Bravar (ni)je bio bolji
Posted on 25/10/2010
Slučajno videh jedan tvit – link je vodio do teksta na B92 sa naslovom Bravar je bio bolji…
Sa komentarom – dobar članak o percepiji i činjenicama.
Pa, ima nas još koji se sećamo…
Kao početnica, radeći dva posla, mogla sam za godinu dana vrlo skromnog življenja da kupim polovnog Golfa.
Mogla sam tog Golfa, onako premorena, da zaboravim noću na ulici ispred kuće sa ključevima unutra – tako bih ga zatekla ujutru.
Negde pri kraju srednje škole, ukrali su mi bicikl – Tomosov “poni”, najobičniji.
Moja mati je to prijavila, a za dva dana je došao policajac da me izvede sa časa – da me dovede do službenih kola na čijem je zadnjem sedištu bio sklopljen moj bicikl…
Više od 10 godina kasnije, kada su mi ukrali auto – inspektori u stanici su krepali od smeha kad sam došla da prijavim krađu…
Jedan mi je rekao: gospođo, idite na pijacu, pre ćete ga vi naći nego mi.
Ja rekoh: Jel’ i pištolj da ponesem?
Šta, zaboga, da radim ako ga JA pronađem, mogu samo da ginem…
Direktori velikih sistema (znala sam ih nekoliko) su imali otprilike ovo: veliki stan (dobijen od firme), vikendicu (često na moru), eventualno još jedan ili dva stana, par dobrih kola (obično jedno od toga Mercedes) i – to je bilo to.
Nije bilo nikoga na Forbes listi…
—
President Tito and Sophia Loren
Otac jedne moje poznanice je itekako “popio” četiri godine Mitrovice za privredni kriminal…
To nije bilo ništa neočekivano.
U državnoj administraciji je bila prisutna čudna pojava: da načelnik službe ujutru stoji uz portirnicu; ko god od zaposlenih uđe – potpiše se. Kada sat otkuca tačno 7.00 – načelnik povuče liniju ispod tog imena, potpiše se, i ode u kancelariju.
Ko dođe kasnije…
Takođe, postojala je mogućnost da npr. izvod iz zemljišnih knjiga dobijete za par sati. Moguće je da je to bilo zbog toga što su dve zaposlene imale samo gomile registratora, šapirograf i mašinu za kucanje…
U jesen 1981. godine sam položila vozački ispit.
U toku prepodneva sam prošla ispit, oko 13.00 časova otišla u SUP sa uverenjem, slikama i svim dokumentima – i za pola sata dobila dozvolu.
Sada im treba dve nedelje samo da je produže.
Ja sam od onda na istoj adresi, nisam dužna, nemam prekršaja ni kazni…
Kada sam 1977. godine prvi put u životu kročila na Hitrou, domaćini nisu danima mogli da dokuče odakle smo zapravo.
Zbog pristojnog, britanskog engleskog, zbog para koje smo imali, zbog pristojnog ponašanja i opšteg znanja…
Znali su odlično ko je Tito, i šta je Jugoslavija.
Kada je moja keva dobila prvo radno mesto – u banci, 1958. godine – šef službe ju je posadio, i par sati govorio: kako Bankarski Službenik treba da izgleda, kako da se ponaša, kako da komunicira sa strankama, kad se dolazi na posao, kad se odlazi, kako se odnosi prema kolegama i nadređenom…
Meni jutros (u poslovnoj banci!) jedna klinka sa frenčom opušteno reče – ne znam.
A ko zna?
I – zašto te plaćam, lepa maco?
Bio je običaj da se ljudi na određenim radnim mestima (komercijala velike firme, recimo) briju i dvaput dnevno ako imaju jaku bradu, da ne govorim o belim košuljama, kravatama i sličnom.
Danas je to mobing – evo zaposleni jedne firme u komšiluku se tuže zbog toga…
Da čovek ne poveruje, negde skoro do 1980-te je postojao običaj da jedna firma drugoj pošalje kurtoazno poslovno pismo u kojem kaže da žali zbog kašnjenja s plaćanjem, i kada će tačno isplata i biti.
Tako je i bivalo…
Na mom fakultetu se itekako događalo da profesorska deca padaju na velikim ispitima – Bože moj, sedi pa nauči…
Kažu da demokratija nije postojala…
Pošto ovo nije blog koji se bavi političkim temama – bolje da odmah kažem da mislim da nam nije bila ni potrebna…
Nismo mi za to.
Ima li još koga da se seća Bravara?
Ja se sećam tog grafita na Zmaju…
P.S. Ja sam odlučila da ovaj put izostavim svo stručno znanje o stanju zdravstvenog sistema, zdravlja nacije, nekim sličnim stvarima…
Mea culpa.
Drugi put…
Objavljeno na blogu: zubarica
Posted on 25/10/2010
Slučajno videh jedan tvit – link je vodio do teksta na B92 sa naslovom Bravar je bio bolji…
Sa komentarom – dobar članak o percepiji i činjenicama.
Pa, ima nas još koji se sećamo…
Kao početnica, radeći dva posla, mogla sam za godinu dana vrlo skromnog življenja da kupim polovnog Golfa.
Mogla sam tog Golfa, onako premorena, da zaboravim noću na ulici ispred kuće sa ključevima unutra – tako bih ga zatekla ujutru.
Negde pri kraju srednje škole, ukrali su mi bicikl – Tomosov “poni”, najobičniji.
Moja mati je to prijavila, a za dva dana je došao policajac da me izvede sa časa – da me dovede do službenih kola na čijem je zadnjem sedištu bio sklopljen moj bicikl…
Više od 10 godina kasnije, kada su mi ukrali auto – inspektori u stanici su krepali od smeha kad sam došla da prijavim krađu…
Jedan mi je rekao: gospođo, idite na pijacu, pre ćete ga vi naći nego mi.
Ja rekoh: Jel’ i pištolj da ponesem?
Šta, zaboga, da radim ako ga JA pronađem, mogu samo da ginem…
Direktori velikih sistema (znala sam ih nekoliko) su imali otprilike ovo: veliki stan (dobijen od firme), vikendicu (često na moru), eventualno još jedan ili dva stana, par dobrih kola (obično jedno od toga Mercedes) i – to je bilo to.
Nije bilo nikoga na Forbes listi…
—
President Tito and Sophia Loren
Otac jedne moje poznanice je itekako “popio” četiri godine Mitrovice za privredni kriminal…
To nije bilo ništa neočekivano.
U državnoj administraciji je bila prisutna čudna pojava: da načelnik službe ujutru stoji uz portirnicu; ko god od zaposlenih uđe – potpiše se. Kada sat otkuca tačno 7.00 – načelnik povuče liniju ispod tog imena, potpiše se, i ode u kancelariju.
Ko dođe kasnije…
Takođe, postojala je mogućnost da npr. izvod iz zemljišnih knjiga dobijete za par sati. Moguće je da je to bilo zbog toga što su dve zaposlene imale samo gomile registratora, šapirograf i mašinu za kucanje…
U jesen 1981. godine sam položila vozački ispit.
U toku prepodneva sam prošla ispit, oko 13.00 časova otišla u SUP sa uverenjem, slikama i svim dokumentima – i za pola sata dobila dozvolu.
Sada im treba dve nedelje samo da je produže.
Ja sam od onda na istoj adresi, nisam dužna, nemam prekršaja ni kazni…
Kada sam 1977. godine prvi put u životu kročila na Hitrou, domaćini nisu danima mogli da dokuče odakle smo zapravo.
Zbog pristojnog, britanskog engleskog, zbog para koje smo imali, zbog pristojnog ponašanja i opšteg znanja…
Znali su odlično ko je Tito, i šta je Jugoslavija.
Kada je moja keva dobila prvo radno mesto – u banci, 1958. godine – šef službe ju je posadio, i par sati govorio: kako Bankarski Službenik treba da izgleda, kako da se ponaša, kako da komunicira sa strankama, kad se dolazi na posao, kad se odlazi, kako se odnosi prema kolegama i nadređenom…
Meni jutros (u poslovnoj banci!) jedna klinka sa frenčom opušteno reče – ne znam.
A ko zna?
I – zašto te plaćam, lepa maco?
Bio je običaj da se ljudi na određenim radnim mestima (komercijala velike firme, recimo) briju i dvaput dnevno ako imaju jaku bradu, da ne govorim o belim košuljama, kravatama i sličnom.
Danas je to mobing – evo zaposleni jedne firme u komšiluku se tuže zbog toga…
Da čovek ne poveruje, negde skoro do 1980-te je postojao običaj da jedna firma drugoj pošalje kurtoazno poslovno pismo u kojem kaže da žali zbog kašnjenja s plaćanjem, i kada će tačno isplata i biti.
Tako je i bivalo…
Na mom fakultetu se itekako događalo da profesorska deca padaju na velikim ispitima – Bože moj, sedi pa nauči…
Kažu da demokratija nije postojala…
Pošto ovo nije blog koji se bavi političkim temama – bolje da odmah kažem da mislim da nam nije bila ni potrebna…
Nismo mi za to.
Ima li još koga da se seća Bravara?
Ja se sećam tog grafita na Zmaju…
P.S. Ja sam odlučila da ovaj put izostavim svo stručno znanje o stanju zdravstvenog sistema, zdravlja nacije, nekim sličnim stvarima…
Mea culpa.
Drugi put…
Objavljeno na blogu: zubarica
Нема коментара:
Постави коментар