Jugoslavenski paradoks

Vuk Perišić | 23/01/2011

Ako jugoslavensku ideju shvatimo kao nacionalističku doktrinu, njen zalazak započeo je već 1934. ubojstvom kralja Aleksandra u Marseilleu. Bila je praktično napuštena u ljeto 1939. sporazumom Cvetkovića i Mačeka. Jugoslavenski komunisti su neodlučno i nevoljko razmatrali mogućnost amalgamiranja Južnih Slavena u novu jugoslavensku naciju, ali su od toga tiho odustali u prvoj polovici šezdesetih godina, mada je Josip Broz tome intimno bio sklon. Nacionalisti trijumfalno ističu činjenicu da se nije formirala jugoslavenska nacija ali, kao zatočenici svojeg uma, nesposobni su vidjeti da je, dosljedno svojoj kozmopolitskoj suštini, jugoslavenstvo bilo nevoljno da postane još jedan imaginarni kolektivitet, a kao racionalni svjetonazor zaziralo je od strasti, iracionalizma i privida, bez čega stvaranje nacije nije ni moguće.
Kao državotvorna doktrina, jugoslavenstvo je evoluiralo od klasičnog centralizma (1921.), preko asimetričnog federalizma (1939.) i klasičnog federalizma (1946. i 1963.), do oblika koji se dade klasificirati kao mješoviti federalno-konfederalni tip (1974.). Državnim udarima u Novom Sadu 1988. i Podgorici 1989. te donošenjem secesionističkog Ustava Srbije u jesen 1990., Jugoslavija je efektivno prestala postojati kao funkcionalna država. Nakon toga nije bilo pokušaja njene obnove.
Treći oblik jugoslavenske ideje temelji se na kulturnoj i jezičnoj bliskosti i privrednoj i prometnoj komplementarnosti novonastalih država. Ta vrst jugoslavenstva nema državotvorne ambicije. Usmjerena je na nešto neusporedivo zahtjevnije, a to je demokratizacija svih država bivše Jugoslavije i njihovo pristupanje Evropskoj Uniji, što bi zajamčilo i novi kvalitet međusobne suradnje koji zadovoljava i nacionalističku potrebu za zasebnim državama i racionalnu potrebu za privrednom integracijom i kulturnom suradnjom.
Privredna i kulturna komplementarnost jugoslavenskog prostora s vremenom će dovesti do raznolikih, vjerojatno originalnih i diskretnih, oblika integralizma većeg ili manjeg intenziteta, iz jednostavnog razloga što sve jugoslavenske države imaju problematičan feasibility. One su ekonomski slabe, politički beznačajne, provincijalizirane i suočene s teškoćama u financiranju vlastite državnosti. Nije isključeno da će pritisnute zahtjevima stvarnosti, vođene instinktom opstanka i u pokušaju spašavanja onoga što se dade spasiti, upravo nacionalističke elite biti prve koje će tiho potaknuti integracijske procese. Male države načelno nisu neodržive, ali samo pod uvjetom da su demokratizirane i otvorene u najvećoj mogućoj mjeri. Da bi opstale, vladajuće elite jugoslavenskih država biti će prinuđene provesti potpunu demokratizaciju, liberalizaciju i otvaranje svojeg kulturnog i privrednog tržišta, a u takvim uvjetima preispitivanje smisla raspada Jugoslavije postat će i moguće i neminovno.
Konačna preobrazba država nasljednica iz društava tabua i mitova u društva Razuma i Slobode, nastupit će se kada se za njihovim parlamentarnim i stranačkim govornicama bude slobodno raspravljalo o oblicima jugoslavenske suradnje koji nadilaze uobičajene trgovačke, diplomatske i dobrosusjedske odnose. Ishod te rasprave bit će savršeno nebitan. Bitna je samo sposobnost nekog društva da raspravlja o svemu što doprinosi privrednom, kulturnom i demokratskom napretku – o svemu što je u interesu građana. Samo razum donosi boljitak, a politika tabua i mitova uvijek završava u obmani i patnji.
Nitko nije nemilosrdan prema nacionalizmu onako kao što su to činjenice i logika, ukratko: stvarnost. U tome ima pravde jer je nacionalizam i stvarao nacije tako što je prkosio stvarnosti. Dezintegracija Jugoslavije, kao svojevremeni sveti historijski cilj nacionalističkih elita, počela se vraćati kao bumerang, prije svega u obliku fiskalnih teškoća i neracionalne usitnjenosti tržišta, kapitala i prometnih sistema, a s druge strane, svaka iole racionalna, ili barem nominalno demokratska, politika neizbježno će prepoznati prednosti koje donosi sinergija privredne i kulturne suradnje.
Do takvog, doista jednostavnog, zaključka došli su južnoslavenski nacionalni pokreti već u devetnaestom stoljeću. Uostalom, južnoslavenske nacije nastale su u jednom te istom kulturnom i političkom procesu u kojem je nastajala i jugoslavenska ideja, tako da su od samih svojih početka slovenski, hrvatski i srpski nacionalizam bili u neodvojivoj interakciji s jugoslavenstvom i jedni druge su generirali u ozračju koje je katkad bilo polemično, ali nikad neprijateljsko. Sve do 1941. nijedan partikularni južnoslavenski nacionalizam nije sebe doživljavao kao politički faktor koji je suprotstavljen ovom ili onom obliku jugoslavenstva ili jugoslavenske suradnje, osim nekoliko marginalnih separatističkih i šovinističkih, zapravo fašističkih pokreta. Slabost svake zasebne jugoslavenske nacije u evropskom kontekstu, zajednički interes i uzajamna upućenost, bili su toliko očiti i samorazumljivi da su nacionalističke elite, u razdoblju od 1918. do 1941. držale da su ovaj ili onaj oblik, ovaj ili onaj stupanj jugoslavenskog integralizma u vitalnom nacionalnom interesu svake pojedine nacije. Od vremena Starčevića i Garašanina, Radića, Pašića i Korošca, Mačeka i Cvetkovića, Kavčiča, Tripala i Nikezića, pa do danas, nije se u tom smislu promijenilo ništa, jer su partikularni nacionalni ili državni subjekti ostali podjednako slabi, njihovi objektivni zajednički interesi još uvijek su praktično isti, a jezik kao osnovni komunikacijski alat nije postao međusobno nerazumljiv. Nije se promijenila ni narav kapitala, poduzetništva i takozvane visoke, ali i masovne kulture, kojima su čvrste nacionalne granice nepodnošljive jer im je imanentna tržišna i komunikacijska ekspanzija.
Nepostojanje jugoslavenske države pogoduje jugoslavenskoj ideji. Paradoks je prividan. Odsustvo institucionalizacije – i odsustvo namjere da se uspostavi bilo kakva institucionalizacija – oslobodit će jugoslavensku suradnju hipoteke nečijih stvarnih ili umišljenih hegemonističkih namjera, a što je još važnije, oslobodit će je – uvijek problematičnog – državnog upliva. Elementarni (i alarmantni) preduvjet političkog, ekonomskog i moralnog opstanka država na prostoru između Karavanki i Belasice jest da postanu građanska, demokratska i otvorena društva. Ako u tome uspiju, a moraju uspjeti, kulturna i privredna suradnja na jugoslavenskom prostoru zadobit će kvalitetu i intenzitet kakvi nikada prije nisu bili mogući.
Za privrednu i kulturnu suradnju nisu potrebni ni Hej Slaveni, ni plavo-bijelo-crvena trobojnica, ni AVNOJ, ni kralj Aleksandar, ni Josip Broz Tito, a ponajmanje je potreban triglavsko-vardarski kič. Za integraciju jednog prostora nije potrebno da bude obuhvaćen jednom državom, kao što njegovoj integraciji ne može smetati postojanje sedam država, a i zašto bi se te države bavile zaludnim poslom ometanja te integracije ako su demokratske, otvorene, razumne, dobronamjerne i odane interesima svojih građana?
Jedinstveno jugoslavensko tržište – kako se nekad nazivao jugoslavenski privredni prostor – postat će dio šireg, jedinstvenog evropskog tržišta, s bitnom razlikom da je evropsko tržište, za razliku od socijalističkog modela, utemeljeno na načelima slobodnog poduzetništva i slobodne trgovine i da je njegova integrativna moć višestruko i neusporedivo jača, kako u odnosu na ekstenzivno agrarno tržište kraljevine tako i u odnosu na dogovornu ekonomiju socijalističke republike.
Kulturna, naučna, pa i estradna djelatnost, bit će u potrazi za svojom sinergijom, za svojom međusobnom komunikacijom i svojim tržištem, ali u demokratskim uvjetima slobodnog protoka ideja. Protoka koji zaobilazi ili ignorira institucionalne prepreke i, uopće, državne institucije u najširem smislu. U odnosu na uvjete iz vremena jugoslavenskog socijalizma, kulturna suradnja pojedinaca, časopisa, izdavača, medija, naučnih i kulturnih ustanova bit će višestruko intenzivnija, sada slobodna od partijske kontrole, koja je svojevremeno onemogućavala nezavisnu kulturnu djelatnost i obeshrabrivala kulturnu suradnju između republika.
Jednopartijski sistem dogovorne ekonomije, koga se pogrešno doživljava i tumači kao integrativni faktor bivše države, bio je zapravo faktor dezintegracije. Jugoslaviju nije dezintegrirao Kardeljev federalizam. Naprotiv, bio je to gotovo optimalni model. Dezintegrirale su je Kardeljeva organizacija udruženog rada i samoupravna interesna zajednica, koje su atomizirale društvo. Režim je hapsio nacionaliste, ali je gušio i građansku i poduzetničku inicijativu. Iako je bio njegov nominalni protivnik, komunizam je tako pogodovao nacionalizmu – a nacionalizmu pogoduje svako odsustvo slobode i razuma – i nije slučajno da su režimi država nasljednica promišljeno zadržali mnoge elemente i metode komunističke ekonomske i kulturne politike, svjesne njihovog iskušano nedemokratskog i dezintegracijskog učinka. Oba modela vladavine, i komunistički i nacionalistički, užasavaju se svakog građanskog, poduzetničkog i intelektualnog spontaniteta, a nacionalistički režim posebno se užasava spontaniteta komunikacije, suradnje, sinergije i integracije. To je još jedan u mnoštvu razloga zašto nacionalizam, nije, ne može, niti želi biti politika slobode i emancipacije.
Nacionalizam doduše potiče privredu i kulturu i to vrlo bučno, ali na svoj način i u strogo određenim granicama svoga interesa, zapravo dekorativno. Postoje izvjesna privredna poduzeća i kulturne ustanove koji obavljaju prljave financijske i intelektualne poslove za vladajuće nacionalističke elite a za uzvrat uživaju monopolski položaj i raznolike privilegije. Privredna i kulturna autarkija i kriminalna sprega s političkom elitom, jamstvo su opstanka tih poduzetničkih i intelektualnih bandita, koji su nezamislivi u uvjetima slobodnog tržišta i intelektualno poštene kritičke javnosti. Koliko god su im izolacionizam i ksenofobija potrebni za goli opstanak, oni dugoročno ne mogu jamčiti privredni i kulturni razvoj, štoviše, oni su jamstvo krize, korupcije, provincijalizacije i civilizacijske katastrofe. Istini za volju, intelektualnom rasulu doprinijela je i beznadna intelektualna inferiornost lokalnih nacionalizama koji niti su imali, niti imaju svoga Hamsuna, Pounda, Célinea, ili Marinettija.
Osnovna svrha novonastalih država bila je održavanje nedemokratskih i kleptokratskih režima i kulturno i privredno zatvorenih društava. Sama jugoslavenska država i pitanje njenog opstanka, demontaže ili rekonstitucije bili su od drugorazrednog značaja. Početkom devedesetih godina na djelu nije bilo razbijanje Jugoslavije nego onemogućavanje demokratske tranzicije, gdje je razbijanje Jugoslavije bila tek metoda, ili etapa u procesu, tog onemogućavanja. U Jugoslaviji, kao nehomogenoj i relativno velikoj zemlji, politička entropija bila je nemoguća i zato je Jugoslavija bila iznimno podobna za pluralnu demokraciju od čega su nacionalističke elite strepile, jer su im mržnja, autarkija i nesloboda – i sredstvo opstanka i smisao postojanja. Nacionalna država je optimalni okvir za odsustvo pluralizma i izolacionističku entropiju.[1] Nacionalističke elite odbile su priliku da provedu tranziciju Jugoslavije u demokratsko društvo slobodne trgovine i ljudskih prava, iz jednostavnog razloga što takvo društvo nisu htjele uspostaviti ni u svojim novim državama. Njihove nedemokratske težnje bile su komplementarne sa šovinističkom mržnjom, ukoliko su te dvije pojave uopće odvojive. Zato je razbijanje jedne potencijalno demokratske zajednice bilo nužno, kako radi poticanja i održavanja mržnje tako i radi sprječavanja ekonomske i političke demokratizacije. Sinergijski efekt mržnje i neslobode stvorio je perpetuum mobile koji je njihovu mješavinu doveo u stanje visoke konzistencije, kao što se slatko vrhnje pretvara u šlag, pa sve do okamine, do petrificiranog društva. Teško je zamisliti kako bi izgledalo društvo u kojem bi nacionalizam bio doveden do svoje posljednje konsekvence, do totalne pobjede. Vjerojatno bi se urušio u sebe samog u pomanjkanju neprijatelja i mučeničkog samosažaljenja. Nešto slično zapravo se i događa.
Nacionalističke elite su se užasavale i same pomisli da bi se novonastale države konstituirale na liberalno-demokratskom načelu po kojem je građanin jedini legitimni subjekt suvereniteta, što je doktrinarno i funkcionalno nespojivo sa suštinom nacionalne države. Ona počiva na ideji zamišljene privilegirane grupe uzdignute do razine jedinog legitimnog historijskog i političkog subjekta koji gaji neprijateljstvo prema sličnim subjektima i od svojih pripadnika zahtijeva svaku vrst patnje i odricanja. Dok je za liberalno-demokratski model bitno kakva je, a ne koja je država, nacionalizam teži isključivo svojoj državi, pa kakva god bila. Time nacionalizam a priori i već na razini temeljnih konstitucionalnih načela dovodi u pitanje i načelo jednakosti i pluralni demokratski dijalog, a kada ga dopušta, dopušta ga samo privilegiranoj grupi i strogo ga ograničava mitovima i tabuima, ili takozvanim nacionalnim i državotvornim interesima, mada bi ga najradije potpuno ukinuo. Za razliku od tog modela – koji je na jugoslavenskom prostoru uspostavljen 1990. – u liberalnim i demokratskim uvjetima bilo bi moguće postaviti pitanje etičnosti i racionalnosti nacionalizma, pa i smisla jugoslavenske dezintegracije, a što je važnije, bile bi onemogućene kriminalne zloupotrebe vlasti, od političkih ubojstava, preko korupcije i pljačke privredne supstance, do historijskog revizionizma, govora mržnje i konačno, samog rata. No, upravo radi oslobođenja svake vrste kriminaliteta i agresije na modernitet i civilizaciju, uspostavljen je nacionalistički, ne i liberalno-demokratski model. U svojoj nestrpljivoj strasti nacionalističke elite nisu bile svjesne da su rušenjem Jugoslavije i sprječavanjem njene demokratske i tržišne tranzicije, spriječile i demokratsku tranziciju svojih nacionalnih država i tako razorile i vlastita društva, drugim riječima, ugrozile su i njihov, dakle vlastiti opstanak.
Opio ih je početni uspjeh kada su njihovi podanici nasjeli na moralnu paniku i zaljubili se u svoje nove ili (računali su) uvećane države. Dok je slušala govornike kojima “sunce koje zalazi pali nakostrešenu kosu” ili one koji su izgovarali besmislice o “povijesnim silnicama” i “tisućljetnom snu”, u gomili se rađala glupava predodžba novog društva, kao idilična vizija raskošnog supermarketa ukrašenog licitarskim srcima i nacionalnim grbovima, ili velikog hrama mistične sabornosti gdje u oblaku tamjana, spiritualno, državotvorno, ratoborno i muževno kleče straight domaćini, ili intelektualne pustinje u kojoj netalentirani pisci časte jedan drugoga književnim nagradama – jer sada, kažu, slobodni su pošto nema ni ekavice ni ćirilice ni siječnja, ni februara, ni Zupana, ni Kiša ni Krleže – ili pastoralne obiteljske arkadije gdje vjerna žena sa sitnom dječicom skrušeno gleda u pod, dok hrabri muž čuva stražu na nekoj čuki i zaljubljeno promatra domovinska prostranstva, a u pozadini se čuju zvona.
Nacionalna država kao histerični, paranoidni i nedemokratski model političkog i ekonomskog sistema, dugoročno je neodrživa osim što je moralno nepodnošljiva. S promocijom ludila, gluposti i zločina u vrhunaravne državne, društvene i intelektualne vrline, na dulji rok se nisu mogle nositi ni zemlje s ogromnim materijalnim i kulturnim resursima kakve su bile Njemačka, Italija i Rusija, a kamoli male, politički i ekonomski beznačajne provincije na evropskom jugoistoku. Zato su se nacionalistički režimi država-nasljednica na sve moguće načine dovijali ne bi li održali ovu ili onu vrstu izvanrednog stanja, u rasponu od oružanih sukoba do trovanja javnog prostora nacionalističkim floskulama i kičem. Taj model potrošen je iz općepoznatih vanjskopolitičkih i ekonomskih, prvenstveno fiskalnih, razloga, kao što su uprkos monumentalnim samoobmanama srpski nacionalisti potrošili negaciju kosovske stvarnosti. Vladajuće elite država nasljednica, prvenstveno Hrvatske i Srbije, nalaze se pred važnim – i po njih vrlo neugodnim – raskršćem.
One nemaju snage oduprijeti se evropskim integracijskim procesima, iako su ti procesi ujedno i jugoslavenski integracijski procesi, kako faktički tako i ideološki, jer jugoslavenska ideja nije bila ništa drugo nego derivacija, varijanta, a možda i preteča evropske ideje.
Demokratizacija država nasljednica i njihovo – evropski uvjetovano – otvaranje kulturnoj i privrednoj suradnji, suočit će ih s razotkrivanjem epohalnog historijskog besmisla nacionalističkih projekata.
Nacionalističke elite su u velikoj nevolji i toga su nedvojbeno svjesne. Što mogu poduzeti da bi spriječile ili odgodile buđenje iz hipnoze koja je započela 1987. odnosno 1990. godine?
Nacionalisti bi se najradije vratili na nulte devedesete godine i vrijeme kada je proizvodnja idiotizma i sukoba bila na vrhuncu i kada su sloboda medija i trgovine i ljudska prava bili ugroženi do razmjera koji su usporedivi s klasičnim fašizmom. U tom smislu mogu se nadati nekom historijskom obratu, nekoj globalnoj političkoj kataklizmi, ili u najmanju ruku, krizi ili raspadu Evropske Unije. U tom pravcu s velikim interesom, i jedva suzdržanim zadovoljstvom, prate svaki i najmanji propust suda u Haagu, grčku financijsku krizu, euro, britanski evroskepticizam, jačanje ksenofobije u Francuskoj i Nizozemskoj, krizu belgijske državnosti i enigmatične ambicije Vladimira Vladimiroviča Putina.
Jedan dio elita zasigurno će poticati incidentno ponašanje svojih jurišnih odreda, veterana, navijača i šovinističke estrade, a i smrknuti kler će u tom smislu dati odgovarajući spiritualni doprinos uz poslovično ministriranje i činodejstvovanje matica, akademija, književnih društava, inženjera nacionalne duše i ostalih specijalista za mentalno i fizičko nasilje. Ne treba zaboraviti ni razbijanje automobila s pogrešnim registarskim tablicama i prebijanje turista, a postoje znaci da bi uspaničeni nacionalisti mogli posegnuti i za terorizmom.
Koristoljubivost je razumna iako je često nemoralna. Nacionalistička dosljednost je vjerojatno “poštena”, ali je uvijek iracionalna. Nemoralni politički pragmatik manje je opasan od poštenog fanatika. Pragmatične frakcije nacionalističkih elita – što je vidljivo u ponašanju HDZ-a i SPS-a – počele su posezati za polovičnim, ali utilitarnim rješenjima, a to su kozmetički, a ponekad i sasvim korisni oblici napuštanja izvornog modela: borba protiv korupcije, evropska retorika, olakšavanje položaja manjina, poboljšanje efikasnosti policije i pravosuđa i žrtvovanje mangupa u svojim redovima, uz održavanje ritualnog privida da se ništa nije promijenilo, mada su te frakcije održale svoje tihe dvadesete kongrese i prešutno izgovorile tajne referate.[2]
To je iznimno pozitivan historijski proces koji je doprinio demokratizaciji, iako ga je iznudio vanjskopolitički pritisak i mada iza njega nacionalističke elite kriju paničan pokušaj spašavanja ogromne političke, ekonomske i medijske moći koju su stekle u najvećem grabežnom ubojstvu koje se u Evropi dogodilo nakon Drugog svjetskog rata.
U toj borbi za goli opstanak i kompromisi su postali poželjni. Dok se kleptokratske i nacionalističke konstrukcije nastale na ruševinama Jugoslavije povijaju na vjetru zdravog razuma, njihova sve veća otvorenost i insuficijentna, ali sve jača demokratska kultura, provjetrava ustajale nacionalističke samoobmane. Osim što će umivanje nacionalističkih stranaka doprinijeti razvodnjavanju nacionalizma, dio nacionalističke elite i sljedbenika radikalizirat će pitanje povratka izvornim načelima i ciljevima čime će se razotkriti njihova fašistička suština.
Na bosanskohercegovačku i kosovsku krizu nacionalističke elite računaju kao na zlatnu zalihu potencijalnih sukoba, dakle kao na optimalno sredstvo opiranja potpunoj demokratizaciji i denacifikaciji i, uopće, političkom, ekonomskom i kulturnom oslobođenju građana zatočenih u nacionalnoj hipnozi. Instrumentalizacija Bosne i Hercegovine i Kosova postaje sve teža zbog spore i slabašne, ali ustrajne demokratizacije Srbije i Hrvatske i – koliko god polovičnog – još uvijek upornog međunarodnog nadzora Bosne i Hercegovine i Kosova. Konačno, sve što je rečeno o nužnosti privredne i kulturne suradnje na jugoslavenskom prostoru vrijedi, dakako, i za Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, koliko god će taj proces tamo biti sporiji. Čini se da se pragmatična i realistična frakcija nacionalističkih elita u Zagrebu i Beogradu okreće prečim unutrašnjim problemima i kosovsko i bosanskohercegovačko pitanje održava tek na razini ritualnog praznoslovlja. Ostanak Zapadne Hercegovine izvan granica Hrvatske, odnosno Kosova i Republike Srpske izvan granica Srbije, može izazvati i izaziva nacionalistički bijes, ali se može shvatiti i kao jedinstvena i neponovljiva historijska prilika za svečani odustanak od nacionalizma u ime mira i demokracije, ili barem kao prilika za otriježnjenje. Postoji točka nakon koje se čak i nacionalisti moraju suočiti sa stvarnošću, ali i s nerazrješivim dvojbama.
Ako nacionalističke elite dopuste daljnje jačanje slobodnog tržišta, slobodnih medija i zaštite ljudskih prava, pred očima će im se zbivati proces sve intenzivnije kulturne i privredne suradnje na jugoslavenskom prostoru. Vjerojatno će se ponašati kao da se to ne zbiva iako su i demokracija i jugoslavenska suradnja u dubokoj suprotnosti s njihovim izvornim namjerama. Još je vjerojatnije da će se nonšalantno ukrcati na taj vlak kao da nikada ništa drugo nisu ni htjeli. Uostalom, jedino s tim vlakom mogu pobjeći i od vlastite prošlosti i od bankrota.
Ako u redovima nacionalističke elite prevlada stav da je nastupio skandalozni historijski poraz i ako se zato poduzmu akcije kojima će se izravno i neskriveno onemogućavati jugoslavenska privredna i kulturna suradnja, evropski diplomatski kor, ali i domaća javnost – koja je u odnosu na devedesete godine postala nepovratno bezobraznija – početi će postavljati neugodna pitanja. U nervozi koju bi ta pitanja mogla izazvati nekome bi se mogao oteti iskren odgovor:
– Pa to činimo zato što ih mrzimo! I zato što smo sve poduzeli da ih nema i da između nas i njih iskopamo nepremostivi ambis!
U oba slučaja nacionalizam će biti na gubitku, a demokracija i građani na dobitku. Za to neće biti ni krivi ni zaslužni ni izdajnici u nacionalističkim redovima, ni bešćutna međunarodna zajednica, ni masoni, ni prokleti anarhoindividualisti i mundijalisti. Poraz nacionalizma leži u njegovom utopijskom biću. On je, ako želi biti odan sebi samom, neprovediv i neostvariv. Utoliko više neodrživ ukoliko je dosljedniji, a bio je najdosljedniji kada je opstajao u autoritarizmu, državnom intervencionizmu, fiskalnom teroru, medijskom i pravosudnom nasilju i proizvodnji nepreglednih količina kiča i gluposti. Međutim, kada je najdosljedniji, nacionalizam najbrže proždire vlastitu supstancu. Ostaje mu da odustane od sebe ili izgori u vlastitom ludilu. Sličnu sudbinu doživjeli su i drugi historijski primjeri političkog iracionalizma.[3]
Svojom pobjedom devedesetih godina, koja se doimala potpunom, konačnom i neprikosnovenom, nacionalizam je upao u fatalnu historijsku zamku. Bio je najjači dok je ratovao, a i ratovao je zato da bi bio jak, ali se pokazalo da ni rat ni bjesovi poraća nisu jamstvo za održavanje korupcije, pljačke i hipnoze, koje su se otele kontroli, izazvale potpuni materijalni i moralni bankrot i dovele u pitanje i opstanak i smisao ishodišnog projekta. U svojem opiranju stvarnosti koje traje još od prve polovice devetnaestog stoljeća, nacionalizam se, ostvarivši svoje ciljeve i pretvorivši svoj fiction u faction, našao u ćorsokaku, pred zidom činjenica i razuma. Doživio je epohalno poniženje primoran da potraži spas u jednoj nadnacionalnoj integraciji koja spram malih suverenosti i nacionalističkih tankoćutnosti ima neusporedivo manje obzira nego što su ga imali “Beograd”, kako bi rekao Tuđman, ili “Brioni”, kako bi rekao Ćosić.
Preslab da spriječi demokratske procese kod kuće i nejak da se odupre evropskom ultimatumu uspostave vladavine prava i slobodnog tržišta, a lišen povoda kojima bi stanovništvo mogao hipnotizirati mržnjom jer ima i Sloveniju i Hrvatsku i Srpsku – što će u očaju ponavljati sve češće i sve glasnije, iako mu nitko ne želi oduzeti te igračke – nacionalizam se zatekao u situaciji da se ono isto državnopravno stanje u čije stvaranje je uložio toliko kriminalne energije pokazuje kao optimalno za spontanu privrednu i kulturnu reintegraciju jugoslavenskog prostora.
Nestankom jugoslavenske države, jugoslavenska ideja pomaknula se u sferu građanskog, vaninstitucionalnog i spontanog. Preselila se na tržište roba, usluga i ideja, gdje, u blaženoj nezainteresiranosti za svoju političku ili državnu institucionalizaciju, može samo jačati. Odsustvo političkih ambicija svjedoči o njenoj demokratskoj, prosvjetiteljskoj, racionalističkoj, pa i elitističkoj suštini. Samo nitkovima je potrebno utočište.
Kada je Jugoslaven – upotrijebit ćemo izraz Jugoslaven kao terminus technicus u pomanjkanju boljeg – ostao bez domovine, historija ga je spasila od nedostojne klopke patriotizma. Shvatio je da mu ni domovina, ni država, ni patriotizam zapravo nikada nisu ni trebali. Postao je slobodan da uživa u svojoj izopćenosti i tako je sačuvao Sebe. I kad bi htio, on više ne može biti Navijač. Dobro je nemati domovinu. To je poraz koji oslobađa. Pobjeda obvezuje. Sada su nacionalisti robovi vlastitih pobjeda.
Nakon raspada države, jugoslavenstvo je postalo nezainteresirano za amalgamiranje, zbrajanje, bratstvo, jedinstvo i zajedništvo jugoslavenskih država i nacija. Njega od 1990. više ne zanimaju kolektiviteti. Ono je – na svoje veliko zadovoljstvo – prestalo biti nacionalna, nadnacionalna ili državotvorna doktrina. Nakon što su nacionalisti otvorili pukotinu koja od Dubrovnika preko Mostara, Sarajeva, Srebrenice, Bijeljine i Vukovara, doseže onu garažu u Osijeku, jugoslavenstvo se okrenulo stradalniku, a to je uvijek pojedinac, njegovo veličanstvo Citoyen. Svaki čovjek je drugačiji, jedinstven i neponovljiv. Samo nacionalizmi su isti. Zato je anacionalni individualizam prvorazredni moralni imperativ koji, na svu sreću, nadrasta i samo jugoslavenstvo.
Kada se Jugoslaven, koji se podjednako osjećao kod kuće i u Mariboru i Puli i Sarajevu i Ohridu, zatekao u situaciji da su neki dijelovi njegove zemlje – u striktno državnopravnom smislu – postali tuđi, shvatio je da se kod kuće može osjećati bilo gdje baš zato što kuće nema. Kada sve postane tuđe, sve postaje moje. Onaj tko je predobro poznavao svu bijedu umova okovanih Karlobagom, Viroviticom, Unom i Drinom, užasavao se mogućnosti da mu horizont završi na Karavankama i Belasici.
Da bi se doputovalo do Ljubljane, Sarajeva ili Skopja, potrebno je prelaziti državne granice što je isprva bilo i bizarno i tužno, ali nije li podjednako neugodno, bizarno i tužno prelaziti bilo koju granicu da bi se putovalo u bilo koji grad – bilo gdje? Ako netko ima sposobnost da se osjeća kao kod kuće i u Celju i u Požegi i u Tuzli i Ohridu, tada se on s jednakom lakoćom osjeća kao kod kuće i u Pragu i u Rimu i u Parizu i u Amsterdamu. Zašto bi Split, Kotor ili Piran bili bolji od Mletaka, Cádiza ili Bresta – pogotovo kišovitog Bresta? Kada bi Jugoslaven držao da su Sava, Drina i Vardar ljepše rijeke od Seine, Rajne ili Vltave ne bi bio ništa bolji od onih koji su odsjekli Šid od Tovarnika.
U inflaciji država i granica u kojoj je nestala Jugoslavija, sve države i sve državne granice na čitavom globusu ogolile su se u svojoj uvredljivosti i gluposti, a Jugoslaven je s lakoćom i rutinom prekoračio Karavanke i Belasicu i postao građanin svijeta.
Kada su izgubili “svoju” državu i na svaku počeli gledati kao na tuđu, Jugoslaveni su shvatili da svaka država i jest tuđa eo ipso. Tek kada građanin državu spozna kao tuđi i otuđeni aparat sile, obmane i moći, on sebe dovodi u priliku da je sumnjičavo i kritički preispituje, što je samo drugi izraz za demokratsku kulturu. Jugoslavenu, zatečenom kao državljanin neke – bilo koje – države ostaje da poštuje zakone i poštuje slobodu Drugoga kao jedino dopustivo ograničenje ljudske slobode. Zato Jugoslaveni lojalno i sa zadovoljstvom doprinose demokratizaciji i napretku država u kojima su zatečeni, jer upravo oni ponajbolje znaju da ne treba dirati, ponajmanje rušiti, zatečeno državnopravno stanje. Treba ga poboljšavati strpljivim demokratskim kompromisima. Demokracija i nije ništa drugo nego trajna, strpljiva i kompromisna borba za političke, ekonomske i kulturne poboljšice.
Zato Jugoslaveni ne žele obnovu jugoslavenske države. Zato i ne žale za Jugoslavijom, jer da žale za njom ili da čeznu za njom, prokockali bi svoju moralnu superiornost i neponovljiv intelektualni vidikovac odakle se tako jasno vide sva bijeda i sav jad državotvornosti i nacionalizma. Jugoslavenstvo je anarhistički užitak jer zapravo i ne postoji osim kao drska intelektualna igra. Da su postali nacija Jugoslaveni bi bili lišeni veličanstvene avanture beskućništva i spoznaje da je jedina stvarna granica – teško obranjiva i strateški nepovoljno oblikovana – ljudska koža.

Peščanik.net, 23.01.2011.
———–
Racionalistički Zapad nikada nije uspio shvatiti koliko ekonomskim sankcijama pogoduje Miloševiću. Sankcijama je Zapad Miloševiću poklonio izolaciju što je upravo i bio njegov politički cilj. Jednako tako je pritiskom na Tuđmana Zapad pogodovao protuevropskoj suštini njegovog režima, ali Tuđman je pokazao zadivljujuću diplomatsku vještinu i političko umijeće jer je popuštao Zapadu, a kod kuće je istodobno održavao nacionalističku groznicu. ↑
Ulogu Hruščova u ovom primjeru pokušavaju, ili su pokušavali, odigrati Ivica Dačić i Ivo Sanader. Uklanjanje Nedićeve slike i spomenika Francetiću bile su geste od važnog simboličkog značaja. Oni koji misle da su konverzije u “nacionalizam s ljudskim likom” moralno upitne, neka se sjete da je bolje imati posla s Hruščovom nego sa Staljinom. Ne treba se nervirati kada netko nije odan i dosljedan pogubnoj političkoj doktrini. ↑
Zanimljivo je da jugoslavenska ideja često tumačena kao neostvariva i utopijska. ↑

O porijeklu riječi u srpskom i hrvatskom jeziku

Piše: Dr Viktor Marić

Ovo su riječi porijeklom iz ARAPSKOG jezika :
zenit, algebra,handžar, munara, azimut, šehid, reket, harem, alhemija, algoritam, Alah imam, sufizam, Islam, dinar, dzenet, kibla, miraz, džihad, esnaf, ezan, sultan, tekija kuran, medresa, minaret, ulema, monsun, zanat, nijet, muhadžer, kalibar, alkohol, magazin, genije, zenit, minaret, Arap, soda, admiral, sirup, algoritam, almanah, azimut, barbar, cifra, fakir, gazela, harem, hašiš, islam, musliman, majmun, safari, svahili, šeik, šerbet, taliban, vezir, albatros ….

Evo potom latinizama, dakle riječi porijeklom iz LATINSKOG jezika
indigo, konkretno, emigrant, imigrant, kontrast, reakcija, recept, referendum, kontracepcija, kontroverza, apstraktno, konklava, kolizija, kolega, absurd, ambijent, deficit, dizajn, deponija, destilacija, detektiv, propaganda, propeler, kontrola, ekspedicija, emocija, erozija, fragment, infekcija, infarkt, manufaktura, premija, provizija provocirati, refleks, reforma, regija, reklama, superlativ, trajekt, tranzicija, prezent, proporcija, renovirati, subjekt, proces, profesija, prohibicija, projektor, promocija, sugestija, objekt, percepcija, informacija, transport, kopija, mandat, parfem, prefiks, tradicija, inspektor, instrukcija, inteligencija, interes, kombinacija, koncentracija, koncept, kongres, konferencija, konfor……

Ovo su riječi iz GRČKOG jezika, takozvani grecizmi :
dijadema, akterija, demagog, dijabetes, amfiteatar, dinosaur, dijagonala, zona, sindrom, sintaksa, toponim, simptom, teleskop, telefon, telegram, televizija, sinhronizacija, simfonija, simpatija, dinastija, epidemija, energija, paradoks, parazit, peripetija, period, program, bazilika, bicikl, biblija, biografija, amfora, apostrof, apokalipsa, apostol, aristokratija, prognoza, simetrija, simfonija, simpatija, anoniman, periferija, paralela, paraliza, paradoks, optika, enciklopedija, monolog miroskop, monarhija, panorama, krater, katedra, katolik, lampa, atmosfera, astronomija, metoda, kozmetika, keramika, kino, kometa, hlorofil, hipoteza, hipotenuza, fosfor, anđeo, akrobat, kataklizma, katapult, katastrofa, fotografija, filozofija, evanđelje, gramofon, helikopter, hipodrom, epilepsija, dijamant, agronomija, dijalekt, dijaliza, dinastija, dijalog, dijagram, diploma, demon, aorist, dijaspora, apatija, decenija, apostrof, apoteka, arhitekta, idiot, jon, iguman, autonomija, ikona, geto, metafora, gimnazija, elipsa, jotovanje, kaluđer, bigamija, laik, logo, epicentar, epitet, liturgija, manastir, melanholija ….
Iz MAÐARSKOG JEZIKA (hungarizmi) :
fiškal, lopta, cipela, đever, šogor, bitanga, fićfirić, kecelja, bunda, lopata, lopov, bakandža, susjed, palačinka, sataraš, ašov, fijaker, vašar, šator, badžo, kocija, punđa, doboš, ašov, budjelar, kamata, kopca, teret, kip, pandur, čopor, fela, kec, pasulj, kuče, džak, pasoš, marva, sablja, karika ....
Koliko nas je mislilo da su riječi kao sto su djever, bakandža, džak, sataraš, fijaker, ašov (čak su ovu riječ izgovarali hašov što je neispravno), čopor, sablja turskog porijekla. E, pa ne. To su hungarizmi, odnosno riječi koje su dočle iz mađarskog jezika.
Riječi iz ENGLESKOG jezika (anglicizmi) :
vikend, farma, linč, vestern, singl, džoker, kviz, džez, fudbal, hipik, pidžama, bluz, printer, as, bend, čip, dizajn, fan, golf, hit, pop, set, trend, haker, lider, luzer, menadžer, panker, šoping, tajming, trening, bokser, teniser, test, biznis, blefirati, fer, hendikep, intervju, koledž, lider, stres, vikend, internet, sajt, šou, video, čip, čips, hit, keš, mejl, boksovati, čatati, dilati, startovati, štrajkovati, blefirati, dopingovati, boksovati, kampovati, kidnapovati, dizajnirati, skenirati, testirati, zumirati ....
doping, doping-kontrola, dopingovanje, dopingovati
trener, treniranje, trenirati, trenerski, trenerka
boks, boksovanje, boksovati, bokserica, bokser
štrajk, štrajkač, štrajkovanje, štrajkovati, štrejkbreher,
diler, dilanje, dilati,
test, testirati, testiranje,
kidnapovanje, kidnapovati
Iz ČEŠKOG jezika (bohemizmi)
ugljenik, uspjeh, bajoslovan, gnojivo, odraz, primjeran, tisak, bodar, kiseonik, smjer, živalj, nalaz, dotičan, dosljednost, dragocjen, vodopad, zbirka, ustav, samoglasnik, svjež, bod, pročelje, uzajamnost, važan, valjak, snimak, važnost, mladež, ličiti, podlost, ozariti, smjesa, učinak, obred, dojam, obzorje, slog, nježan, skromnost, prevaga, stroj, vlak, časopis, kisik, kopačka, pisanka, pištolj, povod, robot, spis, ustav, stranka, tlak, uloga, vodik, obrazac, svježina, stanovit, narječje, poredak, spis, suglasnik, ploha, stanovište, prvobitan, pronevjeriti, prirodopis, ogavan, predio, predmet, prednost, pogon, okolnost, kurje oko, plin, lihvar, dražba, držalo ….

Kako je propala novosadska privreda

PAVLE RADIĆ,  mart 1 2014

Đavoli uzeli svoje


Kroz primere propasti „Jugoalata“, „Jugodenta“, „Novkabela“, „Milana Vidaka“, „Užara“, RTV se u emisiji „Radar“ zabavila pitanjem kako je propala nekad moćna novosadska privreda. Listu današnjih ruina nekadašnjih hranitelja i graditelja Novog Sada, autori emisije mogli su produžiti na brojna, nekad uspešna, preduzeća koja su stopu nezaposlenosti u Novom Sadu i okolini držala ispod sedam procenata. Danas je tako niska stopa – misaona imenica. Pre pira nacionalizma, pre dolaska đavola, grad je bio dinamičan privredni ambijent sa skladnim odnosom proizvodnih i uslužnih preduzeća, dobrim obrazovanjem prilagođenim privredi i javnoj upravi, sa dobrim univerzitetom i naučnim institutima. Po stečenim znanjima i pripremljenosti za rad, ondašnje srednje škole i čuvene majstorske ŠUP mogle bi biti uzor za današnje surogat-školstvo. Preduzeća su proširivana, modernizovana, pravili su se novi pogoni koji su zapošljavali dobro školovane kadrove. Razvijane su vlastite i osvajane strane tehnologije. Radilo se po smenama. Proizvodilo se za jugoslovensko i strano tržište. Sarađivalo se sa tehnološki najrazvijenijim zemljama. Grad je bio otvoren za sve različitosti, bezbedan. Zračio je dobrom energijom.

Naravno da nije sve bilo idealno. Politički sistem imao je demokratske deficite. Privreda je bila limitirana sistemom i komplikovnim ZUR-ovskim šemama. Tržište nije delovalo slobodno. Nije bilo tržišne selekcije sposobnih od nesposobnih, rada od nerada. Nesposobni su živili na teret sposobnih. Isto kao i sada, s tim da je to danas još drastičnije, sa mnogostruko većim kriminalom i pljačkom. Onda je sistem bio autoritaran, ali se poštovao. Mnogo više iz uverenja nego zbog represije. Danas je sistem nominalno demokratski, a po mnogo čemu je provizorij koji ne uliva poverenje i respekt. Nepouzdane su institucije, narušen je građanski moral. Uprkos svim sistemskih ograničenjima, krajem osamdesetih prošlog veka razvijena novosadaska privreda (vojvođanska, srpska, jugoslovenska) imala je visok tehnološki nivo i potencijal brzog prilagođavanja tržišnom poslovanju, da je kojom srećom država krenula u modernizaciju i institucionalno-pravno sređivanje. A ne u ludilo nacionalizma, ratova i pljački. U tom ludilu demagozi, mutikaše i pljačkaši, došli su po svoje. I od nekadašnjih privrednih ponosa za sobom ostavili današnje ruine. Radnike bez posla, mlade bez perspektive, gradove u propadanju.

Fokus propadanja novosadske privrede TV emisija je stavila na postmiloševićevski period. Na pljačkašku privatizaciju posle Petog oktobra. Pogrešno. Ne mogu se abolirati Miloševićeve godine, iako se to kod nas skoro normalizovalo. Nesporno je da je posle 2000. izvršena velika pljačka društvenog kapitala, ali je to ipak bila terminalna faza propadanja već dotle upropašćene privrede. Suštinski početak sunovrata privrede vezan je za Miloševićev period. Za antibirokratsku revoluciju, za „događanje naroda“. Za ratove. Za razaranje morala. Za vreme đavola. To se ne sme previditi. Zato što posle Petog oktobra nije raščišćeno Miloševićevo nasleđe, živimo ovako kako živimo. To je omogućilo veliku pljačku o kojoj je govorio „Radar“.

Pod stihijom nacionalističkog ludila krajem osamdesetih, privreda se povinovala politici i počela urušavati. Drastično. Upravljačke strukture su uzdrmane. Najureni su oni koji su pružali otpor. Sindikati su instrumentalizovani za „srpstvo“ i mitingaške zadatke. Radnici su bili zbunjeni i sami zahvaćeni ludilom nacionalizma. Umesto da brane preduzeća, rad, proizvodnju, standard, i rukovodstva preduzeća, i sindikati, i radnici izlaze na ulice i trgove. Na mitinge „istine“. Zanemarujući preduzeća od radnika se pretvaraju u gorljive Srbe. Ne misli se o posledicama mitingašenja. Tad je počeo privredni sunovrat i uništavanje preduzeća koja su obezbeđivala posao i hleb. Na mitinzima su isticane parole sa nazivima preduzeća čiji su radnici organizovano dovođeni na njih. „Jugoalat“ je predvodio direktor Đorđe Šćepančević, jedan od najostrašćenijih glasogovornika Miloševićeve jogurt revolucije. Kao tobože glas podrške privrednika reformatoru Miloševiću protiv vojvođanskih autonomaša i egoizma severozapadnih republika. Malo je bilo onih koji su shvatili da je to ludilo, onih koji su odbili da na taj način upropašćavaju preduzeća. Malo je bilo onih koji su se usprotivili suludom privrednom bojkotu Slovenije i Hrvatske, jer su ove republike odbijale Miloševićeve diktate srbizacije Jugoslavije. Besmislenim kidanjem poslovnih veza, otkazivanjem poslova i saradnje, gubljeni su poslovni partneri, gubljeno je tržište. Drastično je padala proizvodnja i prihodovanje. Režim je to rešavao ubrzavanjem rada štamparije novca u Topčideru.

Posle „antibirokratskih“ mitinga radnici su mobilisani i slati na ratišta. Rat je doneo preorijentaciju na ratnu privredu. Carevali su Miloševićevi nesposobni kadrovi, širilo se nelegitimno poslovanje (trange za frange), rasle su finansijske dubioze. U nacionalističkoj halabuci i ratnom metežu cvetao je kriminal i pljačkanje. Grabio je ko je šta stigao. Stvarani su prvi milioni i prvi tajkuni. Ko se tome suprotstavljao? Malo ko. Kad su se vraćali sa ratišta, radnici su slati na prinudne odmore. Ili dobijali otkaze. Pod sankcijama preduzeća su postala nesposobna za proizvodnju, izgubila tržišta, ostajala bez kvalitetnih kadrova. Drastično je gubljen tehnološki korak sa svetom koji se ubrzano razvijao. Kraj rata i Miloševićeve vladavine privreda je dočekala u potpunom kolapsu. Preduzeća, između kojih i ona kojima se bavio „Radar“, bila su razorena.

Posle Petog oktobra manipulanti iz ratne privrede i šverceri iz rata dočekali su svoju šansu., Kupovali su preduzeća tako kako je objasnio „Radar“. Danas se samo najuporniji radnici povlače po sudovima prateći stečajne postupke i razvlačenja posledenjih mašina i opreme iz zapuštenih hala. Postmiloševićevski lopovluk se nadovezao na ratno upropaščavanje i kriminal. Đavoli su uzeli svoje.

Đavoli nisu razorili samo privredu. Za dugo su zagadili politiku kao racionalnu bavljenje javnim interesima. Možda su još veću pustoš napravili u kulturi, informisanju…

Kako vam se čini recimo novosadska kulturna i intelektualna scena? Kako vam izgleda stanje kulturnih institucija u Novom Sadu? Od Matice srpske, Sterijinog pozorja, Brankovog kola, izdavačke delatnosti? Kako vam se čini kultura i obrazovanje u Vojvodini? U Srbiji?

(Autonomija)

Koliko vredi ljudski život

AUTOR: RADE RADOVANOVIĆ

Uprkos opšteprihvaćenoj zabludi da je lako prepoznati psihopate, doktor Robert Her u svojoj studiji sa krakterističnim naslovom „Bez savesti“ iznosi zastrašujuće podatke kako psihopate često izgledaju i ponašaju se kao sasvim normalne osobe. Psihopate su sasvim dobro prilagođene sredini u kojoj žive, sa savršenom mimikrijom ponašanja, prihvaćeni kao uzorni građani, uspešni biznismeni, porodični ljudi, sve do onog časa, kada u određenim okolnostima otkriju svoju pravu prirodu, nasilničku, bezdušnu, kada se ne otkrije krupan nedostatak koji je deo njihove konstitucije – da su ljudi „bez savesti“.

Po nekim procenama, blizu deset procenata stanovništva ima ovu vrstu skrivenog poremećaja ponašanja, onu vrstu patologije koja, pre ili kasnije, izbije na površinu u nekim manje ili više dramatičnim situacijama.

Biti osoba bez savesti nije samo metafora za pojedine oblike asocijalnog ili neprilagođenog ponašanja. To je ona vrsta prikrivenog odnosa prema drugima koja predstavlja pravu tempiranu bombu za sredinu u kojoj ličnost bez savesti živi, opasnost za porodicu, prijatelje, za politički i socijalni sistem. Ljudi bez savesti, upravo zato što su važne osobine njihovog karaktera beskrupuloznost i bezobzirnost uspevaju u političkim karijerama, uspinju se nezaustavljivo, uporno i bez milosti do samog vrha vlasti. A kada zasednu na vrhu, čitav politički sistem biva korumpiran patologijom. Jednom se domogavši vlasti oni postaju opasnost za sve čega se dotaknu. Njihova vladavina se najčešće završava opštom tragedijom jer vlast dragovoljno ne napuštaju ako su je već jednom osvojili, ne napuštaju je bez velikih žrtava i stradanja ponekad i planetarnih razmera.

• O psihopatologiji koja dolazi sa najvišeg nivoa vlasti mogli smo se uveriti u ratnim devedesetim godinama. Takva psihopatija povremeno je dostizala razmere kakve znamo iz kinotečkih filmova i udžbenika istorije o Nemačkoj sredinom tridesetih i početkom četrdesetih godina. Naša, srpska psihopatija sa početka devedesetih potvrđuje kako čitava društva postaju psihopatska pod uticajem svakodnevne propagande, kontrolisanih medija i kvazipatriotizma, kada se psihopatija pretvara u državni projekat, podržan od uticajnih intelektualaca, crkvenih krugova i svemoćne vlasti. Naravno, psihopatije je bilo i u srpskom okruženju, ali masovne mitinge, podrške Vođi koji je na izborima pobeđivao sa 104 procenta glasača, paravojne formacije koje su predvodile osvedočene psihopate, to je ipak najvažnije obeležje tadašnje srpske politike na početku raspada Jugoslavije.

• Kriminalna psihopatska politika spuštena sa vrha političke vlasti u narod, u mase, pravi je primer kako pojedinci delujući u ime svog naroda svaljuju na čitavu zajednicu kolektivnu krivicu, kako je uvaljuju u zločinačke poduhvate koji će na žalostan način obeležiti njenu noviju istoriju. To je poučna slika do čega psihopate, ljudi bez savesti, kako se psihijatrijski definišu, mogu dovesti čitave države, obeležiti ih kao parije među narodima i privesti do ivice moralne, političke i ekonomske kataklizme. Još uvek nedostaju stručne, detaljne analize ovog perioda, koje se neće baviti samo analizom jedne štetne i opasne politike nego i njenom psihopatološkom suštinom. Nama takva analiza nedostaje, a bila bi važna, jer bi objasnila na pravi način mnoge nerazumne postupke, mnoge strašne zločine, za koje se često, bez pravog pokrića govori i piše kako su „iracionalni“.

**

• Priča o opasnostima pojedinačne i kolektivne patologije nije do kraja i sasvim uverljivo ispričana. Ljudi bez savesti, patološke moralne konstitucije, svuda su oko nas. Obično ih ne prepoznajemo jer oni uspešno prikrivaju svoju psihičku deformaciju, svoju opasnu paranoju. Ali u konflinktnim situacijama, a takve su na ovim balkanskim prostorima česte, ovi defektni tipovi se razotkrivaju, stupaju u prve borbene redove, pretvaraju se u pse rata puštene sa lanca, postaju izvršioci najtežih ratnih zločina. Svuda su tamo gde se bez milosti ubijaju civili, likvidiraju ratni zarobljenici, spaljuju do temelja čitavi gradovi i sela. Ljudi bez savesti su po prirodi stvari patološki zločinci.
• Mnogi od njih izbegnu suđenja i kazne koje su zaslužili. Povlače se u anonimnost civilnog života. Ali oni su tu. Čekaju novu priliku. I stalno valja imati na umu, nikako se ne sme zaboraviti, kako deset procenata stanovništa čine upravo ljudi bez savesti, patološki tipovi. Opreznost nam je neophodna. Ali ni opreznost najčešće ne pomaže. U vremenima kada nadvladaju mržnja i sila, kada se zločin proglašava za herojstvo, a nedostatak savesti za vrlinu, oni su ti koji određuju poredak stvari. Vremena u kojima odlučuju i deluju ljudi bez savesti su mračna vremena bez stida i kajanja.

***

Od preko pedeset članova očeve i majčine porodice, Drugi svetski rat je preživelo samo njih nekoliko. Očeva porodica završila je na stratištima Jasenovca i Đakova. Brojna majčina porodica, sve sestre, njihovi muževi i deca stradali su u tragičnom Kragujevačkom oktobru i u logoru na Starom sajmištu.

Majka je za pogibiju većeg dela svoje porodice saznala negde pred kraj 1941. godine. Naime, dopisivala se sa svojima koji su ostali u Kragujevcu. Odjednom, pisma su prestala da dolaze. Nije znala šta se događa i onda je stiglo pismo od prijatelja. Pismo je bilo adresirano na mog oca i otac je nekoliko meseci oklevao da to pismo pokaže majci, jer je prijatelj obaveštavao o tragičnoj sudbini kragujevačkih porodica Judić i Eli. Otac nije znao kako da saopšti istinu, a kada je jednoga dana odlučio da to učini, majka je potpuno zanemela, izgubila moć govora. Progovorila je tek posle mesec dana, a onda je plakala danima i noćima.

Ne znam kako je našla snage da se u takvoj situaciji ponovo podigne i herojski bori da sačuva moga brata i mene. Otac se pridružio fruškogorskim partizanima, ona je sa mnom, trogodišnjakom, i mojim još mlađim bratom prošla pravu golgotu pod lažnim imenom u jednom fruškogorskom selu, Manđelosu, gde su nas meštani krili i štitili, uz česte bežanije, povremene boravke u logorima, glad, stalnu pretnju da se otkrije naše jevrejsko poreklo i da svi okončamo kako su njeni roditelji, braća, sestre i rođaci. I da strada čitavo selo.

Sada, već pod stare dane, osećam nešto poput griže savesti da se nisam dovoljno odužio svojim roditeljima za sve ono što su učinili da opstanemo. Čitajući i slušajući mnoga svedočenja preživelih iz tog dalekog rata, ali i iz ovih novijih, uviđam koliko je strašnih događaja koji izmiču ljudskom razumevanju, književnim opisima, koliko slučajnosti, zla ali i požrtvovanja da bi se očuvao ovaj jedan jedini život koji nam je dat. I koliko ga je lako izgubiti.

Mene su moji roditelji kroz sopstvena životna iskušenja naučili šta znači opasna ljudska mržnja, u vremenima “kada tama pokrije zemlju”, a zavladaju sveopšti strah i bezdušnost, gola sila i mračne ideologije. I koliko je važno da se i u tom svekolikom zlu nađu dobri ljudi spremni da žrtvuju sebe kako bi spasli druge. Takvih, na sreću, uvek ima i oni čuvaju ono zrno ljudskosti zbog kojeg se valja nadati i u najtežim životnim situacijama.

• Ovih dana Politika“, najbolji list na Balkanu koji je ikada postojao“, kako u svome uvodniku piše glavna urednica, obeležava sto i deset godina izlaženja. Piše u uvodniku slavljeničke Politike: “Novine koje držite u rukama glasilo su pristojne Srbije i po njima se, evo stotinu i deset godina, meri vreme u Srbiji… Politika je kroz istoriju bila i moderna i liberalna i tradicionalna, ali je uvek i iznad svega bila rodoljubiva, ukratko: prava nacionalna institucija.“ A predsednik Srbije u autorskom tekstu zaključuje: “Politika prkosno traje deleći usud svoga naroda“. Uz ove izjave, preko pedeset uglednih ličnosti iz javnog života, političari, umetnici, sportisti, ali i deca urednika i saradnika Politike puni su hvale za sve ono što se tokom tih sto i deset godina moglo u Politici pročitati, od ozbiljnih do humorističkih tekstova, od tekstova nobelovaca do stripa o Paji Patku. Saznajemo kako su veliki srpski umovi kao i narodne mase odrastali uz Politiku, iz nje učili i formirali se kao ličnosti.

Nigde nijedne reči kritike ili samokritike. A nije baš sve bilo tako sjajno. Ono što je Politika, taj porodični, tradicionalni i nacionalni dragulj, predstavljala od početka do kraja devedesetih, najniži je pad novinarske profesije, ne samo na Balkanu nego i mnogo šire.

Dovoljno je samo prisetiti se sramotnih devedesetih, “Odjeka i reagovanja“, otrovnog, mučnog govora mržnje, te dopisničkih priloga koji su kršili sve norme profesionalnog kodeksa. Politika je prestala da bude novina, pretvorila se u običan propagandni bilten jedne porodice i jedne političke partije. Da li je to bio glas “pristojne Srbije“? Moderne, liberalne, tradicionalne? Ne, to je bio glas političkog taloga, dubokog moralnog pada, ružno lice Politike, “lista pristojnih ljudi“.

Zajedno sa Informativnim programom Radio-televizije Beograd, Politika je devedesetih godina postala simbol, medijska tvrđava tvrdokornog i surovog Miloševićevog režima.

Dodajem nekoliko rečenica sopstvenog iskustva sa tadašnjom Politikom. Petnaestak dana posle ubistva Slavka Ćuruvije zbog lažnih optužbi da je tražio bombardovanje Srbije, oglasio se dopisnik Politike iz Rima Dragoš Kalajić, miljenik Mire Marković, publicista koji se dičio time da je pristalica Musolinijevog fašizma. „Obaveštava“ javnost kako u Srbiji postoje „idioti koji navode pametne bombe“, takozvani lokatori koji šalju NATO bombarderima precizne podatke o metama za gađanje. Ovakva monstruozna, sumanuta optužba, bila je osveta onima koji su kritikovali Miloševićev režim. Kao „lokatori“ poimence su spomenuti ugledni pravnik Vojin Dimitrijević, dramska spisateljica Biljana Srbljanović i potpisnik ovih redova. Ogavna i besprimerna izmišljotina, predstavljala je otvoren poziv na linč objavljen na čitavoj strani Politike. Do dana današnjeg iz Politike nije stiglo nikakvo izvinjenje za takve i slične gnusne tekstove koji su bili sastavni deo uređivačke koncepcije, kojom se direktno atakovalo na živote političkih neistomišljenika. Takvo novinarstvo može se jedino nazvati vrhuncem beščašća u profesiji.

O tome nema ni reči u svečanom izdanju Politike, a trebalo bi. Da se ne ponovi.

**

19. avgusta umro je u Zagrebu, a 24. avgusta sahranjen je u Rovinju Mirko Kovač. Bio je jedan iz „velike trojke“ koju su još činili Danilo Kiš i Borislav Pekić. Poznavali smo se i družili više od pedeset godina. Ostavio je za sobom nedovršenu testamentarnu knjigu „Vrijeme koje se udaljava“. Kovač je imao običaj da zapisuje na parčićima hartije, u sveske i rokovnike, sve one zanimljive situacije u kojima se nalazio, ne želeći da ih prepušta zaboravu. Kovač piše o ličnostima koje su obeležile njegovo odrastanje i sazrevanje. Ali, nije želeo, kako sam zaključuje, da piše samo o „vlastitom životopisu“, „jer je isto tako bitno i sve ono drugo što se vrtjelo oko mene, sve te sudbine i događaji, ta povijest i epoha sa svojim ranama i proturječnostima“.

Većina ličnosti opisana je pod pravim imenima i „prepoznatljivim inicijalima“. Poneke situacije i događaji, biografije ličnosti su nadograđeni, dodato je i ono što se nije dogodilo ali se moglo dogoditi. Takav je, recimo, Kovačev susret sa Tinom Ujevićem. Opisan je detaljno kao da je do susreta došlo. „Stvarnost je blaža i podnošljivija od fotografske slike, ona je prolazna, kao i prošlost koja se uvijek može opisati onakvom kakva nije bila, dočim je fotografija izvadak iz vremena i ne može se mijenjati.“

Dopunjujući prošlost, on je na neki način ispravlja, čini potpunijom, ubacuje ponešto od snova i mašte, od memoara stvara roman ili još preciznije, spaja ta dva žanra.

I ne samo ta dva žanra. „Vrijeme koje se udaljava“ neobično je delo i po tome što objedinjuje različite žanrove uspelo spojene, memoare, autobiografiju, roman, književne portrete. Sve to na magičan način kako samo vrhunski pisci znaju i umeju.

Ozbiljna bolest omela je Mirka Kovača da napiše završna poglavlja. Na osnovu naših svakodnevnih razgovora mogu pretpostaviti da je u tom završnom poglavlju želeo da opiše onaj sumorni zimski dan kada je sa suprugom Bobom bio primoran da napusti Beograd. Taj završni memento sadržao bi opis fantazmagoričnog putovanja u neizvesnost, put od Beograda preko Mađarske do Rovinja, dok su doboši rata najavljivali mračna vremena mržnje i zločina. U tom bizarnom putovanju o kojem su sačuvani neki Kovačevi zapisi sadržana je građa za jedan pravi avanturistički roman sa kafkijanskim obrtima. Ovo završno poglavlje trebalo je da zatvori beogradski period Kovačevog života. Odlazak iz Beograda pod dramatičnim okolnostima predstavljao je dubok i traumatični raskid sa sredinom i ljudima među kojima je proveo važan deo svoga života gde je napisao i objavio neka od svojih najznačajnijih dela.

„Vrijeme koje se udaljava“ ipak nije nedovršena knjiga. Svako poglavlje je ostvarena celina, a čitava knjiga je još jedno svedočanstvo Kovačevog spisateljskog majstorstva.

Mirko Kovač u svom književnom testamentu otvara prozor u prošlost na svoj jedinstven, majstorski način. Čitajući još u rukopisu „Vrijeme koje se udaljava“, osetio sam onu istu vrstu uzbuđenja koje sam osetio čitajući Kovačevu prvu knjigu „Gubilište“ i svaku sledeću knjigu. Kovač je u svom celokupnom delu održao visok književni domet, jedan od najviših u književnosti u ovom delu Evrope.

Zahvaljujući Mirku Kovaču vreme koje se udaljava postalo je vreme koje nije izgubljeno u maglama i tami prošlosti, postalo je vreme koje nam je blisko. Mirko Kovač, pisac sa harizmom, pisac velikog dara, izvornog talenta, poslednji veliki pisac, velike potonule, nestale Jugoslavije, nastavlja da živi u svojoj literaturi, zajedno sa svojim čudesnim i fascinantnim likovima, na zadovoljstvo brojnih prijatelja i čitalaca.

O SAGOVORNIKU

Filip David je rođen u Kragujevcu 1940. godine. Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor Fakulteta dramskih umetnosti. Napisao je više TV drama, drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: “Bunar u tamnoj šumi”, “Zapisi o stvarnom i nestvarnom”, “Princ vatre”, ”Sabrane i nove priče”. Romane : “Hodočasnici neba i zemlje”, “San o ljubavi i smrti”. Knjige eseja : “Fragmenti iz mračnih vremena”, “Jesmo li čudovišta”, “Svetovi u haosu”. Sa Mirkom Kovačem “Knjigu pisama 1992-1995”.

Dobitnik je Andrićeve, Prosvetine i Bigzove nagrade. Knjige i priče objavljene su mu na više jezika.

Dnevni list Danas 

Beg iz ropstva

©‌ 2014

Dejan Ilić | 01/02/2014

Na početku želim da se zahvalim Mijatu Lakićeviću što je odgovorio na moj tekst o Schmittu i Hayeku koji je bio zamišljen kao prilog raspravi koju je on sâm pokrenuo tekstovima o kulturnim radnicima i jednoj mogućoj neoliberalnoj kulturnoj politici. Tako mi je pružio mogućnost da odgovarajući na njegov odgovor dodatno potkrepim svoju tezu o Hayeku kao kulturnom elitisti i antidemokrati. Pored toga što je izložio, po mom mišljenju jednostrano, tumačenje Hayeka, Lakićević je ponešto rekao i o slobodi i pravdi među „Srbima“, odakle ću i poći u svom odgovoru. Kada iznosi sud o tekućim okolnostima u Srbiji, Lakićević je, čini mi se, uglavnom u pravu, pa ću reći nešto i o tim stvarima oko kojih se izgleda slažemo. Što se Ratnog ostrva tiče, to je bila šala koju je Lakićević delimično shvatio, što je propust za koji nikako ne mogu njega okriviti: najpre će biti da je krivica moja, pa ću pokušati da tu referencu koja je preko Ratnog ostrva zaista ciljala na Goli otok malo bolje objasnim.

U središtu mog teksta biće neoliberalna potreba za „kulturnim ukorenjivanjem“. Hayek je tu potrebu zadovoljio isticanjem značaja aristokratske, visoke ili elitne kulture. U domaćoj varijanti, visoku kulturu ovdašnji neoliberali – svesno ili nesvesno, svejedno – obično premeću u niz stereotipa o nacionalnoj kulturi i tradiciji. Odatle ćemo i krenuti.

O pravdi i slobodi

Potreba za tradicijom, za „istorijskim korenima“, kod Lakićevića se ispoljila na zanimljiv način: u želji da odmah na početku svog odgovora, a bez nekog vidljivog razloga, istakne razliku između pravde i slobode on je pošao od jednog od najotrcanijih opštih mesta u domaćem nacionalističkom diskursu – od „petsto godina pod Turcima“. Istina je da Lakićeviću ide u prilog makar to što nije pomenuo izlizani „jaram“ pa da slika bude kompletna. Ali, zašto bi – po mom mišljenju u njegovom odgovoru inače suvišna – poenta o pravdi i slobodi morala da se zasniva na poslovičnim „Turcima“. Jer, nije postojala nikakva Turska imperija, nego je reč o Otomanskom carstvu. Povrh toga, ono što danas mislimo kada kažemo Turci ima malo veze sa ljudima koji su živeli u toj evroazijskoj imperiji, kao i sa ljudima koji su pripadali elitama te države. Isto, naravno, važi i za Srbe: taj narod koji je živeo u Otomanskoj imperiji teško da je sebe doživljavao kao Srbe na način na koji sebe vide današnji Srbi. Štaviše, što se sámog tog naroda tiče, pitanje je da li mu je i sáma reč Srbi išta značila, a ako i jeste, ima dovoljno razloga da verujemo da to značenje nema nikakve veze s današnjim značenjem te reči, koje se takvo kakvo je, u smislu nekakvog kolektivnog identiteta, formira tek negde krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka. Ali i od tada do danas identitetski obrisi „srpske“ nacije više puta su se iz temelja menjali. Recimo, „Srbi“ Vuka Karadžića u dobroj meri se razlikuju od „Srba“ koje vidi Jovan Skerlić, na primer, a te slike „Srba“ sa sredine 19. i s početka 20. veka najveći broj današnjih domaćih kulturnih radnika u polju književnosti (pisaca, kritičara, nastavnika, profesora) – koji uglavnom niti rade niti se od njih očekuje da rade išta drugo do da konstruišu i rekonstruišu nacionalni identitet – s gnušanjem odbacuje.

Drugo je pitanje zašto Lakićeviću smeta baš pravda, a ne smeta mu, kao što meni recimo smeta, „Bog“ u tom prvom stihu nesrećne himne. Odgovor, verujem, leži u ideološkoj poziciji s koje Lakićević progovara. Slično Hayeku, Lakićević verovatno ne veruje da reč „pravda“ može imati ikakav stabilan i opšte prihvatljiv smisao. S druge strane, Hayeku jesu puna usta slobode, ali je problem u tome što se ta njegova sloboda u svom punom obimu uglavnom odnosi na šaku izabranih ili povlašćenih.

Pravda ili kultura?

Drugim rečima, Lakićević implicitno pokušava da reši isti problem na koji je odgovor tražio i sam Hayek: na čemu počiva „minimalna država“ čija je jedina svrha da održava i brani spontane procese koji se odvijaju na tržištu? U Lakićevićevoj verziji, to pitanje moglo bi da glasi: ko smo to „mi“ koji pevamo himnu pravdi umesto slobodi, uprkos „petovekovnom ropstvu“ pod „Turcima“? Ako se obesmisli ideja pravde, kao što je to Hayek uradio, i ako se akteri na tržištu vide kao izolovani pojedinci kojima je zajednički samo izlazak na tržište, šta tu državu i to društvo drži na okupu? U Lakićevićevoj verziji opet: šta će jednoj takvoj agregaciji individualnih aktera bilo kakva himna, pa bila ona i o slobodi? Šta ih to dakle povezuje da bi uopšte poželeli da imaju zajedničku himnu? Da bi odgovorio na slična pitanja, Hayek će na mala vrata vratiti kulturu ukazujući na značaj tradicije. No, da bismo stigli do Hayekovog izrazito elitističkog koncepta kulture, to jest tradicije, moramo krenuti od njegovih ideja o slobodnom tržištu i ekonomskom spontanitetu. Drugim rečima, pratićemo putanju koju je sam autor prešao od Puta u ropstvo (1944), preko Poretka slobode (1960), do troknjižjaPravo, zakonodavstvo i sloboda (reč je o knjigama Pravila i uređenje [1973], Iluzija društvene pravde [1976] i Politički poredak slobodnih ljudi [1979], čije je ispravljene i izmenjene verzije autor smestio unutar istih korica 1982). Za te četiri decenije Hayek je menjao svoje stavove i pomerao naglaske u svojoj tržišnoj utopiji u skladu s tekućim političkim događajima. Slika koju nam ovdašnji libertarijanci daju o Hayeku uglavnom se zasniva na iščitavanju Puta u ropstvo, i projekciji poruka iz te knjige na Hayekova kasnija dela.

Put u ropstvo

Hayekov argument iz Puta u ropstvo mogao bi se grubo sažeti na sledeći način. Osnovna premisa je da ne postoji potpuni etički kodeks i pošto čak ni u mašti ne možemo zamisliti šta bi to moglo da bude, moramo prihvatiti činjenicu da postoje samo delimične skale vrednosti koje su svojstvene individualnim načinima mišljenja pa su zato neminovno različite i međusobno neusaglasive.^[1] Odatle sledi nekoliko važnih izvoda. Prvo, jedino je slobodno tržište u stanju da iz te raznolikosti izvuče najveću korist i za pojedince i za čitavo društvo: „Liberalni argument ide u korist najboljoj upotrebi konkurentskih sila kao sredstvu koordinisanja ljudskih napora, a ne u korist argumentu da se sve ostavi kako jeste. Zasnovan je na uverenju da od efikasne konkurencije nema boljeg načina prema kojem se upravljaju individualni napori.“^[2] Drugim rečima, pošto ništa ne može unapred da se tvrdi ili planira, najbolje je da se spontani izbori prave između ponuda koje su dostupne na slobodnom tržištu. To jeste neizvestan proces, ali se, smatra Hayek, istorijski pokazao kao najkorisniji za društvo.

Drugi važan izvod tiče se ideja pravde i planiranja: planiranje bi bilo opravdano samo ako postoji jasna i za sve jednako prihvatljiva ideja pravde. No, u nedostatku opšte skale vrednosti, pravda postaje, po Hayeku, krajnje sumnjiva ideja. Za Hayeka, ideja pravde je nužno partikularna, i svako planiranje koje bi se rukovodilo jednom takvom partikularnom normativnom koncepcijom nužno bi se pretvorilo u prinudu, to jest u nametanje te vrednosti i onima koji joj nisu privrženi.

Konačno, treći bitan izvod tiče se dva moralna zaključka koje Hayek iznosi u vezi s grupama i pojedincima, iako tvrdi da je u nedostatku potpunog etičkog kodeksa svaki moralni zaključak u najmanju ruku sumnjiv. Prvi moralni zaključak glasi: „Bilo da želimo da više dobrih stvari pripadne rasnoj eliti, Nordijcima, bilo članovima neke stranke ili aristokratiji, metodi koje ćemo morati da upotrebimo isti su kao oni koji mogu da osiguraju egalitarnu raspodelu.“^[3]Ovaj zaključak potrebno je još malo razložiti: prvo, pošto ne postoji opšta ideja pravde, Hayek smatra da ne može da se opravda egalitarna raspodela. A ako se ne može dati opšte prihvatljivo opravdanje za egalitarnu raspodelu („Mnogim ljudima je teško da priznaju“, reći će Hayek, „da mi ne posedujemo moralne standarde koji bi nam omogućili da rešimo ova pitanja – ako već ne savršeno, onda u najmanju ruku na šire zadovoljstvo nego što je to činio sistem konkurencije.“),^[4] imamo dobre razloge da sumnjamo i u opravdanost metoda: s jedne strane, metod ruši mehanizme slobodne konkurencije, koji su za Hayeka u ovoj fazi od presudnog značaja; dok se, s druge strane, taj isti metod može jednako upotrebiti i za očito nemoralne raspodele, što je dodatni razlog da se ustane protiv njegove primene.

Drugi moralni zaključak tiče se individualnih nejednakosti: „Ne može se poreći da vladavina prava proizvodi ekonomsku nejednakost – jedino se može tvrditi da ova nejednakost nije osmišljena da pogodi tačno određene ljude na tačno određeni način.“^[5] I pošto je to tako, onda ona ne može biti moralno neprihvatljiva.

Iako bi se za njih moglo reći da podsećaju na nešto što bi moglo poneti ime liberalizma, sva tri izvoda je moguće i rušiti s liberalnih pozicija. Krenimo redom. Prvo, zašto bi samo tržište bilo mesto slobodne konkurencije; zar se i u javnom prostoru otvorenom za političku debatu ne mogu razmenjivati mišljenja o društvenim aranžmanima, čije prihvatanje ili odbacivanje doprinosi ili šteti razvoju društva? Hayek već u Putu u ropstvu pokazuje veliku uzdržanost spram politike i političkog angažmana organizovanih grupa ljudi. Već tu će on društvo podeliti na državu koja mora biti rigidna i pridržavati se isključivo opštih i nepromenljivih načela (za koja uzgred nije jasno kako će se uspostaviti kao prihvatljiva ako nedostaju jasni etički standardi; na ovo pitanje Hayek će odgovoriti nekoliko decenija kasnije, uvevši kulturu) i tržište koje u stvari preuzima ulogu građanskog društva u regulisanju odnosa između članova političke zajednice. Sve što bi se našlo između te dve krajnosti za Hayeka je već tih četrdesetih bilo sasvim neprihvatljivo.

Drugo, ako ne postoji jasna i opšte prihvatljiva ideja pravde, ako nema obuhvatnih moralnih standarda, na osnovu čega Hayek zaključuje da je planiranje neprihvatljivo? Na koncu, u takvom moralnom vakuumu, nije jasno na čemu se drži i sama ideja slobode? (Videćemo kasnije da ni sloboda za Hayeka zapravo nije preterano bitna.)

I treće, naprosto nije tačno da tržišne nejednakosti o kojima Hayek govori, a reč je o privredama s kraja 19. i s početka 20. veka, nisu osmišljene tako da pogode tačno određene ljude na tačno određeni način. To što Hayek razdvaja pojedince i grupe koje trpe ekonomsku nepravdu može biti samo retorički manevar kojim se prikriva činjenica da su pojedinci pogođeni nejednakošću upravo kao pripadnici određenih grupa. Ekonomski sistemi iz tog doba još surovije nego danas delili su ljude na građane prvog i drugog reda, ali Hayek je za to naprosto slep, a ako ne slep onda jednostavno neosetljiv: „To da su prilike koje ima siromašan pojedinac u konkurentskom društvu mnogo ograničenije od onih koje ima bogati pojedinac, ne umanjuje istinitost činjenice da je u takvom društvu siromašni pojedinac mnogo slobodniji od osobe koja raspolaže mnogo većom materijalnom udobnošću u drugom tipu društva.“^[6] Ovo je neozbiljan argument, koji pokazuje da i sáma sloboda za Hayeka ima tek instrumentalnu vrednost: takva neodređena kakva je u njegovim spisima, ona služi samo kao pokriće za održavanje društvenih nejednakosti. Sloboda je tu potrebna tek da bi opravdala sledeći stav: „Ali nazivati privilegijom privatno vlasništvo kao takvo, koje svako može da stekne prema istim pravilima, samo zato što su neki uspeli da ga steknu, znači lišavati reč privilegija njenog značenja.“^[7]

Na stranu to što je nedosledan, pa će u jednom navratu reći kako su šanse siromašnih u konkurentskom društvu znatno manje, a u drugom – da svi mogu steći vlasništvo pod jednakim uslovima: važno je da Hayek već u Putu u ropstvo jasno stavlja do znanja da ne vidi nikakav problem u različitim početnim pozicijama sa kojih ljudi započinju tržišnu utakmicu. Njega nimalo ne brine kako su ljudi dospeli na te pozicije; on arbitrarno proglašava da nadalje svi treba prema istim pravilima da konkurišu na slobodnom tržištu gde će ljudi praviti spontane izbore, koji ipak nisu toliko spontani da njima ne bi bili privilegovani bogatiji pojedinci. To jeste jedna vrsta nasilja, i na duže staze to nasilje provocira jednako nasilan odgovor: grupe koje su dovoljno ojačale mogu na primer reći – sledi jedna istorijska pauza dok na silu ne izvršimo novu preraspodelu dobara, pa ćemo posle ponovo da uvedemo ista pravila za sve, samo što ćemo ovaj put mi biti ti koji u igru ulaze s povlašćenih pozicija. Drugim rečima, već su i mehanizmi koje Hayek predlaže u Putu u ropstvo daleko od toga da garantuju stabilan poredak; u kasnijim knjigama stvari će biti samo još gore. U srpskom slučaju, da kažemo ovde i to, već i ovi hajekovski principi deluju jednako neprimereno jer praktično legitimizuju pljačke iz devedesetih.

Poredak slobode

Što se Poretka slobode tiče, za argument koji ovde izvodim bitno je Hayekovo objašnjenje napretka. U Putu u ropstvo Hayek je objasnio da tržište igra ključnu ulogu u razvoju društva. S jedne strane, on tvrdi da je u modernom dobu došlo do znatnog poboljšanja životnih uslova velikog broja ljudi i taj uspeh pripisao je liberalima. S druge strane, napredak je objasnio slobodnom konkurencijom na tržištu. Hayek su tako pokazuje kao zagovornik antropološkog optimizma: istina je, kaže on, da ljudi nisu u stanju da formulišu opšte prihvatljive moralne standarde i na njima zasnovanu ideju pravde koja bi podržala stremljenja ka nekim mogućim zajedničkim ciljevima, ali bez obzira na to, ako pustimo ljude da slobodno biraju na tržištu, nekako to uvek ispadne dobro, izuzev ako se ne umešaju zli socijalisti. Biće da je i samom Hayeku ova slika delovala neubedljivo. On se praktično suočio s dva problema. S jedne strane, po svaku cenu je želeo da sačuva ideju o ekonomskom spontanitetu koja zahteva tržišne aktere koji nisu sposobni da zajednički gledaju u budućnost i tako planski vuku društvo unapred. S druge strane, ima previše neizvesnosti u takvom konceptu koja slabi Hayekov tržišni optimizam. Da bi to rešio, Hayek je jednostavno podelio društvene uloge: masama je dodelio neznanje, a vladajućoj eliti sposobnost da oblikuje i preoblikuje društvene vizije.^[8] I opet će sloboda u toj podeli odigrati svoju instrumentalnu ulogu.

Hayek uspostavlja razliku između radnika i nezavisne osobe: „Dok je za zaposlenog rad uglavnom stvar uklapanja u dati okvir određeni broj sati, za nezavisnu osobu reč je o oblikovanju i preoblikovanju životnih planova, traženju rešenja za stalno nove probleme. Zaposlena i nezavisna osoba pogotovo se razlikuju po tome šta je za njih primeren prihod, mogućnost koju treba iskoristiti i način na koji treba živeti da bi se u što većoj meri ostvario uspeh.“^[9] Radnici su submisivni, ne žele da rizikuju, ne preuzimaju odgovornost i lako prihvataju ono što im se servira kao vrednost. Poslodavci i nezavisne osobe su sve suprotno od toga, jer „samo se sa isturene pozicije može videti novi opseg želja i mogućnosti, tako da biranje novih ciljeva i napori da se oni ostvare započinju mnogo pre nego što većina počne da stremi ka njima“.^[10] Istina, slučajnim sticajem okolnosti (premda veoma retko) može da se dogodi da i poneki radnik ugleda nešto na horizontu, pa zato ipak svi treba da uživaju slobodu, što ne znači i da svačija sloboda ima istu vrednost jer „[s]loboda koju uživa samo jedna osoba među milion drugih može biti važnija za društvo i korisnija za većinu od svake slobode koju mi ostali uživamo“.^[11] Kada bismo samo mogli da otprilike predvidimo ili unapred tačno odredimo koja će osoba biti u stanju da vidi dalje od ostalih, sloboda za sve više ne bi bila neophodna. Teško da bi se ova kondicionalna sloboda mogla izmiriti s klasičnim liberalnim shvatanjem slobode.

Pravo, zakonodavstvo i sloboda

Pošto je tako podelio uloge, Hayeku je ostalo da utvrdi još dve stvari. Prva se tiče političkog poretka koji će na najbolji način ovaplotiti osnovne ideje Hayekove sve manje liberalne utopije. Nazovimo to formalnim pitanjem političkog poretka. Drugo pitanje je supstancijalno: Hayek naime mora da objasni na osnovu čega se prepoznaju novi horizonti kao prihvatljivi i na osnovu čega se usvajaju nove vrednosti. Ako nedostaju jasni i opšte prihvatljivi etički standardi, čime se rukovode ljudi kada biraju i šta na koncu drži političku zajednicu na okupu? Sasvim očekivano, u toj prelomnoj tački Hayek će prećutati tržište i politički poredak koji pribegavaju sili da bi se održali, i poput svakog konzervativca i desničara pokušaće golu silu da sakrije pod velom tradicije.

Lakićević se u svom odgovoru šturo osvrnuo na Hayekov dvodomni parlament. On će mi zameriti što tvrdim da Hayek prezire demokratiju i zaključiće da austrijskog ekonomistu zanima isključivo vladavina prava kao ograničenje za vladavinu većine. Ja, međutim, nemam problem s tim da u političkoj zajednici moraju jasno da se definišu vrednosti oko kojih nema nagodbi i koje nijedna većina nema pravo da povredi. Nema potrebe da veličamo Hayeka da bismo se založili za elementarne vrednosti ustavne demokratije. Ali, kad smo već kod Hayeka, hajde da vidimo kako bi izgledao taj gornji dom njegove skupštine. Njegova uloga je da kontroliše drugo predstavničko telo (donji dom) koje ima upravnu funkciju. Da bi ta kontrola bila efikasna, ova dva tela ne smeju se sastavljati na isti način.

Kako se sastavlja više telo? Zakonodavni i nadzorni gornji dom skupštine treba da čine muškarci i žene u „relativno zreloj dobi“, između četrdeset pet i šezdeset godina. Te osobe birale bi se na petnaest godina. Birali bi ih njihovi vršnjaci. „Bilo bi mudro“, razmišlja Hayek, „osloniti se na staro iskustvo da su čovekovi vršnjaci njegove najpravednije sudije i tražiti od grupe ljudi istog doba da jedanput u životu, recimo u kalendarskoj godini kada pune 45 godina, iz svoje sredine izaberu predstavnike koji će služiti petnaest godina.“^[12] Povrh toga, oprezan je Hayek, možda bi bilo „korisno koristiti inderektan metod biranja sa regionalno naimenovanim delegatima koji iz svoje sredine biraju predstavnika“.^[13]

Sve te mere predostrožnosti treba da obezbede potpunu nezavisnost zakonodavaca od pritisaka posebnih interesa ili organizovanih stranaka.^[14] Drugim rečima, trebalo bi da zaštite to najviše političko telo od sáme politike. Po Lakićeviću, Hayek tu samo izražava brigu o vladavini prava. Jedan drugi tumač drugačije je shvatio Hayekove namere. Pored toga što će ispravno zaključiti da će izbori koji se obavljaju jednom u životu za najvažnije političko telo najverovatnije izazvati političku apatiju kod najvećeg broja građana, William Scheuerman će se i jednostavno zapitati kako će gornji dom uspešno kontrolisati donji dom koji je izložen svim tim pritiscima od kojih treba poštedeti gornji dom. Kako se intervencionizam ili decizionizam donjeg doma može podvesti pod opšta pravila koja donosi i brani gornji dom?

Moguća su samo dva rešenja: ili su odluke donjeg doma takve da ih je nemoguće podvesti pod „normativistička“ opšta pravila; ili one nemaju decezionistički karakter koji nije moguće uskladiti sa opštim normama. U prvom slučaju, gornji dom se mora osloniti na silu i ponašati se kao Schmittov suveren u vanrednim okolnostima (Lakićević u svom odogovoru nigde ne pominje Schmitta; za razliku od njega Hayek Schmitta često navodi i lako prihvata njegove ideje o vanrednom stanju);^[15] u drugom slučaju ispostavilo bi se da parlament ipak može da se nosi sa pritiscima i da zastupa interese organizovanih grupa a da pri tom ne krši opšte norme. To, međutim, znači da Hayekov strah od države blagostanja nije realno utemeljen i verodostojan.^[16] Scheuerman će na kraju zaključiti da kao i Schmitt, Hayek vidi intervencionističku državu blagostanja isključivo kao revolucionarnu pretnju koja se nadvija nad političkim univerzumom kojim dominiraju bogati i obrazovani.^[17]

Na koncu, zašto je pored bogatstva Hayeku tako bitno bilo i obrazovanje? On će nam dati sledeće objašnjenje: „I pošto poredak našeg društva dugujemo tradiciji pravila koju jedino nesavršeno razumemo, ukupan progres mora biti zasnovan na tradiciji.“^[18] Jer, „mi ne možemo da ponovo planiramo nego samo da dalje razvijamo ono što u potpunosti ne razumemo“.^[19] Pošto se Lakićevićevi tekstovi tiču baš kulture, evo još par Hayekovih citata u vezi s tim:

Mnoge institucije društva koje su nužni uslovi za uspešno stremljenje našim svesnim ciljevima zapravo su rezultat običaja, navika ili prakse koji niti su izmišljeni, niti ih se pridržavamo sa bilo kojim takvim ciljem na umu. Živimo u društvu u kojem možemo uspešno da se orijentišemo i u kojem naše akcije imaju dobru šansu da postignu svoje ciljeve ne samo zato što su naši sugrađani vođeni poznatim ciljevima, ili poznatim vezama između sredstava i ciljeva, nego zato što su, takođe, ograničeni pravilima čiju svrhu ili poreklo često ne znamo i čijeg postojanja često nismo svesni.^[20]

Ili, drukčije rečeno, naše prilagođavanje našoj okolini ne sastoji se samo ili uglavnom od uviđanja odnosa između uzroka i posledica nego i od akcija kojima upravljaju pravila koja su prilagođena vrsti sveta u kojem živimo, tj. okolnostima kojih nismo svesni i koje ipak određuju obrazac naših uspešnih akcija.^[21]

Tek sad je Hayekova slika društva ili političke zajednice kompletna. Beslovesni akteri na tržištu spontano biraju najbolja rešenja jer njihovim odlukama upravljaju kulturni obrasci – to jest tradicija – kojih oni uglavnom nisu ni svesni. Tradicija jemči i potvrđuje progres. Zato je najverovatnije da će oni koji pripadaju uglednim porodicama s nagomilanim bogatstvom povesti društvo napred. S jedne strane, oni su ponajviše odnegovani u duhu tradicije, dok se, s druge strane, nalaze na najisturenim položajima vlastitog bogatstva odakle se pruža najbolji pogled na nove horizonte. Stoga je njihova povlašćena pozicija i na tržištu i u upravljačkim telima države ne samo nesporna nego i jedino poželjna. Šta u ovoj viziji ostaje od liberalnih ideala slobode, Lakićević verovatno vidi bolje od mene, jer ja ne vidim ništa.

„Petsto godina pod Turcima“

Slažem se sa Lakićevićem da danas jedna osoba demonstrira bezmalo golu silu i kinji veliki broj građana Srbije. Kao i on, mislim da je nedopustivo da dve trećine stanovništva egzistencijalno zavisi od države jer ta država nije u stanju da stvori uslove u kojima će ljudi moći da žive od svog rada i takmiče se pod ravnopravnim uslovima na relativno slobodnom tržištu. Ali ne vidim kako će nam pozivanje na Hayeka pomoći da to rešimo. Po svemu sudeći, Hayek bi verovatno podržao i opravdao ovo što se događa u Srbiji. Neću se upuštati u prepričavanje angdeota o Hayekovim bliskim odnosima s dvojicom diktatora (Portugalcem Antóniom Salazarom i Čileancem Augustom Pinochetom) i knjigama (Poredak slobode)koje im je slao s toplim posvetama. Za nas je važno da je tradicija čiji je bitan segment i „petovekovni truski jaram“ Srbiju odvela u rat u kome su srpske snage počinile masovne zločine. Mi se kao politička zajednica do danas nismo odrekli te tradicije, sasvim u skladu s Hayekovim idejama o značaju kulture i tradicije. No, Hayekovo razumevanje kulture je siromašno i empirijski neupotrebljivo. Ima toliko korisnijih i preciznijih teorija koje polje kulture opisuju ne kao polje pritupe nužnosti, već kao polje u kome su sloboda ili prisila isključivo rezultat svesnog delanja individualnih i kolektivnih aktera. Pored toga, Hayekov tržišni model ne dovodi u pitanje početne pozicije sa kojih akteri ulaze u tržišnu utakmicu. Takav model se za Srbiju već pokazao kao poguban, to stoji u prvoj belešci mog prošlog teksta, i želim i ovde još jednom da skrenem pažnju na to. Konačno, zar se Srbija zaista našla u procepu iz koga izlaz vodi ili ka Schmittu ili ka Hayeku, to jest u jednu te istu slepu ulicu? Ili, Lakićevićevim jezikom, je l’ stvarno možemo da biramo samo između „socijalista“, s jedne strane, i Hayeka, s druge. Zar nema ništa između toga. Meni se čini da ima. Ne vidim zašto je tako strašno razmišljati u kategorijama socijaldemokratije ili egalitarnog liberalizma.

Goli život

Lakićević je u pravu, ja bih zaista čitavu sadašnju vlast otpremio na Ratno ostrvo, ali se ne bih mešao u njihova posla tamo. Štaviše, izričito sam rekao da bi tamo, da se ja pitam, sa sobom mogli da ponesu sav novac koji im stigne iz Emirata. Pa nek prave i gradove i države na vodi do mile volje. Ali, nije stvar u tome. I ova vlast, kao i prethodna, kao i većina vlasti u zemljama koje se nalaze na periferiji ili poluperiferiji tretira svoje građane kao zatvorenike u logorima (ne baš onako kako se to radilo na Golom otoku, daleko od toga, ali metafora logora ipak stoji). Izloživši ih egzistencijalnoj pretnji, te vlasti manipulišu građanima kao podanicima. Poslušne sklanjaju pod skute države, a ostale iznajmljuju kao jeftinu radnu snagu. U takvim državama, pristojno se živi samo u klijentelističkim oazama; izvan njih se živi kao u logoru. Tako se „Goli otok“ proširio na čitavo kopno, a pristojno se živi samo na „ostrvima“ (dodao bih: u moru bede – ali mi to deluje previše patetično, iako tačno). I kad je već tako, šta ima loše u tome što sam sadašnju vlast poslao na Ratno ostrvo? Čak im i ime ostrva pristaje uz tradiciju koje se i dalje slepo drže. Da zaključim, neoliberalna ideologija niti ima kapacitet da podstakne na promenu takvog stanja, niti je njenim najmoćnijim zagovornicima u interesu da to menjaju. Srpsko se klatno, da ponovo upotrebim jednu metaforu, već tri decenije njiše između Schmitta i Hayeka. Stvar je u tome da to nisu alternative, to je jedno te isto.

Peščanik.net, 01.02.2014.

———–    

1. Vidi poglavlje „Planiranje i demokratija“, u Fridrih Hajek, Put u ropstvo, prev. Zoe Pavleski i Miroslav Prokopijević, red. prevoda Goran Stanić (Beograd: Službeni glasnik, 2012), str. 56-69. ↑
2. Ibid., str. 38. ↑
3. Ibid., str. 36. ↑
4. Ibid., str. 104. ↑
5. Ibid., str. 76. ↑
6. Ibid., str. 97. ↑
7. Ibid., str. 77. ↑
8. Corey Robin će reći da u Poretku slobode Hayek do kraja razvija svoju ideju o bogatima i obrazovanima, s dobrim poreklom, koji prednjače u formiranju ukusa i otvaraju nove horizonte vrednosti od kojih koristi ima i ostatak čovečanstva. Vidi Corey Robin, „Nietzsche’s Marginal Children: On Friedrich Hayek”, dostupno nahttp://www.thenation.com/article/174219/nietzsches-marginal-children-friedrich-hayek?page=0,6#. U ovom odeljku oslanjam se na analizu iz ovog teksta. ↑
9. Friedrich A. Hayek, The Constitution of Liberty (Chicago: University of Chicago Press, 1960), str. 122; moj prevod. Ovde ne navodim srpski prevod Ilije Vujačića u izdanju Global Booka iz 1988. samo zato što mi ta knjiga trenutno nije pri ruci. ↑
10. Ibid., str. 44. ↑
11. Ibid., str. 31. ↑
12. Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, prev. Branimir Gligorić (Beograd / Podgorica: JP Službeni list SRJ / CID, 2002), str. 357. ↑
13. Ibid., str. 358. ↑
14. Ibid., str. 357. ↑
15. Na primer: „Ideja o najvišoj vlasti koja ne može da izda nijednu zapovest zvuči nam čudno i čak protivrečno zato što se veruje da najviša vlast mora biti sveobuhvatna, svemočna vlast koja sadrži sve moći podređenih vlasti. Međutim, uopšte ne postoji opravdanje za ovo ’pozitivističko’ verovanje. Osim kada je, kao rezultat spoljašnjih ljudskih ili prirodnih sila, samostvarajući poredak poremećen i kada su potrebne mere u slučaju vanredne situacije da obnove uslove za njegovo delovanje…“ – Ibid., str. 371. ↑
16. Vidi William E. Scheuerman, Carl Schmitt. The End of Law (New York: Rowman & Littlefield Publishers, 1999), str. 209-224; ovde str. 222. ↑
17. Ibid., str. 224. ↑
18. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, str. 402; kurziv u originalu. ↑
19. Ibid. ↑
20. Ibid., str. 21. ↑
21. Ibid., str. 22. ↑