Iz istorije Vojvodine

TAMARA KALITERNA: ULIČNA JE TUGA PREGOLEMA

mar 16 2013

Vojvodina do Karlobaga, Lukašenko do Brisela

Ove sedmice Srbija rastrzana između Lukašenka i Brisela, ubistva Zorana Đinđića, smrti Slobodana Miloševića i rođendana Ratka Mladića posegnula je u očajanju za istorijskom mućkalicom. U Nišu, Požarevcu i Zrenjaninu uličari traže spas u novim imenima starih gradskih ulica, pa i čitavih gradova. Najmučnije je bilo Aleksandru Vučiću koji je kumovao da se Bulevar Zorana Đinđića preformuliše u Bulevar Ratka Mladića. Onda je ove godine Đinđiću nosio čitav venac, a Mladiću ni cvetak zanovetak nije poslao.

Ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić je po običaju, po ko zna koji put pomen u Požarevcu započeo tužbalicom da neke bulevare u gradovima Srbije treba pokrstiti imenom „predsednika ubijenog u Hagu, Slobodana Miloševića“.

Ministarstvo regionalnog razvoja, lokalne samouprave i niška Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ traže da grad dobije Ulicu pirinčanih polja. Na teritoriji grada među 200.00 Nišlija živi oko 400 kineskih državljana, koji prodaju na oko 350 ćepenaka. Ne traži se da se u ovom suvozemnom gradu promeni ni ime naselja Brzi Brod ni „Ćalije“, što je na turskom „šikara“.

Predlagači sebi u prilog citiraju putopise iz 15, 16. i 17. veka, čiji autori tvrde da „u Nišu žive Turci, a u okolini raste pirinač“. Putopisci su Jakob Becek (Jakob Betzek), Bertradon de la Brokijer (Bertrandon de la Broquière), hodočasnik i savetnik Filipa Dobrog o tome kako bi se u novom krstaškom ratu osmanska vojska mogla savladati i Štefan Gerlah (Stefan Gerlach), protestantski sveštenik koji je preko niških pirinčanih polja otišao u sofijsku crkvu sa moštima kralja Stefana Milutina koje se, uprkos odluci Svetog sinoda Bugarske pravoslavne crkve od 2006. godine ne vraćaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Slava okupatoru

Kao što su luditi u Engleskoj mašine okrivljavali za masovnu nezaposlenost, razbijali ih, rušili fabrike i palili skladišta, tako su u Nišu umislili da su polja riže azil za komarce pa su ih istrebili da izleče malariju. Onda su se UN dosetile da pirinač hrani više od pola planete i proglasile 2004. Međunarodnom godinom pirinča.

Četvrti put Demokratska stranka Srbije (DSS) inicira promenu naziva grada Zrenjanina. Na referendumu za promenu imena grada u Petrovgrad 1992. godine dok DSS nije ni postojala, promenu imena je prihvatilo 19 odsto građana. DSS podržavaju Srpska napredna stranka i Srpski pokret obnove. Zrenjanin se zvao Petrovgrad od 1935. do 1946.

Međutim, stranke ne mogu da se slože oko praznika Zrenjanina grada, pa se obeležavaju 17. novembar – dan srpske okupacije u Prvom svetskom ratu i 2. oktobar, kada je 1944. Zrenjanin oslobođen od nemačkog okupatora.

DSS ne želi da se Zrenjanin zove po anonimusu koji nije iz lokalne sredine, već iz Izbišta, kod Vršca. I Zrenjanin i Vršac su u vojvođanskom Banatu, udaljeni su 96 kilometara.

DSS: Bolje hrvatski, nego crveni general

Žarko Zrenjanin Uča je bio organizator antifašističkog ustanka u Vojvodini i narodni heroj Jugoslavije. U rodnom selu je održavao analfabetske kurseve i otvorio narodni univerzitet, osnivao u selima narodne biblioteke i čitaonice, što stranku doktora nauka ne impresionira. „Crveni general“ – Zrenjanin je prokazan Gestapou i ubijen novembra 1942. pored Zrenjanina.

Više od 60 naselja u Srbiji ima ulicu Žarka Zrenjanina. U Beogradu je 2004. ulica Žarka Zrenjanina preimenovana u ulicu Vojvode Šupljikca, austrijskog general-majora koji je 1812. sa dva hrvatska puka (Regiment provisoires croates) pohodio Rusiju. Na Majskoj skupštini Srba u Sremskim Karlovcima 1848. godine, Šupljikac je proglašen za prvog vojvodu Srpske Vojvodine.

„Srpskim stvarima ću se vratiti kad završim proučavanje kostiju izumrle ptice Archaeopteryx“, odgovorao je takvima Branislav Petronijević, koji je objavljivao naučne radove još na nemačkom i francuskom jeziku, a njegovi „Principi metafizike“ su prvi put objavljeni u Hajdelbergu (Heidelberg) 1904.

Poslednjeg dana oktobra 1918. u Zrenjaninu je osnovano Srpsko narodno veće kao organ vlasti koji će dočekati osvajače iz Kraljevine Srbije. Prva armija vojvode Petra Bojovića je 17. novembra ušla u Veliki Bečkerek. Srbija je anektirala Vojvodinu.

Kada je nemačka vojska okupirala Zrenjanin 1941. godine, srušila je spomenik kralju Petru I Karađorđeviću (Oslobodiocu), a Petrovgrad je Gros Bečkerek (Veliki Bečkerek). Posle pola godine okupatori su naložili da se grad zove samo Bečkerek jer „Nemci nisu u većina u gradu“.

Kada je grad menjao ime u Zrenjanin socijalistički đaci na jednodnevnom raspustu su izvikivali „Kralja Peru na banderu“.

Izvorno ime grada na Begeju je kombinacija mađarske reči „šuma“ i prezimena lokalnog zemljoposednika iz 14. stoleća Imrea Becseia. Pridev „veliki“ je zaradio da bi se razlikovao od sela Mali Bečkerek u rumunskom Banatu. Na mađarskom se grad zove Nagybecskerek, na nemačkom Großbetschkerek, na rumunskom Becicherecul Mare, a na turskom Beşkelek, što znači „pet dinja“.

Trgovački grad na Begeju je Otomansko carstvo 1551. preotelo od Ugarskog kraljevstva. Mehmed-paša Sokolović, otomanski zapovednik, Srbin poreklom je osnovao vakuf Bečkerek iz zahvalnosti što su mu lokalni Srbi pomogli da osvoji grad. Grad je podeljen na srpsku i muslimansku mahalu. Habsburzi su osvojili grad 1716. pa su većinu stanovništva od tada činili Srbi i Nemci. Prema popisu 1910. od 26.006 stanovnika, 9.148 je govorilo mađarski, a ostali srpski, nemački, slovački i rumunski jezik.

Vojvodina do Karlobaga

Demografski, danas je u Zrenjaninu 71,4 odsto Srba i 13 odsto Mađara.

Zrenjanin se nazivao i „Nova Barselona“. Početkom 18. veka, kada su Habsburzi izgubili pristalice u Španiji, deo austrofila su preselili u Beč i Peštu, a prva grupa Katalonaca naselila se u Zrenjaninu krajem 1735. Grad su nazvali „Nova Barselona“, ali doseljenicima nije odgovarala močvarna klima i za nekoliko godina su umrli od kuge. Proterani španski austrofili su ostavili Vojvođanima u amanet ime sela Perlez u opštini Zrenjanin. Selo je dobilo ime po Fransesku de Vilana Perlazu (Francesc de Vilana Perlas), sinu španskog imigranta koji je bio guverner Temišvara između 1753. i 1759.

Kolonija Katalonaca u Zrenjaninu je bila poznata i pod imenom „Karlobag“, iako tada nije bilo gradova pobratima iz Vojvodine sa Karlobagom u Hrvatskoj.

Zrenjaninsko pozorište, izgrađeno u Bečkereku 1839. je prva teatarska zgrada u Srbiji. Danas, kada je bankrotirao Autobanat, Zrenjanin nema ni javnog prevoznika.

(Autonomija)

VISOKI PRIVATLUK MEŠETARA

Fakultet pored fast-fooda

Čudesni svijet univerzitetskog privatluka

Piše: Boris Dežulović

Veličina slova:  

Photo: Picture-alliance

Lokalni lola iznajmi zgradu kakvog propalog poduzeća i dovede iz grada dva-tri profesora pod uvjetnom kaznom, pa dade izraditi fotografiju s rektorskim lancem i neonsku firmu za Univerzitet, kršten obično nekakvim zvučnim engleskim nazivom s duplim ve i ipsilonom, ili pak po gazdi rektoru. Ne zna čovjek iz daleka je li to univerzitet ili pizzerija. Što, najzad, nije čuditi, jer ih otvaraju otprilike isti ljudi. Oni kojima je nekad odlična poslovna ideja bila otvoriti fast-food blizu škole ili fakulteta, pa im koju godinu kasnije sinulo da je unosnije i lakše otvoriti fakultet blizu fast-fooda

Photo: Dragan Kujundžić

Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.
Elem, pita on mene, šta radi Bobi kad završi Pravni fakultet? Prebaci skelu na Ekonomski, znam ga, rekoh, već si mi ga ispričao i već sam ga jednom zapisao. E pa nije, odgovorio mi Kožo, to je bilo nekad, dok su još bili Mujo i Suljo. Danas, veli, kad završi Pravni, Bobi gradi i Fakultet za menadžment, pa osniva Univerzitet.
Kako se i kad točno to dogodilo, ne zna se pouzdano - nije poznato tko je bio taj prvi Bobi koji je shvatio da je za onog njegovog lijenog mazgova mnogo lakše i jeftinije sagraditi privatni Univerzitet nego ga upisivati u sarajevski ili banjolučki – tek nema u Bosni, primijetili ste i sami, sela bez Univerziteta. Svaka je mala bosanska kasaba ista: naplavina trošnih kuća nad prljavom rijekom, među kućercima podlokani drum, na jednom kraju druma benzinska pumpa, na drugom sivo-zelena ledina s džamijom ili crkvom, a niz drum naredani kafić, trgovina mješovitom robom, vulkanizerska radnja, bandera s osmrtnicama i suvremeni High College for Business Management.
Takav je, eto, vakat došao da ljudi u gradovima drže kokoši i među neboderima sade kupus, a po brdima otvaraju univerzitete. "Neće moje dijete ostati među seljacima u Sarajevu!", svađa se ovih dana mnoga bosanska majka sa svojim mužem, dok ovaj na balkonu na dvanaestom katu uči sina kako se čisti košnica i vrca med iz saća, "bogami će studirati komunikologiju u Žepču!".
Istina, nije ta stvar bosanskohercegovačka posebnost, pojava je raširena u cijeloj, kako se to sad kaže, regiji, pa tako trenutačno na Balkanu ima više privatnih sveučilišta nego u svim zemljama Zapadne Europe zajedno. Studentski je to, ukratko, raj na zemlji, više je tu fakulteta nego benzinskih pumpi, nisu u toj brdovitoj vukojebini rijetke zabite varoši bez osnovne i srednje škole, ali zato s najsuvremenijim Univerzitetom za poslovni menadžment. Otkad je komunistička ujdurma s besplatnim visokim obrazovanjem bačena na deponij historije, pa može studirati svatko kome otac nekretninu viška, biznis sa privatnim studijima jednostavno cvate.
Lokalni lola iznajmi zgradu kakvog propalog poduzeća i dovede iz grada dva-tri profesora pod uvjetnom kaznom, pa dade izraditi fotografiju s rektorskim lancem i neonsku firmu za Univerzitet, kršten obično nekakvim zvučnim engleskim nazivom s duplim ve i ipsilonom, ili pak po gazdi rektoru. Ne zna čovjek iz daleka je li to univerzitet ili pizzerija. Što, najzad, nije čuditi, jer ih otvaraju otprilike isti ljudi. Oni kojima je nekad odlična poslovna ideja bila otvoriti fast-food blizu škole ili fakulteta, pa im koju godinu kasnije sinulo da je unosnije i lakše otvoriti fakultet blizu fast-fooda.
Nije to, kažem, bosanskohercegovačka posebnost, ali ono što ovdašnje univerzitete izdvaja od ostalih je njihov ugled i, kako se to po novome kaže, izvrsnost. Čak tri takva bosanskohercegovačka privatna univerziteta ovih su dana, čitamo, dobili prestižna međunarodna priznanja za doprinos znanosti: nagradu Sokrat, koju dodjeljuje ugledna Europe Business Assembly, ove su godine dobili tako Internacionalni univerzitet iz Travnika, Slobomir P iz Bijeljine i pizzerija Apeiron iz Banje Luke. Pardon, Univerzitet Apeiron.

Photo: stock

Dobro, nije ni to posve nepoznata stvar, to da gazda mjesne punionice bezalkoholnih pića za svoj sok od crvenog ribizla od nekog francuskog konjokradice kupi zlatnu medalju za kvalitetu, ili da kakav muzički menadžer iz Goražda plati par hiljada eura za uokvirenu plaketu "osobe godine u svijetu za 2012. godinu", koju za njegov "osobit doprinos čovječanstvu" dodjeljuje stanovita World Human Academy iz Luksemburga. Pa da sutra u novinama izađe kako Bosna i Hercegovina osim filmskih režisera i sjedećih odbojkaša, ima, eto, čovječanstvu ponuditi i osobu godine u svijetu za 2012. godinu, i proizvođača najboljih svjetskih sokova u kategoriji bobičastog voća.
Ali kad vidite da glavom provincijskih gazda i muzičkih menadžera razmišljaju rektori privatnih univerziteta, mora vas negdje dohvatiti mala snaga. Pa ako vam je išta ostane, da i ona iščezne kad vidite u novinama da su za "nagrađene" priredili svečane prijeme u kantonalnim vladama.
Ugledna Europe Business Assembly, koja je tri bosanskohercegovačka univerziteta počastila medaljama najboljih na kugli zemaljskoj, obična je, naravno, agencija za poslovni marketing i promociju, koja svoje pozlaćene medalje i uokvirene kićene certifikate dodjeljuje svakome tko za njih aplicira i uplati. U statutu njihove "nagrade", vidio ja na internetu, stoji tako da će se razmotriti samo nominacije s valjano ispunjenim formularom i tri (3) fotografije kandidata.

Photo: Stock

Uz bosanska sveučilišta, nagrade Europe Business Assembly dobile su tako i kojekakve azerbajdžanske i kazahstanske naftne kompanije, te moldavske i bjeloruske banke. Društvo za zajedničku fotografiju točno po mjeri gazda balkanskih privatnih univerziteta i njihovih kantonalnih ministara.
Sakloni nas, Bože, toga društva, profesora i rektora Univerziteta koji uvečer pažljivo lijepe svoje fotografije i čitko ispisuju ime oca i datum rođenja u formular za nagradu neke europske akademije za izvrsnost, čiji su ih službenici pronašli na internetu, pa im poslali primamljivu i povoljnu ponudu za najprestižniju svjetsku nagradu, zgodnu za na zid u uredu ili radnoj sobi.
"Ali to nije sve, prvih deset koji nam se jave dobit će i nagradu za najbolji svjetski univerzitet ikad u historiji svih vremena."

*Tekst prenosimo iz Oslobođenja uz dozvolu autora

E-novine,15.03.2013.

Iza muškaraca

Dubravka Stojanović | 08/03/2013

Svetlana Lukić: Sa Dubravkom smo napravile razgovor povodom izlaska njene nove knjige Iza zavese. Posebno nas je zanimao deo u kome Dubravka govori o položaju žena i dece u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka.

Tada su, a nismo od toga daleko ni danas, srpski domaćini u vladi i skupštini snatrili o ostvarenju nacionalnih ciljeva, dok su im žene i deca skapavali od bolesti i zapuštenosti. Dok budete slušali Dubravku, lako ćete videti koliko je u stvari logično nasilje nad ženama i decom o kome slušamo svakog dana.

Dubravka Stojanović: Devedesetih godina pokrenule smo istraživanja i objavile dva zbornika koje je uredila Latinka Perović, koji se odnose na pitanje žena kao merila modernizacije društva. Prvo pitanje je bio pravni okvir kojim je u Srbiji bio utvrđen položaj žena i time se bavila naša pokojna koleginica Olga Popović-Obradović, zajedno sa Marijom Draškić, profesorkom Pravnog fakulteta.

Pravni položaj žena bio je uređen građanskim zakonikom. Tačke koje su se odnosile na položaj žena bio je na snazi, nepromenjen, ravno sto godina. Dakle, on je usvojen 1844, što je relativno rano za Evropu, ali su te tačke ostale nepromenjene do 1945. godine kada je ih je izmenila nova socijalistička vlast. Dakle, sto najdinamičnijih godina u razvoju sveta. Ove koleginice su ukazale na to da su razne odredbe građanskog zakonika više puta menjane za tih sto godina, ali ove o položaju žena ne.

Tu je najzanimljiviji položaj udatih žena, koje se nalaze u grupi maloletnih lica. Kaže se: ‘Maloletnim se upodobljavaju i svi koji ne mogu ili kojima je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati. Takvi su svi s uma lišeni, raspikuće sudom oglašene, propalice, prezaduženici kojih je imanje pod stecište potpalo, udate žene za života muževljeva’. Dakle, udate žene su na poslednjem mestu i spadaju u tu ekipu koju zakon precizno definiše kao vrlo problematične ljude.

Sve drugo proističe iz ovog člana. To je značilo da žene ne mogu biti svedoci za utvrđivanje testamenta, ne mogu biti staratelji, ne mogu da prime poklon bez odobrenja muža, kao ni da se školuju i da rade bez muževljeve saglasnosti.

Dalja prava su takođe proizlazila iz ovog osnovnog položaja žene kao maloletnog stvorenja. Tako je samo otac bio nosilac roditeljske vlasti, što je značilo da u slučaju razvoda deca pripadaju ocu, mada je naglašeno da su vanbračna deca isključiva briga majke. Nasledno pravo takođe proizlazi iz ovog maloletničkog položaja žena, jer kaže da žena može da nasledi muža samo ako ne postoji niko drugi sa muževljeve strane do dvanaestog naslednog reda. Naravno, u patrijarhalnim porodicama sasvim je nemoguće da ne postoji niko do dvanaestog naslednog reda. Drugim rečima, udate žene nisu imale skoro nikakve nade da naslede svoje muževe. Zakon je predviđao da udovice ostaju na imanju muževa do kraja života, ali su u praksi one najčešće bile izbacivane i sa decom završavale kao beskućnici.

Kada se to pitanje postavi uporedno pravno, ta tačka ne postoji ni u jednom zakonodavstvu zemalja bivše Jugoslavije. Olga Popović-Obradović i Marija Draškić su pokazale da u Crnoj Gori, po običajnom pravu koje je tada vladalo, braća ne izbacuju sestru sa imanja, da su po šerijatskom pravu žene bile oštećene, ali su, za početak, dobijale nazad svoj miraz, i dobijale imovinu koja je bila dva puta manja od one koju dobijaju muški naslednici. U isto to vreme, u Sloveniji i Hrvatskoj je bilo izjednačeno pravo na nasleđivanje ženske dece ili žena od muževa.

Što se tiče radnog prava, u svih ovih sto godina postojala je jedna začkoljica koja kaže da mesto činovnika ili ministarski ukaz, kako se to zvanično zvalo, mogu da dobiju samo oni koji su služili vojsku. Drugim rečima, žene su automatski bile izbačene iz te kategorije, što je opet dalje značilo da žene nisu mogle ministrovim ukazom biti postavljene na mesta državnih činovnika, dakle mesto lekara, profesora, nastavnika u višim razredima, inženjera i arhitekte.

Tu imamo jedan paradoks, to je ono što obično koriste naše kolege koje hoće da kažu da je kod nas uvek sve bilo u redu, jer se obično kaže ‘ali naše žene su se vrlo rano školovale na visokim školama’, što je apsolutno tačno. Velika škola je već 1871. godine dala mogućnost školovanju ženske dece, a posle 1882. i država je davala stipendije za školovanje ženske dece na evropskim univerzitetima, što je apsolutno za svaku pohvalu. Ali ono što je iza zavese, zato se tako knjiga i zove, jeste da kad te žene završe visoku školu, one ne mogu da rade adekvatno svom obrazovanju, jer zbog ovog nesluženja vojske, koje je savršena začkoljica koju niko ne vidi, one ne mogu da dobiju položaj koji im odgovara. Prema tome, one kad se vrate sa završenom medicinom mogu biti samo medicinske sestre. Kad se vrate kao završeni inženjeri one mogu biti crtači u biroima, ili kad se vrate sa nekih filozofskih fakulteta ili filoloških one mogu biti samo učiteljice nižih razreda i ne mogu dobiti to ukazno zanimanje.

Naravno da su se te školovane žene vrlo brzo pobunile i od skupštine tražile da se njihova prava izjednače sa pravima njihovih muških kolega koji su imali isto školovanje. Prvo su se oglasile telefonistkinje – to je bilo kao neko IT zanimanje danas. One su bile najmodernije i već 1905. napisale su prvo pismo skupštini. Mnogi poslanici, na čelu sa Jovanom Skerlićem, podržali su njihov zahtev da imaju istu platu i sve druge privilegije koje su imale muške kolege. Međutim, njihovi zahtevi nisu usvojeni, ali ono što je za nas važno to je da su ipak te žene tim pismima pokrenule velike skupštinske i javne rasprave na tu temu. I zahvaljujući tim raspravama možemo dalje da analiziramo koji su to sve razlozi zbog kojih telefonistkinje sirote nisu mogle da dobiju jednaku platu i jednaka prava.

Kada su se telefonistkinje javile skupštini, a kasnije i lekarke i druge, sa tim zahtevom, onda je prvo što je u skupštini masovno i aklamacijom prihvaćeno, to je da je to, kako su rekli, čaršijsko izmotavanje. I tu smo odmah mogli da vidimo taj odnos prema gradu, jer naravno, telefonistkinje su gradska stvar i deo nekog urbanog zanimanja. One su odmah ocrnjene u skupštini, jer je to, kaže se, čaršijsko izmotavanje. Naročito veselje u skupštini izazvao je jedan poslanik koji je rekao ovako ‘čije su to gospođice, to su gospodske ćerke, ko će to da plati, sve će to da plati ona sirotinja koja kopa za dinar, neće to gospoda da plate’. I sad odmah iz tog govora vidimo jednu od ključnih konstanti naše politike, to je populizam, to je to udvaranje sirotinji koja, kako on kaže, kopa za dinar, neće sad valjda oni da plaćaju neke gradske telefonistkinje. Dakle, odmah se markira ta ključna populistička i egalitarna politička filozofija.

Pročitaću još jedan citat iz srpske skupštine, gde poslanik kaže da ne može da se to odobri, jer ‘srpske majke nisu nosile midere i šešire kao ove telefonistkinje koje nam se sada obraćaju, nego su nosile komoru i same učestvovale u ratovima za oslobađanje’. Dakle, jasno je pre svega da žene treba da nose tu komoru, to je njihova idealna pozicija, da učestvuju u ratu za oslobađanje, još je idealnije ako tu i poginu, onda imaju šansu da postanu i heroji, a ne da nose midere i šešire, što je jedno direktno ismevanje svakog napretka, jer mider i šešir nije stvar mode, nego stvar nekog uređenijeg života, gde između ostalog vodite računa i o sebi. To je znak napretka i modernizacije. Dakle, vi ne date tu modernizaciju, jer je idealno da vi kao vo vučete stvari i učestvujete u ratu, ali na to ću doći kasnije.

Budući da su te zahteve poslale obrazovanije žene, koje su tražile da budu izjednačene, to je odmah izazvalo salve smeha u skupštini i silne uvrede na račun svakog ko je obrazovan. To je posebno inspirisalo poslanike koji su se utrkivali u tome ko će gore reći nešto o obrazovanim ljudima. Tako je recimo jedan poslanik rekao da ti obrazovani, a pogotovo žene nama nikako ne trebaju, jer, kaže, citiram: ‘fakultetska sprema donela je mnogu zbrku u našem zakonodavstvu’. Drugi kome se nadovezao pa je rekao ‘ma da, dok nije bilo pismenih Isus je po ovoj zemlji hodao’, dok je treći direktno ismevao sve doktore nauka pa je rekao ‘čuo sam mnogu gospodu predgovornike, pravnike, doktore, njihov govor učinio je slab utisak na mene, i pored njihovog Dr nekako su njihovi razlozi slabiji i slabiji efekt su učinili na mene negoli oni koji nemaju onog Dr pored svog imena’. Međutim, pored svega ovoga o čemu govorimo ipak su se sve te rasprave na kraju svodile na ono što se uvek pokaže kao presudna i ključna tema, a to su nacionalni argumenti koji pokazuju suštinu politike.

Sad ću da pročitam dva citata koji ne ostavljaju nikakve dileme. Jedan poslanik je rekao: ‘Ostavite srpsku ženu neka na miru u svome domu kosovskim i senjskim pesmama uspavljuje buduće osvetnike Kosova’. Dakle, mislim da se u toj rečenici nalazi apsolutno sve, nalazi se na prvom mestu Kosovo, na drugom mestu osveta, na trećem mestu sistem vrednosti i uopšte politički poredak. Dalje se nalazi smisao svih naših života, a to je da svi, pa i nerođena deca, živimo za osvetu Kosova. Treće, nalazi se to da ne smemo da pomerimo ništa u našoj porodici dok se ne reši problem Kosova. A pošto se on ne može rešiti onako kao što su oni zamislili onda ćemo zauvek ostati u toj istoj porodici gde će, dakle, kako kaže, žene uspavljivati buduće vojnike.

Ili drugi citat gde kaže poslanik: ‘Ne bi bilo pametno, a najmanje za nas Srbe davati ženskinjama pravo na ukaz, odnosno da mogu da postanu činovnici. Ne rušite porodicu našu koja je Srbima potrebnija više no drugim narodima, jer još Srbin nije ujedinjen’. Dakle, on jasno kaže da kod nas to ima potpuno drugo značenje, ne možemo mi sada kao neki drugi narodi koji mogu mirno i drugim temama da se bave. Kod nas je to posebno, mi, dakle, moramo ono što je pitanje svih pitanja, uključujući i odnose u porodici, uključujući, dakle, i plate telefonistkinja. Dakle, ne možemo dati višu platu telefonistkinjama, jer Srbin nije ujedinjen, kako bi on rekao. Kad bude ujedinjen lako ćemo mi s telefonistkinjama, ali, eto, on ni vek kasnije nije ujedinjen, prema tome telefonistkinje da pričekaju.

Ono što je tu posebno strašno je što je to veoma često bio argument i samih žena i što su građanska udruženja žena itekako podržavala ove stavove muškaraca, pa se ova debata o položaju žena prelila i na ženska udruženja i na ženske časopise. I recimo, jedno od takvih udruženja, Srpski narodni ženski savez takođe je odbio potrebu da žene rade i zarađuju više. I one su rekle ovo, dakle, ponovo isti argument, kažu: ‘Ako hoćemo da radimo na nacionalnom polju onda nećemo moći da rušimo stare tradicije, to se kosi jedno s drugim, jer naš nacionalizam ne dozvoljava učešće žena u državi’. To kažu žene, dakle, same žene brane naciju od žena.

Drugim rečima, vidimo da pod jedan nacionalno pitanje je uvek prioritet i sva druga moraju pred njim da se sklone. Ali vidimo još jednu stvar, da se u tom očuvanju patrijarhalog reda, zapravo tog najdublje autoritarnog reda vidi očuvanje nacije u smislu na koji oni tu naciju doživljavaju i da je patrijarhalizam i autoritarizam zapravo, kao što oni kažu otvoreno, čuvar nacionalnog identiteta. Dakle, naš nacionalni identitet je dubinski autoritaran. Bez tog nacionalnog identiteta, kao što oni opet otvoreno kažu, mi ne možemo ostvariti naš nacionalni cilj. I tu je taj krug. E, sad je samo pitanje da li je pravi cilj uopšte taj nacionalni fantazam ili je pravi cilj ono što ja mislim, tj. očuvanje autoritarnog i patrijarhalnog poretka. Dakle, ni taj nacionalni cilj nije u stvari pravi cilj i on je maska za ovu potrebu da se patrifikuje društvo i da se ono slučajno ne promeni.

Poslednji tekst u ovoj knjizi zove se ‘U senci velikog narativa – stanje zdravlja žena i dece’, i on je zapravo najpotresniji. On pokazuje da kad se govori o naciji, ne govori se o ljudima, tu se govori o nečem drugom. I to najbolje može da se vidi kroz dramatične primere stanja zdravlja žena i dece, kroz recimo stalna upozorenja srpskih lekara i inače odličnih lekarskih časopisa koji su postojali od kraja 19. veka.

Prvi trend kakav nikada nigde nije postojao je da je u Srbiji bilo manje žena od muškaraca. Opšti trend do dana današnjeg je da žena ima više nego muškaraca. U Srbiji je to stanje bilo dramatično i recimo 1900. godine na hiljadu muškaraca dolazile su samo 752 žene. Lekari su postavljali pitanje o čemu se tu radi. Prvi razlog, takođe apsolutno jedinstven za Srbiju, nema ga nigde uključujući i Bugarsku u tom trenutku, jeste da su muškarci u Srbiji, kao nigde na svetu, živeli 10 godina duže od žena. Muškarci su prosečno živeli 50,93 godine, a žene 40,6 godina. Najstrašniji podatak je dužina života razvedenih žena, one su prosečno živele 35 godina. Najčešće su to bile samohrane majke koje su, dakle, morale i da rade i da izdržavaju decu i sve je bilo na njima, i na njihov život dalje od 35. godine nije moglo da se računa.

Ne samo što su žene umirale daleko ranije od muškaraca, nego što su one mnogo više umirale procentualno od muškaraca. Podaci za srpsko selo su govorili da je na 831 smrt muškarca dolazilo 1.270 smrti žena. Lekari su neprekidno upozoravali da je dužnost države da se bavi tim alarmantnim stanjem, jer ta stvar zapravo proističe iz uslova života. I to na prvom mestu iz uslova u kojima se dešavaju porođaji. Zbog toga su lekari počeli posebno da se bave tim pitanjem, počeli su da obilaze sela, da beleže u kojim se uslovima dešavaju porođaji, i da u tim izvanrednim časopisima opisuju kako se razume porođaj, kako se razume žena koja se porađa u selu.

Zato bih pročitala jedan duži opis iz časopisa Narodno zdravlje. Ovako kaže: ‘U kući je povećan broj ukućana, pa se onda zbog toga buduća majka mora od njih sklanjati. Zato ide u polje gde se često puta pod vedrim nebom na jakom mrazu i snegu rastavlja s bremenom, odnosno porađa. U dobu najvećih muka ona mora da ciči, a ne sme glasno da kuka da je niko ne bi opazio, ni čuo. I što je najvažnije, tada se obično oko nje niko ne nalazi. Stojeći dupke, tako rađaju sve seljanke i mnoge varošanke pri porođaju, stoji majka, dete pada na teme te se odmah ugruva. Sad joj se, tek pošto dete zakmeči nađe čovek ili pokoja žena u pomoć, te prihvata dete kojem čim stignu preseku i vežu pupak, zaperu ga hladnom vodom i poviju u pelene.

Nesrećna porodilja ovim “najsrećnijim aktom” postaje za dotičnu kuću pogana, gadna, nečista. Zato je odmah meću u kakav čurbudžak gde joj kao psetu prostru malo slame ili nečiste, pocepane i bačene haljine, a već je ona sama čim je osetila da će da rodi obukla najgoru košulju i opasala najgoru zavijaču, koju je odavno bacila, te su joj kokoške na njoj nosile jaja ili se mačke macile. Tako u tom čorbudžaku koji nema dovoljno svetlosti, na hladnoj zemlji, na nečistoj postelji, u nečistim haljinama, uopšte na celokupnoj nečistoći mora prebivati porodilja četrdeset dana. Ona neće sve to vreme preležati, već će se trećeg dana dići i latiti se redovnog poslovanja. Za to vreme ona mora imati naročitu ložnicu i naročitu kalenicu iz koje će jesti i koju za to vreme ne valja nikako prati. Pored toga nijedna porodilja za ciglo četrdeset dana ne sme da okusi vodu, a sme da pije rakiju koliko hoće’, podvučeno u originalu.

Dakle, ovaj citat iz pera lekara s početka 20. veka jasno pokazuje kako su se videle žene i deca, a sve to se direktno odrazilo na zdravlje dece u Srbiji, gde su rezultati još porazniji od onih koje smo do sada izneli za uslove života žena, jer je Srbija beležila najveću smrtnost dece u Evropi, uključujući i susedne zemlje, gde se pokazivalo da četvrtina dece umre u prvoj godini. Lekari su se bavili uzrocima tih smrti, mada ako se rađaju u polju i padnu na glavu odmah pošto se rode nije ni čudo što umru. Ali su lekari pokazivali da su najčešći uzroci upravo dolazili iz sistema za varenje. Drugim rečima, od nehigijenske ishrane, od pokvarene hrane, da ne kažemo pokvarenog mleka. I, kako su lekari utvrđivali, od nedovoljne brige roditelja, pa su čak u te svoje analize uvrstili i ovakvu rečenicu ‘da roditelji i ne zovu lekare kada se dete razboli zato što je, kako oni kažu, normalno da dete umre, odnosno, kako se u porodicama kaže, božija volja’.

Dakle, sujeverje i ubeđenje da je potpuno normalno da jedno od dvanaestoro dece koje će roditi ta žena, koja će umreti sa 35 godina od porođaja, umre, jeste nešto što se smatra savršeno normalnim. Lekarske analize i sve statistike pokazivale su da jedva 40 odsto dece doživi 14. godinu, dakle, polovina rođenih ne doživi zapravo ni pubertet. Prema tome, mi moramo da postavimo pitanje odnosa prema naciji, jer kao sve je u ime te nacije. Pa šta je nacija ako nisu ta deca, pa oni su čak i u epskoj poeziji ta nacija, ono što se obično zove nejač, žene i ta deca. Naravno, na to će moje kolege da kažu ‘pa da, ali Srbija je uvek bila siromašna zemlja, nije bilo novca za socijalnu brigu’. Međutim, na to postoji vrlo moćan odgovor, a taj odgovor je pitanje prioriteta, odnosno pitanje preraspodele tog siromaštva. Dakle, kako ćemo to malo novca da podelimo.

I onda kada pogledamo budžet možemo vrlo lako da vidimo šta je ključna odluka, a to su ratovi. Pobednički balkanski ratovi čiju smo stogodišnjicu nedavno slavili, u njima je Srbija potrošila milijardu franaka, dok je godišnji budžet u to vreme bio 138 miliona franaka. Dakle, Srbija je na balkanske ratove potrošila 7,6 svojih godišnjih siromašnih državnih budžeta, takvih kakvi su, ali eto na šta su oni bili potrošeni. Prema tome, ponovo se pokazuje da nije nacija u pitanju, da se prema ljudima, koji čine tu naciju, odnosimo kao prema potrošnom materijalu, da se stalno ostaje u toj antimodernoj paradigmi u kojoj ljudski život nema nikakvu cenu, dakle, život tog deteta ili život Zorana Đinđića.

Sve je to samo odbrana jednog najdublje autoritarnog petrifikovanog sistema čija bi promena zapravo izazvala onaj potres koji se već dva veka sprečava. U tom smislu i današnje cepanje Srbije takođe možemo da razumemo na taj način i da postavimo pitanje da li su ovi napadi za saradnju sa Šarićima maska za napad na Ivicu Dačića zbog Kosova, ili je sve to maska za ono što podrazumevaju evropske integracije Srbije, koje moraju dovesti do promene baš ovog najdubljeg principa patrijarhalnosti i autoritarnosti. Zagrcne se čovek kad pomisli i na to da se recimo danas Srbija nalazi u najgoroj kategoriji u Evropi po smrtnosti dece, iza Albanije, Turske i Bosne. I da danas recimo u Srbiji umire 13 promila novorođenčadi, dok recimo u Sloveniji, Hrvatskoj ili Mađarskoj umire 9. Prema tome, to se ni do danas nije promenilo. Zato govorimo o tim najdubljim kontinuitetima koji onda jasno otkrivaju suštine svih politika koje se ovde tobože smenjuju, a zapravo je ta suština ista.

Naravno da nema para, pa ni SAD nemaju pare, uvek će da kažu nema para. Ali hajde da vidimo kako smo podelili to malo, gde će to da ide. Da li je nama važan čovek? Zato sam za moto tog teksta uzela citat jednog lekara, Jovana Jovanovića iz 1905. godine, gde on kaže: ‘Mi moramo ljudski materijal da kapitališemo ako hoćemo dalje da opstanemo’. On to kaže 1905, a mi između dva poslednja popisa imamo 300.000 ljudi manje. To vrlo jasno pokazuje šta radi ova zemlja.

Iz radio emisije 01.03.2013.

Peščanik.net, 08.03.2013.

Tako nam se vraćaju devedesete godine

LASLO VEGEL: NOVOSADSKE TRAUME

mar 1 2013

Kako nam se vraćaju devedesete

Ponovo se budi crno tržište

Komšije me upozoravaju da je život, dok sam izbivao iz zemlje, drastično poskupeo. Kvantaška pijaca je ponovo popularna. Roba iz Mađarske je jeftinija nego u samoj Mađarskoj, iz jednostavnog razloga što preduzimljivi šverceri traže povraćaj mađarskog PDV-a, što u krajnjem iznosu nije mala stavka. A ovde, razume se, ne plaćaju porez. Mušterije su zahvalne. Kupujemo, kao u devedesetim godinama, s tom razlikom što su tada prodavnice bile prazne – danas su dupke pune, ali je roba u njima je sve skuplja. Tako nam se vraćaju devedesete godine.

Uzdrmani kanoni

Subotnji kulturni dodatak budimpeštanskog lista Nepsabadšag donosi pesmu Viraga Erdeš pod naslovom Mađarska kuhinja. Mađarska lirika je iskoračila iz uobičajenih hermetičkih svetova i pokazuje izuzetno kritičke afinitete. To je samo jedan primer, jedan argument u korist tvrdnje da se obnavlja tradicija koju je pre promene političkog sistema negovao pesnik Đerđ Petri. U ovom sadašnjem svetu pojavili su se zloslutni znaci – kanoni koji su još juče važili u lirici, prilično uzdrmani. Možemo se nadati da će se i u Vojvodini pisati pesme kakve piše Virag Erdeš. Možda će biti i nove gerile! Bojim se, međutim, da će u Vojvodini biti teže prkositi jučerašnjim kanonima, jer ovde je previše lepljivog blata, zagušujuće prašine, previše je starmalih intelektualaca – mladim piscima će ovde biti mnogo teže da izvedu bilo kakav zaokret.

Mleko i politika

Ustajem, izlazim u kuhinju i sipam u čašu svoju jutarnju dozu jogurta. A onda, u sledećem trenutku ustuknem. Naime, Goran Ješić, pokrajinski sekretar za poljoprivredu obelodanio je na Tviteru da mleko sadrži veću količinu kancerogenog aflatoksina nego što je to dozvoljeno. Na to mu je ministar za poljoprivredu superiorno replicirao: neme razloga za strah, u Americi se mere još veće vrednosti, to mleko pije i Obama. I pred televizijskim kamerama je i on ispio čašu mleka, te je izjavio da vlada neće voditi Tviter-politiku. Naravno, nije mu ni palo na pamet da podnese ostavku. Uostalom, zašto bi i odstupio, kad pijemo bolje mleko nego što pije Obama? Izjavu je dao i jedan ekspert koji je rekao da on ni o čemu nije obavešten. Istovremeno, u susednoj zemlji dat je znak za uzbunu. Iz prodavnica se povlače veće količine mleka. Kod nas ni nadalje nema, što se kaže, problema, ali se izvesne količine mleka i kod nas povlače iz prodavnica. Jasnog objašnjenja, međutim, nema. Srpski ministar poljoprivrede pripada jednoj, a pokrajinski sekretar za poljoprivredu drugoj stranci, sledstveno tome, problemi s mlekom odmah dobijaju političku boju. Bulevarska štampa, vatrena obožavateljka vlade, odmah je vrisnula: opozicija hoće da ruši vladu! Na površinu izbija jeftino politikanstvo, umesto da eksperti, stručne institucije, što pre izađu pred javnost sa pouzdanim podacima. Čovek bi od vlade očekivao da prihvati odgovornost, da kaže makar to da li uopšte postoje kod nas takve stručne institucije, da li iko ovde može da izađe sa stručno verifikovanim podacima. Međutim, ovde je sve politika, i pitanje mleka, i radnog mesta, i naziva ulica i trgova. Već se unapred može znati, bez obzira na to šta da se desi, da će vladajuća stranka stati u odbranu svog ministra. Mada, u novije vreme, često čujem da državu ne može niko da pobedi. Tvrdim da može. Partija. Isto onako, kao nekad.

Burleska

U novosadskoj pešačkoj zoni, u piceriji Sicilija (na jedvite jade smo našli tiho mesto gde ne trešti iz zvučnika muzika), dug razgovor sa Jutom Zomerbauer, novinarskom bečkog lista Di Prese. Pred njom je berlinsko izdanje moje knjigePriče iz donjih predela, iz nje citira rečenice i znalački me propitkuje. Pokušavam da pričam o ovom svetu kao o nekoj grandioznoj burlesci. Polako mi se vraća smisao za humor. Sve više se osećam kao Švejk.

Prednost se pretvara u hendikep

Ne bih progovorio čak ni sa malim prizvukom ironije o manjinskoj viktimologiji, pisao sam već više puta da je čovek u manjinskom položaju oštećen čak i ako bi ga štitili najbolji zakoni. Bilo bi, međutim, veoma pogrešno zastati na ovoj tački. Veliko pitanje današnjice glasi: kako pretvoriti hendikep u prednost. Mučan, rizičan i, najčešće, poražavajući poduhvat – mnogo je zahvalnije živeti s viktimološkim patosom koji pobuđuje privid odanosti naciji. U razdoblju postmoderne, većina se sve više fragmentizuje i manjinski etos osvaja sve veće prostore. Sve je više mislilaca, intelektualaca pripadnika većinske nacije, koji sebe smatraju jedinkama bez domovine, i tako dospevaju u domen privlačne snage manjinskog diskursa, usled čega većinska dominacija postaje rđava savest kapitalističkih nacionalnih država. Pitanje je, međutim, da li manjine, naspram kulture nacionalne države, uspostavljaju jedan specifični, od nacionalnih država nezavisni, slobodni, odnosno krajnje mobilni kulturni kapital koji se neće ograditi od većinske kulture, ali se neće pred njom ni poniziti. Naravno, na tom putu ima bezbroj prepreka, jer svaka nacionalna manjina ima svoju nacional-državnu većinu u kojoj, pak, na žalostan način, pristaje da igra samokolonizatorsku ulogu, a time ne gubi samo svoje karakteristike, već pada i u zamku vlastite nacionalne države.

Spomen ploča Aleksandra Tišme

Prošlo je već, evo tačno deset godina od njegove smrti. I povodom te godišnjice otkrivena je spomen ploča postavljena na zidu Tanurdžićeve palate – na ulazu pod brojem jedan u ulici Modene. Nisam ni najmanje bio raspoložen da prisustvujem tom događaju, da slušam prigodne govore, ali u kasno popodnevnom sumraku, kao svojevremeno, kad smo preduzimali naše zajedničke predvečernje šetnje, izašao sam u grad i stao ispred spomen ploče. Imao sam osećaj da sam u ovom gradu ostao sam sa Tišmom. Za Tišmin stan u Tanurdžićevoj palati vezuje me tužna uspomena. Dva dana pred njegovu smrt dugo smo tu razgovarali. Upravo sam se vratio s jednog dužeg putovanja, odmah sam ga nazvao, pitajući ga kako se oseća. Želeo je da se vidimo. Ali nije hteo da me primi ležeći u bolesničkom krevetu – i kako mi je kasnije njegova supruga Sonja ispričala – morali su da ga obuku. I tako me je dočekao, u odelu, sedeći u fotelji. Razgovarali smo o ozbiljnim temama. Zadržavao me je, rekavši da je malograđanski onaj običaj po kojem je poseta bolesniku ograničena na pola sata, tako da smo razgovarali više od dva časa. Nije ni pomenuo sebe kao bolesnika, on se pripremao na smrt. O sadržaju tog našeg razgovora nikad nisam nikome ništa govorio, mislio sam – i to mislim i danas – da bi to bilo, na neki način, nepristojno. Jer ono što je hteo da kaže, to je i napisao. U njegovom pozamašnom dnevniku bio je iskreniji od bilo koga od nas. Ovaj dnevnik bih i danas nazvao jednom širokom, sveobuhvatnom novosadskom panoramom, koja mnogo toga govori o Novom Sadu i o Vojvodini. U duhovnom smislu, on je među nama bio najveći autonomaš. I to me navodi da se prisetim Tomasa Mana, s tom razlikom, da se u pozadini ne povlači duh samosvesnog građanina Libeka, već novosadska trauma, trauma koju je i dan-danas zabranjeno imenovati. A ona je mnogo, mnogo više od pukih političkih plahovitosti, jer otkriva izranjavljene temelje, u bol uronjene, poput vlasi kose tanušne korene. Malo je ljudi bilo u stanju da s takvom velikom empatijom piše o svetu žrtava, o fatalnoj moći tajanstvenih sila, kao što je umeo Tišma. Živeo je tako što je i pri tom i sam strepeo od tih sila o kojima je pisao. Zato se uvek i uzdržavao da govori o velikim pitanjima književnosti i života. Godine 1868. preveo je na srpski moj prvi roman,Memoare makroa, i od tada samo se redovno sastajali. Šetali smo se, predveče, novosadskim ulicama. Te šetnje su potrajale bezmalo četiri desetleća. Kad smo ga izgubili, pre deset godina, pomislio sam da je okončana jedna epoha. Sad sam u to već sasvim siguran. Posmatram prolaznike. U februaru Novim Sadom još vlada seoska atmosfera, građani promiču Zmaj Jovinom ulicom pognutih glava. Već godinama osmatram tu karakteristično novosadsku promenu raspoloženja, atmosfere: zimi vlada melanholija, fatalistička ravnodušnost, a onda na proleće najednom procveta i u grad se useljava neka frivolnost na samoj granici neodgovornosti. I mi se satiremo između ove dve krajnosti.

Nova tabu-tema

Mnogi misle da oplakujem ono što se naziva rubnim područjima. Ali, ne! Ja baš u tome vidim budućnost. Mislim na istočno-srednjoevropske centre, na prestonice (Prag, Budimpešta, Bratislava, Beograd, Bukurešt, itd.), koje su se našle u krizi: pod novim nacionalnim državama rubovi su posiveli. Drugačija je situacija u zapadnoevropskim glavnim gradovima, u megalopolisima, u Parizu, Londonu, Berlinu, koji podsećaju na nekadašnju etničku i kulturalnu kompleksnost rubnih područja. Duh megalopolisa nastao je prvobitno baš na tim rubnim predelima: prošlost Vojvodine je, na primer, projektovala budućnost Berlina. Na to bismo mogli da budemo ponosni, uprkos tome što bi borci za nacionalne države baš ovu prošlost najradije proglasili tabuom.

februar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Bosanski praznik nezavisnosti

Tvoji najveći sinovi stide se tvoga imena
Piše: Mile Stojić
Veličina slova:

PHOTO: Stock

Dobro jutro, plemenita državo Bosno i Hercegovino, gdje se ljudi ne razumiju, a govore istim jezikom. Iz tvojih vitkih bogomolja, zvonika i munara kulja tama, što je prekrila tvoja polja i planine. A tvoji veliki sinovi razvlače tvoje krvave prnje, kao psi oglodanu kost. Dižem ovu čašu u slavu velike ludosti što je ovladala u glavama onih za koje smo vjerovali da će upaliti baklju progresa, donijeti sunce slobode

I šutnju će uvijek izabrati to biće

Naviklo da strada.

Džemaludin Alić



Dobro jutro Bosno i Hercegovino! Sretan ti praznik

Najsretnija zemljo. Nek tvoji umorni trudbenici danas

Slave, nek tvoji obogaljeni ratnici iziđu danas na ulice

Neka se ori pjesma od planine do planine, nek brenči

Muzika od gorskog vrhunca do ponora, do jama

Gdje spavaju pravednici podmuklim mirom. Nek vijore

Zastave na visokim jarbolima dok tvoji bratski narodi

Zagrljeni i pijani u miru praznuju i snivaju novu krv.


PHOTO: Stock

Dobro jutro, Bosno i Hercegovino, sretan ti dan

Nezavisnosti, koji ne slavi pola tvojih žitelja, naviklih

Na zavisnost i ropstvo. Živjela Republiko Srpska, živjela

Herceg-Bosno, živjeli svi kantoni i županije, Živjelo Sarajevo

I distrikt Brčko. Sretan ti blagdan državo, dopola republiko

A otpola federacijo, zdravstvuj mitska sireno i centaure

Polu-ribo, polu-djevojko, polu-konju, polu-čovječe!



Dobro jutro moja najljepša, moja nesretna domovino

Tvoji najveći sinovi stide se tvoga imena. Tvoji mudraci

Na strani su tvojih dušmana. Zemljo ratara i pastira koju

Nitko ne voli. Zemljo rudara i proletera, lica izboranih

Kao hrastova kora, što vade i liju tvoje zlato. Vinogradara

Što trgaju tvoje trsje, vršu pšenicu i vrcaju med.


PHOTO: Ron Haviv

Dobro jutro, Bosno i Hercegovino, zemljo rijeka što u svome

Mulju kriju zlato i kosti. Na tvom se valovitom tijelu gnijezdi

Tisuću država: Hrvatska do Drine i Srbija do Une, Islamska

Džamahirija. U tvojim se tamnim šumama kote ikriju mračne

čete. Bune se istok i zapad. Ali nitko ti ne prilazi u pomoć

Praznik tvoga rođenja bijaše početak tvoje agonije.



Dobro jutro, plemenita državo Bosno i Hercegovino,

Gdje se ljudi ne razumiju, a govore istim jezikom.

Iz tvojih vitkih bogomolja, zvonika i munara

Kulja tama, što je prekrila tvoja polja i planine. A tvoji

Veliki sinovi razvlače tvoje krvave prnje, kao psi

Oglodanu kost. Dižem ovu čašu u slavu velike ludosti

Što je ovladala u glavama onih za koje smo vjerovali

Da će upaliti baklju progresa, donijeti sunce slobode.


Photo: Stock

Slavim sve tvoje konstitutivne narode, Srbe, Hrvate

Bošnjake. I nekonstitutivne, Židove, Cigane, Albance, Čerkeze

Dobro jutro Tamni vilajete, dobro jutro zemljo krvi i meda

Nek žive tvoji ortodoksi i tvoji heretici, tvoji bogumili i

Tvoji patareni, tvoji muslimani, tvoji kršćani i tvoji

Hrišćani. Tvoji derviši i tvoji ateisti. Obogaljeni sinovi

U kolonama stida. Slavim ih onako kako je mnoštvo američko

slavio rob njegov veliki što zvaše se Walt Whitman.



Dobro jutro Bosno i Hercegovino, škrta zemljo

U kojoj buja porod od tmine i ljudi od žeženog zlata

Čiji te srebrni sinovi napuštaju i odlaze zauvijek od tebe

Da bi oplakivali tvoje kristalne krajolike i pjevali

Tvoje tugaljive pjesme u prljavim podrumima svijeta

Čije te mirisne kćeri lako iznevjere i odu s drugim

Jer ne mogu da otrpe dragost tvoje okrutne ljubavi.



Dobro jutro Bosno, moja ljepotice izgorenih zjenica

Državo za prokletnike, ni na nebu ni na zemlji. Sretan ti

Praznik vjernosti i izdaje, Hercegovino, kršna majko

Neka pjesma tvoje slobode okupa tvoje križeve i nišane

Neka tvoje gradove osvijetle žarulje spokojstva i

Radosti, a svjetlost munja tamne časove tvojih pjesnika.


Photo: Todor Skakić

Dobro jutro moja najljepša, moja nesretna domovino

Nek tvoje mirisne cvjetove danas prekriju božanske pčele

A tvoje visoke planine, gdje spavaju ukopane mine, nek

Grgore šumorom gorskih očiju. Nek umuknu za tren

Tvoja ohola božanstva i uskrsnu slavenska, Perun i Vesna

Jarilo i Morana; nek danas, na tvoj praznik, zaigraju vito

kolo nad ubogim, nedovršenim kućama po kojima padaju

Kiša peluda i slap mirisa i prekrivaju tvoje rane.

Čuvari fašistoidnog poretka u najavi

Militantna ultra-desnica:

Potencijalna vojska građanskog rata, čuvari fašistoidnog poretka u najavi

Objavljeno od Milan Marinković  dana Veljača 19, 2013  u Slideshow

  

U gadnoj su zabludi mnogi koji veruju da će proces evropskih integracija sam po sebi uspeti da postavi stvari na svoje mesto.

Mnogo je toga doprinelo nastanku, a potom i zabrinjavajuće brzom rastu desnog ekstremizma na ovom prostoru. Umesto kao pouka o destruktivnosti nacionalizma (naročito agresivnog nacionalizma), minuli ratovi poslužili su za njegovu legitimizaciju i još snažniju promociju. Jednako značajnu ulogu igra i ideološko-politička zloupotreba obrazovnog sistema, kao i brojnih visokotiražnih medija, u svrhu stvaranja, očuvanja i neprekidnog jačanja nacionalističke svesti kod novih, nadolazećih generacija.

Na ovo se nadovezuje i blaga kaznena politika. Domaća su zakonodavstva i pravosudni organi već predugo isuviše blagonakloni prema brojnim vidovima nasilja, a posebno prema nasilju koje ultradesničari i fudbalski huligani čine nad pripadnicima tradicionalno diskriminisanih društvenih grupacija.

Sa druge strane, Haški tribunal jeste generalno pokazao daleko niži stepen tolerancije prema ratnim zločincima u pogledu visine kazni, ali su se zato neki od njih uspeli pre vremena ponovo naći na slobodi, uglavnom ili zbog „dobrog vladanja“ ili, kao u slučaju upravo oslobođenog Mladena Naletilića Tute, „lošeg zdravstvenog stanja“, čime se, iako verovatno to nije bila namera, ipak posredno šalje poruka da je zločin isplativ, tim pre ako je izvršen radi „višeg (čitaj: nacionalnog) cilja“.

Lično mislim da za nasilnike nikakve olakšavajuće okolnosti ne bi smele da postoje, a za ratne zločince pogotovo (ali mene se, na žalost, ne pita). Kad je o haškim osuđenicima reč, stvar dodatno pogoršava to što ih mainstream politike u njihovim matičnim državama, na manje ili više otvoren način, nastoje tretirati ako ne baš kao klasične heroje, onda svakako kao „mučenike“ koji su platili nezasluženo visoku cenu (nepravedne politike međunarodne zajednice, licemerja Zapada, ili čega već sve ne).

Pobrojani primeri predstavljaju samo deo uzroka omasovljenja i učvrščivanja ekstremno desnih svetonazora među mlađom populacijom. Pokreti te vrste postoje i u daleko civilizovanijim društvima, ali su tamo marginalnog karaktera, najvećim delom zbog toga što kod većinske javnosti postoji jasna svest o neprihvatljivosti njihovih ideja, dok ovde to nipošto nije slučaj. Ovde se, to jest, bukvalno sve da relativizovati, pa čak i opravdati; ne samo retrogradne ideje, već i sama primena nasilja u određenim slučajevima.

Sklonost tihe većine da se uglavnom tolerantno odnosi prema počiniteljima ideološki motivisanih nasilnih akata nad pažljivo odabranim kategorijama stanovništva u bitnoj meri utiče na formiranje prilično pomirljivog pristupa i kod najvećeg dela političke klase prema militantnoj krajnjoj desnici, uključujući i one političke snage koje, bar deklarativno, osuđuju takvo ponašanje i delovanje, a o onim drugima da i ne govorimo. Dodamo li ovome i podršku koju ekstremisti uživaju od strane vodećih crkvenih autoriteta, čiji se uticaj i popularnost kod nas ionako skoro nikad ne dovode u pitanje, bujanje ultradesničarskog nasilja ni najmanje ne treba da nas iznenađuje.

Uslovna podela militantnih eksremista

Do ovde sam govorio o militantnom desničarenju na ex-YU prostoru generalno. Sada ću se pretežno fokusirati na Srbiju. Povod za to je dvojak: pre svega, iz Srbije je incijalno bio pokrenut etnohegemonistički projekat kao izvor sveg zla koje se ubrzo munjevito proširilo na ostatak regiona; osim toga, čini se da je ekstremni nacionalizam u Srbiji uspeo najdalje da ode u pravcu vlastite političke legitimizacije. Uz usputnu napomenu da se njegov uticaj, iz očiglednih razloga, značajno preliva i na teritoriju Republike Srpske, bez obzira što se ova ne nalazi u Srbiji.

Ukupno posmatrano, nasilne ekstremiste u Srbiji možemo podeliti na dve osnovne kategorije: tzv. fudbalske (odnosno sportsko-navijačke) huligane i pripadnike ultradesničarskih pokreta. Iako te dve grupacije suštinski spadaju u jedinstven kulturološko-politički (para)entitet, pri čemu se njihov uzajamni odnos bez dileme može definisati kao saveznički, ipak postoje razlike zbog kojih bi ih trebalo odvojeno analizirati.

Osnovna razlika ogleda se u bazičnom motivu postojanja i delovanja. Dok je kod ultradesničarskih pokreta ključan ideološki momenat, kod huliganskih podgrupa dominantni su kriminalno-lukrativni interesi; zapravo, huliganske udruge, u suštini, nisu ništa drugo do regrutni centri za buduće kriminalce, na prvom mestu narkodilere i reketaše, koji su svi ujedno i ovisnici o drogi (ili će to, pre ili kasnije, neminovno postati). Ono što im je, pak, zajedničko, zbog čega se nalaze u maltene neraskidivoj vezi, jesu – neprijatelji. Ni jednima ni drugima, naime, nikako ne bi odgovaralo da se u zemlji konačno i nepovratno uspostave institucije pravne države po uzoru na model razvijenih zapadnih demokratija. Otuda su potpuno jasne razmere aktivnog otpora koji ispoljavaju prema procesu evro(atlantskih) integracija, budući da jedino kroz taj proces Srbija ima kakvu-takvu šansu da postane elementarno uređena država. To je, dakle, ono ključno polje u kojem im se interesi nesumnjivo poklapaju. Uz to, pažnju valja obratiti i na podatak da priličan broj pojedinaca istovremeno pripada i huliganskim falangama i ultradesničarskim (klerofašističkim) pokretima.

Okvirna procena rizika

Pitanje na koje je i dalje nemoguće dati sasvim precizan i pouzdan odgovor jeste sledeće: koliki je tačan stepen potencijalnog rizika po bezbednost građana i države koju militantna desnica u Srbiji trenutno nosi, to jest kolika je njena relativna operativna snaga na nivou celokupnog društva. U isto vreme, gotovo se sa sigurnošću sme tvrditi da sve ove grupacije mogu, pored podrške crkvenih krugova, računati i na snažnu potporu pojedinih paralelnih centara moći iz domena politike, obaveštajno-bezbednosnih struktura, kriminalnog podzemlja, a po svoj prilici i iz delova formalno legalne privredno-ekonomske sfere, čiji su interesi identični ili bar umnogome komaptibilni sa njihovim.

Da bi se bliže mogao ustanoviti stvarni nivo trajne opasnosti po društvenu i političku stabilnost, neophodno je imati uvid u konkretne činjenice: ko sve operiše u okviru pomenutih paralelnih centara moći?; koliko je svaka od tih interesnih grupa pojedinačno moćna i uticajna; u kakvim su međusobnim odnosima, odnosno ko i zašto sa kim sarađuje, a ko se protiv koga bori za prevlast; do koje je mere svaka od njih uspela da se infiltrira u zvanične državne strukture, posebno u službe bezbednosti, pravosuđe i ključne centre političkog odlučivanja (u kojim državnim organima imaju najjača uporišta, sa kojim su političkim partijama ili ličnostima, kako iz vlasti, tako i iz opozicije, najbliže povezani, i slično…)?; imaju li veze sa sličnim strukturama u pojedinim stranim državama, itd.?

Naredni set pitanja odnosi se na stanje u samom državno-političkom aparatu: da li su uspostavljene ključne pretpostavke da formalni organi vlasti mogu funkcionisati sinhronizovano i kao koherentna celina, ili je na delu neprestana borba za preuzimanje kontrolnog paketa efektivne upravljačke moći?; koliko su najviši državni organi u mogućnosti da preko rukovodstava bezbednosnih službi kontrolišu srednje i niže nivoe njihove hijerarhije, i koliko su upoznati sa realnim stanjem i odnosima unutar istih?; konačno, jesu li uopšte ključni nosioci vlasti svesni kakva je i kolika opasnost od postojanja otuđenih, autonomnih frakcija koje operišu u sivoj zoni obaveštajno-bezbednosnog aparata, pri čemu situaciju dodatno pogoršava nedostatak regulative u privatnom sektoru bezbednosti?

Latentna fašizacija omladine

Iako na većinu ovih pitanja ne posedujemo do kraja jasne odgovore, više je nego dovoljno osnova za pretpostavku da je stanje, u najmanju ruku, jako rovito i teško popravljivo. I to toliko da čak i ukoliko bi u vlasti vladalo maksimalno jedinstvo i nedvosmisleno iskrena politička volja da se krene u rešavanje ovog gorućeg problema, veliko je pitanje kakav bi bio krajnji ishod takvog poduhvata, imajući u vidu dugogodišnje ignorisanje mnogih upozoravajućih trendova i njihovo uporno guranje pod tepih (gde o razlozima za takvu neodgovornost, opet, uglavnom možemo samo da nagađamo).

Na duži rok bi, po svoj prilici, ipak najviše trebalo da nas zabrinjava uloga obrazovnog sistema u serijskoj proizvodnji naraštaja sklonih ekstremno desnim ideologijama. Često se previđa da simpatizeri ideja agresivnog nacionalizma među mladima nisu isključivo i obavezno pripadnici ultradesničarskih pokreta ili huliganskih podgrupa. Izuzetno je, naime, visok procenat naizgled pristojnih i, za ovdašnje standarde, normalnih omladinaca koji pokazuju, blago rečeno, opasnu sklonost identifikaciji sa ekstremno nacionalističkim, katkad i otvoreno fašistoidnim idejama. Navešću samo jedan, više nego ilustrativan primer: strahovita mržnja prema, u prvom redu, Albancima i Hrvatima (nešto manje prema domaćim muslimanima), kao neupitnim neprijateljima, karaktristična je za većinu današnje omladine u Srbiji, uprkos tome što masa njih nikada u životu nije uživo ni videla, kamoli lično upoznala, niti jednog jedinog Albanca ili Hrvata.

Struktura članstva

Radi boljeg razumevanja prirode nastanka i razvoja militantnih ektremističkih pokreta u Srbiji, valja se takođe osvrnuti na njihovu kadrovsku strukturu. Sa organizaciono-hijerarhijskog aspekta, članstvo ovih organizacija se u osnovi može podeliti na vođe (kad su u pitanju huliganske grupe), odnosno lidere (u slučaju ideoloških pokreta), na jednoj strani, i izvršioce (topovsko meso), na drugoj.

Međutim, socio-psihološki posmatrano, unutar kategorije izvršilaca mogu se prepoznati dva specifična tipa članova: (1) rođeni nasilnici; i (2) namerno zalutali.

Prvu grupu – dakle, rođene nasilnike – čine oni koji u nasilju uživaju, neretko do te mere da im ono postaje važnije i od samih ideoloških motiva za pripadnost određenom ekstremnom pokretu; reč je, po svoj prilici, o osobama sa ozbiljnim psihopatskim poremećajem ličnosti.

„Namerno zalutale“ od rođenih nasilnika presudno razlikuje to što, iako će uzeti učešća u zajedničkom vršenju nasilničkih akata, ipak nisu po prirodi nasilni. U pitanju su, uprošćeno rečeno, pojedinci koji se u krugu svoje porodice, ili drugog neposredno bliskog okruženja, osećaju neshvaćeno, ponekad i odbačeno, zbog čega pripadnost militantnim grupama doživljavaju kao svojevrstan način da pobegnu od lične frustracije, kao mogućnost da se, bar u okviru tog mikro-sveta, osete važnim i vrednim (samo)poštovanja.

U akcijama koje podrazumevaju vršenje nasilja, „namerno zalutali“ učestvuju iskljičivo u okviru grupe kojoj pripadaju, ali u samom nasilju ne uživaju (premda kod nekih to vremenom, usled stalne prakse, može i da se promeni). No, i pored toga, neće se nipošto usuditi da se ne povinuju komandi vođstva kada ono naredi kolektivnu nasilnu akciju, prvenstveno iz straha da ne budu ismejani kao kukavice, a zatim i izopšteni iz grupe. Umesto toga, trudiće se da koriste minimalno moguću silu tokom učešća u nasilnom činu; tačnije, koristiće onoliki stepen sile za koji procene da je dovoljno visok da se pred saborcima ne obrukaju, a opet dovoljno nizak da ih savest previše ne grize.

Za razliku od izvršilaca obe vrste, vođe/lideri, po pravilu, mahom podstrekavaju, komanduju i koordinišu akcijama, ali, izuzev u posebnim prilikama, retko kada operativno učestvuju u direktnom vršenju nasilja u sklopu aktivnosti sopstvene grupe. U toj vrsti nasilja oni učestvuju samo dok se sa nižih nivoa u hijerarhiji probijaju ka vrhu.

Potencijalne posledice daljeg jačanja ekstremizma

Nakon svega, umesno bi bilo zapitati se šta nas čeka u budućnosti ukoliko društvo, na čelu sa nadležnim državnim organima, i dalje bude tretiralo militantni desni ekstremizam, ali i nasilje u celini, kao kakvu marginalnu pojavu, nedovoljno bitnu da bi se morala početi sistemskim putem sasecati u korenu, beskompromisno i bez izuzetka?

U gadnoj su zabludi mnogi koji veruju da će proces evropskih integracija sam po sebi uspeti da postavi stvari na svoje mesto, i da je dovoljno samo ne skretati sa tog puta, pa će sve na kraju ispasti kako treba. Bilo bi lepo da je tako, ali – od te utopije nema ništa. Jer, za sve to vreme u Srbiji su paralelno uspostavljani skoro svi neophodni uslovi da u nekom trenutku ili skliznemo u (polu)diktaturu fašističkog tipa, ili, još gore, u opšti građanski rat. Većina tih pretpostavki zapravo je već ispunjena – neke u potpunosti, a neke delimično.

Koja bi funkcija u svakom od dva navedena scenarija pripala militantnim ekstremistima?

U slučaju fašističke (polu)diktature, nema sumnje da bi dobar deo desnih ekstremista bio inkorporiran u zvanične bezbednosne organe, postajući tako svojevrsna nacionalna garda, zadužena da čuva i brani novouspostavljeni poredak. Na šta bi to ličilo, verujem da nije teško zamisliti.

Dođe li, pak, do građanskog rata, stvari će biti daleko neizvesnije. Pre svega, građanski rat u Srbiji, ovakvoj kakva je danas, teško da bi mogao izbiti na nekakvim ideološkim osnovama, pošto ovde postoji samo ekstremna desnica, ali ne i ekstremna levica. Osim ako u ekstemnu levicu neko ne računa pojedine anarhističke elemente, koji su toliko beznačajni, i po svojoj brojnosti, a naročito po političkom (ali i svakom drugom) uticaju, da ih je smešno uopšte i uzimati u razmatranje.

Građanski rat bi u Srbiji praktično značio obračun svih mogućih kriminalnih klanova, zatim različitih parabezbednosnih i parapolitičkih struktura, kako sa ostacima oficijelne države, tako i između sebe. Bio bi to, jednom rečju, rat sviju protiv svih, uz zastrašujući stupanj nasilja i agresije, sa ogromnim brojem žrtava u urbanim sredinama (ko ima selo u planini, po mogućstvu što zabačenije, biće srećan).

U takvom bi ratu sportsko-huliganske podgrupe najverovatnije delovale kao mini-paravojne jedinice koje se među sobom bore za račun zaraćenih strana, pljačkajući i maltretirajući usput sve što im se nađe na dohvat ruke. Uporedo sa ovim, ideološki esktremisti, odnosno pripadnici klerofašističkih pokreta, napokon bi dobili priliku da sprovedu u delo sve ono o čemu već godinama maštaju: fizičko uništenje svih nesrba, kao i onih koje obeležavaju kao političke neprijatelje (“izdajnicima”, “plaćenicima”, “zapadnim agentima” i sl.).

Šta još reći na kraju?

Prema do sada objavljenim policijskim procenama, u Srbiji postoji između 10 i 15 hiljada evidentiranih ekstremista. Obzirom na njihovu operativnu agresivnost, ektremnost ideologije, kao i iznenađujuće visok stepen do sada prikazane akcione koordinisanosti, za jednu ekonomski devastiranu, a pri tome i post-konfliktnu zemlju sa oko 7 miliona stanovnika ovo je opasno velika cifra. Još kada tom broju dodamo i onaj deo omladine koji za sada nominalno ne pripadaju ovim grupacijama, ali im je njihov sistem vrednosti itekako prihvatljiv, slika mračne budućnosti postaje još potpunija.

O USTAVU

Stepanov: Radi se na uništavanju identiteta Vojvodine

feb 20 2013

Ustav je na dobrom putu da uništi Srbiju


Profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Radivoj Stepanov izjavio je danas da se sve radi kako bi se uništio identitet Vojvodine.

„Više od 20 godina na delu je pljačkaški princip: iz Vojvodine se uzimalo sve što se moglo po pravu jačeg. Država zna samo jedno: držati, uzimati i ne dati“, rekao je Stepanov na okruglom stolu u Skupštini Vojvodine.

Prema njegovim rečima, zbog takve politike, za samo dve decenije Vojvodina je ostala bez socijalnog, ekonomskog, intelektualnog, kulturnog… kapitala. „Vojvodina se drži na srbijanskom povocu poverenih nadležnosti, što je uvredljivo i ponižavajuće“, rekao je Stepanov.

Prema njegovim rečima, između Ustava Srbije iz 1990. i aktuelnog Ustava iz 2006. godine nema suštinske razlike, već je novi ustav zapravo „radikalski redizajniran“ Miloševićev ustav iz 1990. godine, koga su donele četiri partije izrazito nacionalnog pa i nacionalistickog predznaka: D S S, DS, SPS, SRS. „Prvi put su ustav pisali jugomrsci a drugi put rodoljupci. Onaj prvi je razrušio Jugoslaviju, a ovaj drugi je na dobrom putu da uništi i Srbiju“, ocenio je Stepanov.

Prema njegovim rečima, Srbiji je potreban novi, moderan, demokratski ustav, koji će biti „relaksiran od mitova i od nacionalizma“. „Sadašnjim Ustavom je nastavljeno mazohističko trčanje Srbije unazad. On je ojačao autoritarnu vladavinu, koja inače u Srbiji ima duboke korene, podstakao pravoslavni fundamentalizam, i centralistički model države doveo do ekstremnih granica“, rekao je Stepanov.

On je rekao da je Srbija u svojoj istoriji promenila 20 ustava, ali je „ostajala manje-više ista“. „Nije bilo ustava po meri sadašnjosti i izgledima budućnosti“, kazao je Stepanov.

Politikolog Duško Radosavljević ocenio je da je ceo Ustav Srbije „koncipiran na laži“, s ciljem da se očuva kosovski mit, iako je činjenica da birači sa Kosova nisu bili upisani u birački spisak, što svedoči o tome da je Srbiji na Kosovu stalo samo do teritorija a ne i do ljudi.

Prema njegovim rečima, Ustav omogućava da se zakonom može ukinuti autonomija Vojvodine. „Ovo je danas samo fasadna autonomija Vojvodine, jer Skupština Vojvodine nema zakonodavnu funkciju“, kazao je Radosavljević.

On je ocenio da autonomija Vojvodine mora biti regulisana njenim sopstvenim konstitutivnim aktom, koji se može zvati i osnovni zakon.

Predsednik Vojvođanskog kluba Đorđe Subotić rekao je da je aktuelni Ustav Srbije „nepopravljiv“.

„Ne može se promeniti, treba doneti novi na Ustavotvornoj skupštini, koju ne treba da čine samo partije, nego i civilni sektor i mnogi drugi, jer donošenje Ustava ne može biti samo partijsko pitanje. Pre toga, poželjno bi bilo stvoriti ustavotvorni pokret u Srbiji koji bi činilo svi oni koji su 2006. godine bojkotovali Ustav“, kazao je Subotić.

Okruglom stolu „Ustav Srbije – kočnica na putu ka EU?“ prisustvovao je i predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor.

Okrugli sto je održan u organizaciji Vojvođanske politikološke asocijacije i redakcije lista Republika, a u okviru projekta „Kuda ide Srbija“, koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo.

(Autonomija)