Ne stidim se ja zbog urušene zemlje kakvu ste mi ostavili, nego VAS koji pričate, a nemate sluha za mlade koji žele da menjaju ! Kome sam dužan što sam rođen u ovoj zemlji, kome sam dužan što ste ubijali, koliko će me mrzeti zbog pasoša koji nosim, zašto me danas, kad kažem odakle sam, ljudi gledaju sa prezirom…a čak mi ni ime ne znaju…Zašto meni tuđe grehove pripisuju, zašto ja ovde nemam šansu?!
Nemojte me terati, jer ako odem neću se vratiti, a ostaće samo polusvet mediokriteta koji će biti gori od ovih koji su danas tu i koji su već decenijama tu. Oni će samo gorima dobrovoljno svoje fotelje prepustiti.
Ja imam snagu, imam volju i želju za rad, stvaranje…ali vi mi taj entuzijazam ubijate tako što kažete, likujući, da se ovde nikada ništa neće promeniti…jer vi ste ti koji mislite da poznajete svet najbolje…
E pa takvi mi niste potrebni! Ako je vaše prošlo, a pali ste na svim životnim ispitima i ostavili mi ruševine za sobom, moje dolazi. I ne samo moje, već i onih koji se bore uz mene.
Zašto osuđivati, zašto uvek gledati unazad, zašto meni kačite Kosovo oko vrata?! Zar glad i mržnja treba da budu moja vera, zar nije dovoljno što su ti „Božiji izaslanici“ već naplatili mnoge ispraćaje na nebo, zar je bolje biti pedofil nego gej, zar je bolje silovati nego priznati nečije pravo…?!
Koliko godina još mora da prođe da biste me vi „mudre sede glave“ ozbiljno shvatili…zar treba da „kraduckam“?! Jel ste vi moji protivnici, zar da vas se čuvam?!
Vi mi se podsmevate zato što sam mlad…Zar ja da budem rob vaših umnih nedostataka, zar ja nemam pravo na pristojan život, zar ste spremni mene da uništite zbog svojih navika, zar treba da mi bude žao što sam ovde rođen, zar me niste želeli?!
Da li je potrebno da svi izumremo, zar milioni žrtava da budu moj teret…Da li sam ja kriv ako volim druge vere, zar sam rođen za patnju, strah i smrt?!
Pitam se ima li vas koji ćete me saslušati i podržati…Verujem u pozitivnu promenu, jer znam da će se sutra neko novi roditi kome ću ja reći da ste vi meni pružili šansu, pa ću ja njemu sutra.
Da bi se ova zemlja menjala pozitivno morate mi verovati i dati šansu, jer ja nisam kriv za ono na šta nisam mogao da utičem…Dvadeset godina gledam iste likove, toliko godina i imam. A vi prosudite…da li imam pravo na život ili ne?!
Božidar Pavlović, student Pravnog fakulteta u Nišu
(Pozitivna Niška Priča – PPS)
Нема коментара:
Постави коментар