Magazin Esquire: Imamo li elitu?
Veličina slova: 
Elitni pravac: Znam za jedan grad, zove se Beograd
Elitte: Serbian version
Verovatno se još samo gimnazijalci iz predšuvarovske ere našeg školstva sećaju kvalitativno precizne definicije elite, čije se prvobitno značenje u latinskom (eligere) i francuskom (elitte) jeziku odnosilo na povlaštenu društvenu grupu koja je imala veliku političku moć i uticaj, da bi joj krajem 19. veka italijanski sociolog i filozof Vilfredo Pareto dao savremeniju formulaciju, u skladu sa zahtevima novog doba.
Tako se danas elitom smatraju visoko prosvećeni i moralno neupitni pojedinici i grupe koji nesebično brinu o opštem dobru i prosperitetu zajednice. Bez obzira da li se radi o intelektualnoj, ekonomskoj, kulturnoj ili političkoj eliti, neophodno je da poseduju - osvedočenu profesionalnu stručnost, vizionarstvo, posvećenost, humanost, empatiju, društvenu odgovornost, ličnu pristojnost, nerazmetljivost, čast, poštenje.
Ispuniti tu „olimpijsku normu“ u našim domaćim prilikama i u razmerama koje bi tom segmentu društva obezbedile status koji zaslužuje, čini se gotovo nemogućom misijom. Oni koji imaju ekonomsku moć, najčešće nemaju odgovarajuće intelektualne ili karakterne predispozicije za „elitni klub“, a onima koji ih poseduju nedostaje uticajnost, odnosno hijerarhijska pozicija koja bi omogućila relevantnije učešće u donošenju strateških odluka za budućnost zemlje.
Istorijski gledano, elita se u početku regrutovala iz najvišeg društvenog staleža, aristokratije, čije su začetke na našim prostorima prekinula turska osvajanja, tako da u narednih pola milenijuma nije ni bilo realnih uslova za njen ozbiljniji razvoj.
Istorija beleži: Dositej Obradović
Ovenčan slavom vođe Drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović je veštim diplomatskim taktiziranjem uspeo da kod Turaka izdejstvuje značajan stepen teritorijalne samouprave. Dovodeći do savršenstva tehniku potkupljivanja okupatora i osvajanja novih privilegija, uz nemilosrdno uklanjanje političkih rivala, svoju poziciju je iskoristio i za enormno lično bogaćenje.
Kako zbog lične nepismenosti, tako i nezajažljivosti i despotske naravi, teško bi se mogao smatrati elitom po današnjim merilima. Za razliku od njega, u nju bi se mogli svrstati neki njegovi podanici, deca imućnih seljaka koja su se školovala po evropskim prestonicama. Istini za volju, nemali deo njih je, privučen sigurnom i dobro plaćenom državnom službom uz koju idu i brojne privilegije, začas zaboravljao nekadašnje ideale i pristajao na bespogovornu poslušnost vladaru.
Vlastodržačkim ambicijama koje su praktikovali i Miloševi kasniji naslednici, pogodovao je sistematski uzgajan duh narodnjaštva koji je gušio ili bar marginalizovao svaki pokušaj afirmacije individualne svesti, negujući kulturu tribalne sabornosti i servilnog podaništva prema nosiocima vlasti.
I brojne narodne poslovice koje su se zadržale do današnjih dana, potvrđuju takvo „prosvetiteljsko“ usmerenje naroda. Najupečatljivije od tih i najčešće citirane su - Ćutanje je zlato, Para vrti gde burgija neće, Bog je najpre sebi stvorio bradu, Koga je moliti, nije ga srditi, Umiljato jagnje dve majke sisa.
Megafrend elita: Obrazovanje u službi politike i obrnuto
U tako destimulativnim društvenim okolnostima, ono što bi se uistinu moglo smatrati elitom kod nas se nikada nije izdvojilo kao prepoznatljiv i stabilan društveni sloj, već je oduvek egzistiralo na nivou visokoobrazovanih pojedinaca altruističkog duha. U tom smislu, istorija je s posebnim poštovanjem zabeležila imena Dositeja Obradovića, Dimitrija Tucovića, Jovana Cvijića, kao i velikih zadužbinara Ilije Kolarca i Miše Anastasijevića, zahvaljujući kojima je Beogradski univerzitet između dva rata bio među tri najbogatija u Evropi.
I ne samo da je takozvana institucionalna elita bila neefikasna i beskorisna, već je ponekad i kočila razvoj društva, kao u slučaju široke javne propagande protiv elektrifikacije, praćene plašenjem građane da će im upaljene sijalice izazvati slepilo. Beograd je ipak uveo električnu rasvetu kad i većina evropskih prestonica, ali samo zahvaljujući ličnoj upornosti profesora univerziteta Đoke Stanojevića. Apsurd je da je glavni grad kanalizaciju dobio mnogo kasnije, jer je gradskoj činovničkoj „eliti“ bilo potrebno čitavih 35 godina da se dogovori koji tehnološki sistem da primeni i da li otpadne vode da usmeri prema Savi ili Dunavu.
Da ni najviše nacionalne ustanove nisu imale previše sluha za prepoznavanje i podsticanje izuzetnih talenata, notoran je primer Matica srpska, koja je svojevremano Nikoli Tesli u dva navrata odbila molbu za stipendiju radi dovršetka tehničkih studija.
SFRJ elita: Bogdan Bogdanović, arhitekta i gradonačelnik Beograda
Uprkos tome što je danas kvalitetno obrazovanje dostupno mnogo širem sloju stanovništva nego nekada, pa teorijski postoje preduslovi za dinamičniji razvoj građanske klase iz koje bi se razvila elita kao relevantan društveni činilac, nema ni nagoveštaja da bi se to moglo u dogledno vreme desiti. I dalje se, kao društveno poželjno ponašanje, podstiče duh istomišljeništva, uz mitološki pristup nacionalnim temama i „patriotsko“ izvrtanje istorijskih činjenica koje ne idu u prilog željenoj slici narodnog kolektiviteta.
Procenjujući da je lično pregalaštvo pomenute vrste najkraći put do lukrativnih društvenih pozicija, većina domaćih intelektualaca nije odolela sirenskom zovu častohleplja, pretvorivši svoj javni angažman u vulgarno podilaženje plemenskoj „bezgrešnosti“ i poslovično „nevinom“ stradalništvu kroz istoriju. Njihovo rodoljublje prepuno je ksenofobije, a neretko i neskrivene mržnje i prezira prema drugim etnicitetima i konfesijama iz okruženja. Umesto da ih takvi nazori diskvalifikuju na javnoj sceni, oni im, gotovo po pravilu, postaju najbolja preporuka za akademska zvanja, dobijanje nacionalnih penzija ili prestižnih književnih nagrada.
Osnovne odlike ove „elite“ su – provincijalni duh, nespremnost na bilo kakav lični rizik, snishodljivost prema moćnicima, potkupljivost, nekompetentnost. Njena pogubnost po budućnost celog društva posebno je opasna u domenu obrazovanja, o čemu slikovito govori književnik Vladimir Arsenijević:“Naše školstvo podučava našu decu kako da budu nova generacija frustriranih nacionalista s ruba Evrope, naši „intelektualci“ su i dalje oni zli ali žilavi starci iz SANU i Udruženja književnika, a društvo koje ima takvu državu i takvu crkvu i takvo školstvo, te takve „intelektualce“, ne može da očekuje mnogo toga dobrog u budućnosti”.
Elita na splavovima: Mladi u noćnom provodu
Diplomatija je nekada važila za oblast političkog života u koju su imali pristupa samo elitni kadrovi – najugledniji književnici poput Ive Andrića ili diplomca Sorbone i ratnog heroja Koče Popovića, profesori univerziteta, uspešni privrednici. Danas se u njoj mogu naći i ličnosti koje su samo “zbog nedostatka dokaza” još uvek na slobodi, nelečeni alkoholičari, falsifikatori službenih isprava, osobe koje ne govore ni jedan svetski jezik.
Ni u drugim sferama javnog života ne stojimo bolje s konstituisanjem elite kao prepoznatljivog društvenog sloja uzorne moralnosti i posvećenosti višim ciljevima.
Poistovećivanje elite sa visokim materijalnim statusom je gotovo opšte mesto, pa ne čudi što se njenim pripadnicima po pravilu smatraju i biznismeni koji su preko noći stekli imetak za koji je u uređenom svetu potreban predan rad nekoliko generacija. Od prave elite razlikuju se „samo“ po tome što ne mogu da dokažu njegovo poreklo. Uz tako stečeno bogatstvo poslovično ide i razmetljivost, što je takođe manir kvazielite. Svojim stilom života najbolje potvrđuju izreku da je novcem moguće kupiti dvorac, ali ne i gospodstvo.
Kada bi zavidan materijalni status bio siguran put u elitno društvo, najbrojniji u njemu bili bi „uspešni“ narkodileri, ratni profiteri, međunarodni šverceri i njima sličan polusvet.
Istorija pamti: Dimitrije Tucović
Umesto na stvaralačkim zaslugama, domaća kvazlielita svoj imidž gradi na svakovrsnim privilegijama, dolazeći do njih na najbeskrupoloznije načine, najčešće koruptivnim spregama sa delovima državnog aparata. Ono što se među pravom elitom smatra duboko sramnim i nemoralnim, za nju je izraz ličnog prestiža. Među mejnstrim te vrste spada – izigravanje poreskih obaveza kao standardni oblik „snalažljivosti“, izgradnja građevinskih objekata bez potrebne dokumentacije, kupovina fakultetskih diploma, nekažnjeno bahato ponašanje u saobraćaju i tome slično.
Tako, umesto istinske elite, imamo ponajčešće podražavanje njenih statusnih simbola, iza kojih ne stoji nikakav stvarni sadržaj. Činjenica da i zemlje razvijenije od naše imaju kvazielitu nije dovoljan alibi, imajući u vidu da je ona kod nas dominantna na javnoj sceni, te da agresivno nameće svoj stil, moralne i estetske norme.
No, našu kvazielitu ne čine samo nacionalno podobni intelektualci i tranzicioni novobogataši, već i sveprisutni etradno-zabavnjački celebrities.
Domaći TV kanali, u svojoj ponudi porodičnih emisija, prepuni su Sterijinih „nobles“ Fema i Nušićevih Živki „ministarki“, dovoljnih za ceo književni žanr koji bi se pozabavio „suptilnim“ odstupanjima ovog segmenta naše novokomponovane elite u odnosu na onu pravu. Bolno suočavanje s istinom moglo bi početi, recimo, od „sitnica“ - da pripadnica prave elite nipošto ne kupuje prestižnu Luj Viton torbicu od šanera, ma koliko za njom čeznula, niti poznaje takvu vrstu ljudi, kao i da za elitni imidž nije dovoljno samo eliminisati celulit, već i zavičajne akcente.
Medijska elita: Antonela Riha, doterala do duvara
Nema velike razlike u „elitnosti“ između starlete koja se samoproglašava aristokratkinjom jer „nikada ne pije iz plastične čaše“ i fakultetski obrazovane publicistkinje koja se hvali da nijedan dan na posao nije stigla javnim prevozom, već isključivo taksijem.
Legendaran je i slučaj vokalne narodne umetnice koja je provela TV ekipu kroz luksuzni enterijer svoje kuće, ne zaobilazeći ni kupatilo s italijanskim pločicama, u kome su iznenađeni posetioci zatekli i bure s turšijom, na šta je ponosna domaćica reagovala rečima da je sve to „sama, svojim rukama potapala“.
Ni pripadnici jačeg pola na našoj džet-set sceni ne zaostaju u demonstriranju lažnog elitizma. Među uobičajenim pokazateljima „uspešnosti“ su – fizički atraktivna i, po mogućnosti, mnogo mlađa partnerka, skupi četvorotočkaš koji izaziva divljenje i zavist, kuća ili stan na prestižnoj lokaciji, ulaganje kapitala u otvaranje fancy teretana ili kafića u koji zalaze oni koji žele da budu viđeni u društvu lica s naslovnih strana.
Zajedničko za sve pomenute vrste domaće kvazielite je sistematsko izbegavanje i najmanje javne konfrontacije sa tradicionalnim vrednostima društva, ma koliko one bile u neskladu sa civilizacijskim dometima razvijenog sveta koji oni svojim materijalnim standardom, stilom života, prijemčivošću za savremene tehnološke tekovine, a i fizičkim izgledom, oponašaju. Stoga ne iznenađuje da je svojevremena izjava podrške gej populaciji od strane popularne turbo-folk dive dobila ogroman publicitet u javnosti i bila doživljena kao revolucionaran i veoma hrabar lični čin.
Književna elita nekada: Andrić, Selimović i Crnjanski
Nepostojanje istinske društvene elite posebno pogubne posledice ima na vaspitanje mladih koji su potpuno prepušteni kulturološkim uticajima masovnih medija, pa svoje uzore nalaze u estradnim ličnostima – fudbalerima, muzičkim zvezdama, fotomodelima, a ponekad i „viđenijim“ osobama iz podzemlja.
Oni koji, uprkos tragične nebrige društva za promociju pravih vrednosti, ipak uspevaju da ih prepoznaju i usvoje kao temeljni deo svog ličnog i profesionalnog identiteta, retko dospevaju u žižu javnosti, čak i kada postižu vrhunske rezultate. Umesto da budu nagrađeni i stimulisani kao klice bogomdane nacionalne elite koja bi zemlju snažnije povukla napred, za njih obično saznajemo tek kada naprave uspešnu karijeru u inostranstvu, gde njihova stručna afirmacija ne zavisi od birokratizovanih struktura vlasti, niti političke podobnosti i servilnosti.
Za stvaranje elite jednog društva potrebno je mnogo vremena i truda, kao za uzgoj engleske trave - decenije posvećenosti i predanog rada.
Zasad je takav dugoročni poduhvat registrovan jedino na nivou privatne inicijative, odnosno porodičnog projekta najstarije domaće preduzetničke porodice, koja jednog svog člana priprema za vrh vrhova svetske elite – stanara Bele kuće.
Mir Jam elita: Tipično književno veče u metropoli
Janićije Saša Karić, odlukom porodičnog veća, rođen je na tlu Sjedinjenih država, što je bio prvi neophodan uslov za buduću predsedničku kandidaturu, planiranu za izbore 2031. godine. Kad je uspelo Obami, možda se posreći i jednom Srbinu, parafrazirano glase reči njegovog tate Dragomira.
Zasad se o mlađanom Janićiju s interneta može saznati tek toliko da vredno igra tenis. Ali ima vremena, pokazaće on šta zna i ume, izučiće tamo i najviše škole. Pa, ako kod kuće i nemamo elitu kao što priliči, imaćemo Janićija, dete iz domaćinske i rodoljubivo nastrojene familije, a svaki njegov uspeh biće i naš uspeh.
* Tekst prenosimo iz časpisa Esquire, uz dozvolu autorke. Oprema teksta redakcijska.
Podeli: 
Facebook
Нема коментара:
Постави коментар