Doba neznanja

Charles Simic: Doba neznanja

Objavljeno od tacno.net
dana Prosinac 21, 2013

Opšte neznanje koje se graniči sa idiotizmom je naš novi nacionalni cilj. Nema smisla pretvarati se da nije tako i govoriti nam, kao što je pre nekoliko dana uradio Tomas Fridman u New York Timesu, da su obrazovani ljudi naš najvredniji nacionalni resurs. Naravno da jesu, ali da li su nam još uvek potrebni? Meni se čini da ne. Idealni građanin politički korumpirane države, kakva je naša država sada, jeste lakoverni tupadžija koji ne pravi razliku između istine i lupetanja. 

Obrazovano, dobro obavešteno stanovništvo, kakvo je neophodno za funkcionalnu demokratsku državu, teško naseda na prevaru, i ne mogu ga vući za nos razne interesne grupe koje divljaju po ovoj zemlji. Većina naših političara i njihovih savetnika ostali bi bez posla, kao i laprdala koja glume analitičare. Srećom po njih, šanse da se u doglednoj budućnosti desi nešto toliko katastrofalno, ali sasvim zasluženo, praktično su nikakve. Za početak, od neznalica se može mnogo više zaraditi nego od prosvećenih, a obmanjivanje Amerikanaca je jedna od naših malobrojnih uspešnih industrijskih grana. Istinski obrazovano stanovništvo bilo bi loše, i za političare i za posao.

Da postanemo ovakve neznalice bile su potrebne godine ravnodušnosti i gluposti. Svako ko je, poput mene, predavao na fakultetu u poslednjih četrdeset godina, može vam reći kako svake godine svršeni srednjoškolci sve manje znaju. U početku je ovo bilo šokantno, ali nijedan predavač više nije iznenađen kada shvati da ti prijatni i revnosni mladi ljudi nisu sposobni da shvate veći deo njegovog predavanja. Predavati američku književnost, što sam ja radio, poslednjih godina bilo je sve teže i teže, budući da studenti malo šta čitaju pre fakulteta i da često ne znaju ni najosnovnije istorijske podatke o periodu kada su određeni roman ili pesma napisani, uključujući i to kakvim su se važnim idejama i pitanjima bavili misleći ljudi toga vremena.

Čak je i regionalna istorija zapostavljena. Studenti iz mlinarskih gradova u Novoj Engleskoj, kako sam shvatio, nikada nisu čuli za čuvene štrajkove u njihovom kraju, gde su radnici hladnokrvno ubijani, a zločinci ostali nekažnjeni. Nije me čudilo to što su njihove škole zaobilazile tu temu, ali sam bio zapanjen time da njihovi roditelji, babe i dede ili neko drugi sa kim su dolazili u kontakt u detinjstvu, nikada nisu spomenuli ove primere strahovite nepravde. Ili te porodice nikada nisu govorile o prošlosti ili ta deca na to nisu obraćala pažnju. Kako god bilo, postavlja se pitanje kako da se nadoknadi ovo ogromno neznanje, sa kojim prethodne generacije studenata nisu imale problem.

Ako je ovo neznanje rezultat dugogodišnjeg zatupljivanja dece školskim planom i programom, i činjenice da porodice sa svojom decom ne razgovaraju o prošlosti, onda imamo posla sa veoma opasnim oblikom neznanja. Reč je o proizvodu višegodišnje ideološke i političke polarizacije, i svesnog truda najfanatičnijih i najnetolerantnijih strana u tom sukobu da proizvedu što veće neznalice lažima o mnogim aspektima naše istorije, pa čak i naše nedavne prošlosti. Sećam se da sam pre nekoliko godina bio zgranut kada sam pročitao da većina Amerikanaca misli da je Sadam Husein odgovoran za terorističke napade na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. To mi je ličilo na propagandni trik najgorih autoritarnih režima iz pošlosti – od kojih su mnogi morali da pribegnu radnim logorima i streljačkim vodovima, da bi svoj narod naterali da poveruje u neku neistinu, i to bez ovolikog uspeha.

Nema sumnje da su internet i kablovska televizija omogućili raznim političkim i korporativnim interesnim grupama da šire dezinformacije u dosad neviđenom obimu, ali da se u njih poveruje potrebno je neobrazovano stanovništvo, naviknuto da prima zdravo za gotovo ono što mu se govori. Gde bi drugde na kugli zemaljskoj jednog predsednika, koji je novcem poreskih obveznika spasavao velike banke od bankrotstva, dozvoljavajući da svi mi ostali izgubimo 12 triliona dolara u investicijama, penzijama i vrednosti nekretnina – mogli da nazovu socijalistom?

Nekada je važilo pravilo da, ukoliko neko ne zna ništa i priča gluposti, svi ga ignorišu. Tačno tako. Sada se takvim ljudima udvaraju konzervativni političari i ideolozi, laskajući im da su oni „pravi Amerikanci“ koji brane svoju zemlju od velikog državnog aparata i obrazovane liberalne elite. Novinari ih intervjuišu i ozbiljno prenose njihove stavove, ne ukazujući na imbecilnost njihovih ubeđenja. Prevaranti koji manipulišu ovim ljudima, štiteći moćne finansijske interese, znaju da ih mogu ubediti u bilo šta, jer neukima i zatucanima laži uvek zvuče uverljivije nego istina:

Hrišćane u ovoj zemlji proganjaju.
Država hoće da vam otme oružje.
Obama je musliman.
Globalno zagrevanje je laž.
Predsednik nameće vojsci otvorenu homoseksualnost.
Škole imaju levičarske programe.
Socijalno osiguranje je nezasluženo pravo, kao i socijalna pomoć.
Obama mrzi belce.
Život na Zemlji nastao je pre 10.000 godina, kao i svemir.
Programi socijalne zaštite podstiču siromaštvo.
Država od vas uzima novac i daje ga seksom opsednutim studentkinjama za kontraceptivna sredstva.

Lako se mogu navesti brojni drugi primeri opšteprihvaćenih zabluda u koje Amerikanci veruju. Njih u prometu održavaju stotine desničarskih političkih i verskih medija, čija je funkcija da proizvode alternativnu stvarnost za svoje gledaoce i slušaoce. „Glupost je ponekad najsnažnija istorijska sila“, rekao je jednom Sidni Huk. To je nesporno. U ovoj zemlji sada je na delu pobuna tupavih glava protiv inteligencije. Zbog toga neki ljudi vole političare koji buncaju o tome da nastavnici indoktriniraju decu protiv vrednosti njihovih roditelja, a preziru one koji pokazuju sposobnost da razmišljaju ozbiljno i samostalno. Uprkos silnom busanju u grudi, uvek se može računati na to da će ove budale glasati u korist svoje štete. I zato se, po mom mišljenju, milioni dolara troše samo na to da moji zemljaci ostanu neznalice.
NYRBlog, 20.03.2012.

Preveo Ivica Pavlović

JANJA BEČ-NEUMANN: Sada je dosta!

Slobodna Vojvodina

dec 21 2013

Vojvodinu ima ko da brani od gladnih ptica

Žao mi je što danas nisam sa vama ali želim da podelim radost sa vama da je ova konferencija Vojvođanske partije moguća u Vojvodini.

U slobodnoj Vojvodini.

Oslobođenoj od para, oni čuvaju naše pare, mi punimo budžet Srbije sa 40 odsto, a dobijamo mrvice kao sluge i robovi od 7 odsto.

Oslobođenoj od pet ravnopravnih jezika, srpskog, mađarskog, rumunskog, rusinskog, slovačkog, makedonskog, oslobodili ste nas da imamo samo jedan jezik, srpski.

Oslobođeni od dva ravnopravna pisma, latinice i ćirilice, sada imamo samo ćirilicu.

Oslobođeni smo od Nacionalnog parka Fruška gora, NIS-a, nafte, Vršačkih vinograda, voda, šuma, vinograda, ustava, banaka, još malo pa i televizije i univerziteta. Sada su i hleb sa stola počeli otimati. Jogurt su potrošili ranije.

Nisu oni krivi, krivi smo mi što smo ćutali kaže pesnik naše ravnice Đorđe Balašević.

U istorijskom kretanju Srba na sever u toku jednog veka se procenat Srba sa 30 odsto prema popisu iz 1910. (u Austrougarskoj smo bili tada), do 67 odsto danas kada smo deo Srbije. U tom istorijskom kretanju Srba na sever, u Trećem Balkanskom ratu 1991-1999 prvi put su Srbi većina u Vojvodini. I niste vi došli da spasite Srbe u Vojvodini nego da budete ministri, ambasadori, novi bogataši, guverneri, to što tamo nikad ne biste mogli da budete. Nigde to ne biste mogli da budete samo ovde. Vaša deca ne bi mogla sa godinu staža da budu direktorke i pomoćnice direktora a hiljade mladih iste struke nema posla. Ne bi tu vašu decu službena kola vozila u školicu kao u feudalizmu. Švedska kraljevina ima 6 službenih automobila. U ime odbrane nacije, vi ste pljačkali, palili i ubijali do genocida u Trećem Balkanskom ratu. Sada u miru, ima još da se pljačka u Vojvodini. Treći Balkanski rat je počeo u Vojvodini pre 25 godina Jogurt revolucijom, ima se – može se. Ja hoću Vojvodinu gde je jogurt hrana.

Vojvodina danas je užasna karikatura ljubavi bez pristanka.
Vojvodina je danas ugnjetena a ugnjetavanje je užasavajuća karikatura poslušnosti.
Nas su zadesila dve najveće strahote u ljudskom životu: ljubav bez pristanka i ugnjetavanje.
Ugnjetavanje ima pet lica:
IZRABLJIVANJE, to znate i živite
NEMOĆ, i to znate i živite
KULTURNI AKINDŽIJSKI IMPERIJALIZAM, i to znate i živite
MARGINALIZACIJA, i to znate i živite
NASILJE, i to znate i živite.

Ugnjetavanje kao užasavajuća karikatura poslušnosti je moguća zato što mi ćutimo.
Nisu krivi oni koji su pljačkali, otimali, odlučivali,
MI SMO KRIVI ŠTO SMO ĆUTALI.
SADA JE DOSTA.
MI VIŠE NEĆEMO DA ĆUTIMO, MI REPUBLIKANCI VOJVODINE.
ŽIVELA SLOBODNA, PROSPERITETNA, ODGOVORNA ZA SEBE I ONE OKO SEBE , I SRETNA VOJVODINA.
MI NISMO VAŠE SLUGE NI ROBOVI, DA NAS UGNJETAVATE I ISKORIŠĆAVATE.
DOSTA JE.
E TO TAKO VIŠE NE MOŽE.
MI IMAMO PRAVO NA SREĆU.
I MI ĆEMO TO PRAVO OSTVARITI.
SPORI SMO MI, ALI NISMO GLUPI.
MI SAMO NISMO MOGLI NI DA ZAMISLIMO ŠTA STE VI IZ VOJNO-POLICIJSKO-PLJAČKAŠKOG KOMPLEKSA BILI U STANJU DA URADITE.
VI NISTE MRZELI NACIJE, VI STE MRZELI LEPOTU I BILI STE GLADNI.
NIKAD VAM DOSTA.
E SADA JE DOSTA.
ŽIVELA NAŠA LEPA, BLAGA, BOGATA, PISMENA, VREDNA, ŠIROKA I DUBOKA VOJVODINA.

IMA KO DA JE BRANI OD GLADNIH PTICA, IMA.

(pozdravno pismo učesnicima Skupštine Vojvođanske partije)

O menadžmentu

Milan Ceković • 09:39 > 09:56 • 18. 11. 2013.

Da li je menadžment značajan i zašto je ismejan?

Osnovni cilj svakog pristojnog obrazovnog procesa nije da se zaliva bašta mediokritetstva, već da se unapredi društvo tako što se kroz smislen sistem pomaže ljudima da formiraju kritičku svest, realizuju svoje potencijale, usmere ih kao odgovarajućim profesijama (jer promašena profesija je gotovo robija) i da se iz te koncentracije mladosti, između ostalog, iznedre pravi lideri.

Ko je lider? Lider je čovek koji predvodi ljude, a između "upravljanja" i "predvođenja" ljudi, postoji drastična filozofska, strategijska i operativna razlika. Lider zna da je pravi čovek na pravom mestu dragocenost, a ne jednokratan uložak ili šraf, koji se pomahnitalo zavrće do pucanja. Lider je harizmatičan motivator, hrabar, sposoban i dobronameran čovek.

Danas su nam, možda više nego ikada, potrebni energični, inteligentni, obrzovani, ali pre svega hrabri i dobronamerni ljudi. Dobronamernost nije instant akcija i šibicarstvo, već želja da se ostvare ciljeve širi od ličnih interesa.

Pravi lider je čovek svestan značaja Saveza velikih umova, a taj Savez nije grupa malodušnika, minera i osoba koje svoju nevericu i strahove isturaju kao odbrambeni mehanizam ispred svake proaktivne ideje. Savez velikih umova je jedinstvo različitosti, koje se postiže afirmacijom principa  komplementarnosti. Šta to znači?

Članovi tima se po svojim temperamentima, znanjima, veštinama i sposobnostima razlikuju, tako različiti se dopunjuju i dele zajedničke vrednosti. Usmereni su ka istim ciljevima i u tom procesu jedni od drugih uče. Predvodnik takvoog Saveza nije najpametniji na svetu, već čovek koji je spreman da podeli znanje, usvoji nove informacije i podstakne konstruktivne konflikte. Članovi Saveza velikih umova znaju da kritika nije mržnja, već da je gledanje na problem iz različitih perspektiva put ka uspehu.

Svi u Savezu velikih umova znaju da je neophodno da neko postavi crveni tepih, ne bi li se neko drugi njime prošetao, da srknuti kafu znači da je istu neko skuvao, da onaj što ređa cigle nije bitniji od onoga što meša malter, jer jedino se kula od karata može sagraditi ukoliko bi svi da ređaju, a niko ne bi da meša i gura (ne razvijajte maštu previše, ovde se radi o principu zajedništva). Svrha svakog Saveza velikih umova su istinite vrednosti, a ne lažne cene!!!

Nasuprot ovom hilovsko-adižesovskom pristupu, nalazi se koalicija "Podobni", koja je osposobljena jedino da onesposobi sposobne. Ta koalicija ima sve više članova sa pokretne trake našeg nestajanja. Štancovani i maskirani lažnom lojalnošću, klimoglavački šminkaju mrtvaca i režiraju kadrove u kojima svi šmirajući lažu, tako što se smeškajući jedni sa drugima slažu. Brod ide ka steni, a mornari su opijeni!

Na našu tugu i žalost, Nebeska Avlija je zaparložena, jer se loši motivi i laž neprestano zalivaju. U takvim okolnostima jedino cvetaju sledbenici koji izuzetno prijaju dobropozicioniranim Narcisima. Hm, da… Dakle, jedna od funkcija svakog iole pristojnog procesa obrazovanja je da bude vetar u jedrima mladosti, ne bi li ona jednog dana hrabro i drugačije uticala na dešavanja u okruženju. Rezultat dosadašnjih metoda je car doteran do duvara.

No, pre nego bilo ko na nivou zgrade, firme, opštine ili države krene u dobronamernu akciju, neophodno je da beskompromisno formira Savez velikih umova, a to nije Savez stranačkih pajtaša, rođaka, kumica i kumova, već integrisan sistem najboljih, koji razvija ciljeve uz pomoć ljudi, a ljude razvija preko realizacije ciljeve. Ukoliko se to shvati, spasenje je moguće, sve ostalo je promašena tema zadatka koji je smisao postavio.

I za kraj, istina je, menadžment je najpre malo izvikan, zatim izlizan, a potom ismejan, ali svemu tome je doprinela loša selekcija i ekspanzija mnogih samoprozvanih i karikaturnih menadžera i menadžerki, ali to ne znači da menadžment nije značajan, ako mu se adekvatno priđe, a ne izopačeno i patološki motivisano. Menadžment treba izučavati zbog njegove svrhe, a ne da biste bili u nekakvom besmislenom trendu.

www.021.rs

Otvoreno pismo papi Franji

Vedrana Rudan

16.11.2013. - 11:03

Čitala sam, živite u skromnom stanu, vozite se u krntiji. O, kako biste se začudili u čemu se voze naši političari, bankari, svećenici i ostali mafijaši. Audiji, džipovi, mercedesi…Svi oni vjerojatno o vama misle da ste, oprostite mi na izrazu, glupan koji vjeruje u carstvo nebesko i Božju strijelu koja će ubiti sve koji ljudima čine zlo.

Autor: Vedrana Rudan

Veličina slova:aaa

Sveti Oče,

moje ime je Rudan, Vedrana Rudan. Nevjernica sam i pišem vam iz zemljice Hrvatske. Kako živimo, mi ovdje? Sve ću vam, Sveti Oče, napisati. Dječica u vrtićima vrište od gladi, tridesetoro siročadi na jednu tetu. Spavaju na podu a uši ih grizu. U mnogim školama nema vece papira, grijanja, vode, neke su i bez krova. Oko bolnica šeću bezdlake mačke jer su u kontejnerima same sebi dale kemoterapiju. Pred njima ne bježe štakori jer su od njih i deblji i brži.

U bolnicama nema vate, zavoja, tople vode, vece papira, posteljine, lijekova, u posljednje vrijeme ni liječnika. Ljudi koji imaju posao rade od jutra do sutra u nadi da će dobiti plaću koju ne dobivaju. Sveti Oče, sigurno ne znate da je Hrvatska 107% katolička. Zbog toga naši ljudi od usta otkidaju, uz pomoć političara koji im u tome pomažu, da bi katolički svećenici živjeli u dvorcima od oniksa.

Ne plaćaju porez, njima ne trebaju fiskalne kase, redovito od države koja nije katolička primaju plaću, tucaju dečkiće i dečke iako su protiv homoseksualaca a časne sestre su jedine žene u mojoj zemlji koje imaju pravo na besplatni abortus. Koliko ga plaćaju žene koje nisu časne ne znam jer sam već trideset godina djevica.

Čitala sam, živite u skromnom stanu, vozite se u krntiji. O, kako biste se začudili u čemu se voze naši političari, bankari, svećenici i ostali mafijaši. Audiji, džipovi, mercedesi…Svi oni vjerojatno o vama misle da ste, oprostite mi na izrazu, glupan koji vjeruje u carstvo nebesko i Božju strijelu koja će ubiti sve koji ljudima čine zlo.

Oče moj, ne znate a morali biste znati, Božja strijela u Hrvatskoj baš nikoga ne pogađa. U rukama zločinaca su novine, televizije, policije, sva odvjetništva i sve crkve. Ugledni građani, ne biste vjerovali, predragi Franjo, imaju na desetke kuća, ukradenih slika, punjenih bijelih i smeđih medvjeda a sva njihova zlodjela svetom vodom škrope vaši dečki.

Da, s pravom se pitate, zašto Vam pišem? Ako je narodu tako teško neka krene u rat protiv zlotvora. Oče premili, ne poznajete moj narod. Njega u srce pogađa što u Ustavu ne piše da je brak zajednica muškarca i žene. Čak 720 tisuća građana umire od želje da se to uvali u Ustav iako znaju da će referendum koštati milijune. Uzalud. Više ih uznemiravaju, oprostite mi na izrazu, pederi, nego činjenica da oni, njihova djeca i njihovi roditelji umiru od gladi.

Vojskovođe hrvatske bitke nad bitkama vaši su svećenici jer misle da se istostpolno smije općiti samo u crkvama i samostanima u društvu razapetog Krista i gledajući u tople oči Majke Božje koja drži djetešce na sisi. Oče premili, jeste li ikad čuli za tako nešto?

Znam, dobivate tisuće pisama dnevno zato ću prijeći na stvar. Vaša Svetost je nedavno progovorila o korupciji. Ipak ste čuli za Hrvatsku? U ovoj zemlji ne možeš živ dobiti izvod iz matične knjige rođenih ako ne platiš. A izvod iz matične knjige rođenih star najviše šest mjeseci moraš imati i kad ti rodbina organizira pogreb. Franjo moj premili, svi koji svijetom šire korupciju doktorirali su je u mojoj zemlji.

Zato, zato, zato Vas molim kao Boga, svratite u Lijepu Našu Sodomu i Gomoru. Nedavno ste rekli da bi svima koji su korumpirani trebalo objesiti kamen oko vrata i baciti ih u more. Franjo mili, mi imao MORE. Mi imamo KAMEN. Mi imamo KONOPAC. Dođite, ništa ne morate donijeti sa sobom osim sebe. Sebe nam donesite! Ovdje ne žive ljudi koji bi uzeli kamen u ruku, svezali ga našim zlotvorima oko vrata i zatim ih gurnuli u more. Dođite, o, dođite, Oče dragi. Bog je od nas davno digao ruke. Vi ste nam jedina nada.

Volim vas i preklinjem i očekujem. Ako dođete poljubit ću vam prsten. Ako dođete bacit ću se pred Vas. Ako dođete, oprat ću Vam noge. Ni mami ih nisam prala. Ako dođete otići ću u samostan i postat ću časna sestra Rudan, Vedrana Rudan.

Hvaljen Isus i Marija, Spasitelju naš!

Tekst je preuzet sa bloga autorke

  

Tagovi: http://www.6yka.com/home/tag

Evropski kulturni identitet

Umberto Eco | 14/11/2013

Ljudi koji se bave mojom profesijom ulažu divovske napore da izbegnu kongrese, simpozijume i intervjue o opsesivnoj temi evropskog identiteta. Ovo pitanje nije novo, ali je postalo goruće poslednjih godina, u vreme čestog poricanja postojanja ovog identiteta.

Mnogi od onih koji odbacuju evropski identitet uglavnom su neopterećeni kulturnim bagažom, osim gotovo urođene ksenofobije koja bi želela da vidi kontinent podeljen na krpež sićušnih domovina. Oni nisu svesni da je to identitet koji je nastajao od osnivanja Univerziteta u Bolonji (1088) i „lutajućih sveštenika“ svih fela, koji su tumarali kontinentom od univerziteta do univerziteta – iz Upsale u Švedskoj do Salerna u Italiji – komunicirajući na jedinom zajedničkom jeziku koji su znali, latinskom. Evropski identitet, kako se čini, vide samo obrazovani ljudi. To je žalosno, ali i to je neki početak.

S tim u vezi, želeo bih da citiram nekoliko pasusa iz Prustovog Pronađenog vremena. Scena se odvija u Parizu u vreme Prvog svetskog rata. Noću, grad je u strahu od cepelina koji lebde nad krovovima. Ljudi krive mrske Švabe za razne strahote. Pa ipak, ove Prustove stranice odišu germanofilskim duhom koji se provlači kroz razgovor protagonista.

Šarli je germanofil, iako njegovo divljenje za Nemce po svemu sudeći nema toliko veze sa kulturnim afinitetima koliko sa njegovim seksualnim sklonostima: „’Naše divljenje za Francuze ne znači da treba da omalovažavamo svoje protivnike; tako vređamo sebe. Vi ne znate kakav je vojnik nemački vojnik, vi koji ga niste videli kao ja, dok maršira na paradi.’ Vraćajući se na ideal muškosti o kojem mi je govorio u Balbeku… rekao mi je: ‘Vidite, vrhunski je i stamen momak taj švapski vojnik, snažno, zdravo biće, koji misli samo na slavu svoje zemlje,Deutschland über alles.’“

Ostavimo Šarlija i književne reminiscencije iz njegovog pronemačkog govora i pređimo na Sen-Lua, hrabrog vojnika koji kasnije gine u borbi. „Sen-Lu, pokušavajući da mi predoči određene suprotnosti svetlosti i senke koje su bile ‘čarolije njegovog jutra’… nije prezao od aluzija na neku stranicu Romena Rolana, ili čak Ničea, sa nezavisnošću kakva se sreće kod ljudi koji su bili u rovovima, i koji se, za razliku od onih koji su ostali u pozadini, nikada nisu nimalo plašili da izgovore neko nemačko ime… Sen-Lu mi je pričao o nekoj melodiji Šumana, dao mi je naslov samo na nemačkom i odmah mi rekao, bez ustezanja, da je u zoru kada je začuo prvi cvrkut ptice sa ruba šume, bio oduševljen kao da mu je ova ptica govorila o onom ‘veličanstvenom Zigfridu’ koga se nadao da će slušati posle rata.“

Ili: „Saznao sam da je Rober de Sen-Lu ubijen dva dana po povratku na front, štiteći povlačenje svojih ljudi. Nije bilo čoveka koji se manje od njega hranio mržnjom čitavog naroda… Poslednje reči koje sam čuo iz njegovih usta, šest dana pre toga, bili su one sa početka Šumanove pesme, koju mi je pevušio na stepeništu, na nemačkom, ali sam zbog suseda morao da ga ućutkam.“

I Prust užurbano dodaje da ni tada u francuskoj kulturi ništa nije zabranjivalo proučavanje nemačke kulture, koja se mogla pratiti uz malo predostrožnosti: „Jedan profesor je napisao izvanrednu knjigu o Šileru, i o tome su pisale novine. Ali pre nego što je progovorio o autoru knjige, recenzent je napisao, kao da je to dozvola za objavljivanje, da je bio na Marni, u Verdenu, da ima pet odlikovanja i da su mu poginula dva sina. Posle toga je pohvalio jasan stil i dubinu knjige o Šileru, koji se mogao opisati kao ‘veliki’ samo ako umesto ‘taj veliki Nemac’ napišete ‘taj veliki Švaba’.“

To je ono što čini osnovu evropskog kulturnog identiteta: trajni dijalog između literatura, filozofija, muzičkog i pozorišnog stvaralaštva. To nije nešto što jedan rat može da izbriše. I upravo je taj identitet temelj zajednice koja se opire najvećim barijerama, onim jezičkim.

L’Espresso/Presseurop, 11.11.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 14.11.2013.

U zemlji ćirilice

Dobrodošli u zemlju ćirilice

Sofija Mandić | 11/11/2013

“Kako možete da me pitate za trafiku dok gori Hilandar”, čuvene su reči nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića, koji je odgovarajući na pitanja o svojoj kriminalnoj prošlosti uperio prst u manastirske instalacije u plamenu. Ovog slučaja se uvek iznova setim kada se pojavi neki novi smokvin list čiji je zadatak da prikrije ili to što je neko nekada bio i radio (Jočić kaže: svako ima pravo na prošlost!) ili još gore, ono što baš u datom trenutku radi. Dok vi skrećete pogled na, recimo, kosovske izbore.

I dok kao hipnotisani merkamo Dačićeve izjave o tome da li će i kome Albanac biti gradonačelnik, odvija se jedna gotovo dirljiva stvar – naše vlasti na sledeći nivo podižu bliske odnose sa onima sa kriminalnim dosijeom. Podsetimo, do sada se ta bliskost ogledala u omogućavanju određenom broju ljudi da razbiju šta im se prohte (od kontejnera do ambasada i džamija), omogućavanju da se bave različitim drugim krivičnim delima koja se dobro slažu sa njihovim nasilničkim pedigreom, a da se sve to završi skupljanjem krivičnih prijava kao salveta, koje tužioci ne smeju ni da pogledaju. Oni koji su, nekim nesrećnim slučajem, bili optuženi i osuđeni, amnestirani su ili oslobođeni krivičnog gonjenja uoči Nove 2013 – jer koga je tih prazničnih dana moglo da brine što će tri hiljade osuđenika ponovo biti slobodno. Ministar pravde je tada, naučen tehnici smokvinog lista od starijih kolega, rekao: zatvori su puni, i time stavio tačku na svaku priču o nedopustivosti i nezakonitosti ovakvog poteza.

Naime, sem što nasilnike nećemo goniti ili ćemo ih puštati na slobodu, ako se osuda ipak dogodila – od sada ćemo ih i zapošljavati. Novi predlog zakona o privatnom obezbeđenju omogućiće im da se bave poslovima privatnog obezbeđenja, što se i do sada dešavalo, ali je zakon bio taj koji je trebalo da to ubuduće spreči i oblast privatnog obezbeđenja uredi. Novi predlog zakona će ovim ljudima omogućiti da legalno nose oružje, vode dresirane pse, lišavaju građane slobode i legitimišu ih. Ministarstvo unutrašnjih poslova će odlučivati o licencama za ovaj posao, a takođe i odlučivati koje će javne institucije biti obezbeđene na ovaj način. Nadzor nad primenom zakona vršiće isto ministarstvo koje izdaje licence, što je kao u onoj priči u kojoj koza čuva kupus.

Svaka konstatacija opozicije koliko ova stvar može biti opasna bila je nedovoljno zanimljiva za medije, a na konkretna pitanja i amandmane da se predlog zakona dopuni odredbom po kojoj lica u kaznenoj evidenciji neće moći da se bave ovim poslovima, odgovarano je samo tišinom. Premijer se u jednom trenutku usudio da izgovori da ovakav uslov nije moguć, jer kaznene evidencije nema, jer se time krši privatnost osuđenika i jer to prema zakonu nije moguće, što je ne zna se koja više po redu – neistina. Nije komentarisao to da uslovi koji se tiču neosuđivanosti postoje i za policajce u ministarstvu unutrašnjih poslova.

U isto vreme, u Zemun polju se Romima preti smrću i poziva se na njihovo proterivanje; i ova stvar će se (izvesno) završiti ne optužnicama već samo još jednim novinskim izveštajem o tome „kakvi smo postali“. Prvi potredsednik vlade na sednici Biroa za koordinaciju službi bezbednosti najavljuje formiranje službi koje će se baviti narko dilerima i terorizmom i ekstremizmom. Niko da ga pita kakve su to službe i u okviru čega se formiraju, niko da ga obavesti da se u ovoj zemlji, gonjenjem još uvek i isključivo bave tužioci, niko da mu kaže da je Biro kojim rukovodi samo koordinaciono telo već postojećih institucija i da se ostavi mesijanskih izjava posle svake njegove sednice. Da time krši zakon i Ustav.

Smenjuju se te slike, mešaju se sa onima koje smo poslednjih dana viđali – slikama Nemačke iz 1938. godine, slikama Kristalne noći. Vidim domaće kriminalce sa psima i oružjem u rukama kako nas hapse, sve slično onoj čuvenoj slici SS vojnika koji patrolira ulicama Berlina i vodi iskeženog vučjaka, iskeženog baš kao i on. Vidim čas Hilandar, čas Bundestag u plamenu, čas srpske Rome, čas nemačke Jevreje. Vidim i natpis koji od skoro visi sa nadvožnjaka na ulazu u Beograd, a koji je prvi natpis koji vidite kada dolazite iz pravca aerodroma u glavni grad – Dobrodošli u zemlju ćirilice.

Kako se uvek nađe neko da vas izvuče iz najcrnjih misli (jer čemu i služe veliki ljudi!), pročitam šta je Tomas Man rekao pred kraj rata koji je počeo dolaskom na vlast nekoga koga niko nije shvatao ozbiljno, koji je počeo već pomenutim prizorom iskeženog vučjaka i SS vojnika i pojedinačnim incidentima rasizma i antisemitizma. On se iz egzila obratio nemačkim građanima:

„Vaši despoti utuvili su vam u glavu da je sloboda jedna zastarela koještarija. Verujte mi, sloboda će, bez obzira na blebetanje nadrifilozofa i uprkos svim ćudima istorije, večno biti ono što je bila pre dve hiljade i više godina: svetlost i duša Zapada, a ljubav i slava istorije pripašće onima koji su za nju umrli, a ne onima koji je gaze tenkovima.“

Reći ćete, nemoj preterivati, neće ovde više biti rata, neće biti progona i neslobode. Neće biti kriminalaca sa iskeženim vučjacima na ulicama. Pa i ako bude, naša slava će biti ova prava, slobodarska, nećemo se tome prikloniti. Pitam se kada taj proces nepriklanjanja počinje da se odvija – sada ili za to još imamo vremena?

Iskustvo života u Srbiji je pokazalo da smo vrlo često bili u zabludi misleći da će zdrav razum prevagnuti, kao i da smo često u rasuđivanju bili zaslepljeni dnevnim događajima i opasnosti prepoznavali prekasno. Kada prelistate rezultate izbora sa Kosova i sve trivije dnevne štampe, zapitajte se – da li se plašim? Da li se osećam bezbedno posle odluke vlade da legalno naoružamo naše kriminalce i nekadašnje „ratnike“? Strah koji se javi na vreme može i mnogo toga dobrog doneti; do glasanja u skupštini imamo još nekoliko dana.

Peščanik.net, 11.11.2013.

Video, Pro Femina 2013 - dr Dubravka Stojanović

Video, Pro Femina 2013 - dr Dubravka Stojanović