PAVLE RADIĆ,
mart 1 2014
Đavoli uzeli svoje
Kroz primere propasti „Jugoalata“, „Jugodenta“, „Novkabela“, „Milana Vidaka“, „Užara“, RTV se u emisiji „Radar“ zabavila pitanjem kako je propala nekad moćna novosadska privreda. Listu današnjih ruina nekadašnjih hranitelja i graditelja Novog Sada, autori emisije mogli su produžiti na brojna, nekad uspešna, preduzeća koja su stopu nezaposlenosti u Novom Sadu i okolini držala ispod sedam procenata. Danas je tako niska stopa – misaona imenica. Pre pira nacionalizma, pre dolaska đavola, grad je bio dinamičan privredni ambijent sa skladnim odnosom proizvodnih i uslužnih preduzeća, dobrim obrazovanjem prilagođenim privredi i javnoj upravi, sa dobrim univerzitetom i naučnim institutima. Po stečenim znanjima i pripremljenosti za rad, ondašnje srednje škole i čuvene majstorske ŠUP mogle bi biti uzor za današnje surogat-školstvo. Preduzeća su proširivana, modernizovana, pravili su se novi pogoni koji su zapošljavali dobro školovane kadrove. Razvijane su vlastite i osvajane strane tehnologije. Radilo se po smenama. Proizvodilo se za jugoslovensko i strano tržište. Sarađivalo se sa tehnološki najrazvijenijim zemljama. Grad je bio otvoren za sve različitosti, bezbedan. Zračio je dobrom energijom.
Naravno da nije sve bilo idealno. Politički sistem imao je demokratske deficite. Privreda je bila limitirana sistemom i komplikovnim ZUR-ovskim šemama. Tržište nije delovalo slobodno. Nije bilo tržišne selekcije sposobnih od nesposobnih, rada od nerada. Nesposobni su živili na teret sposobnih. Isto kao i sada, s tim da je to danas još drastičnije, sa mnogostruko većim kriminalom i pljačkom. Onda je sistem bio autoritaran, ali se poštovao. Mnogo više iz uverenja nego zbog represije. Danas je sistem nominalno demokratski, a po mnogo čemu je provizorij koji ne uliva poverenje i respekt. Nepouzdane su institucije, narušen je građanski moral. Uprkos svim sistemskih ograničenjima, krajem osamdesetih prošlog veka razvijena novosadaska privreda (vojvođanska, srpska, jugoslovenska) imala je visok tehnološki nivo i potencijal brzog prilagođavanja tržišnom poslovanju, da je kojom srećom država krenula u modernizaciju i institucionalno-pravno sređivanje. A ne u ludilo nacionalizma, ratova i pljački. U tom ludilu demagozi, mutikaše i pljačkaši, došli su po svoje. I od nekadašnjih privrednih ponosa za sobom ostavili današnje ruine. Radnike bez posla, mlade bez perspektive, gradove u propadanju.
Fokus propadanja novosadske privrede TV emisija je stavila na postmiloševićevski period. Na pljačkašku privatizaciju posle Petog oktobra. Pogrešno. Ne mogu se abolirati Miloševićeve godine, iako se to kod nas skoro normalizovalo. Nesporno je da je posle 2000. izvršena velika pljačka društvenog kapitala, ali je to ipak bila terminalna faza propadanja već dotle upropašćene privrede. Suštinski početak sunovrata privrede vezan je za Miloševićev period. Za antibirokratsku revoluciju, za „događanje naroda“. Za ratove. Za razaranje morala. Za vreme đavola. To se ne sme previditi. Zato što posle Petog oktobra nije raščišćeno Miloševićevo nasleđe, živimo ovako kako živimo. To je omogućilo veliku pljačku o kojoj je govorio „Radar“.
Pod stihijom nacionalističkog ludila krajem osamdesetih, privreda se povinovala politici i počela urušavati. Drastično. Upravljačke strukture su uzdrmane. Najureni su oni koji su pružali otpor. Sindikati su instrumentalizovani za „srpstvo“ i mitingaške zadatke. Radnici su bili zbunjeni i sami zahvaćeni ludilom nacionalizma. Umesto da brane preduzeća, rad, proizvodnju, standard, i rukovodstva preduzeća, i sindikati, i radnici izlaze na ulice i trgove. Na mitinge „istine“. Zanemarujući preduzeća od radnika se pretvaraju u gorljive Srbe. Ne misli se o posledicama mitingašenja. Tad je počeo privredni sunovrat i uništavanje preduzeća koja su obezbeđivala posao i hleb. Na mitinzima su isticane parole sa nazivima preduzeća čiji su radnici organizovano dovođeni na njih. „Jugoalat“ je predvodio direktor Đorđe Šćepančević, jedan od najostrašćenijih glasogovornika Miloševićeve jogurt revolucije. Kao tobože glas podrške privrednika reformatoru Miloševiću protiv vojvođanskih autonomaša i egoizma severozapadnih republika. Malo je bilo onih koji su shvatili da je to ludilo, onih koji su odbili da na taj način upropašćavaju preduzeća. Malo je bilo onih koji su se usprotivili suludom privrednom bojkotu Slovenije i Hrvatske, jer su ove republike odbijale Miloševićeve diktate srbizacije Jugoslavije. Besmislenim kidanjem poslovnih veza, otkazivanjem poslova i saradnje, gubljeni su poslovni partneri, gubljeno je tržište. Drastično je padala proizvodnja i prihodovanje. Režim je to rešavao ubrzavanjem rada štamparije novca u Topčideru.
Posle „antibirokratskih“ mitinga radnici su mobilisani i slati na ratišta. Rat je doneo preorijentaciju na ratnu privredu. Carevali su Miloševićevi nesposobni kadrovi, širilo se nelegitimno poslovanje (trange za frange), rasle su finansijske dubioze. U nacionalističkoj halabuci i ratnom metežu cvetao je kriminal i pljačkanje. Grabio je ko je šta stigao. Stvarani su prvi milioni i prvi tajkuni. Ko se tome suprotstavljao? Malo ko. Kad su se vraćali sa ratišta, radnici su slati na prinudne odmore. Ili dobijali otkaze. Pod sankcijama preduzeća su postala nesposobna za proizvodnju, izgubila tržišta, ostajala bez kvalitetnih kadrova. Drastično je gubljen tehnološki korak sa svetom koji se ubrzano razvijao. Kraj rata i Miloševićeve vladavine privreda je dočekala u potpunom kolapsu. Preduzeća, između kojih i ona kojima se bavio „Radar“, bila su razorena.
Posle Petog oktobra manipulanti iz ratne privrede i šverceri iz rata dočekali su svoju šansu., Kupovali su preduzeća tako kako je objasnio „Radar“. Danas se samo najuporniji radnici povlače po sudovima prateći stečajne postupke i razvlačenja posledenjih mašina i opreme iz zapuštenih hala. Postmiloševićevski lopovluk se nadovezao na ratno upropaščavanje i kriminal. Đavoli su uzeli svoje.
Đavoli nisu razorili samo privredu. Za dugo su zagadili politiku kao racionalnu bavljenje javnim interesima. Možda su još veću pustoš napravili u kulturi, informisanju…
Kako vam se čini recimo novosadska kulturna i intelektualna scena? Kako vam izgleda stanje kulturnih institucija u Novom Sadu? Od Matice srpske, Sterijinog pozorja, Brankovog kola, izdavačke delatnosti? Kako vam se čini kultura i obrazovanje u Vojvodini? U Srbiji?
(Autonomija)
Đavoli uzeli svoje
Kroz primere propasti „Jugoalata“, „Jugodenta“, „Novkabela“, „Milana Vidaka“, „Užara“, RTV se u emisiji „Radar“ zabavila pitanjem kako je propala nekad moćna novosadska privreda. Listu današnjih ruina nekadašnjih hranitelja i graditelja Novog Sada, autori emisije mogli su produžiti na brojna, nekad uspešna, preduzeća koja su stopu nezaposlenosti u Novom Sadu i okolini držala ispod sedam procenata. Danas je tako niska stopa – misaona imenica. Pre pira nacionalizma, pre dolaska đavola, grad je bio dinamičan privredni ambijent sa skladnim odnosom proizvodnih i uslužnih preduzeća, dobrim obrazovanjem prilagođenim privredi i javnoj upravi, sa dobrim univerzitetom i naučnim institutima. Po stečenim znanjima i pripremljenosti za rad, ondašnje srednje škole i čuvene majstorske ŠUP mogle bi biti uzor za današnje surogat-školstvo. Preduzeća su proširivana, modernizovana, pravili su se novi pogoni koji su zapošljavali dobro školovane kadrove. Razvijane su vlastite i osvajane strane tehnologije. Radilo se po smenama. Proizvodilo se za jugoslovensko i strano tržište. Sarađivalo se sa tehnološki najrazvijenijim zemljama. Grad je bio otvoren za sve različitosti, bezbedan. Zračio je dobrom energijom.
Naravno da nije sve bilo idealno. Politički sistem imao je demokratske deficite. Privreda je bila limitirana sistemom i komplikovnim ZUR-ovskim šemama. Tržište nije delovalo slobodno. Nije bilo tržišne selekcije sposobnih od nesposobnih, rada od nerada. Nesposobni su živili na teret sposobnih. Isto kao i sada, s tim da je to danas još drastičnije, sa mnogostruko većim kriminalom i pljačkom. Onda je sistem bio autoritaran, ali se poštovao. Mnogo više iz uverenja nego zbog represije. Danas je sistem nominalno demokratski, a po mnogo čemu je provizorij koji ne uliva poverenje i respekt. Nepouzdane su institucije, narušen je građanski moral. Uprkos svim sistemskih ograničenjima, krajem osamdesetih prošlog veka razvijena novosadaska privreda (vojvođanska, srpska, jugoslovenska) imala je visok tehnološki nivo i potencijal brzog prilagođavanja tržišnom poslovanju, da je kojom srećom država krenula u modernizaciju i institucionalno-pravno sređivanje. A ne u ludilo nacionalizma, ratova i pljački. U tom ludilu demagozi, mutikaše i pljačkaši, došli su po svoje. I od nekadašnjih privrednih ponosa za sobom ostavili današnje ruine. Radnike bez posla, mlade bez perspektive, gradove u propadanju.
Fokus propadanja novosadske privrede TV emisija je stavila na postmiloševićevski period. Na pljačkašku privatizaciju posle Petog oktobra. Pogrešno. Ne mogu se abolirati Miloševićeve godine, iako se to kod nas skoro normalizovalo. Nesporno je da je posle 2000. izvršena velika pljačka društvenog kapitala, ali je to ipak bila terminalna faza propadanja već dotle upropašćene privrede. Suštinski početak sunovrata privrede vezan je za Miloševićev period. Za antibirokratsku revoluciju, za „događanje naroda“. Za ratove. Za razaranje morala. Za vreme đavola. To se ne sme previditi. Zato što posle Petog oktobra nije raščišćeno Miloševićevo nasleđe, živimo ovako kako živimo. To je omogućilo veliku pljačku o kojoj je govorio „Radar“.
Pod stihijom nacionalističkog ludila krajem osamdesetih, privreda se povinovala politici i počela urušavati. Drastično. Upravljačke strukture su uzdrmane. Najureni su oni koji su pružali otpor. Sindikati su instrumentalizovani za „srpstvo“ i mitingaške zadatke. Radnici su bili zbunjeni i sami zahvaćeni ludilom nacionalizma. Umesto da brane preduzeća, rad, proizvodnju, standard, i rukovodstva preduzeća, i sindikati, i radnici izlaze na ulice i trgove. Na mitinge „istine“. Zanemarujući preduzeća od radnika se pretvaraju u gorljive Srbe. Ne misli se o posledicama mitingašenja. Tad je počeo privredni sunovrat i uništavanje preduzeća koja su obezbeđivala posao i hleb. Na mitinzima su isticane parole sa nazivima preduzeća čiji su radnici organizovano dovođeni na njih. „Jugoalat“ je predvodio direktor Đorđe Šćepančević, jedan od najostrašćenijih glasogovornika Miloševićeve jogurt revolucije. Kao tobože glas podrške privrednika reformatoru Miloševiću protiv vojvođanskih autonomaša i egoizma severozapadnih republika. Malo je bilo onih koji su shvatili da je to ludilo, onih koji su odbili da na taj način upropašćavaju preduzeća. Malo je bilo onih koji su se usprotivili suludom privrednom bojkotu Slovenije i Hrvatske, jer su ove republike odbijale Miloševićeve diktate srbizacije Jugoslavije. Besmislenim kidanjem poslovnih veza, otkazivanjem poslova i saradnje, gubljeni su poslovni partneri, gubljeno je tržište. Drastično je padala proizvodnja i prihodovanje. Režim je to rešavao ubrzavanjem rada štamparije novca u Topčideru.
Posle „antibirokratskih“ mitinga radnici su mobilisani i slati na ratišta. Rat je doneo preorijentaciju na ratnu privredu. Carevali su Miloševićevi nesposobni kadrovi, širilo se nelegitimno poslovanje (trange za frange), rasle su finansijske dubioze. U nacionalističkoj halabuci i ratnom metežu cvetao je kriminal i pljačkanje. Grabio je ko je šta stigao. Stvarani su prvi milioni i prvi tajkuni. Ko se tome suprotstavljao? Malo ko. Kad su se vraćali sa ratišta, radnici su slati na prinudne odmore. Ili dobijali otkaze. Pod sankcijama preduzeća su postala nesposobna za proizvodnju, izgubila tržišta, ostajala bez kvalitetnih kadrova. Drastično je gubljen tehnološki korak sa svetom koji se ubrzano razvijao. Kraj rata i Miloševićeve vladavine privreda je dočekala u potpunom kolapsu. Preduzeća, između kojih i ona kojima se bavio „Radar“, bila su razorena.
Posle Petog oktobra manipulanti iz ratne privrede i šverceri iz rata dočekali su svoju šansu., Kupovali su preduzeća tako kako je objasnio „Radar“. Danas se samo najuporniji radnici povlače po sudovima prateći stečajne postupke i razvlačenja posledenjih mašina i opreme iz zapuštenih hala. Postmiloševićevski lopovluk se nadovezao na ratno upropaščavanje i kriminal. Đavoli su uzeli svoje.
Đavoli nisu razorili samo privredu. Za dugo su zagadili politiku kao racionalnu bavljenje javnim interesima. Možda su još veću pustoš napravili u kulturi, informisanju…
Kako vam se čini recimo novosadska kulturna i intelektualna scena? Kako vam izgleda stanje kulturnih institucija u Novom Sadu? Od Matice srpske, Sterijinog pozorja, Brankovog kola, izdavačke delatnosti? Kako vam se čini kultura i obrazovanje u Vojvodini? U Srbiji?
(Autonomija)
Нема коментара:
Постави коментар