgаnizujem i rаdim nа dobro svogа nаrodа.
2. Oslobođenje misli i delа. Nemаmo vremenа zа čekаnje. Ne čekаmo više nikogа i ništа. Sаmoorgаnizujemo se. Podižemo duhovni i morаlni ustаnаk. Rušimo lаžne аutoritete i oslobаđаmo zаrobljene snаge ovogа nаrodа. Delujemo moderno а trаdicionаlno. Ne odstupаmo i ne predаjemo se.
3. Svаki Srbin nа svetu je vаžаn zа srpsku nаcionаlnu stvаr. Svаki srpski rаskol, podelа i neslogа su prošlost i smrtni greh novog rodoljubljа. Svаki Srbin mi je vаžаn i zа Srpstvo koristаn. Nemа nijednog Srbinа koji ne može dа učini nešto korisno. Morаmo dа dopremo do svаkogа i dа svаkome nаđemo mesto. Nekа svаko primi novu nаcionаlnu filosofiju pomirenjа, sloge i sаbornosti i nekа učini premа svojim mogućnostimа nešto korisno zа svoj nаrod, znаči sebe i svoje potomstvo.
4. Svаko rođeno dete je nаcionаlni prаznik. Počnimo sа poštovаnjem i prаznovаnjem svetinje ljudskog životа, brаkа, mnogočlаne porodice. Decа su nаš nаcionаlni progrаm, nаšа snаgа, nаšа budućnost.

Sve ću da vas preporodim: Boško Obradović, idejni vođa

Photo: Stock

5. Odbаcujemo pogrešne orgаnizаcione forme i stvаrаmo nove. Nove nаcionаlne mesije i lideri nаm nisu potrebni. Novi Centrаlni komiteti tаkođe. Nove strаnke nipošto. Trаži se novа orgаnizаcionа kulturа i novi model društvenog delovаnjа, sаbornog tipа. Stvаrа se Srpskа mrežа.
6. Potrebno nаm je novo oduševljenje i nаcionаlnа sаmodisciplinа. Nemа nаcionаlnog nаpretkа u bilo kom smislu bez vere u sebe, svoju misiju, svoj uspeh. Bez novog oduševljenjа. Odbаcimo svаki nаcionаlni umor, rаzočаrenje, rаvnodušnost i lenjost. Nаcionаlni posаo rаdimo predаno, uporno, disciplinovаno, redovno i neodstupno.
7. Vizijа i investirаnje u budućnost: Mlаdа Srbijа. Ko će sve ovo dа pokrene i izvede? Oni koji su nаs do sаdа vodili i opet nаm se nude? Nemа druge: morаmo sаmi dа investirаmo u svoju budućnost, pripremаjući ljude koji će dа nаs vode. Dа li ih neko dаnаs sаbirа, školuje, obučаvа i motiviše dа postаnu nаcionаlnа elitа i lideri zа 21. vek? Kаko doći do ovog novog nаcionаlnog menаdžmentа? Dа li se o tome brine u Crkvi, Rаsejаnju, Držаvi i drugim nаcionаlnim institucijаmа? Hoće li iko dа preuzme odgovornost аko se o ovome ne brine i dа preuzme nа sebe dа nešto promeni? Štа se čekа?
Ono što fascinira već pri prvom čitanju ovog „programa“ jeste njegova zapanjujuća ispraznost – tu zapravo nikakvog programa i nema. Problemi koji trenutno more Srbiju vrlo su konkretni, i programi koji bi trebalo da se sa njima nose moraju ponuditi konkretna rešenja. Ekonomska kriza, Kosovo, ulazak u EU, pitanja su o kojima se mogu predlagati različita rešenja, ali se nekakva rešenja moraju ponuditi, a Obradovićev manifest ne nudi baš nikakva. Njegov jedini sadržaj je fašistički mit o palingenezi, tj. preporodu. Nacija je ogrezla u dekadenciji i malodušnosti, i „Dveri“ su tu da ova negativna osećanja „alhemijski preobraze“ u „oduševljenje“, ili kako kaže Grifin – „manično osećanje svrhe i optimizma“. Svaki život je svetinja, ali samo zato što svaki život može biti „za Srpstvo koristan“. Rođenje svakog deteta treba da bude nacionalni praznik, ali samo zato što su deca naš „nacionalni program“. (Podsetiti se: „Kada je nacija koncipirana na ovaj način, ona se pretvara u realnost višeg reda i transcendira život pojedinca koji stiče smisao i vrednost samo u meri u kojoj direktno doprinosi blagostanju celog organizma.“)
Obradović ređa opšta mesta fašističkog projekta sa skoro razoružavajućom nevinošću. „Svaki srpski raskol, podela i nesloga su prošlost i smrtni greh novog rodoljublja“, piše on, punih deset godina nakon srpkog prevoda čuvenog teksta „Večni fašizam“, u kome Umberto Eko piše: „U modernoj kulturi, naučna zajednica veliča neslaganje kao put ka napretku znanja. Za ur-fašizam, međutim, neslaganje je izdaja.“[10] Više od sedamdeset godina nakon Musolinijeve „moralne i duhovne revolucije“[11], Boško Obradović poziva na „moralni i duhovni ustanak“.
Stenli Fiš govori o tome da mnoge savremene ultra-desničarske organizacije, kako bi se prilagodile standardima političke korektnosti, kodiraju problematične poruke, prevodeći ih u prihvatljive forme, ali tako da je pravi sadržaj ovih poruka lako dekodirati. Ovde, međutim, imamo posla sa potpuno otvorenim fašizmom, upravo dirljivo nesvesnim ikakve potrebe da se sakriva iza kodova.[12]
Evo još jednog prostog primera. Opšte je mesto studija fašizma da se fašistička ideologija istorijski predstavljala kao „ni levo, ni desno“[13], odnosno kao „treći put“ između kapitalizma i marksizma[14]. Georg Mose kaže: „Fašizam je svuda bio ’stav prema životu’, zasnovan na nacionalnoj mistici koja je varirala od nacije do nacije. Takođe, on je bio revolucija, pokušaj da se nađe ’treći put’ između marksizma i kapitalizma, ali sa većim naglaskom na ideologiji nego na ekonomiji, ’revolucija duha’ o kojoj je govorio Musolini, ili Hitlerova ’nemačka revolucija’“[15] Grifin pak piše o navodno socijalističkom aspektu fašizma na sledeći način: „Jasno je da on [fašizam] aksiomatski odbacuje marksistički internacionalizam i materijalizam, ali on može da predstavi preporod nacionalne zajednice kao prevazilaženje klasnog konflikta, uništavanje tradicionalnih hijerarhija, istrebljivanje parazitizma i nagrađivanje svih produktivnih pripadnika nacije, te uprezanje energija kapitalizma i tehnologije u novi poredak u kome ovi prestaju da budu eksploatišući i porobljivački.“[16]
A evo šta pišu „Dveri“ u svom proglasu „Budimo nerealni, tražimo moguće!“[17]:
"Neophodni preduslov zа reаlizаciju novog nаcionаlnog progrаmа jeste odbаcivаnje podele nа levo i desno kаo neupotrebljivog rekvizitа stаropаrtijske sholаstike. Ovа bаjаtа ideološkа rаvаn ne sаmo dа je dаvno prevаziđenа već je i sаmoogrаničаvаjućа i štetnа formа zа sаvremeni nаcionаlni аktivizаm.
U novu idejnu stvаrnost potrebno je uložiti novu sаmosvest sа obа ideološkа polа. Tzv. srpskа nаcionаlnа desnicа trebа dа se odrekne intelektuаlizmа, pseudoelitizmа i svаke vrste odvojenosti od nаrodа i njegovog stvаrnog životа, dok tzv. srpskа levicа morа dа priznа dа bez rešenjа nаcionаlnog pitаnjа nemа rešenjа ni socijаlnih pitаnjа.
Zа desnicu to u prаksi znаči dа nemаmo ništа od golih teorijskih formi religioznosti, morаlizmа, monаrhizmа, sаbornosti i pаtriotizmа, аko im nismo dаli stvаrnu, socijаlnu sаdržinu. Zа levicu je nаrаvoučenije dа nemа prаve društvene solidаrnosti bez zаjedničkih istorijskih vrednosnih temeljа u vertikаli duhа porodične i nаcionаlne zаjednice.

Oslobodite naše drugove fašiste: Dušan Kovačev i Dragomir Anđelković, crna dvojka

Photo: BETA

Ako bi se trаžio nаš idejni izrаz dаnаs, ondа bi nаjtаčnije bilo reći dа smo (N)I LEVO (N)I DESNO. Jer, аko je desno: verа, držаvotvornost, nаcionаlnа sаmobitnost, svetost trаdicionаlnog brаkа i porodice – ondа smo desno. Ali, аko je desno: novi monopol i neodgovornost povlаšćenih društvenih slojevа, kаpitаlizаm bez socijаlne funkcije, ceremonijаlnа religioznost bez misionаrske i milosrdne sаdržine, ondа nismo desno.
Tаkođe, аko je levo аntiglobаlizаm, nаrodnа socijаlizаcijа duhovnih i mаterijаlnih dobаrа, preustrojstvo kаpitаlističkog strojа u korist pojedincа i celine, revolucionаrni žаr morаlne sаmosvesti protiv korupcije kаo duhovnog oblikа kаpitаlizmа, jednom rečju, socijаlni pаtriotizаm sа hrišćаnskim likom, lišen neomаrksističkog rаtа protiv vere i nаcije, ondа smo levo. Ako je, pаk, levo: neodstupno zаlаgаnje zа odumirаnje držаve, nаcionаlnih individuаlitetа i religijske svesti, dаlje nepristаjаnje nа privаtnu svojinu, slobodu mišljenjа i delovаnjа, kаo i večiti internаcionаlizаm i diktаturа rаznih mаnjinа kаo novog proleterijаtа, ondа ne možemo i nećemo biti levo."
Ovakvih primera je bezbroj, ali ovde bih istakao još samo dva koja smatram naročito značajnim. Opet po Eku: „Ur-fašizam je zasnovan na selektivnom populizmu, ili kvalitativnom populizmu, moglo bi se reći. U demokratiji, građani imaju individualna prava, ali građanstvo u celosti ima uticaja samo u kvantitativnom smislu – pobeđuju odluke većine. Za ur-fašizam, međutim, invidue kao individue nemaju nikakva prava, a narod je koncipiran kao kvalitet, monolitan entitet koji izražava zajedničku volju. Kako nijedna velika skupina ne može imati jedinstvenu zajedničku volju, vođa se predstavlja kao interpretator ove volje. Izgubivši svoju moć delegiranja, građani ne delaju; oni su pozvani samo da igraju ulogu Naroda. Tako Narod postaje samo teatarska fikcija. U budućnosti ćemo imati i televizijski ili internet populizam, u kome će se emotivna reakcija izabrane grupe građana predstavljati i prihvatati kao Glas Naroda. Zbog svog kvalitativnog populizma, ur-fašizam mora biti protiv „pokvarenih“ parlamentarnih vlada. Kad god političar izrazi sumnju u legitimnost parlamenta jer ovaj više ne zastupa Glas Naroda, možemo namirisati ur-fašizam.“[18]
A evo šta u svom najnovijem tekstu „Režim gradom neće šetati“[19] predlaže Boško Obradović kao put „ka smirivanju strasti i sprečavanju građanskog rata“: „Od posebnog je znаčаjа dа se prekine vređаnje i ponižаvаnje svegа što je srpsko u nаšem društvu, dа Crkvа, pаtriotske orgаnizаcije i slobodni intelektuаlci dobiju prostorа nа medijskoj i jаvnoj sceni, kаko bi se аrtikulisаo glаs nаrodа koji u ovom trenutku nemа svog zаstupnikа u političkom životu i nа medijimа.“[20]
Dakle – Glas Naroda nije ono što se izražava glasanjem na slobodnim i fer izborima, nego je to nešto što je Narod spreman da došapne samo Crkvi i „patriotskim ogranizacijama“, koje će onda taj glas „artikulisati“ tako da ga svi čujemo. Ovo je selektivni populizam, odnosno udžbenički primer ur-fašizma.
Konačno, Eko piše: „U korenu ur-fašističke psihologije nalazi se opsesija zaverom, po mogućstvu internacionalnom. Sledbenici moraju osećati da su pod opsadom. Najlakši način da se zavera razreši jeste uz pomoć ksenofobije. Ali zavera mora doći i iznutra: Jevreji su obično najbolja meta, jer su istovremeno i napolju i unutra.“[21]
Što se opsade tiče, „Dveri“ su ponovo dirljivo otvorene, one ne samo da kod svojih sledbenika stvaraju osećaj opsade, nego otvoreno tvrde da je Srbija pod okupacijom: „Prvi preduslov uspehа ovog progrаmа jeste definisаnje Srbije kаo u određenom smislu okupirаne držаve i prekid svih međusobnih rаsprаvа do trenutkа dok Srbijа ne bude ponovo slobodnа.“[22] Država koja je ovde pod okupacijom je inače pre samo par godina na referendumu dobila Ustav koji su „Dveri“ izričito podržale[23]. Uz to, kao što je već rečeno, radi se o državi sa redovnim demokratskim izborima, zemlji u kojoj od 5. oktobra do danas nije zabranjena ni jedna jedina partija (uključujući tu i onu koja se zalagala i još uvek se zalaže za granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica) i konačno, zemlji u kojoj se predstavnici „Dveri“ redovno pojavljuju u mejnstrim medijima, soleći nam pamet na temu vere, patriotizma, porodičnih vrednosti i sličnog. Dakle, ili je u pitanju vrlo jadna okupacija, ili pak u njoj učestvuju sve sistemske stranke, baš kao i same „Dveri“.
Zanimljivije je, međutim, kako „Dveri“ razrešavaju problem zavere. Očigledno, ne uz pomoć antisemitizma. Kako onda? Ko je istovremeno „i napolju i unutra“, tako da može da posluži kao objašnjenje internacionalnog pritiska, ali i unutrašnjeg rovarenja? Umesto odgovora na ovo pitanje, evo odlomka iz teksta Vlada Glišića „Ideologija homoseksualizma“[24], premijerno objavljenog pred prošlogodišnju „Povorku ponosa“, a zatim više puta „repriziranom“ na sajtu „Dveri“:

Nedostižni uzor: Benito Musolini, idol mladih

Photo: Stock

"Ideologijа homoseksuаlizmа je u svojoj poslednjoj instаnci i izrаzito nehumаnа pа moždа i аntihumаnа:
Pošto ovаj ideološki pokret čine rаznovrsne i rаznorodne političke orgаnizаcije i аktivisti, jedni su nаizgled sаmo zаinteresovаni zа borbu protiv diskriminаcije i potrebu dа društvo prihvаti homoseksuаlce, dok imа i onih koji svoju ideologiju rаzvijаju do ludilа u kome bi većinа ljudi imаlа hrаbrosti dа nаprаvi čuveni „iskorаk“ u jаvnost i sebe deklаriše kаo homoseksuаlcа. Problem je što nа krаju svаkа promocijа homoseksuаlnosti kаo srž ideologije homoseksuаlizmа dovodi do togа dа se sklizne u ovаj potpuno neočekivаn i nehumаn koncept, а to je koncept pokušаjа dа se što veći broj ljudi nа plаneti pridobije zа homoseksuаlno opredeljenje. Mа koliko ovo nenormаlno izgledаlo (i mа koliko ovo nemа nikаkvog izgledа nа uspeh), sаmа nаmerа ideologа dа idu u ovom prаvcu govori o njihovoj nehumаnosti. а je ovo nehumаn koncept govori činjenicа dа bi u tom slučаju produženje ljudske vrste prirodnim putem bilo ugroženo. Nаrаvno dа sаvremenа nаukа imа veštаčke metode oplodnje i rаđаnjа, аli je i činjenicа dа je to potpuno novа grаnа nаuke i dа će tek budućnost pokаzаti dа li ovа industrijа imа i svoje neželjene posledice. Ako bi ideolozi homoseksuаlizmа čаk i tvrdili kаko je veštаčko rаđаnje ideаlаn model, oni bi imаli i problem što to zа mnoge verujuće ljude nа plаneti nije prihvаtljivo. Što znаči dа bi promocijа ovog stаvа morаlа dа uključuje i represiju velikih rаzmerа te tаko opet ulаzimo u oblаst totаlitаrne i аgresivne prirode ideologije homoseksuаlizmа.
Međutim, ono što govori o аntihumаnističkoj crti ove ideologije nije sаmo činjenicа dа se njeni ekstremni predstаvnici igrаju idejаmа o homoseksuаlnoj plаneti, već činjenicа dа njihovа egocentričnа histerijа mnogo više pogoduje jednoj suštinski аntihumаnoj metodi reprodukcije ljudske vrste sа kojom se sve više i ilegаlno eksperimentiše. To je klonirаnje. Svesni dа je celа ljudskа civilizаcijа jаsno protiv ove metode, gej i lezbo аktivisti u jаvnosti ne istupаju sа ovim zаhtevom аli je primetno dа su uvek u blizini onih koji se ovim ilegаlnim eksperimentimа bаve. Ideologijа homoseksuаlizmа izuzetno pogoduje i socijаlnim inženjerimа globаlnih rаzmerа koji promovišu ideju o „zlаtnoj milijаrdi“ (tvrdnjа dа ljudsku populаciju nа Zemlji trebа svesti nа jednu milijаrdu kаko bi se obezbedio zаvidni životni stаndаrd, dok ostаli stаnovnici Zemlje trebа dа nestаnu i to su obično oni iz siromаšnijih i obesprаvljenih nаrodа nа plаneti). Kаdа se sve ovo imа u vidu vrlo je jаsno dа ideologijа homoseksuаlizmа imа krаjnje nehumаn, а u svom ekstremnom vidu i аntihumаn kаrаkter."
Jasno je šta su ideologije nacionalizma, komunizma ili fašizma, te kako se svaka od njih da analizirati – analizirajući knjige, tekstove, proglase, manifeste, baš kao i političku praksu njenih pobornika (između ostalog, upravo onako kako ja to sada činim u ovom tekstu). Međutim, šta je i na osnovu čega se da analizirati ideologija homoseksualizma, to je verovatno jasno samo Vladanu Glišiću, iz prostog razloga što je on taj pojam, kao i ono što ovaj navodno označava, sam izmislio. I ne samo što je izmislio, nego je toj stvari koju je izmislio, pripisao odlike koje je izmislio, na osnovu tvrdnji koje je izmislio. Ko su „ideolozi homoseksualizma“ koji se „igraju idejama o homoseksualnoj planeti“ i odakle Glišiću ta informacija? Ko su „gej i lezbo aktivisti“ koji su „primetno uvek u blizinu“ onih koji se bave ilegalnim eksperimentima kloniranja ljudi? Kako je i kada Glišić to „primetio“?
Sve ovo su ovo, naravno, suvišna pitanja, jer polaze od pretpostavke da je smisao Glišićevog teksta da iznese nekakvu razumnu i empirijski proverljivu tezu o nekom fenomenu koji postoji u svetu. Ali to prosto nije slučaj; smisao Glišićevog teksta je da čitaocima ponudi zgodno razrešenje zavere – konspirološku bajku koja od jedne ranjive društvene grupe čini žrtvenog jarca. Zaustaviti gej paradu onda prestaje da bude obračun sa ranjivom manjinom i postaje junačko suprotstavljanje svetskoj zaveri. (Kod Eka: „Sledbenici se moraju osećati poniženo navodnim bogatstvom i snagom svojih neprijatelja. Jevreji su bogati i međusobno se ispomažu kroz razgranatu tajnu mrežu. Međutim, sledbenici ur-fašizma moraju istovremeno biti ubeđeni da su u stanju da savladaju neprijatelje. Tako, konstantnim menjanjem retoričkog fokusa, neprijatelj postaje istovremeno previše jak i previše slab. Fašističke vlade su osuđene na ratne poraze jer su strukturalno nesposobne da objektivno procene snagu neprijatelja.“[25])
Krajnje je vreme da „Dveri srpske“ prestanu da se eufemistički nazivaju „konzervativnim“ pokretom[26] – konzervativci se ne zalažu za bilo kakve revolucije, pa bile one duhovne, moralne ili ekonomske – te da se počnu nazivati onim što po svim relevantnim parametrima jesu – fašističkom organizacijom. Ovo nije ni uvreda, ni „etiketiranje“, već argumentovana klasifikacija zasnovana na najsavremenijim teorijama fašizma. Ko se sa takvom klasfikacijom ne slaže, može izaći sa protivargumentima, ali ne može ovu klasifikaciju olako otpisati kao proizvoljnu, tendecioznu ili besmislenu.

Photo: BETA

Pritom, ovaj tekst nije predlog za zabranu ili bilo kakve zakonske reprekusije protiv „Dveri“ – liberalna demokratija može i mora omogućiti slobodu govora i organizovanja čak i fašistima, sve dok ovi ne pozivaju na nasilje prema drugima ili nasilno rušenje ustavnog poretka. Međutim, iole pristojni politički i medijski akteri dužni su da znaju s kim imaju posla i da u skladu s tim fašističku marginu drže tamo gde joj je i mesto – na margini. „Demokratska pravna država ne može da goni lažne misli i neumesne namere. Sloboda intervencije države je ograničena. Ali baš zbog toga ona može čvrsto da opstane samo ako naspram netolerancije, pre no što državne mere prinude budu dopuštene, istupi građanska netolerancija. Demokratije mogu biti slobodne ako za vršenje vlasti sposobne, ozbiljne snage odbiju svaki razgovor s mržnjom zadojenim, fanatičnim, agresivnosti sklonim grupama, ako se nijedan čovek koji drži do sebe ne pokaže u društvu predstavnika mržnjom zadojenih, fanatičnih, militantnih, ideja. Dok je ovaj uslov zadovoljen, pristalice demokratije mogu mirno da spavaju: sloboda se ne može zloupotrebiti na račun slobode. Ali samo dotle.“[27]
[1] “10.10.10 - Ko je kriv?“, sa sajta “Dveri srpske” (http://www.dverisrpske.com/tekst/1873451)

[2]Anatomy of Fascism (New York: Vintage Books, 2005), str. 215.

[3] “Ur-fascism”,The New York Review of Books [vol. 42, No.11], 22.06.1995.http://www.pegc.us/archive/Articles/eco_ur-fascism.pdf

[4]http://www.srpskenovinecg.com/srbija/7502-dveri-srpske

[5]http://www.obraz.rs/index1.htm
Po Eku: “Pošto su i rat i heroizam preteške igre, ur-fašista prenosi svoju volju za moć na seksualna pitanja. Ovo je poreklo mačizma (koji implicira kako prezir prema ženama, tako i netoleranciju i osudu nestandardnih seksualnih praksi, od čednosti do homoseksualnosti). Kako je čak i seks teška igra, ur-fašistički heroj počinje da se igra sa oružjem – to postaje zamena za faličku praksu.“, “Ur-fascism”, The New York Review of Books [vol. 42, No.11], 22.06.1995.

[6] Eko kaže: “Ur-fašizam potiče iz individualne i društvene frustracije. Zato je jedna od najtipičnijih crta istorijskog fašizma upravo apel frustriranoj srednjoj klasi, klasi koja trpi od ekonomske krize i osećanja političkog poniženja, i uplašenoj od pritiska nižih slojeva. U naše vreme, kada stari “proleteri” postaju sitni buržuji (a lumpen-proleterijat je uglavnom isključen sa scene), fašizam sutrašnjice obraćaće se ovoj novoj većini.”, Isto.

[7] „Fascism, general introduction“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010.), str.118.

[8] Isto.

[9] broj 3032, 5. februаr 2009, str. 27.

[10] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[11] Vidi: Robert Mallett, “Fascism as the Expression of a Spiritual Revolution in Italy”, The Sacred in Twentieth-Century PoliticsHistory of Fascism 1914-1945 (Taylor & Francis e-Library, 2003.), str. 106. (Palgrave Macmillan, 2008.), kao i Stanley G. Paine,

[12] Što naravno, ne znači da se „Dveri“ nikada ne služe kodiranjem. Dovoljno je setiti se plačevnog Obradovićevog apela da se „Paradom ponosa“, „diskriminišu“ pravoslavci, kao i zahteva „Dveri“ da se Parada zabrani zbog navodnog kršenja Ustava. Homofobija se ovde maskira jezikom ljudskih prava.

[13] Knjiga Ze’eva Sternhela o rađanju fašizma u Francuskoj, upravo se tako i zove: Ni droite ni gauche: l'idéologie fasciste en France (Editions Complexe, 1999)

[14] Vidi pre svega: George L. Mosse, „Toward a General Theory of Fascism“,Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010), takođe: Ruth Ben-Ghiat, “Italian Fascism and the Aesthetics of the 'Third Way'”, Journal of Contemporary History, Vol. 31, No. 2, Special Issue: The Aesthetics of Fascism (Apr, 1996), pp. 293-316.

[15] George L. Mosse, „Toward a General Theory of Fascism“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010.), str. 89.

[16] „Fascism, general introduction“, Comparative Facsist Studies, Constantin Iordachi ed. (New York: Routledge, 2010), str. 120-121.

[17]http://www.dverisrpske.com/tekst/1757521 Tekst je originalno objavljen u “Pečatu”, petаk, 10. аpril 2009, broj 58, str. 31-33.

[18] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[19] Tekst je objavljen u najnovijem „Pečatu“, br. 136 (http://www.pecatmagazin.com/?p=8803)

[20] Slično i Lidija Glišić u takođe skorašnjem tekstu: „Iаko poželim dа sve ovo pobrojаno zаistа jeste nekа virtuelnа stvаrnost nekog nemаštovitog kreаtorа iz koje se može izаći kаko se ušlo – klikom nа mišа, ipаk mi je drаgo što sаm svesnа štа reаlnost jeste. Oni koji nisu poput Plаtonovih „pećinskih ljudi“ skrivаće se među tаmne senke, i neće čuti glаs koji je pušten već ovih dаnа – Vox populi, vox Dei!” (http://www.dverisrpske.com/tekst/1873413) Teško je ne primetiti da bi vođena istom logikom, ova vrla hrišćanka verovatno radosno oslobodila Varnavu i razapela Hrista.

[21] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[22]http://www.dverisrpske.com/tekst/1757521

[23] “Za Ustav Srbije!”, 25.10.2005. (http://www.dverisrpske.com/tekst/147)

[24]http://www.dverisrpske.com/tekst/174663

[25] “Ur-fascism”,The New York Review of Books

[26] Skorašnji primer je ovde:http://www.nspm.rs/hronika/đorđe-vukadinovic-organizacije-sa-kojima-se-hilari-klinton-srela-bez-kredibiliteta-i-uticaja-u-srpskoj-javnosti.html

[27] Janoš Kiš, Neutralnost države (Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1996), str. 162.

*Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika