Po čemu su slični patka i Rog? Zagonetka podseća na onu iz Alise u zemlji čuda Luisa Kerola, koju postavlja Ludi Šeširdžija: po čemu su slični gavran i pisaći sto? Po peru, koje im je oboma neophodno da budu ono što jesu… Odgovor je, u slučaju beogradske patke i ljubljanskog Roga, napuštene nekadašnje fabrike bicikla koju su pre desetak godina zauzeli skvoteri – fantomke. Beogradska patka kao simbol pokriva sve što je bila aktivnost suprotstavljena nerealnom i prevarantskom projektu „Beograd na vodi“, dakle i iskorišćavanje inače zapuštenih prostora za alternativne, humanitarne i kulturne poslove: patka i Rog su urbani blizanci. Likovi sa fantomkama su noću napali prostor u Sava-mali, možda izazvali smrt jednog čoveka, i uništili prostor alternativnog okupljanja i rada; u Rog su prvo u gluvo doba noći upali službenici neke redarske agencije, napali prisutne i uvalili bager. Policajci su pozvani da zaštite rogovce, što su i uradili, redari su oterani, bager je zadržan i obojen u roza. Naredne nedelje je Rog napalo tridesetak tipova u fantomkama, prebili su nekoliko ljudi, jedan je završio u bolnici sa ozbiljnijim povredama: policija je ponovo intervenisala. Ljubljanski gradonačelnik Zoran Janković se sa rogovcima nije uspešno dogovorio: on hoće da, posle deset godina potpunog nemara, sruši fabriku i tu sagradi komercijalno-umetničko-stambeni centar (zvuči poznato?), a rogovcima je uz to obećavao prostor za njihovo delovanje. U oba slučaja, dakle, ograničena neoliberalna pamet smatra da može prevariti ljude, odnosno da je izluđivanje već toliko uspelo da će i to progutati. Patka i Rog pokazuju da je proračun bio slab – neki ljudi još nisu toliko izluđeni.
Pre više od dvadeset godina, alternativna Ljubljana se digla u odbranu Metelkove, kompleksa nekadašnje kasarne, koju je tadašnji gradonačelnik isto tako hteo da „sadržajno oplemeni“. Na Metelkovoj se skvotalo, bilo je incidenata sa policijom; zimi sam i sama provela noć bez struje, sama u ogromnom kompleksu – to je bio deo akcije u kojoj je svake noći drugi umetnik-dobrovoljac čuvao kompleks. Docnije je postignuto mirno rešenje, i danas suženi centar Metelkove okružuju ministarstva, muzeji, eko-hostel, a unutra je jedan od centara ljubljanskog noćnog života, sem povremenih izložbi, predavanja, koncerata i alternativnih kuhinja. Rog je nešto drugo: tamo je važan dnevni život. Različiti umetnici, ulični sportisti, grupe za pomoć izbrisanima i izbeglicama tamo organizuju svakodnevne aktivnosti – učenje jezika, pravne pouke, kursevi, strategije snalaženja. Dobar deo Roga je još uvek prazan, obnova je improvizovana sa minimalnim sredstvima, nema struje. Rog je nikao, i nema druge nego da se neguje.
Paralela između patke i Roga je pre svega u izuzetnoj mogućnosti da se razume neoliberalno ponašanje, koje je očito opšte i izvesno ne samo regionalno, nego globalno. U svojim knjigama i člancima su ga opisali Piketi, Krugman, Varufakis – no ništa nije ubedljivije od konkretnog, lokalnog, svima nam poznatog primera.
Najbedniji deo liberalnog diskursa je osnovni, onaj koji bismo morali tumačiti kao ideologiju: tu, zapravo, nema ničega. Neoliberali ne znaju da kažu ništa drugo o privatizaciji sem da je neophodna, primera radi. Ostalo su nebulozne mantre, koje se svaki put uruše kad se ukaže prilika da se upita „zašto“: zato je postavljanje ovog pitanja tako savršeno onemogućeno, svim tipovima cenzure i izvrdavanja. Najluđi od svih paradoksa je da neoliberali uporno odbijaju, skrivaju i nipodaštavaju samu ekonomsku nauku, koja im postavlja mnogo nezgodnih pitanja. Čvrsto uporište neoliberala je birokratija: nema te suludosti koja se neće objasniti pravilima i merilima; kada su dovoljno drski/drčni, pozivaće se na pravnu državu, svetost evropske birokratije, a kad baš zatreba, poslužiće i drveni jezik nekadašnje nomenklature, sa sve napretkom kolektiva.
Sve to ne mora biti dovoljno. U konačnoj frci neoliberali zatim potežu, sve više i sve češće, ono oružje koje još ne prepoznajemo kao njihovo osnovno: naci-fašizam. Razlika između beogradskih i ljubljanskih fantomki je mala – beogradske fantomke su plaćeni službenici dokazane dobrovoljnosti, ljubljanske fantomke su spontani dobrovoljci, voljni da postanu plaćeni službenici. Možda je odnos mešanog goriva (piće/lova/bes) među njima drugačiji, ali osnovna upotreba je ista. I pre svega, volja neoliberala da se njima služe. Pogledajmo veće paralele: u Francuskoj, koju potresa civilni otpor neviđenih razmera, štrajkovi i neposredna opasnost od terorizma, održava se svetsko prvenstvo koje već posle drugog dana obećava još ozbiljnije socijalne nemire, već ima mrtvih, države su već u svađi. Jedini odgovor za ovo stopostotno i savršeno besmisleno povećavanje rizika jesu milijarde koje su već maznuli nevidljivi grabljivci, dok država prodaje ljudske živote za mrvice… Isto važi i za olimpijske igre u Brazilu, gde je očekivani rizik možda planetarna epidemija virusa koji uništava ljudsko potomstvo. No novac je već uzet, nema povratka. Poludeli ubica homoseksualaca i pijani Rus koji blebeće u mikrofon oduzet sportskom komentatoru dva su lica iste brutalizacije koja je neoliberalima neophodna da što brže i što više uzmu pre nego što odu u svoje zidovima i stražarima branjene rajske naseobine. Verovati da u tim glavama ima bilo čega drugoga je zločin.
Peščanik.net, 14.06.2016.
Нема коментара:
Постави коментар