DA SE VRATIMO U SVET

RADOMIR KONSTANTINOVIĆ

Jul 29 2014

Nema razgovora sa ludilom

Upamtiću tri dana: 5, 6. i 7. decembar 95: tada su, u organizaciji našega Društva antifašista, govorili ljudi najrazličitijih profesija, i različitih shvatanja, ali u jednome svakako isti: u nemirenju sa fašizmom, u svojoj hrabrosti da to nemirenje javno ispoljavaju.

Pri tome, pokušavali su da se suoče sami sa sobom: šta je za antifašistu, danas, usred naše razorene zemlje, suočavanje sa istinom te zemlje, šta drugo nego suočavanje sa samim sobom? Mi smo ta razorena zemlja. Istorijski govor, ovde, često je govor ispovedni – to je ispovest bez jezika ispovesti, to je ispovest jezikom istoričara. (Uostalom, svaka ispovest jeste svojevrsna forma istorije?)

Svi smo mi sada pomalo istoričari – svi smo nesrećni. Nesreća nas pretvara u istoričare, utoliko više ukoliko se manje mirimo sa njom. To je samosuočavanje, i kad se iskazuje polemičkim jezikom, i upravo kao takvo ono je suštinski antifašističko, esencijalno demokratsko. Ako demokratija podrazumeva mogućnost opštenja sa drugim. – Kako da budem sa drugim ako nikada nisam bio drugi za sebe samoga? Onaj koji ne uspeva da za sebe bude drugi, da sebe vidi, da se sa sobom suoči – šta je on? Ali šta je fašizam, kao apsolutna negacija drugoga i drugosti, šta je ako ne ovo slepilo: ova apsolutna nesposobnost za sebe kao za drugoga? (Tvrdim da onaj krvavi pajac Musolini, velikim svojim gestovima, nije glumio samo za druge, on je glumio i za sebe samoga: on se sakrivao iza tih velikih gestova.)

Fašizam je paranoidan. Gde se bolje otkriva fašizacija ove zemlje, ako ne u ideji o Srbiji koju mrzi celi svet (dakle, ne samo zapadna Evropa, Vatikan, do juče Kominterna, i ne samo Amerika?) Novi svetski poredak nije ni počeo da se stvara, a barbarogenijska, anti-evropska, anti-svetska Srbija tražila je već svoje: starija je ta Srbija od svetskog poretka (ja sam joj svedok: pisao sam o njoj 1966-1969). Jesmo li zaboravili na Kosovu prosutu krv, 27. i 28. marta 1989, na tzv.dan državnosti? Vidimo li, možemo li, da li se usuđujemo da vidimo i svoje lice u njoj? Sačuvao sam Politiku od 7. maja 1989, sa spiskom pobijenih u ove dane, i sada, sedam godina kasnije, taj već izgužvani list Politike jeste groblje moje albanske (arnautske, šiptarske) braće, groblje nad kojim, ponekad, u ovoj užasnoj našoj noći, u ovoj najstrašnijoj srpskoj noći, ja čujem najuzvišenije reči srpske epike: Jaoh mene do Bog miloga, đe pogubih od sebe boljega.

Pa ipak, ono što mi je u svemu ovome odvratno, to nije sama podvala, koju inspiriše potreba da se sakrije sopstveno zlodelstvo; odvratno je što je ta jeftina politička smicalica, ta prostačka lukavost, mogla da postane motiv čitavoga jednog sveta, motiv sposoban za fantastičnu reprodukciju, jednaku nesposobnost (fantastičnoj takođe?) toga istog sveta da se suoči sa samim sobom.

Mera ludila, kolektivnog ludila, ravna je ovoj nesposobnosti za samosuočavanje: duševna praksa totalitarizma jeste praksa ovog masovnog izluđivanja, ovog pretvaranja besmislice u sopstveni opsesivni motiv: ovoga nemorala apsolutnog slepila ili apsolutne neodgovornosti. Fašizam nas čini neodgovornim, i u tome jeste njegova ogromna privlačna moć: predavanje fašizmu jeste predavanje neodgovornosti, neka vrsta slobode, strašna sloboda od slobode.

Svi mi imamo iskustvo života (?) u blatu ove slobode (i to je možda najporaznije, ali svakako i najznačajnije iskustvo poslednjih godina, iskustvo „nacionalnog osvešćenja“?), u blatu ovog ludila: ko od nas nije dolazio do samoga dna nemoći, i beznađa, već i pri najslabijem, najuzdržanijem pokušaju oponiranja onima koji su do grla u tom blatu, kojima je, umesto reči, to blato u ustima, krvavo blato? Tu reči ne vrede. Nikakvi dokazi. Nikakva analitika. Nema razgovora sa ludilom. – Ludilo i jeste ludilo jer je nedodirljivo. Ludilo isključuje opštenje (ili je ono, možda, pre svega upravo ovo ukinuto opštenje?) Naš raskid sa svetom, naš rat sa svetom (jer nije to bio samo rat sa Muslimanima i Hrvatima, nego rat sa svetom), šta je to drugo nego ludilo, i koja bi druga sila mogla taj rat da vodi, ako ne sila ludila?

Najzad, i sva ona čudovišna, a sistematska, negacija Narodno-oslobodilačke borbe, koja delirijumski vrhunac svoj dostiže ubijanjem Tita nasred Titovog Užica – zar nije ona istovremeno i ova paranoidna negacija sveta, jerNarodnooslobodilačka borba jeste sami zenit naše svetske istorije, našeg učešća u svetu: Tito je svetski čovek.

Postavljam pitanje: kada je počelo klevatanje NOB, ako ne u onom istom času kad je počela paranoidna samoizolacija Srbije, kad smo se našli usred samoće kao usred nekog ponovljenog ledenog doba, kada je ovo društvo moralo, sa osnovnim svojim institucijama (ne samo bankarsko-finansijskim), u podzemlje, kad nam nije „posivela“ samo ekonomija – kad su nam duše „posivele“: kad je podzemlje preuzimalo vlast, kad je mafija postajala svemoćni gospodar?

U izolaciji trijumfuje mafijaštvo, kriminal je jedina stvarnost izolacije: biti svetski, znači biti jači od kriminala; kriminal je anti-svet (Anti-svet jeste kriminalan svet.) Rušenje NOB, njene istine, njenih ideja, njenih heroja i mučenika, nije samo komplementarno rušenju avnojske Jugoslavije (te jedino moguće Jugoslavije), nego je to i rušenje sveta. I nije, doista, ni najmanje slučajno što je pokušaj povratka u svet, iznuđen totalnim porazom Velike Srbije (koji je, sasvim sigurno, dosad najveći poraz u srpskoj istoriji), takođe i pokušaj „povratka“ NOB (pa makar i samo svečarski, ili feljtonski): ta borba jeste svetskaborba, tom borbom ovaj ovde svet postajao je svetski svet. Negacijom te borbe ovaj svet dostigao je najvišu samonegaciju.

Patnje su ogromne; poniženja svakodnevna. Pa ipak, neumitan je i naš govor, ovaj naš pokušaj govora, kao što je onaj 5, 6. i 7. decembra 95. Neumitno je samosuočavanje, uprkos svemu. Divim se onima koji su, u ta tri dana, izgovarali ovu knjigu, divim im se i kad ne mogu da nađu pravu reč, kad pokret njihov ne prati ni dovoljno umenja ni dovoljno znanja: ovo je samosuočavanje, za koje je potrebna ogromna moralna snaga, ako je naš svet propao, ako našom zemljom luta milion i po ljudi bez kuće i kućišta, ako je trista hiljada mrtvih, ako u Hrvatskoj jedva da još ima Srba, onda mi nismo nikakvi pravednici među nepravednima, uzvišeni među niskima, nepogrešni među pogrešnima. Moramo da se suočimo sa sopstvenom bedom: moramo da se vratimo u svet, iako je taj svet još veoma daleko: taj svet smo mi sami.

(Tekst je objavljen u zborniku “Stvaranje i razaranje Jugoslavije”. Knjiga, koja je skupila radove sa okrugog stola održanog od 5. do 7. decembra 1995. godine u Beogradu, izašla je 1996. godine u izdanju Društva za istinu o antifašističkoj NOB.)

Univerzitetske Augijeve štale

ŠTA DA SE RADI

Podvodna intelektualna korupcija je svestranija, perfidnija. Tako saznajemo da na državnom Beogradskom univerzitetu 50 odsto redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad. Pa kako su onda oni doktorirali?

Vladimir GlišinU poslednjih mesec dana nema tabloida, ozbiljnih dnevnih novina, nedeljnika, a da se već na naslovnoj strani ne komentariše lik i delo gospodina rektora, profesora, dr,mr, vlasnika beogradskog i inih univerziteta pod zajedničkim imenom Megatrend. Ne samo štampa, već recimo i na Beogradskom univerzitetu i nekim njegovim upravnim organima, udarne tačke dnevnog reda opet su bililik i delo g.Miće Jovanovića. Očigledno je da će pomenuti gospodin verovatno još za neko duže vreme ostati ne samo „medijska zvezda“, već će interesovanje za njega, što bi se narodski reklo, biti, a i šire.

Pa po čemu je gospodin Mića Jovanović zaslužio ovoliku, nezapamćenu pažnju? Neću biti originalan, jer je ova metafora tokom istorije korišćena bezbroj puta, ali ni ovog puta ne mogu da se ne prisetim Augijevih štala, iz grčke mitologije. Pa da se prisetimo onogašto smo još u školi učili.

Premagrčkoj mitologiji, Augije jebio je kralj Elisa i otac Epikaste.Najpoznatiji jepo svojoj štali u kojoj je bio smešten najveći broj stoke u zemlji, a posebno i po tome što te štale nikada nisu bile čišćenesve do vremena velikog heroja Herakla (u rimskoj mitologiji Herkules). Te štale nije trebalo nikada čistiti, jer je stoka bila blagoslovena pa i ono što ona ostavlja iza sebe takođe jebilo blagosloveno! Čuvena je ona grčka mitološka priča u vezi sa Augijevim štalama. Hera, žena kralja Mikene Euristiusa, nije trpela Herakla i naterala je svog muža da mu izda naredbu da očisti Augijeve štale. Zadatak je izgledao apsolutno nemoguć, jer je celo stado bilo blagosloveno prema tome i božanstveno zdravo pa i besmrtno, te je iza sebe ostavljalo ogromnu količinu balege. Ove štale sa više od hiljadugoveda nisu bile čišćene preko 30 godina . Međutim, Herakle je to uspeo da uradi za jedan jedini dan tako što je razbio zidove štale i na nju usmerio tok dve brze reke koje su jeza čas očistile iisprale.

I sada pitanje. Kakve veze imaju Augijeve štale sa uvodnim delom ovog teksta? Po meni imaju, i te kako! G. Mića Jovanović je došao u središte javnog interesovanja upravo zbog toga što su za sada poznati bar neki doktorati, trukovani na njegovim univerzitetima, bili plagijati, da ne kažemo lažni. Klijentela na njegovim univerzitetima takođe je bila blagoslovena, božanstveno zdrava, pa bezmalo i besmrtna, nedodirljiva, te onda nije ni čudo što je iza sebe ostavljala, ono što je ostavljala. Možemo samo da zaključimo da očigledno na njegovim univerzitetima, čistačica dugo nije dolazila. A onda ko to posle toliko vremena treba sve da počisti, pa ko drugi, nego opet jedan mitološki Herakle.

Međutim, bez obzira na sve osobine Augijevih štala i afere Megatrendova, bili bismo krajnje nepravedni prem njemu te da sve intelektualno beščašće naše svakodnevice usmerimo samo na njegove univerzitete. Gospodin Mića Jovanović je samo vrh ledenog brega koji je jako velik, duboko zaronjen u vodi, ne vidi se tako jasno kao što je to onaj deo koji je iznad vode, na primer, u liku i delu gospodina Miće Jovanovića. Da pomenuti gospodin nije bio toliko nezajažljiv, i on bi ostao nepoznat javnosti.

Međutim, podvodna intelektualna korupcija je svestranija, perfidnija. Tako saznajemo da na državnom Beogradskom univerzitetu 50 odsto redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad. Pa kako su onda oni doktorirali? Zatim, vrednovanja naučnih radova po kvantifikaciji koju je odredilo Ministarstvo za prosvetu i nauku pruža neograničene mogućnosti za nezaslužena naučna zvanja, visoke položaje u naučnoj i administrativnoj hijerarhiji kako na univerzitetima tako i u tzv. naučnim institutima. Tako, na primer, tri objavljena tzv. naučna rada u opskurdnim domaćim ,,naučnim” časopisima koji izlaze kao „Glasnici”, „Arhivi”, „Zbornici”, „Godišnjaci” vrede kao jedan u najvrednijim svetskim časopisima „Sajans” ili „Nejčer”! Ili, u šta svrstati kada su studenti prinuđeni da kupuju udžbenike direktno od svojih predavača, i da zbog toga dobijaju veću ocenu. Ovakva korupcija se nikada ne prijavljuje, jer odgovara i studentima a i tzv. profesorima.

Isto tako čitamo o šokantnim podacima da je profesor na jednom privatnom univerzitetu tokom jedne godine čak 11 puta bio mentor, a na jednom drugom fakultetu doktorat je branjen svakih 18 dana! Nije onda ni čudo što imamo više doktorata po glavi stanovnika nego najrazvijenije zemlje. Nije ih sve mogao naštancovati g.Mića Jovanović.

I ono što se meni čini da je sada najopasnije u celoj ovoj aferi oko Miće Jovanovića jeste da će se kola slomiti samo na njemu!

Ostale, podvodne mnogo masovnije i dalekosežno opasnije posledice intelektualnog beščašća, ostaće i dalje netaknute! Imamo i mi kao i Augije veliko blagosloveno stado.

Kako sve to raščistiti, ko bi bio sada naš Herakle? Odgovor na to pitanje je vrlo jednostavan. Napraviti jednu međunarodnu, nepristrasnu, nekorumpiranu recenzentsku komisiju visokog ugleda koja će pročešljati ne samo trenutne doktorate nego i naučni opus celokupnog univerzitetskog nastavnog osoblja kao i naučnog osoblja po institutima širom Srbije. Da dobijemo tačan uvid gde smo sa našim naučnim rezultatima i ko su uopšte kod nas naučnici. Posebno je to sada urgentno, jer je današnja celokupna ljudska civilizacija zasnovana upravo na nauci. Može da nam se desi da su političari sa plagijatskim doktoratima možda i najmanje zlo našeg društva.

*Profesor Univerziteta

objavljeno: 26.06.2014

  inShare 

Samo radikalizovana levica može spasiti Evropu

Posle majske izborne pobede antiimigrantskih evroskeptičkih stranaka u Francuskoj i Velikoj Britaniji, mnogi liberali bili su preneraženi i zabrinuti. Međutim bilo je pomalo i glumljene naivnosti u njihovoj jadikovkama i iščuđavanju nad desničarskim pobedama. Pravo je pitanje zašto je desnici trebalo toliko vremena da napravi proboj.

Kada je Žan-Mari Le Pen – osnivač francuskog desničarskog Nacionalnog fronta, pobednika na nedavnim izborima za evropski parlament – ispričao neukusan vico gasnim komorama i francuskom pop pevaču jevrejskog porekla – njegova ćerka Marin Le Pen, koja vodi stranku, javno ga je kritikovala, gradeći imidž ljudskog lika svog oca. Nije važno da li je ovaj porodični sukob bio isceniran ili pravi – osciliranje dva lica, brutalnog i civilizovanog, definiše današnju populističku desnicu. Ispod civilizovane javne maske vreba brutalno, skaredno pravo lice, a razlika među njima je samo u meri u kojoj se skriveno lice otkriva. Čak i da ova druga strana ostane sasvim izvan vidokruga, ona deluje kao prećutna pretpostavka, kao nevidljiva referentna tačka. Bez bauka svog oca, Marin Le Pen ne postoji.

U porukama Marin Le Pen nema nikakvih iznenađenja: u pitanju je uobičajeni antielitistički, radnički patriotizam koji kritikuje transnacionalne finansijske sile i otuđenu briselsku birokratiju. Ona odbacuje neizabrane briselske finansijske tehnokrate koji brutalno sprovode interese međunarodnog finansijskog kapitala i sprečavaju pojedinačne države da na prvo mesto stave dobrobit svog naroda. Ona, dakle, zagovara politiku koja reaguje na brige i pitanja običnih radnih ljudi. Le Pen predstavlja jasnu suprotnost sterilnim evropskim tehnokratama: dok fašistički ispadi njene partije pripadaju prošlosti, ona vraća strast u politiku. Čak i neki dezorijentisani levičari nisu odoleli iskušenju da je brane. Le Pen i njene evropske levičarske simpatizere ujedinjuje zajedničko odbacivanje snažne Evrope i želja za povratkom na suverenitet nacionalnih država.

Problem u tom zajedničkom odbacivanju je, kako kaže ona šala, što Le Pen ne traži uzroke nevolja u mračnom kutku gde se oni kriju, nego pod svetlom, jer se tamo bolje vidi. Umesto da pokuša da razazna antagonizme današnjeg globalnog kapitalizma, ona se fokusira na lake mete poput doseljenika, čije je prisustvo svima vidljivo na našim ulicama. Poruka Le Penove polazi od prave premise: od propasti politike štednje koju sprovode briselski stručnjaci. Kada je rumunski levičarski pisac Panait Istrati posetio Sovjetski Savez 1930, u vreme velikih čistki i montiranih procesa, jedan sovjetski apologeta, pokušavajući da ga ubedi u neophodnost nasilja protiv državnih neprijatelja, citirao je poslovicu: „Nema kajgane bez slomljenih jaja.“ Na šta je Istrati kratko odgovorio: „Dobro. Vidim slomljena jaja. Ali gde vam je kajgana?“ Trebalo bi da tako reagujemo povodom mera štednje koje nameću briselski tehnokrati: „Dobro, razbijate naša jaja po čitavoj Evropi, ali gde je kajgana koju ste nam obećali?“

Najmanje što se može reći o krizi, koja traje od 2008, jeste da nije narod taj koji ne zna šta radi, već su to upravo ovi eksperti. U zapadnoj Evropi svedoci smo rastuće nesposobnosti vladajuće elite; oni sve manje i manje umeju da vladaju. Pogledajte kako se Evropa nosi sa grčkom krizom: pritiska Grčku da vrati dugove, ali u isto vreme upropašćuje njenu privredu nametnutim merama štednje, garantujući tako da grčki dug nikada ne bude vraćen. U junu 2013. Wall Street Journal jeobjavio interne dokumente Međunarodnog monetarnog fonda koji otkrivaju da su ekonomske posledice agresivnih mera štednje po Grčku možda čak triput veće nego što se ranije mislilo, što obesmišljava prethodne MMF-ove mere štednje kao rešenja za krizu u evrozoni. Sada, nakon što je izgubljeno više stotina hiljada radnih mesta zbog takvih „pogrešnih procena“, MMF priznaje da je prisiljavanje Grčke i drugih zaduženih zemalja na prebrzo smanjenje deficita kontraproduktivno.

Današnji pritisak EU na Grčku da sprovede mere štednje savršeno se uklapa u ono što se u psihoanalizi zove superego. Superego nije pravi etički princip, već sadistički agens koji bombarduje subjekta nemogućim zahtevima, skaredno uživajući u nesposobnosti subjekta da ih ispuni. Međutim, paradoks superega je u tome, kao što je Frojd jasno video, da što više slušamo njegove zahteve, utoliko se više osećamo krivim. Zamislite pakosnog učitelja koji svojim učenicima zadaje nemoguće zadatke, a zatim se ceri kad vidi njihovu nervozu i paniku. Upravo se u tome krije problem sa naredbama Evropske unije: Grci čak nemaju nikakvu šansu; njihova propast je deo igre. Kao da snabdevači i donosioci duga optužuju zadužene zemlje da se ne osećaju dovoljno krivim.

U tome se krije prava poruka „iracionalnih“ narodnih protesta u čitavoj Evropi. Demonstranti vrlo dobro znaju šta ne znaju; ne prave se da imaju brze i lake odgovore. Ali instinkt im govori jednu činjenicu: ne znaju ni oni na vlasti. Danas u Evropi slepci vode slepce. Politika štednje nije neka nauka, čak ni u minimalnom smislu; ona je mnogo bliža savremenom obliku sujeverja – neka vrsta spontane reakcije na nesagledivo složenu situaciju, slepa reakcija po modelu „nešto je krenulo naopako, mi smo nekako za to krivi, moramo da platimo ceh i da istrpimo, pa hajde da uradimo nešto što boli i da trošimo manje.“ Politika štednje nije „previše radikalna“, kako tvrde neki levičarski kritičari, već naprotiv, previše površna – to je čn izbegavanja pravih korena krize.

Mračni kutak

Može li ideja o ujedinjenoj Evropi biti svedena na vladavinu briselskih tehnokrata? Dokaz da ne može je činjenica da Sjedinjene Države i Izrael, dve nacionalne države opsednute svojim suverenitetom, na nekom dubokom i često zamagljenom nivou doživljavaju EU kao glavnogneprijatelja. Ovakvo shvatanje, koje se drži pod kontrolom u javnom političkom govoru, eksplodira u svom skarednom supkulturnom naličju. U Izraelu, ludačke priče o pravu države da istera Palestince temelje se na Knjizi izlaska, konkretno na božjoj zapovesti Jevrejima, koji se približavaju svojoj zemlji nakon 40-godišnjeg lutanja, da nemilosrdno pobiju plemena koja tamo žive. U Sjedinjenim Državama, ovu viziju odražava fundamentalistička politička vizija ekstremne desnice sa svojim opsesivnim strahom od Novog svetskog poretka, koji se očituje u knjigama Tima Laheja. Na to ukazuje naslov jednog od njegovih romana: Evropska zavera. Neprijatelji SAD nisu muslimanski teroristi; oni su samo marionete kojima potajno upravljaju evropski sekularisti – prave snage Antihrista koje žele da oslabe SAD i uvedu Novi svetski poredak pod dominacijom UN-a. Na neki način, ovo je ispravna percepcija: Evropa nije običan geopolitički blok, nego globalna vizija koja je u krajnjoj liniji nespojiva sa nacionalnim državama, vizija transnacionalnog poretka koji garantuje određena prava (blagostanje, slobodu, itd) za sve ljude na svetu. To je razlog zašto EU teži da se proširi preko granica stare Evrope. To je razlog zašto je evropski san još uvek svima privlačan. Ovaj aspekt EU daje odgovor za pitanje takozvane evropske „slabosti“: postoji iznenađujuća korelacija između evropskog ujedinjenja i jenjavanja evropske globalne vojnopolitičke moći.

U čemu je onda problem sa briselskim tehnokratama? Nisu u pitanju samo njihove mere i njihova lažna stručnost, već još više njihov modus operandi. Osnovni obrazac današnje politike je depolitizovana administracija i koordinacija interesa elitnog stručnjačkog korpusa. Jedini način da se uvede strast u ovu depolitizovanu zonu, da se ljudi aktivno mobilišu, jeste kroz strah: strah od doseljenika, strah od kriminala, strah od bezbožne seksualne izopačenosti, strah od same prejake države (sa njenim visokim poreskim opterećenjem), strah od ekološke katastrofe, strah od uznemiravanja (politička korektnost je primer liberalnog oblika politike straha). Progresivni liberali se, naravno, zgražavaju nad populističkim rasizmom. Međutim, ako pažljivije pogledamo videćemo da se njihova multikulturalna tolerancija i poštovanje (etničkih, verskih, seksualnih) razlika u osnovnim premisama ne razlikuju od ideja antiimigranata: strah od drugih jasno se prepoznaje u liberalnoj opsednutosti uznemiravanjem. Zdravstvenim uznemiravanjem, kada me uznemirava besprizorni pušač, verbalnim uznemiravanjem, kada začujem kako neki tip iz niže klase priča bezobrazne viceve. Drugi je u redu, ali samo ukoliko njegovo prisustvo nije nametljivo, ukoliko Drugi nije zaista Drugi.

Nije ni čudo što je tema „toksičnih subjekata“ u poslednje vreme popularna. Pojam „toksično“ obuhvata niz osobina koje pripadaju potpuno različitim nivoima – prirodnom, kulturnom, psihološkom, političkom. „Toksični subjekat“ može biti imigrant sa nekom smrtonosnom zaraznom bolešću koga treba izolovati; terorista čiji opasan plan treba sprečiti i kome je mesto u Gvantanamu (praznoj zoni slobodnoj od vladavine prava); fundamentalistički ideolog koji bi trebalo da bude ućutkan jer širi mržnju; ili roditelj, nastavnik ili sveštenik koji zlostavlja i kvari decu. Toksičan je, na kraju, Sused kao takav, tako da je krajnja svrha svih pravila međuljudskih odnosa u izolovanju, ili barem neutralisanju i ograđivanju ove toksične dimenzije.

Na današnjem tržištu nalazimo čitav niz proizvoda lišenih svojih malignih svojstava: kafa bez kofeina, šlag bez masnoće, pivo bez alkohola. I tako dalje. Kolin Pauelova doktrina ratovanja bez žrtava (naravno naših) postaje rat bez rata; današnje redefinisanje politike kao umetnosti ekspertskog upravljanja pretvara se u politiku bez politike; sve do današnjeg tolerantnog liberalnog multikulturalizma, koji postaje iskustvo Drugog lišenog njegove Drugosti. Nije li detoksikacija imigrantskog Drugog osnovna tačka programa stranke UKIP Najdžela Faraža? Faraž konstantno ističe da on nije protiv stranih radnika u Britaniji – on ceni vredne Poljake i njihov doprinos britanskoj privredi. Ovo je stav „civilizovane“ antiimigrantske desnice: politika detoksikacije suseda – dobri Poljaci naspram loših imigranata. Ova vizija detoksikacije Suseda predstavlja jasan prelaz iz otvorenog varvarstva u varvarstvo sa ljudskim likom. U kakvim uslovima ono nastaje?

Stara teza Valtera Benjamina da iza svakog uspona fašizma stoji propala revolucija ne samo da još uvek važi, nego je relevantnija nego ikad. Desni liberali rado ističu sličnosti između levog i desnog „ekstremizma“: Hitlerov teror i logori bili su imitacija boljševičkog terora, lenjinistička partija još uvek živi u Al Kaidi. Ali zar ovo ne ukazuje na to da je fašizam zauzeo mesto neuspele levičarske revolucije? Njegov uspon je neuspeh levice, ali istovremeno i dokaz da postoji revolucionarni potencijal koji levica nije mogla da mobiliše. Zar ovo ne važi i za današnji takozvani „islamofašizam“? Zar porast radikalnog islamizma ne stoji u korelaciji sa nestankom sekularne levice u muslimanskim zemljama? Danas, kada se Avganistan predstavlja kao ekstremno islamska fundamentalistička zemlja, ko još pamti da je pre 36 godina to bila zemlja sa snažnom sekularnom tradicijom, uključujući i jaku Komunističku partiju koja je došla na vlast nezavisno od Sovjetskog Saveza? Kao što je pokazao Tomas Frenk, isto važi i za Kanzas: država koja je do 1970-ih bila ugaoni kamen radikalnog levičarskog populizma danas je temelj hrišćanskog fundamentalizma. Isto važi i za Evropu: neuspeh levičarske alternative globalnom kapitalizmu iznedrio je antiimigrantski populizam.

Treba biti obazriv čak i u slučaju nesporno fundamentalističkih pokreta, i ne gubiti iz vida socijalnu komponentu. Talibani se redovno predstavljaju kao fundamentalistička islamistička grupa koja svoja pravila sprovodi terorom – međutim, kada su u proleće 2009. preuzeli dolinu Svat u Pakistanu, New York Times je izvestio da su organizovali klasnu pobunu iskoristivši duboke podele između male grupe bogatih zemljoposednika i njihovih zakupaca bezemljaša. Ako su, eksploatišući muke zemljoradnika, talibani podigli paniku zbog rizika u Pakistanu, koji je još uvek u velikoj meri feudalan, šta sprečava liberalne demokrate u Pakistanu i Sjedinjenim Državama da na sličan način „iskoriste“ ove muke i pomognu zemljoradnicima bezemljašima? Žalosna pouka je da su feudalne snage u Pakistanu „prirodni saveznici“ liberalne demokratije. I mutatis mutandis (menjajući samo neophodno), isto važi i za Faraža i Le Pen: njihov uspon je naličje pada radikalne levice.

Pouka koju bi uplašeni liberali trebalo da izvuku je sledeća: samo radikalizovana levica može spasiti ono što treba spasavati u liberalnom nasleđu. Tužna realnost koja vreba ako se to ne desi jeste spoj dveju suprotnosti – vladavine bezimenih finansijskih tehnokrata pod maskom populističkih pseudo-strasti.

New Statesman, 25.06.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.07.2014.

Primitivizacija kulture

ZLATKO JELISAVAC: 

CRKNUĆETE OD ONOGA OD ČEGA SE ŽIVI!

Jul 11 2014

Primitivac nanjuši drugog primitivca na daljinu. Primitivac uvažava drugog primitivca. U tom drugom vidi sebe, kao u ogledalu. Vidi grubost koja mu imponuje, prostaštvo kome se divi, autentičnu bezobzirnost. Primitivac u politici poštuje i uvažava samo načelo sile, primitivac u društvu ushićava se opštim bezumljem, a intelektualni primitivac, taj contradictio in adjecto, ali itekako postojeći u društvima zarobljenog uma i sužene svesti, kolektivizma i populizma, uništava svako mišljenje, svaki uzlet duha i u prvim je redovima borbe protiv individualizma. Primitivizam je korov kojeg ima posvuda. Poput je rđe koja se svuda hvata, poput kiseline koja sve nagriza. Primitivan čovek veruje da je uvek u pravu, ne priznaje drugačije mišljenje, slep je i gluv za sve razloge i činjenice. Nije u stanju da ima viziju budućnosti, a prošlost svodi u nekoliko stereotipa kojima objašnjava ukupnu istoriju čovečanstva. Primitivizam je toliko žilav, jak, dosledan i uporan da se prenosi kao nasledna bolest sa generacije na generaciju. I tamo gde se čini da je iskorenjen, iznenada se javlja, niče iz pepela svoga uništenja. „Čežnja za primitivnošću je bolest kulture“, napisao je Santajana. 
(Filip David, Jesmo li čudovišta, Bosanska knjiga, Sarajevo 1997, str. 151-153.)

Primitivizacija kulture je kulturološki fenomen koji je po sebi contadictio in adjecto, jer znači poništavanje ili pak obezvređivanje kulture kao takve. Kultura radi protiv primitivizma i na taj način ukazuje čoveku-subjektu da više nije “ni zver, ni bog” već društveno biće koje kulturu doživljava kao svoju drugu-novu prirodu. Kada kažem primitivizam onda ne mislim na umetničko-filozofsko-kulturološke pravce koji su “slavili primitivizam” kao vraćanje naturalističkom idealu čovekove “dobre prirode” ili pak “nevino-rajske čednosti”– kao čestog religijskog motiva, već mislim na tendencije koje su usmerene na uništenje kulture kao takve. Sigurno se pitate kako je to moguće i ko uopšte može da ima tako kontra-kulturno-destruktivne namere? Moguće je, i ovaj fenomen ne spada u anti-kulturološke težnje kao što su kontra-kulturna ili sub-altrenativna strujanja koja ipak opstaju u krugu kulturnog delovanja, nego je okrenut protiv kulture i čoveka kao bića-humanitas. Svetski ratovi su ukazali na mogućnost zabrinutosti za kulturu uopšte, jer su udarili po samim temeljima njenog postojanja koji su se najedanput pokazali kao nestabilni i krhki, kao i često nepripremljeni na napade “novih Vandala”. Oba svetska rata su radikalno uzdrmali evropsko kulturno nasleđe i dovele ga u pitanje, o čemu nam svedoče umetnici i mislioci “između dva rata” ili pak adornovska upitanost nad smislom “mišljenja i pevanja” nakon Aušvica.

Primitivizam u Srbiji je opšta pojava koja je tendenciju naglog širenja započela ranih devedesetih godina prošlog veka; primitivizam se ovde toliko brzo širio da se postavljalo pitanje da li je on i oduvek bio tu i da li je samo najedanput dobio mogućnost da zablista u punom sjaju. Postoji kod Frojda jedan zanimljiv fenomen koji je on nazvao nelagodnost u kulturi (tako se naziva i njegova knjiga posvećena ovom fenomenu) i koji nam ukazuje na naše primitivne korene i frustracije koje izazivaju kulturna ograničenja i pravila društvenog života. Sa tim kulturnim nelagodnostima se borimo svi i one su deo našeg postojanja, ali ukoliko jedno društvo doživi naglu kulturnu fašizaciju, to jeste naglo jačanje primitivizma, onda se urušavaju kulturne vrednosti kao nevažne ili pak sputavajuće “za zdravlje nacije”. Tako su recimo nacisti u Nemačkoj, kada su preuzeli vlast, palili i uništavali umetnička dela za koja su oni smatrali da su perverzna i da kvare nacionalni duh; tako su pod ovaj nacistički “index” svojevremno došla maltene sva dela savremene umetnosti koja su ocenjena kao dekadentna i štetna po snažno-primitivno germansko biće. Ovo “stanje duha” je nateralo mnoge nemačke “kulturne radnike” da napuste svoju zemlju kako bi se spasili od primitivizacije koja im je radila o glavi. Tomas Man je rekao da odlazi, ali i da nosi nemačku kulturu sa sobom… On i slični njemu, koji su uspeli da se izvuku, doista su i spasili nemačku kulturu od potpune destrukcije od strane primitivne rulje koju su predvodili nacisti.

Ali da se mi vratimo Srbiji… “Primitivac u politici poštuje i uvažava samo načelo sile, primitivac u društvu ushićava se opštim bezumljem, a intelektualni primitivac, taj contradictio in adjecto, ali itekako postojeći u društvima zarobljenog uma i sužene svesti, kolektivizma i populizma, uništava svako mišljenje, svaki uzlet duha i u prvim je redovima borbe protiv individualizma.” – kako to lepo opisuje Filip David. Primitivizam u politici kod nas je opšte prihvaćeno načelo i, što su političari primitivniji i siroviji, to više i odgovaraju prostom pučkom duhu. Sigurno da ne treba da navodim primere, jer ih ima tušta i tma od devedesetih godina prošlog veka do danas, a nažalost politički primitivizam ne stagnira nego se naprotiv širi i zadobija nove forme jer naprosto nema “kritične mase” pojedinaca koji bi se borili za prava kulture. I ovi retki pojedinci su se utopili u opštoj primitivizaciji ili su pak izuzeci koji samo potvrđuju pravilo opšte kulturne degradacije, a ima i onih kulturnih trudbenika koji su odlučili na svojevrsan kulturni harakiri i svoje su kapacitete usmerili ka uništenju i ono malo prostora koji je sačuvan od primitivističke destrukcije. To su ti intelektualni primitivci, kako ih je nazvao Filip David, koji su doista fenomen za sebe. Uglavnom se ovde radi o režimskim intelektualcima koji povlađuju primitivizmu svojih političkih mecena, ali ima onih koji iskreno veruju u uništenje kulturnih “anomalija”, osobito onih koje dolaze sa mrskom nam zapada… Šta su sve za našu kulturu “uradili”, i rade, razni ćosići, erići, deretići, kapori, milići od mačve, ristići i sl. – to teško mogu da isprave retki i iskreni intelektualci kojima je stalo do kulture i koji se bore protiv ovog svojevrsnog intelektualnog primitivizma. Ali, šta ćeš, inteluektual-primitivci povlađuju mnogo široj primitivnoj populaciji, osobito onoj koja ima vlast i moć, tako da je ova borba teška, nepravedna i, kako mi se čini, unapred osuđena na propast. Ali, znate što kažu: kultura se ne maže na hleb; gledajte vi od čega se živi; a opstaćemo jedino ukoliko se prepustimo primitivizmu i ruralno-htonskom osećanju za “zemlju i tle”?! Manite me ljudi, pa radije ću crći od gladi…

(Autonomija)

Filip David | Trijumf primitivizma

  Prometej.ba

 

 

Pravo značenje reči primitivac je prost, neobrazovan čovek. Ali kod nas najveće primitivce, oličenje primitivizma, nalazimo upravo među onima koji poseduju nekakvo obrazovaje. Jedna od karakterističnih osobina pravih primitivaca jeste njihova sposobnost da dugo i vešto skrivaju svoj primitivizam. U mirnim vremenima ugnjezde se u nekoj sredini i svojim manirima naizled uglađene osobe, pristojnim izgledom i uljudnim ophođenjem, uspevaju da zavaraju okolinu. Suština je zapravo zamaskirana sa nekoliko skupih odela i nekoliko naučenih fraza. Primitivci su tako ušuškani u samoj srži društva poput larvi koje mogu ostati larve čitavog života. Ali ako naiđu za njih povoljne okolnosti, iz tih larvi se razvijaju štetočine koje iznutra nagrizaju i dovode do propasti sve što dotaknu.

Primitivizam se svuda unaokolo širi kao paučina. A kada nema vetra da ga razduva, štošta se uhvati u njegove mreže. Primitivci jedni druge prepoznaju i onda kada su premazani sa hiljadu zaštitnih boja. Postoji prava internacionala primitivaca i njihova međusobna solidarnost. Podržavaju se i pomažu kada se nađu u nevolji. Primitivizam se jako vezuje za prostakluk, a prostaštvo je za mnoge opčinjavajuće

Prostak veruje da svet postoji samo njega radi. On nema nedoumica, kolebanja, griže savesti, trauma. Svet viđen njegovim očima je pojednostavljen, uprošćen, bez moralnih dilema. „Ili kako ja kažem, ili nikako!“ Udara pesnicom o stol, ili pesnicom u oko kako bi stavio do znanja da mora biti po njegovom. Ima širok osmeh kojim pokazuje zlatne zube. Nosi razdrljenu košulju da bi otkrio maljave, muške, junačke grudi.

U mirnim vremenima primitivci kao oličenje prostakluka katkad služe za podsmeh. Njihova neutoljiva glad i žeđ da sve prilagode i potčine sebi deluje budalasto i megalomanski. A kao odgovor na sredinu koja im se ruga, stvaraju svoju kulturu, svoju državu u državi. Imaju svoju književnost, svoju muziku, svoje idole, svoje zvezde i kraljeve. Primitivizam je zarazan. Kultura primitivaca u mračnim vremenima postaje državna kultura, njihovi idoli – idoli masa. Duh primitivizma oseća se tada na svakom koraku, vlada nad mišljenjem, utisnut je u svaki delić života, nadmoćno se uzdiže kao metafora svega postojećeg.

Primitivac nanjuši drugog primitivca na daljinu. Primitivac uvažava drugog primitivca. U tom drugom vidi sebe, kao u ogledalu. Vidi grubost koja mu imponuje, prostaštvo kome se divi, autentičnu bezobzirnost. Primitivac u politici poštuje i uvažava samo načelo sile, primitivac u društvu ushićava se opštim bezumljem, a intelektualni primitivac, taj contradictio in adjecto, ali itekako postojeći u društvima zarobljenog uma i sužene svesti, kolektivizma i populizma, uništava svako mišljenje, svaki uzlet duha i u prvim je redovima borbe protiv individualizma. Primitivizam je korov kojeg ima posvuda. Poput je rđe koja se svuda hvata, poput kiseline koja sve nagriza. Primitivan čovek veruje da je uvek u pravu, ne priznaje drugačije mišljenje, slep je i gluv za sve razloge i činjenice. Nije u stanju da ima viziju budućnosti, a prošlost svodi u nekoliko stereotipa kojima objašnjava ukupnu istoriju čovečanstva. Primitivizam je toliko žilav, jak, dosledan i uporan da se prenosi kao nasledna bolest sa generacije na generaciju. I tamo gde se čini da je iskorenjen, iznenada se javlja, niče iz pepela svoga uništenja. „Čežnja za primitivnošću je bolest kulture“, napisao je Santajana.

Primitivizam rađa fanatizam, a fanatizam primitivcima daje novu snagu, snagu varvara spremnih da ruše, gaze, uništavaju. Šovinizam, fažizam, staljinizam, objedinjuju u sebi primitivizam i fanatizam. Fanatici slepo hrle ka ostvarenju svoga cilja. Ujedinjeni su u mržnji. Mase zaslepljene fanatizmom, podjarmljene mržnjom, hranjene primitivizmom, pretvaraju se u ljudska krda. Idu i prema sopstvenom uništenju jer slepilo fanatika i glupost primitivaca jedino mogu biti zaustavljeni istom takvom brutalnom silom kojom su krenuli da unište sopstvenu civilizaciju.

opusteno.rs

Ovdašnji primitivci spojili su fanatizam i akciju. U ime svoje nacije, ideologije i vere, lome kosti, stvaraju masovna groblja, ostvaruju se u nasilju. Buldožderima melju tela žrtava i bacaju ih u rudarska okna. Jedna žrtva za primitivnu pamet i iz nje izraslu moć i silu, nije ništa. Treba da stradaju stotine hiljada, možda milioni, da se zadovolje neumerene primitivne strasti. Obilazeći ratne invalide svoje vojske jedan ovdašnji vođa ih je pozdravio rečima: „Drago mi je što vas vidim u tolikom broju!“ A jedan drugi, na opomenu da njegov narod više nema nijednog prijatelja u svetu, odgovorio je: „Imamo jednog – Isusa Hrista.“

Sve što ovakvi dodirnu, pretvaraju u svoju suprotnost. Vera postaje blasfemična, rodoljubje kompromitirajuće, kultura ponižavajuća, vlast zaštita bezvlašću, visokoučene institucije paravan za gluposti, politika – utočište za primitivizam i primitivce. Ideološki buzdovan u rukama primitivaca vitla i mlati oko sebe sve čega se dotakne. Jednom probuđeni i osokoljeni primitivizam širi se posvuda nezadrživom snagom, pružajući zastrašujuće primere bezobzirnosti, ponižavanja ličnosti i oduzimanja životu osnovnog dostojanstva.

Primitivizam je izrugivanje duhu i istovremeno označava siromaštvo duha. Samoljublje bez ikakvog pokrića, oholost prema nemoćnima, poniznost prema gospodarima. Primitivci pišu istoriju samoobmana, a „samoobmana je“, kako je kazao pesnik, „ubitačna i za ljude i za narode.“

Može se pretpostaviti da će se sa nastupanjem mirnijih vremena primitivci povući sa glavne scene u pozadinu zbivanja, delujući sa rezervnog položaja. Prostakluk će pokriti pokradenim zlatom, obložiti ga dragim kamenjem i svilom. Ukrasiti diplomama i visokim državnim funkcijama. Biće manje glasni, ali jednako uticajni kao i pre. Oni ne sumnjaju da budućnost pripada njima, kao što im pripada i sadašnjost. Svuda će tražiti i nalaziti saveznike. Prostaštvo, fanatizam, lopovluk, beda duha, vrte ovaj svet. Primitivizam je neukrotiv, on je u samoj srži našega sveta, ali i u samome izvorištu najvećih i najstrašnijih zala.

Filip David, Jesmo li čudovišta, Bosanska knjiga, Sarajevo 1997, str. 151-153.

• Facebook10
• Twitter1
• Tumblr
• Google
• Press This
• Email

Leto 1914, najgluplje leto u istoriji

1. Nedelja, 28. jun 1914: neverovatna slučajnost

Rata neće biti: atentat u Sarajevu upravo je propao. Nedeljko Čabrinović jeste bacio bombu na otvoreni kabriolet Gräf&Stift koji je prevozio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek, ali sreća mu nije bila naklonjena.

Pod junskim suncem, povorka se kretala duž reke Miljacke, praćena povicima svetine koja se okupila duž Apelovog keja. Nadvojvoda i negova supruga mogli su da vide minarete visoko uzdignute na nebeskom plavetnilu, malene radnjice čaršije s tipičnim drvenim vratima na izlozima, sarajevske balkone okićene u bojama austro-ugarskog carstva, padine okolnih planina načičkane kućama imućnih građana i groblja od belog mermera koja su odbleskivala na suncu.

Sa šlemom ukrašenim nojevim perjem i sedeći uspravno na svom sedištu, Franc Ferdinand bio je laka meta. Međutim, kada je šofer spazio bombu koja mu je poletela u susret, ubrzao je, ova se odbila o spušteni krov automobila, otkotrljala po kolovozu i eksplodirala ispod sledećeg vozila u koloni: Čabrinović je promašio.

Progutao je kapsulu s cijanidom, a zatim skočio u reku. Ali loša sreća ga je i tu pratila: ishlapeli otrov nije delovao; reka je bila gotovo presahla, pa je pao na peščani sprud, gde ga se dočepala rulja. Neverovatno hladnokrvan, nadvojvoda je zaustavio povorku i izašao iz automobila, pošavši u susret povređenim oficirima.

„Dočekujete me bombama!“

U Gradskoj većnici saslušao je govor koji gradonačelnik nije stigao da ispravi. Kada je začuo: „Stanovnici Sarajeva dočekuju Vaše visočanstvo s najvećim entuzijazmom…“ nadvojvoda je uzviknuo: „Došao sam ovde na vaš poziv, a vi me dočekujete bombama!“ Bio je to jedini trenutak da se poneo.

Krupan, nepokolebljiv, sve umirujući svoju suprugu, prestolonaslednik je odbio da otkaže nastavak posete. U Bosnu je došao da uspostavi prijateljsku vezu sa svojim budućim podanicima. Uzalud su ga upozoravali podozrevajući još pokušaja atentata, podsećali da je datum 28. jun nezgodno izabran – godišnjica srpskog poraza od Turaka na Kosovu polju – Franc Ferdinand ipak nije odustao.

Liberalan i otvoren, želeo je da pokaže kako Bosanci zapravo prihvataju nedavnu aneksiju od strane Austrije, te da je agitacija koju su podgrevali srpski nacionalisti u Bosni suštinski marginalna – ukratko, da je prijatelj građana Sarajeva.

Gavrilo Princip staje na stepenicu automobila i puca dvaput

Povorka napušta Gradsku većnicu. Pod pritiskom savetnika, nadvojvoda ipak pristaje na izmenu maršrute. Nakon Apelovog keja, neće se skrenuti u ulicu Franca Jozefa, gde bi drugi zaverenici mogli vrebati, već će se nastaviti duž Miljacke, prema bolnici, u obilazak ranjenih. Iz predostrožnosti, grof Harah staje na stepenik kola, sa strane reke.

Međutim, u austrijskoj delegaciji zavladala je zbrka. Neko je zaboravio da obavesti povorku o promeni maršrute. U visini ulice Franca Jozefa, šofer je skrenuo desno. Začuli su se povici. Vozilo se zaustavilo. Kako nema rikverc, guraju ga natrag prema keju. U blizini, gde je skriven u senci čekao nadvojvodu, Gavrilo Princip shvata da mu se sreća osmehnula. Ustremio se prema automobilu, popeo na stepenik i dvaput zapucao.

Prvi hitac pogodio je Sofiju u stomak, drugi nadvojvodu u vrat. „Sofija, Sofija, nemoj da umreš!“ povikao je Franc Ferdinand. „Moraš preživeti, zarad naše dece!“ Harah ga je upitao je li povređen. Ovaj mu je odgovorio: „Nije mi ništa“, a zatim se srušio. Mesec dana kasnije, Evropa je potonula u rat.

Od sićušnog balkanskog konflikta do svetskog rata

Počinjen na teritoriji jednog krajnje minornog poseda austrijskog carstva, atentat koji mnogo toga duguje pre svega slučajnom spletu okolnosti, pokrenuo je jedan svetski rat. Devet miliona ljudi će stradati, a njih još dvadeset miliona biće ranjeni zbog jednog sitnog balkanskog konflikta za koji ogromna većina njih nikada nije ni čula.

Evropa će gotovo iskrvariti i iz rata izaći razorena i izmrcvarena. U međuvremenu, pašće četiri carstva, dogodiće se jedan genocid (nad Jermenima), mapa kontinenta biće potpuno preinačena, a sporazum o primirju koji će staviti tačku na krvave borbe, u sebi će poneti zametak novog rata koji će izbiti samo dvadeset godina kasnije.

Kako je jedan gotovo sporedan zločin doveo do samoubistva čitave jedne civilizacije? Kako je jedan tako mali uzrok proizveo tako ogromne posledice? Uz pomoć istoričara, a posebno Kristofera Klarka – autora izvanredne knjige o tome kako je rat počeo (Mesečari, 2013), svakako nije na odmet ponovo ispričati priču o tom ključnom mesecu julu – jer on i dan danas upravlja našom istorijom.

2. Utorak, 30. jun: ti prokleti Srbi…

Grof Berhtold, austrijski ministar spoljnih poslova – čovek prefinjenih manira, sitnih brčića i ogromnog bogatstva – prvi je svedok reakcije Austro-Ugarskog cara. Vremešni Franc Jozef, ispijenog lica obraslog u guste sede zulufe, vlada carstvom već više od šezdeset godina. Dospevši na presto 1848. godine, usred revolucionarnih previranja, vladao je autokratski, potom izgubio rat protiv Pruske, da bi konačno prihvatio opšte pravo glasa ne bi li kako-tako održao na okupu carstvo koje su sve više potkopavale razne unutrašnje nacionalne težnje ka osamostaljenju.

Njegov sin Rudolf izvršio je samoubistvo u Majerlingu, a njegova žena Elizabeta, njegova „voljena Sisi“, mlada, nestašna i puna života, stradala je izbodena nožem u Ženevi. Na svom radnom stolu, car je držao jedan stari sat, električni upaljač kojim nije baš umeo da se služi i malenu bistu svoje Sisi.

Ugledavši Berhtolda, ustao je i dugo se rukovao sa svojim ministrom, ne skrivajući izborano lice obliveno suzama. „Strpljenju Austrije došao je kraj“, rekao je Berhtold. Car je samo klimao glavom. Istina, nije mnogo voleo svog nećaka Franca Ferdinanda, prestolonaslednika nezgodnog karaktera i namrgođenog lica. Ali hrabrost koju je nadvojvoda pokazao u Sarajevu potpuno ga je preobrazila. Njegovo ubistvo predstavljalo je direktan izazov Habzburškoj imperiji.

Mala Srbija bi da postane velika

Austrija se na Balkanu suočavala sa spletkama malene Srbije – koja je želela da postane velika, nakon što se oslobodila „otomanskog jarma“. Nošena nacionalnom egzaltacijom, Srbija je nastojala da u istoj državi objedini sve Srbe iz okolnih zemalja, a naročito iz Bosne i Hercegovine koju je Austrija anektirala 1908. godine.

Za bečku kao i za nemačku štampu, uzrok atentata bio je kristalno jasan: teroriste je naoružala srpska vlada. Stoga zaslužuje najoštriju kaznu, jer će, u protivnom, carstvo izgubiti svaki ugled, što bi ga neminovno odvelo u propast.

U Srbiji i u Rusiji pak preovlađuje sasvim obrnuto mišljenje: potlačeni od strane Austrije, njeni bosanski podanici, počinili su sasvim razumljiv zločin, iskazavši svoju volju za emancipacijom. Beograd s tim nema nikakve veze. U srpskim novinama ubice su predstavljene kao časne patriote, a ono malo reči žaljenja za žrtvama ućutkale su bujice nacionalističke retorike. Izvan sebe od besa, austrijski ambasador u Beogradu sluša kako sa ulica dopiru radosni povici i kako se ore patriotske pesme.

Sankt-Petersburg želi da ograniči uticaj Beča

Ruska štampa krenula je istim stopama. Vođeno duhom slovenske solidarnosti, carstvo Romanovih postavilo se kao prirodni zaštitnik balkanskih naroda. U tom savezništvu ono je takođe prepoznalo i način da proširi uticaj Rusije na prostoru koji joj je otvarao put do toplih mora. Sankt-Petersburg želi da ograniči uticaj Beča u regionu i stoga ohrabruje slovenski iredentizam. Ruska štampa takođe kritikuje bečke stege, potpuno isključujući svaku pomisao na srpsku zaveru. Svaki vid odmazde prema Srbiji bio bi nelegitiman i zločinački.

Reakcije u ostatku Evrope su krajnje mlake. To je balkanski incident, koji je daleko i predstavlja problem Austrijanaca, jedinih u neposrednom kontaktu s tim komplikovanim evropskim Orijentom. Čak i u zemljama koje će joj priteći u pomoć mesec dana kasnije, Srbija nije baš omiljena. Njen unutrašnji politički život one smatraju prevashodno varvarskim. Deceniju ranije, srpski kraljevski par zverski je ubijen u svojim odajama, a njihova iskasapljena tela grupa nacionalistički zadojenih oficira baciće s prozora dvora u obližnji park.

Iz tog krvavog zločina rodila se nova dinastija. Srbe stoga uglavnom smatraju manje-više zaostalim izazivačima nemira, ali ih podržavaju iz čisto geopolitičkih razloga.

Francuska želi da povrati Alzas i Lorenu

Jednako uzdrmana nacionalnim strastima, Francuska pre svega strepi od uspona Nemačkog carstva, sve žudeći da povrati Alzas i Lorenu, oblasti koje je izgubila još 1870. godine. Sklopila je stoga tesni savez s Rusijom, koju šakom i kapom finansira raspisujući enormne zajmove. Ne bi li ojačala francusko-rusko prijateljstvo, čime Nemačku zadržava u klještima, Francuska je spremna da podrži cara u svim njegovim razmiricama, ma koliko sporne one bile.

Oči francuske javnosti, pak, uprte su drugde. Svi očekuju skori početak suđenja Anrijeti Kajo: skandalizovana objavljivanjem svoje intimne prepiske u dnevnom listu Figaro, supruga ministra finansija iz revolvera je ubila Gastona Kalmeta, direktora ovog konzervativnog glasila. Obuzeti čitavom aferom, Francuzi gotovo da i ne obraćaju pažnju na atentat počinjen u gradu koji bi i onako s velikom mukom pronašli na mapi.

U Velikoj Britaniji, s druge strane, sva pažnja usredsređena je na irski problem i žučne rasprave o teritorijalnoj podeli alsterskih kantona. Sarajevo je tako daleko…

Nužnost odmazde

Franc Jozef u potpunosti shvata neophodnost oštre odmazde nad Srbijom. Ipak, kao mudri stari monarh, odlučuje se za oprez. Potrebno je obezbediti saglasnost grofa Tise, ministra iz Ugarske, drugog stuba dvoglave monarhije. Proračunat, energičan i žilav, Tisa ne gleda baš sasvim blagonaklono na širenje carstva na slovenske zemlje, koje bi Mađarima, već u manjini u sklopu Austro-Ugarske samo još dodatno umanjilo moć.

Franc Jozef prevashodno nastoji da obezbedi zaleđinu kod Nemačke, jedine koja Austriji pruža podršku u toj Evropi podeljenoj na međusobno zavađene saveze: Francuska, Rusija i Engleska s jedne strane, Nemačka i Austrija s druge. Međutim, da bi se pridobila Nemačka, prvo je potrebno sačekati rezultate istrage u Sarajevu, koja bi trebalo da dokaže umešanost Srbije u atentat.

3. Sreda, 1. jul: čekajući Nemačku

Na putu kojim je nadvojvodina povorka prolazila Sarajevom bilo je sedam zaverenika. Čabrinović je bacio prvu bombu, a Princip je bio taj koji je ubio Sofiju i Franca Ferdinanda. Ostali su odustali, ometeni masom ili obuzeti panikom. Policija ih je sve pohapsila, i svi su priznali.

Njihov mentalni sklop na čudan način podseća na mentalni sklop terorista Al-Kaide. Mladići egzaltirani nacionalizmom, svi samci, pod paskom starijih muškaraca – pripadnika neformalno strukturirane tajne organizacije (Crne Ruke) – koja regrutuje srpsku omladinu. Na njenom čelu nalazi se pukovnik Dragutin Dimitrijević, istovremeno i šef srpske obaveštajne službe. Nadimak Apis, prema egipatskom božanstvu sa obličjem bika, dobio je zbog svoje kršne građe i svog fanatizma. Apis je učestvovao u kraljeubistvu počinjenom deceniju ranije, a Crnu ruku stvorio je da bi raspolagao tajnom silom spremnom za napad, sasvim nezavisnom od beogradske vlade.

Srpski premijer Nikola Pašić, lukavi političar duge sede brade, plašio se Crne ruke i njoj sličnih. Međutim, smatrali su ga odviše mekim i nemoćnim da se izbori s nacionalističkim grupicama od kojih je u Srbiji tog vremena prosto vrvelo. Iako ne odobrava njihove metode, s njima ipak deli zajednički cilj – stvaranje Velike Srbije koja bi dominirala regionom. Apis ima pomoćnika Tankosića, koji manipuliše trećim čovekom, izvesnim Ciganovićem, koji je opet u direktnom kontaktu s Principom i Čabrinovićem – s kojima se sreće po zadimljenim beogradskim kafanama gde se rado raspredaju priče o negdašnjem heroizmu i mračnim zaverama.

Ubistvo mora izazvati potres, možda čak i rat

Saznavši za sarajevsku posetu Franca Ferdinanda, Apis se odlučuje za udar. Ubistvo nadvojvode trebalo bi da uzdrma Austrijsko carstvo, da izazove potres – možda čak i rat – iz kog bi Srbija izvukla korist. Crna ruka stupa u akciju. Mladim dobrovoljcima podeljeni su po pištolj, bomba i bočica s cijanidom. Naređeno im je da ubiju nadvojvodu i da odmah potom izvrše samoubistvo.

Uz pomoć srpskih graničara oni prelaze u susednu Bosnu i skrivaju se u Sarajevu. Provešće izvesno vreme meditirajući na grobu Bogdana Žerajića, srpskog heroja iz Bosne, palog za nacionalnu stvar. A zatim će, odsudnog dana, izvršiti povereni im zadatak, uz gotovo čudesnu pomoć slučajnosti.

Austrijska policija nije u potpunosti pronikla u čitavu zaveru. Princip i Čabrinović uspešno su prikrili deo istine. Smešteni u različite ćelije, uskladili su svoje iskaze koristeći se zvučnim kodom koji su naučili iz jednog romana. Carska policija ubeđena je da se radi o sasvim drugoj organizaciji – Narodnoj odbrani… Imaju imena Ciganovića i Tankosića, ali ne uspevaju da otkriju ko stoji iznad njih.

Istina, graničari su im pomogli da pređu u Bosnu; istina, oružje dolazi iz Beograda; istina, Tankosić jeste oficir srpske vojske. Ali ipak, nema tog nepobitnog dokaza o umešanosti Pašićeve vlade.

Odmah objaviti rat

Za austrijsku vojsku, odnosno njene ratno-huškački nastrojene elemente od velikog uticaja u Beču, za njenog uzavrelog šefa generalštaba Konrada fon Hecendorfa, prikupljene indicije više su nego dovoljne. Rat se mora odmah objaviti, a Srbija, ta malena drska državica, najoštrije kazniti. Paradoksalno, da je u tom trenutku prevagnulo ratničko raspoloženje, rat bi najverovatnije bio izbegnut.

Srbiju je počinjeni atentat u značajnoj meri diskreditovao. U regionu je zavladalo toliko zaprepašćenje, da austrijska kaznena ekspedicija ne bi naišla gotovo ni na kakvu opoziciju. Rusija još nije bila spremna i bile bi joj potrebne nedelje da organizuje ikakvu ozbiljniju mobilizaciju. Međutim, grof Tisa pokazuje izvesne rezerve, a i sam car nastoji da obezbedi podršku Nemačke. Dakle, ništa se neće preduzimati bez saglasnosti Berlina. Spora i oprezna poput svog cara, Austrija odlučuje da dela natenane.

4. Nedelja, 5. jul: greška Vilhelma II

Nemački car primio je austrijskog ambasadora Segenjija u svom ogromnom baroknom dvorcu u Potsdamu. Naprasno je napustio svoju jahtu i letnje regate po Severnom moru, ne bi li se uhvatio u koštac s krizom. Vilhelm II (55 godina), suveren je pun poleta koji svoj hendikep – atrofiju desne ruke, nastoji da prikrije svojom nezajažljivom blagoglagoljivošću i prepotencijom. Kukasto zasukanih brkova kojima potcrtava svoju muškost, Vilhelm II je i veliki ljubitelj uniformi, kojih ima na stotine i koje nosi u zavisnosti od prilike – šumarsku za piknik u prirodi, admiralsku na palubi svog broda. Njegova promenjiva narav nemačku vladu često je dovodila u neprijatne situacije.

Ostali evropski suvereni, koje zna da ošamuti svojim beskrajnim govorancijama, neretko ga smatraju običnim dosadnjakovićem. Pa ipak, inteligentan i neskriveno ambiciozan kada je njegova zemlja u pitanju, Vilhelm II vodi Weltpolitik koja za cilj ima uzdizanje Nemačke u prvi red nacija. Iako agresivan, ume da bude i veoma oprezan. Glasan u obzorje krize, brzo utiša ton kad zapreti pravi rat.

Nemačka vlada ubeđena je da će to biti kratak rat lokalnih razmera

Pred ručak je primio ambasadora koji mu je uručio notu austrijske vlade kojom se traži preduzimanje odgovarajućih sankcija prema Srbiji, kao i lično pismo Franca Jozefa, koji od njega traži podršku. Pročitavši depeše – koje bi na momente propratio povicima uzbuđenja, Vilhelm II je svog gosta uverio u svoje apsolutne simpatije. Od Austrije očekuje brzu i energičnu reakciju. U tom trenutku, Vilhelm II ubeđen je da će konflikt ostati ograničen, a svoje saveznike – koji su često pokazivali preteranu bojažljivost – ovog puta ohrabruje na nepopustljivost.

Kasnije istog dana, saziva sednicu vlade, koja predviđa ograničen rat između Austrije i Srbije. A Rusi? Oni neće ni mrdnuti, misle Nemci. Srbija je definitivno kriva, a ruska vojska pak još nije spremna. Osim toga, nemačka podrška Austriji odvratiće je od pokušaja intervencije. Već sutradan, Vilhelm II vratiće se na jahtu i otisnuti na krstarenje duž norveških obala. Usput, zabranjuje svaki vid vojnih priprema. Austrija je ta koja bi trebalo da reaguje, brzo i efikasno.

Francuzi i Englezi će kasnije ovo držanje Nemačke protumačiti kao davanje odrešenih ruku Austriji i u tome videti nemačku odgovornost za pokretanje konflikta. Ohrabrujući Austriju u njenoj nepopustljivosti, Vilhelm II time je zapravo samo ubrzao početak sukoba koji je potajno i priželjkivao.

Međutim, cela priča daleko je kompleksnija. Nemačka vlada bila je ubeđena da će konflikt biti kratkotrajan i strogo lokalnog karaktera. U tom trenutku, nije im bilo ni na kraj pameti da će se Rusija isprečiti, a još manje to da će se u sve umešati Francuska i Engleska. U očima Nemaca, čitava ova balkanska afera ostaće ograničena na Balkan…

5. Utorak, 14. jul: “Her Žores”

Nakon beskrajnih tajnih rasprava, austrijska vlada konačno zauzima stav: Srbiji će biti upućena preteća poruka i rok od 48 sati da na nju odgovori. Tisa traži da ultimatum ne sadrži previše ponižavajuće klauzule, koje bi Srbiju primorale da ga odbije. Nasuprot njemu, ratni huškači žele tekst koji će biti nemoguće prihvatiti. Pa ipak, u pisanje note kreće se opet natenane.

Dana 19. jula, naime, počinje zvanična poseta francuskog predsednika republike i predsednika vlade Rusiji. Potrebno ih je sprečiti da, kao moćni saveznici, usklade stavove povodom austrijskog ultimatuma. Sačekaće se odlazak francuske delegacije. Pre toga, sve se mora držati u strogoj tajnosti.

I tako, dok Evropa provodi bezbrižno leto, paklena mašinerija polako se stavlja u pokret.

Rat polako zahvata Evropu

I dok su svi vodeći evropski zvaničnici na odmoru – poput samog Vilhelma II koji se u međuvremenu ukotvio u nekom zabačenom norveškom fjordu, daleko izvan očiju javnosti, iza kulisa kabineta, rat polako zahvata Evropu – prikradajući se poput kakve nemani izronile iz mračnih dubina.

Jedan čovek predosetio je nesreću. Na kongresu Socijalističke partije koji se održavao u Parizu, Žan Žores je izdejstvovao izglasavanje predloga kojim se predviđa „simultani i međunarodno organizovani generalni štrajk radnika“ u slučaju da izbije rat. Sutradan će u nacionalistički zadojenoj štampi osvanuti pozivi na ubistvo ovog velikog socijalističkog tribuna, koga će nazvati „Her Žores“ i za koga će Šarl Moras u „Francuskoj Akciji“ napisati: „Žores – to je Nemačka“.

6. Četvrtak, 16. jul: naš prijatelj Nikolaj

Kontemplirajući srebrnkaste valove Severnog mora, Remon Poenkare i Rene Viviani na oklopnjači „Francuska“ lagano plove prema Rusiji. Poenkare, predsednik republike, ledeni Lorenac kratke bradice i čeličnih okruglih naočara, visceralni je patriota i proračunati konzervativac, ubeđen da će jednog dana Francuska morati ponovo da se razračuna sa Nemačkom, kako bi povratila izgubljene pokrajine.

Viviani, predsednik vlade, pasionirani je govornik. Nezavisni socijalista, pomalo je anksiozan i febrilan. Iako predoseća nadolazeću krizu, kao ubeđeni levičarski humanista ne može da se pomiri s pretnjom rata na evropskom kontinentu. Poenkare je prosto zaprepašćen njegovim nepoznavanjem spoljne politike. I tako, špartajući gore-dole po palubi, Poenkare Vivijanija podučava rudimentima francuske politike bezbednosti.

Spram ambiciozne Nemačke koja se ubrzano naoružava, potrebno je sklopiti dopunsko savezništvo, odnosno dodatno ojačati Malu Antantu, već sklopljenu s Engleskom. Ustremljujući se s istoka, „ruski parni valjak“ zapečatiće poraz Središnjih sila u slučaju izbijanja rata. Odavno predviđena, ova poseta poslužiće samo da učvrsti već postojeći savez. A kako bi se savez zaista i učvrstio, potrebno je biti na strani cara Nikolaja II po pitanju balkanske krize.

7. Ponedeljak, 20. jul: Anastazijino proročanstvo

Oklopnjača „Francuska“ zašla je u ušće Neve uz grmljavinu topovskih plotuna i zvuke vojne muzike. Ukotvila se posred estuara, a car je lično pošao u susret visokim gostima svojom jahtom „Aleksandrija“. Nikolaj II naočit je muškarac, pravilnih crta lica, ravno potkresane brade. Stupio je na presto svih Rusija 1894. godine, uprkos tome što nije mnogo mario za vlast i budući privržen mirnom porodičnom životu. U šesnaestoj godini zaljubio se u dvanaestogodišnju Aliks od Hese-Darmštata, koja će postati carica Aleksandra Fjodorovna.

Pod vladavinom Nikolaja II, Rusija se istinski razvija – seljaci se polako bogate, a industrija počinje da jača. Međutim, režim potkopavaju revolucionarni nemiri: uzdrman 1905. godine, režim se umalo srušio, pre nego što će se uspešno povratiti. Okružen sjajnim ministrima – u prvom redu Stolipinom – car uspeva da se održi suptilnom mešavinom liberalnih ustupaka i autokratskih poteza. Ipak, najveće brige zadaje mu sin Aleksej, oboleo od hemofilije.

Strepnja od rata

Nikolaj II je unuk Engleske kraljice Viktorije i rođak cara Vilhelma II. Iako se gnuša ratovanja, primoran je da održi rang Rusije i nastavi njenu ekspanziju prema jugu, posebno prema Balkanu. Savez s Francuskom štiti ga od Nemačke, istovremeno mu omogućavajući da u slovenskim zemljama uspešno parira Austro-Ugarskoj.

Tokom posete, Poenkare i Nikolaj II razmatraju i svetska pitanja. Veze su sve čvršće, a obećanja o uzajamnoj pomoći u slučaju sukoba jedna druga sustižu. Rutina, među ljudima koje veže dugoročno savezništvo. Međutim, u trenucima u kojima se u Austriji u potaji priprema ultimatum Srbiji, ovakve uopštene i srdačne izjave poprimaju trenutni smisao. Ophrvan strepnjom od rata i bremenom odgovornosti, Viviani doživljava nervni slom. Tokom celog zvaničnog ručka, presedeće u svom ćošku, glasno mumlajući vidno uznemiren – do te mere da je u jednom trenutku svima oko stola postalo veoma neprijatno.

Umesto njega, Poenkare će ledeno primiti austrijskog ambasadora i svečano izgovoriti reči upozorenja koje su ostale slavne: „Srbija u ruskom narodu ima veoma bliske prijatelje. A Rusija ima jednog saveznika, Francusku. Bojim se da će biti komplikacija!“ U predvečerje 22. jula, usred svečane večere, crnogorska princeza Anastazija – udata za velikog vojvodu Nikolaja Nikolajeviča, pokazujući Francuzima ukrasnu kutijicu za slatkiše u kojoj je držala malo zemlje iz Lorene, svojim piskavim i veselim glasićem, u jednom trenutku izgovoriće sledeće reči: „Izbiće rat… Od Austrije neće ostati ništa… Naše će se vojske spojiti u Berlinu… A vi ćete povratiti Alzas i Lorenu.“

Poseta je trebalo da bude čisto protokolarna, ali se u žaru diskusije – a da ni sami učesnici toga nisu bili sasvim svesni – pretvorila u bezrezervnu podršku Rusiji u pogledu balkanske krize.

8. Četvrtak, 23. jul: ultimatum

Rusi i Francuzi još jednom su se okupili na oproštajnoj večeri u salonu oklopnjače „Francuska“. Viviani je došao sebi – ipak je on predsednik vlade. On je taj koji određuje politiku svoje zemlje i nadasve želi da miru pruži još jednu priliku. Tim povodom postigao je dogovor s ruskim ministrom spoljnih poslova Sazonovim. Poznato je da se priprema ultimatum Srbiji. Stoga je naloženo ambasadorima obeju zemalja da Austriji upute poruku kojom se poziva na umerenost.

Engleski ambasador pristaje da učini isto. A u konačnom tekstu note, Viviani uspeva da nametne dovoljno neodređenu tezu koja Francusku ne obavezuje da slepo sledi Rusiju u balkanskoj aferi. Tekst note piše se s najvećim oprezom. Međutim, ruska štampa notu tumači kao izraz čvrstine i nepopustljivosti. Opraštajući se od Poenkarea, car Nikolaj II kratko mu je rekao: „Sada zaista moramo istrajati.“

Partija pokera

U partiji pokera koju su zaigrali, svi igrači blefiraju, uvereni da će i sâmo pokazivanje čvrstine protivnika naterati da povuče ulog. Nemačka veruje da će odvratiti Rusiju obećavajući podršku Austriji. Francuska veruje da će odvratiti Austriju pokazujući solidarnost s Rusijom. Osnažena ovom podrškom, Rusija smatra da Srbiji treba pružiti pomoć. Zupčanik se sve brže okreće.

Jer se, upravo u tom trenutku, kriza naglo ubrzala. Čim se „Francuska“ otisnula prema pučini, Austrijanci su Srbiji uputili ultimatum. Austrijskog ambasadora Vladimira Gizla primio je ministar Lazar Paču, u odsustvu Nikole Pašića, daleko od Beograda, u jeku predizborne kampanje. Ambasador mu je uručio dvostranu notu, zahtevajući odgovor u narednih četrdeset osam sati.

Paču mu odgovara da su ministri odsutni, te da je rok prekratak. Gizl ga prekida rečima: „U doba železnice i telegrafa, u maloj zemlji kakva je Srbija, povratak ministara pitanje je nekoliko sati.“ Paču kaže da nije ovlašćen da primi notu, a Gizl odgovara da će je u tom slučaju ostaviti na stolu i otići. Paču uzima notu i razilaze se bez reči.

Zagrobna tišina

Sastavši se na brzinu, ministri zatečeni u Beogradu tekst note pročitali su u zagrobnoj tišini, ne usuđujući se da išta izuste. Ministar prosvete je ustao i, šetajući se gore-dole po prostoriji, konačno rekao: „Nemamo drugog izbora, moramo se boriti.“ Ultimatum je neumoljiv. U preambuli se vlada u Beogradu jasno i nedvosmisleno optužuje za organizovanje atentata. Sledi, potom, deset tačaka, poput deset uboda nožem.

Prve tri zahtevaju ukidanje iredentističkih novina i svakog vida antiaustrougarske propagande. Tačke 4, 6 i 8 zahtevaju preduzimanje mera protiv osoba upletenih u atentat, uključujući i pripadnike srpske vojske. Tačka 7 je još preciznija: zahteva se hitno hapšenje majora Tankosića i već pomenutog Ciganovića. Pod tačkom 9, zahteva se objašnjenje povodom „neprihvatljivih izjava srpskih zvaničnika datih neposredno posle atentata“. Tačka 10 zahteva da se službenom notom Austro-Ugarska pod hitno izvesti o svim preduzetim merama.

Tačke 5 i 6 izuzetno su ponižavajuće. Tačka 5 zahteva da Beograd prihvati „na teritoriji Srbije saradnju organa Carske Kraljevske (Austro-Ugarske) vlade u gušenju prevratničkih pokreta usmerenih protiv teritorijalnog integriteta monarhije“.

„Drski dokument“

Tačka 6 predviđa da „organi Austro-Ugarske vlade uzmu direktno učešće u istrazi“ o eventualnoj saradničkoj mreži zaverenika na teritoriji Srbije. Dakle, u Srbiji će istragu voditi austrijska policija, protivno elementarnim pravilima i principima državnog suvereniteta.

Pročitavši ultimatum, britanski ministar spoljnih poslova Lord Grej rekao je: „Nikada nisam video da je jedna država nekoj drugoj državi uputila jedan ovako užasan dokument“; a Vinston Čerčil, prvi lord Admiraliteta, samo je dodao „To je najdrskiji dokument koji je ikada napisan.“

9. Petak, 24. jul: „Neko čudno svetlo…“

Sutradan u 10 ujutro, u Beogradu se sastala vlada da bi razmotrila tekst ultimatuma. Bolje promislivši i pomirivši se sa sudbinom, ministri su gotovo bili spremni da prihvate ultimatum, strahujući pre svega od katastrofalnih posledica mogućeg rata protiv Austro-Ugarske. Oklevajući, prestravljeni, šalju telegram ruskoj vladi.

U 15 časova, u palati u Krasnojem Selu, car saziva sednicu svoje vlade. Još uvek vlada ona euforična atmosfera nedavne francuske posete na vrhu. Sazonov sa „gnušanjem“ odbija austrijski ultimatum, dodajući da nijedna država ne može prihvatiti takve uslove „a da ne počini samoubistvo“.

Ministar poljoprivrede održao je gorljiv ratoborni govor. Dakle, nema odstupanja. Od Austrije se traži produženje roka, a srpskoj vojsci savetuje se povlačenje u unutrašnjost, radi dobijanja na vremenu. Ali, povrh svega, proglašava se delimična mobilizacija u oblastima oko Odese, Kijeva, Kazanja i Moskve – dakle daleko od granica, u znak uzdržanosti.

Koji je britanski stav povodom rata na Balkanu?

U Londonu zaseda Vlada premijera Herberta Henrija Askvita, radi rasprave o administrativnoj podeli okruga u Alsteru. Međutim, Lord Grej na dnevni red stavlja goruće pitanje – kakav će biti britanski stav u balkanskoj krizi? Svakako mu nije do rata, osim ako Belgija ne bude napadnuta. Predlaže pregovore između četiri sile.

Čerčil će kasnije napisati sledeće redove: „Opštine Fermanah i Tajron polako su iščezle u maglama i oblacima Irske, a neko čudno svetlo palo je na kartu Evrope.“

10. Subota, 25. jul: srpski preokret

Ovog puta, kriza je otvorena i krajnje preteća. Ultimatum ističe iste večeri, u 18 časova. Dakle, ukoliko se Srbija ne preda, u narednih nekoliko sati izbiće rat sa Austrijom. Po svoj logici, Beograd bi trebalo da popusti. Srpska vojska nije u mogućnosti da se efikasno odupre austrijskim snagama. Što se „Sila“ tiče, nijedan od njihovih vitalnih interesa nije ugrožen. Srbe i onako smatraju polubanditima na međunarodnoj sceni i svi su spremni da se pomire s poniženjem koje im sleduje.

Lord Grej predlaže odlaganje isteka ultimatuma, ne bi li dao još malo prostora diplomatiji. Nudi se za posrednika između Austrije i Rusije. Hoće li se i ova kriza okončati kao mnoge pre nje, šetanjem tamo-amo kroz tesne i nadasve složene pregovore? Ne: Rusija je izabrala čvrstinu. Tako je propao austrijski blef. Bez Rusije, Srbija bi se povinovala iznetim zahtevima. Ali, osokoljena nedavnom francuskom posetom na vrhu i mimo svih očekivanja, Rusija ostaje čvrsto na svom stanovištu.

Ministri beže put železničke stanice

Samim tim, srpska vlada menja mišljenje. Prvo je bila spremna da prihvati sve uslove, ali sada iznosi rezerve u pogledu šest od deset iznetih tačaka, apsolutno odbijajući onu najvažniju, o učešću austrijske policije u istrazi na teritoriji Srbije. Vlada pokušava da što suptilnije uobliči odgovor, kako bi dala do znanja da je spremna na izvesne ustupke, ne odustajući od osnovnih principa državnog suvereniteta. Pisanje se odužilo, uz brojne ispravke, dodatke i sledstvene žvrljotine.

Hoće da ga otkucaju na mašini, ali je ova u kvaru. Odgovor će biti u rukopisu. U 17.45, ministar Grujić kovertira odgovor i pruža ga Pašiću. Konačna verzija još je mestimično dorađena. Grujić ne želi da bude taj koji će uručiti odgovor. Pašić mu odgovara „Otići ću ja“, dok se ministri pakuju i beže put železničke stanice, ne bi li se povukli što dalje od Beograda.

Premijer odlazi sam put austrijske ambasade, peške, ulicama Beograda. Vreme je lepo, a prolaznici se bezbrižno šetaju. Pašić stiže u ambasadu, gde ga sprovode do Gizla, kome predaje pismo u 17.55.

„Deo zahteva prihvatamo“, rekao je Pašić, „a za ostalo se uzdamo u vašu lojalnost i viteštvo austrijskog oficira.“

Nakon što je pogledom preleteo preko teksta, shvativši da ultimatum nije u potpunosti prihvaćen, Gizl mu je saopštio da iz istih stopa napušta Beograd i vraća se u Austriju, s kompletnim osobljem ambasade.

11. Nedelja, 26. jul: svaki dan znači

Po objavi odbijanja srpskog odgovora, u Beču i Berlinu su se mogle videti scene oduševljenja. Prvi je reagovao Betman-Holveg, nemački kancelar. Svojim ambasadorima naložio je da saopšte kako se mere preduzete od strane Rusije imaju smatrati pretnjom po Rajh. Ako se od njih ne odustane, Nemačka će biti primorana da sprovede mobilizaciju, što će neminovno voditi u rat. Svi su bili ubeđeni da će se kaznena ekspedicija ograničiti samo na Srbiju. Ruska, a potom i nemačka reakcija, pokazuju da od toga nema ništa.

Civilni zvaničnici nisu shvatili logiku ratnih planova. A ta je logika neumoljiva. Vojske su brojčano sve veće, njihovo naoružanje sve ubojitije, a brzina mobilizacije postala je jedan od ključnih faktora – onaj koji prvi uspe da mobiliše vojsku, ostvariće prednost koja može biti odlučujuća. Za svaki generalštab svaki dan znači. Mere koje je Rusija preduzela, prenele su groznicu na nemačke generale.

12. Ponedeljak, 27. jul: dakle, rat…

Pritajen u senci poput ubice koji vreba svoj trenutak, hoće li rat na kraju ipak odustati? Na palubi „Francuske“, Viviani pokušava da smiri loptu. Da ne bi rizikovao incident s nemačkom vojskom, naređuje francuskim trupama da se povuku deset kilometara od granice prema unutrašnjosti. U Berlinu, vrativši se s krstarenja, Vilhelm II pročitao je srpski odgovor na ultimatum s neskrivenim zadovoljstvom. U svoj dnevnik ubeležio je sledeće reči: „Briljantan rezultat i veliki uspeh Beča, koji otklanja svaku opasnost od rata.“ Ispada da su najviši zvaničnici Francuske i Nemačke odjednom optirali za kompromis.

Ali u Beču, vremešni car Franc Jozef, pritisnut od strane generala i opsednut svojim ministrima, podlegao je ratnim huškačima. U svojoj kancelariji koja je dominirala miroljubivim, kreativnim i uskomešanim Bečom kakvim ga je Štefan Cvajg opisao u svom „Jučerašnjem svetu“, velikim perom koje je lelujalo u njegovoj drhtavoj ruci, car je sutradan potpisao objavu rata Srbiji.

I sudbina je pošla sasvim drugim tokom.

Le Nouvel Observateur, 28.06.2014.

S francuskog preveo Ivan Šepić

Peščanik.net, 07.07.2014.