Doktori

U mom poslu ima doktora i – Doktora.

Doktori sa malim “d” su oni koji intimno sebe ne smatraju zapravo doktorima :), samo misle da imaju neka znanja kojima ljudima mogu da pomognu, i to ponekad, ne uvek. Obično znaju mnogo, ne ustežu se da kažu da ne znaju – ali da znaju ko zna, da će pročitati, da ovo ili ono….

Pomažu bez ustezanja, nikad sebi ne dozvoljavaju da prijateljima, prolaznicima ili ljudima u slučajnom susretu kažu – Ju! Šta ti je sa ovim zubom, što to ne popraviš, dođi da vidim (da ti uzmem pare…) itd.

Možete ih nazvati i naći u bilo koje doba dana i noći, za vas su tu.
 Ova vrsta obično uči mnogo, a ne smatra da nešto posebno zna, svesna svoje nemoći koju vidi u svakodnevnom radu.

 “Mali doktori” ne umeju da se nahvale, smatraju to nečasnim, obično ne umeju da “uzmu pare”, ili im to jednostavno nije primarna ideja vodilja kada oblače uniformu i kače identifikacionu karticu…

Doktori sa velikim “D” su nešto drugo.
 Oni, kao i prvi, imaju osnovno obrazovanje – inače ne bi bili to što jesu. Mislim, i jedni i drugi moraju imati diplomu da bi bili doktori sa ma kakvim “d”, jel’da.

No, Doktori obično (znajući ili ne znajući realno svoj posao) itekako umeju da se nahvale i da to sve uliju kroz uši pacijentu, makar imali samo mrvu znanja o nečemu to umeju da naduvaju do epskih razmera.

Ne rade ništa za džabe, ni mrtvi, a ako se slučajno to i desi, onda obavezno KAŽU:
 Znate, ovo što sam vam ja sada rekao je samo sažetak dela mog ogromnog znanja, koje bi vas u npr. Nemačkoj koštalo 10.000 eura, ali vam ja eto činim, pa ćete za džabe dobiti od mene tu… milost.

Ako je ikako moguće, Doktori se maksimalno i do kraja drže svih obeležja profesije: Belog Mantila, latinskog, mistifikacije profesije do kraja, onako kako smo učeni da treba, često imaju držanje Velikog Poznavaoca, ma kakvo bilo njihovo realno znanje.

Oni su obično ili u establišmentu, ili jesu establišment.
 Vrlo često tu dospevaju sami sebe postavljajući na to mesto, normalno – uz pomoć “burazera” (samo je ovo malko kultivisanija vrsta burazera).

Najčešće boluju od toga da postavljaju pravila, ma kako bila mizerna, besmislena, nebulozna i/ili budalasta, iz raznih razloga. Prvo – može im se, i to žele da pokažu.

Drugo – moraju ostati unutar establišmenta, moraju igrati igru tog nivoa u koji su upali, inače će biti isključeni – što ne žele. A osim toga – kakvo je to samoreklamiranje ako Baja ne postavlja pravila – onda nije Pravi Baja, ne? :)
 Sve vreme, normalno, uzimaju pare, ili gledaju kako da uzmu pare, na ma koji način.
 I još što-šta drugo…

Ova dva sveta se dotiču, ali se pretežno ne mešaju.
 Mali doktori znaju i odlično poznaju Doktore, obrnuto je retko. Mislim, Doktori vide samo sebe, reklamiranje sebe i eventualni profit, mali miševi ih ne zanimaju.

Mali doktori se obično drže low profile (pogotovo ako nisu na liniji), i često je to mudro rešenje.
 Vidite, ako uzmete npr. jedan kongres od oko 200 ljudi, videćete da ima možda dvadesetak laptopova. Većina će biti “kung-fu”, poneki Satellite, a kad vidite Mac Air – onda znate ko je pred vama.

Na njemu neće znati da pusti prezentaciju, pola fotografija će preskočiti opušteno sa “ovo ne znam šta je”, na pitanja iz auditorijuma će odgovarati sa “ne znam” (čak i bez pokušaja da se šarmantno izvuče), bez obzira što je pola publike bar njegovog ranga. Neće umeti ni da se kreće na bini, ni da govori, ni da se obuče – čemu to? On je Doktor :).

Ako se mali doktor zainati, znajući da zna daleko više, pa u diskusiji posle prezentacije pritera uza zid predavača (koji kao da nije iz iste profesije :), događa se da se kasnije loše provede – ako ispadne da je predavač štićenik jednog od ministrovih savetnika; posle predavanja se malom doktoru skreće pažnja da nije na liniji, da je to ipak – kolega, da nije ista specijalnost u pitanju, bla-bla…

Naravno, ovi svetovi nisu ovako jasno ocrtani; postoje i brojni prelazi, mada se retko viđaju.

Postoje Doktori koji ipak imaju toliko vaspitanja, kulture, ličnog i profesionalnog dostojanstva i mudrosti da nikad, ali nikad – neće dozvoliti da se grubo vide navedene osobine Doktora.

To su veoma retke pojave – jer takvi Doktori prosto realno strahovito mnogo vrede, znaju da vrede, nemaju komplekse i prosto im nije potrebno da se po svaku cenu i na svakom mestu (i na ma čiji račun) samoreklamiraju.
 Prosto rečeno, svi znaju ko su oni, dovoljno je prezime.

Mali doktori, koji su u većini, normalno, ne prelaze liniju iz raznih razloga: ili im se gadi, ili ih mrzi, ili je opasno (pa se plaše), ili ne žele da se njihovo ime pomene u vezi sa Doktorima, ili (pogotovo ako su mladi) ne vide jasno celu sliku, ili – jednostavno – smatraju svoj posao samo profesijom od koje se živi, i nemaju potrebu da idu okolo vičući Ja Sam Veliki i Pametan.

Za Doktore su obično mali miševi, na koje se ne obraća pažnja; samo ponekad se Doktor jako, ali baš jako iznenadi kad shvati da je pred njim doktor sa nekoliko godina školovanja više, pogotovo iz inostranstva ili slično…

I, na kraju, želim da se zahvalim svima koji su me učili da treba Znati, da treba biti skroman, da ne treba ljudima “pomagati” da bi moja persona ispala velika – nego iz raznih drugih razloga, od srca se zahvaljujem svima koji su mi realno pomogli, naučili me nešto, od srca mi dali – ne tražeći ništa zauzvrat, i još rekli da mogu da ih pitam za pomoć kad god da treba.

Volela bih da znate da – kako već jednom rekoh – pamtim svaku pažnju od srca.
Sa sajta: #BlogOpen, zubarica